Sredjivanje Dvorista - Dijalozi o Kulturi

1
S R E Đ I V A N J E D V O R I Š TA
Dijalozi o kulturi
2 SREĐIVANJE DVORIŠTA
Dijalozi o kulturi
Copyright © Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, Beograd, 2017.

Prelom i dizajn: Mihaela Drakulović
Lektura: Dragana Kitanović
Fotografije: Ivan Zupanc
Urednica: Irena Ristić
3
Dijalozi o kulturi
Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije

Beograd
2017.
5
Sadržaj
00 Irena Ristić
Sređivanje, ne čišćenje…
Str. 7

01
Vesna Tašić
(Re)pozicioniranje: Str. 9
Šta je nezavisno u nezavisnoj kulturi?
02 Mirjana Boba Stojadinović

Legitimizacija kulture:
Šta očekujemo od države?
Str. 17

03 Sandra Stojanović
Vaninstitucionalna savremena umetnička produkcija:
Da li je ideološko pozicioniranje nužno?
Str. 31
04 Aleksandar Gubaš
Razvoj publike: Edukacija, participacija ili
propaganda umetnosti?
Str. 41
05 Marko Pejović
Odnos prema zajednicama: Str. 53
Koga hoćemo, za šta smo spremni i šta nam visi za vratom?
06 Olja Nikolić Kia

Eksploatacija u umetnosti: Str. 65
Socijalni ogled o participaciji
07 Mirjana Boba Stojadinović

Političnost fondova za kulturu: Str. 77
Da li postoji izbor?
08 Virdžinija Đeković
Susreti u (raz)mimoilaženjima: Str. 101
Saradnja civilnog i javnog sektora u kulturi
09 Slađana Petrović Varagić

Uslovi promena: Str. 111
Od kulture participacije do participacije u kulturi
10 O autorkama i autorima Str. 123

UVOD 7
Sređivanje, ne čišćenje…
Sređivanje dvorišta je dijaloška platforma Asocijacije „Nezavisna

kulturna scena Srbije” (NKSS) o pitanjima koja sebi postavljaju njene članice
i članovi, a koja mogu biti važna za delovanje organizacija i inicijativa
civilnog društva u kulturi. Dijalozi su usmereni na preispitivanje i artikulaciju
zajedničke pozicije u odnosu na javne politike, kao i na aktivnije delovanje
šireg opsega. Izvesno, to je dugoročni cilj kojem se teži još od prvog okupljanja,
krajem 2014. godine, mada je vremenom postalo jasno koliko je to složen i
bezmalo generacijski zahtev, budući da pronalaženje zajedničke pozicije u
ustrojstvu brutalne eksploatacije pretpostavlja preuzimanje sopstvenog dela
odgovornosti za promenu. Stoga, za početak, Sređivanje dvorišta pretenduje
da mapira nesklade, mehanizme i teškoće koji ugrožavaju rad akterâ nezavisne
scene svakodnevno, na koje nailaze sporadično, ili ih, pak, donekle proizvode
samostalno bez pune svesti o mogućim ishodima.
Tokom Sređivanja dvorišta povezuju se prostori, grupe, institucije i

pojedinci aktivni u polju umetnosti i kulture. Dijalozi su prostor refleksije i auto-
refleksije, a ne zagovaranja. Samu temu može ponuditi, pokrenuti i istražiti
svako. Metod ostaje odgovornost trasera, kao i dinamika ishoda, manje pred-
vidljiva od postavljenih pitanja. Forma okupljanja menja se u zavisnosti od
tematskih i funkcionalnih zahteva: može biti diskusionog, tribinskog, perfor-
mativnog, izlagačkog ili oglednog tipa; može biti otvorena ili zatvorena – po
izboru samog inicijatora. Ipak, susreti su najčešće javni, i kada su usmereni na
delovanje eksternih struktura, i kada se govori o delikatnim pitanjima ili unu-
trašnjim previranjima. Rizična je ta izloženost javnosti, dakako, i pretpostavlja
spremnost da se modusi delovanja i komunikacije promene, da se obustave
netransparentni “šibicarski” mehanizmi koji osnažuju temelje jednog us-
trojstva. Otvorenost dijaloga važna je ne samo zbog upoznavanja šire zajednice
sa temama relevantnim za razvoj kulture, već i zbog modelovanja zajednice
koje ujedno postaje proces samoartikulacije.
Eksplicitnost svih koji učestvuju, kako pri postavljanju pitanja, tako i pri
njihovom tumačenju, uslov su pomaka. Čak i u slučaju mogućih konfrontacija,
prostor ostaje otvoren za razmenu, za prepoznavanje razlika iz kojih se izoštra-
va političko. Manifestovanje tih razlika ne isključuje tačke dodira i ukrštanja,
već obezbeđuje da one, kada se jednom pojave, budu utemeljene u realnosti
– suštinske i autohtone, da postanu stožer javnog delovanja sa osloncem ništa
manje no u zajedništvu.

UVOD
Ne, nije čišćenje, ponavljam često. Čistiti dvorište znači izbaciti iz nje-
ga sve što je nepoželjno, ukloniti đubre, ili trulež, ili višak koji može smetati ili
saplitati. Kod sređivanja, ništa ne mora da se izbaci, može samo da se pronađe,
prepozna, eventualno premesti, tako da sklop dobije smisao. Dok je čišćenje
verna analogija totalitarnih praksi ukidanja neistomišljenika, kod sređivanja
je drugost pretpostavka u konstituisanju nove strukture. Stoga se i dijalektika
zamenjuje dijalogom: konvergencija je moguća ali ne i nužna. Jedino nužno
jeste srediti svoje dvorište, ako ne pre no što se zađe u tuđa, onda bar sa dovo-
ljno odgovornosti da taj proces prati potrebe za promenama, ostajući ujedno i
njihov uslov.
Pretpostavka da je kritički dijalog uvek razvojnog karaktera nije nova.

Od Freire, Bahtina, Brehta i drugih spoilsportova1 dvadesetog veka ostale
su metode i tehnike. Iz svakodnevice iskaču pitanja, u sve većem broju i sve
učestalije. Sadržaji se produbljuju, krug učesnikâ se proširuje, napravljen je
i Karavan, te je Sređivanje dvorišta uz podršku Umetnobila konačno izašlo
iz Beograda i krenulo u pohod po unutrašnjosti Srbije, praveći plenume po
gradskim trgovima. Informisanje, razmena mišljenja i zajednička proizvodnja
znanja samo su neki od ishoda dijaloga izvedenih u periodu od 2014. do 2017. U
ovoj knjizi prikazani su fragmenti tih dijaloga, uz osvrte i komentare učesnikâ2.
Recepata nema. Nova pitanja se tek očekuju.
Irena Ristić
U Beogradu, 5. juna 2017.
1
https://lmgtfy.com/
2
Za sva navedena zanimanja, titule i srodne termine napisane u muškom rodu važe i oblici za ženski rod.
9
Vesna Tašić
(RE)POZICIONIRANJE
Šta je nezavisno u nezavisnoj
kulturi?
12. decembar 2014. godine
ZMUC, Beograd
Tema prvog otvorenog razgovora u okviru Sređivanja dvorišta – di-

jaloške platforme koju je pokrenula Asocijacija NKSS – bila je nezavisnost.
Pojam nezavisnosti sadržan je u imenu Asocijacije, koji je istovremeno i vrsta
određivanja, postupka vrednovanja i atribucije vrednosti.
Razgovor je započeo pitanjem: Šta bi nezavisnost trebalo da znači, a

šta realno jeste? Gde su njena ograničenja, a gde slobode u delovanju? Jesmo
li zaista nezavisni? Od koga? U kojoj meri organizacije i inicijative nezavisne
kulturne scene odgovaraju kriterijumima nezavisnosti u odnosu na: (a) meha-
nizme političke kontrole? (b) zahteve tržišta? (c) lični izbor i autonomiju delo-
vanja? Kako postići nezavisnost i kakvoj nezavisnosti težimo?
Razgovor je moderirala Irena Ristić (Hop.La!), a u razgovoru su uče-

stvovali: Aleksandra Jelić (ApsArt), Aleksandar Popović i Ana Dimitrijević
(Karkatag), Mirjana Boba Stojadinović (Frekvencija), Sandra Stojanović (Treći
Beograd), Jelena Mijić (Belgrade Raw), Nela Antonović i Lidija Antonovic
(Mimart), Zoran Ilić (Prozaonline), Mina Aleksić (Prostor), Nebojša Milikić (KC
Rex), Vesna Tašić (ZMUC), Marko Pejović (Hajde da…), Diana Kržanić Tepavac
(Assitej), Nataša Milović (Carina) i Katarina Živanović (bivša sekretarka za kul-
turu).
Razgovor na temu „Šta je nezavisno u nezavisnoj kulturi?” bio je za-

snovan na formulaciji nezavisnosti kroz tri uslova – političku, ličnu i nezavis-
nost od tržišta. Iako su sva tri segmenta nezavisnosti usko povezana i među-
sobno uslovljena, najviše se diskutovalo o ekonomskoj nezavisnosti, potom o
političkoj i, najmanje, o ličnoj nezavisnosti.
Načeta su pitanja autocenzure i cenzure koja su posledica materijalne

zavisnosti (kroz dotacije, ustupanje prostora…), ali i pitanje „nezavisnosti
Asocijacije NKSS od ostatka društva”, u smislu kritike distanciranosti krovne

organizacije prema javnim politikama, izostanka ozbiljnog, aktivnog odnosa
prema političkim dešavanjima u društvu, s jedne strane, i mirenja „s činje-
nicom da smo političarima nebitni”, s druge.

Navedena očekivanja od Asocijacije, koja se mogu čitati i kao potrebe
organizacija s nezavisne scene, kretala su se u rasponu od razmene informacija
na mejling listi, preko platforme za učenje i profesionalizaciju, pa do aktivnog
političkog delovanja putem kulturne produkcije.
Tezu da „NKSS ima svojih dobrih tačaka, ali da možda nijedna od tih
tačaka ne nosi potencijal da promeni naše društvo“ (Aleksandar Popović),
osporila je Sandra Stojanović ističući – da bi svako udruživanje trebalo da ima
zajednički cilj, te da bi Asocijacija trebalo da bude ambicioznija. „Veliki bi uspeh
već bio da, kroz kulturnu produkciju, ljudi steknu uvid u to da je ovaj sistem
naopak i da, kao takav, nikada neće izvući društvo iz kolapsa. Šta će onda biti,
ko će da pozove na oružje ili izbore, to ne možemo da predvidimo“, ukazao je
Nebojša Milikić.
U skladu s potonjim zaključkom da se još nije „pojavio taj ko je izmislio

model ekonomske nezavisnosti neprofitne organizacije u kulturi jer bi do sada
dobio Nobelovu nagradu”, izneto je niz primera i nedoumica.
Spram iskazane sumnje u održivost neprofitnog karaktera Asocijacije

(Aleksandar Popović), jedan od iznetih stavova bio je da nezavisnost, u slučaju
neprofitnih organizacija, možda znači finansiranje iz više izvora (Vesna Tašić),
te da bi se eventualno mogla postići profitabilnom delatnošću koja bi finansi-
rala neprofitnu.
Katarina Živanović je, kao kuriozitet, navela primer iskustva jednog

aktera nezavisne scene u Švajcarskoj koji je, upitan na radionici (održanoj pre
desetak godine) na koji način se izdržava, kolegama odgovorio da poseduje
kafić u kome prodaje lake droge, kako bi od zarade finansirao umetničke, ne-
profitne programe svoje nezavisne kulturne inicijative.
Milikić je ocenio da se odnos države prema nezavisnoj kulturi ne

razlikuje od njenog odnosa prema građanima Srbije koji su u istoj poziciji:
ignorisani, zaboravljeni, prepušteni samima sebi, pa samim tim i naši prirodni
saveznici koje mi, kao takve, ne prepoznajemo. „Zato treba napustiti kredo
samozaljubljenih, sofisticiranih umetničkih duša i jadnih umetnika, i iskoračiti
u realnost, pomoću konkretnog plana o održivosti. Možemo da otvorimo
hamburgeraj u kome ćemo svi raditi prvih nekoliko godina”, bio je njegov
manje-više ironičan predlog.
Višedecenijska dilema o adekvatnosti termina “nezavisna kultura”,

pomenuta je i ovom prilikom:
(RE)POZICIONIRANJE: ŠTA JE NEZAVISNO U NEZAVISNOJ KULTURI? 11
„Možda bi reči koje bi nama više značile i preciznije nas određivale bile
samostalna ili suverena umetnička scena, pre nego nezavisna. Čini mi
se da, sem ukoliko se ne odreknemo svih materijalnih i političkih uslo-
va, ne možemo ni da tvrdimo da je nešto nezavisno. I ne vidim smisao
da ideal nečega bude potpuna nezavisnost, jer je to u stvarnosti ne-
moguće, imajući u vidu da ćemo u svom radu uvek imati materijalne
i političke potrebe; stoga bi težište trebalo da bude na jasnijoj artiku-
laciji i osvešćivanju relacija zavisnosti od drugih društvenih fenomena
koji na nas utiču.” (Sandra Stojanović).
Formalno, ako je organizacija osnovana samostalno bez intervencije i

pritiska, ako samostalno rukovodi svojim poslovima – onda je i nezavisna (Ne-
bojša Milikić). Takođe, bitno je da je organizacija neprofitna, jer veoma često
fondacije ne daju sredstva profitnim organizacijama.
Pomenuto je postojanje različitih ekonomskih klasa unutar same

scene (Nataša Milović), nastalih s obzirom na različit položaj aktera (zaposleni
u institucijama vs. akteri na nezavisnoj sceni). „Nije podjednaka neizvesnost
za svakoga, kao ni stepen rizika za otvorenu konfrontaciju sa nadležnima za
kulturu” – zaključila je Nataša Milović.
O osećaju autocenzure ali i otvorenoj cenzuri institucija, u kontekstu

(ne)zavisnosti, govorila je Aleksandra Jelić:
„Naše predstave nastaju iz samog procesa dramskog rada i nekad

govore vrlo dramatične, radikalne stvari. Zbog toga se često nala-
zim na rubu svojih moralnih načela ili autocenzure. Dakle, govorim o
situaciji u kojoj vam institucija dozvoli da radite sa njenim korisnici-
ma a vi izađete sa predstavom koja je kritički nastrojena prema istoj
toj instituciji. Često dolazi do otvorene cenzure, blokiranja rada, mal-
tretmana učesnikâ. S druge strane, ja imam moralnu odgovornost
prema učesnicima i tome kako će ih na dalje institucija tretirati na-
kon ovakvog radikalnog ispada iz opšteprihvaćenog okvira poželjnih
odgovora”.

Zato su, prema njenom mišljenju, pitanja nezavisnosti i odgovornosti,
cenzure i autocenzure vrlo komplikovana.
Drugi segment nezavisnosti, lična nezavisnost, odnosi se zapravo na

integritet pojedinca i njegovu sposobnost autonomnog delovanja. „Nužnost
pristajanja na razne vrste uslovljavanja takođe je neka vrsta mita“, smatra Irena
Ristić.
Kao argument za veću nezavisnost organizacija na sceni, Mirjana

Boba Stojadinović, navela je - profesionalizaciju. Upravo ono što se na nezavisnim
scenama drugih zemalja događalo u poslednjih 20 godina. Profesionalizacija,

međutim, nadovezala se Katarina Živanović, ne može biti profesionalizacija
samo u užoj struci: u našem slučaju ona mora biti profesionalizacija i u zago-
varanju.
Sandra Stojanović je ukazala na to da materijalnu zavisnost ne treba

tako olako odbacivati:
„Što se sredstava koje dobijamo posredstvom fondacija tiče, mora-

mo znati da fondacije imaju neke svoje politike i da iza njih stoje neke
druge politike, te da smo mi samo deo lanca koji sprovodi politike koje
su dozvoljene. Tako da je ‘nezavisnost’ za mene možda mala kočni-
ca u tome da se jasno politički definišemo prema tome šta želimo da
postignemo od ovoga što radimo. Ako smo fokusirani na nezavisnost,
onda treba da definišemo tu zavisnost, to jest – od čega, zašto smo
zavisni i do koje mere.”
Politička nezavisnost kod nas ne funkcioniše, zato što država Srbija ne

dopušta primenu nijednog postojećeg dobrog modela. A model nezavisnosti je
jednostavan – osnivačka prava nisu kod onog kod koga je budžet. Ako osnivač
nije država, kulturni centar je nezavisan, a to što je finansiran iz budžeta ne
ometa ga u nezavisnom radu u koji se država ne meša, budući da nije osnivač.
„Država nema interes ni da participira u nezavisnoj inicijativi, iako bi

se to moglo očekivati u skladu s proklamovanom evropeizacijom (kao
što se događalo u Sloveniji i Hrvatskoj), jer država nije iskrena u pri-
meni evropske prakse, koliko god se deklarativno zalaže za nju. Interes
nezavisne scene i države nije, dakle, zajednički. Da jeste, prepoznala
bi aktere nezavisne scene kao partnere. Ali, ona radi mehanički, osni-
va paranevladine organizacije, aparat namenjen nezavisnoj sceni su-
štinski ne radi za nju, odnosno ne prepoznaje građansku inicijativu i
ne razume šta taj pojam znači. Danas na isti način kao i devedesetih,
jer je diskontinuitet bio iluzija” – ocena je Katarine Živanović.
S druge strane, ni pristupanje Evropskoj uniji ne postavlja nikakve

uslove u oblasti kulture i obrazovanja (to su tzv. soft keys u kojima država
nema nikakvu obavezu). Kultura ostaje „naša stvar” i pristupanje Uniji neće
puno pomoći.
Jedan od ponuđenih odgovara na pitanje zašto vladajuća politička elita

ne prepoznaje potrebu za nezavisnom kulturnom produkcijom, bio je obruša-
vanje mita koji ima zapadna buržoaska kultura o slobodnom intelektualcu,
kao o egzistencijalno „samostalnom“ i „samoodrživom“ pojedincu. „Kulturna
hegemonija aktuelne političke elite ne ostvaruje se preko kritičke savremene
umetnosti, mitova o inventivnom kulturnom preduzetništvu ili nezavisnim
intelektualcima, nego preko neoliberalne retorike štednje i disciplinovanog

žrtvovanja za bolje sutra, gde se arhaična nacionalna solidarnost fingira preko
folklornih festivala i društava, a kakva-takva uteha i spas traži unutar crkvenih
organizacija”, rekao je Milikić.
FOKUS
„Mi njih ne zanimamo, mi za njih ne postojimo, i ne

treba da postojimo. Treba da krenemo od toga; ne
treba da trošimo ni minut više od života na to kako
da nas političari prepoznaju. Odgovor na to već
znamo: treba da organizujemo KUD ili da radimo s
Kusturicom, ili da snimamo seriju „Baba se češlja“.
Mi znamo kako se u ovoj zemlji uzimaju pare, samo
je pitanje da li to hoćemo ili nećemo. U ovoj zemlji
ima para za kulturu, samo što je neko drugi ta
kultura.“ (Aleksandar Popović).

Ponovljena je dugo prisutna strepnja da bi nas preispitivanje ideo-
loških pozicija rasturilo, te da Asocijacija takvo preispitivanje ne bi izdržala
(Irena Ristić). Ukazano je, međutim, da identična tenzija postoji i u društvu,
te da je problem u našoj nesposobnosti da artikulišemo sopstvene probleme i
proizvedemo argumente za politički dijalog.
Katarina Živanović je ocenila da termin „nezavisna kulturna scena” ne

označava homogene modele rada, već da u okviru nje postoji niz raznorodnih
praksi koje omogućavaju da ta scena opstane: „Ta različitost je rezultat potrebe
da se preživi i njena šarolikost upućuje na vitalnost“. Ona je ocenila da je ne-
zavisna kulturna scena „jedina šansa srpske kulture” i da druge alternative za
neophodnu promenu nema. Institucije ne žele da se promene: svaki strateški
plan institucija koji pročitate sadrži želju zaposlenih da se nešto promeni; kada
se, međutim, uradi dublja analiza, ispostavlja se da bi zaposleni da se institucija
promeni, ali da njihov status (čak i trenutne aktivnosti) ostane isti. Dosadašnja
dešavanja pokazuju da, ukoliko se promene i dešavaju u okviru budžetskih in-
stitucija, one su pojedinačne i minimalne. Nezavisna kulturna scena bi morala
da nađe način da izazove postojeći status quo, navela je Živanović.
Suština čestog isticanja heterogenosti političkih pristupa i ideoloških

stavova unutar nezavisne scene, a koja se u svakom razgovoru postavi kao
prepreka, jeste cenzura da se vodi bilo kakva racionalna diskusija, ocenio je
Milikić uz konstataciju da „upravo tako funkcioniše ‘bezideologijska’ ideologija”.
Mi na taj način nesvesno reprodukujemo njene principe i ojačavamo barijere, i
zato, naizgled paradoksalno, treba sve više razgovarati.
BRŽI KORACI
„Ako želimo brže korake, moramo da postanemo

legitiman pregovarač. Uključivanje u polje političkog
je neophodno da bi nas ljudi shvatili ozbiljno i da
bismo postali respektabilan akter u životu zajednice.
Samo postojanje Asocijacije NKSS je, u uslovima
u kojima je u Srbiji nastala, politička činjenica”
(Katarina Živanović).

Jedan od mogućih problema prepoznat je i u tome što je Asocijacija
prilikom osnivanja strukturirana kao gildinska, iako je esnafska orijentacija
neosnovana, jer članice imaju različite aspiracije i shvatanja svog rada i
delovanja. S druge strane, ukazano je i na to da bi, paradoksalno, upravo
gildinska struktura mogla biti prednost Asocijacije u odnosu na sva druga
udruženja samostalnih umetnika.
S druge strane, heterogenost može biti i snaga Asocijacije jer otvoreni

dijalog u funkciji prepoznavanja različitih pozicija može doprineti razvoju novih
modela, ukoliko se u dijalogu i ostane.

ŠIBICARENJE
„Pored toga što sam pokušavala da se bavim

sistemskim promenama, bavila sam se i pojedi-
načnim slučajevima jer sam shvatila da sistem
tako funkcioniše. Šta je trebalo? Ti me pozoveš, a ja
kažem: srećo, čekaj da popravim sistem pa mi se ti
onda javi za deset godina... Taj sistem je nerazdvo-
jan od ‘šibicarenja’… Ali, vi sada ne treba da imate
iluziju, ‘šibicarenje’ postoji i u okviru nezavisne ku-
lturne scene. Više puta sam bila svedok da ‘svako’
ide da se pogodi za sebe. […] Ja bih se sada vratila
pitanju, šta je nezavisnoj sceni najmanji zajednički
sadržalac, gde ćete se boriti, gde ćete se pogađati za
neki interes koji je malo širi? Pojedinačno, svi vi, kad
se pošteno pogledate u oči, znate šta je ko za sebe
rešio preko reda, i zašto je rešio samo za sebe... I šta
sad: da ga ‘razapnete na Terazijama’ zato što je rešio
samo svoj tekući problem?” (Katarina Živanović)
Iako je zadata tema bila nezavisnost, formulisana kroz tri uslova –

političku, ličnu i nezavisnost od tržišta, razgovor je pretežno bio posvećen
Asocijaciji NKSS, odnosno orijentaciji, fokusu i razmerama delovanja krovne
organizacije, budući da su se kroz sve diskutovane nivoe nezavisnosti očita-
vale potrebe članica za širim opsegom delovanja koje prevazilazi moći pojedi-
načnih organizacija.
Tako su se među najubedljivijim zaključcima – svojevrsnim preporu-

kama koje je izrodilo prvo Sređivanje dvorišta, našle ocene poput one da je
„nezavisna kulturna scena jedina šansa srpske kulture, da druge alternative
nema”, ili da „ta scena nije homogena, ali da joj to nije mana; različitost je rezu-
ltat potrebe da se preživi i njena šarolikost upućuje na vitalnost“.
Iz dotaknutog polja političkog, nametnuo se zaključak da je „neopho-

dno postati legitiman pregovarač”, te da je „uključivanje u polje političkog neo-
phodno kako bismo bili ozbiljno shvaćeni i kako bismo postali akter u životu
zajednice”, jer je „sama činjenica da postoji NKSS – politička činjenica”.
Decidirano je zaključeno da: „interes nezavisne scene i države nije

zajednički”, odnosno da država nema interes da participira u nezavisnoj
inicijativi, iako bi se to moglo očekivati u skladu s proklamovanom
evropeizacijom, jer država u primeni evropske prakse nije iskrena, koliko god
se deklarativno zalaže za nju”.
I konačno „država ne prepoznaje aktere nezavisne scene kao partnere,

ne prepoznaje građansku inicijativu i ne razume šta taj pojam znači”. Drugim
rečima, „aparat namenjen nezavisnoj sceni suštinski ne radi za nju, država
radi mehanički, osniva paranevladine organizacije, danas na isti način kao i
devedesetih, jer je diskontinuitet bio iluzija”.
Tema odnosa nezavisne scene i države izdvojila se kao relevantna za

sledeći dijalog u okviru Sređivanja dvorišta, a moderatorka je isti zaključila
konstatacijom – da je zaista „važno prepoznati, koliko ono što imamo, mada
to po sebi nema razvojni potencijal, toliko i ono što nemamo, te što ćemo tek
tražiti“.
17
Mirjana Boba Stojadinović
LEGITIMIZACIJA KULTURE
Šta očekujemo od države?
19. januar 2015.
Društveni centar Oktobar, Beograd
Nezadovoljno civilno društvo oblikovano je na teritoriji bivše Jugo-

slavije devedesetih godina kao alternativa državnom aparatu koji je nosio
predznak krvavog nacionalizma. U širem kontekstu, „nagli razvoj nevladinog
sektora pojavio se u zapadnim zemljama kao rezultat procesa restrukturiranja
države blagostanja.”3, tj. procesa jasnog formiranja civilnog sektora i legalizo-
vanje njegovog odvajanja i postepenog izopštavanja od državnog aparata, a
vremenom i fondova. Može se reći da je ovaj proces u fazi dostizanja cilja.
Na pojedinačnom, privatnom nivou u Srbiji devedesetih godina, dis-

tanciranje od državne uprave subjektivno je značilo prepoznavanje sopstvenog
glasa, i prava da se „misli svojom glavom”. Završetkom devedesetih, inerci-
ja „osnaživanja civilnog sektora” nastavljena je, uprkos javnoj slici povrat-
ka državne uprave u ruke dotadašnje opozicije – demokratski nastrojenih
političara. Iako formalno promenjena, državna uprava jedino što nije nastavila
bio je miloševićevski politički pir otvorenih ratnih sukoba, pri čemu odvaja-
nje Crne Gore i Kosova od Srbije deluju kao konsekventni sa procesima koji su
vođeni devedesetih. Tokom vremena, političke funkcije bivaju vraćene u ruke
političkih elita koje su vladale devedesetih, sa izuzetkom samog Miloševića.
Namernim i svesnim aktom neuključivanja civilnog društva u javno

delovanje od dvehiljaditih naovamo, državna uprava postaje imuna na sopstvene
građane koji misle i rade drugačije od onog što politička vrhuška želi. Ovo je
de facto označilo isključivanje dela građana države iz sistema prava, mahom
najobrazovanijih u zemlji, dok su njihove obaveze nastavile da rastu (porezi,
doprinosi, i sl.). U isto vreme, zaposleni u državnoj upravi koji nemaju pravo
odlučivanja ucenjeni su platama, odnosno sopstvenom i egzistencijom svojih
porodica, te prinuđeni na nedelanje, može se čak reći – ciljano pasivizovani do
razine debiliteta. Država investira u tzv. „hladni pogon” institucija koje većinom
nemaju kapaciteta da iznedre sadržaj visokog profila, pa čak ni niskog profila,
već simuliraju produkciju koja se očitava samo u raportima višim instancama.
Većina relevantnih programa u institucijama su vaninstitucionalne produkcije.
3
http://en.wikipedia.org/wiki/Non-governmental_organization#History
Do polovine druge decenije ovog veka, postalo je jasno da je operacija

„odstranjivanja” mahom najumnijih i najobrazovanijih ljudi u zemlji uspešno
završena, tako što su javni statusi tih ljudi marginalizovani, nepodržani, ne-
prepoznati i nevrednovani, dok se kroz državne konkurse i generalno kroz
sisteme sprovođenja državne moći podržavaju strukture, organizacije i poje-
dinci koji održavaju status quo, dakle situaciju bez intelektualnog i profesional-
nog integriteta kako u polju kulture, tako i u obrazovanju, zdravstvu, ekonomiji,
pravnim pitanjima, unutrašnjoj i spoljnoj politici.
Drugo izdanje Sređivanja dvorišta o odnosu nezavisnih/vaninsti-

tucionalnih profesionalaca u kulturi izvedeno je u formi plenuma u kome su
učestvovali: Marko Pejović (Hajde da…), Stevan Vuković (SKC), Milica Pekić
(Kiosk), Radomir Lazović i Dobrica Veselinović (Ministarstvo prostora), Lju-
bica Beljanski Ristić i Sanja Krsmanović Tasić (CEDEUM), Nebojša Milikić (KC
Reks), Sandra Stojanović i Irena Ristić (Hop.La!), Mina Aleksić (Prostor), Nela
Antonović (Mimart), Marko Miletić (Kontekst kolektiv), Nataša Vranić, (koor-
dinatorka Asocijacije), Andrija Stojanović i Virdžinija Đeković (Tačka komuni-
kacije), Zoran Ilić (Prozaonline) i moderatorka dijaloga Mirjana Boba Stojadi-
nović (Frekvencija).
Pošlo se od pitanja: Šta je to što akteri nezavisne kulturne scene

očekuju od države? Kao i uzvratno: kako vidimo da nas država vidi?
Na prvu loptu, „podrazumeva se” da su očekivanja vezana za finan-

sijska sredstva od kojih zavisi produkcija, ali suštinski, razmena između države
i nezavisnih profesionalaca u kulturi ostaje neartikulisana i, iz ugla neza-
visnih, deluje represivna od strane državne uprave. U kojoj meri se razmena
sa „državom” u praksi svodi na lične kontakte, na činjenja usluga u kojima će
državni službenici upražnjavati svoju moć iz senke institucije u kojoj će biti
doživotno zaposleni, u zamenu za odobravanje u formi „netalasanja”, tj. ne-
postavljanja nezgodnih pitanja od strane onih koji potražuju svoja prava kao
građani.
Suptilnija pitanja uključivala su i pitanje – kako definisati državu u

odnosu na nezavisnu kulturu. Da li se država svodi na upravljanje sredstvima
prikupljenim od poreza (zajedničko dobro) i njegovu distribuciju putem ra-
zličitih organa, kao što su ministarstva, gradske i opštinske uprave, agencije i
kancelarije. Koje su dodirne tačke nezavisnih profesionalaca i države?
Kako sebe definišemo u odnosu na državu? Da li je naš status – sta-

tus građana, aktera nezavisne kulturne scene, profesionalaca u kulturi, ili nešto
četvrto? Šta je država u odnosu na ove „statuse”? Da li država uopšte želi da
vidi među građanima profesionalce koji ne žele da pripadaju armiji državnih či-
novnika, uplašenih da će izgubiti posao i spremnih da rade i ono što ih direktno
diskredituje, pa čak i egzistencijalno srozava?
LEGITIMIZACIJA KULTURE: ŠTA OČEKUJEMO OD DRŽAVE? 19
Šta nas frustrira u saradnji sa državom i državnom upravom? Da li je

to neusklađenost sa realnim zahtevima kulturne produkcije, pravljenje lažne
istorije (na primeru izveštaja projekata koji su podržani na konkursima), neo-
dazivanje na pozive za komunikaciju?
Početak razgovora obeležila je inicijativa Milice Pekić da se postave

praktični zahtevi nas kao protagonista nezavisne scene prema državi, koji bi
uključivali „sistemsko finansiranje rada od države, bilo da se radi o zasebnoj
budžetskoj liniji koja bi bila usmerena samo na finansiranje aktera nezavisne
kulture, bilo da se radi o nekim operativnim grantovima, odnosno višego-
dišnjem finansiranju koje bi pokrilo i organizacionu strukturu i operativne
troškove rada nezavisnih aktera, (zatim rešavanje) pitanja prostora, i
mogućnosti da se obezbede javni prostori, kao i obaveza da institucije ustu-
paju resurse nezavisnoj sceni.”
Pitanje Magacina
Pitanje prostora nametnulo se kao najopipljivija tačka bez koje neza-

visna scena ne može da radi, pri čemu u javnoj upravi postoje resursi koji bi
mogli da joj se stave na raspolaganje. Magacin u ulici Kraljevića Marka jedan
je od primera prostora koji je 2007. godine Uprava grada Beograda dala na ko-
rišćenje nezavisnoj sceni, nakon što je inicijativa zaživela sa obe strane. Kako
u pravnom pogledu gradska uprava to ne može da uradi direktno, ona je for-
malno dala prostor Domu omladine, koji je onda po konkursu ustupio prostor
određenom broju organizacija. Ugovor koji je trebalo da se potpiše po ulaženju
organizacija u Magacin nikada nije potpisan, te formalni status organizacija
koje su tu radile nikada nije validiran. Iako je pet organizacija, na konkursu, do-
bilo prostor na korišćenje, prostorom je „upravljano” i paralelno ga je koristio
samo Dom omladine, mahom za izložbe amatera. U trenutku izrade ove pub-
likacije, u toku je obeležavanje desetogodišnjice korišćenja prostora, sa nede-
finisanim statusom, iako se u međuvremenu Dom omladine povukao iz for-
malnog upravljanja prostorom, koje je prebačeno na otvoreni kalendar članova
Asocijacije NKSS.
Upravo na dan kada je održana ova diskusija u okviru platforme

Sređivanje dvorišta, članovi Asocijacije bili su na sastanku sa Sekretarom za
kulturu. Sastanku je prethodio sastanak sa direktorom Doma omladine, na
kome je učinjen napor da se dođe do razumnog rešenja, s obzirom na to da
Dom omladine očigledno nema kapacitet da uređuje program u Magacinu, a
s druge strane, nezavisna scena ne samo da ima kapacitet, već joj je prostor
neophodan za svakodnevne pripreme programa i njihovu realizaciju.
Radna grupa za Magacin, koja je među ostalim uključivala Irenu Ri-

stić, Radomira Lazovića i Milicu Pekić, kao prisutne na ovoj diskusiji, sačinila je
model kako Magacin treba da izgleda, i detaljno razradila njegov program rada
i način upravljanja, na osnovu iskustava sličnih prostornih struktura u okolnim
zemljama. Ovaj predlog, zajedno sa predlogom ugovora o saradnji, odnosno
potencijalnom statusu Magacina, predat je Domu omladine na spomenutom
sastanku. Razmenjeni su utisci o mogućim ishodima.
Stevan Vuković: „Ja ne verujem da Dom omladine, kao i druge

budžetske institucije, imaju kapaciteta, niti da imaju dovoljno moti-
visane zaposlene da rade i preko toga što inače rade.”
Milica Pekić: „[Sekretarijatu] je [naš] predlog razuman; oni smatraju

da imamo mnogo više argumenata, kao i da smo sa našim predlogom
i bekgraundom u prednosti. Ipak, ne žele ništa da prejudiciraju, očeku-
ju i tražiće odluku Doma omladine. Istovremeno su nas pitali, u slučaju
da Dom omladine već ima neki svoj program, da li smo zainteresovani
za neki drugi prostor? Nama svakako treba multifunkcionalni prostor
koji zadovoljava potrebe različitih formata, po logici resurs centar, kao
servis za veliki broj organizacija.”
Radomir Lazović: „To je fora – možemo da vam pomognemo, ali

samo ako vi nađete prostor koji je idealan; onda nema baš nikakvih
problema: niko ga ne koristi, nema dugova... E tu, navodno, hoće da
pomognu. Kako da dođete do te informacije?”
Pitanje prepoznavanja
Prostorni kapaciteti, čak i za institucionalne kulturne produkcije, suža-
vaju se u odnosu na lokalnu istoriju u periodu od pedesetih do devedesetih.
Iako su se poslednjih desetak godina pojavili prostori za kulturne industrije,
kao što su vaninstitucionalne produkcije sadržaja koji koriste sredstva umet-
nosti i kulture radi ostvarivanja političkih ili striktno profitabilnih ciljeva, pro-
stori za nezavisnu i neprofitnu kulturnu produkciju su više nego ograničeni.
Jedan od takvih prostora je Magacin u ulici Kraljevića Marka, a jedan od razloga
koji je prepoznat u razgovoru jeste pitanje valorizacije neprofitabilne kulturne
produkcije kao društvene vrednosti, a ne samo kao lične.
PRIZNANJE
„Ako bi meni nešto trebalo od države, uprave, kon-

kretnih institucija i sistema, to bi bila neka vrsta
priznavanja i prepoznavanja. Sve drugo, mislim da
će onda mnogo lakše doći. Ovako, možemo da izvu-
čemo neku korist, ali ne vidim suštinsko shvatanje
onoga šta mi radimo i zašto treba rešiti prostor i
ostale potrebe. Ne znam kako se do te vrste pre-
poznavanja i priznavanja dolazi.” (Marko Pejović)

