Restitucija F PDF

Šta se (sve) restituiše
restitucijom?
Marija Obradović
Dragana Milovanović
1 Jovan Krstić
Stefan Aleksić
Transkripti izlaganja i pratećih diskusija
Govorni programi KC Rex 2015/16
Restitucija.indd 1 7/29/16 6:46 PM

Ova publikacija je nastala u okviru projekta “Govorni programi KC Rex” koji je
Kulturni centar Rex realizovao u periodu od juna 2015. do juna 2016. godine.
Transkripti izlaganja Marije Obradović, Dragane Milovanović, Jovana Krstića i

Stefana Aleksića, kao i pratećih diskusija.
Apstrakti izlaganja, kratke biografije izlagača i tekstovi preporučeni za pripremu

učesnika seminara mogu se naći na sajtu www.rex.b92.net
Pogovor: Milan Radanović
Urednik: Nebojša Milikić
Izdavač: Fond B92, Beograd
Koordinacija i organizacija projekta: Nebojša Milikić i Tadej Kurepa
Produkcija seminara i publikacije: Fond B92/Kulturni centar Rex
prelom: шkart
Štamparija: ATC d.o.o., Beograd
Tiraž: 300
2
ISBN 978-86-89891-15-7
Realizaciju Govornih programa i izdavanje publikacije podržala je

Fondacija za otvoreno društvo
Beograd, 2016.

Seminar za svakoga

restitucijom?
Kulturni centar Rex, Jevrejska 16
Subota 16. april 2016, 14 – 19h
Restitucija, kao proces povraćaja imovine koja je vlasnicima iz različitih

razloga oduzeta nakon oslobođenja zemlje 1945. godine, jedan je od prioriteta
kako političkih elita u Srbiji, tako i njihovih partnera ili pokrovitelja u globalnim
ekonomsko-političkim elitama ali i nadležnim telima Evropske unije. Nedavno
je u Rezoluciji Evropskog parlamenta (od 11. marta 2015. godine), insistirano na
sprovođenju procesa rehabilitacije i restitucije, i to, „bez diskriminacije“, gde nije
objašnjeno o kakvoj diskriminaciji se uopšte u tim procesima radi. Do kakvih
apsurdnih ishoda ovo pravno-političko sažimanje vrlo kompleksnih i traumatičnih
tema može dovesti vidi se u članku u Politici (od 4. februara 2016), koji nagoveštava
3
da se po istom zakonu može dogoditi da imovinu dobiju naslednici žrtava
Holokausta i naslednici onih koju su u Holokaustu na različite način učestvovali
ili mu svojim činjenjem ili nečinjenjem doprinosili. Na seminaru ćemo pokušati
da temi restitucije priđemo iz različitih uglova posmatranja, analiziranja i
vrednovanja. Imaćemo priliku da čujemo mišljenja o restituciji kao nazadnom
i „kontrarevolucionarnom“ to jest, istorijski i opšte-društveno degradirajućem
konceptu ali i kao konceptu kojim se vraćamo neupitnim „principima zakonodavstva
demokratskog sveta“ tj. neupitnim civilizacijskim i svojinsko-pravnim idealima. Na
osnovu izlaganja diskutovaće se o manje ili više očiglednim ideološko-političkim
ciljevima restitucije kao i o kompleksnim i problematičnim pravno-političkim
artikulacijama i utemeljenjima takvih ciljeva.
(Apstrakti izlaganja, kratke biografije izlagača i tekstovi preporučeni za

pripremu učesnika seminara mogu se naći na sajtu www.rex.b92.net)

Seminar za svakoga

restitucijom
(redigovan neautorizovani transkript izlaganja i diskusija)
Nebojša Milikić: Dobar dan, dobro došli na još jedan od naših događaja u okviru
Govornih programa, Seminar za svakoga. Tako smo ga nazvali zato što pretpostav-
ljamo da su teme kojima se ovaj seminar bavi zanimljive za širu publiku. Zato tra-
žimo od govornika da u ovom programu svoja znanja prilagode govornom jeziku
koji nije usko specijalizovan kako bi njihova izlaganja razumeli i oni ljudi koji se ne
razumeju u konkretnu problematiku.
Današnja tema, Šta se sve restituiše restitucijom, koncipirana je u okviru
jednog šireg programskog koncepta koji je u poslednje dve-tri godine na neki na-
čin zadat od strane Fondacije za otvoreno društvo, koja u najvećoj meri podržava
naše Govorne programe. Taj tematski okvir jeste ekstremizam, to jest borba protiv 4
političkog ekstremizma. U pozivu za program nije definisano kakav je to konkret-
no ekstremizam, ali kada smo aplicirali za taj program, nama se učinilo da se u
okviru teme koja se tiče restitucije sažimaju koncepti političkih teorija koje su na
neki način krajnje opozitne. Šta je ekstremizam i čemu služi upotreba tog termina,
o tome možemo diskutovati kasnije.
U svakom slučaju, imamo nekoliko radikalno drugačijih pristupa ovoj temi,
naročito ako se ona posmatra sa istorijskog aspekta. Jedno je stanovište da je sva
imovina produkt društvene razmene i delatnosti, pa da zbog toga ona i pripada
društvu. Drugo je pak ono stanovište koje kaže da je privatna svojina neprikosno-
vena kategorija, što između ostalog piše i u Deklaraciji o ljudskim pravima. Dakle,
ove dve definicije svojine jesu u jednom nerešivom istorijskom konfliktu, koji je na
neki način zamro, taj konflikt kao da više ne postoji. On je svakakao realan, ali je u
političkom i diskusionom polju na neki način neaktivan. Jednostavno, kao što se to
može videti iz većine ovih tekstova koje smo preporučili, debata se vodi o praved-
nijim ili manje pravednim načinima, ali se ne vodi diskusija o osnovnim principima
i konceptima. Takođe, na Fejzbuku se prijavio manji broj zainteresovanih ljudi za
ovaj seminar od svih dvadeset seminara koje smo do sada organizovali.
Naše iskustvo govori da upravo ovakva „polutabuizacija” teme jeste, u

stvari, izazov za njenu što ambiciozniju analizu i diskusiju o njoj. Zato se nadam da
ćemo danas imati dovoljno snage i enregije, kao i znanja i veštine, da prodiskutuje-
mo o ovoj temi sa zaista različitih polaznih stanovišta.
Današnji izlagači i izlagačice na seminaru su dr Marija Obradović, dr Draga-
na Milovanović, Jovan Krstić i Stefan Aleksić. U našem projektnom timu mi smo
pokušavali da pronađemo osobe koje bi bile najzanimljivije za ovu raspravu. Ja ću
sada pročitati biografije naših govornika koji će nam se obratiti, pa ćete moći da
zaključite zašto smo za ovu temu odabrali baš njih. Možda je to za Mariju Obrado-
vić na osnovu njene biografije malo teže zaključiti. Ona je naučni saradnik Instituta
za novu istoriju Srbije. Objavila je veliki broj naučnih radova u zemlji i inostranstvu
iz oblasti političke i ekonomske posleratne istorije Jugoslavije i Srbije. Zašto smo
pozvali dr Obradović? Mi smo je zvali zato što smo videli na dosta javnih debata
kako ona dovodi u pitanje neke naizgled zauvek sahranjene teme i dileme, insisti-
rajući, na primer, na objektivnim podacima o tome kakav je danas (društveni) pro-
izvod zemalja Istočne Evrope a kakav je bio osamdesetih godina prošlog veka. U
javnom diskursu ne postoje diskusije o tome kako ove privrede funkcionišu danas i
kako su funkcionisale nekada. To je bio razlog zašto smo pozvali dr Obradović.
Dr arhitekture Draganu Milovanović pozvali smo tako što smo se obratili
Ligi za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava sa željom da nam oni preporuče
nekog govornika. Tako će danas dr Milovanović govoriti, pretpostavljam, u ime ove
5 lige.
Verujem da svi imate neku osnovnu predstavu o tome da u restituciji, ako
se ne uđe u diskusiju šta je u vezi sa njom pozitivno a šta negativno, postoje dva
korpusa problema. Jedan je opšti i tiče se najvećeg dela imovine koja je u procesu
restitucije. Drugi je partikularan i tiče se jevrejske imovine, pogotovo kada se radi
o imovini građana jevrejske nacionalnosti koja je oduzeta tokom okupacije. Sa tom
imovinom su se nadalje razne kompleksne stvari dešavale. Zato smo se obratili Je-
vrejskoj opštini iz Beograda. Oni su nam preporučili gospodina Jovana Krstića kako
bi nam on približio tu tematiku iz ove partikularne perspektive.
Stefan Aleksić je aktivista, antropolog i novinar. U nekoliko njegovih teksto-
va on je, da tako kažem, „okrznuo” ovu temu ili neke njoj bliske teme. Tema bilska
ovoj bila bi rehabilitacija, koja je uzela maha. Iz Rezolucije Evropskog parlamenta
iz 11.03.2015. godine u istoj rečenici se insistira na rehabilitaciji i restituciji, „bez
diskriminacije“. Meni nije bilo jasno u tom trenutku šta bi se podrazumevalo pod
tom diskriminacijom. Kako bilo, mislimo da Stefan pripada jednoj novoj generaciji
teoretičara i kritičara koja kao da poslednjih dvadeset godina nije ovde ni posto-
jala, pa smo pozvali njega kako bismo čuli i neku kritičku misao u vezi sa ovom
temom.
Mislim da su ovakve teme višeslojne i da se vrlo često u diskusiji zadržimo
i više nego što to očekujemo. Ali to i jeste smisao ovih programa, jer se na njima

čuje ono što se u medijima ne može čuti upravo zbog tog diktata, ili (zbog uobi-
čajenog formatiranja diskursa) na naučnim skupovima gde se koristi jedan visoko
specijalizovani jezik, koji onda teško prodire u javnu sferu. Toliko za uvod. Marija,
izvolite!
Marija Obradović: Kao što se može videti iz naslova mog izlaganja, ja restituciju
i privatizaciju vidim, pre svega, kao mere kontrarevolucije, a ne kao mere eko-
nomske politike koje bi imale smisla za razvoj društva. Dakle, to su mere isključivo
usmerene na promene svojinskih odnosa u društvu. Ova prva slika prikazuje efekat
privatizacije. To je slika najveće fabrike u Zemunu – fabrike Teleoptik. Ova fabri-
ka je nekad imala preko 7.000 zaposlenih radnika. Ova slika govori o tome da se
uvođenje privatizacije – koja dovodi do potpunog uništavanja društvenog kapitala
i privrednih supstanci društava, kako u Srbiji tako i u drugim istočnoevropskim ze-
mljama – završava jačanjem ekstremizma, o čemu svedoči o ovaj naziv Zemun do
smrti, koji predstavlja desničarske radikalne grupe. Njih ima sve više na političkoj
sceni u Srbiji, ali i u drugim zemljama Istočne Evrope.
Moje današnje izlaganje će biti komponovano delom podacima koji se
već nalaze u mojim već objavljenim radovima. Taj prvi deo koji se tiče privredne
strukture Istočne Evrope pre Drugog svetskog rata nalazi se u mojoj knjizi Na-
rodna demokratija u Jugoslaviji 1945 – 1952. Drugi deo govori o nacionalizaciji i
to je jedan veoma specifičan rad objavljen u crnogorskim Zapisima, koji se bavi 6
promenom strukture posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i Istočnoj Evropi.
Treći deo rada koji se odnosi na rezultat socijalističke industrijalizacije, to jest šta
je bilo sa Jugoslavijom osamdesetih godina prošlog veka, govori o periodu kada
počinje privatizacija. Tu su i podaci mojih novijih istraživanja koje dosada nisam
nigde objavila. Oni su autentični i rađeni su na osnovu istraživanja dokumentacije
Narodne banke Srbije. Četvrti deo rada tiče se privatizacije i njenih rezultata. Taj
deo je iz mog rada koji se sada nalazi u štampi i zove se Privatizacija društvenog
kapitala u Srbiji 1989 – 2012. godine. Dakle, jedan deo rada jeste nešto što je već
objavljeno i poznato naučnoj javnosti, a ima i delova koji su atraktivni i rezultat su
sadašnjih istraživanja.
Početkom devedesetih godina, kada je započela promena svojinskih odnosa
u Istočnoj Evropi, veliki češki filozof i marksista Karl Kosik u svojoj knjizi O dilema-
ma savremenih povesti, koja je izašla u Zagrebu 2007. godine, piše: „Restauracija
kapitalizma, mrtvi ustaju iz groba i kao prikaze strašila nesputani instinkti posedo-
vanja ponovo obeležavaju sudbine ljudi. Kakva čudna pravednost dolazi na svet u
restitucijama i privatizacijskim aktijama, u raspodjeli, prodavanju, razgradnji imovi-
ne čiji je nominarni vlasnik bio ili nadalje ostaje narod. Da li je narod tu imovinu
imao sa pravom ili je krao, ili je nije mogao posedovati, ili nije smeo, zato što je
narod, kako kažu modernisti, romantičarska fikcija?” Dakle, to je jedno od prvih

izlaganja u literaturi koja su privatizaciju i restituciju videli kao oblik kontrarevolu-
cije, s tim što je to iskazano jednim filozofskim rečnikom, a ne na osnovu ekonom-
sko-istorijske analize.
Moja glavna teza jeste da restitucija i privatizacija u društveno-istorijskom
smislu predstavljaju ekonomsko-razvojne neracionalne mere kontrarevolucije.
Dakle, one su neracionalne i ekonomski neopravdane, zasnovane su na državnoj
prinudi, špekulaciji, voluntarizmu i odnosu snaga klijentelistički organizovanih
političkih grupa u društvu, a ne na pravnom sistemu i ekonomskim kriterijumima.
To je osnovna polazna teza koju ću ja ovde pokušati da dokažem.
Rad će imati četiri dela. Prvi deo jeste Privreda Jugoslavije i zemalja Istočne
Evrope pred Drugi svetski rat. On je važan zato što treba da pokažemo taj razvoj
Istočne Evrope, počev od Drugog svetskog rata, preko vremena socijalističke
izgradnje, pa sve do pada te socijalističke izgradnje i kako se taj krug u tom isto-
rijskom smislu procesa dugog trajanja kreće. Drugi deo se zove Revolucionarno
stvaranje državne svojine, narodne imovine, u evropskim zemljama narodne de-
mokratije. Treći deo zove se Rezultati razvoja socijalističkog ekonomskog sistema
u Jugoslaviji. Tu ću se, naravno, zadržati najviše na periodu osamdesetih godina
prošlog veka kako bih predstavila kakva je bila ekonomska situacija iz koje kreće
privatizacija i kakva ekonomska situacija ostaje nakon nje i da bismo videli da li su
ekonomski razvoj ili neka takozvana ekonomska kriza uopšte bili razlozi za raspad
7 Jugoslavije. Četvrti deo jesu Privredne performanse u Srbiji u uslovima privatizacije
društvenog kapitala i restitucije. Ovo su, dakle, osnovni delovi ovog pojma o kojem
bih ja govorila.
Kada je reč o ovom prvom delu, polazim od toga da su sve zemlje koje su
tokom XX veka razvijale i izgrađivale socijalizam nasledile od kapitalizma niski nivo
razvoja proizvodnih snaga. Dakle, sve istočnoevropske zemlje u kojima je 1945.
godine izvršena nacionalizacija i u kojima je započeta socijalistička izgradnja kapi-
talnih objekata bile su, izuzev Čehoslovačke, nerazvijene zemlje. Dakle, Jugoslavija
i ove navedene zemlje bile su nerazvijene i imale su agrarnu i sirovinsku privrednu
strukturu, a prenaseljenost u njima uslovljavala je nisku produktivnost i nizak
životni standard. Nacionalne privrede ovih zemalja nisu raspolagale dovoljnim
industrijskim kapacitetima na osnovu kojih bi iskoristile postojeću sirovinsku bazu,
rude, metale, industrijsko bilje. Sa druge strane, one su zavisile od svetskog tržišta
strategijskih sirovina za laku indistriju, kao što su vuna, pamuk, koža itd, kao i po-
lufabrikata kao što su lim, čelik, hemijski proizvodi itd. Ovakva industrija je u njima
bila više razvijena nego teška bazična industrija. Tako su ih karakterisali nedosta-
tak prerađivačkih kapaciteta i disproporcije u privrednoj strukturi i relativno niska
produktivnost rada.
Strukturu spoljne trgovine ovih zemalja karakterisala je pretežno sirovinska
baza izvoza i industrijska baza uvoza. Nemačka je pre rata uglavnom bila kupac

prehrambenih proizvoda i sirovina ove grupe zemalja i njihov liferant industrijskih
proizvoda i ovim zemljama nametala je klirinške odnose. Dakle, klirinški odnosi u
spoljnoj trgovini između zemalja Istočne Evrope i Nemačke su pred Drugi svetski
rat bili dominantni.
U međuratnom periodu, više od polovine stanovništva Poljske (72,47%),
Rumunije (79,9%), Mađarske (52%), Bugarske (78,6%), Albanije i Jugoslavije
(76,3%) bavilo se poljoprivredom. U Poljskoj je od 20.000.000 ljudi zaposlenih
u poljoprivredi njih 5.000.000 predstavljao višak radne snage, a u Jugoslaviji su
viškovi seoskog stanovništva iznosili od 3.000.000 do 3.700.000 ljudi.
Uticaj stranog, to jest svetskog finansijskog kapitala u predratnoj Jugoslaviji
bio je značajan i u ekonomskom i u političkom smislu. Tako su svetske petrolej-
ske kompanije onemogućavale mešanje domaćeg špiritusa sa benzinom, dakle
onemogućen je jedan oblik proizvodnje, a trast Žižica (?) diktirao je mnoga rešenja
u domaćem privrednom zakonodavstvu. Ekonomska zavisnost Jugoslavije od Ne-
mačke pred Drugi svetski rat bila je velika. Nemačka je prodiranjem svog kapitala u
Jugoslaviju učinila njenu privredu zavisnom od svoje. Zatim, ovu privrednu zavi-
snost je iskoristila kako bi potčinila čitavu mrežu najuticajnijih ljudi i da organizuje
široku profašističku akciju i špijunažu u politici, vojsci i privredi, kao i da uopšte
pripremi sve uslove za brz slom državnog i vojnog sistema, do kojeg je i došlo
nakon napada Nemačke aprila 1941. godine. Dakle, ovako je izgledala ekonomska
situacija u istočnoevropskim zemljama kada započinje Drugi svetski rat. 8
Neću se sada baviti pitanjem ekonomije tokom rata, jer sada nemamo vre-
mena za to, nego ću se sada osvrnuti na formiranje državne svojine u evropskim
zemljama narodne demokratije. Formiranje državne svojine putem konfiskacije i
nacionalizacije u istočnoevropskim zemljama nakon Drugog svetskog rata najpre
je započelo u Jugoslaviji, Zakonom o konfiskaciji iz 1945. i Zakonom o nacionaliza-
ciji iz 1946. godine, kao i Poljskoj, gde su početkom 1946. godine dekretom nacio-
nalizovane sva srednja i krupna industrija, banke, zatim krupni magacini, skladišta,
elevatori i sl. Ovde hoću da istaknem nešto što je vrlo interesantno. Naime, 1988.
i 1989. godine prvi oblici politika koje su bile usmerene ka donošenju novih zakona
o preduzećima i vlasništvu su upravo doneti u Jugoslaviji i Poljskoj. Dakle, upravo u
onim zemljama u kojima je prva izvršena nacionalizacija počinje rušenje društvene
i državne svojine.
Sada ću se zadržati na rezultatima te nacionalizacije i pokušaću da bu-
dem što kraća. Želim samo da pokažem šta je sve bilo nacionalizovano i koliko
je to privrednog potencijala u procentima. U Poljskoj su početkom 1946. godine
dekretom konfiskovana pre svega preduzeća koja su bila u vlasništvu nemačkih
građana i poljskih saradnika okupatora. Ta imovina je konfiskovana, što se, tako-
đe, dogodilo i u Jugoslaviji, a ostali deo imovine bio je nacionalizovan. U ključnim
granama privrede, kao što su metalurgija, mašinogradnja, ugljenokopi, naftna,

hemijsko-energetska i, najvećim delom, tekstilna industrija, preko tri i po hiljade
preduzeća prešlo je putem takozvanog Dekreta o nacionalizaciji u državnu svojinu.
To je obuhvatalo oko 75% preduzeća sa više od dvadeset zaposlenih radnika. Ne-
koliko stotina manjih preduzeća predato je na upravljanje zadružnim organizacija-
ma, tako da je posle tih mera 90% zaposlenih radnika radilo u državnoj i zadružnoj
industriji. Dakle, u Poljskoj je nacionalizacija, kao i kasnije privatizacija, bila masov-
na i brza.
Vrlo je interesantno primetiti da je oblik promene svojine koji je u pomenu-
tim zemljama nastao devedesetih godina po tempu i obimu apsolutno odgovarao
tempu i obimu nacionalizacije koja je vršena 1945. godine. To je, dakle, znak kako
se revolucionarne mere zamenjuju kontrarevolucionarnim merama, što je u istorij-
skom smislu slično onome što se dešavalo u Francuskoj u periodu nakon buržoa-
ske revolucije, kada su se smenjivali ti revolucionarni i kontrarevolucionarni talasi.
Pošto nemamo toliko vremena, ja sam odlučila da prikažem pomoću slika kako je
izgledala situacija u istočnoevropskim zemljama. Evo kako je to izgledalo u Jugo-
slaviji, kada je reč o pregledu učešća sektora izraženom u procentima po vrednosti
proizvodnje, u julu 1946. godine. Ovo je na osnovu prvog bilansa i tu možemo
videti kako je državni sektor bio dominantan, kao i sekvestar, pošto je zakon već
bio primenjen, dok je privatni sektor bio manji od 12%. Kada je reč o učešću radne
snage u pojedinim sektorima, možemo videti da ona u tom periodu potpuno do-
9 minira u državnom sektoru, ima je dosta i u sekvestru, dok je u privatnom sektoru
ima sve manje i manje.
Što se tiče Jugoslavije, bitno je naglasiti da je nastajanje državne i društvene
svojine započeto putem konfiskacije. Konfiskovana je imovina nemačke manjine i
saradnika okupatora, tzv. narodnih neprijatelja. Druga preduzeća, naročito banke,
proizvodni kapaciteti, rudnici i sva društvena bogatstva, su već u toku 1946.
godine bila potpuno nacionalizovana. Kada je Jugoslavija 1947. godine krenula
sa prvim petogodišnjim planom za izgradnju, državni sektor je bio potpuno
dominantan, pošto je u to vreme još uvek postojala društvena svojina.
Sada bih se zadržala najviše na jednom delu za koji mislim da je najinte-
resantniji. Stvaranje medijske slike o nekim istorijskim procesima apsolutno je
suprotno empirijskim istraživanjima i realnoj istorijskoj slici koja se može utvrditi.
Naime, kod nas je dugo dominirala ideja da je u Jugoslaviji početkom osamdesetih
godina došlo do velike ekonomske krize i da je ta kriza dovela do raspada Jugo-
slavije. To apsolutno nije tačno. Naravno, nije tačno da krize i problema u privre-
đivanju nije bilo, ali treba podsetiti da je to vreme kada je problem privređivanja
postojao u celoj svetskoj ekonomiji. Čak i velike svetske ekonomije upadaju u krizu.
Na primer, ekonomija Sjedinjenih Američkih Država u svetskoj trgovini sa 13,8%
pada na jedva 11%. Dakle, tada se dešavaju velike turbulencije u okviru svetske
ekonomije, i to neposredno nakon velike energetske krize 1973. godine. Sa tom ve-

likom energetskom krizom počinje i taj jedan pokušaj agresivne američke spoljne
politike koja se razlikovala do 1973. godine. To se može videti naročito iz Kisindže-
rovih govora, kada je on govorio kako će, ukoliko se zemlje OPEK-a ne urazume i
ne krenu da isporučuju naftu po količinama i ceni koju odgovara američkoj privre-
di, Amerika biti primorana da upotrebi silu. Za ono vreme to je bio potpuni šok, jer
nikada u javnom govoru dotada nije dolazilo do takvih pretnji.
Takođe, osamdesete godine su bitne zbog još jedne stvari. Naime, od
1974. godine pa sve do osamdesetih godina, Ujedinjene nacije su dva puta donele
Deklaraciju o novom ekonomskom poretku, koju su prihvatile i zemlje u razvoju i
razvijene zemlje. Trebalo je da se tom deklaracijom podstakne poboljšanje pri-
vređivanja u zemljama periferije, dakle u zemljama sirovinske i agrarne industrije,
naspram zemalja centralne industrije. U periodu od 1974. do 1978. godine, pod
pritiskom zemalja iz Pokreta nesvrstanih, ali i nekih drugih zemalja u Ujedinjenim
nacijama, postoji jedna živa aktivnost na izmeni međunarodnog ekonomskog po-
retka, da bi od 1980. godine taj trend bio potpuno presečen i tada stupa na scenu
Vašingtonski konsenzus. To su vrlo bitne međunarodne okolnosti koje su uticale i
na privredu Jugoslavije.
Mi treba da kažemo kako je socijalistički period razvoja Jugoslavije, istorijski
gledano, najprosperitetniji period jugoslovenske privrede, to jest onih republika
koje čine Jugoslaviju. Stope privrednog rasta kretale su se od 5,2% pa naviše u
periodu od 1976. do 1980. godine. Od 1980. godine dolazi do opadanja privrednog 10
rasta za 0,7%, ali on i dalje nije negativan. Stopa rasta tada iznosi oko 1% i samo
opada u odnosu na te izuzetno visoke prethodne stope rasta. Dakle, volela bih
posebno da naglasim da Jugoslavija od 1945. godine do 1990. nikada nije imala
negativne stope rasta. One su negde u drugoj polovini osamdesetih bile oko 0,5%,
ali nisu bile negativne.
U periodu od 1986. do 1990. godine došlo je do smanjenja društvenog proi-
zvoda za novih 2,1%. Ali bez obzira na to što je samoupravna socijalistička privreda
Jugoslavije usporavala, ona je imala pozitivnu stopu rasta, posebno industrij-
ske proizvodnje i izvoza, uz smanjenje državnog duga. Htela bih da kažem da je
državni dug bio najveći 1981. godine, oko 20.000.000.000 dolara, a od te godine
konstantno pada. Dakle, u vreme raspada Jugoslavije dug je daleko manji nego što
je on bio početkom osamdesetih godina. Ono što je najvažnije jeste da je Jugosla-
vija imala apsolutnu pokrivenost uvoza sa izvozom.
Ono što je specifično bilo za tu privredu jeste da se osamdesetih godina
sprovode prve mere takozvane politike štednje. Velika investiciona politika koja
je trajala do 1980. godine se, dakle, usporava, zato što se pod uticajem spora-
zuma sa MMF-om veliki deo društvenog dohotka prebacuje na otplatu dugova.
Tada započinje jedna dvosmerna politika. Sa jedne strane, raste inflacija i cene
domaćih proizvoda, dok se sa druge primenjuju mere štednje, kojima se smanjuju

plate zaposlenih. Udeo plata u domaćem bruto proizvodu pada, naravno ne tako
drastično kao devedesetih i dvehiljaditih godina. Takođe, u propagandi se koristi
floskula kako su radnici bili nerazumni i gledali samo kako da podignu svoje plate
i da uzmu pare na račun društvene imovine. To uopšte nije tačno. Investicioni
fondovi su uvek bili veći od platnih. Štaviše, u onim preduzećima čije je poslovanje
bilo ispod proseka i koja su ostvarivala gubitke zaposleni su imali manje plate nego
što su ih imali oni zaposleni u granama koje su bile profitabilne.
Sada ću govoriti o privrednim performansama Srbije u uslovima privatiza-
cije društvenog kapitala. U takvoj situaciji, godine 1988. donosi se najpre Zakon o
preduzećima, kojim se vrši jedna preformulacija načina poslovanja preduzeća, da
bi 1989. godine bio donet zakon koji se ticao mogućnosti kretanja i privatizacije
društvenog kapitala, koji je doduše bio mnogo različit i dosta pozitivniji u odnosu
na sve ostale zakone koji su se donosili u Srbiji i drugim zemljama bivše Jugoslavije
nakon 1990. godine, na čemu se neću sada zadržavati. Rezultat privatizacije u Sr-
biji je, u ekonomskom smislu, katastrofalan. Dakle, privatizacija je dovela do pada
svih privrednih performansa i Jugoslavija po svom nivou nacionalnog dohotka
nikada nije došla na svoj nivo iz 1989. godine, a kako stvari stoje ona nikada na taj
nivo neće ni doći.
Prema istraživanju Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novi-
narstvo, iz Srbije je od 2002. do 2010. godine, zahvaljujući of-šor kompanijama,
11 izneta 51.000.000.000 američkih dolara. Dakle, komplatan prihod od privatiza-
cije društvenih preduzeća je, u stvari, napustio zemlju. Sva supstanca društvenog
kapitala je izvučena iz zemlje. Prema podacima Narodne banke Srbije, Britanska
Devičanska Ostrva, gde je karipska ispostava za pranje prljavog novca, primila su
iz Srbije skoro 90.000.000 dolara samo u toku 2012. godine. Dve trećine pri-
vatizovanih društvenih preduzeća u Srbiji je završilo u stečaju. Prema podacima
Socijalno-ekonomskog saveta, skoro 2.000 od 3.017 društvenih preduzeća koja
su privatizovana u periodu od 2001. do 2010. godine prestala su sa radom ili su
bankrotirala. Prema podacima Evropske unije, stopa nezaposlenosti u Srbiji 2013.
godine bila je najveća u Evropi i iznosila je 27%. Ta stopa je danas otprilike ista,
mada aktivisti sindikata Nezavisnost kažu da je ona lažna i da, zapravo, ona u Srbiji
iznosi 35%.
Jedan deo mejnstirma ekonomske misli, u okviru teorijskih razmatranja
bez empirijskih istraživanja, ističe kako je cilj privatizacije povećanje performansa
jedne privrede ili jednog preduzeća. U Srbiji, kao i na prostoru bivše Jugoslavije, do
toga, naravno, nije došlo.
Sada možete videti na ovoj slici još jedno preduzeće. U pitanju je preduzeće
Industrija obuće „Beograd” u Zemunu. Ovo je ono što je ostalo nakon privatizacije
ove uspešne firme sa ogromnim brojem zaposlenih.
Svoje izlaganje bih završila rečima profesora Ivana Stojanovića, koji je u svo-

joj veoma poznatoj knjizi Socijalizam i tržište upravo krajem osamdesetih godina
i predvideo da će, ukoliko dođe do privatizacije društvenog kapitala u Srbiji, to
voditi ka potpunom ekonomskom raspadu i uništenju društva. Njegova čuvena re-
čenica glasi: „Nikada ne možemo reći da je ekonomija loša, nego da su loši oni koji
ekonomiju vode, odnosno određene ekonomske politike.” Dakle, privatizaciju, kao
što to i danas možemo videti, prati ta politika štednje, koja, u stvari, vrši supresiju
bilo kakvog investicionog ulaganja. To nema nikakav pozitivan efekat, već samo
dovodi do daljeg ekonomskog urušavanja društva.
Nebojša Milikić: Hvala, Marija! Da li ima nekih pitanja ili komentara?
Stefan Aleksić: Ja se, u principu, slažem sa svime što ste rekli. Međutim, mi ima-
mo na globalnom nivou jedan drugačiji problem. Ekonomske performanse se ne
mere više nigde pomoću tih zbirnih brojeva kada je reč o društvenim resursima,
osim kada su u pitanju bruto društveni proizvodi. Ne znam da li sam ja možda po-
grešno razumeo vašu poslednju rečenicu, ali čini mi se da se kroz nju reflektuje taj,
recimo, diskurs kako ekonomija treba biti dobra za društvo. Ali mi živimo u svetu
gde je neka druga vrsta diskursa dominantna, koji kaže da ekonomija ne treba da
bude dobra za društvo, jer to nije mera ekonomije, već da je njena mera slobodno
tržište.
Inače, slušao sam dosta različitih izlaganja na temu privrednih iskustava 12
između Drugog svetskog rata i raspada Jugoslavije. Vrlo retko neko povezuje, kao
što ste vi to učinili, te globalne trendove koji su se sedamdesetih godina zategli sa
onime što se reflektovalo na zemlje drugog i trećeg sveta osamdesetih godina i
kasnije.
Nebojša Milikić: Hvala, Stefane!
Robert Sabadoš: Dozvolite mi da se predstavim, ja sam Robert Sabadoš. Vrlo

pažljivo sam slušao izlaganje dr Obradović i mislim da je u ovih dvadeset minuta
obuhvatila neku našu zajedničku istoriju. Mi smo zajedno proživeli taj deo koji ona
sada ovde izlaže. Ove statistike koje su bile na ekranu bile su deo našeg zajednič-
kog života u prošlosti. Zbog toga imam jedno pitanje ili jedan polukomentar u vezi
sa izlaganjem dr Obradović. Naime, naslov ili polunaslov njenog izlaganja jeste
kontrarevolucija. Kontrarevolucija se odnosi na privatizaciju, a restitucija je njen
drugi deo. Međutim, moje lično iskustvo, koje ne mora biti na nivou nekog opšteg
naučnog postulata, malo je drugačije kada je reč o tome da li je to bila kontrarevo-
lucija ili nije. Smatram da se prethodni sistem koji se bazirao na društvenoj svojini
urušio sam od sebe.
Navešću vam jedan primer koji je, možda, na nivou anegdote, ali je tipičan

za funkcionisanje prethodnog sistema. Kao vrlo mlad pravnik, dobio sam zadatak
da u jednoj firmi napravim dokumentaciju za kupovinu četiri stolice i jednog stola.
Da se to zvalo garnitura, onda bi se to vodilo kao sitan inventar, ali se u ono vreme
to zvalo osnovno sredstvo. Trebalo je da se za to donese odluka radničkog saveta,
zbora, osnovne organizacije sindikata, osnovne organizacije Saveza komunista u
okviru firme. Kada sam posle dva meseca pokupio sve te podatke, odneo sam ih
u službu društvenog knjigovodstva, gde me je prvi od referenata kome sam to
sa potpisom predao odbio i rekao kako to nije dobro napisano. Dakle, sistem je
sam sebe ograničavao i sam po sebi nije davao rezultate kojim bi se opravdavali
procenti povećanja ili sopstvenog širenja. Sopstveno širenje bilo je bazirano na
eksternim zajmovima koji su uzimani iz inostranstva radi čuvanja socijalnog mira.
Eksterno i ekstremno veliko socijalno zapošljavanje nije dalo rezultate, iako je kon-
cepcija društvene svojine možda dobra. To je moje mišljenje i smatram da pitanje
kontrarevolucije jeste nešto o čemu bismo mogli šire i duže da raspravljamo. To je
vrlo interesantna teza, ali moje lično iskustvo kaže da nije u pitanju kontrarevolu-
cija, već urušavanje sistema koji nije uspeo da postigne dobre rezultate u svakod-
nevnom životu.
Marija Obradović: Znate šta, to se sa stanovišta empirije ne može dokazati, zato

što je nivo životnog standarda, ako hoćete i nivo industrijske proizvodnje i socijal-
13 nog dohotka, iz vremena društvene svojine neuporediv sa standardom u današ-
njem vremenu privatne svojine. Postoji tolika deklinacija da se ona ne može više
nazvati ni privrednim fluktuacijama. U pitanju je civilizacijski pad jednog društva
koje je imalo razvijenu industriju, visok životni standard, odlično obrazovanje, ve-
liku socijalnu zaštitu, gde su ljudi radili za pristojnu platu, radnici dobijali stanove
itd. Sada imate takvu situaciju da najveći broj ljudi ne može da se leči, a obrazova-
nje je katastrofalno, što je jedan sunovrat. U vreme socijalizma su, na primer, ljudi
znali strane jezike, zato što su mogli besplatno da ih uče u školama i na fakulteti-
ma. Danas ljudi slabije znaju strane jezike, zato što sve morate da platite. Dakle,
obrazovanje i zdravstvo sve više postaje privilegija bogatih, to jest 2% društva koje
raspolaže sa 98% nacionalnog dohotka.
Vi ste sami objasnili kako je u vreme socijalizma bilo teško otuđiti bilo koji
deo društvenog kapitala. Služba društvenog knjigovotstva je bila jedna važna in-
stitucija koja je omogućavala evidenciju i zakonitost poslovanja. Ona je važna zato
što je u njoj beleženo sve za svu radničku klasu, dakle plata i doprinos i, naravno,
ono na šta se sve plata delila – deo za potrošnju i deo za akumulaciju. Ako nađete
sve te podatke, vi možete videti koliko su građani Jugoslavije imali vlasništvo i koje
je to tačno vlasništvo bilo. Svaka privatizacija podrazumeva oduzimanje vlasništva
koje je bilo tačno utvrđeno. Nije tačno da se ništa nije znalo – sve se znalo.
Govoriti da je privredni sistem Jugoslavije bio neefikasan prosto empirij-

ski ne stoji. Naravno, on je imao problema i u njemu su postojali dugovi. Ali do
1978. godine, kada počinje zaduživanje, dugovi su iznosili do 14% bruto domaćeg
proizvoda. Osamdesetih godina su oni iznosili oko 40%, da bi danas 85% bruto do-
maćeg proizvoda bilo zaduženo, a nema ni investicija ni zapošljavanja, već imate
samo jednu zemlju koja završava u kaljuzi.
Jovan Krstić: Vi ste dotakli deo teme o kojoj sam ja nameravao da govorim. Dakle,
nameravao sam da govorim o smeni revolucije i kontrarevoluciji, kao i eksproprija-
ciji društvenog kapitala, odnosno eksproprijaciji viška proizvoda i resursa društva
koji su proizvod socijalne akumulacije, to jest opšte društveno dobro. Vi ste dali
lep pregled naše tajkunske privatizacije, kojom je dve trećine preduzeća završilo u
stečaju. Ekonomija se pojavljuje kao osnovni kriterijum postojanja ljudskih prava,
sloboda u jednoj zemlji i prava narodnog vlasništva, kao jedno od najvažnijih ljud-
skih prava, i kao kriterijum ispravne ili neispravne politike i zakonodavstva. Zašto je
to tako? Naime, u vreme besomučne i tajkunske privatizacije odlagano je pitanje
restitucije i taj kvalitet stvarne regulacije povraćaja imovine jeste prvi problem
koji mi pravnici uočavamo. On se ne odnosi samo na vraćanje imovine pojedinim
društvenim grupama, kao što su, na primer, žrtve holokausta, nego se odnosi na
imovinu koju država treba da vrati celokupnom građanstvu. Tu odlaganje i nepo-
stojanje odgovarajuće regulative dovodi do pojave u ekonomiji koja može prou-
zrokovati katastrofu. 14
Branislav Trajković: Ja sam Branislav Trajković, generalni sekretar Lige za zašti-

tu privatne svojine. Pitanje koncepta društvene svojine možemo rešiti tako što
ćemo reći da je to nesvojinski koncept koji nema titulara i ne zna se ko takvom
imovinom upravlja. Pitanje koje se razvilo iz nesvojinskog koncepta jeste, u stvari,
dokazano sa rastom društvene svojine, kada je ona uvedena. Ona je za dvadeset
i više godina postojanja porasla samo za 4% i bila je sve vreme pumpana ame-
ričkim donacijama u vidu kredita. Ti krediti nisu vraćani i oni iznose negde oko
87.000.000.000 dolara, koji su nepovratno dati kako bi se održao nesvojinski
koncept zvani društvena svojina.
Kada su radnički saveti, „souri” i „ouri”, kako ih je gospođa nazivala, trebali
da odlučuju o tome gde će se investirati, onda se pitala čistačica koja je, možda,
bila predsednik kućnog saveta. Ta čistačica je bila iznad doktora nauka.
Nebojša Milikić: Zaista nije u redu da potcenjujete bilo koga.
Branislav Trajković: Dakle, ja sam polagao ustavno pravo u vreme kada je posto-
jao Savez radnog naroda Jugoslavije. Nemojte mi zato pričati o sistemu društve-
nog uređenja kada ga ja odlično poznajem. Dakle, iz društvene svojine mogli su

samo radnici da nešto steknu, a nisu mogli ni da prodaju ni da otuđe. Mogli su
samo da razmene ono šta su zaradili. Ovih pomenutih 4% bio je maksimum nakon
završetka Jugoslavije. Toliko je stečeno ukupno društvenog i nacionalnog proizvo-
da. Ja vam pričam o vrlo preciznim stvarima.
Marija Obradović: Ja zaista ne znam odakle vam ti podaci.
Nebojša Milikić: Koji je izvor tih vaših podataka?
Branislav Trajković: To su podaci koji su prikupljeni iz zvaničnih institucija.
Nebojša Milikić: Možete li navesti ime barem jedne od tih institucija?
Branislav Trajković: Izvor podataka je, recimo, Zakon o privatizaciji, zato što
društveni subjekti koji su bili privatizovani nisu privatizovani kao društvena
svojina, nego kao društveni kapital, koji je izmislio gospodin Aleksandar Vlahović,
ministar za privatizaciju. On je zajedno sa Dankom Đunićem bio na čelu tajkun-
skog lobija.
Marija Obradović: Nisu samo kao kapital.