Marko Pejović: „Ja ne vidim da oni prepoznaju šta tačno radi neza-
visna scena. Možda samo neki od njih, u svoje lično ime, znaju o čemu
je reč, ali ne postoji potvrda institucije koja će reći: ovi ljudi su važni,
ove organizacije su važne, to što oni rade je važno za ovaj grad i za ovu
zemlju, pa ih onda treba nekako podržati. Ja to ne vidim kao osnovu za
saradnju, na kojoj bi se onda sve drugo postavilo.”
Sanja Krsmanović Tasić: „Mislim da je Marko dotakao suštinski pro-

blem. Pre par godina, održan je sastanak u Rige od Fere kada je Nebo-
jša Bradić [bivši Ministar kulture] ekplicitno objasnio da postoji neka-
kav glavni deo kojim se bavi Ministarstvo kulture i onda ‘dođete na red
vi, kako vas ja šaljivo i ljubazno zovem – autsajderi’. Ja sam reagovala
na to, pitala sam da li shvata koliko je takva formulacija uvredljiva, jer
vrlo često smo upravo mi koji dolazimo iz polja nezavisne kulture na
neki način epicentar promene. Onda je bio potpisan protokol [između
NKSS i Ministarstva kulture i informisanja] koji je vrlo brzo, za vreme
mandata ministra Tasovca, ukinut. Ja zaista mislim da oni tako perci-
piraju stvari: nismo ni „neka tamo margina”, ni „ključna margina”, ma
ne – [mi smo] autsajderi. To je osnovno pitanje: kako promeniti takvu
percepciju?”
Radomir Lazović: „Priznanje i prepoznavanje koje mi očekujemo oči-

gledno neće doći. Sad bi, u stvari trebalo, sagledati šta mi možemo da
uradimo.”
Stevan Vuković: „Ne treba biti u toj meri idealističan pa misliti da je po-
trebno neko priznanje i da postoji instanca koja može nekog da prizna,
kao i da to priznanje može da rezultuje nekom ključnom promenom.
Koliko ja vidim, i Ministarstvo kulture i Grad Beograd na silu prihvata-
ju to da su osnivači nekih institucija i s obzirom na njihove formalne
obaveze oni moraju da ispoštuju te institucije, iako smanjuju plate i
smanjuju budžete. Teško im je da ispune i svoje formalne obaveze,

a kamoli još da podrže nekog drugog prema kome nemaju formalne
obaveze. Znači, institucije nezavisne scene i ove druge instituci-
je razlikuju se samo po tome što ove sa nezavisne scene nemaju taj
budžetski status, ili nemaju osnivače koji imaju obavezu.”
Marko Pejović: „Upravo je tu razlika – neko je rekao da priznaje BITEF

ili koga god. A onda imaju obavezu i moraju toga da se pridržavaju.
Znači, oni su prepoznali instituciju tog festivala kao instituciju koja je
za ovaj grad i državu vrlo važna.”
Stevan Vuković: „Nisu je oni prepoznali, oni su je osnovali.”
Marko Pejović: „Ali za Polifoniju nije tako. Ona je uvek bila doživljena
kao deo nezavisne scene, a ne kao institucionalna.”
Milica Pekić: „I nema sredstava.”
Stevan Vuković: „Dobro, ali to je u stvari išlo kao prateći program

BITEF–a, to je druga stvar.”
Marko Pejović: „Tako država doživljava celu scenu, kao prateći pro-
gram institucionalne kulture.”
PRAZNA SLAMA
„Meni se čini da govorimo o državi, a zaboravljamo

činjenicu da društvo čini državu. Da svi ovi prob-
lemi o kojima pričamo kao što je neprepoznavanje,
potiču iz nepostojanja društvenog konsenzusa oko
toga šta su vrednosti za koje se kao društvo zalaže-
mo i iz kojih onda proizlazi cela država. Čini mi se
da to možemo da napravimo jedino ako pravimo
koalicije sa drugim akterima u društvu. Meni se čini
da ne postoji konsenzus oko toga da je ovo čime se
mi bavimo zapravo važno. Hoću da kažem da naš
problem nije u tome što nas ne prepoznaje država,
nego što nas ne prepoznaju naše komšije. Nego sve
– ‘Ljudi gladuju, a vi tu hoćete neku publiku, mlatite
praznu slamu...’ ” (Dobrica Veselinović)
Marko Miletić: „Plašim se da u ovom političkom polju nažalost postoji

konsenzus oko liberalizma, mera štednje itd, pošto sve stvari koje mi
zahtevamo – nestaju, država se povlači, postaje manja. Mi tražimo
stvari koje efektivno nestaju iz našeg društva, političkog i ekonom-
skog polja. Ne može država da utiče na Ministarstvo da vrši pritisak na
medije da prate kulturu, ukoliko mi imamo zakon koji kaže da od juna
ne postoje državni mediji. Dakle, država po svojim zakonima ne može
od privatnika da zahteva da rade ovo ili ono. Postoje neke odredbe kao
što je „javni program” koji se podrazumeva. Ali, oni pod kulturu mogu
da gurnu i Grand šou i Pink zvezde, ili bilo šta: ‘To je kultura i ćao’.
Grad je pre neki dan nekoliko institucija kulture prestao da finansira,
prebacivši ih u nadležnost opština koje izjavljuju da nemaju para za to.
Navodno, ove godine će ih finansirati sa 15, 20, 30%, a sledeće sa 0%.
U Barajevu ili u Grockoj će nestati javne institucije kulture.
Čini mi se da treba da vidimo kojoj državi se mi obraćamo. Mislim da

zapravo nije pitanje šta zahtevamo od države kao nezavisna scena,
već kakvu državu hoćemo. To je ono mnogo šire i teže pitanje.”
Nebojša Milikić: „Mislim da se vrtimo oko izbegavanja teme o kojoj

smo na prošlom sastanku diskutovali. Da li mi hoćemo da zatvorimo
oči pred činjenicom da nezavisni, uopšte nevladin sektor nije stabi-
lizovana društvena institucija u ovom društvu? On nije prihvaćen,
osim što je neka referentna tačka za iznošenje različitih stavova o sve-
mu ovome. To što mi ne možemo, to što kaže Dobrica, da komšijama
objasnimo uopšte čime se bavimo i šta radimo i zašto je to važno, to
je takođe posledica toga što to nije društvena institucija… Nezavisno
delovanje u kulturi je deo građanske mitologije Zapada i ono ima svoje
konstitutivno mesto u toj mitologiji. To mesto je problematično; reci-
mo, sve te nezavisne asocijacije na Zapadu finansirane su i od države,
manje ili više. Zato mi u nekom vakuumu u vezi budžetiranja kao da
nećemo da se orijentišemo, jer se bojimo posledica. Bojim se da su
one vrlo, vrlo kritične, ali mislim da nam to ne pomaže.
Mi pričamo o državi kao da je to nezavisan, samostalni birokratski

mehanizam koji ima neku svoju logiku, koju delom zaista ima. Ali to
je ujedno i aparat političkih elita. Ko je danas politička elita u Srbiji?
SPS i SNS, a te partije su samo otkrile pravu sliku poželjne elite u ze-
mlji perifernog kapitalizma: poslušna, politički potpuno neambiciozna,
bez ikakvih ideja, samo prima agendu iz političkih metropola i pro-
cesira je u sopstvenu ekonomiju i društvo. Uz povremenu patriotsku
galamu, da se zamažu oči. To je taj ideal. Tu agendu otvoreno i konti-
nuirano generišu zapadni centri moći, odnosno politički i ekonomski
centri neokolonijalnog sistema. Isti ti centri formalno insistiraju i
na pomoći države ovom i onom sektoru, na saradnji sa nevladinim
oganizacijama, finansiranju elementarnih potreba, a s druge strane

politički i ekonomski forsiraju te elite kojima to uopšte nije blisko. Za
šta bi jednom Ivici Dačiću ili Aleksandru Vučiću bio potreban bilo ka-
kav nezavisni centar u kulturni, ili bilo čemu? To je naša realnost. Bo-
jim se da takav centar ne treba realno ni Demokratkoj stranci, ni ovim
drugim strankama, samo tu priču one tako pričaju iz neke kurtoazije,
nekog bontona političkog... Pritom, ove nametnute ekonomske „re-
forme“ uništavaju i decenijski razvijane resurse i procese edukacije,
odgajanja publike; uništavaju slobodno vreme u kom ti jedino stvarno
i praktično možeš da razvijaš interesovanja, obrazuješ se za učešće
i razmenu u različitim oblicima kulturnog života i produkcije. To sve
planski nestaje, jer nije potrebno dominantnim konzumerskim prin-
cipima kulturne proizvodnje i potrošnje. Dakle, na osnovu čega mi
očekujemo da će sad neko da iskoristi taj aparat države da podupire
rad nečega što je nezavisni sektor?
Ja pozdravljam i čestitam ljudima iz UO Asocijacije koji idu na sasta-

nke i lome se. Bez toga nema ni razvoja političke svesti generalno. A
s druge strane znam, kao što smo videli na nizu naših sastanaka, da
mi imamo različita mišljenja u okviru Asocijacije. To je sad neka pat-
pozicija, ne možeš ništa da namećeš ljudima. Ali kako god da okreneš,
šta god da sa mukom ispregovaraš ili prećutiš, vratiš se na isto – sve
dok se ne ispostave neki generalni zahtevi prema političkom sistemu,
sve je to od-danas-do-sutra. Ja ne vidim prostor u kome bi nekom
pametnom taktikom i strategijom stvari mogle da se promene u datim
okvirima. Doduše, možda mogu da se ne pogoršaju, što je takođe
velika stvar.”
Sandra Stojanović: „Kako smo svi svesni da nećemo dobiti priznanje,

nemamo priznanje, za mene se pitanje svodi na to – gde su te pu-
kotinice u kojima možemo pronaći neku korist za nas? Meni ne treba
priznanje od države; pomirila sam se s tim da nemam priznanje od
države, jer nemam ništa od nje. Trenutno je država nešto prema čemu
se konstantno upravljamo, stalno se nešto korigujemo i ograničava-
mo, umesto da pokušamo da radikalizujemo svoju poziciju u drugom
pravcu, da osvajamo neki drugi prostor. Da osvajamo prostor koji je
alternativan, i za koji mislim da sad stvarno ljudima treba. Meni je pi-
tanje imamo li neki pametan način da prečešljamo sve te zakone, da
vidimo šta u ovom trenutku možda možemo da izvučemo za sebe, ali
suštinski to ništa ne menja. Šta mi tražimo od države nije rešenje ni
za šta.”
Pitanje političke borbe
Kada praksa kulture, bilo da se radi o vaninstitucionalnoj ili inistitucio-

nalnoj, biva potiskivana iz javnog života i iz javnih budžeta, odnosno, kada
deli sudbinu svih javnih neprofitabilnih delatnosti kao što su npr. i zdravstvo i
obrazovanje, onda se pitanje neminovno diže na viši nivo. Da li činjenica da su
umetnost i kultura toliko ograničeno prisutni u javnom životu ukazuje na to da
pitanja konstitutivnosti sadašnjeg upravljanja državom, na svim nivoima, nisu
javno redefinisana nakon naizgled neupitnih tranzicijskih procesa? Dok se u
javnosti gaji slika o državi blagostanja, zašto se u praksi sprovodi privatizacija
javnog polja za odabrane? Da li je pitanje trpanja kulture pod tepih indikacija,
ne partikularnih društvenih praksi, već opštih društvenih procesa koje je po-
trebno frontalno adresirati?
Sanja Krsmanović Tasić: „Možda bi trebalo da preokrenemo celu

priču? Želim da podsetim, i da pitam da li smo svi zaista svesni kojim
resursima raspolažemo i kakvo je to bogatstvo koje Asocijacija ima. A
to smo mi. Nije to pitanje prostora, ili da li se soba greje, ili ima li buđi
– to su ljudi, to je moja glava i ono što ima u mojoj glavi i kod svakog
od vas. Postoje u svetu razni alternativni pravci. Ne znam jeste li čuli
za Banku vremena. Mi možemo da napravimo našu Banku vremena i
da na taj način razmenjujemo svoje kapacitete, znanje, talente, štagod,
međusobno. Ja mogu nekome da pomognem da napravi performans
na otvaranju izložbe, a da taj meni pomogne da uradim dizajn za pro-
gram predstave... Mi imamo kapacitete koje moramo da pokušamo da
razvijemo, jer mislim da je zaista mračno vreme. Kad god kreneš da
se sa sistemom rveš, shvatiš da se rveš sa dimom, da tog sistema i
nema, i da je to sve uzalud.”
Irena Ristić: „Mislim da je odustati od države pomalo detinjasto. Drža-

va je jedna velika riznica tvojih ličnih para i para tvojih komšija. I onda,
odustati od toga, pustiti tamo neke lopove da kradu, a mi ćemo sami..
takav rezon meni nije prihvatljiv.”
Radomir Lazović: „Pitanje je – šta je granica našeg političkog delo-

vanja i da li je ima.”
Nebojša Milikić: „Mi se nismo udružili u ovu asocijaciju da bismo

politički delovali i ne treba to sad forsirati. Nije bitna samo Asocijacija;
pitanje je da li imamo nas dvoje-troje ovde želju da promenimo ovaj
sistem i da mu se suprotstavimo ozbiljno. Ima načina kako se to radi.
Samo što mi izgleda da realno nemamo tu želju i ta ideja nam nije
privlačna, i onda je sve drugo agonija, manje ili više romantična. Nije
to samo do Asocijacije, vidite da ni dobro artikulisane levičarske grupe
ne mogu da naprave smislenu političku platformu ili akciju, nego sve

isto „prčkaju” nešto, zavisi kako se koja snašla. Situacija je sledeća:
srednja klasa je okupirala društvene resurse promene i htela-ne-htela
koristi ih za očuvanje svog položaja.”
VODEĆA ULOGA
„Asocijacija nije faktor koji može da napravi

koherentni politički predlog ili projekat, ali ne bih ni
na koji način sprečavao dalju politizaciju Asocijacije
zato što se ona dešava na najprirodniji način. S
druge strane, kako situacija deluje sad u Evropi,
mislim da dobar deo tih pokreta, partija, koje su
uspele nekako da se organizuju i da dodirnu politi-
čki establišment, učinile su to uz podršku civilnog
sektora koji je u tome imao ogromnu ulogu. Meni
deluje da će i ovde, ukoliko dođe do bilo kakvog
političkog organizovanja, civilni sektor imati jako
vidljivu ulogu.” (Marko Miletić)
Nebojša Milikić: „Po mom uvidu, nema tog političkog predloga na

političkim scenama Evrope, možda ima u Južnoj Americi ponešto, i
to u vrlo specifičnim uslovima svaki put. Nema toga zato što je domi-
nantan model kapitalističkog načina produkcije hegemon. I onda moraš
sa tim da igraš gubitničku igru. Šta imamo u Kini? Komunistička
partija je uvela kapitalizam, najsuroviji na svetu, jer da bi se odbra-
nio od hegemonije moraš neprekidno da je konceptualno obuhvataš,
studiraš, a moraš nešto i da jedeš... i da se braniš... i dok to sve radiš,
i to svakoga dana, revolucionarni žar te ne greje baš mnogo... uloga
vođstva je da taj žar održi... ali ne vođstva koje je unapred odustalo da
ide bilo gde”
Marko Pejović: „Da li mi sada govorimo o tome kako je tema ovog sku-
pa pogrešna? Onda mi nemamo šta da pitamo državu, ne očekujemo
ništa od države, ja to tako razumem – nego mi očekujemo od sebe,
pitamo se da li ćemo se nekako drugačije angažovati ili ne.”
Nebojša Milikić: „Ja od države očekujem da podrži proizvodnju i

održanje sistema koji ljude čini jednakim. Eto ti u jednoj rečenici.”
Ljubica Beljanski–Ristić: „U okviru države postoje određeni zakoni iza

kojih država, kobajagi, stoji. Samo treba insistirati da država radi ono
što treba da radi, ono što u zakonima piše. Na kraju krajeva, vlast je
promenljiva kategorija. Nezavisna scena, po meni, nije toliko promen-
ljiva i mnogo je izdržljivija.”
Nebojša Milikić: „Mene zanimaju ti primeri saradnje nezavisnog sa

javnim institucijama; nisam baš siguran da oni postoje.”
Stevan Vuković: „Nije to saradnja javnih institucija i nezavisne scene,

već saradnja sa pojedincima. Pa evo Nela, Nela pravi toliki broj pro-
grama u javnim institucijama...”
Nela Antonović: „Sedamdeset dva u SKC-u povodom 30 godina rada

Teatra Mimart tokom prošle godine.”
Nebojša Milikić: „Ali SKC nije imao takve ambicije, on samo ustupa
prostor.”
Ljubica Beljanski–Ristić: „Nije to samo ustupanje prostora, oni to

stave u svoj program.”
Nebojša Milikić: „Ali ja to ne računam u program SKC, izvinite. Taj pro-

gram je nastao nezavisno od SKC, i samo koristi resurse, to nije to.”
Stevan Vuković: „Evo ja primam platu u SKC, ti resursi meni nisu do-
stupni kao zaposlenom u SKC, zato što je oficijelna politika – smanju-
jemo vam plate, smanjite obim aktivnosti. Javne institucije se gase
direktivom odozdo, programski.”
Nebojša Milikić: „Ali ja ne vidim da je to dokaz da akteri sa nezavisne

scene, u bilo kojoj kombinaciji, doprinose programu javnih institucija.
Ja to tako ne mogu da vidim. Ja to vidim samo kao jedan oblik suživota.”
Radomir Lazović: „Šta bi po tebi bila saradnja?”
Nebojša Milikić: „Saradnja bi bila da se, u generisanju programa, nađu

zajednički interesi, zajedničke platforme i neka dugoročna...”
Stevan Vuković: „Ali to ne može da se dobije mirnim putem, na tome

može jedino da se insistira.”
Radomir Lazović: „Mislim da ti napori da steknemo neki uticaj, koliko

su oni politički – to je pitanje... Zato sam pitao: koja je granica našeg
političkog delovanja kao Asocijacije. Je l’ ima neko ideju gde je ta
granica?”
Nebojša Milikić: „Kako da se jedna grupa ljudi, nebitno da li je u pitanju

Asocijacija ili ne, bavi tim pitanjima u ovim uslovima, kad je svaki dan
borba za preživljavanje? Kako da se bavi političkim problemom? To je
čista umetnost.”
Irena Ristić: „Ipak, kapaciteti su dinamička struktura. To se menja i

stoga se ne slažem da ne treba da se time bavimo, samo zbog toga
što u ovom trenutku ne možemo. Mi smo okupljeni ovde zapravo iz
potrebe za politizacijom, i ako pogledaš ljude koji ovde sede to su ljudi
koji imaju potrebu za artikulacijom ideološke pozicije Asocijacije.”
NEZNANJE
„Mislim da mi i ne znamo ko se čime bavi i da ne

znamo koji su nam resursi, tako da je to jedna od
osnovnih stvari: trebalo bi da se upoznamo.” (Ljubi-
ca Beljanski–Ristić)
Marko Miletić: „Što se tiče neprofitnog, čini mi se da bilo kojoj kapita-

lističkoj državi veoma odgovara da civilni sektor preuzima socijalno
staranje, preuzima edukaciju, preuzima kulturu, preuzima sve...
To njima odgovara, zato što ova država tako ima manje troškova.
Programi koje mi pravimo državu manje koštaju nego program neke
institucije, itd. Zato se stvaraju ‘gongovi’, lažni NGO-ovi koji uzimaju
pare, pa se to zapravo preliva partijama.”
Nebojša Milikić: „Nezavisni sektor svuda, ne samo u kulturi, ima upra-

vo tu istorijsku funkciju da preuzme funkcije države blagostanja koja
je uništena prvim talasom neoliberalizma krajem sedamdesetih, po-
četkom osamdesetih. To je rodno mesto nezavisnog sektora.”
Marko Miletić: „Ja mislim da mi jesmo u nekoj vrsti transformacije, ali

ne mislim da je ona svesna. Mislim da se ona dešava zbog okruženja u
kome se nalazimo koje nas tera na to. I dobro je da mi uspevamo, ma-
kar se trudimo da balansiramo i da se ponovo snađemo, da postavimo
nove temelje ili šta već.
Ovo što ste pričali oko istorijata nezavisne scene čini mi se da je ve-
liki talas formiranja novih NGO-ova, pa i u kulturi, poslednji put bio
negde sredinom prošle decenije, 2005–2008, i mi zapravo nemamo
mlađe ljude, kao što nemamo ni mlađu publiku, nemamo ni mlađe
članove u Asocijaciji, nemamo novih NGO-ova, ovo što je sakupljeno
je sakupljeno. Nema novih zato što su takvi uslovi. Šta mladi mogu
sada? Da započnu beskonačno volontiranje, a to isto mogu da rade

u institucijama sa nadom da će možda dobiti neki sigurniji posao. U
našoj organizaciji mogu da volontiraju isto tako beskonačno, ali vero-
vatno neće dobiti taj siguran posao, kao ni ja. To je veliki problem. Mi
trenutno uopšte nemamo uslove za reprodukciju nezavisne scene,
ukoliko ona treba da preživi iz nekih razloga. Ona se ne reprodukuje,
ona zapravo zamire. Ne samo zbog toga što mi manje produkujemo
programa, nas je sve manje na nezavisnoj sceni.”
Ljubica Beljanski–Ristić: „Mislim da se stvaraju razne nove scene za

koje mi ne znamo.”
Marko Pejović: „Stvaraju se, ali imaju drugačije agende od onih koje ti
očekuješ, o tome se radi, zato i ne znaš za njih.”
Nebojša Milikić: „Prvi taj talas u vezi sa otporom Miloševiću, pojavom

stranih fondacija, to je sredina devedesetih. Drugi talas o kome ti
govoriš posledica je pomeranja jednog broja te NGO elite u državne
institucije i otvaranje tog prostora, pod relativno blagonaklonim ili
bar zamišljeno blagonaklonim stavom te vlade koju je NGO sektor
podržavao dok je dolazila na vlast. Posle toga, kad su sve te iluzije
razbijene, zašto bi se neko pojavio u nezavisnom sektoru?”
Radomir Lazović: „Meni je jako zanimljiva kombinacija tvoje razočara-

nosti i revolucionarne svesti. Bilo mi je zanimljivo i ovo šta se dešava-
lo u Zvezdi. Ljudi koji su tamo sa nama napravili tu okupaciju, to su
filmadžije, svršeni studenti koji su svesni problema u sistemu, svesni
su da za njih nema mesta. U trenutku kad ima mesta za njih, prestaje
sistem da bude problem. Sad je već sve u redu. Mi smo napravili mesto,
i to je to. Za mene je to bio jako veliki šok. Ni mi nismo bili svesni šta
se tačno dešava, jer smo sa njima proveli nekoliko meseci planirajući
situaciju, i kako smo ušli u Zvezdu sve se okrenulo za 180 stepeni, bez
ikakve kritike, bez ičega.”
Marko Miletić: „Potpuno razumem to što pričaš, ali čini mi se da je to

realno stanje. To bi se desilo i sa radnicima iz čuvene Jugoremedije,
međutim, oni se bore i danas. Pitanje je šta bi bilo da su uspeli na kraju
da pokrenu svoju proizvodnju, da ih niko tamo ne smara, i da oni budu
mali akcionari, da li bi ostali politički aktivni? Čini mi se da bi se samo
neki od njih možda cimali oko drugih stvari.”
Radomir Lazović: „Muka natera čoveka da se bavi time.”
Marko Miletić: „Nisu svi jednako zainteresovani da se bave politikom.

To što ti želiš da šire politizuješ ili što bih ja voleo, je jedna stvar, a druga
stvar je realnost.”
Radomir Lazović: „To je samo loša procena. Mi nismo to videli u njima,

jer smo mi tri meseca proveli u zajedničkim dogovorima oko toga, a
onda primetiš da su najosnovnije stvari odmah prvog dan nestale. Za
sastanak na koji su svi pozvani dobiješ odgovor: ‘Ne možemo mi sad
sve da pozovemo.’ Čekaj, kako ne možemo? Nije ovo vaše! Repriva-
tizacija tog prostora je nastupila u istom trenutku.”
Ova diskusija postavlja pitanje de facto obespravljenim pojedincima

– koja su njihova očekivanja od države, od centra moći koji upravlja resursima,
i kojima doprinose i sami ti pojedinci. Odgovori su varirali od konkretnih: šta
je to što zahtevamo od države da ona promeni u tretiranju vaninstitucionalnih
aktera u kulturi kako bi društveni i socijalni položaj ovih aktera bio trenutno
bolji i kako bi imali perspektivu; do druge strane spektra koje se ogledalo u pi-
tanju – šta hoćemo da sistemski promenimo u društvu; šta je to što nezavisna
scena nudi kao alternative; koji su principi za koje se zalažemo kada govorimo
o javnom dobru?
Svojevrsni zaključak može da bude da poboljšanje opšte situacije u

kojoj se nalazi kultura, a posebno odsustvo bilo kakvog javnog položaja za van-
institucionalnu kulturu, ne leži samo u radu na poboljšanju komunikacije sa
aktuelnim vlastima i uticaju na strukturalnu podršku kulturi, već očekivanja
leže u mnogo široj društvenoj promeni koja će izgraditi kapacitet da razume
važnost savremenog stvaralaštva. Nije društvo to koje treba da se menja da
bi primilo kulturu, već savremena vaninstitucionalna kulturna produkcija već
sada ima kapacitet da sagleda mogućnosti za bolju društvenu situaciju koje
samo društvo, na čelu sa političkim elitama, trenutno nema.
U trenutku kada se u diskusiji kaže da država ne postoji mimo svojih

građana, tj. da država nije veća od skupa naših pojedinačnosti, sagovornici su
suočeni sa nepostavljenim pitanjem – šta očekujemo jedni od drugih? Majka
političnosti svih politika, banalno pitanje „šta očekujemo od države” lomi se
u internim odnosima u okviru Asocijacije. Zbog same prirode subjektivnosti
umetnosti i kulture one nikada neće moći da deluju u polju svakodnevnih politika
onako kako ih tretiraju dnevne novine i TV programi. Osnovana kao utilitarna
organizacija, Asocijacija možda nije u mogućnosti da osvoji javno polje zato
što njene politike kulture nikada nisu bile artikulisane mimo podrazumevanih
modernističkih vrednosti dvadesetog veka, koje su danas izgubile aktuelnost.
Više puta su u okviru Asocijacije postojale inicijative da se postavi pitanje
ideološkog usmerenja Asocijacije, no uvek bi preovladao stav da ukoliko se
ukrste mačevi na ovom pitanju, postoji realan rizik da se Asocijacija raspadne.
Da li onda Asocijacija opstaje zbog partikularnih interesa? Eto nam teme za
sledeću diskusiju.
31
Sandra Stojanović
VAINSTITUCIONALNA
SAVREMENA UMETNIČKA
PRODUKCIJA
Da li je ideološko pozicioniranje
nužno?
31. mart 2015.
Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd
Platforma Sređivanje dvorišta nastala je usled potrebe Asocijacije

Nezavisne kulturne scene Srbije da ostvari prostor za razgovor i podelu stavo-
va po pitanju, prvenstveno, položaja nezavisne scene i njenih aktera. Asocija-
cija broji skoro stotinak članica, drastično različitih samoorganizovanih struk-
tura i inicijativa širom Srbije, usled čega se susreće sa posebnim izazovom:
kako konzistentno delovati i biti relevantan igrač u kulturnom i političkom do-
menu, a da se pritom pomire i prevaziđu pojedinačne pozicije i individualni
stavovi članica Asocijacije. Drugačije rečeno, kako identifikovati polje u kome
su članice voljne da učine kompromise zarad jedne šire društveno osvešćene
strategije i dugoročnijih ciljeva, a da pritom to ne znači brisanje raznovrsnosti
pozicija u okviru Asocijacije? Godišnja skupština Asocijacije uglavnom okuplja
članice za dogovor oko operativnih pitanja, a mejling liste su nepregledne i, za
ozbiljniju debatu, neprimerene. Platforma Sređivanje dvorišta predstavlja za
sada jedini struktuiran prostor za diskusiju na teme u kojima se interesi članica
ukrštaju.
Četvrto po redu Sređivanje dvorišta, održano je krajem marta 2015.

godine u prostoru Magacina u ulici Kraljevića Marka (MKM), u Beogradu.
Koncipirano je kao panel diskusija koju je moderirala Sandra Stojanović
(umetnica i menadžerka u kulturi), a kao sagovornici pozvani su da učestvuju
Marko Radenković (Nova iskra), Vladimir Nikolić (umetnik i asistent na
Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu), i Vida Knežević (Kontekst kolektiv).
Panel je bio fokusiran na pitanje transparentnosti ideološkog pozicioniranja
aktera vaninstitucionalne savremene umetničke produkcije. Polazište je bila
neutralna definicija ideologije, kao sistematizovanog skupa političkih stavova,

društvenih ideala i vrednosti.

Ni pitanje Magacina, ni pitanje nezavisnosti, koja su bila teme pre-
thodnih razgovora Sređivanja dvorišta, ne mogu se dalje produbiti bez jed-
nog opštijeg sagledavanja odnosa prema ideološkom pozicioniranju na sceni.
Stoga, ovog puta tema nisu bili ni konkretni umetnički ili projekti u kulturi, niti
dogovor oko najpodesnijeg kursa delovanja, već pitanje koliko je za odabrane
paneliste i učesnike u razgovoru bitna osvešćena ideološka pozicija, te šta su
sve posledice netransparentnog delovanja. U kakvoj su međusobnoj relaciji
ideološke pozicije prisutnih?

Ključno pitanje artikulisano je u samom nazivu panela: Vaninstituci-
onalna savremena umetnička produkcija – Da li je ideološko pozicioniranje
nužno? Iz tog prvog, proizlaze i druga pitanja: Kakve su moguće posledice,
s jedne strane, nefleksibilnosti zagovornika „čistih” ideologija ili, s druge,
netransparentne ideološke pozicije? Da li je odnos prema (umetničkom) tržištu
i komercijalizaciji umetnosti jedno od najvažnijih mesta razmimoilaženja na
heterogenoj sceni u Srbiji? Na koji način (anti)tržišna logika učesnikâ u panelu
utiče na savremenu umetničku produkciju, i sa kakvim se izazovima susreću
pri primeni svog stava prema tržištu u praksi? Da li postoje i, ukoliko postoje,
koje su to tačke u kojima se panelisti slažu bez obzira na svoje ideološke pozicije?

Moderacija razgovora tekla je tako da su ova pitanja gradirala di-
skusiju, a razgovor se izdvajao od prethodnih, jer je po prvi put u okviru di-
jaloške platforme Sređivanje dvorišta organizovan panel reprezentativnog
karaktera. Njega su činili pažljivo odabrani pojedinci i predstavnici organizaci-
ja-članica Asocijacije, ali i onih koji to nisu, a za koje je identifikovano da se, po
vrednostima, modelima rada i ciljevima, među sobom značajno razlikuju. Sa-
stav panela, kao i tema, prevazišli su okvire same Asocijacije i postavili jedan
širi kontekst suprotstavljenih pozicija na razmatranje.

Na poziv za učešće u panelu odazvao se Marko Radenković, generalni
menadžer inicijative Nova iskra, koja je koncipirana kao samoodrživi hab za
zastupanje interesa, edukaciju, umrežavanje i rad ljudi iz kreativnih industrija.
O njihovom uspehu, između ostalog svedoči i intervju koji je Marko Radenko-
vić dao o ovoj organizaciji na Forbsovom portalu (Forbes).4 U okviru intervjua
dotakao se nekoliko ključnih pitanja ideološkog pozicioniranja, što je uradio i na
samom početku razgovora:
„Mi se bavimo primenjenim dizajnom i arhitekturom, a to je nešto što

je direktno vezano za, ‘ajde da iskoristim tu reč, ‘tržište’ u nekom ne-
gativnom kontekstu. Dakle, to je nešto što će izaći iz okvira kreacije i uz
pomoć proizvođača, kompanija i nekih drugih partnera, ili nečega što
nema veze sa profitnom delatnošću, naći svoj put tamo negde napolju.
4
Članak o Novoj iskri dostupan je na portalu Forbes, 2015: forbes.com/sites/amyguttman/2015/03/20/
serbias-matchmaker-for-creative-types/#69f9db79229f;
DA LI JE IDEOLOŠKO POZICIONIRANJE NUŽNO? 33
S druge strane, ono što je vrlo bitno je da je Nova iskra pokrenuta pr-
venstveno od strane grupe ljudi koji su, kao pojedinci, inicirali različite
projekte nezavisne kulture. Svi smo na neki način funkcionisali do pre
dve godine kao nezavisni producenti ili menadžeri u kulturi; da li kroz
neke andergraund muzičke festivale, ili pojedine projekte u oblasti
vizuelnih umetnosti. Dakle, svi mi dolazimo iz iste sfere. Ono što je
bila neka naša odluka, na osnovu višegodišnjeg iskustva, je da prosto
ne prihvatamo stvari zdravo za gotovo, pa smo odlučili da pokuša-
mo da kreiramo neki naš mikrosvet, gde ćemo ispoštovati vrednosti
za koje mislimo da su bitne. One možda mogu da se interpretiraju u
okviru neke ideologije, koju mi možda ne izgovaramo, ili pak nedovo-
ljno komuniciramo, već više volimo da je komuniciramo kroz projekte
i aktivnosti koje radimo. Zanimljivo je da se za neke [projekte] manje,
a da se za neke više zna, i zbog toga je ljudima i dalje Nova iskra za-
nimljiva kao fenomen, mada vidim da i dalje ne znaju tačno čime se
mi bavimo.”
Kada govori o vrednostima oko kojih su ljudi u Novoj iskri okupljeni,

Radenković naglašava:
„Ja ne mogu da pričam o vrednostima cele grupe, mi pojedinačno

imamo različite poglede i shvatanja. Mogu da pričam o nekom svom
utisku i onome na čemu radimo u protekle tri, odnosno pet godina. Mi
smo, imajući ceo taj istorijat rada u nezavisnom sektoru iako i dalje
funkcionišemo na taj način, shvatili da je za nas vrlo bitno da pokuša-
mo da pronađemo što nezavisniju poziciju, odnosno [da razumemo]
novu aktuelnu situaciju koje smo svi svesni. Pitanje nezavisnosti za
nas predstavlja pitanje finansijske nezavisnosti, odnosno kako ponu-
diti ili eksperimentisati sa nekim novim modelima koji možda koke-
tiraju sa tržištem, koji možda izlaze u neke potpune eksperimente, u
open koncepte itd. upravo kako bismo mogli da se izmaknemo i da ne
gledamo stalno prema jednom izvoru, prema potencijalnom kreatoru
i tvorcu od koga zavisimo. Upravo s tim u vezi, uspeli smo da preživi-
mo sve ovo vreme i nadam se da ćemo i ubuduće. Naša ideologija je
ideologija realnosti, gde se trudimo da sačuvamo te vrednosti koje
smo postavili. S jedne strane, mi možda i delujemo na neki način sindi-
kalno, iako dolazimo iz sveta dizajna i arhitekture, žustro zastupamo
stavove profesionalaca koji se bave time.”
Nakon Marka Radenkovića, predstavila se Vida Knežević, istoričarka

umetnosti i članica Kontekst kolektiva. Kontekst već neko vreme funkcioniše
kao platforma bez fizičkog prostora, a njihovi umetnički i kustoski napori mogu
se podvesti pod levičarsko-aktivističke. Vida Knežević u svom predstavljanju
publici kaže:
„Prvo par reči o Kontekst kolektivu za publiku koja nije upoznata sa

našim radom. Mi delujemo na sceni već desetak godina i za to vreme
se naša ideološka i politička pozicija menjala, kristalisala, fokusirala...
Ukoliko gledamo neke naše ranije projekte, naravno da je moguće
uočiti kako se ta pozicija formatirala i koliko nije bila u potpunosti
jasna na samom početku. Kada smo počinjali da radimo, možda
nismo bili svesni toga kakve ideološke i političke pozicije zastupamo,
kroz naš rad – kustoski, organizatorski, umetnički, galerijski itd.
Međutim, što se tiče današnje leve pozicije, treba se osvrnuti na naš
razvoj. Sredinom dvehiljaditih godina, kada smo počinjali, izgovoriti
da je tvoja ideloška pozicija, ili da su svetonazori, levo orijentisani
bilo je i dalje, u velikoj meri, tabuizirano. Ili bar u nekim širim
krugovima, osećala se nelagoda kada se o tome govorilo i naravno
da to možemo kontekstualizovati kroz konkretnu društveno-političku
situaciju i ekonomske odnose. Mora se uzeti u obzir i nasleđe levice,
naročito devedesetih godina uloga SPS-a i JUL-a, koji su zapravo
preuzeli reprezentaciju takve ideologije u javnosti i u potpunosti je
degradirali. Takvo nasleđe je bilo poprilično upitno i moralo se uzeti
u obzir. Dok danas, iz razloga donekle drugačije društveno-političke
situacije, ne samo lokalne već i šire evropske, gde su odnosi snaga
relativno drugačiji, gde sada imamo pojavu pojedinih levih političkih
organizacija (govorim na evropskom nivou) i usled drugih društveno-
političko-ekonomskih uslova, npr. ekonomska kriza 2008. godine,
mere štednje, osiromašenje, povlačenje države, privatizacija itd. – sve
to je takođe uslovilo da se leve političke pozicije sada artikulišu na
mnogo otvoreniji način i da zapravo počnu da zauzimaju javni prostor,
mada i dalje vrlo marginalizovano.”
U artikulaciji sopstvenih pozicija u okviru Kontekst kolektiva, Vida

Knežević izdvaja dva događaja:
„To je jedna izložba koju smo radili 2008. godine, izložba Odstupa-
nje, izložba koja se bavila savremenom umetničkom scenom iz Pri-
štine. Situacija u kojoj smo se našli i cenzura te izložbe i čitav društve-
no-politički događaj koji je proizašao, “iscureo” iz samog domena
umetnosti je u velikoj meri uticao na nas. Ne samo konkretan događaj,
već celokupna situacija u kojoj smo se našli, zatim neki događaji na-
kon toga, pozicija scene, pojedinih protagonista, s jedne strane. Zatim,
s druge strane, određena solidarnost koja se javila u tom trenutku i
koja je prosto uticala na naše dalje politizovanje.
Druga situacija koja nam je bila jako bitna jeste izlazak iz Centra za
kulturu „Stari grad”. Zapravo, završetak projekta Kontekst galerije,
što je opet bilo uslovljeno određenom kulturnom politikom opštine
Stari grad. Centar je zatvoren, otvoren je UK Parobrod, koji je imao
vrlo jasnu neoliberalnu kulturnu politiku. Mi nismo hteli da ulazimo

u takav ideološko-politički okvir. Izašli smo iz tog Centra i nastavili
rad u drugim prostorima, u drugim formatima itd. To nam je bilo bi-
tno ne samo zbog pitanja sadržaja, tema naših projekata, već i zbog
načina našeg rada. Zapravo nas je to nekako dovelo u situaciju gde
smo počeli da preispitujemo radne odnose u kojima smo se našli, ali
i uslove produkcije koji su nam dati, ili koje mi možemo da koristimo,
i više smo počeli da se bavimo analizom kulturne politike, pojavama
koje nisu samo lokalnog karaktera nego evropskog, globalnog, kao što
je na primer pritisak neoliberalne kulturne politike.”
Kako su se i Marko Radenković i Vida Knežević dotakli pitanja radnika

u kulturi na samom početku diskusije, napravili su odličan uvod za narednog
panelistu – Vladimira Nikolića, aktivnog savremenog umetnika koji u trenutku
izvođenja panela tek započinje rad na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu,
u zvanju asistenta. Vladimir Nikolić, is perspektive samostalne višegodišnje
umetničke produkcije u svom predstavljanju ističe:
„Ja bih odmah na početku odbio da pričam sa pedagoške pozicije,

zato što radim tek tri meseca na Fakultetu, tako da bi bilo neozbiljno
da dajem bilo kakve ozbiljne izjave na tu temu. E sad, moja ideološka
pozicija – to traži šest zagrada, minimum. Nemam problem s tim da
se deklarišem kao komunista, i to nije rezultat nekakvog učenja, već
sam prosto to shvatio kada sam otišao prvi put u Ameriku. Kada sam
posle izvesnog vremena video da na ulicama Njujorka sve poslove koji
su na najnižim lestvicama rada, do poslednjeg popunjavaju Afro-
-Amerikanci i Latino-Amerikanci. Oni su vozači taksija, metroa,
autobusa, kasirke, saobraćajni policajci, tu bledolikih apsolutno nema.
Onda prosto čovek u stomaku oseti da ima nešto protiv toga i da se s
tim duboko ne slaže. Tu sam ja otkrio svog malog komunistu, kojeg
nisam u toj meri video dok nisam izašao iz nekog prostora u kome je
to stvar nasleđa. Taj mali komunista je čulnog porekla, ne kognitivnog,
ja do njega nisam došao nekim stavovima. To nije tako jednostavno
kada se prebacim na pitanje umetničke produkcije. Definitivno mislim
da umetnost nema nikakve veze sa demokratijom, sa pitanjima
jednakosti. Za mene su to dijametralno suprotne stvari u odnosu na
ono što se dešava unutar umetničke delatnosti. S druge strane, otkad
je uljano slikarstvo preuzelo produkciju – vi da bi pomerili sliku, više
niste morali crkvu ili zgradu da pomerite: od kada je slika ušla u modele
kapitalističke razmene, ona je do dana današnjeg ostala jedan od
najdekadentnijih oblika te razmene. Kada bih svojoj produkciji posta-
vio ideološko pitanje na tako direktan i jednostavan način, ja ‘štafelaju’
više ne bih prišao nikad. Ne znam da li se sećate one rečenice iz
Volstrita, kada Gordon Geko kaže: ‘Ja, brale, ne radim, ja posedujem’.
I onda pogleda na sliku u svojoj kancelariji i kaže: ‘Ovo je esencijalno
stanje kapitalizma, platio sam je šezdeset hiljada dolara, danas vredi

deset puta toliko’.” Na pitanje kako miri aspekt komunizma i umetničku
produkciju, Vladimir Nikolić kaže:
„Tako što ostajem zbunjen nad tim stvarima. Znači, ja nemam odgovor,
tu dilemu nisam razrešio unutar sebe. Tako da je za mene to nerešivo.
Onda gledam da nekako ne postavljam stvari u tu perspektivu.”