15
Branislav Trajković: Mi imamo podatke da je dve trećine privatizacionih predu-
zeća otišlo u stečaj, zato što nije privatizovana društvena svojina, nego društveni
kapital koji su nosila preduzeća. Iz društvenog kapitala preduzeća je proistekla
neka imovina za koju je postojalo samo pravo korišćenja. To je suština sukoba
i propasti koji se ne tiče pojma restitucije, izuzev u slučaju da je imovina bila
restitucionarna. Sve ostalo što je bila državna ili društvena svojina nije trebalo da
bude predmet bilo kakvog kapitalizovanja. Trebalo je da bude izdvojena kako ne
bi nastao društveni sukob koji je danas evidentan u oblasti propasti ekonomije i u
oblasti propasti pravnog sistema. Zato vas molim da pažljivo pratite kako je priča
postavljena.
Dakle, imali smo Edvarda Kardelja, koji je uspostavio ideju o društvenoj
svojini koja u svetu ne postoji. To je jedan eksperiment. Taj čovek je bio lažni dok-
tor nauka. Posle se ispostavilo da nije završio ni osnovnu školu, a skoro su izašli i
podaci da je Tito hteo da ga ubije, preko gospodina Veselinova i onog Todorovića.
Suština je u tome da je on bio društveni teoretičar bez višeg obrazovanja. Pritom,
iz celog sveta su dolazili ljudi da proučavaju društvenu svojinu, a nju niko nikad
nije mogao da definiše, niti da prihvati taj sistem društvenog upravljanja i njegovih
ekonomskih i pravnih odnosa. Mi smo svi živeli u tom sistemu i ne možemo za
njega da kažemo da je bio efikasan, jer i dan-danas vidimo agoniju i koliko je krvi

proteklo tokom ovih poslednjih ratova. Bilo je samo pitanje ko će kome da oduz-
me pravo upravljanja.
Kada se raspala Jugoslavija i republike se razdvojile, jedina vojska koja je u
tom trenutku sve kontrolisala bila je Jugoslovenska narodna armija i onda je svako
za sebe uzeo ono šta mu je bilo na teritoriji. Sada se vraćamo na pravni teren.
Dakle, ko kontroliše suverenu teritoriju? Sada imate međusobna poravnanja i
sukcesiju između republika bivše Jugoslavije. Ko kome šta duguje, ni do dan-da-
nas nije utvrđeno Berlinskim sporazumom. Raspao se koncept partije, ideologije,
društvene svojine, kao i ceo sistem koji je Tito zamislio sa svojim ljudima naučnim
teoretičarima koji nisu naučnici, jer nisu završili ni osnovnu školu. Mi smo došli u
situaciju da se sve vreme borimo sa jednim tumorom koji je masovno ostao ovde
u Srbiji, utičući na ljude i generacije koje treba da naprave sistem održivosti. Zato,
gospođo, Srbija ima najniže plate i najveći stepen nezaposlenosti.
Marija Obradović: To je zato što nema privrede.
Branislav Trajković: Svojinski odnosi su ovde uvek bili fluidni, a ne precizni. Da

li je privatna svojina prirodno pravo ili nije, da li je ona univerzalna, da li postoji
državna svojina, da li postoji javna svojina, da li je dobro definisana razlika između
njih i da li postoji demarkaciona linija, mi to ne znamo. Po mom mišljenju, vrlo je
nezgodna špekulacija mešati pojam restitucije prirodnih prava sa nesvojinskim 16
konceptom društvene svojine, jer su ta preduzeća propala zbog mafijaške privati-
zacije nesvojinskog koncepta. Taj koncept je promenjen 4. maja 2001. godine, kada
je Aleksandar Vlahović rekao kako je to društveni kapital. Kako sada društvena
svojina odjednom postaje društveni kapital i nosi prava neke privatne, državne ili
neke druge svojine?
Mi smo se kao Liga za zaštitu privatne svojine uvek borili da se tačno defini-
še šta je šta, a nikada nismo dobili to pravo da budemo jasno prikazani na televizi-
ji. To su teme o kojima se, uglavnom, rumori, jer onda ne može tajkunska mafija da
objasni sopstvene poteze. Vrednost jednog hektara koji je Mišković maznuo iznosi
12.000.000 evra. Sad vi vidite koliko je u tim privatizacijama izuzeto novca od
naroda ove države i koliko je bilo štete što taj novac nije svrsishodno upotrebljen
za razvoj. Ako nama treba 85 godina da mi dođemo do standarda koji ima Sloveni-
ja, a ona je bila deo istog tog režima, onda smo mi u velikom problemu koji treba
mi da rešimo između sebe, to jest kako ćemo koncipirati buduće svojinske odnose
i društvo u kome živimo.
Marija Obradović: Ja bih samo htela da pojasnim neke stvari koje predstavljaju
istorijske činjenice. Edvard Kardelj se nikada nije potpisivao kao doktor nauka,
niti to piše na bilo kojoj njegovoj knjizi, niti je on to bio. On nije u teorijskom

smislu osmislio koncept društvene svojine. Taj koncept se tokom druge polovine
XIX veka razvio u Sjedninjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji. Danas to
imamo u okviru Laburističke partije. Grupa na čelu sa Džeremijem Korbinom, gde
su još i Tom Mekdonald i Džon Votson, kada se zalaže za nacionalizaciju finansij-
skog kapitala zalaže se upravo za stvaranje društvene, a ne državne svojine. To je
tradicija engleske društvene i ekonomske misli. Da je Edvard Kardelj tvorac toga,
jednostavno istorijski gledano nije tačno, jer postoji ogroman broj naučnih radova
o tome, koji su napisani mnogo ranije nego što je Edvard Kardelj počeo sa svojim
radom.
Kada je reč ovim podacima koje ste naveli u vezi sa onih 87.000.000.000
dolara, meni je to potpuno neverovatno, zato što je po zakonu od 1978. godine
postojalo pravo preduzeća, institucija i republika da se zadužuju. Ali kompletnu
evidenciju o tome je vodila Narodna banka Jugoslavije. Postoje njeni bilteni i izve-
štaji u kojima su do najsitnijih detalja popisani svi dugovi Jugoslavije. Ti dugovi su
bili najveći 1981. godine i iznosili su 20.863.000.000 dolara. To je ono što se može
istraživački utvrditi na osnovu biltena Narodne banke, koji su svima dostupni.
Što se tiče restituisanja prava na svojinu kao prirodnog i ljudskog prava, ja bih to
mogla problematizovati onako kako se to problematizuje u Sjedinjenim Američkim
Državama i Velikoj Britaniji, naravno u okviru socijalističkih političkih grupacija
u ovim zemljama. Naime, vi sa jedne strane možeti govoriti o pravu na privatnu
17 svojinu, ali pre svega morate govoriti o pravu na život. Pravo na život ljudi je
njihovo dominantno pravo. Nepobitno je empirijski utvrđeno da dužina ljudskog
života isključivo zavisi od klasne pripadnosti. U Sjedinjenim Američkim Državama
kapitalistička klasa živi petnaest godina duže od radničke klase, a u Velikoj Britaniji
sedamnaest. To nisu pitanja koja su u vezi sa ekonomskom analizom, ali se mogu
problematizovati na ovaj način. Dakle, mi možemo govoriti o tome da li je važnije
pravo na život ili pravo na svojinu.
Dragomir Olujić: Privatna svojina nije ni prirodno ni ljudsko pravo. Prirodno pravo
jeste nešto što je univerzalno, a privatna svojina je po definiciji neuniverzalna. Nai-
me, ona podrazumeva da prisvajate nešto što do tada nije bilo vaše i time lišavate
nekog drugog tog istog prava. Sa tom svojinom vi uživate i ubirete njene plodove.
Svim drugima to pravo onemogućujete. Da to nije ljudsko pravo, može se videti iz
Deklaracije o ljudskim pravima, u kojoj član 17 kaže kako svaki čovek ima pravo na
imovinu, a ne na svojinu. To je imovina koja je neophodna za dostojan život čove-
ka, a to oni koji se zalažu za privatnu svojinu u raspravama prevode kao svojina.
Nebojša Milikić: Sledeće izlaganje nosi naslov Restitucija, principi definisanja. To je

izlaganje dr Dragane Milovanović, rođene 1951. godine u Nišu, gde je i maturirala.
Godine 1970. upisuje Arhitektonski fakultet u Beogradu, otkada i živi i radi u ovom

gradu. Diplomski rad pod mentorstvom prof. Bogdana Bogdanovića odbranila
je 1976. godine, čime počinje njeno interesovanje za memorijalnu arhitekturu i
arhitektonski simbolizam. Na tom polju je završila specijalističke studije 1980.
godine. Magistrirala je 1984. godine, a doktorsku tezu je odbranila 1999. godine.
Autor je dve monografije. Tu su i naslovi brojnih autorskih radova u monografija-
ma, časopisima, tekstovima sa međunarodnih kongresa. Paralelno sa profesional-
nom delatnošću, volonterski se bavi pitanjem restitucije oduzete privatne imovine
posle 1941. godine. Godine 1994. osniva Udruženje za obnovu Trgovačkog fonda,
koje i danas vodi, i njegove hipotekarne banke, to je Palata Albanija. Godine 1995.
jedan je od osnivača Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava i njen dugogo-
dišnji potpredsednik. Od 2000. godine je i predsednik ovog udruženja. Aktivni je
učesnih mnogih akcija ove lige, kako na domaćem tako i na međunarodnom nivou.
Izvolite, Dragana!
Dragana Milovanović: Kada se govori o restituciji, primetila sam, kako danas tako
i na ranijim skupovima, da se vrlo često mešaju pojmovi i da se pominju neki za
restituciju nebitni detalji. Zato sam se odlučila da danas iznesem tri tačke koje su
važne za proces restitucije, jer one osvetljavaju njen smisao. Unapred se izvinja-
vam što neću moći dugo da govorim, pa ću zamoliti svog saradnika da dopuni
moje izlaganje. Ja sam arhitekta koji već dvadeset godina prati restituciju, a mislila
sam da će to trajati svega dve ili tri godine. Dakle, posle mog izlaganja, dalje će 18
govoriti gospodin Branislav Trajković, koji je po struci pravnik.
Ja ću prezentovati ova tri pojma. Prvi pojam jeste sama reč restitucija koja
se – prema Milanu Vujakliji, u njegovoj knjizi štampanoj 1936. ili 1937. godine,
dakle kada se nije ni sanjalo šta će nas sve snaći – definiše kao „povraćaj u prvaš-
nje stanje, odnosno obnove”. Kada se nešto vraća u neko prethodno stanje? Onda
kada predmet koji razmatramo dođe u jednu bezizlaznu situaciju. Taj predmet je
do te mere pokvaren da mora da se vrati na zdravicu, na početak koji je zdrav, do
njegovog korena, i da se iz toga onda obnovi i izvuče pravi smisao, to jest stanje
vlasništva nad određenim predmetom, to jest imovinom.
Druga stvar jeste nešto što je jako staro i na šta ovaj narod može biti po-
nosan. To je jedan od najstarijih pisanih dokumenata – Dušanov zakonik iz 1349.
godine. Te godine car Dušan ograničava sebe i svoju vlast u jednom članu svog
zakona. To je član 43, koji kaže: „Niko nije vlastan, gospodar, car, ni gospođa carica
(to sam vrlo često govorila u vreme vladavine Slobodana Miloševića i njegove
carice, na šta sam jako ponosna), ikome silom uzeti baštinu, kupiti je, menjati je,
osim ako on sam ne pristane.” Dakle, iz takvog jednog stava potiče i princip de-
mokratskog sveta – da svako nasilje nad imovinom prekida kontinuitet zakonitog
postupanja sa njom i njenog zakonitog statusa. Dakle, potrebno je vratiti se na
ono zdravo stanje i zato je potrebna restitucija. Sva nasilja koja su sprovedena nad

imovinom, uključujući nasilje nad životima ljudi koji nisu svojim delima zaslužili
smrtnu kaznu...
Marija Obradović: Da, ali privatizacija je isto nasilna mera. To je potpuno isto i u
tome je problem.
Dragana Milovanović: Znate šta, ja ne govorim o privatizaciji koju sprovode pljač-

kaši.
Marija Obradović: Nemate poštene privatizacije, to ne postoji.
Dragana Milovanović: To vam ne verujem. Onaj ko zna razvoj građanske Srbije

to zna, a vi to ne znate. Pazite, ako je neko nešto stvarao decenijama, dakle više
generacija...
Marija Obradović: Ja sam protiv restitucije, a moja familija je građanska i nalazi se

u procesu restitucije. Prema tome, ja to znam.
Dragana Milovanović: Ja vas nisam prekidala za vreme vašeg izlaganja.
19 Marija Obradović: Ja se izvinjavam.
Dragana Milovanović: Da ste iz građanske porodice, vi biste imali i takvo vaspita-

nje. Nažalost, malo ste se udaljili od toga.
Marija Obradović: Izvinite molim vas, ja sam kriva.
Dragana Milovanović: Dakle, na Dušanov zakonik možemo biti ponosni zato što
je njime dokazano i pokazano kako se pravom svojinom svakog građanina, a ne
samo jednog čoveka upravlja. Pazite, mi smo od 1945. pa do 1980. godine ima-
li cara koji je bio jednak Hajlu Selasiju ili nekom drugom istočnjačkom despotu.
Prema tome, nemojte mi pričati o nekoj pravičnosti. Normalno je da on nije imao
ništa, ali je on imao sve.
Treći princip na koji se oslanja restitucija za koju se mi zalažemo jeste jedan
od osnovnih principa zakonodavstava demokratskog sveta. Ono što zovemo
demokratskim svetom jeste ono najčistije što je dosada opstalo i stalno se čisti.
Taj sistem se stalno dorađuje i popravlja. Ništa nije revolucionarno, zato što je on,
u principu, demokratski. Ono što ne valja i popravi se, to nije revolucija. Jednostav-
no, to je razvoj. Ako se naslednim putem bez dobre volje vlasnika prekine kontinu-
itet svojine, posle tog čina sve pravne radnje sa tom imovinom su ništavne. Zbog

toga se traži da nešto prođe kroz restituciju. Da se ja pitam, ja bih kompletnu imo-
vinu stavila u proces restitucije. Odmah da vam kažem, ta imovina, daj bože, ako
ima 25% vlasnika. Dakle, 75% bi bila državna svojina. Da je sve stavljeno u proces
restitucije, 70% bi po našem zakonu, ako nema vlasnika, postalo državna imovina,
osim u izuzetnim slučajevima kada su u pitanju neka pravna lica koja imaju konti-
nuitet nasleđivanja, na primer zadužbine.
Kada biste vi znali šta je Trgovački fond ili Palata Albanija, ne biste me
tako gledali. Tu je bilo 2140 članova. Njih 85% su imali manje uloge od 100.000.
Albanija je vredela 30.000.000. Sada vi vidite koliko su to bili sitni ulagači. Onih
najkrupnijih koji su imali od 1.000.000 do 1.500.000, bilo je svega troje ili četvoro.
Ja sam se pitala zašto su oni uopšte ulazili u taj fond kada im nije bio potreban.
Kažu kako je to bio društveni status. Taj koji je radio u tom fondu i ko je sa takvim
ulogom imao pravo da bude biran u organe, radio je besplatno, a svojom ličnom
imovinom je garantovao ispravnost rada fonda. Na tim principima Trgovački fond
je narastao. Kada je počeo praktično da radi 1907. godine, sa 7.000 ondašnjih para,
do 1941. godine, kada je praktično doživeo vrhunac, vrednost ovog fonda bila je
660.000.000. Nijedan od tih krupnijih članova upravnog odbora nije mogao imati
više od dvadeset glasova u odlučivanju. Da li vi znate šta je to!
Kada sam ja ovo pričala na jednom vrlo velikom i ozbiljnom skupu, novinar-
ka lista Naša borba, mislim da se zvala Tanja Jakobin, rekla je kako smo mi bili veći
socijalisti. Ja sam rekla: „Ne, vi ste izmislili rupu na saksiji.” Svaki normalan čovek 20
koji je želeo da njegova firma i ljudi koji rade za njega budu zadovoljni, pravio bi
svoj mali sistem koji bi bio sve veći i veći i podržavao te ljude. Veliki broj ljudi posle
rata je sačuvao glavu zato što su ispred njih stali njihovi zaposleni i rekli: „More,
marš! Ovaj nas je hranio, oblačio i školovao nam decu”.
Ja vama govorim onako kako zaista jeste, zato što poznajem masu ljudi i
nisam dozvoljavala nikome da mi ispire mozak. Bila sam, možda, u većoj prednosti
od drugih, pa sam mogla da čujem i jednu, i drugu, i treću stranu. Učila sam da
imam kritički odnos prema svima. Najpre prema sebi samoj, a onda i prema svima.
Ne držim se ko pijan plota samo jedne teze.
Nebojša Milikić: Čekajte, Dragana, samo da razjasnimo nešto. Dakle, teza je bila
da vi, na neki način, idealizujete bogate ljude iz predratne Jugoslavije i predstavite
ih kao dobrotvore i humane ljude?
Dragana Milovanović: Uopšte ne idealizujem te ljude. Da li vi shvatate da su

pojam bogatog čoveka u periodu između dva svetska rata i pojam današnjeg
bogatog čoveka kao nebo i zemlja? Da li vi znate da su fabrikanti u ovoj zemlji svi
do jednog živeli u jednoj kući u okviru svoje fabrike i imali su možda jedan ili dva
automobila?