Ova vrsta kontradikcije donekle je obojila ceo segment diskusije na
temu odnosa prema tržištu, te i ličnog doprinosa uspostavljanju tržišne logike
u Srbiji. Iako se u toku dvoipočasovne diskusuje otvorilo nekoliko tema od kojih
je značajno pomenuti pitanje nezavisne scene kao jedinstvenog političkog
subjekta, čini se najzanimljivijim to što je ovaj događaj bio dobra refleksija
nepovezanosti i pojmovnih odnosno značenjskih razmimoilaženja učesnika.
POZICIJA RADNIKA
„Stvari se moraju posmatrati iz šireg društvenog

konteksta. Upravo ono što se dešava u Srbiji jeste
da je ona iz jednog socijalističkog sistema preori-
jentisana u kapitalistički gde je zemlja potpuno
devastirana, deindustrijalizovana, i jedan od načina
da se pokrene ekonomija te zemlje ili samog gra-
da, recimo Beograda, kažu stručnjaci, jeste to da se
ulaže ili da se iskoristi polje umetnosti i kulture za
pokretanje određene ekonomije. Sad ovo više nije
nikakva nova priča, mi smo svedoci toga i u konte-
kstu Zapadne Evrope gde se taj koncept kreativne
industrije na mnogo višem nivou dešava, i koristi.
Mi sada već možemo sagledati negativne strane
svega toga, a radi se o tome da je upravo tu ide-
ološki učinak jak i snažan. Zapravo se čitav jedan
jezik formuliše na drugi način, i ono što se koristi
kao pojmovni okvir u smislu profesionalca, kreati-
vca, samopreduzetnika ne dovodi se ni u kakvu
vezu sa pozicijom rada ili radnika” (Vida Knežević)

Vida Knežević je u toku razgovora podsetila na značaj analiziranja
sopstvenog i tuđeg ideološkog delovanja:
„Prvo, mislim da je jako bitno reći da, ako neko pokušava da analizira
kakvi odnosi proizvodnje postoje u nekom okviru u kome neko radi,
to ne znači upiranje prsta u nekog konkretno. Mislim da zapravo,

moja i naša polazišna tačka, zbog čega analiziramo i pokušavamo da
otkrijemo koji su to procesi u pitanju, proizlazi iz činjenice da je i sama
naša pozicija vrlo problematična, u smislu radnih i proizvodnih uslova.
Ja nemam nikakvo stalno zaposlenje, u statusu sam samostalnog
umetnika. Gomila ljudi na sceni nema nikakav radni ugovor, što je
vrlo teška i neizvesna pozicija. Uglavnom, gomila ljudi radi na nekoj
volonterskoj bazi. A kada radi, to su ugovori od danas do sutra, bez
ikakve izvesnosti u smislu garancije da će neko u narednih nekoliko
godina moći sebi da obezbedi neke sigurne uslove. I ta konstantna
neizvesnost dovodi ljude u situaciju da razmišljaju u kojim to
uslovima rade. E, sada naravno, kada koristim koncept neoliberalnog
kapitalizma, naravno da mora da se uzme u obzir i određena speci-
fičnost. Nije ista situacija kod nas, kao u Americi ili u Zapadnoj Evropi,
ali poređenjem i detektovanjem nekih procesa koji se i ovde dešavaju,
možemo da zaključimo da su nekakvi slični procesi na snazi. “
Aleksandra Savanović je proširila pitanje solidarnosti:
„Ja bih se nadovezala na ono što je Vida rekla. Ok, svi shvatamo da je
pozicija umetnika, svih aktera na sceni neizvesna. Samo što zabora-
vljamo da je situacija takva za još 50% stanovništva u svim ostalim
profesijama. Meni se u stvari čini da je ta leva pozicija poprilično ne-
solidarna, što uopšte nije ’’levo”. Ona je nesolidarna sa svim ostalim
radnicima na neki način. Ono što se meni čini, i to naročito u kontekstu
nezavisne scene [srpske umetničke savremene scene], jeste to da ona
pokušava samo da očuva privilegije koje je nekad imala, a koje oda-
vno više nema. Ne razumem na koji način su umetnici u tom smislu
solidarni...”
VIŠAK
„Mi stupamo na scenu kada se eksploatacija završi,

kad se višak kapitala razliva okolo. Umetnost se
uvek mota ili oko novca ili oko političke moći. Pa
sad, da li je u nekom komunizmu, da li je u nekom
kapitalizmu, ali to je uvek jedna vazalna pozicija,
otkad je ima.” (Vladimir Nikolić)

Na trenutke je izgledalo kao da se odvija nekoliko paralelnih razgo-
vora, što objašnjava izostanak većih konfliktnih situacija. Aleksandar Popović
je u diskusiju uveo pojam perifernog kapitalizma u relaciji sa neoliberalnim
tržištem:
„Još jedan parametar vezan za tu neoliberalnu priču jeste taj da smo mi

neka vrsta invalidne periferije. Problem je u tome što mi učestvujemo
u istoj... hajde da prihvatimo neoliberalno tržište kao nešto što je
validno... ali problem je u tome što mi učestvujemo u utakmici sa celim
svetom, a startne pozicije su nam kljakave. Možda će neki nabeđeni
novopečeni bogataš čak umeti da odabere da kupi neku savremenu
umetnost, hipotetički gledano; možda su ga savetovali, možda će radu
da raste vrednost ili šta-ja-znam, i kupiće nešto. Opet, ne zagovaram
ja sad ovde neki kapitalizam s ljudskim likom, pa da se zatvorimo i
jedni drugima prodajemo... Ja samo skrećem pažnju da je malo ljudi
koji uopšte nešto kupuju; pitanje je da li kupuju odavde, a opet, malo
ljudi nešto prodaje, i retko prodaje ovde, već negde drugde. Problem je
u tome što je kapitalizam utakmica, a mi smo invalidi. Pa sad to treba
da bude neka paraolimpijska Olimpijada... To je samo primer koliko su
naše startne pozicije jako čudne.”

Svebor Midžić se nadovezao podsećanjem na širi kontekst:

„Na perfieriji tako izgleda kapitalizam – u Ukrajini, u Grčkoj, i tako će
izgledati kod nas. Jer petsto metara dalje odavde niče fantomski grad,
grad koji ne postoji, to je „Beograd na vodi”. To je kapitalizam u Srbiji.
Duh-zgrade. On će se na kraju urušiti. Ovde nije pitanje samoodrži-
vosti Nove iskre ili Konteksta, ovde je pitanje samoodrživosti države.”

Iz diskusije o tržištu, koja je prerasla u stub ideološke analize, valja
izdvojiti i izjavu Nebojše Milikića, koji je tom prilikom problematizovao odnos
privatnog i javnog sektora:
“Mislim da sada imamo dobru priliku da (razmotrimo) upravo ono o

čemu je Marko (Radenković) govorio. Jer on kaže: „Evo mi smo entu-
zijasti, pozitivni mladi ljudi, napredni, koji hoće da promene nešto u
ovom društvu, a društvo neće to da promeni, jer je lenjo i konzerva-
tivno i nazadno itd“, s čime ja mogu i da se složim kada su u pitanju
neke paušalne opservacije, da se razumemo. Mi možemo da analizom
ustanovimo inertnost institucija koja je zaista štetna za društvo i po-
stojanje nekih delova društva koji imaju energiju, ambiciju... Ali zna se
zašto je tako. To nije tako zato što je tako pa ne znamo zašto je tako,
već postoji razlog zašto je došlo do te situacije; ona nije pala sa neba.
U tom smislu, kada se interveniše sa strane privatnog sektora u taj
inertni sistem, u taj organizam institucija koje, eto, ništa neće da pre-
duzmu, to privatni sektor zapravo radi u svom interesu. Znači, on ne
može to da uradi u drugom interesu od onog interesa u kome posluje,
i to je naravno dozvoljeno zakonom da posluje u svom interesu; to je
teško dovesti u pitanje. Međutim, šta je poenta? Kakav je to privatni
sektor kod nas? Ko su ti ljudi? Da li su to ljudi koji potiču iz mita o
snalažljivom preduzetniku koji je prvo kupio jednu šibicu, pa je prodao

dve, pa je onda dobio četiri..? Ili su to ljudi koji su upravo uništavanjem
društvenog sektora došli do svojih privatnih biznisa? Ja se bojim da
je ovih drugih devedeset odsto privatnika ovde, ne sumnjam da ima i
ovih prvih, ali mislim da je takvih privatnika jako mali deo; a drugi deo
je onaj koji su jednostavno agenti međunarodnog kapitala – lokalni.
I kada taj, tako nastao, privatni sektor, da tako kažem – harasira

društveni sektor koji je propao zato što je nastao taj privatni, u
tom trenutku postoji momenat gde kreativci, umetnici, mogu da
intervenišu i gde ih situacija nagoni, postavlja ih u jednu poziciju
koju ne mogu da izbegnu, ali mogu da proizvedu refleksiju koja nije
jednostavno klanjanje pred celom tom situacijom, nego proizvodi
neku vrstu tačke otpora, mogućeg, simboličkog makar. Eto, zato
mislim da je uvek imperativ imati svest.”
O J A Č AT I
„Ojačati struku, ojačati same pojedince unutar toga,

treba ojačati kolektiv, sve…” (Marko Miletić)
Marko Radenković je, pak, prisutne podsetio na nivo kontrole i

odgovornosti koje jedna organizacija i svako od nas ima prilikom delovanja i
odlučivanja:
„Ako mi sada pričamo o privatnom kapitalu koji naravno postoji, i ako

postoji prilika za saradnju, vrlo je bitno da ste vi ti koji uspostavljate
vrednosti i granicu, i na neki način vi ste ti koji dozvoljavate tom ka-
pitalu i tom tržištu da uradi određenu stvar u odnosu na ono čime se
vi bavite.”
Međutim, Vida Knežević je iznela nešto drugačiji stav:
„Način funkcionisanja tržišta u samoj svojoj suštini jeste proizvodnja

nejednakosti. Znači biće mesta za Novu iskru, i Nova iskra je u pravom
trenutku i u pravom momentu otvorena. Ja sad opet ponavljam, nije
to sad samo analiza Nove iskre, nego procesa koji se dešavaju u
širem smislu. Deset-petnaest Novih iskri ne mogu da funkcionišu. Ne
mogu da funkcionišu zato što sistem podrazumeva da ti imaš samo
par ‘iskrica’ ili ‘zvezdica’ koje mogu da se vide, koje mogu da se fina-
nsiraju ili da žive, ali gomila ljudi, gomila aktera, gomila inicijativa će
se raspasti, oni su mrtvi, nevidljivi, ne mogu da prežive zato što je to
u srži načina na koji kapitalizam funkcioniše. Kada ti kažeš, to je kao

razvoj i pokušaj da se podrži razvoj malih i srednjih preduzeća – ali
opet, ukoliko ne želiš da to bude utopistička pozicija moraš da uzmeš
u obzir analizu savremenog kapitalizma. Analiza savremenog kapita-
lizma je takva da se u Srbiji, na primer, dešava čitav spektar priva-
tizacije i otvaranje terena za velike firme, velike strane kompanije koje
će pojesti, koje će uništiti čitavu pojavu onih malih ili srednjih firmi
koje žele da opstanu.”

Miloš Miletić se složio i dodatno otvorio pitanje pozicije radnika:
„Mislim da u celoj priči Iskre nedostaje ono što je Vida negde dotakla;
ne znam kako će Iskra rešiti, da li pokušavate, da li radite na tome, kako
vi obezbeđujete, u stvari, stalan posao tim ljudima? Da li ih edukujete
u tom planu? Da li ih edukujete u tome da oni prosto moraju da plaćaju
neke doprinose, kako će oni živeti bez penzionog osiguranja? Ceo taj
sistem postoji. Čini mi se da Iskra u stvari podržava takav model gde
su dizajneri konstantno frilenseri, koji rade i žive od nekih honorara; u
većini slučajeva, čak nije ni plaćen porez na honorar, nego to ide nekim
crnim kanalima.”

Na samom kraju, Vida Knežević je sumirala potrebu za diskusijom u
toku samog razgovora:
„Čini mi se da svi mi ovde pokušavamo da delujemo politički i

proaktivno, u smislu da želimo da menjamo zajednicu, okolinu,
društvo itd. Ali mislim da je tu užasno bitno menjati i boriti se protiv
tog ideološkog učinka, kad je već tema ideologija, ideološkog nara-
tiva koji govori da je ovo situacija koja nema alternativu, koja nema
drugu mogućnost, koja nema rešenje, te da mi moramo jedino pod
tim pravilima da se ponašamo, radimo, živimo itd. Mislim da je to
pre svega borba koja se vodi na nivou jezika i znanja, pokušaja da se
pokažu neki drugačiji načini ili modeli mišljenja, koji onda naravno
mogu da doprinesu i konkretnim stvarima i borbama.”

Prilikom raspave o političkoj borbi Marko Radenković je izneo sumnju
u to da prisutni i uopšte akteri na nezavisnoj sceni potpadaju pod isti politički
subjekt. Ovo je verovatno i najvažnija dilema sa kojom se susreće Asocijacija
NKSS i čija problematizacija definiše sudbinu organizacije.

Sređivanje dvorišta je do sada, sa svakom novom temom, otvaralo
mogućnost da saznamo nešto o samima sebi i Asocijaciji. Biće zanimljivo pratiti
na koji način se ova platforma dalje razvija ili šta će se umesto nje uspostaviti
kao mehanizam ideološkog sazrevanja organizovane nezavisne scene. Jedno
je sigurno – veći izazov Asocijacija nije imala do sada.
41
Aleksandar Gubaš
RAZVOJ PUBLIKE
Edukacija, participacija ili
propaganda umetnosti?
7. oktobar 2016.
Šesta sesija Sređivanja dvorišta bila je posvećena razvoju publike i

održana je u formi okruglog stola koji je moderirao dr Goran Tomka iz Novog
Sada, a učestvovalo je preko 20 aktera sa domaće nezavisne kulturne scene.
Budući da je ovaj okrugli sto bio ujedno i deo projekta Neko nas posmatra/
Audience is looking at you, koji finansira Regionalna platforma za kulturu Ko-
operativa, a realizuje MKC Bitola u partnerstvu s Asocijacijom NKSS i mostar-
skim OKC Abrašević, događaju je prisustvovalo i dvoje predstavnika MKC Bi-
tola. Među prisutnima bilo je i nekoliko studenata, od kojih su neki učestvovali
kao polaznici raznih programa razvoja publike.
Početni okvir za diskusiju dao je sam moderator.
Goran Tomka: „Predložio bih da krenemo od jedne stare filozofske

ideje da u svakom društvu postoji nepisani društveni ugovor, u
kome stoji šta znači biti deo nekog društva. Po toj ideji, svaki ugovor
podrazumeva da postoje neke jasne ugovorne strane, koje slobodno
dolaze u neki prostor i dogovaraju se eksplicitno, otvoreno, racionalno,
transparentno. Ono što je pitanje je – da li mi danas imamo društveni
ugovor? Ja mislim da ga nemamo, da smo u nekim prethodnim
verzijama ovog društva to možda imali malo jasnije. Danas kao da
ne znamo da li smo neoliberalni, da li smo levi, birokratski, koja je
uloga tržišta... U nedostatku tog ugovora, čini se da je ono što radimo
kopiranje drugih ugovora, možda sa Zapada. E sad, zašto ja pričam o
svemu ovome kada mi govorimo o razvoju publike? Zato što mislim
da, ako želimo da temeljno promišljamo razvoj publike, mi zapravo
razmišljamo o odnosu između organizacija, institucija, umetnikâ,
stvaralaca i njihove publike. I ono što mi je pitanje i metafora večeras
jeste – da li postoji društveni ugovor sa publikom? Da li organizacije –
u ovom slučaju nezavisna kulturna scena (NKSS) - poseduju nekakav
društveni ugovor sa svojom publikom? Šta bi to značilo posedovati

takav ugovor? Šta je to što zahtevamo od publike, šta je to što dajemo
publici, kako mi komuniciramo, šta postoji u tom odnosu, kako mi
razumemo jedni druge?
Na kraju uvoda, Goran Tomka je pozvao prisutne da se prisete svojih

prvih susreta s pojmom razvoja punlike, što je podstaklo Višnju Kisić na kratki
istorijski osvrt:
„Radila sam pre par godina u Narodnom muzeju u zbirci strane ume-
tnosti i zanimalo me je na koji način je ta zbirka od svog osnivanja
1850-i-neke godine pa do tog trenutka korišćena, istraživana i izla-
gana... a posebno me je zanimao odnos prema publici. Mnoge tehnike
koje se danas sugerišu u okviru razvoja publike kao koncepta itekako
su primenjivane i tada, prvo samo u okviru propagandne delatnosti,
pa onda i pedagoške (jer onda se nije koristio pojam “edukativno”).
Čini mi se da je tada postojao mnogo sistemskiji odnos, i mnogo ja-
sniji ugovor između onog šta jedna institucija treba da radi u odno-
su na svoje društvo i korisnike i donosioce odluka. Svaka izložba bila
je praćena pozorišnom predstavom, radio programom, obrazovnim
aktivnostima... A primenjivane su i „oglašivačke” metode: npr. prili-
kom promocije gostujuće izložbe Van Goga u Beogradu šezdesetih,
Narodni muzej je, kao organizator, štampao pamflete na kojima je
pisalo „S verom u Boga i Van Goga” i bacao ih po gradu. Osim svojoj
redovnoj publici, muzej se obraćao i slučajnim prolaznicima na uli-
ci, provokativnim pamfletima koji „padaju sa neba”. Danas je u ovoj
ustanovi odnos sa publikom mnogo zamagljeniji, zatvoreniji i manje
hrabar, a mnoge prakse o kojima danas govorimo i ‘uvozimo’ ih kao
razvoj publike itekako su postojale i ranije.“
Ovo prisećanje na prve susrete sa centralnim pojmom okruglog stola

podsetilo je Srđana Tunića na njegova prva razmišljanja o tome ko su zapravo
ti misteriozni posetioci i koliko institucije (ne) razbijaju glavu oko toga.
„Ja sam se prvi put susreo s terminom ‘razvoj publike’ radeći u Muze-
ju afričke umetnosti, gde se postavilo pitanje – ko je ta publika što
dolazi u muzej i šta oni zapravo žele u muzeju, šta očekuju od neke
izložbe, odnosno, šta mi koji radimo u instituciji mislimo da je njima
neophodno? Čini mi se da se veliki broj institucija postavio tako kao
da publika treba da se prilagođava institucijama. Naravno, uvek treba
da postoji neki balans između toga šta profesionalci žele da ponude i
onoga šta potencijalni ‘korisnici’ (što je isto ušlo kao neki pojam u celu
priču) možda žele i šta bi se njima možda dopalo da vide. Postavlja se
i pitanje – kako neke diskusije otvoriti prema publici, koju uglavnom
čine mladi profesionalci, ali i neki drugi ljudi koje to zanima.“
RAZVOJ PUBLIKE: EDUKACIJA, PARTICIPACIJA ILI PROPAGANDA? 43
Dalji tok rasprave o prvim susretima s pojmom „razvoj publike“ naveo

je neke učesnike da se dotaknu i uloge obrazovnog sistema.
Ivana Jovanović Arsić: „Većina institucija – u našem slučaju organi-

zacija sa nezavisne kulturne scene, zaista ne zna ko je naša publika.
Prvo je neophodno sprovesti upoznavanje naših posetilaca, a još
važnije je da se vidi ko su ti koji nisu posetioci, i zašto nisu posetioci,
da li je odgovornost samo na nama ili je problem mnogo dublji? Moje
udruženje [Kulturis] se već par godina bavi projektima koji razvoj pu-
blike posmatraju pre svega iz perspektive edukacije, još u školskom,
pa i predškolskom uzrastu. Putem razvoja potreba i navika kod dece,
polako gradimo publiku koja će jednog dana biti publika savremene
umetnosti ili nekih drugih oblika umetnosti.“
Ana Fotev: „Ja ne znam kad sam se prvi put susrela sa pojmom „ra-
zvoj publike”, ali s edukacijom publike srela sam se odavno, zato što
sam student muzičke pedagogije, te je naš osnovni cilj da stvorimo
ljude koji su zainteresovani za muziku – klasičnu, tradicionalnu, koju
god vrstu – i da kod njih podstičemo otvorenost, da od početka ga-
jimo kritički način mišljenja i analitičko slušanje. To bi trebalo raditi
od samog početka i ne prepuštati porodici, zato što deca dolaze iz ra-
znoraznih miljea, a sam školski sistem je jako bitan.“
Tema je zatim vraćena na definisanje publike i na postavljanje odnosa

između organizacija i zajednica u kojima deluju, uz problematizovanje
stavljanja znaka jednakosti između te dve strane.
Irena Ristić: „Ceo taj prosvetiteljski manir da mi edukujemo nekoga

zapravo implicira da smo mi bolji i da nešto znamo – pitanje je da li
možemo da pomerimo taj diskurs na neku zajedničku proizvodnju
znanja. “
KRUG
„Meni je u kontekstu nezavisne scene potpuno

jasno ko nam je publika: mi smo publika jedni
drugima. Samo je pitanje da li mi želimo da pro-
širimo taj krug i koliko smo spremni da taj krug
proširimo? Jedni drugima ćemo biti veća publika
onda kada bude više ljudi koji se bave onim čime
se i mi bavimo.“ (Irena Ristić)
Virdžinija Đeković: „Sam taj pojam „razvoj publike“ je negde posle-

dica razvoja kreativnih industrija. Kreativne industrije, odnosno ta
vrsta publike koja njima pripada, izazvale su neke nove oblike razvoja
publike – koji su, kao što je Višnja rekla, zapravo sve ono što već vrlo
dobro poznajemo, samo što mislim da je sad prosto pretočeno u novi
društveni kontekst, u kome postoje i kreativne industrije, i savremeno
stvaralaštvo, i nekakve institucije i ustanove, a s druge strane i neka-
kva nezavisna kulturna scena. I sad ta nezavisna scena na neki način
želi da pristupi publici, da uvede principe participacije i sve ostalo – a
zapravo dolazimo do toga da se nezavisna scena i dalje drži vrlo uskih
krugova i na tome zasniva pravila svog kvaliteta. Mi stalno ispitujemo
kako da povećamo publiku i očigledno u tome ne uspevamo. Problemi
su razni; ja uvek ističem da je to na prvom mestu manjak kapaciteta
samih organizacija, koje uz pomoć štapa i kanapa treba da naprave
program, pa ne stižu da se bave tamo nekom publikom.”
Još malo istorijske perspektive u diskusiju unela je Irena Ristić:
„Kulturna politika socijalizma imala je decentralizovanu platformu,

u kojoj je svaka mala opština imala svoj Dom kulture i direktno je
komunicirala s ljudima. To je potpuno drugačija vizija odnosa prema
zajednici. Sada se navodno priča o decentralizaciji, ali zapravo smo u
jednom krajnje centralizovanom periodu, koji je isključivo u funkciji
ukrupnjavanja, festivalizacije, industrijalizacije kulture... [...] Ja to
vidim kao krajnje orkestrirano. Ne mislim da su svi ti mali domovi
kulture propali zato što ljudi više nisu imali potrebu za njima, već je
trebalo stvoriti uslove za upliv krupnog kapitala.“
U okviru pokrenute teme, neizbežna je bila i terminološka debata o

tome koji izraz je najbolje koristiti: publika, korisnici, konzumenti ili ciljna grupa?
Goran Tomka: „Zanimljivo je pitanje zašto u ovom sektoru koristimo

pojam koji je u toj meri otvoren i neodređen. Ko je publika? Čini se da
svako može biti publika, ali recimo kad Ceca peva, ona ne kaže “draga
publiko”, već kaže “moj narode”, a ni DJ nema publiku, već klabere itd...
S druge strane, smatramo uvredom kada kažemo “korisnici” ili “ciljne
grupe”? Dakle, tu se vode razne simboličke borbe koje nisu gotovo
uopšte rasvetljene.“
Ivana Jovanović Arsić: „Kako izgleda zapravo odnos koji se gradi s

korisnicima? Da li će on biti iskren, konzistentan i odgovoran ako se
pozovu ljudi na neki događaj koji nazovemo interaktivnim i participa-
tivnim, a on je samo simbolično takav? To je jedan delikatan odnos koji
vi s poverenjem gradite s nekim ko je vaša publika, i terminologija u
tom smislu jeste važna, jer njome definišemo vrstu odnosa koji želimo
da kreiramo s nekim ko dolazi da vidi nešto što smo mi stvorili. Ja sam

dosta radila sa bibliotekama, i onda su mi ljudi skretali pažnju da mi ne
možemo da kažemo da su njihovi konzumenti čitaoci – ne, oni su ko-
risnici, i to je jako važno u javnim bibliotekama zašto je neko korisnik,
a ne samo čitalac.“
Nela Antonović: „Ovo je 21. vek; kad čujem da su publika konzumenti,

to je tragedija! Razvoj publike odnosi se na nešto sasvim drugo, što se
očigledno ovde u Srbiji ne kapira. Nije suština u tome da vi razvijete
publiku da bi vas ona pratila, nego da ona pre svega utiče na projekte,
da dolazi na predstave i postane aktivna publika. Suština je da dove-
dete jedan-na-jedan što više ljudi da ovde govore, što više mladih.
Kad čujem ‘konzument’, pomislim – idi u samoposlugu pa kupuj!“
FINESE
„Ja bih rekao da postoji razvoj publike koji je zapravo

razvoj potreba publike da želi ono što mi nudimo;
postoji i razvoj publike koji je zapravo razvoj pro-
grama koje možemo da ponudimo za publiku koja
već postoji; a postoji razvoj publike koji razvija kod
publike neke alate koji je generalno čine boljim i
kritičkijim građaninom.“ (Goran Tomka)
„Postoji i razvoj publike koji nije razvoj publike za
tvoje programe, nego za neku umetnost uopšte. Sve
vreme pričamo o razvoju publike za organizacije;
ja vodim čitalački klub za tinejdžere, ali naša
organizacija nema neke programe za njih, nego
mi jednu manju grupu mladih, koji su neka vrsta
mladih ambasadora čitanja, šaljemo po školama
da pokažu svojim vršnjacima šta sve ima od savre-
mene književne produkcije interesantne za njih
koju bi mogli da otkriju, i da od njih naprave čitaoce.
Dakle, ti kojima se oni obraćaju nisu konzumenti
naših programa, već ih učimo da postanu čitaoci
generalno.“ (Aleksandar Gubaš)
Posle pokušaja definisanja publike i njenog odnosa sa organizacijama,

rasprava se približila suštini procesa koji se dešavaju i aktivnostima koje se
vrše pod tim, ne sasvim preciznim, pojmom „razvoj publike“.
Višnja Kisić: „Prvi termin za odnos organizacija kulture sa građanima

je bio propagandna delatnost, pa onda pedagoška delatnost, pa ra-
zvoj publika, a danas na toj skali najvišu poziciju zauzima participacija
građana. Meni je zanimljivo da posmatram taj naš prosvetiteljski na-
por kao neku vrstu propagande. Propaganda je baš iskrena reč za ono
što u većini slučajeva radimo, a svaki sledeći termin sve više zama-
gljuje taj odnos, bez da nužno podrazumeva i promenu pretpostavki i
praksi tog odnosa. Iako se mnoge naše metode nisu mnogo promenile
od onih koje su korišćene u sklopu propagande, postalo je kulturnije i
politički korektnije da to nazovemo „pedagoška delatnost“, i sugeriše-
mo da se bavimo decom i edukujemo ih, iako je uglavnom i način te
edukacije usmeren na stvaranje kulturnih potreba kod dece (a samim
tim i potrebe za našim delovanjem) i jeste deo nakakve propagande za
umetnost. E onda postaje nedovoljno samo da prosvetiteljski „eduku-
jemo“, nego je poželjno i da “razvijamo“ publiku, pa je, kad razmisli-
mo bolje, arogantna i pozicija u kojoj razvijamo, pa hajde da kažemo
da, u stvari, radimo zajedno, i da i oni učestvuju. Umetnost i kultura
gube onu društveno-političku poziciju koju su imale, i koja je omo-
gućavala neke resurse i neki simbolički kapital u kome je bilo ok reći
da propagiramo ili edukujemo; mi u novim uslovima gledamo kako da
se ušunjamo koristeći poželjnije termine, a da pri tom eksplicitno ne
objašnjavamo da nam je jedna od agendi održavanje pozicije kulture i
umetnosti kao javnog dobra, a time i naše pozicije.“
Posebno zanimljiv deo cele ove diskusije bavio se razmatranjem

postojećih praksi participacije, uz pokretanje pitanja da li je to u sadašnjoj
situaciji zaista uključivanje ili možda pre neka vrsta “silovanja” publike.
Višnja Kisić: „Mislim da je važno osmišljavati prostore za participaciju

kao praksu kulturne demokratije, ali na način koji nije tiranski prema
učesnicima, ali i prema profesionalizmu ili stvaralaštvu aktera u ku-
lturi. Ako se sva umetnička dela, produkcije i stvaralački procesi pre-
tvore u participativne poligone u kojima simuliramo kvazi demokratiju
i korišćenje kulture i umetnosti isključivo za postizanje ciljeva drugih
javnih politika, učestvujemo u podrivanju struke i društvene pozicije
kulture i ne omogućavamo stvarno osnaživanje građana. U domenu
kulturnog nasleđa, imamo ipak malo drugačije pretpostavke – pita-
nje mesta pojedinca i određene društvene grupe u politikama sećanja
usko je vezano i za poziciju te grupe u današnjoj strukturi moći, pa
su zato važni procesi učešća građana kroz usmena sećanja, predanja,
doniranje predmeta.“
Srđan Tunić: „Često institucije žele da opravdaju neke svoje delatnosti

tako što će uključiti publiku, a onda je pitanje do koje mere se publika
zaista uključuje, da li oni mogu da menjaju neke strukture i pristup – i
opet, da li je to samo neko povremeno otvaranje onako kako to ljudi iz

institucija žele, i pod njihovim uslovima, a ne zapravo neki sadržaj koji
zaista može da bude kontrolisan ili iniciran ili podržan od strane same
publike?“
P I TA N J E P A R T I C I P A C I J E
„Kad govorimo o razvoju publike, participaciji,

uključivanju, stalno razmišljam o tome da je to
zapravo na neki način silovanje publike – ti nekako
tu previše angažuješ te ljude, a s druge strane, u
svim tim procesima mnogo je zapostavljena praksa
kritike, koja bi trebalo da bude osnovna funkcija
publike. U tom smislu mi se čini da je užasno
smanjen prostor za kritiku.“ (Virdžinija Đeković)
Na temelju zanimljivih primera koje je iznela Višnja Kisić, povela se

priča i o propustljivosti granica između konzumenata, publike i stvaralaca, te o
mogućnostima aktivacije građana da zaista koriste prostor otvoren za partici-
paciju.
Višnja Kisić: „Kroz rad Evropa Nostre Srbija, pokušavali smo neko-
liko projekata koje smo zamišljali s idejom participacije građana, i koji
su naivno otvoreni svima, a vidite da ih ti “svi” ne koriste. Navela bih
kao primer dva zanimljiva projekta participacije koje smo radili po-
slednjih godina. Jedan je bio Mesto koje volim, sa Banca Intesom i
Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture, za koji je odziv
bio neverovatan: 1.400 ljudi pravilo je aplikacije za mesta koja oni vole
i još je njih nekoliko desetina hiljada glasalo za tri glavna mesta! [...]
I ti ljudi su zaista kreirali sadržaj aplikacija, nisu samo došli na neki
masovni festival. Postojala je nagrada, ali ne za one koji učestvuju, već
za restauraciju odabranih lokaliteta koje građani predlažu, dakle za
javni prostor. Posle toga radimo projekat Beopatrimonium, kao online
platformu za nasleđe Beograda, i ko god ode na tu platformu, može da
mapira svoju tačku u gradu i postavi svoju priču i sećanje u vezi tog
mesta. Dakle, osmišljeno je nešto što je navodno potpuno otvoreno, a
u realnosti ga nije koristio niko ko direktno nije učestvovao u radionici
ili mu nismo direktno prišli u nekoj od akcija na ulici. Znači da samo
postojanje neke platforme koja je otvorena, kao i organizacije koja je
otvorena, ne znači apsolutno ništa samo po sebi, već da su stvaranje
prostora za susrete sa građanima, ciljanje na specifične grupe i proce-
si edukacije važni za podsticanje učešća. Ali nam jeste bilo važno da
shvatimo da npr Banca Intesa ima mnogo širu mrežu korisnika nego
Evropa Nostra Srbija ili Republički zavod za zaštitu spomenika ku-
lture, ali i mnogo veće budžete za javno oglašavanje svog prisustva i
aktivnosti. Tako da i u realizaciji Mesta koje volim bez partnerstva sa
bankom ne bismo uspeli da dođemo do tog broja građana i učinimo
da ljudi participiraju.“
Bilo je reči i o vremenskoj dimenziji procesa razvoja publike, te o

otporima koji oni mogu da izazovu u tradicionalnim institucijama.
Virdžinija Đeković: „Ispostavilo se da to uključivanje u donošenje

odluka nije baš uvek najsrećniji model, što smo mogli da vidimo
na primeru jednog od tih čuvenih programa Kreativna Evropa –
Take Over, koji se dešavao na Kolarcu. U okviru njega, pozvano je
jedanaestoro mladih između 18 i 25 godina da zajedno sa zaposlenima
učestvuju ne samo u programima, nego i u odlučivanju o kreiranju
programa. Ali se onda na kraju ispostavilo da vi zapravo pravite
paralelnu instituciju, tj. da sad ti mladi unutar Kolarca postaju telo
za sebe, koje paralelno pravi neke programe za mlade, u odnosu na
one programe koji u Kolarcu postoje. Bila je loša konstelacija prenosa
znanja ljudi koji rade neki posao trideset godina u jednoj instituciji,
pa su tu sad došle neke mlade kolege, pa neka oni rade po svom, a ja
ću se tu držati ovog svog, još to malo do penzije... Tu se zapravo nije
desila suštinska promena – ti mladi su uključeni u proces koji je trajao
dve i po godine, ali taj proces razmene znanja bio je uspešan možda
samo sa jednom ili dve osobe od zaposlenih. Proces još nije gotov,
ovaj projekat traje do sredine 2017. godine, pa nemam još utisak da li
smo mi tu nešto uspeli ili ne, ali mi se čini da su ti procesi i promene
mnogo teški i spori – i u pogledu onih koji nekakav program stvaraju,
i u pogledu publike koja to percipira.“
Višnja Kisić: „Meni je Take Over interesantno pitanje, jer može se

argumentovati i da je metodološki problematično spakovati tako
ozbiljan proces u takvoj ustanovi u dve-i-po godine i projektnu logiku.
Mislim da se u ovom slučaju manje desila transformacija programa i
otvaranje ustanove za nove javnosti, a više razvoj mladih menadžera
u kulturi, što mislim da je takođe dragoceno s obzirom na okruženje.
I sam koncept razvoja publike pretpostavlja da se razvoj ustanove,
programa i odnosa dešava dugoročno te da je dve-i-po godine malo
vremena za dubinsku promenu.“
Završni deo diskusije bavio se specifičnostima vezanim za razvoj

publike u okvirima nezavisne kulturne scene, pri čemu je ponovo adresiran
fenomen zatvorenosti scene, odnosno činjenica da su tu sami akteri zapravo
publika jedni drugima.
Srđan Tunić: „Možda se može reći, ukratko, da to ide od nekog tipa

kontrakulture, odnosno, kontra mainstream-a (koji postoji ili manje-
više ne postoji), do nekog paralelnog sistema koji treba da popuni
rupe baš zato što postoji nedostatak neke kulturne politike. Ali po
samom tipu sadržaja je jako raznoliko i može da bude od nečega što je
amatersko do nečega što je totalno profesionalno. Onda ostaje pitanje:
koliko je to umreženo između sebe i koliko je zapravo to pitanje razvoja
na nekom širem nivou van nezavisne scene – ili van kulturne scene – i
koliko može da se utiče na donosioce odluka da to postane deo neke
sistematičnije priče?“
Višnja Kisić: „Ja bih rekla slično ovome što je Irena već sugerisala:
mislim da smo često jedni drugima publika, mislim da je specifično to
što ne postoji kontinuitet programa, što je velika veština raditi proje-
ktni menadžment na način da ga uklopiš u neku dugoročnu program-
sku viziju koja bi imala neku svoju stalnost. Uz to je tačno da smo pre
svega fokusirani na sam sadržaj programa, i na to što komuniciramo,
a ne na samu komunikaciju, i stvaranje, i negovanje odnosa. Mislim da
je nekako uvek lakše doći do stručne zajednice i koristiti to za razvoj
kapaciteta same te stručne zajednice i našu uživanciju i razmišljanja
i napredovanje, ali da jeste teško iskomunicirati dalje od toga – sem
ako nisu u pitanju tvoji prijatelji, porodica i obožavaoci...“
Goran Tomka: „Friends of Facebook friends...“
Osim priče o čvrstoj definisanosti i prilično jasnoj omeđenosti

publike nezavisne kulturne scene, završni deo okruglog stola pozabavio se i
prednostima tako odnegovane publike. Posebno je istaknuta čvrsta pove-
zanost publike sa organizacijama, te izuzetan značaj takve publike kao
najvernije i najkompetentnije kritike programa i sadržaja koji im se nude na
nezavisnoj kulturnoj sceni.
Virdžinija Đeković: „Prednosti nezavisne kulturne scene jesu u tome

što je publika prilično vezana za organizacije čiji rad prati: može da se
poistoveti i da odrasta, da se razvija zajedno sa organizacijom – što je
prednost u odnosu na ustanove, jer nemate distancu i odnos autorite-
ta, već ste ovde manje-više ravnopravni. Tako na primer imate ljude
koji prate rad Dah teatra, već 20 godina, od kad teatar postoji. Pošto
se verovatno bavite manje-više bliskim temama, onda vežete ljude za
te teme i od njih možete da očekujete i neku suvisliju kritiku i razgovor
o tome, možete da iskoristite tu publiku kao potencijal za dalji razvoj,
sugestije, kritike...“
Ljubica Beljanski-Ristić: „Ova scena je pokretljivija, fleksibilnija, otvo-

renija. Ja ne znam nikog iz nezavisne scene ko ima radno vreme i ko
prestaje da misli o onome šta radi kad mu prođe radno vreme. Nezavi-
sna scena je bliža onima koji su publika. Često sam osetila tugu i neza-
dovoljstvo kod ljudi koji rade u pozorištima – oni jedni druge ne poseću-
ju. A mislim da je mnogo veća bliskost među onima koji su na nezavisnoj
sceni, i to je taj kvalitet, to je put razvoja publike. Jedan od puteva.“
P R I R O D N O S TA N J E
„Mislim da je jako važno da postoji jedna široka ponu-

da, jer svi su publika, nema nikog da nije publika u
bilo kom trenutku u kome se otvori ta mogućnost
da bude publika. Mogućnosti se sve više sužavaju
što se više rade neke stvari koje se – kao i obrazova-
nje, kao i institucije, kao i organizacije – jednostavno
izmeštaju iz nekog prirodnog stanja koje bi trebalo
odnegovati. Ako govorimo o najmlađima, mislim da
se vrlo brzo zaboravi da upravo dete kad se igra može
da nam da savršen model istovremenog delovanja u
različitom obliku: kad se igra, dete je istovremeno i
publika, i reditelj, i kritičar.“ (Ljubica Beljanski-Ristić)
Višnja Kisić: „Kreativno mentorstvo je dobar primer, kao jedna od orga-

nizacija koja nema publiku u standardnom smislu, ali ima zajednicu
učesnika koje itekako gradi kao zajednicu. Svako ko je menti i mentor
postaje deo mreže koja je zamišljena da se dalje širi, i mislim da ta
zainteresovanost za program kao prostor profesionalnog razvoja stva-
ra povezanost koja je mnogo veća nego povezanost s institucijama.“
Srđan Tunić: „Mi smo svi počeli i kao nekakvi profesionalci i kao korisnici,
i u nekom momentu smo reagovali na nešto što nam je smetalo, pa
smo odlučili da napravimo nekakvu drugačiju, konstruktivnu akciju,
ili program, da bismo nešto nadomestili. Tako da, između ostalog,
dolazimo i sa te pozicije publike, i ne smemo da zaboravimo tu poziciju
da bismo razumeli ljude s kojima radimo i kojima namenjujemo neki
program – walk in my shoes, na neki način.“
Višnja Kisić: „I treba da budemo eksplicitni i u našim agendama, tj.

činjenici da šta god da razvijamo ili organizujemo, koju god ulogu
da imamo, kroz nju pokušavamo da očuvamo i razvijemo i poziciju
umetnosti i kulture u društvu. Razvijanje, negovanje i očuvanje publike,
stvaranje nove publike, istovremeno je i jedan od oblika legitimizacije
kulture i umetnosti.“
Akcenti i zaključci
Kroz istorijski osvrt, učesnici su došli do zaključka da su mnoge prakse

o kojima se danas govori kao o razvoju publike zapravo postojale kod nas i mno-
go ranije, neke još i u 19. veku. Prilično konsenzualno nametnuo se zaključak da
je nepisani društveni ugovor sa publikom bio mnogo jasniji i bolje definisan u
vreme socijalizma nego što je sada, tokom i nakon procesa tranzicije. Sadašnji
trenutak je opisan kao „krajnje centralizovan period, u funkciji ukrupnjavanja,
festivalizacije i industrijalizacije kulture”, kao i koncentracije stvari u velikim
centrima gde je prisutan dotok kapitala.
Stavivši na stranu terminološke nesuglasice oko toga da li koristiti izraz

„publika”, „korisnici”, „konzumenti”, „ciljna grupa” ili nešto peto, kao pitanje svih
pitanja iskristalisala se nedoumica oko toga – ko je zapravo publika danas,
pogotovo publika nezavisne kulturne scene. Diskusija se najviše približila mi-
šljenju da smo u kontekstu nezavisne scene mi publika jedni drugima, uz iska-
zanu bojazan da je možda jedini način za povećanje publike to „da bude više
ljudi koji se bave onim čime se mi bavimo”. Tu je bilo i samokritičkog ukaziva-
nja na romantično mistifikovanje pojma publike, uz zatvaranje očiju pred či-
njenicom da tu publiku u najvećoj meri čine sami pripadnici stručne zajednice.
S druge strane, činjenica da su akteri scene jedni drugima publika posmatrana
je u ovoj diskusiji i kao jedno sasvim prirodno stanje stvari, kroz poređenje s
modelom deteta koje je tokom igre istovremeno i stvaralac, i publika, i kritičar.
Problemi u izlasku van postojećeg začaranog kruga su brojni. Na-

jčešće je pominjan manjak kapaciteta samih organizacija koje, u stalnom pro-
cepu između borbe za golu egzistenciju i borbe za što kvalitetniju produkciju u
nemogućim uslovima, vrlo često i volonterski, prosto nemaju snage ni kadro-
va koji bi se posvetili unapređenju komunikacije s publikom (ko god ona bila).
Brojne kritičke primedbe upućene su i obrazovnom sistemu, u kome ne postoji
strategija razvoja kulturnih potreba niti praksa edukovanja za participaciju.
Posebno zanimljiva su bila kritička razmišljanja o tome kako politi-

čki korektni novogovor često zamagljuje suštinu procesa i aktivnosti koje čine
razvoj publike. Naročito je na tapetu bio koncept participacije, za koji su mnogi
učesnici rekli da je postao precenjeni projektno-konkursni imperativ. Izneto je
i mišljenje da je takvo insistiranje na participaciji zapravo svojevrsno maltre-
tiranje publike, te da se u svemu tome gubi praksa kritike, koja je vrlo važna
funkcija publike u razvoju umetnosti.

Umesto forsiranja termina kao što su „participacija”, „edukacija” ili
„razvoj publike”, u ovoj diskusiji čuo se zanimljiv i prilično energičan pledoaje
za termin „propaganda”, definisan kao najiskreniji izraz koji opisuje ono što se
tu zaista dešava između ugovornih strana, a koji pritom uopšte ne mora nužno
da ima negativan prizvuk.
Govoreći o razvoju publike, prisutni su se složili da je to istovremeno i

razvoj institucija i organizacija. Ulažući u svoju publiku, „edukujući” je, „razvi-
jajući” je i razmišljajući o njenim potrebama, organizacije rade i na sopstvenom
razvoju. Fidbek koji dobiju od korisnika/publike/ciljne grupe pomaže istim tim
organizacijama da rastu, tako da u nekom idealnom modelu koliko organizacije
razvijaju publiku, toliko i publika razvija organizacije.
Kao specifičnosti nezavisne kulturne scene u oblasti prakse razvoja

publike, izdvojene su sledeće stvari:
• već pomenuta činjenica da smo često jedni drugima publika;

• teškoće u održavanju kontinuiteta programa i dugoročne progra-
mske vizije;
• ključna fokusiranost na sam sadržaj programa, i na „ono što komuni-
ciramo a ne na samu komunikaciju”;
• mnogo čvršća vezanost publike za organizacije čiji rad prate;
• odsustvo distance i odnosa autoriteta, što omogućuje daleko bliskiji i
iskreniji odnos između onih koji program prave i koji ga prate.
No, i pored svih prednosti odnosa koji organizacije nezavisne kulturne

scene gaje sa svojom publikom, ostaje hroničan problem izlaska iz tog
uskog p(r)osvećenog kruga. Ovaj okrugli sto kao da se s uzdahom pomirio s
nedostižnošću tog iskoraka u bližoj budućnosti.
53
Marko Pejović
ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA

Koga hoćemo, za šta smo
spremni, a šta nam visi nad
vratom?
29. oktobar 2016.
Regionalni centar za profesionalni razvoj
zaposlenih u obrazovanju, Smederevo
Sedmi skup dijaloške platforme Sređivanje dvorišta održan je u

Smederevu, tokom Redovne skupštine Asocijacije NKSS i festivala „Na so-
pstveni pogon”. Sama Asocijacija je od osnivanja svoje delovanje usmerila na
uticaj u domenu kulturne politike, na podsticaj saradnje sa sličnim asocijacija-
ma u regionu, na odnos sa telima državne i lokalne uprave, ali (osim zajednice
organizacija koje se bave kulturom) ne promišlja mnogo o potencijalnoj sara-
dnji sa nekim drugim zajednicama. Ako Asocijacija ima u svom Statutu kao
jedan od ciljeva i prepoznavanje kulture jednakosti i različitosti (član 4, para-
graf 12), postavlja se pitanje kako, kojim sredstvima i postupcima to Asocijacija
čini, ako ne uspostavlja direktan odnos sa zajednicama koje su primer te razno-
likosti (npr. bilo koja manjinska zajednica). Istovremeno, same članice NKSS-a
imaju odnose sa drugim zajednicama. Stoga je kao osnovni stimulus prisu-
tnima da artikulišu svoje pozicije bilo pitanje „Prema kojim zajednicama smo
usmereni u svom radu?“ (odnosno „Za koje zajednice, za koga, prevashodno
radite to što radite“?). Da bismo olakšali i usmerili diskusiju, prisutnima je bilo
ponuđeno da odaberu neku od kategorija zajednica kojoj se obraćaju – ume-
tnicima, najširoj javnosti, zainteresovanoj zajednici, uže stručnoj javnosti, deci
i mladima, osetljivim grupama (kao što su osobe sa invaliditetom, korisnici
psihijatrijskih usluga, etničke manjine, seksualne radnice, ekonomski ugrožene
grupe...), drugima (nekim zajednicama koje nisu navedene). Postavljajući sebe
u taj klasifikacioni prostor, od prisutnih se tražilo i da razmotre sa kojim od
drugih aktera iz Asocijacije NKSS stupaju i u kakav odnos (npr. da li oni koji se
prevashodno obraćaju umetnicima, stupaju u odnos i sa onima koji se obraćaju
osetljivim grupama).
O ovoj temi se delimično raspravljalo i zato što je o bilo kakvoj

monolitnosti društva teško/nemoguće govoriti, samim tim i o monolitnosti
onih sa kojima kulturni radnici ostvaruju interakciju postavljanjem svojih
artefakata u javni prostor. Takođe, želeli smo da artikulišući pozicije poje-
dinačnih organizacija, otvorimo diskusiju o tome kako se po ovom pitanju
pozicionira sama Asocijacija. Pitanje za diskusiju koje smo postavili je i da li
NKSS kao asocijacija uspostavlja odnos sa institucijama i državnim telima
(kao zajednicom u odnosu sa kojom je u različitoj poziciji moći) ili treba/želi
da sistematski uspostavlja odnos i sa drugim delovima društva. Takođe, da li
je uspostavljanje odnosa sa drugim delovima stvar pojedinačne odluke delova
Asocijacije ili zajednička platforma sa koje (bi trebalo da) Asocijacija nastupa?
Sam termin „zajednicа“ može се koristiti barem u dva (a zasigurno i

više) značenja:
1) Zajednica kao interaktivna populacija različitih individua na jednoj
lokaciji, kao što su recimo pripadnici neke ulice, kvarta, opštine i sl.
2) Zajednica kao grupa ljudi koja ima neku bitnu zajedničku karakte-
ristiku ili interes, kao što su na primer: umetnička zajednica, zajednica
penzionera, aktiv roditelja i sl.
I ako na prvi pogled za pitanje odnosa umetnikâ i kulturnih radnika

prema zajednicama nije u toj meri važno geografsko pitanje, ono se ne može
od njega odvojiti, s obzirom na to da je deo umetničkih produkcija zavisan od
lokaliteta svoje prisutnosti, te se pitanje geografske dostupnosti i decentra-
lizacije svakako mora postaviti kao jedno od relevantnih.
Način na koji je zajednica definisana u drugom iskazu dozvoljava da se

različite prakse kategorišu, predstave skoro topografski, a da pri tom ne budu
vrednosno određene. Ponuđena klasifikacija (najšira javnost, zainteresovana
zajednica, uže stručnoj javnosti...) svakako nije iscrpna i u potpunosti dosle-
dna u svojim kriterijumima, pošto nije proizašla iz neke teorijske/naučne pla-
tforme. S druge strane, ona može korespondirati sa praksama i stavlja pred
praktičara zadatak određenja. Takvo određenje uvek nosi rizik simplifikacije i
osiromašenje same prakse, ali pomaže artikulaciju i samorefleksiju, čak i ako
se sama klasifikacija kao produkt te refleksije odbaci.
Tako postavljena tema proizvodi nekoliko dilema, koje su bile razma-

trane tokom ovog izdanja Sređivanja dvorišta. Ovaj tekst je pokušaj da se u je-
dnoj hibridnoj formi – koja je i transkript dijaloga, tekst koji pokušava da foku-
sira neke diskurse, ali i tekst koji artikuliše dileme – zabeleži raspored pozicija i
stavova unutar Asocijacije NKSS u pogledu odnosa prema zajednicama. Svaka-
ko da pri tome nije lako sačuvati neutralan stav (pitanje je da li je on i potreban),
kako i sam autor teksta polazi iz svoje pozicije; stoga je i tekst vođen osnovnim
polazištima te pozicije. Jedan od njih jeste da je kulturni prostor zajednički pro-
stor, da pripada svima, da je zajedničko dobro, te da je neophodno da on bude
ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA 55
uređen po principima koji omogućuju da mu svaki član/članica društva priđe.

Osim načelnog slaganja (barem sa delom takvog iskaza), ovakav postulat zapra-
vo pobuđuje mnoštvo dilema među članicama Asocijacije.
No, pre nego što pređemo na dileme koje su se tokom ovog Sređivanja
dvorišta pojavile, prikazaćemo koje su ključne karakteristike članovi Asocijaci-
je izdvojili kao dominantne za njihov odnos sa određenim zajednicama, odno-
sno za svoju poziciju unutar tih zajednica ili za poziciju tih zajednica u njihovim
praksama.
Organizacije koje se obraćaju umetnicima:5 „Pokušali smo da mapira-

mo određenu problematiku, koja je relevantna kako za izlagačku, tako
i za izvođačku umetnost, slikarstvo, muziku… Došli sam do te tačke
kada svi percipiramo da je ta komunikacija među umetnicima jako bi-
tna. Komunikacija umetnika sa umetnicima. I to je problematika koja
je definitivno prisutna.”
Organizacije koje se obraćaju zainteresovanoj javnosti: „U okviru

naše koncentrisane grupe, došli smo do pet ključnih reči – popula-
rizacija, edukacija, komunikacija, animacija i proizvodnja sadržaja. “
Organizacije koja se obraćaju osetljivim grupama: „Mi imamo jednu

ključnu reč, a ona je dosta široka – politike. Takođe nam je bitno da
smo prepoznali da oni koji se bave marginalizovanim grupama i sebe
na neki način marginalizuju. Tako, recimo, bitna nam je demargina-
lizacija uopšte, u smislu i organizacija i onih kojima se organizacije
bave, tj. marginalizovanih grupa […] Ali čak i organizacije koje bi možda
radile sa nama i sa našim korisnicima nas dodatno marginalizuju zato
što misle da je to nešto mnogo strašno i mnogo komplikovano. Onda
nekako uopšte ni ne pokušaju da uđu u bilo kakav dijalog, a kamoli
nešto konkretnije.”
Organizacije koje se obraćaju deci i mladima: „Ključne reči koje smo

mi izdvojili su – aktivizam, razvijanje kritičkog mišljenja, neformalno
obrazovanje, razvoj veština i kompetencija, aktivno provođenje slo-
bodnog vremena, prevencija nasilja, podsticanje lične kreativnosti i
razvoj tolerancije. “
Organizacije koje se obraćaju najširoj javnosti: „Imali smo ovako –

izlazak u javni prostor, promena pojedinca, uznemiravanje pojedinca,
angažovanje, političko delovanje, de-elitizacija, mogućnost za sluča-
jno, za nepredvidljivo, razvoj publike, „neumetnička” publika, sveža
krv, razmena, podučavanje publike, […] Onda smo imali vidljivost i
edukaciju.
5
U delovima ovog teksta gde su predstavnici iznosili stavove u ime malih grupa u kojima su diskutovali, navodio
sam samo naziv grupe. U delovima kada učesnici nisu više bili smešteni u male grupe prema kategorijama koje
su im bile ponuđene, već su sedeli u plenumu, te je svako pričao iz pozicije člana Asocijacije, navodio sam i imena
osoba koji su govorili.
Organizacije koje se obraćaju nekim drugima: Ovu grupu čine ljubitelji

rokenrola, pa zaposleni u obrazovanju, srednja klasa u propadanju,
drugi aktivisti i organizacije. Nekako se ispostavilo da sve grupe ili
inkliniraju ili pripadaju ovoj srednjoj klasi u propadanju.
Pitanje otvorenosti umetničkog polja i pristupačnosti sadržaja
Kome se svojim delima obraćamo zapravo često određuje i kome su

naši produkti pristupačni. Pitanje pristupačnosti se nekada zamagljuje idejom
da su pristupačni svima, ako ti „svi” to žele. Zapravo, ako svojim pristupom
umetnici i kulturni radnici ne ograničavaju svoje produkte na samo jedan deo
društva, pitanje je da li to neminovno implicira da su njihova dela pristupačna
svakom iz kategorije onih koji bi potencijalno mogli biti publika za to delo. Čini se
da se dilema tog pitanja najlakše očitava u odnosu prema osetljivim grupama.
Da li su naši programi pristupačni za pripadnike/ce koji dolaze iz siromašnog
dela društva, ili za osobe sa invaliditetom? Dilema koja se pojavila odnosi se na
pitanje – da li kada radimo u kontekstu umetnosti, uopšte pravimo uslove i da li
treba da ih pravimo, da bi i ovi sugrađani/ke mogli da se uključe.
Deo dilema se upravo „vrti” oko pitanja – da li treba organizovati neke

posebne uslove. Stav da to nije potrebno, ili čak da je nepoželjno, argumentu-
je se upravo idejom da uspostavljanje nekih specijalnih uslova izdvaja osobu
(npr. sa invaliditetom) iz pozicije publike i stavlja je u neku posebnu pozici-
ju izloženosti, te se pravi svojevrsna segregacija. Takođe, to se doživljava kao
poseban pritisak na one koji proizvode umetnički sadržaje ili ih prezentuju, da
moraju da uspostave te uslove, čak i ako to ne žele.
N A M E TA N J E
„Upadamo stalno u istu zamku da sad mi pristajemo

na to da se određujemo prema osetljivim grupama,
deci i mladima... mi se obraćamo zainteresovanoj
javnosti. Ako zainteresovana javnost dolazi iz te
grupe, naravno da ćemo naći način da komunici-
ramo s njima. Ali ja zaista ne želim da pristanem
da me neko stalno ubeđuje da moram... to je fina-
nsijerska logika –kako dobiti pare. To nije iskrena
logika. […] Ja razumem da se pojedine organizacije
samo time bave, ali nametanje te logike svima je, po
meni, nešto potpuno strašno”.

U ovakvoj postavi se lako, sa pozicije učesnikâ u polju kulture (pojedinca),

„sklizne” na pitanje donatorskih agendi. Umesto pitanja podrške konkretnom
pripadniku/ci zajednice, prelazi se na pitanje koliko je smisleno činiti iskoraka ka
pojedincu (a onda i zajednici u koju se sam po svom doživljaju često svrstava),
s obzirom da nije intrinzički motivisano, već je u pitanju zahtev koji dolazi
spolja. Kao da se ne postavlja pitanje kako razumemo to da nemamo potrebu
da učinimo takve uslove koji će omogućiti različitim pojedincima da imaju istu
mogućnost pristupa umetničkom delu. Stvar se postavlja kao da se ona tiče
prevashodno političke korektnosti, a ne realnih potreba realnih subjekata. A
onda se problematizuje i realnost potrebe za tim uslovima, te stoga ne treba
unapred činiti nikakve iskorake, ako ne znamo koliko će pripadnike te zajednice
biti u prilici da bude u poziciji publike. Biće ih malo, ako imaju utisak da nisu
dobrodošli. Nije pitanje korektnosti prisustvo korisnika/ce kolica na izložbi, ili
gluve osobe na pozorišnoj predstavi, već prava i potrebe da budu deo kulturnog
života jednog društva.
„Mislim da je većina ljudi zapravo otvorena, ali susret sa tom vrstom

problema (koje imaju osobe sa invaliditetom, prim. autora) nije bio na
taj način redovan. Da li ćeš ti staviti Brajevu azbuku na sve oko sebe,
za mogućnost da dođe neko ko je slep? Mi možda ne razmišljamo o
ovim pitanjima, zato što nam u ovoj grupi nisu kao prva ciljna grupa
osobe sa invaliditetom ili neke druge osetljive grupe. Ali kada imamo
projekat, program ili bilo šta, što se na neki način dotiče njih ili tih gru-
pa, mi ćemo i te kako vrlo razmišljati o tome.” (Iz grupe koja se obraća
zainteresovanoj zajednici)
No, na taj način se istovremeno zaboravlja na to da je takav sugra-

đanin/ka osuđen da dolazi samo na one programe koji su direktno za njega/
nju kreirani. Odnosno, neće doći na bilo koji drugi događaj iz domena kulture
i umetnosti, jer nema poverenja da je dobrodošao/la, pošto nema uslova koji
su mu/joj potrebni da bi bio/la u ravnopravnoj poziciji kao publika na tom
događaju. Ova pozicija takođe posmatra kulturne radnike kao one koji rade
u svom dvorištu i ne treba da čine nikakve posebne korake ka bilo kom delu
društva. Računa se na publiku kao na monolitnu zajednicu za koju su dovoljni
naši jedinstveni načini prikazivanja umetničkog dela, kome ta publika treba da
se prilagodi.
„Niko ovde ne osporava pravo i mogućnost ugroženim grupama da ra-

zumeju određenu vrstu programa. […] Ali kada kažeš ‘zainteresovana
javnost’, to je javnost koja prvenstveno ima predispoziciju, nazovite to
kako god hoćete, da razume programe kojima ih mi targetiramo, a ne
fizičku realnost i kulturološku, to da li su svi prostori u kojima mi rea-
lizujemo, recimo, program, prilagođeni da ih posete osobe koje su deo
ugroženih grupa.” (Iz grupe koja se obraća zainteresovanoj zajednici)
Bilo je i podgrupa koje su upravo artikulisale ove različite pozicije u
kontekstu elitizacije kulturnog polja, koja skoro po pravilu isključuje

osetljive grupe. Naravno da ima i primera kada se osetljive grupe ko-
riste u clju ostvarivanja ekonomske dobiti, ali to ne bi trebalo da čini
manje važnim pitanje diskriminativnih politika u kulturi.
„Mislim da je neizbežna ova napetost, jer s jedne strane postoji makar

etički imperativ da se obrati pažnja na nekoga ko nije u istoj poziciji
kao i neka grupa koja se bavi nekom delatnošću da uživa produkte te
delatnosti. Ja recimo u insistiranju na tome vidim mnogo veće pro-
bleme. Dakle, prvom mestu savremena umetnost, čiji sam ja veliki
ljubitelj, je elitistička delatnost, odnosno snobovska. Po svojoj prirodi,
uvek je vezana za elitu i od nje zavisi. Uzalud silni programi, za koje
inače mislim da su potrebni… I sad govorim o tome zašto recimo mi
očekujemo da bi celo društvo preko države plaćalo za delatnost grupa
koje se obraćaju samo elitnoj publici.”
Da li je pitanje zajednice moguće razmatrati bez razmatranja pitanja

klasa? Osnovni argument ove pozicije je u tome što se članovi iste zajednice
mogu naći u potpuno različitim ekonomskim uslovima, pozicijama moći i
odnosom prema resursima. U tom smislu, članovi iste zajednice ne mogu baš
da dele istu platformu. Neminovno će se onda u ovakvoj diskusiji postaviti i
pitanje politike identiteta. 6
„Pitanje manjinskih prava i specijalnih grupa je jedna vrsta ekstenzije

politike identiteta koja zamagljuje pitanje identiteta klasnog
društva i treba sada da nekim čudom omogući emancipaciju preko
identitetskih politika. Imaš ti ljude slepe, koji su deo elite i imaju po
dvoje, troje pratilaca. A imaš ljude slepe koji ne mogu da izađu iz kuće,
jer su gladni. Kako može jedna politika za njih da bude? Pa ne može.
Ona zapravo prikriva njihov unutrašnji društveni sukob. Tako da
mislim da si u pravu i ti što to pokrećeš, i recimo Darka koja daje tome
otpor, ali ne treba da ulećemo u te zamke. Treba da kažemo: politika
identiteta ima svoje kapacitete na nekoj aktivističkoj ravni, ali ona je
i oruđe potiskivanja mnogo bitnijih društvenih problema.” (Iz grupe
organizacija koje se obraćaju drugima)
Stvar postaje komplikovanija u kontekstu rada u kulturi, pošto se

organizacije u okviru Asocijacije NKSS ne mogu odnositi prema klasi, sve
dok klasa nije definisana skupina. Istovremeno se izgleda očekuje da su klase
stabilne kategorije, te se nekada i klasa postavlja kao identitetsko pitanje.
Istovremeno, među predstavnicima organizacija koje su članice Asocijacije ima
i stanovišta koja polaze od pretpostavke poštovanja ljudskih prava i standarda.
Trebalo bi da je standard da svaka osoba može da pristupi umetničkom
produktu, bez obzira da li će ona to pravo koristiti ili ne.
6
Sintagma „politika identiteta” se ovde koristi da bi označila tendenciju da se osobe određene religije, rase,
društvenog porekla, itd, dožive kao pripadnici, odnosno organizuju u ekskluzivne političke saveze.
ISKORAK
„Ako pričamo o odnosu Asocijacije prema osetlji-

vim grupama […] onda su tu dva diskursa. Jedan
je taj da smo otvoreni i naravno da ko god dođe
dobrodošao je, uz potpuno zanemarivanje toga
da neće jednako često moći da dođe neko ko
nema iste druge vrste mogućnosti, ne pričam o
znanju, kompetencijama itd. Znači, naravno da
smo otvoreni kada nam neko dođe, ali mislim da
je naša odgovornost bez nametanja bilo kakve
finansijerske logike da učinimo poseban korak,
poseban napor i iskorak da pozovemo nekog, da
privučemo, da objavimo da postoji mogućnost,
da napravimo mogućnost, itd. Jedno je da će se to
spontano desiti, pa ćemo podići kolica i uneti nekog
ko ne može da pređe te stepenice, a drugo je da
proaktivno prepoznamo svoju odgovornost u tome
da stvorimo mogućnosti pre nego što osoba dođe
prvi put da bi ona i došla prvi put.”
Međupovezanost
Većina pripadnika organizacija, smeštajući se u neku od kategorija za-

jednica, kao onu kojoj se te organizacije prevashodno obraćaju, navode svoju
povezanost i sa drugim zajednicama. Oni koji se obraćaju osetljivim grupama,
nekada su u poziciji da se obraćaju i mladima, ili umetnicima iz tih društvenih
grupa. Ovde ću navesti samo jedan od primera. Predstavnik grupe koja se
obraća deci i mladima istakao je:
„U sve naše zaključke uključili smo najširu javnost, prvenstveno

građane i publiku, događaj i produkt rada, dok stručna javnost negde
doprinosi radu svojom ekspertizom i kompetencijama. Međutim, ona
isto tako može biti podjednako važna, ukoliko nam je cilj da deluje-
mo na polju za koji smatramo da treba da se promeni. Zainteresovana
javnost u suštini konzumira te kulturne sadržaje. Tu bi negde spadali
roditelji dece i mladih sa kojima se radi, ali isto tako i prosvetni radnici
i radnice, kao i umetnici i umetnice. Sa grupom umetnika se u suštini
isto sarađuje; oni uzimaju učešće u tim programima – ulogu saradni-
ka i saradnice, mentora, a isto tako bivaju i učesnici programa. E sada,
što se tiče osetljivih grupa, moj neki zaključak iz diskusije koju smo
imali je da su oni deo dece i mladih sa kojima se radi. Negde spontano

je proizašla neka vrsta saradnje, vidljivost i osnaživanje ovih grupa, ali
to je ono što se, u stvari, radi i sa svima ostalima. Tako da su oni u su-
štini deo te naše primarne grupe.”
Tu međupovezanost je teško uočiti ako se praktičari obraćaju najširoj

zajednici, pošto je to najširi skup koji obuhvata sve ostale, manje podskupove.
Proizlazi da se oni neminovno obraćaju svim zajednicama, te svakom pojedi-
načnom članu svake zajednice, što je u praksi neodrživo. Matrica elemenata i
dimenzija koje bi u tom slučaju trebalo uzeti u obzir bi bila prevelika. Pitanje je
onda da li se iz pozicije za-svakoga, lako sklizne u poziciju ni-za-koga-posebno.
Takođe, za grupu koja se obraća zainteresovanoj publici, kriterijum zaintereso-
vanosti usko određuje granice onih kojima se obraćaju, te će onda npr. zainte-
resovani mladi sami prići ovim organizacijama odnosno njihovim produktima,
te nije neophodno praviti poseban iskorak u pravcu formiranja publike među
mladima (i ako je to jedan od ciljeva Asocijacije NKSS, barem kako je to navede-
no u njenom Statutu).
Delovanje Asocijacije
Prethodni deo teksta je ukazao na različite pozicije koje predstavnici

organizacija koje čine Asocijaciju imaju u pogledu odnosa prema zajednicama.
Postavilo se pitanje kako članice razmišljaju o ovoj temi kada je sagledavaju iz
pozicije same Asocijacije. Jasno je da NKSS kao asocijacija koja se bavi pobo-
ljšanjem položaja svojih članica uspostavlja odnose sa telima lokalne i državne
uprave, ali je pitanje i da li treba da ima planski odnos i prema nekim drugim
zajednicama, ili sa najširom javnošću? Da li bi trebalo da ima ikakve strategije
za razvoj bilo koje druge vrste relacija.
Tatjana Nikolić (Kreativno mentorstvo) ocenila je da jasno treba odre-

diti usmerenje Asocijacije u odnosu na postavljene ciljeve:
„Mislim da treba jasno da razdvojimo kome se obraćaju naše pojedi-

načne organizacije, a kome se obraća NKSS kao Asocijacija. NKSS se
ne obraća najširoj javnosti, ne obraća se prosečnom posetiocu (ako
postoji takva kategorija), nego ako smo zagovaračka platforma za
određene ciljeve, onda se, kao grupa, obraćamo na primer instituci-
jama. Sve dok imamo neku vrstu griže savesti, ili preispitivanje da li
smo elitistički (nastrojeni), znači da ne razumemo da smo zagovaračka
platforma. Mislim da tu treba da budemo svi jasni i da prihvatimo to
kao okej i legitimno.”
Ostalo je ipak upitno – mogu li se razgraničiti ciljevi Asocijacije od cilje-

va pojedinačnih organizacija, ocenila je Slađana Petrović Varagić (NFC Filmart):
„Mislim, zbunjena sam… Sada mi treba da kažemo kome se obraća

Asocijacija, a posebno kome se obraćaju pojedinačne organizacije
članice Asocijacije. Da li to onda znači da to kome se obraćaju pojedi-
načne organizacije treba da anuliram, isključim, da bih ovde bila član
Asocijacije? Evo sinoć, bili smo na predstavi „Alisa” pozorišta Patos,
koja je održana u sastavu festivala „Na sopstveni pogon”, a koji rea-
lizuje Asocijacija, je l’ tako? Je l’ tamo bio koji „prosečan posetilac“?
Pa, bio je! Znači, obraćamo se i prosečnom posetiocu. Mislim, kako se
ne obraćamo? Ne razumem.”
Pitanje strateškog usmerenja zavisi od potencijalnog konsenzusa

unutar Asocijacije, istakao je Radomir Lazović (Ministarstvo prostora):
„Šta je NKSS u ovoj priči? Da li je to Asocijacija ili je to skup svih

organizacija? Jer ako je Asocijacija ja bih onda rekao – ako se postigne
konsenzus oko nečega, onda se možemo baviti i nekim dodatnim
temama ili zajednicama. Za mene bi to bilo – pravljenje povoljne klime,
solidarnost, zajednički rad sa organizacijama koje pokažu inicijativu
za bavljenjem nekom temom. […] Na Asocijaciji je da omogući da se
postignu što bolji uslovi za tu grupu da funkcioniše u određenom
pravcu”
Stav na koji se često nailazi, a koji ima utemeljenje i u pravilnicima

Asocijacije NKSS je da, ako nekoliko članica pokrene određenu temu i želi da
se bavi nekim delom zajednice, Asocijacija može svojim resursima to da po-
drži, ali sama ne pokreće takve inicijative. Međutim, osim pitanja zajednica, da
li Asocijacija nekada može da kao programsku, otvori temu koja postaje znača-
jna u društvenom kontekstu? Jedan od dijaloga tokom skupa jasno ilustruje
pokrenutu polemiku.
NKSS SE TIČE SVIH
„Ako se mi ne obraćamo svima, neko će se već

obratiti svima povodom nas. U novinama je pisalo
da je NKSS asocijacija koja uzima pare od države, a
ruši državni poredak. Novine nemaju problema da
kažu da NKSS referira na sve, da se obraća svima i
da se tiče svih. Samo NKSS ima neki problem s tim.”
(Zoran Gajić)
Nebojša Milikić: „Da li imamo kapacitet i želju da se bavimo nekim

specifičnim pitanjima van pitanja našeg statusa, proceduralnih dovi-
janja, uspeha i neuspeha? Hoćemo li da otvorimo pitanje sadržaja koji
produkujemo, veze sa problemima u društvu, itd.? To je valjda okej,

sama ta pitanja da li hoćemo ili nećemo, možemo ili ne možemo, mo-
žda postoje grupe. Ne bi bilo isto da se oglasi jedna organizacija i da
kaže to je problem, ili se oko toga oglasi cela mreža; ali mi nemamo
zajedničke političke stavove o tome, na primer, stav o tome odakle
potiču ti problemi. Mi ćemo svi da kažemo – da, problem je što postoji
siromaštvo, ali nemamo isti odnos prema poreklu siromaštva”
Marko Pejović: „Prema tome, ako sam dobro razumeo, pošto nemamo
te zajedničke stavove, mi ne treba da se obraćamo bilo kome za bilo
šta osim…”
Nebojša Milikić: “…što ne znači da ne možemo da radimo na tome! Ko

zna, možda kroz rad napravimo neku platformu.”
Irena Ristić: „Ako se ikada počnemo baviti radnim odnosima, našim

radnim odnosima, mi ćemo nužno ući u preispitivanje eksploatacije u
kojoj i sami učestvujemo. Često smo vodili polemike da li uopšte ima-
mo kapaciteta da se bavimo radnim odnosima u Asocijaciji, odnosno
na koji način mi sami učestvujemo u reprodukciji određenih radnih
odnosa; kako mi eksploatišemo druge i samoeksploatišemo se, i na
koji način održavamo sistem eksploatacije. Ja mislim da u trenutku
kada budemo poželeli da se bavimo našim radnim odnosima, što mi-
slim da bi bilo vrlo važno, - to će pokazati izvestan stepen zrelosti i
funkcionalnosti Asocijacije. Zapravo mislim da je izbegavanje ovih
pitanja vrlo konkretna politika.”
Izgleda da je pitanje odnosa Asocijacije prema zajednicama, teško

odvojiti od ostalih društvenih i političkih pitanja. Pitanje eksploatacije, održa-
vanja kapitalističkih mehanizama, kao i klasnih odnosa, su izgleda neminovna
pitanja koja se stavljaju pred Asocijaciju, čime se postavlja i dilema promene
unutar same Asocijacije, odnosno da li Asocijacija ima želju da u skladu sa oko-
lnostima i potrebama (barem dela članica) širi i svoje fokuse. Izgleda da usled
te ambivalencije u odnosu prema promenama proizlazi jedan deo prigovora
koji se na ovom izdanju Sređivanja dvorišta mogao čuti – da li je ova tema
(odnos prema zajednicama) uopšte relevantna za NKSS. Mislim da ova dilema
koja kao da uvodi neku vrstu tabuizacije, proizlazi iz straha da se time otvara
ceo korpus tema za koje ne postoji poverenje da Asocijacija može da ih drži u
domenu konstruktivnog dijaloga. Kako je Nikoleta Kusovac (LICEULICE) ista-
kla, izgleda „da se u ovom slučaju ne radi o programskom usmerenju nego o
nekom ideološkom oko koga bismo morali da imamo konsenzus, ako bismo se
bavili onim o čemu pričaju Irena ili Nebojša.”
TA M O N E K I N K S S
„Ako sad ovde pričamo o tome, i ako se to ispostavi-

lo kao tema, onda je sasvim jasno da NKSS to vidi
kao temu. U tom smislu, hajde da izbegnemo tu
mistifikaciju neidentifikovanog tela Asocijacije.
Tamo neki NKSS… Ako o nekim društvenim pitanji-
ma priča jedan ili dva čoveka na Skupštini, onda je
to tema u okviru NKSS-a. “ (Milica Pekić)

Složenost pokrenutih pitanja Milikić analizira u socio-istorijskom ko-
ntekstu:
„Cela evropska srednja klasa je u neizbežnom propadanju. Na duge

staze ne može a da se ne izjednači sa indijskom i kineskom srednjom
klasom, jer globalna privreda tako funkcioniše, po pravilima koja je
sama nametnula i idealizovala. Ali šta sad, mi bismo mogli da kaže-
mo – šta nas sve to briga? Problem je što se tu javlja fašizam. To je
problem. Ta opadajuća srednja klasa je društveni supstrat fašizma a
fašizam znamo do čega može da dovede, ne moramo čak ni da gleda-
mo Drugi svetski rat i istoriju. Dajte da vidimo šta je bilo devedesetih
i kako je to funkcionisalo. Evo, juče su u Idriji uleteli nacisti u jedan
skvot, prebili su dvoje mladih anarhista, koji imaju teške unutrašnje
povrede, i tako to ide polako. To je samo vrh ledenog brega.”
Ć U TA N J E
„Ne može NKSS da ćuti kada se pojavljuju određene

stvari, fašističke prakse, tendencije. Uzmimo da se
sutra dogodi ‘Kristalna noć’. Mi smo dužni da se
obratimo svima, kao Asocijacija. Ne možemo biti
izvan politike, i baviti se samo svojom zagovaračkom
politikom, tako ja to vidim.” (Olja Nikolić Kia)
„To možda tako jeste u tom slučaju, ali pitanje je da li imamo plan, da
li NKSS ima projekat koji se bavi fašizacijom društva i da li sad to mi
kažemo – hajde sada da se bavimo time. To je, barem tako mislim,
suštinsko pitanje.” (Radomir Lazović, Ministarstvo prostora)
Razumeti povezanost kulturne i drugih javnih politika čini se da je

ključno za dalje profilisanje Asocijacije. Uz osvrt na događaje u Kulturnom

centru Požega, Milikić je zaključio:
„Ja bih samo, Slađi /Slađani Varagić, prim.autora/ ako je moguće,

replicirao. Ponašanje čoveka koji te izbacio ili pokušao da te izbaci/
uruči otkaz na mestu direktorke galerije u Požegi – prim. autora/ -,
to je samo simptom. To je simptom ogromne frustracije stanovništ-
va delovanjem i rezultatima prethodne vlasti uz koju smo mi svi bili,
…manje-više srcem, ali profilom i javnim delovanjem bili smo uz tu
vlast; to je bila proevropska, demokratska opozicija, do kraja se zva-
la opozicija, koliko god bila na vlasti. Znači to bahato i protivzakonito
ponašanje je samo simptom, to nezadovoljstvo koje stoji iza njega je
ogromno i ono nije samo ovde. Rezultat toga su desne „populističke“
vlade, koje izgleda kao da nikada neće na izborima izgubiti. One su
rezultat decenijskih politika štednje, nametanja diskursa bezalterna-
tivnosti kapitalizmu, komercijalizacije svega pa i kulturne produkcije,
uništenja javnog sektora itd... E, to je razlog da se svime time i bavimo.”
Stoga, dileme koje su ostale otvorene (a cilj Sređivanja dvorišta i nije

da ih razrešava, već da otvori prostor za dijalog) je da li je NKSS ista Asocija-
cija koja je bila i u vreme svog nastanka, odnosno da li je prevashodno zago-
varačka platforma koja teži da poboljša položaj i uslove rada svojih članica, ili
je Asocijacija koja se, osim odnosa s telima državne i lokalne uprave, upušta
u odnose i sa nekim drugim delovima društva? Takođe, da li se bavi i nekim
drugim temama (kao što je npr. tema fašizma), na koji način, kojim sredstvima
i kapacitetima? Da li zauzima neku ideološku poziciju i da li sebi dozvoljava ra-
zvoj svog identiteta, odnosno proširivanje ciljeva? Jasno je da su organizacije
članice Asocijacije na različitim pozicijama u pogledu ovih pitanja, ali je jasno i
da otvaranje dijaloga ne mora da vodi drastičnoj repturi unutar Asocijacije, već
da može da ojača njene dijaloške kapacitete – ukoliko ima dobre volje da se ti
kapaciteti ojačaju.