Nebojša Milikić: Opet idealizujete, ali imate pravo na to.
Dragana Milovanović: Ne idealizujem, ja to tačno znam. Za vas isto može da se

kaže da idealizujete neke stvari.
Nebojša Milikić: Može. Ali su onda empirijska istraživanja ta koja su relevantna.
Dragana Milovanović: Nemojmo to raditi. Hajde da sednemo sa otvorenim kar-

tama i kažemo kako su, na primer, Pera, Mika i Žika bili fabrikanti i kažemo tačno
šta su oni, naročito u odnosu na Peru, Miku i Žiku iz današnjeg vremena, koji su iz
današnjeg korpusa imovine razvukli sve što se moglo razvući. Sve je to zbrčkano
i napravljena je jedna papazjanija i mi samo tražimo da se neke stvari razdvoje. Ja
vama kažem da će naveći korisnik restitucije biti država Srbija, minimum 75%. To
vam odgovorno tvrdim.
Pošto je ministar pravde pričao gluposti kako jedan čovek traži Palatu Al-
banije, ja sam poslala spisak overen iz arhiva sa imenima i prezimenima 2.170 ljudi
koji stoje iza tog Trgovačkog fonda. Svi privatni fondovi, ovo vam pričam samo da
bih vam ilustrovala situaciju, promenili su svoj status u sistemu. Tim ljudima koji
su ulagali u te fondove oduzeta je imovina, ali su svi članovi ušli u penzioni fond,
osim Trgovačkog fonda. Zašto? Dakle, 2.170 porodica nije uključena u penzioni
21 fond. Ljudi su umirali od gladi, a neki od njih su imali ulog od 100.000. Hoću da
kažem da nije reč o tome da se uzimalo samo nešto što je bilo veliko. Oduzimalo
se sve što je moglo da se uzme. Verujte mi, ovo sve govorim na osnovu podataka.
Ja kompletnu arhivu Trgovačkog fonda imam. Rekonstruisala sam je.
Trgovački fond nikada nije ugašen. Nacionalizovan je deo po deo i ostavlje-
na je samo jedna prostorija u Palati Albanija, koja je 1988. godine uzeta tako što je
napravljen falsifikat. Mi smo burgijali dok nismo našli to parče papira kako bismo
videli da to nikada tadašnji predsednik ovog fonda nije potpisao. U pitanju je falsi-
fikat kupoprodajnog ugovora za 74m2 u Palati Albanija. To je lopovluk! I danas nije
obrisan iz sudskih knjiga koje su već otišle u arhiv.
Ja se lično, kao i svi članovi naše lige, borim da obnovimo ovaj fond. Želimo
da Srbija dobije jedan takav fond sa svom onom imovinom koja može da se resti-
tuiše, jer su svi oni ljudi koji su umirali, a nisu imali naslednika, što je slično onome
šta se događalo jevrejskoj zajednici, svoje uloge ostavljali samom fondu. Je li to
nešto loše? Pomenuću vam neka imena samo da biste videli da su to značajni ljudi
i nemojte samo da pljujete po tome. To su Gramberg, naslednik Vajferta, Bajlonije-
vi itd. Ti ljudi su mnogo davali, školovali druge. Svako preterivanje je neprirodno.
Ne postoji crno-bela stvarnost, već je najviše istinitog u tim zonama između.
Branislav Trajković: Ovde smo imali vrlo ozbiljno pitanje u vezi sa tim da li je bilo

pravedno društvo koje je formirao drug Tito. Početak njegove vladavine bio je use-
ljenje u tuđu kuću i uzimanje šesnaest konfiskovanih imanja. Sa jednog imanja su
mu donosili jaja, sa drugog paradajz, a sa trećeg vino. Sa ostalih se pripremao, da
tako kažem, dobar jelovnik za Beli dvor, gde je on živeo. Sada se postavlja pitanje
pravednosti tog društva, tog cara, koji uopšte nije nikome pravno odgovarao ni
za jedan postupak. Relevantan izvor jesu podaci o tome. Dakle, knjigu je napisao
gospodin koji je njemu bio ordonans. Knjiga je objavljena u Večernjim novostima
tek nakon njegove smrti. Ja sam uspeo da zgrabim poslednji primerak te knjige,
koja je dokazala suštinu življenja druga cara i suštinu življenja jedne dekadentne
grupe, njegovih oficira i generala, koji su, verovali ili ne, u Invest banci postali svi
akcionari do 1951. godine. Onda ih je Tito ukorio kako oni mogu da budu akcionari
ako su se borili protiv privatnog vlasništva. Nakon toga je Invest banka postala
teritorija neke kvazidruštvene svojine i državnog kapitala. U stvari, Invest banka je
bila generator svih projekata ondašnje FNRJ, a posle SFRJ.
Ovde se postavilo pitanje iz čega proizilazi privatno vlasništvo, privatna
svojina garantovana Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima. Univezalna
deklaracija je bila akt oko koga su se okupile najpre Liga naroda, a kasnije Ujedinje-
ne nacije. Pojam imovine i svojine su samo sinonimi. Razdvajanje svojine i imovine
postoji na grananju državne i privatne svojine.
Nebojša Milikić: Da li u toj deklaraciji piše privatna imovina? 22
Branislav Trajković: Piše imovine. Na državnom nivou se ovi pojmovi razdvajaju

ustavom, a kod nas imate samo državnu, javnu i privatnu svojinu. Prema tome, da
ne bismo te stvari mešali, moramo da ih preciziramo. Ono što se štiti Evropskom
konvencijom i Univerzalnom deklaracijom faktički je isto. Iz čega je proisteklo to
pravo, u stvari je najvažnije pitanje. Kada sada nameću poglavlja 33 i 34, navo-
de da se radi o prirodnim pravima. Prirodno pravo je proisteklo iz jednostavnog
pojma da je neko uzeo neki građevinski materijal i sazidao sebi kuću. Pa je onda
njegov komšija uzeo isto to i sazidao sebi kuću. Tako je nastalo naselje. Onda je to
naselje dobilo neki nacionalni ili lokalni identitet. Onda je postojala neka suverena
vlast, a iz te suverene vlasti je proistekla neka država na toj teritoriji. Tako se, u
stvari, izgradilo međunarodno pravo, koje poštuje konvencije prirodnog prava. Da
bi univerzalno pravo bilo zaštićeno, kao i univerzalna prava ljudi, nastali su Liga
naroda i Ujedinjene nacije, koje pokušavaju da sva ta prava odbrane od neodgo-
vornih vlasti.
Današnja varijanta prava u državama koje su činile nekadašnji Istočni blok,
i nacionalizacije i konfiskacije, u ovoj državi ovde koja se zove Srbija bila je ekstre-
mno ugrožena. Zašto? Gospođa je navodila Poljsku, Litvaniju, Češku itd. One su
imale po dva ili tri osnova oduzimanja. U Srbiji je to bilo, verovali ili ne, ekstremno,

kao u fašizmu za vreme Hitlera. Hitler je imao 72 osnova oduzimanja, a Tito je
propisao 45 ili 46. Ovde je imovina bila devastirana u pravom smislu te reči. Pošto
je ovde delimično tema i jevrejska imovina, ja ću reći da Tito negde čak nije ni me-
njao zarez, prepisujući Hitlerove zakone.
Kada neko izgubi imovinu, on gubi ekonomsku moć, a to je bio cilj komu-
nizma. Berluskoni je uspeo da progura u Evropskom parlamentu da se izjedna-
če zločini komunizma i fašizma, što je i izglasano. Cela suština izjednačavanja
socijalizma i socijalističkih revolucija jeste stavljanje pred istinu društava koja su,
jednostavno, bila toliko ekstremna da su ne samo uništavala imovinu nego su i
gazila živote. Mi uopšte ne možemo doći do pametnog zaključka kada postoje bilo
kakve ostrašćenosti i kada se to ne gleda sa naučnog osnova onog što je izvedeno
prema nekom narodu, a zove se ekonomski genocid, čemu je prethodio ni manje
ni više nego fizički genocid na različite načine i po različitim osnovama.
Dakle, glagoli i radnje koje su preduzete da bi se neko pravo unizilo, fizički
zatrlo, dolaze na nivo, po mom mišljenju, kosmičkih genocida i sva su bez bilo ka-
kvog pravnog osnova. Dolazimo u situaciju da na ovoj zemlji posmatramo kako je
nastalo prirodno pravo. Gledao sam na nacionalnoj geografiji kako jedno majmun-
sko pleme štiti svoj deo džungle. Oni se potpisuju svojim sopstvenim biološkim
tragovima. Ako neko uđe u zonu džungle gde postoji 5 ili 6 porodica sa svojom de-
com, svi majmuni ga napadnu, jer se on šeta po tuđoj teritoriji. Ovde smo mi ostali
23 na nebranjenom položaju gde je neki tamo car Tito pravio sebi privatno vlasništvo
na konfiskovanoj imovini i gde su komandanti određenih baterija morali da mu
donose ujutru jaja, paradajz, kokoške i junetinu, da bi on pred svetom onda glumio
kako ima neku pravnu državu koju je štitio istom tom vojskom. S tom vojskom je
štitio imanja koja je on oduzeo drugim ljudima.
Sada mi dolazimo pred moralnu dilemu da li je to bilo uspešno društvo,
bazirano na otimanju i pozajmicama, ili je ova Srbija žrtvovana za eksperiment
komunizma, koji dan-danas nije završen. U ovoj državi, bez obzira na poreklo, svi
se osećaju kao Jugosloveni i plaču za Jugoslavijom, koja nikome nije garantovala
nacionalni identitet, izuzev ovima što su se prvi otcepili, gde uopšte nije ni bilo
ravnopravnosti.
Nebojša Milikić: Da li sada prelazimo na drugu temu?
Branislav Trajković: Ne, nego se vraćamo na temu vlasništva, jer je tema vla-
sništa ta zašto su oni otcepili tu teritoriju koja im nije pripadala. To je bila tema
iz koje je izbio rat. Problem nije posmatran od početka. Gospođa Dragana je lepo
ovde pozicionirala Dušanov zakonik. To je bila pravna država. Ista je bila fora onda
kada se kralj Aleksandar sudio sa onim seljakom i izgubio na nezavisnom sudu. Da
li su to institucije nezavisne države? Kralj je izgubio na sudu nezavisnog sudstva.

Mi sve vreme pričamo o tome kako treba da se uspostave institucije pravne drža-
ve, vladavine prava, nezavisnog sudstva i odgovorne vlasti.
Mogu samo da vam kažem još jednu bitnu stvar. Naime, dok god se ovi po-
stulati ne uspostave mi ne možemo ići dalje i ne možemo raspravljati o tome čime
su radnici doprineli društvenoj svojini, šta su zaradili itd. Ono što je za nas najvaž-
nija stvar jeste da se nekad izdvajalo za zajedničke fondove iz društvene svojine od
2% do 10% za stanogradnju, gde su svi bili suvlasnici tog jednog vrlo važnog fonda
kako bi svako rešio pitanje svog krova nad glavom, što je naša liga uvek podrža-
vala. Ako si uplaćivao od svoje plate 20 godina od 2% do 10% za stanogradnju,
zašto je u vreme Miloševića neko dobio stan, privatnu svojinu koju je otkupio za
100 evra na osnovu staža, a neko nije? To je krucijalno pitanje. Ako mi svi hoćemo
da ispoštujemo prava Jevreja, Srba, crkava i radnika, mi moramo postaviti glavno
pitanje – da li je suština u zaštiti prava privatne svojine ili nije? Ako nije, onda svi
živimo na livadi bez prava da bilo ko stvori nešto svojim radom ili postoji samo
pravo ovih da budu bogati, pa da kažu kako ti možeš da živiš kod njih u zgradi.
Nebojša Milikić: Hvala! Ja samo mogu da kažem jednu stvar. Pošto smo mi, Dra-
gana, razgovarali, a vi ste doktor nauka, ipak moram primetiti da vi imate jedan
vid parateorijskog izlaganja. To je u redu i zaista se na govornim programima ne
mora izlagati potpuno teorijski. Ali stvarno se mešaju načela istorijske refleksije i
propagandnog govora koji me podseća na govor nekog poslanika SPO-a iz 1991. 24
godine u Skupštini Srbije, onda kad ga niko ne sluša. Jednostavno, teško je polemi-
sati sa takvim stavovima, ali dobro...
Dragomir Olujić: Mislim da bi bilo bolje da ste doveli Slavenka Gregurevića, jer se
sa njim može raspravljati. Neozbiljno je početi ozbiljnu priču citiranjem Vujaklije i
cara Dušana, kada ima mnogo boljih primera za citiranje. Znate ko je Adam Smit.
On je rekao i napisao u Bogatstvu naroda kako jedini univerzalni interes može biti
jedino radnički interes.
Drugo, država mora pod strogom kontrolom držati sve vlasnike, jer su oni skloni
korupciji, krađi itd. Treće, nije pojedinac, već je klasa subjekt. Četvrto, kada je reč
o liberalskoj floskuli o nevidljivoj ruti tržišta, ima je samo na tri mesta u Bogatstvu
naroda, i to sva tri puta u različitom značenju. Da je liberali pretvore u slobodu
tržišta i individualaca, doprineo je, pre svega, radikalni anarhista Štirner. O tome
da li je privatna svojina prirodno ili ljudsko pravo, naprosto ne možemo pričati.
Branislav Trajković: To što vi pričate jesu ideje čartističkog pokreta.
Dragomir Olujić: Vi ne znate šta je čartistički pokret bio.

Branislav Trajković: Radnička prava na najvišem nivou, sve mi je jasno. Dakle, da
se razbijaju mašine.
Dragomir Olujić: Gospodine, o čemu vi pričate?
Branislav Trajković: Možda nisam obrazovan.
Dragomir Olujić: Po zakonu u Jugoslaviji za stambeni prostor se izdvajalo 4%, a

samo se u Beogradu izdvajalo 8%.
Branislav Trajković: Ali je bilo od 2% do 10%.
Dragomir Olujić: Ne, nego 4% u celoj Jugoslaviji, dok je samo u Beogradu bilo 8%.
Branislav Trajković: Hvala što ste potvrdili moje teorije!
Nebojša Milikić: Dobro, empirijski podaci su uvek dobrodošli.
Marija Obradović: Samo bih htela da istaknem tri istorijske činjenice. Između
dva svetska rata ni u jednoj istočnoevropskoj državi nije bio nikakav demokrat-
25 ski sistem, nego su bile diktature, koje su bile uvođene od 1924. do 1936. godine,
uključujući Jugoslaviju, gde je kralj Aleksandar 1929. godine uveo diktaturu. Dakle,
nije postojao bilo kakav pravni sistem.
Kada je reč o Hitleru, on nikada nije izvršio zakon o nacionalizaciji, nego je
Nacional-socijalistička partija Nemačke donela prvi u Evropi zakon o privatizaciji, i
to 1933. godine. Tada su privatizovani ogromni kapital i ogromni državni aseti, koji
se su se pre svega odnosili na banke, brodogradilišta i brodske linije koje su vodile
od Sjedinjenih Američkih Država. Dakle, Hitler nije preduzimao bilo kakve mere
nacionalizacije, već je on prvi koji je preduzeo mere privatizacije. U zapadnoevrop-
skoj literturi, naročito anglosaksonskoj, smatra se da je dolazak Hitlera na vlast bio
podržan od strane krupnog nemačkog kapitala, sa ciljem da se izvrši privatizacija,
naročito zbog ogromne nacionalizacije koja je prethodno izvršena od strane Soci-
jal-demokratske partije Nemačke. To su, dakle, potpuno različiti istorijski procesi.
Nebojša Milikić: Ja bih vas zamolio da precizirate ono što ste rekli u vezi sa Hitle-
rom i nekih 72 osnova.
Branislav Trajković: Hitler je imao 72 zakona ili osnova za oduzimanje imovine.
Nebojša Milikić: Da, ali na koga su se i na šta oni odnosili?

Branislav Trajković: Imovina se oduzimala uglavnom Jevrejima.
Nebojša Milikić: Dobro, to onda treba jasno da se kaže, a ne da se prave onakve

paralele.
Branislav Trajković: Ali pravi se paralela jer je prevedena na ovaj, ne znam kako
bih ga zvao, jugoslovenski jezik. Važila su pravila, ali nisu važila u svim jugosloven-
skim republikama. Određeni deo zakona se nije ni primenjivao u Sloveniji. Ona je
pre otcepljenja prva donela zakon o restituciji, a masa ovih korisnika restitucije,
koji su bili vlasnici, koristila je tu istu imovinu. To treba vrlo pedantno zabeležiti. To
je bilo čak i u Hrvatskoj i jednim delom u Makedoniji. Ovde je sve bilo ekstremno,
kao da smo mi najgori u toj Jugoslaviji. I dan-danas otpori koji postoje protiv resti-
tucije i veliki broj odbijenih zahteva upravo su proizvod tog shvatanja.
Tako smo mi i došli do podatka da nam treba 100 godina da bismo dostigli
standard Slovenije. To je poražavajuće za Srbiju, koja je imala 562 oduzete ban-
ke, štedionice i štedne zadruge, kao i najveći privatni penzioni fond, o čemu je
gospođa Dragana govorila. To su ponižavajući podaci. U ono vreme je bilo 6 velikih
privatnih banaka u drugim republikama. Slovenija nije imala nijednu svoju banku.
Najveća banka bila je Jadransko-pomorska banka, koja je, u stvari, bila u većinskom
vlasništvu Srpske pravoslavne crkve u Zagrebu. Ona je držala pola onog Trga Bana
Jelačića. To je upravo početak iz vremena feudalizma cara Dušana, vladavina prava, 26
kontinuitet, od Turaka otkupljena imovina i ulagana faktički u nacionalni identitet i
zaštitu svojih građana koji su došli tu i položili svoj ulog. Protiv tih istorijskih činje-
nica mi ne možemo da se borimo, ali je kontrapropaganda dovela do toga ispada
kako Srbi nisu imali ništa. Nisu bili niko i ništa i uopšte ne znaju zašto su postojali,
a u stvari su najstariji narod na ovom području.
Nebojša Milikić: Hvala! Nado, izvolite!
Nada Novaković: Ja sam došla da podržim ta istraživanja koja nastoje da prikažu

te globalne promene na polju ekonomije i politike. To je bitno naročito kada se
naglašava kako je osamdesetih godina ekonomija socijalističke Jugoslavije počela
da propada i da se sistem sam od sebe urušava. Upravo je to period jačanja neoli-
beralnog kapitalizma. Tada je Regan, da ne spominjem i Margaret Tačer, u najve-
ćoj snazi i usponu. Globalizacija tog tipa doživljava pravu renesansu, a mi i danas
možemo videti kakve su ekonomsko-socijalne posledice toga. Ja sam istraživala
socijalnu strukturu društva u nekih trideset godina, od 1960. do 1990. godine.
Posebno sam istraživala strukturu radničke klase. Mogu slobodno da kažem da je
naučno i teorijski dokazano da se u toj Titovoj Jugoslaviji živelo prosečno izrazito
visokim standardom u odnosu na zapadne zemlje, što je dokazao i Branko Hor-

vat u svojoj knjizi Politička ekonomija socijalizma. On je dokazao kako je društveni
standard, kao što su lečenje, obrazovanje, socijalna zaštita itd, za većinu stanov-
ništva u Jugoslaviji bio bolji nego u zapadnoevropskim zemljama. Njihova takozva-
na socijalna država bila je daleko od toga.
Do kraja osamdesetih godina usledila je dezintegracija, najpre u ekonomiji,
da bi kasnije ona bila potpaljena nacionalnim sukobima i trvenjima. Radnička klasa
se nije raspadala sama od sebe, nego zahvaljujući fitilju koji je u ruci držala politič-
ka elita, koja je interesno već bila naklonjena spoljnim faktorima. Marija je ukazala
na značaj Međunarodnog monetarnog fonda. Mi danas stalno pominjemo steza-
nje kaiša i vraćanje kredita. I Međunarodni monetarni fond i Svetska banka diktirali
su politiku Jugoslaviji i za vreme Tita, do kraja njenog postojanja i ratnih sukoba.
Moja je teza već dokazana, ne samo u mojim radovima nego i u radovima drugih
autora. Dakle, moja teza jeste da se radnička klasa Jugoslavije razbila ne iznutra,
nego spolja. To je prva teza. Druga teza jeste da je u ovom periodu od 25 godina
na čitavom području bivše Jugoslavije usledio civilizacijski krah čitavog stanovniš-
tva, kao i smak i ponor radničke klase. Danas u Srbiji ima svega 300.000 industrij-
skih radnika. Industrija je uništena pre svega privatizacijom, bez obzira na to kako
se ona zvala – dobra, poštena, pljačkaška itd. Ona je smrt i crna sudbina za većinu
radnika. Ona je značila uništenje čitavih industrijskih gradova. Ona je značila i
povratak selu, ali selu u kome se siromaštvo izrazito širi.
27 Prema istraživanjima Branka Milanovića, eksperta svetske banke, ekonom-
ske nejednakosti u Jugoslaviji nisu bile izrazite. On je pokazao i kako to izgleda na
svetskom i regionalnom nivou. Potvrdio je da zbog sistema društvene svojine i le-
gitimacije vlasti te ekonomske nejednakosti nisu mogle prelaziti određene granice.
Međutim, sa privatizacijom, koja je menjala celu ekonomsku i socijalnu strukturu,
te granice su postale izrazite. Marija je već rekla kako 2% do 3% bogatih drže više
od polovine bogatstva Srbije, tačnije 98%. To znači da 64 čoveka u Srbiji imaju više
bogatstva nego polovina ostalog stanovništva.
Moji podaci za socijalističku Jugoslaviju govore da je siromaštvo bila spora-
dična pojava. Dakle, bilo je siromaštva, više u selima nego u urbanim sredinama.
Ono je postalo masovno od 1994. godine u gradskim sredinama,u industrijskim i
višečlanim porodicama. Ono do 1990. godine, do pred sam ratni sukob, nije prela-
zilo više od 15% od ukupnog broja stanovništva. Prema merilima svetskih institu-
cija, indeks bede danas svrstava Srbiju na treće mesto u Evropi i na osmo mesto u
svetu. To su podaci za 2015. godinu. Godine 2014, kao i 2013, bili smo na trećem
mestu od 90 posmatranih zemalja. Indeks bede formira se tako što se u obzir
uzima stopa nezaposlenosti, inflacije i stopa umanjenosti rasta bruto domaćeg
proizvoda. Marija je dokazala da ni u jednom periodu, uključujući i onaj najgori od
1985. do 1990. godine, društveni proizvod Jugoslavije nije padao ispod 0,5%.