65
Olja Nikolić Kia
EKSPLOATACIJA U
UMETNOSTI
Socijalni ogled o participaciji:
neliderska debata
4. decembar 2016.
Kulturni centar REX, Beograd
Dijaloška platforma Sređivanje dvorišta gostovala je u decembru

2016. godine, u okviru Festivala društveno angažovanog teatra „Van okvira”, u
Kulturnom centru Rex. Ovom izdanju festivala bilo je inherentno preispitivanje
mogućnosti participativne demokratije, a publika je bila pozvana da predlaže
i kreira programe na temelju zajedničkog odlučivanja. Trebalo je na početku
festivala razmotriti i principe po kojima će odluke biti donesene, pa i kako će
uopšte biti doneta ta prva odluka o načinu odlučivanja. Da li će se odlučivati
glasanjem, konsenzusom ili nekako drugačije? Hoće li se do odluka dolaziti ra-
dom u malim grupama, plenarno ili drugim pristupima?
Budući da je prema agendi platforme bilo predviđeno da neke od se-

sija budu posvećene razgovorima o modelima facilitacije i diskusionih forma-
ta, kao i o mogućnostima participacije uopšte, a želeli smo da razgovaramo
i o eksploataciji u umetnosti, učinilo nam se da je festival „Van okvira” pravo
mesto za naš eksperiment. Kako razokviriti diskusiju, kako se ne osloniti na
već poznate formate, kako napraviti razliku, dozvoliti da se stvari odvijaju bez
kontrole i kontrolora? Uostalom, najstrašnije što je moglo dogoditi se, bilo je
da ne dobijemo rezultate, da ne dođemo ni do kakvih uvidâ. Strah od haosa i
neuspeha, od blamaže, jaki su motivatori ka ponavljanju iskustava. Zagovorni-
ci kolaborativnog učenja kažu da je za učenje u kontekstu rada u grupi, potre-
ban izlazak iz zone komfora, prostor koji nije tako „spakovan” da u njemu nema
mesta za fleksibilnost, ali do tog saznanja dolazimo tek nakon eksperimenta,
prizivajući neke zaboravljene lekcije, konsultujući svoje papire i literaturu sa
različitih treninga.

U pripremi ogleda, napravljen je poziv za učešće koji je glasio ovako:
„Budući da smo svi upleteni u odnose dominacije i subordinacije, da

nekada eksploatišemo, a nekada smo eksploatisani, svi smo i pozvani
i odgovorni da ravnopravno učestvujemo u razgovoru o eksploataciji
u umetnosti, i o aktivizmu.
Zbog toga praznimo mesto (od) autoriteta, koje bi zauzeo moderator/

moderatorka, uvodničar/uvodničarka, u duhu Delezove ideje da se,
ako ne ostavimo prazno mesto, ništa novo ne može dogoditi.
Svi učesnici mogu postavljati pitanja, komentarisati, davati sudove,

primere, biti lični, odgovarati na pitanja, kritikovati, iznositi svoje ne-
doumice, i predloge, bez pritiska da diskusija mora živo da teče, jer „ne
treba ukidati pauzu u pozorišnom činu”.
Raspored u prostoru kao ni sam prostor unutar Rexa nije unapred za-
dat, već je stvar pregovaranja i/ili spontanosti u odnosu na paralelna
dešavanja festivala „Van okvira”, kao i u odnosu na interni kontekst
eksperimenta.
Ovaj eksperiment se po sebi, pored najavljene teme, ‘Eksploatacija u

umetnosti’, dotiče i pitanja participacije, kao i mogućnosti transgresije
formata razgovora.”
Petnaestoro učesnika/ca se uključilo u eksperiment, između osta-

lih: Lidija Antonović, Vesna Nestorović Coka, Sofija Pješčić, Ana Marjanović
Shane, Uroš Jovanović, Boba Mirjana Stojadinović, Marko Pejović, Ljubica Be-
ljanski Ristić, Milica Ponjavić, Irena Ristić, i autorka ogleda Olja Nikolić Kia.7
Ideja je bila da se učesnicima pre početka diskusije podeli odštampano

uputstvo i da bez straha od praznina, kao i bez premošćavanja eventualnog
ćutanja od strane organizatora, uđemo u eksperiment, dozvoljavajući mo-
gućnost da on ne uspe. Mogu se desiti duge pauze, ali je to i dobro, jer onda
ima više vremena za autorefleksije.
Početak diskusije je obeležila rasprava o načinu na koji ćemo se

organizovati u prostoru, pošto ništa, kao što je i najavljeno, nije bilo unapred
namešteno. Stolice su nameštene pokraj zida, sala je „zjapila” i nudila različita
rešenja, negde na bini su bili i neki jastuci. Nekoliko učesnika je odmah uzelo
stolice; neki su se kolebali, pa odlučili da će sedeti na podu, što je atmosferi
dalo neku razbarušenost. Sedenje u krugu je, ipak, bilo neupitno. Argumenti
prirodnosti sedenja u krugu, „jer se tako najbolje čujemo” su nadjačali, tako da
su neki glasovi koji su se zalagali za mogućnost preispitivanja ove forme, kao
i sedenja uopšte, ostali u ofu. Mogli smo se možda i kretati, menjati pozicije,
7
Kasnije u ovom tekstu, kod pojedinačnih iskaza neće biti isticana imena osoba koje su učestvovale u ogledu.,
Autorka je procenila da je grupna dinamika važnija za razumevanje ishoda no imenovanje pojedinačnih izvora,
kao i da specifičnost sesije koja se većim delom odvijala u mraku na simboličkom nivou potcrtava odnos između
onih vidljivih i manje vidljivih aspekata problema, posebno u odnosu na pitanje deindividualizacije u postupku
eksploatacije pripadnika osetljivih grupa, analiziranih u više navrata tokom sesije To je ujedno i razlog što je
autorka odlučila da imenuje samo jednu učesnicu, koja se sa takvim postupkom složila (prim. prir.).
EKSPLOATACIJA U UMETNOSTI 67
razbijati u manje grupe ili parove, pa ponovo spajati. Međutim, otvorena forma
je tek u svom začetku; evo, neki sede na podu, neki na stolici, a neki će uskoro i
ležati, neki da se masiraju, dok diskusija počinje da teče. Postojao je prazan hod
i lutanje, pre nego što ćemo se najzad fokusirati na temu, što je bila direktna
posledica nedostatka moderacije. No, istovremeno, to je trajalo taman onoliko
koliko bi ljudima i inače bilo potrebno da se adaptiraju na situaciju i da se malo
naviknu jedni na druge. Dobro je što niko nije postao nervozan i preuzeo stvar
u svoje ruke. Iako svako od nas ima iskustvo nemoderiranog sastanka, to je
ipak drugačije, jer na spontano nemoderiranim sastancima, veoma često neko
preuzima kontrolu i najčešće vodi glavnu reč, što ne znači da se to ne dešava i
kada moderacija postoji.
„Ja sam stvarno fascinirana kako nas uvek neko pozove, obavesti,
napiše poziv: ‘bilo bi nam veliko zadovoljstvo da Vašim prisustvom
uveličate...’ onda mi dođemo, ja se odlučim da dođem, i onda ima
neko ko tu stoji, sačeka nas pa nas pozdravi, onda obavezno taj neko
ko treba da otvori događaj kasni, a on je sav nešto važan, a onda ga
svi nešto čekamo, i onda on priča, i onda taj prvi treba da krene da
priča, i onda se čeka, i onda zadnji nikad ne stigne, i onda je to zapravo
fenomenalno, da idem kao neka ovca, kao ovca za nekim pozivom...
... idem na okrugle stolove, tribine, idem da slušam ljude šta pričaju...
i oni me vode ko budalu, i stalno razmišljam... i sad sam mislila da
čistimo dvorište i opet ste me zajebali, jer sam ušla u prostor gde
znam lepo da nema dvorišta, a pisalo je: čišćenje dvorišta!”
„Ali pisalo je lepo: Sređivanje dvorišta!”
„Kad dođem na neko mesto, uvek imam nekog ko želi nešto meni da
objasni.”
„...pitam se da li postoji mogućnost da diskusija bude performativna ...

šta bi bilo kada bi neko hteo sada nešto da kaže ali pri tom nije u krugu;
da zna da ljudi treba da ga čuju, možda bi uradio nešto drugačije od
ovog?”
„Šta bi bilo kad bi se svetlo ugasilo? Šta bi onda bilo ko imao da kaže?”
Gasimo svetla.
Među učesnicima razgovora je i Coka, sa kojom u mraku postajemo

ravnopravni po pitanju čula vida. Ona ne vidi, a sada ne vidimo ni mi.
„Javite mi kad upalite. Ako počnem da te masiram, to će biti žešća ma-

saža.”
„Ovo je sad već nešto... da l’ neko sedi ili leži potpuno je svejedno!”
„I to je super skroz. A znate šta mi nedostaje? Ona lista da se svi po-

tpišemo... hahaha... ja sam radila okrugli sto u Skupštini sa povezom, i
svi su odlučili da se upišu na sredini, sigurno je! Neće pisati po stolu!”
„Kako je super, kad dam sebi malo prostora, meni je mrak super, ne
moram da sam u konceptima koji su, u nekom smislu, nametnuti, gde
se očekuje da sedim mirno, na određeni način, mogu da se name-
stim da mi bude najprijatnije, ne mora da bude pristojno,... i mogu da
učestvujem aktivnije u nekim uslovima koji su mi prijatni.”
„Može žena i da se raskreči. Jeeeee!”
„To sam i ja mislila prvih godina slepila. Ahahaha.. Pa sam se zeznula.”
„Pa to je pitanje, s jedne strane, što mi ne vidimo, a s druge strane što

nas ne vide.”
„Šta to menja?
Nakon što smo se dotakli pitanja kako se neko oseća objektivizovano

kada očekuje participaciju, a doživi eksploataciju i držanje u pasivnoj poziciji,
poziciji nekoga ko samo treba da popuni broj i potpiše se na listu učesnika,
došli smo i do teme objektivizacije tela i osećaja koji imamo zbog konvencija
o tome kako treba da se sedi u određenim prilikama. Ovaj uvid nam je
omogućilo solidarisanje sa Cokom, u mraku, a i sama situacija eksperimenta.
Pitanja politika tela i udobnosti retko su predmet rasprave ili pokušaja da
„malo olabavimo”, čak i kada se neka formalna situacija odigrava u krugu
dugogodišnjih saradnika i prijatelja. Telo je podrazumevani resurs koji treba
trošiti nemilice, a na primer jesti na nekom predavanju ne smatra se pristojnim
ponašanjem. Osuđujući pogled drugog koji smo introjektovali, ukinuo je svako
pitanje o tome da li je moguće, recimo, ležati tokom sastanka, masirati nekog iz
tima, ili se postarati da se određeni napori koji prate rad, umanje kada oni i nisu
deo radnog procesa.
„Ima šta da se troši.”
„Koliko je teško ćutati u mraku sa nepoznatim ljudima.”
„Nije.“
„Onom ko priča nije. Hahahaha…”
“Meni više prija da slušam u mraku nego da govorim.”
„Meni nedostaje tišina.”

„Mislim da je tišina potrebna da bi bilo lakše ljudima koji se teže

odlučuju da nešto kažu, da imaju vremena za tu svoju odluku.”
„Po meni se eksploatacija u umetnosti odnosi na radne odnose koje mi

uspostavljamo dok se bavimo umetničkim praksama. Kako samoe-
ksploatacijom pravdamo eksploataciju drugih. Bolela me je glava od
toga dok sam mislila kako umem da budem ubedljiva kada ubeđujem
nekog da radi sa mnom zato što je nešto važno.”
„Zato što si ti potrošila već dovoljno sati sebe eksploatišući.”
„... zapravo tim odnosom pozivaš nekoga da ti se pridruži u radu, ali

ga sa kapitalističkog stanovišta definišeš kao eksploataciju, ne znam
da li je to eksploatacija. Mi se udružujemo da bismo nešto uradili, ne
vidim zašto bi naš rad neminovno morao da bude meren finansijskim
ili novčanim učinkom?”
„Ne mora, ne neminovno... u motivacijama, ali u ishodima da, imamo

neku zaradu od toga.”
„Ne znam da li imaš zaradu od toga? Ne mora ništa da se zaradi.”
„Ja mislim da ti moraš da zaradiš!”
Smeh.
„Ja često ostanem bez zarade. Ne znam da li neko drugi zaradi. Kad se
obično priča o neoliberalnom kapitalizmu, bojim se da povremeno iz
te perspektive, utvrđujemo sve što bismo voleli da kritikujemo. Odno-
sno, da je cela premisa, da počnemo da gledamo sve kroz te odnose, a
nijedne druge. I to mi je velika dilema. Da li sami sebe, platformom da
je kapitalizam sam sebe pojeo, uništavamo.”
„Ja funkcionišem drugačije trenutno. Samoeksploatacija nije dobar

primer za ljude oko mene... jednostavno ne mogu, na kraju krajeva, da
se oslobodim potrebe za egzistencijom.”
„Tu se ne treba brinuti, o tome se brinu oni koji nas pozovu da jako
lepo pričaju o tome; da, pogotovu o eksploataciji, ali bih volela da se
moje učešće u tome izjednači, da se moj ček za penziju izjednači sa
uplatom njihovog honorara, za to dešavanje gde sam ja došla. Eksplo-
atacija kod mene više neće postojati, u glavi, eto. “
„Možda je rešenje odustati od produkta. Pre godinu-i-po, dve, kupila

sam knjigu jednog sociologa: Secret World of Doing Nothing, i sad,
već neko vreme me gleda ta knjiga, ne stižem da je pročitam... To

doživljavam kao svojevrstan paradoks, u toj zamci produktivizma.
Mislim da eksploatacija ima veze s tim nametnutim... s nužnošću pro-
duktivizma. Razmišljam koliko je teško shvatiti možda dokolicu, kao
praksu otpora...”
„Inspirisao me Agamben jednom revolucionarnom idejom, možemo

da ne radimo i možemo da ne možemo da radimo. Mi se stalno doka-
zujemo u kapitalizmu da možemo sve pa čak i ono što ne možemo.
Dakle, mogu da vozim kola, mogu da radim 24 sata, mogu da stojim
dugo, reći ću da znam i ono što ne znam, pa ću to i naučiti, itd. Mi
nismo u stanju da govorimo da to ne možemo, i nismo u stanju da ne
radimo. To što tebe ta knjiga gleda, to je zato što se ti plašiš subver-
zivnog dejstva nerada.”
Agamben8 u svom ogledu O onome što možemo ne činiti polazi od

Deleza koji govori o tome kako moć operiše na način da odvaja ljude od nji-
hove potencije, od onoga što mogu da rade. Ova moć se vrši ili tako što su oni
zakinuti za potrebne materijalne uslove da ispune taj potencijal, ili su spreče-
ni zbog određene zabrane. Agamben ističe da, na suptilnijem nivou, moć radi
tako da čini ljude nemoćnima po pitanju izbora da nešto ne rade ili, još bolje,
mogućnosti da ne mogu da rade. Na istom tragu, Džodi Din9 razlaže ono što je
i tokom našeg razgovora posredno izrečeno, da većom proizvodnjom sadržaja
nastaje i više nejednakosti. Zašto pita se ona, prilikom predstavljanja knjige
Komunistički horizont, dajemo svoje vreme i informacije besplatno, dok samo
nekoliko njih od toga zarađuje, kao u primeru društvenih mreža gde više nije
potrebna roba da bi kapitalizam opstao.
Da li je i participacija neka vrsta prinudne proizvodnje, i za koga? Koji

je naš dobitak od učešća i da li ono ispunjava našu želju za kolektivom, za za-
jednicom, ili je to samo još jedan novi oblik eksploatacije. Koliko često u proce-
su proizvodnje (sadržaja) izostaje pitanje o proizvodnim odnosima, a bez njega
nije moguće ispunjenje razloga za njegov nastanak? Potrebno je da ovo pitanje,
kao mač nad glavom, stoji u kontinuitetu tokom procesa rada.
„Ma da, to je najcrnji deo neoliberalizma, što nam se zakačio za vre-

dnost marljivosti, u koju u stvari istinski verujemo. U stvari nas jaše
na ‘konto’ marljivosti.“
„Htela sam samo da kažem za to takmičenje – sve se zasniva na ta-

kmičarskom odnosu, na borbi… koja prerasta u neko ludilo.”
„A ja kao ciljna grupa?… Mora da postoji ciljna grupa. Odjednom su se

setili u zemlji Srbiji, da nije inkluzija kad stave rampu i uđeš u zgradu...
da ja, pošto sam slepa, kao da sam retardirana... ometena u razvoju,
izvinite... politički korektan govor... s posebnim potrebama... “
8
Agamben, G. (2010). Goloća. Zagreb: Meandarmedia.
9
Din, Dž. (2014). Komunistički horizont. Beograd: FMK Fakultet za medije i komunikacije.
I S P L AT I V O S T I N K L U Z I J E
„Od kada se raspiše konkurs Ministarstva pravde,

svi projekti se odjedanput smatraju dobrim, ako
im je ciljna grupa osobe sa invaliditetom. I onda
smo mi ciljna grupa tako što svi nešto kao sednu i
osmisle za nas… što sam bila, kako sam se osetila,
tako čovek zaradi na meni. Eksploatacija mrak!”

„Na primer, u radionici integracije… al’ sam bila dobra ciljna grupa
u tom projektu... I tako su iskoristili moj mrak, i N, one devojke sa
Kosova... i onda smo mi shvatili kako nas umetnost eksploatiše, pa
smo imali Okvir tela gde sam postala Coka, gde sam postala neko
koga pitaju nešto, znaš, odjednom si neko, i to umetnost ne shvata.
To je eksploatacija. Zovu te, jer si ciljna grupa. ... Ko od vas nije gledao
kako se radi sa nama, ne zna šta je izgubio... e to je umetnost kada
eksploatišu nas, a mene nikad nije eksploatisala ni Lj, ni N, ni M, ni J, J,
A... nikad nisu s nama radili, a da nas nisu pitali šta mislimo. I baš sam
srećna što sam tu s njima i što mogu sve ovo da vam kažem, i što me
ne vidite. I baš sam srećna što ste me vi pitali da vam ja objasnim o
festivalu… samo zato što smo mi tu ime i prezime. Nisam slepa, nego
sam Coka. Ja vodim tri emisije, volontiram, pa me zove direktor i kaže:
objasni još malo taj angažovani teatar... “
Plače.
Ovde se pojavio trenutak zajedništva u ćutanju koje je trajalo više od

šest minuta. Rastvorio se prostor, dogodila se pauza u pozorišnim činu, koju
smo anticipirali i prizivali, ali koja nije bila usiljena. Dogodio se i terapijski
momenat, a rekli bismo i teatarski momenat koji je bio utkan u toj tišini. Svi
smo, bez da izgovorimo, prepoznali mehanizme po kojima se često rade pro-
jekti prema zahtevima fondera, radi se sa osetljivim grupama neosetljivo.
U jednom trenutku, Coka je ustala da nam objasni kako nekad neko

ekploatiše članove sopstvene porodice ne imenujući ih, već isključivo preko
njihovog invaliditeta, rekavši npr. „moja slepa sestra”.
„Coko, mi te ne vidimo!”
„Ne vidim ni ja vas, pa vam ipak aplaudiram.”
Osobe sa disabilitetom ne vidimo u punoći njihovih ličnosti već isključivo

kroz njihov invaliditet, čime im oduzimamo individualnost i pravo na ravno-

pravnu razmenu.
„... hoće da nam uzmu. To je otimanje. Eksploatacija je kad nešto imaš i

kad troše to tvoje. A mogli bi da eksploatišu i možda bi neko bio srećan
u toj situaciji. Neko drugi troši nešto... a kad istroši može da se baci.
To je otimanje. Podsetila sam se na nešto što sam ja prošla, što je isto
bilo otimanje, isto tako sa institucijom koja je oteta, mogli su da me
eksploatišu i ja bih bila srećna da mogu da radim, da me puste da ra-
dim, pa neka me eksploatišu. Već su me eksploatisali kad su dolazili
da radimo.”
NAGODBA
„Dok god smo eksploatisani imamo neku moć.”
„Izgleda mi važno ovo što Lj. kaže, da dok god smo eksploatisani ima-
mo neku moć... Jedno je boriti se za neeksploataciju u kulturi, a drugo
je kad imamo ljude koji spavaju na hladnom, nemaju šta da jedu, imaju
šugu, telesne vaši, a jednostavno to ostaje neprimećeno.”
U okviru četvrte sesije Sređivanja dvorišta: Vainstitucionalna

savremena umetnička produkcija – Da li je ideološko pozicioniranje nužno?,
koju je moderirala Sandra Stojanović, čuli su se drugačiji glasovi na temu
mogućnosti ostajanja u istoj instituciji koja se i ovde tokom razgovora
pomenuta, te je zanimljivo uporediti različite politike, jer su i pozicije različite,
te u tom smislu nije moguća jedinstvenost, niti je treba očekivati.10 Reč je o
preuzimanju Centra za kulturu Stari grad, njegovom preimenovanju u UK
Parobrod i izlasku Kontekst galerije iz ovog novog, neoliberalnog okvira, što
je i uticalo da se njeni članovi kasnije bave analizom radnih odnosa, uslovima
produkcije i pritiscima neoliberalne kulturne politike. Nije ista pozicija mladih
radnika u kulturi koji napuštaju jedan prostor shvaćen više kao utilitaran i
nekoga ko je u njemu posvećeno gradio svoju višedecenijsku radnu biografiju,
i čiji rad je ovom promenom omalovažen i izbrisan simbolički i materijalno,
uništavanjem dokumentacije. Mogućnost da se nastavi sa radom, pa makar
on bio i eksploatisan, značilo bi i neki minimum priznanja za sve ono što je
prethodilo, te bi tako nešto bilo i sačuvano, a štete diskontinuiteta umanjene.
Zanimljivo je i kako nas nekada sticaj okolnosti navodi da se bavimo politikama
kojima možda ne bismo, da nismo došli u određenu situaciju. Oni s društvenog
dna možda su jedini u stanju da sagledaju društvenu stvarnost, a nedostatak
solidarnosti sa onima sa najmanje moći može se posmatrati kao neki oblik
pasivne eksploatacije.
10
Fragment dijaloga na koji autorka referira dostupan je u ovom zborniku, na strani 34 (prim.prir.)
I, da se vratimo na našu sesiju:
„Mi smo im dali tu vrstu legitimiteta da raspolažu zajedničkim do-

brom. Ne postavlja se pitanje da li neko ko se bavi prostorima ili čime
god, u strukturama vlasti, ima pravo da dodeljuje, uzima, preimenuje,
jer mu navodno po poziciji to i pripada. Mi već nakon rođenja, dok nas
roditelji uvode u sistem, pa dok idemo u školu, prihvatamo pozicije i
odnose moći. Neko je, na primer, rekao to više nije to, već je sad gra-
dski interes nešto drugo, i mi kažemo: “pa dobro!”, jer smo mu mi dali
tu vrstu moći. Prihvatamo, malo se uzbunimo, malo neke građanske
akcije, ali dok se ne promeni ideja da neko drugi odlučuje šta je gradski
interes a ne građani, to se zapravo neće, kao odnos moći, promeniti.”
„...jedni druge eksploatišemo, nije samo da nas neko odozgo eksplo-

atiše od vlasti, već ako je reditelj vlast, ako neko dobije određena
sredstva, neku moć, pa uhvati marginalizovane grupe, pa onda radi
sa njima, pa eksploatiše ... Glumci su navikli na eksploataciju; s jedne
strane, to pristajanje na eksploataciju uvek ima određenog razloga i
opravdanja – dajemo nešto što mislimo da možemo da dajemo, zbog
nečeg drugog što mislimo da ćemo sačuvati ili dobiti. Čim eksploata-
cija krene to je uništavajuće – uništava i sve ostalo... to je bolno. “
STRAH
„Eksploatacija je u stvari povezana sa strahom.

Dok nema straha da će neko da ostane bez posla,
bez egzistencije, taj neko... nekada čovek… nije ni
svestan da je eksploatisan. “
„Ako ne učestvujem u toj igri koju svi igraju, biću odbačena… tu se čak
ide i dalje od straha za osnovnu egzistenciju”
„Sad razmišljam kako ja nekad, zarad nekog opšteg dobra, radi nečeg
što mislim da je društveno ispravno, neophodno, u nekom smislu
eksploatišem.”
„Da, to je pristajanje na eksploataciju, ali samo u onoj meri u kojoj mi

nećemo da odustanemo od privilegija. Mada je to samo privid, jer pri-
vilegija nema…. Evo, mi ovde sedimo, imamo cipele, niko nije gladan;
dobro, možda je neko preskočio ručak…sve to ima veze sa strahom, ali
nije samo strah. Privid je povlastica.”
„Ako ja ne pristajem, ako drugi ne pristaju, onda ja neću moći ni za

ovolicko da pomerim stvari...”
„Stvar je u tome što se mi navikavamo na dnevnom nivou… to je no-

rmalizacija tog odnosa. Ti se vežbaš svakoga dana kada odlaziš u pro-
davnicu da kupiš hleb, da daš sitno svom beskućniku; ti se vežbaš,
malo potkupljuješ svoju savest, častiš sebe tim doživljajem veliko-
dušnosti, zapravo ti se vežbaš da održavaš sistem povlastica.”
„A kako ako hoćeš da mu pomogneš?”
„Da ga povedeš kući?”
„Pa daaaa, da! Nisu svi odnosi eksploatacija, ali ovo što je A pominja-
la jeste. Zarobljeni smo u okvirima klase. Nažalost. Sve su to klasne
tvorevine. I odnos prijateljstva je klasna povlastica”.
Strah da ne budemo mimo sveta i velika želja za kolektivom, zbog koje

se često konformiramo, odvajaju nas od mogućeg izlaza iz kruga uzajamne
eksploatacije. Izgleda da je strah od odbacivanja i veći od straha za opstanak.
A na sesiji Da li je ideološko pozicioniranje nužno?, bilo je izgovoreno

još nešto što povezuje naša iskustva polemike, i što se prepliće, tako da lako
može da pripadne ovoj našoj maloj dramatizaciji. Možemo li se boriti protiv
hegemonije koristeći se fondovima onih koji tu hegemoniju i proizvode, osta-
jući u svom klasnom krugu, a u segregaciji od onih koji nemaju tu privilegiju
da se bore za bilo šta drugo osim preživljavanja? Zabluda da se stvari mogu
menjati iznutra i nije toliko zabluda koliko konformiranje radi opstanka u
sopstvenom kulturnom miljeu, što odvraća naš pogled sa društvenog dna i ne
samo da smanjuje, nego i ukida naš revolucionarni potencijal.
„Slažem se s tobom u vezi sa konformiranim pozicijama. Stvore-

na je kontra-hegemonija u savremenoj umetnosti levice, da kažem
levičarsko mišljenje. To jeste komforna pozicija da budeš u savre-
menoj umetnosti i da apliciraš kod privatnih fondacija i da produkuješ
levičarski sadržaj. Ali to je deo problema, definitivno. I to što ne ume-
mo da izađemo iz toga, to je za nas izazov, treba da bude izazov. Kako
se iz toga izlazi? Naravno da će možda da se završi upravo na tome da
se interveniše u ovaj ili onaj kontekst, institucionalni, medijski. Postoji
hiljadu primera, ali nismo sami u ovoj poziciji i nismo samo mi u tome
da moramo da promišljamo kako da se suprotstavimo toj hegemoniji.
Većina je sa nama, ogromna većina. I ovde i u drugim zemljama.”
I sada, ono što je pred vama je proizvod, o čijoj potrebi smo se toliko
pitali, izveštaj sa diskusije, eksperimenta, koji ne uspeva da prenese nešto što
je nevidljivo i nije imenovano, a stvaralo se u mraku. Bez obzira što su i sada

neke/neki govorili manje, neke/neki i više, neke/neki su se čuli, neke/neki nisu,
sama namera da se isproba format koji to i nije i da se propitaju odnosi moći
na nivou i sadržaja i forme, stvorili su prostor zajedništva, prostor za opipljivo
prisustvo, za emocije i osećaj da smo nešto dobili.
„Mislim da smo sada nešto dobili.”
„Dobili smo neizvesnost.”

77
Mirjana Boba Stojadinović
POLITIČNOST FONDOVA
ZA KULTURU
Da li postoji izbor?
24. februar 2017.
Deveto izdanje Sređivanja dvorišta održano je u Beogradu, kao panel

diskusija u kojoj su pozvane da učestvuju četiri panelistkinje: Jasna Dimitrijević
(direktorka Zadužbine Ilija Milosavljević Kolarac u Beogradu), Branka Ćurčić
(u trenutku javnog razgovora, ova učesnica je bila članica kuda.org i zastupala
je poziciju i iskustvo stečeno tokom rada u ovom udruženju; sada je članica
Grupe za konceptualnu politiku, Novi Sad), Milica Ivić, teoretičarka umetnosti
i jedna od osnivačica Matrijaršije, i Paola Petrić, koordinatorka za projekte iz
oblasti demokratije i ljudskih prava u najširem smislu reči, u Fondaciji Hajnrih
Bel. Moderatorka panela bila je autorka ovog teksta Mirjana Boba Stojadinović.
Tema diskusije bila je usmerena ka preispitivanju uticaja projektnog

finansiranja na kulturnu produkciju – na koji način u realnosti funkcioniše veza
između novca/moći i kulturne produkcije. Koliko i kako domaći i strani fondovi
pod pokrićem dotacija za kulturu i „projekata” iz oblasti kulture stimulišu i ge-
nerišu političke sadržaje? S druge strane, kakav odnos umetnici, menadžeri i
uopšteno profesionalci u oblasti kulture, uspostavljaju sa ovakvim sistemom?
Da li postoji alternativa ovakvom načinu rada (koja ne bi bila ruralni eskapi-
zam)? Na šta treba biti spreman ukoliko neko želi da se odupre ovakvom uzro-
čno–posledičnom redu stvari? Gde su kritički oslonci za promišljanje ovakvih
„škakljivih” tema? U okviru panela, razmatrane su četiri pozicije u oblasti
kulture: državna službenica, civilni sektor/udruženje/zadužbina, autonomna
umetnička produkcija, strani fond.
Četiri panelistkinje bile su upoznate sa kompletnom listom pitanja

za razgovor i pravcem u kome je diskusija usmerena. Ipak, svaka je odlučila
da se kreće u sebi svojstvenom smeru i promišlja odnos svoje prakse i izvora
finansiranja. Tokom razgovora obigravalo se oko same teme, kao da učesni-
ci nisu bili spremni za razgovor o politikama novca, a kojih su sami veoma
svesni, utoliko više ukoliko se njihova praksa (posredno ili neposredno, iz
ugla finansijera, ili iz ugla onoga ko je potraživao sredstva) upušta u kultur–

društveni aktivizam.
Osetljivost pitanja finasiranja, posebno u poređenju sa društvenim

aktivizmom shvaćenim u širokom polju kulture, proističe iz preosetljivosti na
novčane uplive koji deluju kao merilo uspeha i kvaliteta bez alternative, kako
u kulturi tako i u svim drugim aspektima javnog života u zapadnoj civilizaciji,
uprkos humanističkoj retorici koja te novčane uplive uljuljkava u okvire norma-
tivnog.
Jasnu Dimitrijević je profesionalno oblikovao sistem Jugoslavije

osamdesetih: njena radna biografija obuhvata niz izuzetnih radnih dostignuća
na zavidnim položajima, uključujući i rad u Domu omladine od urednice do
direktorke, mesto direktorke Sava centra, direktorke Turističke organizacije
Beograda, do današnje pozicije direktorke Kolarčeve zadužbine. Njena
percepcija sistema je pogled iznutra; polazi od pitanja koje su mogućnosti za
realnu savremenu kulturnu produkciju u datim okvirima i sa datim sredstvima:
„U toku profesionalnog rada u institucijama kulture primenjivala sam znanja
stečena na fakultetu u oblasti menadžmenta.” Stoga, njeni pokušaji za
obezbeđivanje sredstava su, u samoj njenoj interpretaciji, gotovo komični u
suočavanju sa nesuvislostima sistema koji ne razume kulturnu produkciju, niti
načine njenog stvaranja, nadogradnje i razvitka:
„Danas, u kulturnoj politici Srbije producent je profesija koja mora da

odgovori na sva pitanja i probleme kulturne politike. (Radeći u Domu
omladine kao producentkinja, i kasnije direktorka, prim. aut.) nisam
menjala postojeće koncepte, navike, načine rada, već sam stvara-
la prostor u okviru institucije za nove inicijative, bilo da su u pitanju
autori pojedinci ili organizacije van insitucije, koje su svoje programe
realizovali u instituciji. Tako, na primer, u Domu omladine Beograda
uvek smo dobijali više finansijskih sredstava od Sekretarijata za ku-
lturu za programsku oblast koju sam nazvala „Nove inicijative”, nego
za redovne programske sadržaje koji su imali višedecenijsku tradiciju.
To je bilo sredinom devedesetih. Većina projekata za koje smo dobi-
jali finansijsku podršku od Sekretarijata za kulturu bili su proaktivni,
angažovani i tematski u vezi sa tadašnjom političkom situacijom kao
vrsta otpora režimu, ili su bili programi koji su predstavljali otpor
izolaciji u kulturi, u tadašnjim političkim okolnostima.
Sada, kao upravnik u Kolarčevoj zadužbini prepoznala sam mo-

gućnost za novim inicijativama u instituciji koja ima višedecenijsku
programsku tradiciju, kroz partnersko učešće Kolarca u projektu u
okviru programa ‘Kreativna Evropa 2014–2020’.”
Branka Ćurčić nosi petnaestogodišnji zamor nalaženja odgovora na

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU 79
svako pitanje koje se pojavi u kulturnim politikama iz pozicije nezavisne ku-

lturne produkcije. Podelila je iskustvo iz Centra za nove medije kuda.org, koji
je pokrenut iz ličnog interesovanja za tada novu granu umetničkog delovanja,
a potom je prerastao u žilavu strukturu četverca koji je uspeo da se frontalno
suočava sa svakim izazovom i da opstane iz projekta u projekat. U međuvre-
menu, kuda.org se suočio sa internim trzavicama, i ostaje da se vidi kako će ih
oni sami artikulisati, kako će graditi ili prekidati uzajamne odnose, i kako će se
sve to odraziti na njihov rad.
„Do sada sam samo radila u ambijentu udruženja građana, čak se na-
dam da neću morati da ikada tražim drugi posao (sic!). To je zaista
mesto koje je autodidaktičkog karaktera kada je generisanje znanja u
pitanju, i mislim da je, za razliku od obrazovnog sistema kakav imamo
i javnih ustanova kulture kakve imamo, zapravo poprilično otvoren
prostor koji možemo da organizujemo po drugačijim principima oko
kojih se složimo. Možemo čak od toga da živimo, dosta teško doduše.
Možemo da pravimo projekte koji su nekad uspešni ili ne. Možemo da
se bavimo svim temama koje nas zanimaju počev od umetnosti, ku-
lture, aktivizma – ja otvoreno kažem – i politike. Uspeli smo za ovih
koliko sam ja tamo šesnaest godina, da nakupimo dve godine radnog
staža, i to je bilo stvarno iznimna situacija, dakle svi smo nezaposle-
ni. Nas je četvoro, radimo honorarno, radimo po projektima, ali pošto
smo već dugo zajedno, smatramo se prijateljima i političkim sabo-
rcima. Počev od 2007, napravili smo sistem, kako ga zovem „kvazi–
platom” – svi honorari skupljaju se u jednu „kasu” i mi ih delimo na
jednake delove. Hteli smo zapravo da kažemo da iako postoji blaga
podela rada, ne moramo se bar kao ljudi razdvajati. Ta jednakost može
da se nazove ekonomskom jednakošću nezaposlenih koji pokušavaju
kroz ovakav rad i ovakvu vrstu organizovanja, kao preškolovani, da
prežive.”

Milica Ivić se vispreno suočava sa nelogičnostima finansiranja kulture
iz oportunog i izuzetno životnog aspekta iskorišćavanja raspoloživih resursa.
Umrežavanje i građenje međunarodnih veza, uz osvajanje lokalnih prostora
za polujavnu umetničku produkciju, deluju da su trezveno postavljeni spram
preživljavanja supkulturne produkcije. Ona svoju poziciju predstavlja iz ugla
gotovo romantičarskog „plemenitog divljaka”, nekoga ko je doktorirao u teori-
jskom polju na najozbiljnijem umetničkom univerzitetu u Srbiji, dok zajedno sa
drugim ljudima vodi umetnički kolektiv koji namerno opstaje na marginama
grada, društva i kulturnog života. Svakako, ove dve linije rada nisu nužno su-
protstavljene, ali se one retko preklapaju na način na koji ih Ivić uklapa:
„Matrijaršija postoji mnogo kraće od pomenutih institucija. Nastala

je zapravo kao jedna poluformalna struktura od nekoliko neformalnih
i nekoliko postojećih udruženja. Ja sam deo tog najmanje formalnog
Mubareć; to je bio umetnički kolektiv koji postoji skoro deset godi-

na. S jedne strane, stekla sam visoko formalno obrazovanje iz teori-
je umetnosti, ali zapravo moja delatnost tiče se krajnje neformalnih
kolektivnih umetničkih struktura, koje u ovom trenutku postoje kao
Matrijaršija – mesto u Zemunu koje mi zovemo Autonomnim ku-
lturnim centrom. Zapravo, to je mnogo manje čvrsta struktura, mnogo
više jedan skup poetika, kosmogonija, međuljudskih odnosa, i uopšte
načina uverenja o mogućnostima rada i funkcionisanja, i jedna zapra-
vo vrlo široka mreža koja u tom smislu nije čak ni čvrsto povezana sa
jednim mestom, koje je možda privremeno, možda nije. Sasvim smo
spremni za sve modifikacije našeg statusa.”
Pozicija Paole Petrić je takva da ona ima bogat uvid i razumevanje

za šire polje savremenog stvaralaštva. Zanimljiva specifičnost njenog rada
jeste obrazovanje i interesovanje za nemačku kulturu, pa još u kombinaciji sa
srpskom (uključujući i književno prevođenje), i diplomatiju. Možda je upravo
„prevođenje” ključni termin koji obuhvata njenu praksu u kulturi – prevođenje
iz jednog konteksta u drugi, prevođenje jednog dela nemačke politike u ko-
ntekst Srbije, i prevođenje socijalno–aktivističko–kulturne realnosti Srbije u
sferu interesa njene matične fondacije, tj. uzvodno ka političkoj partiji, sve do
poreskih obveznika Nemačke.
„Zainteresovanost za politiku rezultirala je time što sam počela da

radim u međunarodnoj nevladinoj organizaciji Hajnrih Bel koja je
netipična u odnosu na sve ove multinacionalne ili multilateralne
organizacije utoliko što je ona bliska jednoj političkoj opciji u Nemačkoj;
to je stranka Zelenih, tako da dobija određeni deo javnih sredstava. U
našem slučaju su to sada sredstva Ministarstva spoljnih poslova, zato
što je Srbija u procesu pridruživanja Evropskoj uniji i onda u odnosu na
taj deo sredstava Upravni odbor Fondacije u Berlinu odlučuje šta, gde
i kako će ta sredstva da se raspoređuju u odnosu na strateške ciljeve
koje postavlja Upravni odbor, ali i Skupština Fondacije i u odnosu na to
gde postoje kancelarije. Mi tako imamo budžet, javne novce nemačkih
građana i građanki. Deo mog posla jeste da zajedno sa svojim kolegama
i sa upraviteljem ili upraviteljkom naše kancelarije odlučujem o tome
šta ćemo raditi, odnosno koje ćemo oblasti podržavati, ali u skladu sa
našim programom i programskim ciljevima.”
Zašto bi nemačka strana, fond, partija, odnosno nemački narod ulagali

svoja sredstva u stranu zemlju kao što je Srbija? Petrić odgovara:
„Nemačka politička tradicija je takva. Tradicionalne političke struje

imaju svoje fondacije. To su fondacije koje su bliske određenoj
političkoj opciji, ali su nezavisne u svom delovanju, zato što dobijaju
javni novac, kao što ga dobijaju i političke stranke, ali ove fondacije
imaju mogućnost i da generišu privatan novac, ali javnim novcem one

bi onda trebalo da delaju za javne interese u zemlji. Istovremeno, one
imaju međunarodno delovanje, to je deo međunarodnih geopolitičkih
odnosa, gde one onda, u stvari, žele da šire svoj „kunst und kultur”,
gde god je to moguće i da onda svaka politička fondacija u odnosu na
svoje opredeljenje pokušava da pronalazi prirodne partnere u datim
zajednicama.
U slučaju Fondacije Hajnrih Bel, nemamo političkog prirodnog

partnera, nego su nama organizacije civilnog društva partneri i
partnerke; dakle, sve te nezavisne udruge koje pokušavaju da budu
korektiv i kritika postojećim politikama, mi sa njima sarađujemo. Zato
što po našem mišljenju i u odnosu na ono što jeste tradicija „zelenih”,
ovde trenutno ne postoji stranka ni u naziranju na tragu onoga što je
„zeleno”. Postoji par njih koje imaju u svom nazivu „zeleno”, ali nijedna
oblast njihove politike nije bliska „Zelenima”. To je pojednostavljeno
stanje.
Da li poreski obveznici, kako...? To su odluke koje su donete Ustavom,

zakonima i to je konsenzus koji postoji, ali naravno da uvek postoji de-
bata i kritika toga šta se s tim novcem van Nemačke radi. Fondacije su
neka vrsta razvojnih agencija, samo što su ovo, u stvari, mnogo manje
razvojne agencije nego recimo GIZ i u skladu s tim imaju manji okvir
u kome teže da, u odnosu na političko, pronađu one koji su im bliski i
koji bi sutra mogli da im budu dobri partneri, recimo jednog dana u
Evropskoj uniji, danas u Evropi ili, da kažem, na obodu Evrope.”
Civilno društvo postaje sila koja deluje u sopstvenom društvu, ali

ujedno i nezavisno od njega, tj. ulazi u sferu homogenizacije i konsultacija so-
pstvenih inicijalnih impulsa ka stvaranju, preko podrške koja dolazi od strane
interesnih grupa (uglavnom stranih), a koji njih kooptiraju kao svoje partnere,
pretvarajući ih u produženu ruku sopstvenih interesa u međunarodnom ri-
ngu. Upravo ovaj momenat je osetljiv na svim nivoima i za sve strane koje u
tom ringu učestvuju. To je investicija koja je dugoročna. Ova vrsta „nacionalnih
ekonomija” možda čak pripada i modelima koji današnji svet više ne prepozna-
je kao interesne u onoj meri u kojoj ga logika korporacija prepoznaje.
Na pitanje Branke Ćurčić o prirodi hipotetičke saradnje sa lokalnom

strankom Zelenih, Petrić kaže:
„Sav rad koji se ovde dešava, rad političkih fondacija, jeste u stvari
političko-obrazovni rad. Mi bismo mogli da im pružamo programe u
svrhu podizanja njihovih znanja, kapaciteta, i veština za buduće upra-
vljanje, na primer. I to bi uvek bilo javno – to je javni novac, mi onda
javnost o tome izveštavamo i bilo bi vrlo jasno i naznačeno.“
Zanimljivo je da upravo tu gde sredstava kojima se raspolaže ima

najmanje, pojavljuje se i želja za iznalaženjem alternativnih modela funkci-
onisanja. Milica Ivić kaže:
„Finansiranje Matrijaršije je mozaičko. Kada je osnovana, Matrijaršija

nije imala nikakvu ideju o stalnom finansiranju i ono što je zadržano
u principu funkcionisanja jeste da mi ne tražimo pare od projekata za
nešto što nameravamo da radimo, nego isključivo tražimo podršku
za ono što već svakako radimo. Naša logika je da tražimo podršku za
produkciju koja se već događa i koja će se svakako dogoditi u toku te
planirane godine ili perioda. Za sada, to su samo tri godine funkcio-
nisanja. Prva godina je prošla bez sredstava, osim za podršku festivala
Novo doba, koji je festival nesvrstanog stripa i koji je od trenutka od
kad je osnovana Matrijaršija uglavnom tu stacioniran. Druga godina
jeste bila podržana od strane Ministarstva kulture. Treća godina je bila
u potpunosti bez te vrste podrške zbog naše greške, ali je to bila jedna
zanimljiva godina koja je u Matrijaršiji definisana kao test koji nam
šalje Bog andergraunda. To je onda u potpunosti ispalo jako dobro,
zato što niko nije bio ni blizu obeshrabren tom idejom da zapravo sad
treba da se dogodi festival na koji dolazi veoma veliki broj stranih
autora; na lokacijama u gradu su produkcije koje treba da se dogode,
kao i naš rezidencijalni program i stalna produkcija koja se tamo
dešava. Zatim je postojala samo ideja da se vidi kako da se izvede
svaki od tih vrlo malih pojedinačnih segmenata. I onda je to bila jako
interesantna godina, jer je mozaičko finansiranje išlo kroz privremene
relacije sa pojedinim institucijama koje su onda u produkcijskom
smislu to omogućavale, uz jednu Indi–go–go kampanju koja je bila
prvenstveno namenjena festivalu, za koji je nužno imati sredstva da bi
ljudi doputovali i za ostalo.
Zapravo, taj osnovni princip jeste da prvo shvatimo šta hoćemo da

radimo, a onda da shvatimo kako ćemo to da dodatno finansiramo.
Kroz tu široku mrežu koja postoji, a koja nije samo lokalna, nego je vrlo
razgranata; to su u principu mreže slično organizovanih mesta, koje
jesu neka vrsta samoorganizacije i zasnivaju se na nekoj vrsti samo-
finansiranja – upravo u tim međusobnim relacijama postoji prostor
za to da i mi odlazimo, da izlažemo i da dolaze umetnici, da rade. Ja
nemam bolje određenje osim da to definišem kao – ‘mozaičko fina-
nsiranje’.
Mi koristimo naš prostor. Nema zaposlenih. Postoje ljudi koji tu žive,

zato što je to kuća u kojoj postoji rezidencijalni deo i postoji deo
gde su ateljei i koji je isključivo za rad, pa u tom smislu ne postoje
formalno zaposleni; postoje, na primer, zaduženi za atelje sitoštampe
koji od toga isto tako zarađuju, ili sad već muzičke radionice, slikarske
radionice, itd. Ta vrsta mozaičkog finansiranja je moguća upravo

zbog te fleksibilnosti i te neformalnosti cele strukture, koja jeste
materijalizovana na tom mestu, ali je zapravo jedna čudna formacija
koja je razgranata drugačije.”
Da li je kontekst oblikovan novcem koji dolazi iz određenih fondova

relevantan, ili ima suštinski pozitivan uticaj na kulturne prakse? Koliko kulturni
stvaraoci postaju instrumentalizovani u igrama moći i paravan za kvazi–ku-
lturnu delatnost koja je pokriće za političku i ekonomsku dominaciju? Da li se
stavljamo u službu tuđih ideja, koji su, čini se, više pojedinačni interes no opšti
ljudski? Šta se dešava sa simboličkim kapitalom koji se akumulira kroz proje-
kte? Milica Ivić delimično odgovara:
„Ja sam poznata po tome da zagovaram neetičnost. Zapravo smo mi

u jednom trenutku došli do toga da ni na koji način ta naša produkci-
ja ne može da bude ugrožena izvorom finansija, i u tom smislu smo
se rešili te vrste dileme – šta je dobar novac, šta nije dobar novac. U
jednom razgovoru s Irenom [Ristić], pričala sam o ilegalnim načinima
finansiranja koja, isto tako uvek naglašavam – ja lično podržavam. Ni
po pitanju etike zapravo ne postoji ta vrsta problematike, moguće je
da se nismo suočili sa nekim ozbiljnim problemom te vrste. Najvažnije
pitanje je upravo pitanje produkcije i onda su rešene te dileme – ako to
nije ugroženo, sve su to privremene konstelacije koje nas ne ugroža-
vaju.”
Da se bave drugom vrstom umetničkog rada, hipotetički, da li bi to

bilo pitanje?
„Razumem ja tvoje pitanje, ali mi se baš zato ne bavimo drugom

vrstom rada. Upravo je to pitanje izbora. Ono što je Matrijaršija
nije nastalo slučajno; nastalo je iz vrlo jasne potrebe u odnosu na
ostalu ponudu i vrlo je jasno bilo da je nama potrebno nešto što je
nemoguće ostvariti u drugim institucijama i na druge načine. Ta pro-
dukcija jeste rubna u određenom smislu; ona jeste problematična i po
svojim političkim sadržajima, pri tom ne mislim samo doslovno na
sadržaj, nego ona jeste sklonjena u taj prostor polu-javnog i mi uvek
kalkulišemo s tim, s velikim brojem sadržaja, umetnika i stvari koje
je potrebno izlagati: šta se izlaže u Matrijaršiji, šta se izlaže u drugim
partnerskim prostorima, više javnim nego što je Matrijaršija. Tako
da smo mi vrlo svesni zapravo toga šta je nama bilo potrebno, i zbog
čega, svesni smo ostalih prostora i zahteva. Vrlo jasno radimo s tim.
Jeste marginalna, ali je svesno marginalna...”
Branka Ćurčić ističe nešto drugačiji pristup:

„Apropo našeg načina finansiranja, ono jeste projektno. Gradska

uprava za kulturu, Pokrajinski sekretarijat, Republičko ministarstvo,
druga ministarstva, zatim su tu projekti evropskog karaktera, dakle
koje finansira Evropska komisija: administrativna dimenzija je jedna
strana, druga strana je struktura samog tog fonda koji podrazumeva
tzv. mečing. Počela sam sa evropskim fondovima, koje u svom razvoju
od 2008. do danas vidimo kao mogućnost da nađemo neophodnu
podršku. Vrlo često smo morali da se obraćamo Evropskoj kulturnoj
fondaciji iz Amsterdama da se takođe uključi u mečing, a ovde je
jedino na nivou republike, i to radom NKSS, uspostavljena posebna
konkursna linija koja podržava međunarodne projekte, što je veliki
presedan i obezbeđuje deo tog mečinga, ali ne u potpunosti. Naši
drugari, partnerske organizacije iz Hrvatske, to imaju obezbeđeno,
radili su na tome mnogo vremena. Ovde se radilo, ali ipak sa
drugačijom državom i drugačijom vrstom otvorenosti prema ovakvoj
vrsti inicijativa.”
Da li je moguće da će se, u nekoj daljoj perspektivi, državno uređenje

društva ukinuti, i da će ostati nesamostalne i zavisne organizacije civilnog
društva, nasuprot privatnim korporacijama? Tu su i novije tendencije u
Evropskoj uniji sa zadrugarstvom, koje su zapravo rešenje da organizacije
civilnog društva, udruženja građana i male inicijative postanu samoodržive.
Branka Ćurčić kaže:
„Prošle godine tokom proleća objavljeni su vrlo loši rezultati konkursa

za projekte u kulturi u Novom Sadu. Čitava nezavisna scena, uključu-
jući i naše dve organizacije, primila je nula dinara. Pri tome, mi ima-
mo taj tekući evropski projekat, a Novi Sad se kandiduje za Evropsku
prestonicu kulture. Postoji već duže vreme urušavanje svake oblasti
delovanja u Novom Sadu, sa promenom većinske partije ili koalicije
na vlasti. Dolaze ljudi koji zapravo uopšte ne poznaju kulturnu scenu.
Oni znaju za Exit, koji sa svakom vlašću blisko sarađuje i proglašeni
su za organizaciju, ako hoćete i nevladinu organizaciju, od posebnog
značaja. Mi smo pokušali u ranijim inicijativama i gradskim mrežama
organizacija (jedna od njih „Za kulturne politike” iz 2009. godine), da
kritikujemo ovakvu situaciju. “
POMAK
„Prošle godine u proleće, sa kandidaturom za

Evropsku prestonicu kulture, mi pokrećemo novu
Inicijativu. Baš iz ove prošlogodišnje situacije,
po treći put u poslednjih deset-dvanaest godina
pokušavamo da se organizujemo sa drugim
udruženjima i da krenemo u direktne pregovore sa
vlašću, pre svega sa gradskom upravom za kulturu
i Ministrom, i tu zaista ima nekakvih pomaka.
Uspeli smo da izborimo posebnu konkursnu liniju
za infrastrukturne troškove, što je do 45% tekućih
troškova za organizacije, što nikada nije postojalo.
Sada učestvujemo u pisanju Akcionog plana za
kulturni razvoj Novog Sada, u koji ćemo uneti veći
broj izmena, te pokušati da obezbedimo i fond za
podršku evropskim projektima. Shvatamo da su
kulturni fondovi sve manji i manji. Tako da je zaista
pitanje u nekoj daljoj perspektivi kako to može
da izgleda. Sada, u ovom trenutku, fokus je na
drugim oblicima samopodrške, samoorganizovanja
svakako, ako ne baš delovanje kroz projektni rad
udruženja građana, kao i pokušaj menjanja tih
uslova rada, a videćemo ubuduće.” (Branka Ćurćič)
Nameću se brojna pitanja u savremenom stvaralaštvu: Ko danas fi-

nansira kulturu? Da li se prećutno javno nameće stav da kultura treba da bude
zahvalna finansijerima? Koji je sistem vrednovanja kulture kako u širokoj, tako
i u stručnoj javnosti? Čime je najlakše korumpirati kulturnu produkciju i na-
vesti je da preusmeri svoje ograničene kapacitete u pravcu promocije i podrške
preduzetničkih nastojanja? Ipak, ideja o javnom dobru postojala je u Beogradu,
barem u namerama pojedinaca još u devetnaestom veku, ističe Jasna Dimitri-
jević:
„Zadužbina, da se sad ne bavim istorijskom analizom pojmova, je širi

pojam i odnosi se na trajnu namenu određene imovine pojedinca koji
je iz plemenitih opštih razloga svoju imovinu uputio u opštedruštvenu
korist. Fondacija je pravno lice bez članova i osnovne imovine, a koje
je osnovano radi ostvarivanja opštekorisnog cilja.
Kad vam pričam o Kolarcu samo želim da ga uporedim sa ostalim

institucijama kulture, jer smo mi isti po načinu organizovanja, broju
sala, kapacitetima, broju programa, vrsti programa, kao i svi ostali

kulturni centri, mislim i na Dom omladine, i KCB i SKC, ali smo različiti
po načinu finansiranja i osnivačkom statusu, po poreklu imovine. Naš
osnivač je pojedinac, bogati trgovac. Pred smrt, Kolarac se posve-
tio podizanju Kolarčevog narodnog univerziteta, što je uobličeno u
njegovom testamentu, kao trajno zaveštanje imovine. To što je zgrada
Kolarčevog narodnog univerziteta izgrađena 1932. godine, znači pe-
deset godina nakon njegove smrti, ukazuje na činjenicu da nije bilo
ni lako ni jednostavno ispoštovati volju osnivača. Posle 1945. godine,
do 1956, kada je ta imovina nacionalizovana, napravljen je dogovor
između države i Odbora koji je nezavisno telo, jer je vodilo računa po
testamentu o imovini koja je poverena Odboru, da država 20% fi-
nansira delatnost Kolarčevog narodnog univerzijteta. Meni su bila
posebna inspiracija u radu na Kolarcu reči prvog predsednika Odbo-
ra, Aleksandra Belića, koji je rekao da će u Srbiji uvek biti potrebne
institucije kulture kao što je Kolarčev narodni univerzitet, jer državni
sistem svojim obrazovnim i ostalim državnim institucijama nikada
neće zadovoljiti potrebe građana za znanjem i kulturom. Kolarac je bio
model kulturnog i obrazovnog centra, nekoliko decenija pre nastanka
mreže kulturnih centara, domova omladine i domova kulture u Srbiji
sedamdesetih godina, a čiji koncept je bio difuzija kulture i edukacija,
i razvoj stvaralaštva u lokalnim zajednicama. U tom periodu je posto-
jalo oko 260 kulturnih centara u Republici.
Sledeća faza razvoja kulturnih centara i promena u sferi kulturne

politike u ovoj oblasti dogodila se devedesetih godina. Imali smo ratno
i posleratno vreme i sve burne političke promene, ne samo u Srbiji nego
i u Evropi. Nastajali su paralelni kulturni centri u fabričkim halama,
industrijskim zonama, kao alternativa postojećim državnim kulturnim
centrima, sa različitim finansijskim izvorima za svoju delatnost. I to
jeste važno vreme i za Srbiju, ali to je bio trend na evropskoj kulturnoj
sceni. Tada je u Beogradu počeo sa radom Reks, i u unutrašnjosti
zemlje, razna udruženja i asocijacije, kulturne organizacije u Novom
Sadu, kao i drugim gradovima u Srbiji, Vranju i u Čačku, itd. Bio je
to neki angažovani stav grupa ljudi, pojedinaca koji su formirali
svoje kulturne scene, u skladu sa zakonima i novim mogućnostima
finansiranja, kao paralelne institucije kulture, jer postojeće državne
institucije, mislim pre svega na kulturne centre, nisu imale aktivnosti
koje su podržavale drugačiji i angažovani stav u kulturi i politici
tadašnjeg vremena. Nikada ove institucije nisu više imale neku
angažovanu i vidljivu ulogu u javnom političkom i kulturnom životu,
ali se 100% finansiraju iz budzeta i nemaju finansijskih problema.
Danas smo, nakon oko dve decenije postojanja nezavisne kulturne
scene u situaciji da pričamo o tome kako će ona opstati i kako će se
finansirati nadalje.”
Govoreći o kraju devedesetih, Paola Petrić zaključuje:
„Definitivno diskontinuitet, to je moj lični osećaj, u odnosu na to kako

sam doživela kulturu pre devedesetih. Devedesete su za mene li-
čno velika izolacija i velika ‘crna rupa’ i zaista jedno mračno doba, ali
nažalost, dvehiljaditih se, da kažem, sa demokratskim promenama
nismo snašli, odnosno naši demokratski upravitelji. Transformacija
i tranzicija i dalje traju, jedna opšta pljačka bez ikakvog dogovora o
tome šta nam je važno. Trebalo bi da da se pitamo zašto smo mi u situ-
aciji u kojoj se većina stvari finansira projektno? I vidimo šta je upo-
redna praksa u Beču, ili šta je uporedna praksa u Saveznoj Republici
Nemačkoj, dakle koliko tamo udruženja trči za evropskim projektima,
koliko njih u Italiji trči za evropskim projektima, a koliko, u stvari, fina-
nsiraju njihove različite regije. Njima je kultura jedna od pet najvažnijih
stvari koje žele da razvijaju sa svojim građanima i građankama.“
U Srbiji je svakako sada drugačije, podseća Dimitrijević:
„Nakon 2011. godina i donošenja novog Zakon o zadužbinama prestao

je da se primenjuje (raniji) model finansiranja Kolarca i mi se danas
finansiramo 100% od sopstvenog prihoda. Sadašnje finansiranje
Kolarca je dupla greška gradske kulturne politike. Niti Kolarac dobija
sredstva za troškove objekta, niti dobijamo dovoljno sredstava
za projekte, a ni drugi organizatori nemaju besplatnu dvoranu, sa
mogućim prihodima koji bi ostvarili od ulaznica. U međuvremenu
smo zaboravili da je nestao Jugokoncert i time je Kolarac ostao bez
oko četrdeset plaćenih koncertnih termina. To je bila greška kulturne
politike i sistema. A partnersko učestvovanje Kolarca u projektu TAKE
OVER, u okviru programa Kreativna Evropa, dokaz je da smo kao
institucija spremni da pratimo trendove.”
Koliko u trci za sredstvima program počinje da prati konkursne pro-

file? Koliko ljudi konkurišu sa namerom da dobiju novac u okviru onog što je
interes fondacije koja sredstva dodeljuje? Da li se prijavljuju na konkurse da bi
udovoljili zahtevima koji se traže?
Kao predstavnica jedne od takvih međunarodnih fondacija, Paola

Petrić objašnjava:
„Ne mogu da kažem da stičem utisak da oni koji nas kontaktiraju same
projekte adaptiraju u odnosu na posebnosti naše fondacije, ali se
dešava da mi nekad u komunikaciji kažemo: „Da, jeste, to jeste nama
bliska tema, ali se mi njom ne bavimo na taj način, nego malo ako
može da se ‘zavrne’ ovako ili onako”, ali uvek je zaista stvar dijaloga, i
interna politika je da to bude dvosmerni proces.””
To „zavrtavanje” Petrić ovako pojašnjava:
„Mi, u stvari, više volimo da pokušamo da mapiramo pojedine neza-

visne udruge, formalne ili neformalne (npr.) po Vojvodini, u seoskim
sredinama, i da onda krenemo od udruženja žena na primer u
Stanišiću, da kažemo: ‘Koja su vaša znanja, iskustva, resursi, kapa-
citeti i da li uopšte razmišljate o tome da biste ikada započele neku
ekonomsku delatnost na tragu socijalnog preduzetništva ili koopera-
tiva, odnosno zadrugarstva?’”
O S L U Š K I VA N J E
„Mi nismo organizacija koja javno raspisuje konkurs,

dakle nikada na našoj veb-stranici nećete pronaći
javni konkurs, kriterijume, tražimo ovo i ono,
itd. Pošto nismo klasična donatorska organizacija,
više je zadatak nas koji smo tamo zaposleni kao
koordinatori ili koordinatorke da se krećemo u
zajednici, da osluškujemo šta se dešava u oblastima
koje su nama zanimljive. To je netipično delovanje
za međunarodne organizacije gde postoje konkursi
i jasni kriterijumi, a u stvari opet i upitni načini
odlučivanja ili donošenja odluka. Zajedno sa
kolegama iz departmana za Istočnu i Jugoistočnu
Evropu, pošto smo prvo utvrdili i oslušnuli, i znamo
šta jesu potrebe ovdašnje zajednice, kreiramo
program i konkurišemo sa tim programom zajedno
sa ostalim kolegama iz ovog departmana kod
Ministarstva spoljnih poslova [Nemačke, prim.
aut.]. Nekad se desi da i mi tražimo tri puta više
para, pa dobijemo polovinu. Nekad se desi da na
pola programskog perioda oni kažu: „Ima još nešto
malo, zato što je u Ukrajini napeta politička situacija,
(tamo organizacije ne mogu ni da delaju, ili u Rusiji
ih proganjaju kao veštice u Srednjem veku) tako
da mi onda dobijemo dodatni novac i pokušavamo
da ga raspoređujemo na najbolji mogući način.
Kriterijuma nema, postoje teme.” (Paola Petrić)

Zanimljivo je da ni jedna od ovih panelistkinja nije imala iskustvo da fondacija
koja je podržala projekat napravi vrednovanje projekta nakon njegovog
završetka. Ili, kako kaže Dimitrijević: „Kada se završi poslednja isplata, tada
počinje već sledeći konkurs, niko nema vremena da čita.”
Na provokaciju mlađe koleginice Nine Mihaljinac o cilju diskusije, Ivić

je sažela pitanje nezavisne kulturne produkcije, direktno referirajući na rad
Asocijacije NKSS:
„Ja bih se nadala da je ovaj razgovor postavljen sa ciljem da nezavisna

kulturna scena sebe dovede u ozbiljno pitanje, to bi bilo jako dobro.
Ja bih volela da je to, na primer, odgovor. Ti partikularni, pojedinačni
primeri, to je sve jako zanimljivo, ali zapravo meni je prirodan način
posmatranja malo više meta-teorijski; to sad nema veze sa mojim
angažmanom iz organizacije iz koje dolazim, nego više sa ovim mo-
jim formalnim obrazovanjem. Nemoguće je razgovarati o ovoj temi,
a ne biti svestan činjenice da se uopšte princip vaninstitucionalnog,
odnosno antiinstitucionalnog, ako ćemo ga nazvati nezavisnim ku-
lturnim delovanjem, dešava u određenom trenutku i da se dešava s
određenim ciljem. Ono nastaje devedesetih: tada je bio taj rat, tada
nije bilo moguće sarađivati sa institucijama kulture, to je bila nužnost
trenutka. I ako je nezavisna kulturna scena sebe generisala u ne-
kom trenutku kada se činilo da je to bio jedini mogući način, mislim
da je sada već vrlo jasno i da se mora shvatiti da je taj model koji je
ponuđen pre svega kroz projektno finansiranje zapravo vodio ka vrlo
jasnom uvođenju neoliberalnih modela, i da nezavisnost NKSS jeste
tragično problematična pozicija, bez obzira što ona sebe teorijski
pokušava da artikuliše u poziciji između tih institucija kulture koje su
problematične zato što baštine nacionalne i nekakve nazadne vre-
dnosti ili kako god, i tog nekog privatnog sektora u kojem kao sad po-
stoji taj neki strašni Mikser kao nekakva neoliberalna konstelacija, dok
se zapravo kroz ovu najproblematičniju, a to je ta nezavisna pozicija
koja bi kao mogla biti odbranjena već uveo takav model u kulturi, koji
se i dalje podržava.

Mislim da je danas stvarno nužno da se ta stvar vrlo jasno sagleda i da
NKSS shvati i da je to taj veliki tabu o kome je jako teško razgovarati
i da zapravo mora nešto da se uradi, inače teži svom samoukidanju.
Poenta je suočiti se sa genezom zatečenog stanja i sa odgovornošću
za to. Istražujući kroz teorijsku literaturu pojavljuju se sada, ono što je
meni jako drago, analize tog stanja i onda se kaže na primer da treba da
nezavisna kulturna scena prizna da je propuštena prilika da se deluje
iznutra, iz institucija. Ako kažemo da to tad [devedesetih, prim. aut.]
nije bilo moguće, zato što su institucije bile takve kakve su bile, to je
sve moguće, ali je jako važno suočiti se s tom vrstom odgovornosti i sa
vrstom odgovornosti za perpetuiranje takvih modela danas. Ja mislim
da to jeste zapravo jedan veliki tabu. Moguće je da treba da protekne
neko vreme, kako bi bilo jasno šta je u stvari značilo preuzimanje tih
modela proizvodnje.”
TABU
„Najlakše ćemo sa sadržajima. Zapravo je problem

u modelima proizvodnje, mislim upravo na prista-
janje na neoliberalni model.” (Milica Ivić)
Sagledavajući problematiku na primeru Matrijaršije, Ivić precizira da

se njihova produkcija održava
„…kroz formiranje mreže. I to nije entuzijazam, ja se ne slažem sa tom

kvalifikacijom, to je vrlo svestan izbor. Zapravo je nemogućnost za
participaciju u bilo kom drugom modelu. I moguće je da je neodrživ
taj entuzijazam, ali je sve ostalo neprihvatljivo. Ako je ovo neodrživo,
ne postoji onda alternativa za participaciju u nečemu drugom što je
ponuđeno. Postoji mogućnost da se prizna neodrživost ove entuzija-
stične strukture i da se onda radi na nečemu novom. Imam jako veliki
problem sa pristajanjem na ponuđene modele, pre svega u mišlje-
nju. Mislim da potencijalnost uopšte proizlazi iz nemogućnosti. Zato
su meni mogućnosti jako dosadne. Kada se izgubi ta vrsta prostora
za mišljenje nemogućeg, što ja mislim da se apsolutno desilo nezavi-
snoj kulturnoj sceni, da onda participacija u tome postaje vrlo pro-
blematična, politički, na svim ostalim osnovama.“
Nakon što se diskusija završila, razmenjujući poslednje neformalne,

iako potencijalno poslovne, misli i planove, u krugu nekoliko poslednjih ljudi
koji su se spremali da napuste prostor, neko je s kritičkim tonom razočaranja
prokomentarisao – kako ovakve diskusije obično ne dođu do konkretnih kora-
ka i rešenja.
Zanimljiva je težnja za efikasnošću i direktnim planom delovanja, iako

se širi problem očigledno ne sagledava. Sagledati problem, prozreti ga, razu-
meti gde zaista izmiče ono čemu se teži, istovremeno donosi i pojašnjenje šta
je moguće da se uradi u datim okolnostima. Razgovori kao što je ovaj nisu pri-
lika da se biju bitke, već su prilika da se shvati zašto se biju te bitke. Konkre-
tno, zašto profesionalizacija i kvalitet rada u kulturi više nije dovoljan kriteri-
jum za savremenu umetničku produkciju, već glavni argument mora da bude
akt ubeđivanja, počevši od samog procesa izbora, bilo da je u formi konkursa
ili van njega. Upravo u vihoru efikasnosti koji troši mnogo energije, a ne donosi
mnogo koristi i smisla, pokušaj dubinskog razumevanja jeste gest pobune ra-
zuma kao iskliznuće. Imperativ produkcije u savremenoj kulturnoj produkciji
u Beogradu jeste kanalisanje pobune u predvidljive, „civilizovane” , bezbedne
i konačno potpuno benigne intelektualne igre bez granica; umaranje i trošenje
na apsurdne radnje i delatnosti – predvidljiva pobuna kanalisana sredstvima

visokog modernizma.