Marija Obradović: U pitanju je rast, pada nema.
Nada Novaković: A danas nemamo ni tih 0,5% rasta. Što se tiče socijalnog mira,
on je bio obezbeđivan zahvaljujući visokoj stopi zaposlenosti. Nijedna radnička
porodica nije imala rizik u smislu da li će preživeti, platiti svoje dažbine, lečiti i
obrazovati svoju decu, ići na letovanje. Danas to sebi ni srednji slojevi ne mogu da
priušte.
Cela Jugoslavija je bila zadužena 20.000.000.000 američkih dolara.
Sadašnja Srbija ima 24.000.000.000 javnog duga, od čega je 8.000.000.000
namaknuto u poslednje četiri godine. Jako nam je dobro! U bolnim reformama
imate 70% siromašnog stanovništva po merilima Svetske banke. Dakle, rizik od
siromaštva u Srbiji je 40,33% za 2015. godinu. Mi se time merimo sa Argentinom ili
Ukrajinom, gde je taj rizik negde oko 46%. Takođe, mi smo lideri i u regionu i kada
je reč o stopi nezaposlenosti, koja je sigurno iznad 30%. Vi imate danas 60.000
radnika koji idu na posao, a za to ne dobiju ni dinara. Oko 100.000 dece ima svega
jedan obrok dnevno. Oko 300.000 građana starijih od 65 godina je bez ikakvih
novčanih primanja. Svaki drugi mladi čovek do 24 godine starosti je nezaposlen.
Prema istraživanjima Vladimira Grečića, odliv najobrazovanijih mladih ljudi je pre
petnaest godina bio 3%, a danas je 15%.
Nebojša Milikić: Ako mogu samo da vas prekinem za trenutak. Dakle, postoji taj 28
dualitet kojime se objašnjava situacija. Jedan koji objašnjava da je to posledica
privatizacije, kakva god ona bila, a drugi je da je to, u stvari, posledica nedovoljno
dobre, poštene, transparentne privatizacije. Da li postoji istraživanje koje se time
bavi?
Nada Novaković: Postoji. Privatizacija ne postoji sama od sebe. Ona je sredstvo

stvaranja klasnog društva, stvaranja kompradorske elite koja je interesno pupča-
nom vrpcom vezana za svetski krupni globalizam i kapital. To je pojava ne samo u
Srbiji nego i u drugim centralnoevropskim i istočnoevropskim zemljama.
Nebojša Milikić: Koja se istraživanja time bave?
Nada Novaković: Imate čitave teorije koje su pokazale zavisnost perifernih zema-
lja kapitalizma od njihovog centra. Postoje istraživanja koja potvrđuju da delova-
nje i postojanje domaće (vladajuće) klase ne zavisi od glasača, nego od onih čije
interese štiti. Ako je za 7.000.000.000 evra prodata društvena imovina, a noviji
podaci kažu da je 70.000.000.000 evra izneto iz Jugoslavije putem privatizacije,
gde ćete onda većeg apsurda! Nije problem u tome da li je privatizacija poštena ili
nije, već da je njome stvorena jedna nova klasna struktura u kojoj je dno socijalne

piramide propalo, formirala se bogata elita koja je interesno povezana sa MMF-om
i sl.
Marija Obradović: Pri tome nisu ni podignute performanse privređivanja. To je

poenta. Dakle, ne samo da je privatizacija nepravedna nego je ona ekonomski
neefikasna. Privatizacija nije ograničena samo na Istočnu Evropu. U periodu od
1990. do 1993. godine izvršena je privatizacija i u Italiji, i to 148.000.000.000 evra
državnih aseta, na primer Er Italija, što je po vrednosti mnogo više nego u Istočnoj
Evropi. Kakvi su učinci te privatizacije? Oni su katastrofalni. Kada je reč o Er Italiji,
veliki broj ljudi je bio otpušten. Takođe, karte su postale duplo skuplje nego što su
bile pre privatizacije. Kod nas se isto to desilo i sa JAT-om.
U Velikoj Britaniji početkom osamdesetih nije bio nijedan slučaj da je priva-
tizacija dovela do poboljšanja performansa. Kada je Kejl Livingston iz Laburističke
partije bio gradonačelnik Londona, on je slikao kako su te privatne firme koje su
uzele metroe održavale metro pomoću nekakvih krpa. Ja sam tada igrom slučaja
bila u Londonu, ceo London je bio izlepljen tim bilbordima. U štampi je bila pokre-
nuta ogromna kampanja koja je pokazala potpunu neefikasnost tih privatizacija,
izuzev toga što je jedna mala grupa faktički opljačkala društvo, stavila svoje pare u
of-šor kompanije i iznela ih iz zemlje.
29 Nebojša Milikić: Kako onda konzervativci pobede na izborima? To deluje potpuno

neracionalno.
Marija Obradović: Pazite, vi ne možete Laburističku partiju posmatrati kao nem-

promenljivu, jer je sve promenljivo. Tako ni Komunističku partiju Jugoslavije ne
možete posmatrati kao jedinstvenu. Pre Drugog svetskog rata, u vreme njegovog
trajanja i nakon njegovog završetka to su faktički potpuno različite partije. U svetu
je sve promenljivo. Vi imate potpuno jednu drugačiju politiku koju je Laburistička
partija vodila ranije. Ta politika je bila bliža neoliberalnoj. Dolaskom Džeremija
Korbina imamo jednu potpunu promenu takve politike. Toni Bler se zalagao za
privatizaciju, dok se Džeremi Korbin i njegov zamenik iz Škotske Mekdonald zalažu
za nacionalizaciju, pre svega finansijskog kapitala.
Marko Aleksić: Kada je reč o Laburističkoj partiji, ja bih rekao jednu bitnu stvar.
Naime, Laburistička partija je u toj globalnoj promeni paradigme i tog političkog
pomeranja u desno, koje je od osamdesetih godina zahvatio ceo svet, počela da
koristi konzervativni narativ. To je onaj proces koji se zove „blerizacija”. Korbinova
borba danas jeste, u stvari, borba protiv te „blerizacije”.
Marija Obradović: Korbin se čak i u ikonografskom smislu vraća radničkom pokre-

tu XIX veka.

Dejan Gašić: Ja sam član Jevrejske zajednice iz Beograda, ali i inače često učestvu-
jem u ovim govornim programima. Prihvatio sam mnoge radikalne ideje i drago mi
je da na ovakav način razgovaramo o restituciji. Kada govorimo o restituciji, hteo
sam da prokomentarišem nešto iz prethodnog izlaganja, ali sam isto mislio da
kažem nešto i o bivšem i sadašnjem sistemu. Takođe, hteo sam da kažem nešto i o
samoj restituciji.
Dakle, šta se sve restituiše restitucijom? Robert je govorio kako je to izgle-
dalo u njegovom preduzeću, kako se partija mešala itd. Možemo postaviti pitanje
u vezi sa tim sistemom, ako smo se već odlučili za radikalan pristup, kao i sadaš-
njim, tako da to ne bi izgledalo kao apologija ni prošlog ni postojećeg sistema.
Društvena svojina, na kojoj je počivao prethodni sistem, baš je bila ugrožena od
strane partije. Partija je bila uzurpirala tu imovinu. Direktori firmi su bili partijski
funkcioneri. Takođe, radnički saveti su bili pod nekom vrstom pritiska partije. Mo-
žemo postaviti pitanje koliko je u tom sistemu društvena svojina stradala, pa onda
i to pitanje kako je taj sistem propao.
Nebojša Milikić: Jedno je kada se nešto kritikuje kao koncept. Zatim, insistira
se na tome da je to osnova neke dezintegracije i propasti ekonomskog sistema,
što vidimo da se ne zasniva na empirijskim podacima. Treće jeste potreba da se
razume heterogenost istorijskih pojava i pojmova. U jugoslovenskom sistemu je
glavni hendikep bio što je on iz različitih razloga uveo neke kapitalističke modele 30
poslovanja. To je dovelo do izvesnih fenomena ili simptoma karakterističnih za ka-
pitalističke privrede, kao što su kompetetivnost, uspeh i neuspeh itd, što je imalo
različite efekte na taj osnovni sistem. Postojale su firme koje su igrom slučaja bile
uspešne, jer su bile privilegovane u nekom sistemu državne ekonomije ili zahva-
ljujući nekoj povoljnoj međunarodnoj saradnji. Tamo je sve idealno funkcionisalo
zato što su svi bili zadovoljni. Postojale su firme koje su, jednostavno, zbog uticaja
svetske privrede, na primer tekstilna industrija, bile u permanentnoj krizi i tamo je
taj sukob između partijske ideologije i radničkih prava i nekih drugih parametara
bio neminovan. Sistem nije mogao da ga procesira, pa smo osamedesetih imali
veliki broj štrajkova. To nije jedna unisona materija koju bismo mogli da definiše-
mo i označimo.
Dejan Gašić Ne bismo smeli da upadnemo u apologiju postojećeg sistema.
Nebojša Milikić: To je ono što se po defoltu podrazumeva u celom narativu de-

mokratskog sveta. To niko ne dovodi u pitanje. Videli smo kako je taj svet pošto-
vao imovinska prava nekih naroda koje je zaticao u kolonijama. To je kompleksna
problematika. Činjenica je da je osamdesetih godina svetski kapitalizam ušao u kri-
zu, a mi smo bili deo tog sistema. Za razliku od te vizije o podeli sveta na blokove,

u ekonomskom smislu to je bio integrisan sistem u velikoj meri. Kada je došlo do
krize profitne stope osamdesetih godina, taj sistem je po nekoj unutrašnjoj logici,
a ne po nekoj teoriji zavere, odlučio da uništi onaj svoj deo koji je bio najslabiji. To
je onaj deo koji je bio najotvoreniji ka opštoj društvenoj dobrobiti i samim tim ne
ka nekoj logici profita. To je bio Istočni blok.
Dejan Gašić: Ja bih rekao nešto još u vezi sa privatnom svojinom. Slušao sam i
čitao profesora Đokicu Jovanovića, koji se bavi društvenom svojinom. Ali on govori
o tome, ako se dobro sećam, da je to oblik privatne svojine koji je podignut na
jedan viši nivo. Možda je to malo provokativno. Ali ako se privatizuje celokupna
društvena imovina, onda je to padanje sa jednog višeg nivoa na niži. To je možda
odgovor na pitanje šta se restituiše restitucijom. Ima onaj vic o tome kako Bo-
sanac dobija daske. Tako što uzme sanduk, razbije ga (u tom vicu se koristi neki
drugi glagol) i tako dobije daske. Dakle, uzima se nešto što je napravljeno kao neki
proizvod i razbije se. Možda se nećete složiti, ali ako se već zalažete za privatnu
svojinu, možda biste se trebali zalagati i za zaštitu društvene svojine, koja je jedan
viši oblik privatne svojine.
Ja smatram da je sistem loš. Inače, slažem se sa Marijom da je to restauraci-
ja kapitalizma i da tu ima voluntarizma, špekulacija i klijentelizma. Slažem se da je
ekonomija loša, kao i ceo ekonomski sistem kao totalitet, a da nisu loši ljudi.
31
Nebojša Milikić: Da budemo precizni, za one koji drže poluge odlučivanja u ovom
sistemu taj sistem je za njih dobar, i to najbolji od svih mogućih.
Dragomir Olujić: Nastavio bih tamo gde si ti stao. Svet se kao kapitalistički pot-
puno integriše krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Godine 1971.
godine dolazi do energetske krize, koja traje do 1973. godine. Tada počinje ono što
danas zovemo neoliberalizmom. Kontrarevolucija u Jugoslaviji počinje sa jednom
malom reformom. Prva faza se završava sklapanjem petog stend-baj aranžmana
sa MMF-om. Sledeća faza se zaključuje Zakonom o udruženom radu, a tačku na
ceo taj proces kontrarevolucije u Jugoslaviji postavlja Ante Marković 1989. godine.
Tada počinje privatizacija i sve ovo što danas imamo. Protagonisti kontrarevolucije
su, pre svega, Tito i Kardelj, što se vrlo dobro zna.
Nebojša Milikić: Dakle, tvoja teza jeste da je ovo što je Marija iznela kao ključni
argument protiv privatizacije – da je jugoslovenska privreda, u stvari, bila relativno
progresivna i stabilna – zapravo samo jedan pogrešan uvid, jer je kroz tu transpa-
rentnu progresivnost i stabilnost sistemski srušen socijalistički moedel? To je stara
rasprava.

Jovan Krstić: U principu, mi smo nastojali da obradimo temu restitucije, kada smo
u Jevrejskoj zajednici analizirali kako pristupiti problemu koji je veoma kompli-
kovan, a u vezi je sa time da je pitanje restitucije imovine žrtava holokausta bez
naslednika jedan specifičan izazov za pravnike, teoriju prava i uopšte za pravnu
filozofiju. Tema je bila o tome da restitucija predstavlja jednu specifičnu pravnu
prazninu u pravnom sistemu i da te pravne praznine nisu slučajne. Zakonodavac
ih često odlaže i nedovoljno reguliše društvene odnose. Ti društveni odnosi se u
teoriji prava nazivaju pravnim prazninama. Pravni stručnjaci se ne bave time koji
su njihovi uzroci, bili oni lični, istorijski, socijalni i sl.
Tema da neki društveni odnosi nisu dovoljno regulisani, a da su neki i previ-
še normirani očigledno je stvar tekuće politike i zakonodavstva uopšte. Ljudi ose-
ćaju da su neka prava nedovoljno regulisana, pogotovo svojinska. U podnaslovu
članka Filozofskog fakulteta Limes plus malo neskromno piše „Doprinos vrhunske
nebezbednosti u svojinskim odnosima”. Dakle, nerešeni društveni odnosi, naročito
oni svojinski, mogu da rezultiraju određenim socijalnim sukobima i imati određene
bezbednosne konsekvence.
Ova tema je hladna u odnosu na ovu koja se tiče toga da li smo za restitu-
ciju ili protiv nje, jer je to socijalni kontekst tog problema. Ona se očigledno bazira
na različitim shvatanjima, od kojih mnoga imaju naučna utemeljenja. Međutim,
vraćanje imovine žrtvama holokausta ima sasvim drugačiji kontekst. To je jedin-
stven zločin nad pripadnicima jevrejskog naroda, koji mora imati svoje konsekven- 32
ce i nakon tako dugog vremena. On ima svoje krivično-pravne aspekte. Ja ne bih
ulazio u sadržinu ovog pomenutog članka, već bih samo upozorio na nešto. Nai-
me, postoji mogućnost da se fenomeni kriminaliteta i govora mržnje, kao specifič-
ni kriminološki fenomeni, prostiru i van životnog okvira jednog pojedinca i čitave
generacije i često pogađaju generacije koje tek dolaze. Ako se u nekom trenutku
ne učini nešto u vezi sa normiranjem i sankcionisanjem takvih pojava, onda može
da se desi da pretrpimo takve istovetne zločine u budućnosti. Zbog toga smatram
da su svojinski odnosi itekako bitni za regulaciju i zaslužuju mnogo veću pažnju
zakonodavca.
Nebojša Milikić: Dobro, dakle, nastavljamo sa izlaganjem Jovana Krstića. Izlaganje

Jovana Krstića naslovljeno je Restitucija kao pravna praznina u sistemu prava. Jovan
Krstić je rođen 1954. godine u Beogradu. Pravni fakultet u Beogradu je završio
1978. godine. Potpredsednik je Jevrejske opštine – Beograd i član Udruženja javnih
tužilaca Srbije. Autor je 35 naučnih članaka iz oblasti krivičnog prava. Izvolite,
Jovane!
Jovan Krstić: Hvala, ja sam već praktično dao uvod u ono o čemu mislim da govo-
rim. Radi se o razmatranju pitanja restitucije u vreme kada još uvek nije bio donet

zakon. On je, na svu sreću, u međuvremenu donet i popunio je tu pravnu prazninu,
bar što se tiče regulacije odnosa prema imovini žrtava holokausta bez naslednika.
To je izuzetan doprinos zakonodavca regulisanju i davanju odgovarajuće satisfak-
cije jevrejskoj zajednici za zločine koji su počinjeni od 1941. do 1945. godine.
Članak se bavi činjenicom da se Zakon o restituciji i obeštećenju odnosi na period
posle 9. marta 1945. godine, kada se istorijski ništa značajno nije dogodilo. Taj
zakon možda nedovoljno reguliše pitanje ratnih razaranja, devastacije i pljačke.
Očigledno je da će mnoge zajednice tražiti da se on izmeni. Ono što je za nas
pravnike bitno, ono o čemu smo razmišljali, jeste da, sa jedne strane, kvalitet
stvarne regulacije nije dobar. Jednostavno, bez rešavanja svojinskih prava
ekonomski sistem ne može biti samodovoljan i samoodrživ. Sa druge strane,
pravnici koji treba da primenjuju pravo imaju u vezi sa ustavnošću zakonitosti
odgovarajuće norme koje nisu dovoljne. Pravnici u Ustavnom sudu ili Vrhovnom
kasacionom sudu morali bi imati zakonodavne alate kojima bi upozorili
zakonodavca da neke zakone nije moguće primeniti i da je potrebno doneti nove
zakone kako bi se upotpunio pravni sistem.
Mi smo pošli od ustavnog rešenja, odnosno ustavnog sudstva. Konstatovali
smo samoograničenja u postupanju Ustavnog suda. Ta samoograničenja su samim
tim u vezi sa celim pravosuđem. Ona se tiču pravnih stavova, ali i nedostatka
zakonodavnih alata, jer je Ustavni sud mogao možda izdejstvovati bolje pozicije
33 u odnosu na skupštinu kako bi ukazao na neke slabosti nekih zakona i stopirao
njihovo izvršenje, naročito ukoliko su ti zakoni u suprotnosti sa međunarodnim
normama ili drugim zakonima u zakonodavnom sistemu.
Mi smo analizirali studije slučajeva i ja se ne bih detaljno osvrtao na njih.
Najvažniji je zaključak ovog članka. On se tiče upravo razloga zbog kojih se u
određenom pravnom sistemu usled pravnih praznina ponavljaju te protivrečnosti
i socijalni sukobi i toga kako omogućiti da se neki nerešeni i neregulisani odnosi
prevaziđu boljom regulacijom. Svakako, to je stvar koncepta. Ono što mi zaklju-
čujemo u vezi sa ovim zakonom jeste da je praktično u odnosu na tu populaciju
izvršena rekuperacija i odgovarajuća istorijska dužnost.
Postoji nešto što je bitno za ustavni sistem. Naime, trebalo bi eventualno
odgovarajućim predlozima zakonodavcu, određenim skupovima, odgovarajućim
inicijativama, naročito civilnog društva, nastojati da se upotpune te praznine u
pravnom sistemu. Mi takve praznine uočavamo i u domenu onih uzroka koji su
doveli do holokausta, dakle rasni zakoni, postupanje kolaboracionističkih vlada u
vreme nemačke okupacije. Oni pokazuju da to nije došlo slučajno. To je bila stvar
tolerancije određenih zakonodavaca u određenim sistemima koji nisu reagovali na
vreme na ono što su već znali. Kao što ste vi već naveli primer francuske buržoa-
ske revolucije, imamo ogromna krvoprolića i pogrome u istoriji. Tolerisanje takvih
akata koji se sastoje od povreda osnovnih ljudskih prava, koje su prouzrokovane

govorom mržnje, kriminalom i nasiljem, jednostavno u nekom dužem vremen-
skom periodu može rezultirati težim posledicama po društvo. Zbog toga ovaj čla-
nak deluje upozoravajuće u tom smislu što svojinske odnose tretira kao osnovne
odnose u jednom društvu. Hvala!
Dragomir Olujić: Moram da kažem da sam ja veliki kritičar, mada ne pristajem na

tu kvalifikaciju, pravne regulacije bilo kog društveno-političkog odnosa. To je u te-
orijskom smislu heteronomni postupak. Hteo bih da vam postavim jedno pitanje.
S obzirom na to da ste pominjali te pravne praznine, različite događaje, dakle ono
što nama izgleda da to prirodno mora biti tako, zašto onda, iz te vaše pravničke
perspektive, postoje takvi problemi da se oni na taj način regulišu, to jest da se,
kao što vi to kažete, te pravne praznine popune? U čemu je problem? Zašto se
pravnici i stručni ljudi ne uspevaju dogovoriti oko pravne norme?
Jovan Krstić: Iza svakog pravnog normiranja treba da stoji jedna plemenita i
naučno potkovana etika. Etičke norme, u stvari, predstavljaju vodilju zakonodavca.
Stvar je ocene javnog interesa kako će se u konkretnom trenutku izvršiti ta regu-
lacija. Dakle, trebalo bi da javni interes bude pravedna raspodela dobara. Trebalo
bi da se ta pravedna raspodela resursa jednog društva jedne države ostvari putem
te regulacije. Ali, nažalost, interesi koji su se pojavili u odnosu na društveni interes
preovlađuju i onda dolazi do tih revolucionarnih prevrata, koji nisu prirodni procesi 34
u razvoju ljudskog društva. Ja mislim da je to problem.
Dejan Gašić: Mene zanima nešto o čemu nismo pričali do sada. U pitanju je proces
koji ide zajedno sa restitucijom, a to je rehabilitacija. Restitucijom će svoju imovi-
nu dobiti nazad potomci Jevreja, ali isto tako i potomci onih ljudi koji su te Jevreje
gurnuli u smrt. Naravno, nisu krivi potomci zločinaca, već njihovi preci. Ali proces
rehabilitacije ratnih zločinaca i negiranje njihovih zločina ide zajedno sa restituci-
jom imovine. Možda bismo mogli i o tome da govorimo.
Marija Obradović: To je pravo pitanje. Privatizacija, u stvari, ide zajedno sa rehabi-

litacijom. Rehabilitovan je Draža Mihailović, a sada i jedan čitav institut, Institut za
savremenu istoriju, organizuje pisanje i objavljivanje kvazinaučnih ili parateorijskih
članaka i knjiga o tome kako je Nedićeva uprava bila maltene zaštita za Srbiju i
kako taj režim nije bio kvislinški. Nažalost, čak i neki profesori Filozofskog fakulte-
ta na javnim tribinama govore, na primer, kako to jeste bila kvislinška tvorevina,
ali je bila manje kvislinška nego NDH, što je potpuna besmislica. Ne mogu se ni
istoriografski ni teorijski stvari tako posmatrati. U tome i jeste ključ.
Ja bih složila sa time da je osnov kontrarevolucije u partiji. To će istraživanja
i pokazati. Dakle, kontrarevolucija jeste krenula od partije. Ja to uopšte ne sporim.