93
95
97
99
Dve godine od prvog okupljanja organizovan je Karavan Sređivanje dvorišta, kao putujuća
dijaloška platforma koja ispituje mogućnosti građanske participacije i delovanja nezavisnih
kulturnih organizacija u javnoj sferi. Uz podršku Umetnobila, Karavan je putovao po Zapadnoj
Srbiji, a dijalozi su organizovani u formi plenuma na glavnim gradskim trgovima i u drugim javnim
prostorima. Tematski su bili usmereni na razumevanje uloge nezavisnih kulturnih delatnika u
procesima odlučivanja i kreiranja javnih politika koje se tiču kulture, obrazovanja i informisanja.
Govorilo se o preprekama s kojima se suočavaju i tragalo za odgovorom na koji način je moguće
prevazići probleme, umrežiti se i zajednički delovati na jedinstvenom frontu.
101
Virdžinija Đeković
SUSRETI U
(RAZ)MIMOILAŽENJIMA
Saradnja civilnog i javnog
sektora u kulturi
8. april 2017.
Trg šabačkih žrtava, Šabac
Na zvaničnoj veb prezentaciji grada Šapca, kažu:
„Šabac je uporedo s početkom razvoja moderne srpske države, to

jest, početkom 19. veka, postao ,,kulturna žiža” Srbije, zadržavajući visok nivo
kulturnog razvoja do današnjih dana. U Šapcu deluju ustanove kulture poput
Biblioteke šabačke, Šabačkog pozorišta, Narodnog muzeja, Međuopštinskog
istorijskog arhiva, Kulturnog centra, a u blizini Šapca nalazi se i Dom kulture
Prnjavor. Sve ove ustanove učestvuju u kreiranju i sprovođenju kulturne politike
grada Šapca. Osim njih, značajno mesto u kulturnom životu predstavljaju
brojna udruženja kao što je Udruženje likovnih stvaralaca Šapca, ali i kulturno
umetnička udruženja kao što su KUD Abrašević, Ansambl narodnih igara
Hajduk Stanko, Umetnički ansambl Čivija.“ 11
Karavan Sređivanje dvorišta prvi put po izlasku iz Beograda12 odlazi u

Šabac. Partnerska organizacija s kojom u saradnji osmišljavamo temu, pozi-
vamo na razgovor i prepoznajemo probleme koji bi mogli biti predmet di-
jaloškog kruga je Kombinart. Ova neformalna, samoorganizovana grupa mla-
dih šabačkih umetnika, paralelno sa osnivanjem Ulične galerije13 u Beogradu
pokreće prvu Otvorenu galeriju u svom gradu i od tada u kontinuitetu, lokalno
i šire, deluju u zajednici; kako sami navode, kroz umetnički aktivizam. Prema
rečima osnivača, Kombinart je zajedništvo u umetnosti. Kombinacija različi-
tih umetničkih praksi, tendencija, ideja. Kombinart je i kombinat za umetni-
ke, mesto okupljanja, mesto odakle se polazi u stvaranje14. Grupa je za samo
11
sabac.rs
12
Sređivanje dvorišta prvi put izvan Beograda održano je u Smederevu, u oktobru 2016. godine tokom godišnje
Skupštine Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, ali je Šabac prvi grad u kojem je održan plenum u javnom
prostoru gradskog trga.
13
Ulična galerija je otvoreni prostor nastao u Beogradu 2012. godine u prostoru pasaža (danas Čavketov pasaž)
pored Bezistana. Izlozi za plakate ruiniranog bioskopa „Kozara“ pretvoreni su u prostor za izlaganje radova
savremene umetničke scene umetnika iz celog sveta.
14
Facebook stranica Kombinart
nekoliko godina delovanja uspela da ostvari značajne rezultate u zajednici i

postane prepoznatljiva, tako da je valorizovana ne samo od strane publike i ko-
risnikâ, već i od strane gradskih institucija i ustanova kulture. Njihova saradnja
sa Šabačkom bibliotekom uzima se kao reprezentativan i nažalost usamljen
primer dobre i dugoročne saradnje javnog i civilnog sektora u Srbiji.
Prvi u nizu karavanskih razgovora bio je tematski široko postavljen

upravo na pitanje odnosa i mogućnosti, potencijalâ, mehanizama i prepreka
saradnje organizacija civilnog društva i ustanova i institucija javnog sektora.
U plenumskom krugu na Trgu šabačkih žrtava okupili su se predstavnici/e lo-
kalne samouprave, organizacija civilnog društva i neformalnih grupa (Kombi-
nart, Cerski marš), samostalni umetnici/e i aktivisti/kinje, profesorka knjiže-
vnosti, pedagoškinja, kao i predstavnik lokalne turističke organizacije: Marko
Gavrilović, Dragana Đurđević, Milena Obradović i Dragan Đurđević (Kombi-
nart), Božidar Katić (Lokalna samouprava i Udruženje Cerski marš), Ivan Glišić
(samostalni umetnik i pisac), Živko Ivković (Prozaonline), Đorđe Damjanović
(vaspitač), Zoran Ilić (Prozaonline), Danijela Petrović (profesorka), Nataša
Starčević (pedagoškinja), Srđan Mitrašinović (Turistička organizacija grada
Šapca), Ivan Zupanc (fotograf i autor koncepta Umetnobil), Irena Ristić (Hop.
La!) i Virdžinija Đeković (Tačka komunikacije).
Već ovako raznolik odziv aktera koji na drugačije načine doprinose

javnom životu zajednice pokazao je da Šabac prepoznaje potencijal međure-
sorne i međusektorske saradnje, kao osnovnih parametara merila kvaliteta
života jedne sredine. U tom suživotu, ispostaviće se da su često upravo orga-
nizacije civilnog sektora te koje podstiču programske i tematske inovacije,
pozivaju na dijalog, prepoznajući mogućnost implementacije savremenih
kulturnih praksi na lokalnom nivou i u skladu s internim prilikama. Dok se s
druge strane institucije prepoznaju kao trome, automatizovane i „ušuškane“
u sigurno finansiranje bez izloženosti evaluaciji i proceni kvaliteta, pa i bro-
ja programa koje realizuju. Na takve predstave koje negujemo, a koje su do-
brim delom zasnovane na posledicama praktičnih iskustava radnikâ i radnica
u kulturi utiče niz različitih spoljnih i unutarnjih faktora. Šire gledano, zajedno
s nama, generacije iza nas svedoče o nepremostivom jazu dva gorepomenuta
sektora, iako obe strane deklarativno duboko veruju da bi takva promena pozi-
tivno uticala na rad i jednih i drugih. Iz pozicije države, civilni sektor skoro da
je i dalje u potpunosti neprepoznatljiv, ili namerno zanemaren. Primerice radi,
Zakon o kulturi jedva da pominje organizacije civilnog društva, svrstavajući ih
nakon fondacija, zadužbina i preduzetnika u „druga pravna lica i subjekte u ku-
lturi15“. U istom dokumentu, od predviđenih mehanizama saradnje ili podrške
predviđen je samo instrument finansijske potpore javnim konkursima koje
raspisuje nadležno Ministarstvo, autonomna pokrajina ili lokalna samoupra-
va. U nedostatku nacionalne dugo očekivane Strategije ili nekog sličnog du-
goročnijeg i sveobuhvatnijeg dokumenta, ni jednom posebnom uredbom nije
predviđena stimulacija povezivanja sektora, te osnaživanje organizacija civi-
15
Član 73, Drugi subjekti u kulturi, Zakon o kulturi
SARADNJA CIVILNOG I JAVNOG SEKTORA U KULTURI 103
lnog društva, ili podsticanje ustanova na progresivnije oblike saradnje. De-

etatizacija ipak nije samo proces svojstven Srbiji. On se dešava u većini savre-
menih zemalja, a kultura i aktivizam se sve više prepuštaju tržišnim obrascima
s imperativom samoodrživosti. Ipak, u državama poput naše, gde ekonomija
još uvek nema viška resursa za prepoznavanje i ulaganje u zajednicu, a tržište
skoro da i ne postoji, ovakav model je skoro pa nemoguće realizovati. S druge
strane, aktuelna kulturna politika ne prepoznaje savremeno stvaralaštvo kao
vid umetničkog i društvenog iskoraka i progresa, već kao promociju tradicio-
nalnih vrednosti i nacionalnih obrazaca, pa prema tome i u skladu s državnim
modelom uređenja, čak i postojeći instrumenti grade sve veći otklon od neza-
visne scene i njenih aktera. Očekivalo bi se da u ovakvim okolnostima, upra-
vo ta scena reaguje intenzivnijim javnim zagovaranjem i pritiscima u pravcu
poboljšanja uslova u kojima radnice i radnici u kulturi danas deluju. Međutim,
takvog snažnog ujedinjenijeg fronta još uvek nema, ali se njegovo formira-
nje nazire usled akumuliranog nezadovoljstva i potrebe za promenom, koja
će zameniti stagnaciju. Značajnu ulogu u tim procesima ima i podrška šire ja-
vnosti, odnosno publike koja i na ovaj način, zauzimajući aktivniji stav, može
biti saveznik za artikulaciju težnji savremene scene. Govoreći o problemima
i izazovima s kojima se suočavamo u kontekstu nacionalnog, slične, skoro
preslikane obrasce susrećemo i na lokalnom nivou, što potvrđuju primeri iz
gradova koje je Karavan Sređivanje dvorišta posetio u proteklom periodu.
Osećaj devastacije značaja kritičke kulture i savremenog stvaralaštva prisutan
je kod većine sagovornika i sagovornica već na prvom javnom razgovoru u
ovom ciklusu.

Božidar Katić: „Šabac je grad koji je bio, po mnogo čemu, vodeći, pa
se tako može reći da ima i bogatiju kulturnu tradiciju od većine gra-
dova u Srbiji. I danas, grad Šabac izdvaja čak sedam posto od uku-
pnog budžeta za kulturu. Ovde se vodila velika polemika oko toga.
Inače, ovo je jedan od retkih gradova gde je opozicija na vlasti. Kažu
da nije vreme za kulturu, a ono što smo mi pokušali da odgovorimo je
to da, ukoliko ne radimo za kulturu, svi drugi segmenti života posta-
ju uzaludni. Uzalud su sređeni trotoari i sve ostalo, ako nemamo svoj
kulturni identitet. Verujem da su veze koje postoje između obrazova-
nja i kulture, između turizma i kulture manje-više svuda u svetu jako
čvrste i nalaze se u istoj oblasti. Kod nas to nije tako. Kod nas pos-
toji ta tradicija da je kultura nešto za šta se daje jedino ako se mora.
I tako, ako se krene s pogrešne pozicije, ne postoji mogućnost da
dođete do kvalitetnog rešenja. Ja verujem da smo u gradu ipak uspeli
da napravimo neke pomake. Ove godine smo izdvojili 12 miliona za
projekte u kulturi kroz javni konkurs. Lično sam mislio da to nije dovo-
ljno, ali veliki deo sredstava odlazi uvek na plate zaposlenih u javnim
ustanovama. Ono što je meni bilo čudno jeste to da mi ovde imamo
jedan deo budžeta koji se odvaja referendumski, gde građani na ra-
zličitim lokacijama u gradu glasaju i predlažu projekte za realizaciju.
Za to imamo još deset miliona dinara. Tu skoro da nije bilo predloga

vezanih za kulturu. Uglavnom su bili prepoznati komunalni problemi,
koji čak nisu toliko strašni ovde.“
U današnje vreme, pitanje balasta javnog sektora, ne samo u kulturi,

postaje veoma relevantno. Posebno u oblasti kulture, ne postoji nikakva vr-
sta programske evaluacije: za javne ustanove, budžetska sredstva se izdvajaju
prilično automatizovano i neselektivno, a saradnja s ustanovama uglavnom
je svedena na ustupanje prostornih resursa za potrebe realizacije programa.
Jedan od dobrih primera ove vrste razmene iskustava, resursa, znanja i veština
nalazi se upravo u Šapcu. Simptomatično i za ostale slične prakse jeste to da su
one uglavnom posledica dobre saradnje pojedinaca, međusobnog razumeva-
nja i želje za povezivanjem.
Božidar Katić: „Rezultati se tu javno ili nikako mere, a ogroman novac

odlazi na administraciju. Vi morate da dajete ogroman novac, a rezu-
ltat zavisi od dobre volje pojedinaca.“
DOBRE PRAKSE
„Mi [iz Kombinarta] imamo baš dobru saradnju sa

Šabačkom bibliotekom. Imamo slobodan prostor
tamo, ali ne samo to. Trudimo se da nam programi
stvarno budu zajednički realizovani i osmišljeni.
Ono što ovde nedostaje jeste strategija, posebno
strategija koja podrazumeva zajedničko delovanje.
U to bismo onda mogli da se uklopimo, tu saradnju
osiguramo na neki način i planiramo za budućnost.“
(Milena Obradović)
Dragana Đurđević: „To s bibliotekom je saradnja na individualnom

nivou. Oni jesu tradicionalna ustanova, ali su u jednom trenutku
shvatili da im je ovakva vrsta saradnje potrebna zbog inovacije. Pre-
poznali su da povezivanje tradicionalnog i nečeg novog može biti inte-
resantno, odnosno drugačije za okolinu u kojoj zajedno delujemo.
Kasnije su ljudi, publika, prepoznali uspešnost ove saradnje, tako da
su sada naši programi mnogo posećeniji.“
Milena Obradović: „Oni su otvoreni za nove ideje, to je najvažnije. Uz

poštovanje tradicije, kreiramo nove programe.“
Ivan Glišić: „Nekada su institucije negovale pojedince i nezavisne

umetnike. Bilo je nezamislivo da bez nas prođe Dan biblioteke, Dan
muzeja, Dan pozorišta, Dan omladine… Danas su uglavnom zatvorene

za nas starije, i za mlađe. Sve je zamrlo ‘75., u vreme Brozove bolesti,
iz straha vlasti od slobodne misli. Ukinut je „Klub zavičajnih studenta’’,
a vodili su ga Miomir Gruić Fleka, Bane Moskovljević i Đorđe Popo-
vić. Ukinuti su časopisi za mlade stvaraoce Korak, Plamen, Susreti,
Kolokvijum… Ukinut je i „Zavičajni klub mladih stvaralaca“, bio sam
predsednik, i slikarsko-pesnička grupa „Boje i reči“, bio sam suosni-
vač. Vodio sam od 2001. do 2004. i Art Otpor Scenu, koji je bio do-
bar [Otpor] dok je bio u funkciji političara. Kasnije je i to ugašeno, s
prestankom delovanja NO ‘Otpor’. Danas mladi retko posećuju javne
ustanove kulture, ne prepoznaju se u njima. I to je sve pitanje neči-
je volje. Ako ne znaš da obavljaš posao za drugoga, i kako drugi želi,
nisi podoban. Ukinuto je i „Udruženje književnika“. Ukinut i časopis za
književnost Ispod duge. Ja sam toliko toga uradio, a danas me niko ne
zove sem Kombinarta. A sam, ne mogu da platim salu i sve troškove
potrebne za događaj.“
Iskustvo pokazuje da represivni kulturni modeli, često rezultiraju

upravo razvojem nezavisne scene, osnažujući pojedince da u takvim uslovima
stvaraju, kritikuju i angažuju se. Tako je bilo i u periodu s kraja šezdesetih
godina dvadesetog veka kada je za kratko vreme osnovan veliki broj novih
inicijativa, pokreta i festivala. Demokratizacijom kulture16 značajno su uvećani
njeni infrastrukturni kapaciteti, ali je sloboda izraza i dalje bila ideološki i
partijski ograničena, što je i pored svih mera, čini se predstavljalo podsticaj za
novo stvaralaštvo izvan zvaničnog diskursa. Ipak, čini se da iako danas živi-
mo u vremenu pretpostavljene demokratičnosti, udaljenost javnih ustanova i
samoorganizovanih kolektiva daleko je veća nego što je to bila gorepomenutih
godina. Ipak, nije to jedini raskorak ukoliko govorimo o nezavisnoj sceni i
povezivanju. Usled nedostatka resursa (vremena i ljudi) i same organizacije,
grupe i pojedinci ne posvećuju dovoljno pažnje međusobnoj saradnji i razmeni.
Dragana Đurđević: „Imamo uglavnom komunikaciju s ljudima po

potrebama projekta.“
PREĆUTNA PODELA
„Ovde je prećutno napravljena podela na oblasti

kojima se bavimo. Mi se recimo baziramo na pro-
gramima likovne umetnosti u javnom prostoru.
Komunikacija s gradom ide uzlaznom putanjom.
Obično dobijemo ono što tražimo, ali bilo bi dobro
da imamo zajedničku strategiju u cilju realizacije
zajedničkih programa.“ (Dragan Đurđević)
16
Izveštaj Srbije na zvaničnoj sajtu Compendium posvećenom evropskim kulturnim politikama dostupan je na
linku http://www.culturalpolicies.net/down/serbia_022015.pdf
Milena Obradović: „Uvek smo otvoreni za nove članove. Ali ljudi odu-
staju, jer misle da je lakše sve ovo nego što zapravo jeste.“
A o kome govorimo, kada govorimo o publici? Nastavlja se u Šapcu

priča koja je započeta u septembru 2016. u beogradskom Magacinu. Da li je
istina često pominjano to „da smo sami sebi publika” i da mladi danas nemaju
interesovanja za programe iz kulture, ili da ipak kultura ne ume da govori nji-
hovim jezikom. Pominjali smo prethodno publiku kao saveznika, ali saveznika
bi trebalo na vreme pripremati i graditi, posebno ukoliko govorimo o mladi-
ma. Postavilo se pitanje na koji način organizacije nezavisne scene mogu to
da učine? Gde je ulazak u škole? Evropske studije17 pokazuju da je u iščitivanju
kulturnih sadržaja nastupila velika smena generacija, koju kako izgleda, nismo
uspeli da savladamo. Za posledicu, danas imamo najmanji broj kulturnih pro-
grama za tinejdžere, u čijim očima zidovi institucija, pa i organizacija svako-
dnevno rastu, a želja da se one posete srazmerno tome je sve manja. Postavlja
se tako pitanje da li je možda baš taj problem put zajedničkog delovanja različi-
tih aktera, jer je na kraju krajeva interes zajednički.
Danijela Petrović: „Društveno je nekada bilo vrlo poželjno da ste info-

rmisani, da znate koja su kulturna dešavanja oko vas. Umetnost je bila
važna, bilo da je upražnjavate ili stvarate. Danas to nije slučaj. Ume-
tnošću se bave čudaci. Prenošenje znanja i saznanja o tome šta je lepo
se usađuje i uči. A ja ne mogu nikoga da prisiljavam. Deca veruju da
sve pokriva interes. Oni idu sa mnom u biblioteku ili muzej, samo zato
jer će dobiti neke beneficije. Shvatila sam da je to jedini način moti-
vacije. U pozorište ih ne vodim jer im tamo naplaćuju kartu. Iako po-
stoje programi, mlade publike nema. Biblioteka je primer za to. Iako
organizuju veliki broj programa, posećuju ih uglavnom penzioneri.
Decu moramo primerom naučiti. Umetnost jeste individualni čin i
jeste elitistička. Ali morate biti edukovani da biste neke stvari razu-
meli.“
Dragan Đurđević: „Svako dete ima određenu pažnju koju bi trebalo

preusmeriti. Moj lični primer su bili stripovi. Naučio sam da čitam jer
sam želeo da razumem stripove. To je komplikovano pitanje. Mediji su
previše jaki, a nude mnogo gluposti. Zato su važne stvari koje komu-
niciraju u javnim prostorima, koje mogu da budu na mestima gde se
ti mladi ljudi kreću. Oni će barem to videti, kad već ne ulaze u zgradu.“
Đorđe Damjanović: „Danas je sve već viđeno na internetu. Ja nemam

mehanizam da odatle skrenem pažnju.“
Ivan Glišić: „Dok sam uređivao školske časopise Sele i Braća Srnić,
potom i list Drugar, za školarce podrinsko-kolubarskog regiona, tražio
sam da isključivo mladi pišu. Prosvetni radnici su se jako ljutili zbog
17
http://www.interarts.net/descargas/interarts1834.pdf
toga, ali sam ja insistirao i imao sam podršku prosvetnih savetnika.

Nažalost, vremenom su ugašeni; prosvetni radnici nisu hteli da vrše
distribuciju po školama, kupovali su listove za mlade iz drugih repu-
blika jer su dobijali procenat od prodaje.“
Kao što vidimo, mehanizmi aktivnog uključivanja postojali su i mnogo

pre nego što je publika „viđena“ za to. Za uspeh u ovom slučaju ne postoji jasan
recept, ali se određeni modeli i prakse ipak mogu primenjivati. Jedan od pri-
mera programa koji bi publiku učinio i kreatorom programa je projekat TAKE
OVER Kolarac18 realizovan u protekle dve godine u Beogradu. Uprkos mnogo-
brojnim preprekama, programi ipak ne mogu bez svoje publike.
Božidar Katić: „Mi smo predstavnici udruženja „Cerski marš” i nama se

dogodila situacija da su pre nekoliko godina svi mediji odjednom bili
zatvoreni za nas. Onda smo prešli na društvene mreže i danas samo
tako komuniciramo. Dok smo se držali konvencionalnih medija, ima-
li smo oko 500 učesnika marša; onog trenutka kada smo krenuli da
se oglašavamo preko društvenih mreža, broj učesnika porastao je na
1000, a prošle godine ih je bilo oko 1,500. Imamo tu glavnu aktivnost
na koju uvek dođe najviše učesnika, a pored toga mi koristimo priliku
da ih okupimo i na književnim večerima i na drugim programima koji
su više umetnički, ali su vezani za našu temu. Takođe, svake godine
promovišemo neku temu ili ličnost, s kojom upoznamo učesnike.“
Dragan Đurđević: „Mi smo napravili tu uličnu galeriju. Išli smo i na

gostovanja u druge prostore i druga mesta. Sarađivali s drugim otvo-
renim galerijama u celom regionu. Na taj način se razvijamo i trudimo
se da naši programi dolaze do različitih grupa ljudi. Nama su stvari
koje se dešavaju u drugim gradovima inspiracija. Imamo saradnju s
različitim grupama. Ali ipak smatram da bi postojeće modele trebalo
implementirati u skladu s lokalnim potrebama i mogućnostima.“
Šta bi mogla biti potencijalna rešenja?

Srđan Mitrašinović: „Ove godine na sajmu turizma, mi smo udarnog
dana izašli s predstavljanjem ustanova kulture iz našeg grada. Odlučili
smo se da napravimo tu vrstu zaokreta, kako bismo i njih prodrmali.”
PROBLEM
„Posebna vrsta problematike je razjedinjenost

scene. Svako deluje u svom malom zatvorenom
krugu; potrebno je daleko više saradnje.“ (Srđan
Mitrašinović)
18
http://www.takeoverproject.eu/
Irena Ristić: „U tome bi mogao da pomogne zajednički prostor. Mo-

žda bi tako nešto moglo da objedini više organizacija, recimo kada bi
zajedno radile u jednom multifunkcionalnom, višenamenskom, zaje-
dničkom prostoru za izraz, intervenciju, verifikaciju, delovanje i razvoj
praksi. U Beogradu, mi imamo slučaj borbe za Magacin – jedini au-
tonomni kulturni centar koji pokušava da se razvija na bazi samoupra-
vljanja, otvorenog kalendara, mreže koja intenzivno sarađuje uz sve
svoje probleme. Može li se naći takav prostor ovde? Možda neki pro-
stor kao što je Dom JNA?“19.
Ivan Glišić: „Prostor bi mogao biti rešenje. Recimo, zgrada Starog

mlina, kod železničke stanice. Vodili smo akciju da je preuzme grupa
Kolektiv, ali to je zamrlo. A kada govorimo o domu JNA, potrebno je
mnogo ulaganja u infrastrukturu koja je potpuno uništena. Kad je Grad
kupio zgradu, trebalo je odmah da se ustupi mladima, recimo Domu
omladine, sadašnjem Kulturnom centru, jer ima veliku salu, i mnogo
prostorija pogodnih za rad. Krajem šezdesetih i do sredine sedamde-
setih, svakog četvrtka smo organizovali susret mladih šabačkih stva-
ralaca i vojnika.“
A koje su to i dalje nepremostive prepreke?
Božidar Katić: „Grad je kupio zgradu od Vojske. Nije održavana, na

kraju je uništena i zaključana. Postoje problemi i sa ozakonjenjem
određenih delova, a sada je objekat u procesu zaštite. Mnogo admi-
nistrativnih prepreka postoji i ja se nadam da će to biti rešeno i da će
projekat moći da se dobije zbog ozakonjenja i zaštite, što će kasnije
odrediti i njegovu svrhu. “
RESURSI
„Stanje u ustanovama kulture je zabrinjavajuće. S

jedne strane se bune jer im NVO uzima sredstva, a
pri tom ništa ne rade. Sve su partijski raspoređene i
određene u odnosu na stranku iz koje uprava dolazi.
Nedostatak resursa je takođe jedan od razloga ne-
postojanja saradnje, a i što se resursi posmatraju
isključivo na nivou materijalnih sredstava.“ (Boži-
dar Katić)
Do poslednjeg trenutka ni jednom pomenut, kao zatvarajuća tema
Tekst Marije Ratković o genezi inicijative „Sačuvajmo Dom JNA”dostupan je na linku: http://pescanik.net/
19
dom-vojske-u-sapcu-ne-sme-pasti/
nametnulo se pitanje Šabačkog letnjeg festivala (ŠLF) koji je godinama nudio

besplatne programe za sve posetioce, da bi ga od 2016. preuzela velika mu-
zička korporacija MTV, što značajno menja odnos lokalne scene prema ovom
događaju. Na jednoj strani su zagovornici teze da bi zabavu trebalo iskoristiti
za privlačenje publike, a tome afilirati prateće programe iz kulture koji bi time
našli put do novih korisnika. Ipak, glasni su i oni koji tvrde da je takva politika
Grada koja ide u pravcu brendiranja lokalne sredine zabavnim manifestacija-
ma potpuno pogrešna. Činjenice govore u prilog tome da je upravo ŠLF prošle
godine (2016) kada je uvedena i prodaja karata, a kampanja bila daleko agre-
sivnija, bio posećeniji nego u svojim prethodnim izdanjima uprkos tome što je
kvalitet programa, kao i njegova koncepcija, u potpunosti zadržana.
Pitanje takozvane „festivalizacije” kulture, pa i čitavih gradova jedno

je od osnovnih s kojima se suočavaju, kako lokalna, tako i nacionalna kulturna
politika. Analiza rezultata konkursa za savremeno stvaralaštvo Ministarstva
kulture i informisanja iz 2016. godine20 pokazuje da su izdvojena sredstva da-
kako najveća baš za produkcije različitih tipova festivala gde su u istom košu
privatne inicijative, komercijalni festivali, kao i neprofitne manifestacije ovog
tipa daleko manjeg obima. Imajući u vidu da i sam grad Šabac značajna sre-
dstva izdvaja za Šabački letnji festival osvrćemo se na dilemu – da li kulturna
politika podstiče razvoj potrošnje ili produkciju.21 U sistemima gde je kultura
nakon turbulentnog tranzicionog perioda naglo istisnuta na nedovoljno razvi-
jeno tržište, osuđena je na ad hoc ulaganja i nespretne pokušaje povezivanja
s privatnim sektorom. Ovakva vrsta saradnje različitih sektora nije za osudu,
štaviše, ali se u našem slučaju ne stiče utisak ujednačenog i jedinstvenog mo-
dela odnosa države prema festivalima. Težnja ka nekakvoj vrsti kategorizaci-
je i dugoročnih odluka koje će biti u skladu s jedinstvenom kulturnom politi-
kom kao da ne postoje. Pod pritiskom neoliberalne okupacije, mišljenjem da
prepoznatljivim brendingom postižemo uspeh u pogledu pre svega razvoja
publike, svaki kulturni model završava prebrojavanjem prodatih karata, s mo-
gućnošću da se pored main stage-a provuče još po neki program koji jedna
sredina ima da ponudi kao reprezenta savremenog umetničkog stvaralaštva.
Pitanje je onda da li grad zaista nešto dobija od takve vrste samopromocije ili
postaje stanica za skupo plaćene izvođače?

Imajući to u vidu, kao i sve prethodno rečeno, postavlja se pitanje – da
li je onda moguće povratiti snagu istrošenim institucijama i da li je strateško
partnerstvo s ustanovama kulture deplasirano u odnosu na moć korporativnog
ustrojstva? Ovo ujedno otvara i polje razmišljanja o pronalaženju načina po-
vezivanja sva tri sektora u obliku gde je neophodno da svaki od aktera unosi re-
surse koji bi podjednako doprinosili finalnom rezultatu te saradnje. Odmeravanje
snaga u kontekstu takvog predloga i dalje je, ipak, čini se „na dugom štapu”. Da
bismo zauzeli ravnopravnu poziciju pregovarača neophodno je za početak pre-
poznati zajedničke ciljeve, pa i interese, što bi vodilo ka formiranju ujedinjenog
tela za dugoročnije promatranje mogućeg delovanja. Dobar model koji može biti
Stefanović, M. (2017). Festivali i kulturna politika: između države blagostanja i neoliberalizma. Zbornik
20
Fakulteta dramskih umetnosti, 30.

Ibid.
21
uzor za pokretanje slične platforme je inicijativa Kulturnjaci 201622 iz susedne

Hrvatske čiji cilj govori u prilog i našim zaključcima, a to je da okolnosti ne
pružaju više prostora partikularnim interesima, već da je aktuelna borba zaje-
dničko pitanje struke, bilo da ona svoju manifestaciju ima u muzejskoj postavci
ili uličnoj izložbi.
22
http://www.kulturnjaci2016.org/
111
Slađana Petrović Varagić
USLOVI PROMENA
Od kulture participacije do
participacije u kulturi
7. maj 2017.
GASI/Forca, Požega
Činilo se da se „požeško dvorište“ ne da srediti. Ništa tom sređivanju

nije išlo na ruku, a ponajmanje vreme. Neko bi mogao reći da je zbog ovog
„sređivanja“ čak neko „sredio“ da krajem aprila Požega i Užice osvanu pod sne-
gom. Pa ti ‘ajd sređuj dvorište po snegu i niskim temperaturama. Čak ni Ume-
tnobil angažovan za ovaj karavan, nije prilagođen vožnji u tako ekstremnim
uslovima, pa je postojala opasnost da se glavni „sređivači i sređivačice dvori-
šta“, usput od Beograda do Užica i Požege, smrznu i da se Umetnobil zaledi.
Takođe, sedeti po snegu i mrazu na trgovima i razgovarati o problemima u ku-
lturi, bilo je nezamislivo. Setimo se mi, radnici u kulturi, koliko je problematično
animirati publiku, pa čak i kad se kaže onim žargonom zlatiborskog kraja da je
„muzika obezbeđena, sala zagrejana!“23 desi se da i tada u tu „zagrejanu salu“
retko ko dođe, a kako bi onda iko došao na tribinu o kulturi, napolju po snegu.
Složili smo se da to nije moguće. Otkazali smo prvi zakazan termin, tačnije
pomerili smo termin Karavana Sređivanja dvorišta za početak maja 2017. go-
dine (Užice 6. maja, a Požega 7. maja). Usprotivih se ponuđenim datumima
zbog slave Svetog Đorđa, verujući da će to biti prepreka mnogoljudnom oku-
pljanju i učešću u „sređivanju“, ali nađosmo dovoljno razloga da to ipak bude u
Požegi 7. maja, dakle na „drugi Đurđevdan“ u podne, na malom platou ispred
Narodne biblioteke Požega. Bila je želja kolega iz Beograda, kao i nas lokalaca
da Karavan Sređivanje dvorišta ugostimo na širokom požeškom trgu, ali kako
propisi ne dozvoljavaju kretanje motornih vozila, kao što je naš Umetnobil,
preko trga, u toj nameri smo odustali. Teško pronađena alternativa bio je upra-
vo taj mali plato ispred zgrade požeške biblioteke, iako je postojala bojazan da
nam tu površinu zauzmu vlasnici automobila iz okolnih zgrada u nedostatku
adekvatnijeg parkinga. U traženju ove alternativne lokacije, otkrili smo važnu
činjenicu – da Požega ima jedan park i to onaj iza Doma zdravlja koga nažalost
23
Kod nas u Zlatiborskom okrugu postoji kolokvijalni izraz „Muzika obezbeđena, sala zgrejana!“, koji je ostao
sačuvan iz perioda posleratnog uzleta kulturno-obrazovne i zabavne delatnosti omladinskih organizacija, koje
su organizovale igranke u tada brojnim domovima kulture, zadružnim domovima, salama u mesnim zajednicama
i slično. I danas vrlo često prilikom pripreme bilo kakvog kulturnog događaja, kada se postavi izložba, pripremi
predstava, koncert, premijera, književno veče, izgovaranjem ove rečenice saopštavamo da je sve spremno i da
nam samo nedostaje publika.
prati neki loš glas i koji je uglavnom pust. Takođe, otkrili smo da drugih manjih
trgova ili prostora za okupljanje osim glavnog Gradskog trga nema. Tako je
Karavan Sređivanje dvorišta pomogao osvešćivanju jednog prilično velikog
problema, a to je nedostatak javnih prostora za okupljanje građana (parkova,
manjih trgova, šetališta, zabavnih parkova za decu i sl.). Tako da, ako želite
da organizujete neki događaj u javnom prostoru u Požegi, a da ne zalazite u
školska dvorišta, na školske sportske terene, u dvorišta vrtića, ili baštu Kluba
mladih, ili na Gradski trg, mogućnosti su izuzetno sužene.
A zašto je baš važan „javni prostor“?
Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije krenula je u Karavan

Sređivanje dvorišta s namerom da u gradovima Zapadne Srbije, u kojima
deluju organizacije i kolektivi nezavisne scene, otvara nove teme i započinje
razgovore o pitanjima koja su važna za zajedničko delovanje. Umetnobilom se
dolazi na trgove Valjeva, Šapca, Užica i Požege, gde se sa lokalnim partnerskim
organizacijama i ostalim sagovornicima, razgovara o mogućnostima razvoja
lokalne scene, o tekućem stanju i problemima u kulturi u lokalnim sredinama,
a posebno o participaciji građana u kulturnom životu zajednice. I sama odluka
autorke projekta da se krene van granica Beograda gde se već duži period
organizuju dijalozi Sređivanja dvorišta na različite teme, bila je upravo ići u
karavan sa Umetnobilom na trgove, proizvesti neku vrstu omanje „cirkuske
atrakcije” i na taj način zainteresovati širu javnost, pa i onu standardnu (ne)
publiku, da se pridruži karavanu u opuštenoj atmosferi kao „na klupici u parku“
i kaže ponešto o svojim potrebama u kulturi. I zato je bitan javni prostor, da
tu može da dođe svako, da mi kulturni radnici, producenti i umetnici izađemo
iz naših začaurenih prostora u koje smo ponekad previše zatvoreni, gubeći
kontakt za širom javnošću.
Međutim, vreme se ponovo okrenulo protiv nas. Prognoza za 7. maj

2017. godine za Požegu, izgledala je ovako: „Pljuskovi i oluje sa grmljavinom,
12° maksimalna temperatura, Padavine 70%24”
I veče pred dolazak Karavana, zavirismo u „komšijsko dvorište“. Gledali

smo fotografije na FB i videsmo da se Užičanima posrećilo – sedeli su na
užičkom Trgu partizana i pričali. Videli smo na suncem-okupanom trgu Ume-
tnobil, a oko njega okupljene kulturne i prosvetne radnike, umetnike, novinare;
bilo je nepoznatih i slučajnih prolaznika, a videsmo i neku decu i kučiće. Beše to
vesela i prava karavanska atmosfera. Nadali smo se, osvanuće i nama sutradan
sunčan dan, pa nije prvi put da se vremenske prognoze pogrešno saopšte.
Međutim, ništa od toga. Oblačno, kišno i hladno vreme odvede nas u naš
alternativni prostor – GASI (Građanska alijansa za socijalnu inkluziju) gde se
nalaze i prostorije Force. Mi kao organizatori tj. lokalne partnerske organizacije,
NFC Filmart i Forca, toga jutra obevestismo goste iz Karavana Sređivanje
dvorišta, potencijalne učesnike tribine i širu javnost, o ovoj promeni.
24
www.accuweather.com
USLOVI PROMENA: OD KULTURE PARTICIPACIJE DO PARTICIPACIJE U KULTURI 113
Oko podne u nedelju, 7. maja, započesmo nas dvadesetak da „sređujemo

požeško dvorište“. Pošli smo od pitanja: Koliko građani Požege učestvuju u
kulturnom životu zajednice? Ima li na kulturnoj sceni mesta za njihove potrebe
i prohteve? U ustanovama kulture ili van njih? Kako misle da kulturna scena u
gradu treba da izgleda? Šta im nedostaje? Šta bi promenili? Kako?
Važilo je staro pravilo: Pitanja mogu postaviti svi, a odgovore tražimo

skupa. Odgovore su tražili: Nadežda Kandić (građanka, publika), Ilija Kandić
(građanin, pratilac supruge), Dejan Petrović (reditelj, NFC Filmart), Marina
Petrović (profesorka srpskog jezika i kniževnosti), Petar Matović (pesnik i pro-
fesor srpskog jezika i kniževnosti), Ivan Zupanc (saradnik na projektu, vizuelni
umetnik), Uroš Todorović (student Učiteljskog fakulteta), Jovana Avramović
(studentkinja FDU), Vladan Matić (publika), Vladimir Radojičić (Trag fo-
ndacija), Sanja Varagić (građanka, publika), Vera Slavković (građanka, prati-
lac ćerke), Ivanka Pavlović (kulturna radnica, Narodna biblioteka Arilje), Milica
Slavković (radnica u Narodnoj biblioteci Arilje), Olja Nikolić Kia (ArteQ), Go-
ran Đukić (Forca), Miroslav Tamburić (Forca), Irena Ristić (Hop.La!), Virdžinija
Đeković (Tačka komunikacije) i moja malenkost – Slađana Petrović Varagić
(kulturna radnica, angažovana u javnom i u nezavisnom sektoru). Bili su tu pri-
sutni predstavnici medija – Predrag Stojković (RTS, Beograd), Milunka Nikolić
(Portal Pasaž, Užice) i Rajko Novaković (TV Požega).
Još na samom početku razgovora, jasno se videlo da se kod nas na lo-

kalnom nivou, u percepciji šire javnosti, ne pravi sasvim jasna podela na javni
i nezavisni sektor. To onim prisutnim predstavnicima građana i šire publike
nije ni bitno. Oni su okrenuti pitanjima kao što su: brojnost i sadržaj kulturnih
programa, razgovaraju o posećenosti, o publici, o apatiji mladih, o nezainte-
resovanosti prosvetnih radnika da kod mladih odneguju kulturne navike, o
odgovornosti celokupnog obrazovnog sistema, dok ih odnos između javnog i
nezavisnog sektora u suštini ne interesuje. Na samom početku mi se učinilo da
će, ako započnemo razgovor u tom pravcu, veliki broj njih ostati nezaintereso-
van da u njemu učestvuje. Zato smo krenuli sa „opštim mestima“, sa davanjem
mišljenja o trenutnom stanju u kulturi u našem gradu.
Takvo usmerenje razgovora, učesnicima je dalo mogućnost da iznesu

svoje opšte stavove. I oni su uglavnom bivali negativni. O stanju u kulturi u
lokalnom okviru, o institucijama, o tretmanu koji imaju umetnici i stvaraoci, o
poštovanju zakona govorio je pesnik Petar Matović:
„Lično sam jako nezadovoljan kako funkcionišu institucije kod nas.