Neko ko je ozbiljan istraživač to ne može i ne treba da ospori. Ali tu sada postoji
čitav niz delova građanskog društva koji su u tome imali svoj klasni interes i žele
sada da ih brane. Oni su se u sve ovo uključili. Pokojni sociolog Nebojša Popov prvi
je koristio termin kontrarevolucija kako bi objasnio ono što se dešava u Srbiji. On je
čak dodavao i prefiks četnička kontrarevolucija, ali ja mislim da je to previše usko,
jer je kontrarevolucija mnogo širi društveno-istorijski fenomen, pa se ne može
svesti samo na jednu organizaciju.
Ti si u pravu kada si rekao da privatizaciju i restituciju prati rehabilitacija.
Ako vi vratite nekome imovinu, vi onda treba da rehabilitujete njegovu istorijsku
ulogu u društvu. Lepo si primetio to da su se odjednom žrtva i koljač našli na istoj
strani. To je rezultat društvene protivrečnosti. Zato ja mislim da se ovo pitanje re-
stitucije imovine žrtava fašizma i holokausta može posmatrati zajedno sa opštim
pitanjem privatizacije i restitucije. Ja bih se složila sa vama da je to jako specifično.
Takođe, složila bih se i sa time da upravo te svojinsko-klasne suprotnosti i vode ta-
kvim društvenim sukobima koje onda vode ka ekstremizmu, bilo da je reč o levom
ili desnom ekstremizmu. Mislim da je vaša poenta vrlo dobra.
Jovan Krstić: Kada je reč o nauci, niko nije lišen subjektivizma. Kada izlažemo naše
naučne radove kao potomci žrtava holokausta, kao njihova druga ili treća genera-
cija, uvek se suočavamo i sa nekom vrstom subjektivnosti.
35
Marija Obradović: Svi smo subjektivni.
Stefan Aleksić: Ja imam jedno konkretno pitanje. Sećam se da je pre nekih dese-
tak godina, kada sam ja čuo po prvi put reč restitucija, bio problem onaj trenutak
koji će se odrediti kao trenutak za restituciju. Mi sad uzimamo ovaj trenutak u
kome ćemo restituisati imovinu. Naravno, sporno je bilo to da li će restitucija obu-
hvatati period od 1945. ili od 1941. godine, što se upravo tiče jevrejske zajednice
u Srbiji. Ako se obuhvata samo period od 1945. godine, onda ona imovina koja je
oduzeta od 1941. do 1945. godine ne podleže restituciji. Postoji tu još i drugih pro-
blematičnih stvari tipa ko sve može da se restituiše i kakvu je on imovinu stekao
između 1941. i 1945. godine. Da li je to nekako rešeno i na koji način?
Jovan Krstić: Nerešeno je ostalo ono što je van zakona.
Nebojša Milikić: Šta je sa onim zakonom iz 2011. godine?
Jovan Krstić: Zakon o restituciji i obeštećenju nije obuhvatio taj period.
Branislav Trajković: Hteo bih samo da kažem da postoji nešto što je specifično

za zakone o restituciji u svim istočnoevropskim zemljama, kao i za zakon u Srbiji.
Svim tim zakonima nije obuhvaćena i rehabilitacija. Krenulo se od jedne vrlo
logične pretpostavke da svako nosi deliktnu odgovornost sa sobom. Svi oni koji
su napravili neki zločin u ono vreme, oni su mogli da trpe pravne posledice. Pošto
njih 99,8% nije više među živima, zašto bi pravne posledice trpeli oni koji su njihovi
potomci? Tu je odmah u startu sa Zakonom o rehabilitaciji došlo do diskriminacije.
Dakle, ako je neko sin nekog ratnog zločinca, on ne može za to da odgovara. Pošto
već pričamo o univerzalnim pravima, to je isto unievrzalni princip. On nigde nije
primenjen u Srbiji.
Nebojša Milikić: Nije tačno. Evo, opet se, blago rečeno, iznose neprecizni podaci.
Već je 1943. godine na nekom od tadašnjih susreta predstavnika velikih sila odlu-
čeno da svi umešani u holokaust i ratne zločine bilo koje vrste odgovaraju, kao i da
im se oduzme imovina, jer su se za te četiri godine okrenuli protiv svih pozitivnih
društvenih vrednosti.
Branislav Trajković: Vi stalno mešate pojam fašista, koji su generisali masovan

genocid u kome je bilo više miliona žrtava sa ovim lokalnim pojmovima.
Nebojša Milikić: Ne, to se odnosi i na kolaborante. Činjenica da se danas insistira

na rehabilitacijama jeste posledica toga što su ljudi koji su posle oslobođenja na 36
ovaj ili onaj način kažnjeni, pa i oduzimanjem imovine... ..
Branislav Trajković: Jesam li se ja ograničio na teritoriju Jugoslavije? Jesam. Dakle,

Makedonija nije imala rehabilitaciju, Slovenija takođe.
Nebojša Milikić: Makedonija nije imala rehabilitaciju zato što nije imala toliki broj
kolaboracionista. Slovenija je imala rehabilitaciju.
Branislav Trajković: Nije poenta u tome. Ovde sve vreme gledamo kako nije pre-
cizirano pravo iz kog je neko pravo proisteklo ili je iskorišćeno kao sredstvo za us-
poravanje pravnih procesa. Konkretno, ja sam proučavao jevrejsku imovinu. Dakle,
Nemci, Vermaht i SS, sekvestirali su jevrejsku imovinu i vodili ljude u dušegupke.
Onda je isti taj Tito došao na vlast 1945. godine i konfiskovao tu imovinu ljudima
koji već nisu mogli da učestvuju u procesu. Onda je 1948. godine rekao onima koji
su preživeli da kupe državljanstvo pa onda mogu da idu gde hoće.
Nebojša Milikić: Ne. Ako su hteli da se presele u Izrael, onda bi se odricali ove
ovde imovine.

Branislav Trajković: Ali da li je to slobodna volja?
Nebojša Milikić: Možemo sada da diskutujemo i o politici Jugoslavije prema Izraelu.
Branislav Trajković: Došli ste na nivo pravnih teorija.
Nebojša Milikić: Ne, nisu to pravne teorije. Vi sve vreme mešate nivoe, i to već
satima.
Marija Obradović: Postoji odlična knjiga Mladenke Ivanković, koja je doktorirala

baveći se ovim problemom. Ta knjiga vrlo precizno govori o tome kako je to izgle-
dalo. Nema govora da je tu bilo nekih pritisaka.
Branislav Trajković: Kako nije bilo pritisaka! U Srbiji je 82.000 ljudi likvidirano po
Crvenoj knjizi, zbog političkih i ideoloških razloga. Cvetković je održao izložbu o
tome prošle godine.
Nebojša Milikić: To nije tačno, to su gluposti. Cvetković na svojoj izložbi forsira

revizionističke izmišljotine.
37 Marija Obradović: Tu izložbu je naučna javnost ocenila kao šarlatanstvo najgore

vrste. Nemojte molim vas! To su naučnici koji ne mogu da prođu naučnu kritiku ni
u zemlji ni u inostranstvu.
Branislav Trajković: Slušajte, moj deda je bio u zatvoru četiri puta, a nijednom
nije dobio presudu. Pritom, bio je prvoborac.
Nebojša Milikić: Nemojmo sada ovde govoriti o ličnim traumama.
Branislav Trajković: Nemojte da mešate babe i žabe. Mnoge stvari o totalitarnim

režimima...
Nebojša Milikić: Sada iznosite propagandne floskule upravo onih političkih i

ideoloških domena koji su porobili i uništili ovdašnju privredu i time ugrozili živote
miliona ljudi, tako da ne mogu da vam dozvolim da nastavite tako da govorite.
Branislav Trajković: Ja iznosim činjenice za koje imam dokaze. Ko je ugrozio živo-

te milion ljudi? Samoupravljanje ili privatni vlasnici?
Nebojša Milikić: Ne, već oni koji su izmislili teoriju o totalitarnim režimima.

Jovane, hajde da se vratimo na vaše izlaganje. Ja moram da kažem da u vašem
vrlo kompleksnom stilu i tom minucioznom traženju adekvatnih izraza, svaka reč
je tu nekako pažljivo izabrana, prepoznajem i distancu i određenu dozu ogorčenja
itd. Mene to vraća na pitanje koje imamo u naslovu ovog današnjeg događaja. Mi
znamo šta je izvor fašističke ideologije i fašističkih sistema. To je, pojednostavljeno
rečeno, kapitalističko društveno-ekonomsko uređenje. Ako se kroz različite pro-
cese, uključujući tu rehabilitaciju, privatizaciju itd, društvo vraća na kapitalističko
društveno uređenje, koje je danas zastupljeno u celoj Evropi i gde svuda imamo ja-
čanje fašizma, kako sada očekivati od jednog sistema, kao što je evropski ekonom-
sko-pravni sistem, koji je manje-više koncipirao i projekat holokausta, što možete
naći u knjizi Todora Kuljića Fašizam, da pruži neku bezbednost, bilo u imovinskom
smislu ili u smislu govora mržnje? U Poljskoj, ja mislim da nema više od 2.000
Jevreja, a 30% do 40% populacije u toj zemlji ima antisemitske elemente u svojim
stavovima. Antisemitizam je, dakle, deo svih evropskih nacionalnih i nacionalistič-
kih identiteta. Upravo kroz to vaše istraživanje pravnog jezika ja vidim jedan be-
zizlaz. Da li vi mislite da postoji ta pravna norma koja bi adekvatno sankcionisala i
obuhvatila problematiku rasta fašizma u svakoj krizi kapitalističkog sistema?
Jovan Krstić: Dok ste vi pričali, ja sam na svom računaru našao knjigu profesora
Kuljića Kultura sećanja. On je, u stvari, veoma detaljno elaborirao kakve su traume
žrtava zločina uopšte, kao i žrtava holokausta. Žrtve različito reaguju na velike 38
zločine. Najteža posledica jeste takozvani pakt ćutanja. Ljudi ne pričaju o onome
šta im se desilo, kriju to. Takođe, imate i one koji previše pričaju o tome, ali je i to
izuzetno teško i traumatično. Izgleda da je izlaz u naraciji. Dakle, potrebno je da
pričamo o tome na neki način i da to elaboriramo.
Svakako, kultura sećanja podrazumeva postojanje zaborava. Ali ne u smislu
da se time branimo, nego naprotiv mi moramo naći način u celoj našoj istoriji i
kulturi kako da izvršimo memorijalizaciju. Mi smo razgovarali o tome zašto je me-
morijalizacija često jednostavna i u vezi sa neposrednim sećanjem učesnika i neke
artefakte koji se stavljaju u muzeje, a ti muzeji se pretvaraju u prostu ilustraciju
zločina. Naravno, to nije dobro za ono šta nama treba, a to je buduće sećanje ge-
neracija koje dolaze. Trebalo bi da to bude vodilja. Potrebno je da dođemo do tog
nivoa kako bismo uspostavili neku vrstu odgovora na zločine koja ne bi bilo samo
prosto podsećanje, nego nešto za budućnost.
Nebojša Milikić: U kojoj kapitalističkoj zemlji postoji takva kultura sećanja? Dakle,
ona koja je objektivna prema svojim sopstvenim zločinima.
Jovan Krstić: Nažalost, nema idealne norme. Norma ima samo jednu egzekuciju
i ništa više. Ona ne poznaje tvorca, a ni onoga na koga će se ona obrušiti. Prema

tome, taj problem niko nije dobro rešio. Ali najgori je recidiv prošlosti. To je ono
što najviše treba sprečavati, dakle potrebna je prevencija kriminala. Veoma je težak
način na koji bi se to radilo, zbog toga što postoje uži interesi koji preovladavaju.
Marija Obradović: Ja bih htela da podsetim na rad mog kolege Nikole Petrovića.
To je jedna fantastična knjiga o antisemitizmu u srpskom građanskom društvu
između dva svetska rata, naročito kod srpskih intelektualaca. Taj oblik antisemi-
tizma je bio raširen u štampi i u onome što bi se u to vreme nazvalo medijskom
kulturom. Čovek je u toj knjizi sve vrlo detaljno opisao. Ja bih podržala to da je ne-
moguće posmatrati fažizam van uticaja visokog kapitala, što je pokazala i Fišerova
knjiga Savez elite. Ova knjiga je tačno pokazala kako se stvara fašistička ideologija.
To je već sedamdesetih godina u nauci bilo potpuno elaborirano.
Nebojša Milikić: Ja bih naveo jedan citat, koji nije iz Kuljićeve knjige, povodom ove
kontradikcije koju smo naglasili u uvodu. Taj citat je iz jednog članka objavljenog u
Politici, koji kaže da se po istom spletu pravnih normi sada može restituisati i neko
čiji su preci stradali u holokaustu i neko ko je manje-više učestvovao u realizaciji
holokausta. Mene to podseća na tezu iz njegove knjige da je to problem buržoa-
skog prava, jer ono podjednako zabranjuje siromašnom i bogatom da kradu hleb i
spavaju ispod mosta. To je opis buržoaskog prava (i njegovog shvatanja jednako-
39 sti). Ta se kontradikcija, bojim se, ogleda i ovde, to jest podjednako se omogućava
restitucija i onome ko je na ovaj ili onaj način participirao u masovnim zločinima ili
ih pasivno posmatrao i onaj ko je u njima stradao.
Dragomir Olujić: Nije rezultat naučnih istraživanja to da je fašizam isto što i kapi-
talizam, niti su ona prva to dokazala. Da je reč o istoj pojavi, to se znalo odmah. To
je bila teza komunista još od prvog dana i ne samo od prvog dana Hitlerove vlasti
nego još od perioda Vajmarske republike itd. Problem sa tim modernim „otkrići-
ma“ jeste u tome što se u okviru celog tog perioda primarnog znanja o nečemu,
zahvaljujući liberalnim otklonima, prikriva saradnja sa fašistima, koja je trajala i za
vreme rata. Na Siciliji je prilikom iskrcavanja anglosaksonskih trupa 1943. godine
čekalo 12.000 kamiona koje je za pripadnike ovih trupa obezbedio IG Farben!?
Dakle, te kamione nisu obezbedili američka vojska i industrija, nego IG Farben.
To „neznanje“ o prirodi fašizma imamo zahvaljujući liberalnoj ideologiji i njihovoj
ideologizaciji sopstvene krivice.
Nebojša Milikić: Todor Kuljić u svojoj knjizi teoriju o totalitarizmu naziva rezulta-
tom buržoaske nauke. U vezi sa tim, imam, Oluja, jedno „pitanje“ za tebe. Pošto
ti kažeš kako su komunisti shvatili vezu između fašizma i kapitalizma od samog
početka, šta je onda sa paktom Ribentrop – Molotov?

Dragomir Olujić: Bilo je različitih komunista, uključujući tu i različite fenomene,
poput ljudi koji su 1933. godine govorili o fašizmu kao fašizmu, pisali tekstove o
tome, organizovali razne akcije, kongrese itd, a kasnije su bili najveći protagonisti
te teze koja je proizilazila iz tog pakta. Zanimljiv je podatak da Staljin nikada nije
iskoristio reč antifašizam. U njegovim govorima, tekstovima i sećanjima nema te
reči. Dakle, iza termina komunizam kriju se različite kategorije ljudi koji sebe iz ovih
ili onih razloga nazivaju komunistima.
Ima još jedna značajna stvar koja nije u vezi sa ovom temom, ali jeste sa
pitanjem koje si ti postavio. Recimo, Trocki, koji je bio najveći aktuelni protivnik
Staljina, staljinizma i takvog Sovjetskog saveza kakav je bio uspostavljen, branio je
ovaj pakt. Naime, njegova teza je bila kako nije problem da Sovjetski savez ovakav
kakav jeste treba srušiti, ali je problem to ko će ga srušiti. Ako ga sruši buržoazija i
građanske partije i organizacije, onda radničkom pokretu nema za narednih hiljadu
godina budućnosti. Treba stvoriti takvu situaciju u kojoj će radnici i njihov pokret
srušiti takav Sovjetski savez i onda će imati budućnost kakva im odgovara.
Nebojša Milikić: Dakle, po njegovom mišljenju, pakt Ribentrop – Molotov je tome

doprinosio?
Dragomir Olujić: Doprinosio je u tom smislu da je ostavljao vreme radničkom

pokretu da se konsoliduje. 40
Dejan Gašić: Zanima me, budući da sam ja takođe član Jevrejske zajednice, kako
je u drugim istočnoevropskim zemljama rešeno pitanje imovine Jevreja koji su
stradali, a koji nisu imali naslednike. Takođe, ako su čak naslednici živi, šta se onda
dešava sa tom imovinom? Moglo bi se možda videti na osnovu toga kojim putem
ovde krenuti kada je reč o restituciji jevrejske imovine.
Dobro je, Nebojša, što si postavio to pitanje u vezi sa kulturom sećanja. Ja
sam rekao već da ne treba biti apologeta ni bivšeg, a ni sadašnjeg sistema. Bivši
sistem je propao pre dvadeset sedam godina, ali postoji ovaj sadašnji sistem. Neki
od nas ovde smo antikapitalisti. Možda i antikapitalisti, a ne samo oni koji to nisu,
imaju neku imovinu koju mogu dobiti nazad restitucijom. Ja sam razgovarao sa
ljudima iz moje zajednice. Koliko sam ja razumeo, ona imovina Jevreja koja ima
naslednike pripašće njima, a ona koja nema pripašće Jevrejskoj zajednici. Onda je
logično da zajednica ima interes da nešto tu nasledi, pogotovo ako nije protivnik
restitucije. Ali čak i ako jeste, može uzeti tu imovinu pa onda videti šta će posle sa
njom. Možda bi se ona mogla koristiti za borbu protiv kapitalizma ili protiv restitu-
cije. Većina zajednica, pogotovo njihovi vrhovi, imaju taj stav kako treba da budu
u dobrim odnosima sa vlašću, vlasnicima kapitala, verskim zajednicama i drugim
institucijama sistema. Mnogi od njih i ideološki prihvataju da to tako i treba da

bude. Dakle, mnogi imaju interes da dobiju nešto tom restitucijom, pa čak i ako su
ideološki antikapitalisti, a pogotovo još više ako to nisu.
Kada je reč o Jevrejskoj zajednici, ona imovina koja pripadne njima neće biti
privatna. Dakle, zajednica će biti vlasnik, a ne neki tamo Pera ili Žika. Kada je reč
o imovini koja ima svoje naslednike, onda će ona tim vlasnicima i pripasti, i to je
onda privatna svojina. Kako je ovo pitanje rešeno u drugim zemljama?
Nebojša Milikić: Hajde sada da ne ulazimo u to, jer je, po mom mišljenju, u pitanju
klizav teren, zato što druge zemlje nisu imale autentičnu socijalističku revoluciju.
Ispašće ovako – tamo gde je više Jevreja pobijeno, biće bolje za tu zemlju, jer će se
vratiti manje imovine. Nemojmo se zavaravati, to je ta logika.
Dejan Gašić: Da li sam dobro razumeo, onda će biti bolje i za samu zajednicu?
Nebojša Milikić: Ne, nego za tu zemlju, pošto se manje imovine vraća nasledni-
cima. U Terezinskoj deklaraciji je nešto kondicionalno stavljeno, tipa koliko god
može da se vrati da bi se omogućilo funkcionisanje i razvoj zajednice itd. Ali to su
sve snalaženja unutar jednog navodno depolitizovanog koncepta gde, u stvari, do-
lazi do ovoga što čitamo u ovom članku iz Politike, to jest da se javlja ta opravda-
na briga u vezi sa tim kako se sada nositi sa pitanjem imovine ljudi koji su ubijeni
41 tokom holokausta. Ja mislim da je to pitanje suštinski nerešivo. Ipak, to ne znači
da se njime ne treba baviti, već je potrebno potruditi se kako bi se ono što bolje
rešilo. Ali između toga se provlači cela ta priča o restituciji. Malo pre smo mogli
čuti kako je Hitler isto što i Tito, kako su zakoni prepisani itd. Pravljene su paralele
između Hitlerove „nacionalizacije“ i one koja je usledila nakon rata, i to bez ikakve
ograde. Ne verujem da je to operativno i pravno-regulativno pitanje uopšte rele-
vantno za načela o kojima raspravljamo.
Dejan Gašić: Može se ovo i principijelno postaviti. Dakle, ako ste protiv restitucije,
onda ste u potpunosti protiv nje.
Nebojša Milikić: Nismo se skupili ovde da bismo na to odgovorili. Ono što je

pravo pitanje jeste stvar principa. Dakle, principi su nametnuti u paketu, kao
ispravljanje svih istorijskih nepravdi u kojima su one koje su posledica holokausta
potpuno izjednačene sa onim koje su posledica autentičnih ili manje autentičnih
socijalističkih revolucija, kao što je na primer bila ona u Češkoj. Klopka je upasti
sad u poređenje tehničkih rešenja. Onda bismo morali da diskutujemo i o njiho-
vom ideološkom smislu. Ja sam zamerio ljudima iz Jevrejske zajednice u Beogradu
to što oni afirmativno sa najvećim pozitivnim odnosom govore o restituciji. To je
jedan apsurd da se jedan takav proces bez bilo kakve distance podrži. To je onda ta

klopka. Dakle, upadne se u tu priču i onda više nema veze da li je to imovina neko-
ga ko je stradao tokom holokausta ili je to imovina ljudi koji su holokaust na ovaj
ili onaj način tolerisali ili čak i podržavali. Tako na Cvetkovićevoj izložbi ili, koliko
se sećam, i u njegovom magistarskom radu, imamo ljude koji su bili u Nedićevom
aparatu i sada su oni odjednom nedužne žrtve kao i žrtve holokausta. Na tome
međutim, manje ili više posredno insistiraju i tela Evropske unije itd.
Mislim, dakle, da je ulazak u taj tehnički nivo, u stvari, ćorsokak. Nema pra-
vednog rešenja niti mi za njega imamo kapacitet. Ali u izlaganju gospodina Krstića
je upravo vidim taj pokušaj da se sofisticiranošću, preciznošću, slikovitošću nešto
reši. To je pravni jezik – da se jednom diskurzivnom i narativnom majstorijom
takmiči sa tim apsurdom, koji je u samom naslovu. Ja mislim da nema te pravne
veštine koja može tome doskočiti, zato što je sistem koji je sada ponovo uspostav-
ljen sam po sebi nepravedan i baziran na nepravdi. Prema tome, on ne može da
istera neku tako sofisticiranu pravdu. Taj sistem legalizuje svakodnevnu masovnu
pljačku svih ljudi koji rade u hiljadama preduzeća koja (iako su ih stvorili i stvaraju
ih svakodnevno svojim radom) nisu u njihovom vlasništvu. Sve što taj sistem radi
u simboličkom polju to čini kako bi opravdao tu dnevnu pljačku.
Dejan Gašić: Ne znam da li sam već rekao to, ali možda i nisam. Jedna je stvar biti
principijelno protiv restitucije, a druga je ta šta raditi u konkretnoj situaciji.
42
Nebojša Milikić: Naravno, za ljude stradale u holokaoustu imovinsko pitanje
jeste imperativno. Ali treba da budemo svesni da to pitanje u ovakvom sistemu
ne može da se reši na pravedan način. Može samo da se manipuliše njime, što se
i radi. Dakle, naravno da će neko dobiti imovinu i to nije problematično, naročito
ako je ta imovina nepravedno oduzeta. Ali sam ulazak u taj nivo je već poraz, jer je
onda to fokus, a ne principijelna i načelna pitanja.
Dejan Gašić: Da, ali kako je to rešeno u drugim istočnoevropskim zemljama?
Nebojša Milikić: Imaš na internetu predavanja Kristen Godse (Kristen Ghodsee)

na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, gde su, npr. u Bugarskoj, ljudi koji su
učestvovali u holokaustu sada na memorijalnim pločama, održavaju im se pomeni
svake godine, slave se kao žrtve komunizma itd. Imovina koja će se vratiti služi da
opravda i pokrije i to. Ta imovina će se vratiti i tim ljudima koji su činili te zločine.
Dejan Gašić: Mislim da je važno da, ako govorimo o principijelnosti, budemo ne

samo protiv restitucije nego i protiv ideologije i sistema u kome se ona odvija.
Nebojša Milikić: Nismo protiv restitucije društvene svojine. Da vidiš kako je to

klizav teren! Ne možemo ući u tu vrstu kategorizacije kada nemamo razvijen me-
hanizam.
Dejan Gašić: Ja sam mislio na preispitivanje restitucije.
Nebojša Milikić: Pa to i radimo već četiri sata. Sada ćemo čuti izlaganje Stefana
Aleksića.
Stefan Aleksić: Ja sam hteo da napravim refleksiju na ovu priču koju smo slušali.
Ja obično stvari radim natraške, pa ću otprilike to raditi i sad. Kada govorimo o po-
litičkom projektu koji se nalazi iza restitucije, ja ću pokušati da iskoristim narativ o
restituciji, to jest ono šta se priča o restituciji i način na koji se o njoj misli. Pokuša-
ću to da reflektujem na onaj politički projekat iza restitucije.
Gospođa Milovanović je iskoristila par nekih reči koje su sjajne i bitne za
shvatanje samog koncepta restitucije. Naime, ona je rekla da treba razdvojiti
pitanje privatizacije od restitucije. Godine 2010. ja sam pisao jedan seminarski rad
o komisijama za istinu i pomirenje na Fakultetu političkih nauka. Kada sam predao
taj rad, vratili su mi ga sa nekim komentarima, između ostalog kako nisam naveo i
ostale elemente tranzicione pravde, kao što su restitucija, rehabilitacija i privatiza-
cija. Naravno, sve je to jedna veoma liberalna perspektiva.
43 Ja, kao i obično, krećem od Hamleta. Ključni trenutak u Hamletu jeste onaj
kada Hamlet shvata da je njegov otac ubijen i da je kralj nezakonito došao na pre-
sto. Onda se on tako žali i kaže: „Vreme je ispalo iz zgloba”. Šta čini tragediju? Nju,
po mom mišljenju, čini to da šta god uradite biva pogrešno. Dakle, kako god da
okrenete, ispada katastrofa. Međutim, nije stvar u tome da li je Hamlet dovoljno
racionalan, pa da onda otkrije šta je to što bi valjalo uraditi, nego je stvar u tome
da sama struktura uslovljava to da šta god uradite biće loše. To je, jednostavno,
jedna strukturalna stvar. Kada čitamo Hamleta, dolazimo do tog trenutka kada sa-
znamo da je on oštećen, da su vreme i društvo ispali iz zgloba. Onda mi navijamo
za tog Hamleta i mislimo kako bi bilo dobro da se on potrudi da osveti oca i vrati
to društvo u zglob. Međutim, vi onda vidite kako on pokušavajući da vrati to druš-
tvo u zglob, to jest u neki red, on, zapravo, pravi potpuni haos. Dakle, zbog njega
stradaju mnogi ljudi, on mnoge od njih ubija, na kraju i sam strada, što je potpuni
haos. Ono što je trulo u Danskoj nije kralj koji je nelegalno na prestolu, već to što
će Hamlet svojim pokušajem da dovede društvo u red napraviti potpuni haos u
njemu.
Ovaj arhetipski model je našao i put ove realne politike u kojoj danas živi-
mo. Gospođa je ranije govorila o povratku na zelenu granu, povratku na pravo, na
istinsko. Nešto je bilo lažno. Kako treba da se vratimo na nešto pravo i istinsko,
onda je ono ranije bilo nepravo, neistinsko i neprirodno. Onda mi dolazimo do

jednog jako bitnog momenta u celoj ovoj priči. On se tiče pre svega restitucije i to
je momenat depolitizacije. Mi danas u jednom globalnom kontekstu, koji se najviše
reflektuje na istočnoevropske zemlje, imamo tvrdnju da prvo ide period rehabi-
litacije, odnosno tranzicije, pa onda mi treba da nastavimo da živimo itd. Dakle,
potrebno je da se mi najpre vratimo u normalu, ma šta god to značilo, pa ćemo
onda nastaviti da funkcionišemo kao društvo.
Naravno, mnogo se tu stvari reflektuje, kao što je, na primer, ova priča o
dva totalitarizma. Međutim, ono što ja posmatram kao nešto ključno jeste to kako
se u stvarnosti odvija ta restitucija. Malopre sam pitao, po mom mišljenju, jako
bitnu stvar. Pitao sam kako ćemo mi odrediti taj trenutak u kome se mi kao vraća-
mo u normalu, kada smo bili na zelenoj grani, u uzglobljenom vremenu i sistemu.
O toga će zavisiti i kako zamišljamo taj projekat društva, to jest kakvo ono treba
da bude.
Pošto je stvar načina na koji mislimo na pojmove i probleme, kada raz-
mišljamo o tome kakvo to društvo treba da bude i onda kada zamišljamo da mi
rekonstruišemo neki originalni pravi prirodni društveni poredak, mi zapravo uvek
govorimo o jednoj projekciji reda. Neko je ranije rekao da se spremačica za to ne
pita. To je red koji pokušava da se rekonstruiše, čak i večeras. To je, zapravo, jedan
veliki problem kod svih ideoloških projekata koji pokušavaju sebe da konstruišu oko
toga tako da su oni legitimni izvođači uvođenja pravog reda, pravog vremena itd.
Ako smo se već dotakli i pitanja fašizma, ja mogu ponuditi način na koji 44
ideja fašizma može da se reflektuje kroz ovo o čemu govorimo. Po mom mišlje-
nju, fašizam je iluzija o tome da kapitalistička proizvodnja može da se organizuje
putem takvog reda da ona bude lišena svojih antagonizama. To je ono što je bila
osnova fašističke ideologije, to jest te proizvodnje fašizma na svakodnevnom
nivou. Stalno postoje neki opasni viškovi kojih se treba otarasiti. Pa su to u jednom
trenutku sindikalisti, u drugom komunisti, u trećem Jevreji, u četvrtom homosek-
sualci, u petom oni koji pišu levom rukom itd.
Nebojša Milikić: SA odredi.
Stefan Aleksić: Naravno, u jednom trenutku čak i SA odredi.Onda, zapravo, ima-

mo jedan projekat koji strukturalno uslovljava jedan nužno tragičan kraj.
Naravno, restitucija ne može da se odvoji od procesa privatizacije. Ona je u tom
jednom zvaničnom delu tih tranzicionih politika. U tom delu su i privatizacija i
restitucija. Po mom mišljenju, restitucija igra jednu konkretnu ulogu u procesu
reprivatizacije, to jest primitivne akumulacije. Mislio sam da će neko pre mene
pomenuti primitivnu akumilaciju, ali nije. Dakle, šta je cilj rehabilitacije u konkret-
noj političkoj dinamici u poslednjih dvadeset godina? To je jedno lažno obećanje
koje se tiče klasnog mesta. Neka građanska klasa je imala imovinu i svoje klasno

mesto, a onda su došli „pokvarenjaci” sa planine koji jedu supu rukama, razglobili
su vreme i uništili red. Sada je na nama da vratimo taj red tako što ćemo uvesti
originalni red u društvo. Taj red je, kao što se uvek ispostavlja, red kapitalizma, ka-
pitalističke hijerarhije koja je uslovljena odnosima u proizvodnji i vlasništvom nad
sredstvima za proizvodnju. Funkcija koju restitucija obavlja u toj situaciji jeste neka
vrsta maske za primitivnu akumulaciju koja se događa negde iza. To je, otprilike,
ono što sam hteo da kažem. Imao sam još nešto, ali bih ovde stao pošto imamo
malo vremena.
Nebojša Milikić: O čemu si još hteo da govoriš? Možeš li makar da nam nabrojiš?
Stefan Aleksić: Hteo sam da pričam o beskrajnom neuspehu tranzicije i sl. Narav-
no, pošto u samom korenu tog problema imamo jedan paradoks u vezi sa tim što
pokušavamo da politički vratimo nešto što je prirodno, možda onda imamo trajni
neuspeh, trajno obećanje tranzicije da će ona dovesti red, onakav kakvim ga mi
zamišljamo, a onda na kraju trajno i beskrajno izneveri taj red. Svakako, oni koji
završe kao vlasnici sredstava za proizvodnju, njima to i odgovara.
Nebojša Milikić: Dobro, hvala! Mislim da je odlično što smo imali ovakvo završno
izlaganje. Šteta što sa nama nisu ostali naši sagovornici iz Lige. Da li ima nekih
45 komentara ili pitanja?
Miroslav Tasić: Ja sam Miroslav Tasić, pravnik. Jasna mi je ova vaša misao i u
dobrom delu mogu da se složim sa vama. Postavio bih vam dva pitanja. Zašto ko-
ristite termin fašizam, a ne nacional-socijalizam? Po mom mišljenju, to je praksa iz
onog socijalističkog vremena, kada se ta polusloženica zbog ovog njenog drugog
dela nije koristila. Zašto je, po vašem mišljenju, to ovde uvreženo u kolokvijalnom
jeziku? Mislim da je vreme da to ispravimo i napravimo distinkciju između ta dva
pojma.
Drugo, imam jednu konstataciju. U tom vremenu koje je ne tako davno
prošlo, neki ga se još uvek sećaju, verovatno ga se seća i Jovan Krstić, ja sam u ovoj
sali bio vojnik, pre nekih četrdeset godina. Ovde su bile one škripave drvene stolice
i prikazivali su se razni propagandni filmovi. Svi smo znali šta je onaj znak pored
stubova značio. Pa ipak, mi ovde sedimo i razgovaramo o nekim temama na jedan
vrlo demokratski način. Dakle, mi smo u nekim segmentima razvoja našeg društva
ipak napravili korak prema toj zelenoj grani.
Stefan Aleksić: Mislim da je relativno jednostavno objasniti zašto se pre koristi

termin fašizam nego nacional-socijalizam. Fašizam je širi pojam, Nacional-socijali-
zam je vrsta fašizma koja bila specifična za Nemačku i bila je potkovana rasizmom,

kao i nekim kulturnim specifičnostima u Nemačkoj. To je jedan oštar antisemiti-
zam. Sa druge strane, u Italiji nije postojao taj oštar antisemitizam, niti je bilo ne-
što previše rasističkog diskursa. U tom smislu, nacizam jeste oštriji vid fašizma od
onog italijanskog, ali jedan i drugi imaju jednu veoma sličnu strukturnu pozadinu
iza sebe. I jedan i drugi jesu, po mom mišljenju, specifična vrsta kontrole kapitala.
To su autoritarni režimi koji imaju veoma slične strukturne uzroke.
Što se tiče zelene grane na kojoj se nalazimo, naravno da je potreban jedan
kolektivan prostor u kome će moći da se vodi jedna čestita rasprava. To nužno
mora biti u jednom prostoru koji, igrom slučaja, ne pripada nikome, nego pripada
svima. Moje mišljenje jeste da je taj ničiji a svačiji prostor nužan kako bi se mogle
razvijati ove stvari kao što je ozbiljna rasprava kojoj ovde težimo.
Marija Obradović: Ja bih htela da kažem kako je izlaganje mladog kolege bilo
veoma interesantno i originalno, sa jednom veoma dobrom smišljenom poen-
tom i na dobar način prezentovano. Bilo je veoma prijatno da se čuje takav način
razmišljanja koje je on predstavio, naročito što je napravio jednu slikovnu vezu sa
Hamletom. Dao je time svom izlaganju jednu punoću. Ja to volim.
Ja bih tu samo problematizovala ovo takozvano pitanje zelene grane. Gde
je taj povratak u tu sreću i u taj, da tako kažem, izgubljeni raj? Mislim da se on
u okviru svog tog kontrarevolucionarnog udara, koji je zadesio Jugoslaviju, ne
može definisati kao jedno uporišno mesto. Kao što je Oluja rekao, mi ne možemo 46
posmatrati kontrarevoluciju izvan sistema u kome je ona nastala. Velika je razlika
u tome gde je ta zelena grana. Taj pojam se ne može definisati kao jedinstven. U
predavanju koje je (ovde u Rexu) organizovano na temu rok muzike i politike upra-
vo je pokazano to nadiranje kontrarevolucije još za vreme socijalizma. Onaj dečko
Dragan Đorđević, govoreći o Ekatarini, upravo je pokazao kako se u okviru toga
već tada javlja ta policentričnost kontrarevolucionarnih talasa.
Stefan Aleksić: Da. Za svako konkretno društvo mi moramo iščitati kako izgleda
ta zelena grana, to „pravo“ uzglobljeno vreme. Evo, recimo, kada sam dolazio ova-
mo, prolazio sam pored Trga republike. Video sam tamo na onim trouglastim pa-
noima slike Beograda iz tridesetih godina prošlog veka. Svi se sećaju one blesave
reokonstrukcije Terazija iz tridesetih godina na Novom Beogradu. Ona ne liči ni na
šta, ali se vidi šta se tačno rekonstruiše. Ja sam negde imao skicu te zelene grane
za ovo podneblje. Ona je bila gazdinski kapitalizam, plus njegova hijerarhija, minus
Jugoslavija i antifašizam. To je, zapravo, ono u čemu mi danas živimo.
Marija Obradović: Ali nije samo to. Kontrarevolucionarna struja se ne iscrpljuje u

tome. Da se ona iscrpljivala samo u tome, ona ne bi mogla da se artikuliše osam-
desetih u okviru socijalističkog sistema, niti bi kasnije mogla da se izvede kao

takva. Dakle, ona se ne svodi samo na tu sliku, ona je mnogo kompleksnija.
Nebojša Milikić: Ali to je i osnovna legitimizacijska ravan.
Marija Obradović: Ideje demokratije koja se tu javlja kao glavna ideja nema u
predratnoj Jugoslaviji.
Nebojša Milikić: Naravno, nije to ideja. Mislim da se ta zelena grana u tim hete-
rogenim kontrarevolucionarnim agensima i agencijama zove normalnost. Dakle,
kao, hoćemo da imamo „normalan“ život, da budemo „normalna“ zemlja kao i sve
druge itd. Taj termin je odigrao funkciju ujedinjenja celog tog fronta i zamagljiva-
nja bilo kakvog konkretnog cilja ili narativa. Tu je sada opet i Hamlet. Šta je njegov
problem? Ko je Hamlet?
Dragomir Olujić: Mislim da bi za bilo koju vrstu metafore ili slike za to ponašanje
građanske klase, pre svega srednje, bio potreban ne samo Hamlet nego i Pilat.
Hamlet je „biti ili ne biti”, a Pilat „perem ruke od svega”.
Nebojša Milikić: Dobro, ali šta je Hamlet, sudeći po tekstu jednog marksističkog
teoretičara? On je, u stvari, buržuj koji ne može da izađe na kraj sa dekadencijom
47 sopstvene klase. Dakle, to je njegova slepa tačka, jer on ne želi da je shvati i oseća
to kao egzistencijalnu opasnost za sebe. Tu se vraćamo na pitanje odnosa buržoa-
skog prava prema genezi holokausta u polju prava građanske države i građanskog
društva, kroz koje je praktično ceo set tih antisemitskih zakona prošao. Ne sećam
se da je bilo nekih međunarodnih protesta protiv nirnberških zakona itd. To je
taj momenat gde se odbija da se shvati inherentna nenormalnost tog sistema i
na neki način se uzaludno insistira na nekom dostizanju normalnosti. A u stvari,
normalnost tog sistema je upravo ta kontradikcija koja ne može da se reši u tim
društveno-ekonomskim odnosima. Ona nigde nije rešena, osim možda u nekoj
oazi pošteđenoj od svih realnih proizvodnih uslova.
Dragomir Olujić: Evo još jedne metafore. Lukač je u svojoj predmarksističkoj