Ako pogledate da u Požegi zaista postoji neki broj književnika koji de-
luju šire od samog grada, koji su jako priznati u samoj Srbiji, imate i
likovnjake i ljude koji su iz neke treće sfere umetnosti, oni zaista ni-
gde nisu uključeni. Ako pogledate Upravne odbore, ne postoji niko ko
se bavi umetnošću, a da je uključen oko toga. Nije to ne znam koliko
velika mudrost uključiti nekog, naročito kada je u pitanju kultura, jer

kultura je nešto što ne donosi političke poene kada su lokalni izbori,
budimo realni. S druge strane, nekako mi se čini da je kultura, a da se
to vezuje za sve lokalne zajednice u Srbiji, osnovno mesto gde ćete da
uključite neke svoje članove, ljude kojima ste nešto obećali jer treba
nešto da se završi i onda lepo izbrišete, kao gumicom, ljude koji se
zaista bave tim stvarima.
Imate Zakon o kulturi koji decidno govori da bi u Upravnim odbori-

ma trebalo da sede ljudi koji se bave kulturom. Toga nema, ali ne-
mate nikakve konsekvence koje će lokalna zajednica da istrpi ako
se to prekrši. Prekršite Zakon i nema veze! Bilo bi dobro da postoji
svest, gore negde, da se to izmeni. Zašto smo mi došli u tu poziciju?
Ako imate situaciju da su polovinom 19. veka ljudi po selima ulagali
u razvoj lokalnih čitaonica, a sada imate lokalne privrednike koji go-
vore „Zbog čega bi biblioteka trebalo da radi u dve smene?“ i „Čemu
čitaonice?“, onda se zaista pitate kako smo mi uspeli da dođemo do
tih regresija “.
Kao moderatorka, na trenutak sam pokušala ne da „odbranim“ javni

sektor, jer je to nemoguće, nego da iz svog dugogodišnjeg iskustva i saradnje
sa brojnim ustanovama i pojedincima iz javnog sektora, dam mogući uvid u
uzroke stanja koje imamo danas. Iznela sam svoje mišljenje o odgovornosti
predstavnika vlasti na svim nivoima (čitaj: predstavnika političkih stranaka)
o kreiranju loše slike o javnom sektoru i to ne samo u sektoru kulture, već i
u drugim oblastima – obrazovanju, nauci, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i
slično. Postoji takav odijum prema javnom sektoru koji se seje kroz medije,
a upravo potiče od donosilaca odluka. I u društvu se kreira negativna klima,
koja nažalost dovede do toga da pacijent u zdravstvenoj ustanovi fizički
napadne ili čak usmrti medicinskog radnika, jer u njemu percipira „krivca“ za
celokupni problem sistema koji ne funkcioniše. A krivac je upravo država, tj.
sami donosioci odluka i vrh vlasti, koja nesređivanjem sistema javnog sektora
demonstrira svoju nesposobnost, ali i nedostatak „političke volje“ da se sa tim
uhvati u koštac. Ne zna se tačan broj zaposlenih, ne zna se tačan iznos njihovih
zarada, ne poštuju se zakoni, sistematizacije radnih mesta i slično. Kome takva
haotična situacija zapravo odgovara? Upravo toj „partokratskoj državi“ koja
je iznikla iz takvog haosa i na njemu se neprestano održava. Pokušala sam,
možda ne dovoljno jasno, da na takve procese ukažem, ali i da napomenem da
u javnom sektoru u svakoj oblasti, pa i u kulturi, postoje neki profesionalci, neki
stručni, vredni i pošteni ljudi koji svoj posao obavljaju najbolje što mogu, samo
se oni nažalost sklanjaju u stranu. I još sam pokušala da ubedim sagovornike
da možda sistem i nije toliko truo, koliko ga političari predstavljaju da jeste. I da
verujem da postoji način da se on brže povrati u stanje ispravnosti, podržan od
nezavisnog sektora i stručnog kadra.
Na istom tragu rešenja problema u javnom sektoru u kulturi je, čini se,
bila i koleginica Virdžinija Đeković iz beogradske Tačke komunikacije, koja je
kazala:
„Čini mi se da smo se mnogo udaljili od same države, odnosno javnog

sektora, na taj način da uopšte ne osećamo da je to zajedničko dobro
i da je to deo našeg vlasništva, nego je, čini mi se, toliki stepen oku-
pacije zajedničkih dobara, da uopšte ne želimo da spram njih na bilo
koji način sarađujemo. To je poslednja instanca; dakle, mi smo odu-
stali od toga, prepuštamo im i povlačimo se... Žalosno je da smo došli
do toga da se potpuno odvajamo od javne sfere. Jedan od zaključaka
je da je definitivno neophodna razmena resursa, kapaciteta, znanja i
mogućnosti za formiranje šireg fronta, da li u okviru nacionalne aso-
cijacije kao što je Nezavisna kulturna scena Srbije, ili u okviru manjih
entiteta na lokalu koje bi udružile te snage i opet išle na zajednički rad,
zajedno sa ustanovama uz pojedinačne primere saradnika koji mogu
u takvim stvarima da učestvuju.“
Ipak, bilo je i drugačijih mišljenja, koja su možda nekome zazvučala

prilično surovo, ali upravo zbog toga je ovakav tip tribina odličan. Daje se mo-
gućnost da se na stvari pogleda iz različitih uglova, da se pruže različita reše-
nja. Miroslav Tamburić iz Force je potpuno sigurno, na osnovu ličnog iskustva
dugogodišnjeg rada u nezavisnom sektoru, tvrdio da promene u sektoru u ku-
lturi ne mogu biti ostvarene bez političkog angažmana:
„Posmatram širi kontekst. Ono što mislim da je praktično nerešiv

problem i ni jedan projekat, ni jedna inicijativa, bilo da se radi o najjačoj
organizaciji i najjačoj mreži u Srbiji, ne može promeniti jednu situaci-
ju, a to je promena pristupa kulturi. Promeni delovanja u kulturi može
se, nažalost, pristupati isključivo kroz politiku. Šta to znači? Mislim
da su ljudi koji su u kulturi sebi dali malo više na značaju [...] Kada
govorim o javnom sektoru, mislim da je tu situacija jako loša zato što
mi kao organizacija već dvadeset godina pokušavamo da radimo sa
javnim sektorom razne stvari, pokušavam da nađem još bar dva pri-
mera. Ovaj prostor u kome sedimo25 je nešto što smo mi uradili i nešto
što ostaje za sva vremena, to je jedan retko dobar primer na nivou
Srbije. Međutim, u poslednjih dvadeset godina, dvadeset različitih
inicijativa koje su dolazile od strane nezavisnog sektora ne samo iz
oblasti kulture udarale su u zid javnog sektora u opštini Požega. I ovo
je, nažalost, jedan izolovan primer, zašto? Zato što javni sektor jeste,
nažalost, takav kakvim ga vidi većina građana. I to je nešto u šta sam
ja duboko ubeđen, jer to je rezultat mog rada i prakse i svega onoga
što smo radili svih ovih godina.”
25
GASI – prostor Građanske alijanse za socijalnu inkluziju, koji koristi nekoliko udruženja građana, a koji je
dobijen rekonstrukcijom sprata Kulturnog centra Požega kroz saradnju GASI, Opštine Požega i Kulturnog centra
Požega, a doniran od strane Ambasade Norveške (prim.aut.)
NEMA DRUGOG
„Svaki put pred lokalne izbore, svestan sam ovoga

o čemu sad pričam i svestan sam da ne postoji niko
na svetu ko će promeniti svest političara tako da
kažu : ‘E, od danas će kultura biti drugačije tretira-
na’. Ne, neće! Zauvek! Dakle, zauvek! Te promene su
nemoguće, i na lokalnom nivou, sve dok mi kulturu
posmatramo izolovano od kompletnog društvenog
konteksta, dok čekamo da neko drugi nešto prome-
ni. Dakle, ako hoćemo da se menja situacija, ako
hoćemo da budžet za kulturu Opštine Požega bude
veći, jedini način da se to menja je da se umešamo
i na taj način (kroz politiku, prim.aut.). Znam i to
da nekima ne pada na pamet da se bave politikom.
Žao mi je! Onda ćemo da sedimo zauvek ovako i da
čekamo.” (Miroslav Tamburić)
I od tog trenutka se priča proširila; postavilo se pitanje – da li mi živi-

mo u iluziji da su javne politike odvojene od kulturne politike. Pomenuta je,
upravo tog vikenda aktuelna, skandalozna peticija grupe crkvenih predstavni-
ka, pa čak i nekih akademika za preispitivanje utemeljenosti Darvinove teorije
evolucije, kao primer nečega na šta je naučna stručna javnost trebalo glasni-
je i utemeljenije da reaguje. Onda je govorila Irena Ristić, autorka Sređivanja
dvorišta:
„Ja mislim da je to dobar primer kako je uopšte omogućeno da se tako

nešto desi u društvu, sada kada je predsednik Odbora za obrazovanje
već rekao da je to relevantan predlog o kome će se ozbiljno razmatrati.
Problem je što smo već dopustili da predsednik Odbora za obrazo-
vanje ne bude predstavnik sekularne države, i kada smo već dopu-
stili imenovanje takvog predsednika Odbora, napravili smo osnovu za
ovu peticiju protiv Darvinove teorije. Čini mi se da nezavisni umetnici
ili kulturni delatnici prosto kaskaju na sličan način. Kada se kucne na
vrata kulture, zapravo je već sedam instanci izgubljeno pre toga. Ideja
da možemo da se bavimo samo kulturnom politikom naprosto je je-
dna divna iluzija. Kada odlučiš da se baviš samo kulturnom politikom,
ti ćeš u međuvremenu izgubiti EPS, i sve druge javne ustanove i onda
će neko doći na vrata najmanje poželjnih javnih ustanova u kulturi,
pošto tamo već ima najmanje para, ali kad-tad dođu i na ta vrata. Tako
konformizam nezavisnih kulturnih delatnika koji smatraju da je ispod
časti baviti se bilo čime drugim osim kulturnom politikom, na neki
način omogućava kulturni genocid.“
Nastavio se razgovor o tome da se mora sagledavati šira slika, da se

mora graditi širi front javnog i nezavisnog sektora u kulturi, i nauke i obrazo-
vanja, da bi se stanje popravljalo, da bi se izašlo iz stanja „uzurpacije“ i da bi se
urušene institucije revitalizovale. Ponovo sam iznela svoju teoriju „hroničnog
diskontinuiteta“ od koga pati celokupan institucionalni sistem u Srbiji. Goran
Đukić iz Force govorio je baš o nepostojanju institucionalnog, i koliko se sve
svelo na personalno, a što uvek zavisi od nečije „političke volje“:
„Ono što je problem ovde kod nas u Požegi, a i u Srbiji, generalno,

jeste što se to institucionalno svelo na nivo personalnog. Mi nemamo
institucije kulture, i ne samo kulture. Većina institucija u našoj državi
ne radi kao institucija. Institucija je sistem koji je ustanovljen tako da
funkcioniše, razvija se i ostvaruje svoje ciljeve i misiju bez obzira na
ljude koji ga čine. Ti ljudi dolaze, prolaze i ostavljaju nešto kreativno,
daju svoj doprinos, dolaze neki drugi, ali taj proces se odvija u
kontinuitetu. To je institucija. Ako ste vi pravno lice registrovano da
se bavi kulturom, i dobijate pare iz budžeta, niste institucija, vi ste
javno preduzeće. Da biste postali institucija, treba da funkcionišete
na način kao što sam već rekao. Zbog toga u zakonu između ostalog
stoji, kao što je Petar već rekao, da u Upravnim odborima treba da
budu ljudi iz kulture, i (treba da bude jasno) kako se menjaju ti ljudi.
Ljudi iz kulture (treba) da se bave kulturom, da kreiraju neke pravce
delovanja, i tada će se javiti kontinuitet, a ne diskontinuitet. Nama
se sve svelo na personalno: u zavisnosti od toga ko vam se zalomi
negde, tako vam je. Da sam u pravu govori činjenica da u Srbiji imamo
iste političke, ekonomske i društvene okolnosti, ali različite primere
saradnje nezavisne scene i institucija, a od čega to zavisi? (Zavisi)
ko je na čelu te institucije, i on će za dve godine da ode, doći će neko
drugi pa ćemo mi reći Šabac sad ne valja, nego valja Palanka, jer se
njima zalomilo u Palanci da im je došao neko ko je super. Pa će se i to
promeniti i sve tako, kao lutrija.“
Verujem da smo došavši do određene tačke u razgovoru, kada smo

ponovo osvestili koliko je situacija u sektoru kulture ozbiljno loša, okrenuli
razgovor u pravcu „širenja fronta“ i pridobijanja saveznika za onu borbu koja
nam tek predstoji. Tako se ušlo u teme otvaranja prema široj javnosti, prema
publici, u razgovore o razvoju publike i modelima koji mogu biti produktivni, ali
i kontraproduktivni. Takođe, valorizacija i davanje zvaničnog priznanja ume-
tnicima i kulturnim delatnicima je u jednom trenutku nametnuta kao tema, a
na taj način se govorilo i o lokalnim sredinama koje nisu u stanju da percipiraju
i prepoznaju svoje resurse i da ih iskoriste i valorizuju na pravi način, a naročito
u odnosu prema mladima kojima treba omogućiti veću participativnost.
Petar Matović je, kao profesor književnosti u požeškoj gimnaziji, govo-

rio o svom iskustvu:
„Mi sada u gimnaziji radimo jednu knjižicu pod nazivom Festiva-

li poezije gimnazije Sveti Sava. Tako se zove naša škola. Iz prostog
razloga što smo u poslednje dve godine imali šest do sedam učenika
koji su osvojili neka od najznačajnijih priznanja na nivou svog uzrasta
u Srbiji. Između ostalog, pre nekoliko godina dok sam bio u Tehničkoj
školi, pobednik na Limskim večerima poezije bila je Dunja Janković
iz Lučana. Pravili smo ovde promociju knjige i ja sam lično otišao u
Lučane, a i u Guču, pošto je tamo sedište biblioteke i u tom kulturnom
centru, ne znam tačno kako se zove (tada je bio direktor Adam Tadić),
obavestio ljude šta znače te Limske večeri poezije za srednjoškolce,
napomenuo da bi bilo lepo da se organizuje promocija. Mislite li da su
organizovali promociju? Nisu! Pa nisu to gradovi gde postoji ne znam
koliko ljudi koji se bave književnim stvaralaštvom. Iako je neko iz tih
krajeva, on je napravio možda svoje prve iskorake van svojih sredi-
na, a sada imate situaciju da neko pravi iskorak u svojoj sredini. Naša
učenica Radmila Petrović je iz Arilja. Da li ste vi kao biblioteka njoj
pravili promociju do sada? (odgovor: Nismo) [...] Nekako mi se čini da
su mali gradovi osuđeni na to da budu migratorne tačke. Školujemo
ljude koji će većinom da odu iz zemlje. Koliko se zaista ljudi vrati ovde?
Iz recimo filmske radionice koju Dejan (Petrović) vodi, koliko njih je
otišlo na fakultet koji se bavi filmom, a koliko njih će se vratiti?“
Lokalni resursi kao što je pesnička mlada scena proizašla iz peda-

goškog rada Petra Matovića i grupa mladih filmadžija koji su se edukovali u
Nezavisnom filmskom centru Filmart i volontirali tokom kampa „Interakcija“, a
danas su studenti filmskih akademija, nisu prepoznati na pravi način u lokalnoj
zajednici. Nema neke vrste institucionalnog inkubatora u lokalnoj sredini koja
bi te mlade ljude „pogurala“, koja bi im otvorila neka vrata; oni su prepušteni
sami sebi. Poredili smo i to kako su uspesi mladih sportista u lokalnoj sredini
mnogo više zvanično priznati, prezentovani i označeni kao prihvaćeni i važni,
kao i mesto sporta u budžetu, u odnosu na mesto kulture. Pričali smo o apatiji
mladih i nezainteresovanosti većeg broja mladih da se na neki način ugleda na
te pozitivne primere, na pojedince koji su mladi kreativni stvaraoci.
I opet smo došli do zaključaka da se sve to ne dešava slučajno. Kako

kaže Irena Ristić:
„Problem je šireg opsega i odnosi se na valorizaciju. Utisak je da se to

dešava stihijski, ali to nije tako. Kultura je sistemski mariginalizovana,
posebno savremena umetnost koja problematizuje ono što nam se
dešava, i kao takva je subverzivna. [...]
Nisam sasvim sigurna da mladi pate od opšte apatije i da ne mogu da

se investiraju ni u šta. Kada postoje određene i vrlo konkretne inicija-
tive, idealizam počne da džiklja na sve strane, jer je to prirodna potre-
ba u nekom razvojnom periodu, prirodno je da se vežete za stvari u

koje verujete, ali izgleda da im je, na neki način teško da sada pronađu
stvari u koje je moguće poverovati. Možda zbog toga što i mi sumnja-
mo u domašaje u različitim sferama, te ne možemo pružiti osnovu za
valorizaciju.“
Problematizovali smo koncepte razvoja publike i participativnost

u kulturi. Pitali smo se gde je problem, u edukaciji, u davanju primera mla-
dima. Prisećali smo se tuđih modela. Dejan Petrović, reditelj i osnivač NFC
„Filmart“-a i profesor na Akademiji umetnosti Beograd govorio je na tu temu
i isticao potrebu posebne edukacije stručnog kadra za razvoj publike, za ani-
maciju publike i povratak publike u bioskopske sale:
„Zapravo je identičan problem i u Francuskoj, iako su oni radili na

decentralizaciji bioskopa, ne samo po većim mestima nego i po
selima. Imaju problem sa publikom i oni su došli do toga da je najbi-
tnije obrazovanje ljudi koji se isključivo bave motivacijom kako vratiti
gledaoce u salu, uopšte kako vratiti ljude u bioskop da gledaju neku
vrstu autorskog filma. Mislim da je to ključna stvar kod nas: bavimo
se tehnologijom, bavimo se digitalizacijom, kada je u pitanju bioskop,
bavimo se i programima, a osnovna stvar jeste da se edukujemo, kako
da pre svega edukujemo publiku i kako da je motivišemo da se vrati
u bioskop. Evo na primer, sa studentima sa kojima radim na fakultetu
je ista stvar, ne samo sa studentima već i profesorima. Pošto pratim
kratki metar i dokumentarni film, na festivalima mogu da nabrojim
tri studenta koji su uvek tu, jednog do dva profesora od mojih kolega
sa akademije i niko drugi ne dolazi. Sale su im poluprazne, postavlja
se pitanje: zašto? To je ključna stvar, zašto? Mislim da je potrebno da
se ljudi iz struke bave motivacijom ljudi za povratak u (bioskopsku)
salu... “
Priznali smo sami sebi da je često prisutan kvazi elitistički pristup u

ustanovama kulture, kod kulturnih radnika i u javnom i u nezavisnom sektoru,
a da kultura treba da ima edukativnu ulogu i da podstiče upravo društveno
angažovani pristup. Zaključili smo da se moraju izbeći zamke elitizma i da je za
mlade i za publiku neophodno naći mesto u sistemu kulture.
NOVI MODELI
„Istraživanja pokazuju da mladi danas imaju po-

tpunu odbojnost i da su im previsoki zidovi ustanova
kulture, jednostavno ih ne žele uopšte; to nije njihov
prostor, ne osećaju ga kao svoj, niti kao prostor
oplemenjivanja, niti kao prostor nečega novog,

niti kao prostor nekakve zajedničke komunikacije,
odnosno jezika. Čak i u gradovima u kojima postoje
vrhunske ustanove kulture, muzeji, interaktivni pro-
gram i sve ostalo, očigledno da bioskopska sala više
nije prostor te vrste komunikacije. Rešenje će se
nametnuti samo, jer činjenica je da ljudi neće izgubiti
potrebu za kulturom: ona je uvek postojala, i uvek su
postojali oni koji je žele i podstiču, ali jednostavno
moramo da prihvatimo i to da su neki novi modeli
danas aktuelni.” (Virdžinija Đeković)

Studentkinja režije na Fakultetu dramskih umetnosti, Jovana Avra-
mović problematizovala je tematski okvir produciranih filmova i govorila o
temama kojima se bave domaći reditelji, i koliko je to razlog da mladi ljudi ne
žele da gledaju takve filmove.
„Jedan od razloga što mladi ne posećuju neke manifestacije je upravo

taj što ne uspevamo da pronađemo zajednički jezik između njih i nas.
Mi neprestano plasiramo ono što mislimo da je važno, ne slušajući šta
je zapravo njima važno. Pri čemu mi se čini da obe strane razmišljaju
na sličan način, samo ni jedna nije raspoložena da čuje šta ovi drugi
imaju da kažu.“
Takođe, Jovana Avramović je, iz svog ugla, istakla i problem neko-

munikativnosti savremene vizuelne umetnosti, i teško razumevanje ove vrste
umetnosti navela kao razlog zašto uglavnom izbegava odlazak u galerije, na
izložbe. Irena Ristić je govorila o razvoju publike:
„Ceo koncept razvoja publike je vrlo problematičan, zato što se publi-

ka i dalje posmatra kao da je u pitanju nekakav pasivni konzumentski
entitet koji služi za zarađivanje para. Postavlja se pitanje kakve su vaše
mogućnosti za participaciju u kulturi. Ima li mesta za vas u Kulturnom
centru? Ima li mesta za vas da učestvujete i pravite određeni program,
izložbu, film ili bilo šta drugo? Da li ti posmatraš svog sugrađanina
kao nekog ko učestvuje u kulturnom životu grada, ili ga posmataš kao
nekog ko treba da puni box office. Ako rezonuješ tako kako je malopre
pomenuto: ‘Ovi će da umru od starosti, nama treba neko nov ko će da
plaća ulaznice’, razumljivo je zašto mlade boli uvo da dođu da plaćaju
ulaznice, posebno što se njihove preferencije ne poštuju.“
Raspetljavali smo i zamke spajanja kulture i zabave, govorili o kome-

rcijalizaciji kulture u cilju povećanja posećenosti programa. Dejan Petrović je
naveo kontraproduktivne primere pokušaja omasovljenja posete određenim
kulturnim programima, koji, neznanjem kadra koji čak nije ni stručan za ba-
vljenje kulturom, lako skliznu u komercijalnu zabavu:
„Sve se više zabava baca kao udica, da se privuku ljudi i tako publika,
ali ne samo publika nego i ljudi koji su menadžeri institucija, pa i ovi
današnji u Požegi mešaju zabavu i kulturu. To je najveći problem za
nas šta se publici u lokalnom okviru plasira kao kultura i umetnost.“
Olja Nikolić Kia (ArteQ) istakla je primere dobre prakse u kojima dolazi
do spoja kulture i zabave, jer današnja publika to očekuje:
„Možda se ne bavimo dovoljno analizom primera dobre prakse. Za-

što su recimo poetski događaji „Pesničenje“ i „Poezin“ tako posećeni?
Obično veliki broj ljudi dolazi i osim toga ta publika postaje učesnik, i
na neki način postoji konverzacija. Za taj događaj isto važi da je po-
vezan sa zabavom, ali to je sada recimo poezija u nekoj drugoj formi,
muzičkoj formi, kao performans. Čini mi se zaista da publika više nije
spremna da uđe u bele zidove, da sedi mirno i da odsluša i odgleda...
Okej kada je film u pitanju nećeš sad da se šetaš, ali publika kao da
danas želi više slobode da uđe, da izađe, da se muva, da se kreće, da
dobacuje, da tu postoje još neki sadržaji.“
Ono što je prepoznato takođe kao odbijajući faktor za publiku jeste

često padanje u zamku zaštite profesije i naših akademskih referenci i svega
što uz to ide, pri čemu zauzimamo elitističku poziciju. Ipak, treba se držati toga
da „Građanin nije konkurent!“ (Irena Ristić).
PA R T I C I PA C I J A v s . P O P U L I Z A M
„Zapravo antiteza ne isključuje participaciju građa-

na, ne isključuje kvalitet te participacije. Praviti
uslove za participaciju građana u kulturi nije isto što
i praviti populistički nacionalistički program koji će
za nekog da zaradi velike pare.” (Irena Ristić)
I na kraju je, po ko zna koji put, istaknut značaj zajedništva u ostva-

renju ciljeva, značaj obrazovnog sistema i uticaja nastavnikâ, medija, kulturnih
radnika, ujedinjenja oba sektora. Olja Nikolić Kia ističe:
„Vidim da je, uz sve te prepreke, najbolji način borbe u saradnji, bilo

da su samo pojedinci u pitanju, ili organizacije iz javnog sektora, ili
iz nezavisnog sektora u zajedničkom kreiranju programa, ali ne samo
programa nego uopšte borbi.“
Zaključili smo da je partokratsko „divljanje“ moguće dok god smo mi

razjedinjeni.
Više od dva sata je dvadeset ljudi sedelo i razgovaralo o problemima u

kulturi; bilo je ljutih, bilo je hrabrih, bilo je nadahnutih... Izašli smo napolje; kiša
je prestala; meni se činilo da smo mogli da nastavimo naš razgovor, barem još
dva sata napolju. Karavan Sređivanje dvorišta je otputovao iz našeg malog
grada, a mi lokalci smo se dogovorili da započnemo slična okupljanja barem
jednom mesečno, da pričamo o kulturi i svim drugim pitanjima, jer izgleda da
jeste velika iluzija ukoliko se bavimo samo kulturnom politikom, a ne i ostalim
javnim politikama. Rečima Irene Ristić: „Kada se kucne na vrata kulture, zapra-
vo je već sedam instanci izgubljeno pre toga!“
123
O autorkama i autorima
Vesna Tašić je direktorka ZMUC-a od 2011. godine, angažovana na orga-

nizaciji, strategijskim, menadžerskim, projektnim i politikama društvenog
pozicioniranja. ZMUC je malo udruženje, osnovano 2005. godine, koje deluje
u Beogradu, regionima bivše Jugoslavije i Balkana. Jedan je od osnivača
Asocijacije NKSS. Nakon maturiranja na novinarskom smeru u Dvanaestoj
beogradskoj gimnaziji, Tašić diplomira na orijentalistici Filološkog fakulteta
u Beogradu. Radi u NON-u, arapskoj redakciji Radio Jugoslavije, sarađuje s
dopisnicima iz arapskih zemalja u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. U agenciji
Tanjug je od 1994. do 1996, kada joj je, zbog učešća na građanskom protestu,
zabranjen ulazak u zgradu. Radila je u dnevnim listovima i nedeljnicima – Dnevni
telegraf, Centar, Reporter, Blic News, Evropa, a sarađivala u magazinima Reč,
Status, Zemlja... Novinarstvo napušta 2008, posle angažmana u dnevnom
listu Borba.
Mirjana Boba Stojadinović je vizuelna umetnica. Diplomirala je i magistrirala

na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (2006), i magistrirala na Institutu
Pit Cvart u Roterdamu, Holandija, kao i na Fakultetu umetnosti u Plimutu, Ve-
lika Britanija (2008). Od 1998, samostalno je izlagala u zemlji i inostranstvu,
a takođe i kurirala, organizovala i učestvovala u brojnim grupnim izložbama.
U centru njenih interesovanja su prostor i prostorni odnosi – performativno
upotrebljava fotografiju, tekst, zvuk, objekat. Dobitnica je nagrade 25. Memo-
rijala Nadežde Petrović (2010). Takođe se bavi produkcijom polja savremene
kulture. Od 2010. godine, autor je i realizator foruma UMETNIK KAO PUBLIKA.
U periodu 2015–2017. kurirala je i vodila beogradsko izdanje transnacionalnog
projekta ACTOPOLIS. Jedna je od osnivača magazina za nezavisnu kulturu
MANEK. http://bobaart.wordpress.com
Aleksandar Gubaš je beogradski kulturni radnik rođen u Puli, voditelj omla-

dinskih radionica, filmski reditelj i popularizator književnosti za decu i mla-
de. Na prelazu milenijuma učestvovao je u pokretanju i vođenju projekta
LOW-FI VIDEO, koji se bavio promocijom nezavisnog, bezbudžetnog i under-
ground filma. Jedno vreme uređivao je Beoramu, gradski mesečni vodič
kroz programe kulture. Pokretač je projekta Femix, koji se bavi promocijom
ženskog omladinskog stvaralaštva. Autor je nekoliko dokumentarnih filmova
o mladima. Poslednje tri godine vodi čitalački klub za tinejdžere Mreža B.O.O.K.
– Biblioteka odabranih omladinskih knjiga, kao i sopstveni blog Knjigoskop,
specijalizovan za književnu produkciju za decu i mlade. Vlasnik je Studija Novo
poglavlje, posvećenog promociji dečje književnosti.
Marko Pejović radi kao psiholog, teoretičar umetnosti i pozorišni praktičar.

Vodio je veliki broj radionica baziranih na dramskim formama, kao i na
principima performance art-a. Autor je više projekata koji primenjuju inkluzivne
principe u savremenom plesu i dramskom teatru, u kojima su učestovali
umetnici i pripadnici različitih marginalizovanih grupa (osobe sa invaliditetom,
veterani ratova 1991-1999, korisnici psihijatrijskih usluga, mladi sa razvojnim
teškoćama). Autor je dramskih tekstova Smrt i život pokusnih kunića (pohvala
Udruženja dramskih pisaca Srbije, 2006.) i Dorina zemlja Oz (za Kazalište
lutaka Mostar). Radio je dramaturgiju za nekoliko plesnih produkcija: Kriva
za Gausa, Reset (nagrada INFANT-a 2010), Tanatos, Psi, Hegel i duga lista
prevara, Vrste. Izvršni je direktor Festivala društveno angažovanog teatra Van
okvira/Off Frame, koji realizuje Grupa „Hajde da...“, čiji je član.
Olja Nikolić Kia je kuratorka autsajderka, umetnica, performerka i aktivistkinja,

članica umetničko-aktivističkih kolektiva ARTEQ i 3a3or. Polje njenog delo-
vanja uključuje inicijative u vezi sa pitanjima stanovanja, queer i disability
teoriju, alternativne telesne tehnike u teoriji i praksi, a posebno ontologiju
konstrukcije tela i seksualnosti. Aktivno je uključena u podršku migrantima u
okviru samoorganizovanih kolektiva koji okupljaju migrante i internacionalne
aktiviste.
Virdžinija Đeković je menadžerka u kulturi i aktivistkinja, rođena u Pančevu.

Studirala je Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom faku-
ltetu u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti. Na istom
fakultetu stekla je i diplomu mastera, a trenutno je na doktorskim naučnim
studijama Menadžmenta kulture i medija. Radila je kao radio voditeljka,
novinarka, PR, projektna menadžerka i organizatorka na programima u oblasti
kulture. Stalna je saradnica uličnih novina Liceulice, a sa kolegama i prijatelji-
ma 2011. godine osniva organizaciju Tačka komunikacije u kojoj je najakti-
vnija. Članica je upravnog odbora Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije.
Veruje u građansko delovanje i svakodnevne borbe, voli radio i zajedničke
ručkove. Deo je inicijative Neda(vi)mo Beograd.
Slađana Varagić je kustoskinja i kulturna radnica. Diplomirala je 2001. godine na

Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, na odseku za istoriju umetno-
sti. Magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2014. godine, na
odseku – Studije filma i medija. Radila je kao urednica Gradske galerije Požega,
kustoskinja Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, direktorka Kulturnog
centra Požega. Trenutno radi kao urednica programa Gradske galerije Požega.
Od 2006. godine, članica je i programska koordinatorka NFC „Filmart“ iz Požege,
i koordinatorka je programa Međunarodni studentski filmski kamp „Intera-
kcija”. Autorka je i projekata Fotodokumenti, Ideja-ne-realizacija, Kritika na delu
125
i Inter-video-akcija (rezidencija za video umetnike). Radila je kao kustoskinja i

selektorka brojnih grupnih i samostalnih izložbi domaćih i stranih umetnika.
Irena Ristić deluje u polju umetnosti i nauke. Pravi istraživačke i ogledne

radove, mahom na granici vizuelnog i performativnog. Jedan je od osnivača
družine Hop.La!, i vanredna profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u
Beogradu. Autorka je većeg broja istraživanja u oblasti psihologije umetnosti,
od kojih su važnija objavljena u međunarodnim naučnim publikacijama,
kao i monografijama Početak i kraj kreativnog procesa (2010) i Psihologija
kreativnosti (2013). U poslednjih nekoliko godina, posvećena je istraživanji-
ma kreativnog procesa, polimedijskim i video ogledima, među kojima su ostali
zapaženi: Proba (2016/17), Autopejzaž (2016), Šta kaže Irena Ristić? (2015),
Pažljivo posmatranje (2013/14), Nepar (2012), proces_K (2011), Apetit (2010),
Soba malih strahova (2009), i dr.
www.irena-ristic.com

SREĐIVANJE DVORIŠTA
Dijalozi o kulturi
Urednica
Irena Ristić
Izdavači
Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije
Maršala Birjuzova 7 • 11000 Beograd • Srbija
www.nezavisnakultura.net
Hop.La!
Uzun Mirkova 10 • 11 000 Beograd • Srbija
www.hop-la.org
Tačka komunikacije
Kolarčeva 9 • 11000 Beograd • Srbija
www.tackakomunikacije.org
Za izdavače
Radomir Lazović, predsednik UO Asocijacije NKSS
Irena Ristić, predsednica UO Hop.La!
Virdžinija Đeković, menadžerka organizacije Tačka komunikacije
Lektura
Dragana Kitanović
Fotografije
Ivan Zupanc
Prelom i dizajn
Mihaela Drakulović
Štampa
Pozitiv Print
Ugrinovački put 16k • Zemun Beograd • Srbija
Tiraž
300
U 2016. godini dijaloška platforma “Sređivanje dvorišta” podržana je od strane

Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Trag fondacije u okviru
programa Demokratija – to sam ja.
127
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
7+008]:061.2(497.11)”20”(082)
316.75(497.11)”20”(082)
SREĐIVANJE dvorišta : dijalozi o kulturi / [urednica Irena Ristić ; fotografije Ivan Zupanc]. -
Beograd : Asocijacija nezavisna kulturna scena Srbije : Hop.La! : Tačka komunikacije, 2017
(Beograd : Pozitiv print). - 128 str. : fotogr. ; 23 cm
Tiraž 300. - O autorkama i autorima: str. 117-125.
ISBN 978-86-89121-03-2 (ANKSS)
a) Асоцијација независна културна сцена Србије (Београд) - Зборници

b) Србија - Културна политика - Зборници
COBISS.SR-ID 238318348

Sredjivanje Dvorista - Dijalozi o Kulturi

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sredjivanje Dvorista - Dijalozi o Kulturi

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

1

Copyright © Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, Beograd, 2017.

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije

02 Mirjana Boba Stojadinović

06 Olja Nikolić Kia

07 Mirjana Boba Stojadinović

09 Slađana Petrović Varagić

10 O autorkama i autorima Str. 123

Sređivanje dvorišta je dijaloška platforma Asocijacije „Nezavisna

Tokom Sređivanja dvorišta povezuju se prostori, grupe, institucije i

Pretpostavka da je kritički dijalog uvek razvojnog karaktera nije nova.

Recepata nema. Nova pitanja se tek očekuju.

Tema prvog otvorenog razgovora u okviru Sređivanja dvorišta – di-

Razgovor je započeo pitanjem: Šta bi nezavisnost trebalo da znači, a

Razgovor je moderirala Irena Ristić (Hop.La!), a u razgovoru su uče-

Razgovor na temu „Šta je nezavisno u nezavisnoj kulturi?” bio je za-

Načeta su pitanja autocenzure i cenzure koja su posledica materijalne

Asocijacije NKSS od ostatka društva”, u smislu kritike distanciranosti krovne

U skladu s potonjim zaključkom da se još nije „pojavio taj ko je izmislio

Spram iskazane sumnje u održivost neprofitnog karaktera Asocijacije

Katarina Živanović je, kao kuriozitet, navela primer iskustva jednog

Milikić je ocenio da se odnos države prema nezavisnoj kulturi ne

Višedecenijska dilema o adekvatnosti termina “nezavisna kultura”,

Formalno, ako je organizacija osnovana samostalno bez intervencije i

Pomenuto je postojanje različitih ekonomskih klasa unutar same

O osećaju autocenzure ali i otvorenoj cenzuri institucija, u kontekstu

„Naše predstave nastaju iz samog procesa dramskog rada i nekad

Drugi segment nezavisnosti, lična nezavisnost, odnosi se zapravo na

Kao argument za veću nezavisnost organizacija na sceni, Mirjana

scenama drugih zemalja događalo u poslednjih 20 godina. Profesionalizacija,

Sandra Stojanović je ukazala na to da materijalnu zavisnost ne treba

„Što se sredstava koje dobijamo posredstvom fondacija tiče, mora-

Politička nezavisnost kod nas ne funkcioniše, zato što država Srbija ne

„Država nema interes ni da participira u nezavisnoj inicijativi, iako bi

S druge strane, ni pristupanje Evropskoj uniji ne postavlja nikakve

Jedan od ponuđenih odgovara na pitanje zašto vladajuća politička elita

intelektualcima, nego preko neoliberalne retorike štednje i disciplinovanog

„Mi njih ne zanimamo, mi za njih ne postojimo, i ne

Katarina Živanović je ocenila da termin „nezavisna kulturna scena” ne

Suština čestog isticanja heterogenosti političkih pristupa i ideoloških

„Ako želimo brže korake, moramo da postanemo

S druge strane, heterogenost može biti i snaga Asocijacije jer otvoreni

„Pored toga što sam pokušavala da se bavim

Iako je zadata tema bila nezavisnost, formulisana kroz tri uslova –

Tako su se među najubedljivijim zaključcima – svojevrsnim preporu-

Iz dotaknutog polja političkog, nametnuo se zaključak da je „neopho-

Decidirano je zaključeno da: „interes nezavisne scene i države nije

I konačno „država ne prepoznaje aktere nezavisne scene kao partnere,

Tema odnosa nezavisne scene i države izdvojila se kao relevantna za

Mirjana Boba Stojadinović

Nezadovoljno civilno društvo oblikovano je na teritoriji bivše Jugo-

Na pojedinačnom, privatnom nivou u Srbiji devedesetih godina, dis-

Namernim i svesnim aktom neuključivanja civilnog društva u javno

Do polovine druge decenije ovog veka, postalo je jasno da je operacija

Drugo izdanje Sređivanja dvorišta o odnosu nezavisnih/vaninsti-

Pošlo se od pitanja: Šta je to što akteri nezavisne kulturne scene

Na prvu loptu, „podrazumeva se” da su očekivanja vezana za finan-

Suptilnija pitanja uključivala su i pitanje – kako definisati državu u

Kako sebe definišemo u odnosu na državu? Da li je naš status – sta-

Šta nas frustrira u saradnji sa državom i državnom upravom? Da li je

Početak razgovora obeležila je inicijativa Milice Pekić da se postave

Pitanje prostora nametnulo se kao najopipljivija tačka bez koje neza-

Upravo na dan kada je održana ova diskusija u okviru platforme