veberovskoj fazi 1905. godine napisao onu knjigu Duša i oblici, gde je analizirao
pozorište i dramsku književnost toga doba. Između ostalog, ta knjiga je značajna
zato što je on pozorište ocenio i okarakterisao kao autentičnu građansku umet-
nost. On je rekao u čemu je ta bit građanske klase. Ona je u tome da je ona stalno
između dve krajnosti. Put je počeo, a putovanje je završeno i putovanje je počelo,
a put je završen. Dakle, čekamo Godoa.
Dejan Gašić: Meni se dopalo nešto u vezi sa ovime što smo čuli od Stefana. Čini

mi se da nema vraćanja na nešto što bismo mogli da uzmemo kao neku osnovu
od koje ako bismo pošli bilo bi nam bolje. Ta ideja mi se dopada. Ovde sam, čini
mi se, čuo da nema te neke zlatne prošlosti na koju se treba vratiti. To važi i za
ideologiju tih pokreta koji govore kako treba da se vratimo na neko ranije vreme
koje je bilo čisto. Meni se dopada ta ideja da nema vraćanja u neku prošlost, pa to
važi i u ekonomiji. Restitucija, kao što smo to mogli videti i u Vujakliji, znači upravo
vraćanje na to neko prvašnje stanje.
Od ljudi iz Lige smo čuli nešto što možda ima veze sa ovim. Kao da kod njih
ima neko zalaganje za to da se ne ide u nešto preterano, već da sve treba raditi sa
nekom merom, da se ne ide ni previše levo ni previše desno. To je neka, ne znam
da li sam tu u pravu, aristotelijanska usmerenost, a ona je konformistička. Ako
smo revolucionari, onda nam ne treba ravnoteža, već treba da je narušavamo ako
hoćemo nešto da menjamo. Nisu prihvatljive te ideje balansa. Moramo da padne-
mo ako hoćemo nešto da menjamo.
Nebojša Milikić: Nisam baš najbolje razumeo. Da li ti misliš da oni imaju nešto
umereno u smislu pozitivnog stanovišta prema pitanju restitucije? Koliko sam ja
razumeo, oni se, bivajući svedoci svega onog što se dešava kao posledica priva-
tizacije, brane od te realnosti povratkom u neki idealizovani period divnih fabri-
kanata koji žive sa svojim radnicima itd. To je potpuno istorijski neutemeljeno,
ali oni zaista veruju u to. U to nema sumnje. Oni ne samo što veruju u taj model 48
nego veruju i da je on postojao i da je preovladavao, kao i da je razlog za slom taj
što se nije dovoljno čvrsto držalo tog modela, za šta su, naravno, krivi komunisti i
revolucionari.
Dejan Gašić: Oni sada nisu tu, a ja sam hteo da ih pitam nešto. Kada su govorili
o tom periodu između dva svetska rata, rekli su da su tada bogati ljudi bili dobri i
darežljivi.
Nebojša Milikić: To je ta idealizacija.

Dejan Gašić: Da, oni su to idealizovali. Oni kažu kako danas nije tako. Ali oni se
zalažu za kapitalizam i privatnu svojinu danas.
Nebojša Milikić: Imaju oni, po mom mišljenju, jedan pomalo bizaran ekskurs iz te
priče kako bi država imala od toga koristi i da treba samo vratiti imovinu poštenim
starim vlasnicima, a ono što je društveni kapital nikako ne treba privatizovati. Vide
i oni gde žive, pa ne mogu baš tako da se zalažu za takvu privatizaciju.
Dejan Gašić: Što se tiče te umerenosti, to sam samo čuo, ali se ne sećam kako su
to formulisali.

Nebojša Milikić: Da, oni misle kako treba biti „van svih ekstremizama“. To je deo
te priče o totalitarizmu...
Ako nema više pitanja, ja bih se zahvalio svima na učešću u ovom događaju
(audio snimak seminara dostupan je na sajtu rexfiles.b92.net)
49

Pogovor
U restaurisanom kapitalističkom društveno-ekonomskom poretku procesi
privatizacije društvene svojine, restitucije privatne svojine i rehabilitacije kolabo-
racionista su kompatibilni sa drastičnim porastom siromaštva, nezaposlenosti i
socijalne nejednakosti kao i sa evidentnim urušavanjem privrede. Ako uzmemo u
obzir da je rušenje jugoslovenskog socijalističkog sistema podrazumevalo i nekoli-
ko izuzetno krvavih etničkih ratova, proces restauracije kapitalizma podrazumeva
najdugotrajniju katastrofu u modernoj istoriji jugoslovenskih naroda.
Nosiocima vladajuće ideologije, koji su glavni politički i ekonomski prota-
gonisti i vinovnici navedene katastrofe (ili njihovim propagandistima), najlakše je
okriviti prethodni, socijalistički sistem i njegovu navodno totalitarnu ideologiju u
cilju opravdanja jedne ekstremističke društveno-političke prakse kakva je neoli-
beralna praksa. Ukratko: sve katastrofalne posledice koje su snašle postjugoslo-
venska društva nakon uništenja jugoslovenske socijalističke države posledica su
jednog prethodnog istorijskog ekscesa koga definišemo kao jugoslovensku socija-
lističku revoluciju. Svakodnevna nepravda koju neoliberalni kapitalizam sprovodi
nad ogromnom većinom populacije tranzicionih društava neretko se zamagljuje
narativom o ispravljanju istorijske nepravde koju su komunisti naneli, kako se po-
kušava sugerisati, najvrednijem i najkvalitetnijem delu društva (građanska klasa).
50
Važnu ulogu u kreiranju navedenog narativa odigrali su predstavnici istorijskog
revizionizma, što je zajednička karakteristika svih postsocijalističkih društava.
Nevina žrtva komunizma u liku vlasnika kapitala čija imovina je konfiskova-
na (nakon) 1945. postao je tragični junak domaće književnosti, filmske umetnosti,
nebrojenih medijskih napisa i zapisa. Njegova sudbina postala je predmet istorio-
grafskog istraživanja i važan segment revizionističkog narativa. Kreirana je slika o
vrednom i humanom kapitalisti koga su komunisti lišili imovine, neretko slobode,
a ponekad i života – navodno isključivo iz ideoloških i političkih razloga, odnosno
samo zbog toga što je bio imućan i ugledan građanin – i antikomunista. Na taj na-
čin je u ime naroda sproveden obračun sa narodnim neprijateljima. Ako prethodnoj
formulaciji oduzmemo ideološku ironiju nenaklonjenih interpretatora – ona je vrlo
precizna i suštinski tačna ako uzmemo u obzir da definicija narodnog neprijatelja u
revolucionarnoj interpretaciji u suštini podrazumeva saradnika okupatora ili osobu
koja je za račun okupatora skrivila tuđe stradanje.
Budući da nemam dovoljno prostora da podrobnije ilustrujem fenomen
obračuna sa vlasnicima kapitala čija imovina je konfiskovana zbog njihovog ne-
časnog držanja tokom okupacije, navešću jedan karakterističan primer, uz rizik,
ali bez namere, da zapadnem u generalizaciju. Iako ratna poslovna biografija koju
ću apostrofirati nosi neke tipične odlike (budući da nikako nije usamljen primer

ekonomske kolaboracije) ona ujedno predstavlja drastičan oblik javnog ponašanja.
Na državnoj televiziji RTS 25. oktobra 2013. emitovan je prilog o kralje-
vačkom industrijalcu Miljku Petroviću Riži. Petrović je okarakterisan kao „humani
zadužbinar“ i ličnost „čije ime se u kraljevačkom kraju izgovara sa velikim pijete-
tom“. Ističe se Petrovićeva pozitivna uloga tokom okupacije i napominje se da je
„spašavao mnoge pojedince, porodice pa i čitava sela od sigurne smrti od gladi,
siromaštva i opšteg beznađa u najtežim godinama rata“. Ipak, „dobročinstvo koje
je iskazao prema sirotinji nije pomoglo Riži da izbegne represalije nove vlasti posle
Drugog svetskog rata. Pod optužbom da su njegove fabrike, strugare i hidrocen-
trala na Goču radile tokom celog rata osuđen je na tešku robiju i sva imovina mu je
oduzeta. Rehabilitovan je tek u novembru 2006. godine i od tada se porodica bori
da joj se vrati imovina.“
Petrovićevu rehabilitaciju dnevni list Danas okaraktrisao je kao „korak u
savladavanju autoritarne prošlosti“ (31. januar 2007). „Vlasnik šumskog gazdin-
stva Miljko Petrović je svojevremeno osuđen na sedam godina teškog fizičkog
rada i gubitak građanske časti, jer je njegovo gazdinstvo radilo tokom rata.“ Zorica
Petrović, kćerka Miljka Petrovića, u izjavi za Danas istakla je „da je porodici oduze-
ta celokupna imovina i da se nada da ova odluka suda znači da će im imovina biti
vraćena, koju je, kako kaže, njen otac pošteno zaradio”.
Miljko Petrović Riža je bio „jedan od najbogatijih Srba“, kako ističu njegovi
51 potomci. U svakom slučaju, Petrović je bio najbogatiji čovek kraljevačkog kraja. Pre
rata je na Goču izgradio industrijsko postrojenje za preradu drveta. Tokom okupa-
cije nastavio je da akumulira kapital ekonomski sarađujući sa nemačkim okupa-
torom. Njegovo poslovanje i akumulisanje kapitala tokom rata podrazumevalo je
ekspolataciju besplatnog rada italijanskih zarobljenika iz nemačkih logora u Srbiji
i plaćeni prinudni rad stanovnika sela u blizini njegovog industrijskog postrojenja
čija zarada je bila višestruko obezvređena. Okolno stanovništvo je pod pretnjom
internacije u logor u Borskom rudniku bilo prinuđeno da radi u Petrovićevom
postrojenju ili na seči šume, uz mizernu novčanu nadoknadu. Prinudnu radnu
snagu sakupljao je odred legalizovanih četnika pod komandom Veljka Kamidžor-
ca, Petrovićevog šuraka. Petrović je tokom čitave okupacije održavao kontakte sa
predstavnicima nemačkog okupatora i kvislinške policije.
Zbog navedenog Petrović je nakon oslobođenja osuđen na sedmogodišnju
zatvorsku kaznu i konfiskaciju imovine. Saradnici Državne komisije za utvrđivanje
zločina okupatora i njihovih pomagača tokom 1945. sakupili su izjave većeg broja
Petrovićevih radnika i drugih lica koja su sa njim dolazila u doticaj tokom okupa-
cije. Ta dokumentacija osporava stereotip o humanom i prosvećenom kapitalisti
kome su komunisti konfiskovali imovinu iako je tokom okupacije učinio mnoga
čovekoljubna dela vredna trajne pozitivne uspomene.
Prema svedočenju Milije Milića iz Kraljeva, Petrović je tokom rata zatra-

žio od sreskog načelstva da sastavi akt kojim je traženo „da se pozovu radnici
njegovog preduzeća da ne napuštaju posao i da im se skrene pažnja da će, ako
budu napustili posao, Nemci to smatrati kao akt sabotaže“. Slavoljub Slavković iz
Kamenice svedočio je: „1943. od strane nemačkih vojnih vlasti pozvan sam da od-
mah stupim na rad u preduzeće Miljka Petrovića. Kako sam ja bio tada star svega
17 godina, a uz to i bolestan, nisam odmah stupio na dužnost na rad u preduzeću
Petrovića u koje su stupili ostali pozvani seljaci iz moje i okolnih opština. Posle
nekoliko dana došla su tri naoružana vojnika iz odreda Veljka Kamidžorca i uhvatila
me, oterala i predala nemačkoj komandi u Kamenici. Nagrada za ovaj rad isplaćiva-
na je po volji Miljka Petrovića i njegovih nadzornika. Npr. ja sam imao nadnicu 120
dinara, dok sam za toga vremena mogao imati nadnicu od 500 i više dinara. Hrana
je bila rđava i nikakva te smo se morali hraniti kod svojih kuća“. Ljubiša Petrović,
predratni zaposlenik kod Miljka Petrovića, svedočio je o prisilnom odvođenju
radne snage na rad za potrebe Petrovićevog preduzeća. „Dobro mi je poznato da
je odred Veljka Kamidžorca prisilno prikupljao i odvodio radnike iz Dragosinjaca i
okolnih sela na rad u preduzeće Petrović Miljka. Naročito su odvođeni svi stari rad-
nici koji su ma kada ranije radili u ovom preduzeću stalno ili povremeno. Poznato
mi je da su oružani nemački vojnici i ponekad Nedićeva straža vršili obezbeđenje
seče i transportovanje drva i građe ovog preduzeća.“ Svedočenje Zdravka Iričani-
na iz sela Otroci potvrđuje i dopunjava prethodne navode. „Pošto sam ranije bio
radnik u preduzeću Miljka Petrovića zvanog Riža iz Kraljeva, od strane okupator- 52
skih vlasti, a preko izdajničke policije pozvan sam kao i ostali radnici da stupim u
ovo preduzeće pod pretnjom da ću biti oteran u Borski rudnik i da se otuda nikad
neću vratiti ako u ovo preduzeće ne stupim. Ni ja, a ni drugi radnici nismo imali
pravo da se pogađamo za svoje zarade niti postavljamo ma kakve uslove, već smo
naprotiv morali primiti samo one uslove koje je preduzeće postavljalo, jer nam
je uvek prećeno odašiljanjem u lager ili rudnike ako preduzeće napustimo. Seču i
transportovanje drva i građe obezbeđivali su i kontrolisali Nemci, Nedićeva straža
i četnički odred Veljka Kamidžorca iz Kamenice. Uslovi za život na radu u ovom
preduzeću bili su teški, hrana hrđava i nedovoljna i za nas koji smo mogli da dono-
simo od svojih kuća, bilo je i koje kako, ali radnici sa strane i oni siromašni koji nisu
imali ništa kod kuće bili su iznureni i dovedeni do izumiranja.“
Dokumentacija Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih
pomagača beleži brojne primere ekonomske kolaboracije u okupiranoj Srbiji koja je
podrazumevala saradnju vlasnika srednjeg i krupnog kapitala sa političkim, vojnim
i policijskim strukturama okupatora i kolaboracionista, izraženu eksploataciju rad-
ne snage od strane vlasnika domaćeg kapitala uključujući represivne mere prema
radnicima koji su bili simpatizeri pokreta otpora ili, naprosto, nisu želeli pristati da
rade u uslovima koje im je nametao poslodavac.
Na osnovu ovog i mnogih drugih primera, i uzimajući u obzir moguće

pojedinačne pogrešne procene ili odluke posleratnih vlasti, aktuelnim procesom
restitucije se, u datom ideološkom i propagandnom kontekstu, treba baviti kao
tendencioznim ignorisanjem, prikrivanjem i relativizacijom ekonomske i drugih
oblika kolaboracije sa najnečovečnijim režimom u novijoj istoriji Evrope. Činjenica
da evropske političke elite, upletene u razne oblike zavisnosti i poslušnosti eko-
nomskim elitama, ignorišu ili čak podstiču ovakve procese i da u tome ne nailaze
na bilo kakav otpor javnosti nego naprotiv imaju skoro unisonu podršku prethod-
no privatizovanih medija, kao da nanovo potvrđuje opravdanost samog istorijskog
koncepta nacionalizacije proizvodnih i drugih kapaciteta društvene moći. Bez ras-
polaganja tim resursima kao rezultatima opšte-društvenih napora i rada, poniženi
i deklasirani stanovnici velikog dela savremenog sveta ne mogu ni uspostaviti ni
održati politički projekat koji ih makar približava istorijskim htenjima i dostignući-
ma moderne ere kao što su sloboda, jednakost i bratstvo.
Beograd, jul 2016.
Milan Radanović
53

54

55

U ovoj ediciji:
Šta je i zašto radikalna leva politička platforma i da li se i kako

može realizovati u današnjoj Srbiji?
Krajnosti Ukrajine
Šta se (sve) restituiše restitucijom
Politički ekstremizam u udžbenicima
56

Restitucija F PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Restitucija F PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Šta se (sve) restituiše

Transkripti izlaganja i pratećih diskusija

Govorni programi KC Rex 2015/16

Restitucija.indd 1 7/29/16 6:46 PM

Transkripti izlaganja Marije Obradović, Dragane Milovanović, Jovana Krstića i

Apstrakti izlaganja, kratke biografije izlagača i tekstovi preporučeni za pripremu

Pogovor: Milan Radanović

Urednik: Nebojša Milikić

Izdavač: Fond B92, Beograd

Koordinacija i organizacija projekta: Nebojša Milikić i Tadej Kurepa

Produkcija seminara i publikacije: Fond B92/Kulturni centar Rex

Štamparija: ATC d.o.o., Beograd

Realizaciju Govornih programa i izdavanje publikacije podržala je

Restitucija.indd 2 7/29/16 6:46 PM

Šta se (sve) restituiše

Subota 16. april 2016, 14 – 19h

Restitucija, kao proces povraćaja imovine koja je vlasnicima iz različitih

(Apstrakti izlaganja, kratke biografije izlagača i tekstovi preporučeni za

Restitucija.indd 3 7/29/16 6:46 PM

Šta se (sve) restituiše

Restitucija.indd 4 7/29/16 6:46 PM

Restitucija.indd 5 7/29/16 6:46 PM

Restitucija.indd 6 7/29/16 6:46 PM

Restitucija.indd 7 7/29/16 6:46 PM

Restitucija.indd 8 7/29/16 6:46 PM

Restitucija.indd 9 7/29/16 6:46 PM

Restitucija.indd 10 7/29/16 6:46 PM

Restitucija.indd 11 7/29/16 6:46 PM

Nebojša Milikić: Hvala, Marija! Da li ima nekih pitanja ili komentara?

Nebojša Milikić: Hvala, Stefane!

Robert Sabadoš: Dozvolite mi da se predstavim, ja sam Robert Sabadoš. Vrlo

Restitucija.indd 12 7/29/16 6:46 PM

Marija Obradović: Znate šta, to se sa stanovišta empirije ne može dokazati, zato

Restitucija.indd 13 7/29/16 6:46 PM

Branislav Trajković: Ja sam Branislav Trajković, generalni sekretar Lige za zašti-

Nebojša Milikić: Zaista nije u redu da potcenjujete bilo koga.

Restitucija.indd 14 7/29/16 6:46 PM

Marija Obradović: Ja zaista ne znam odakle vam ti podaci.

Nebojša Milikić: Koji je izvor tih vaših podataka?

Branislav Trajković: To su podaci koji su prikupljeni iz zvaničnih institucija.

Nebojša Milikić: Možete li navesti ime barem jedne od tih institucija?

Marija Obradović: Nisu samo kao kapital.

Restitucija.indd 15 7/29/16 6:46 PM

Marija Obradović: To je zato što nema privrede.

Branislav Trajković: Svojinski odnosi su ovde uvek bili fluidni, a ne precizni. Da

Restitucija.indd 16 7/29/16 6:46 PM

Nebojša Milikić: Sledeće izlaganje nosi naslov Restitucija, principi definisanja. To je

Restitucija.indd 17 7/29/16 6:46 PM

Restitucija.indd 18 7/29/16 6:46 PM

Dragana Milovanović: Znate šta, ja ne govorim o privatizaciji koju sprovode pljač-

Marija Obradović: Nemate poštene privatizacije, to ne postoji.

Dragana Milovanović: To vam ne verujem. Onaj ko zna razvoj građanske Srbije

Marija Obradović: Ja sam protiv restitucije, a moja familija je građanska i nalazi se

Dragana Milovanović: Ja vas nisam prekidala za vreme vašeg izlaganja.

19 Marija Obradović: Ja se izvinjavam.

Dragana Milovanović: Da ste iz građanske porodice, vi biste imali i takvo vaspita-

Marija Obradović: Izvinite molim vas, ja sam kriva.

Restitucija.indd 19 7/29/16 6:46 PM

Dragana Milovanović: Uopšte ne idealizujem te ljude. Da li vi shvatate da su

Restitucija.indd 20 7/29/16 6:46 PM

Dragana Milovanović: Ne idealizujem, ja to tačno znam. Za vas isto može da se

Nebojša Milikić: Može. Ali su onda empirijska istraživanja ta koja su relevantna.

Dragana Milovanović: Nemojmo to raditi. Hajde da sednemo sa otvorenim kar-