Benzin impresum:

v
Sadrzaj:

Projekat BENZIN ima za cilj doprinos lokalnom str. 1 / impresum

umrežavanju radi rešavanja problema s kojima se
zajednica suočava, kroz ideje besplatnog obrazovanja i str. 2 / poezija
slobodnog protoka informacija. Načini na koje bismo ovo
ostvarili jesu: v

– otvoreni redakcijski sastanci;

str. 3 / Zasto alternativni mediji
– slobodno oglašavanje radova, tekstova i informacija;
– slobodno umnožavanje objavljenog sadržaja. str. 4 / Par crtica o studenstkom
Svi pojedinci, grupe i organizacije koji dele ideju BENZIN-a, organizovanju
mogu učestvovati u realizaciji projekta na bilo koji od gore
pomenutih načina, prijavljivanjem na mejling listu: v

zinfanzin@gmail.com, ili preko veb-sajta: www.benz.in.rs.

str. 5 / Izvestaj sa Balkanskog
zbora studenata

redakcija:Jelena Joveski, Branislav Simić, str. 6 / Neformalno obrazovanje

Mladen Nikolić, Ivana Rajić, Marina Balaž,
str. 7 / Kancelarija za mlade /
Marija Milosavljević, Miloš Mijakovac, konkursi i pametni linkovi

Marija Samardžić, Milan Vukelić, Mileta Mijatović, str. 8 / Intervju s Ivanom

v
Kurajevim, predsednikom Udruzenja
Magda Janjić, Bora Ćosić, Nicoletta Carboni, v v
za zastitu zivotinja „Ljubimci”
Jelena Veljić, Aleksandra Ilić Gifford, Branislav Omorac,
str. 9 - 10 / ARTifACT
Vuk Vučković, Sanja Maljković, Sanja Momčilović
lektura:Danamarija Serdar str. 11 - 12 / Spleen teatar

str. 13 / Kroz prozor fabrika

ilustracije: naslovna ─ Milan Bulatović, flipbook ─
v
str. 14 - 17 / program Pancevo-
Miloš Bakalović, sredina ─ BIPEDE, Ilustracije za pesmu Beograd

Bore Ćosića ─ Johanna Marcadé, Bruno Tolić,

str. 18 / Industrijsko naslede ──

Ilustracija za priču Magde Janjić ─ Paul Duffy,

str. 21 / Arhiv
strip ─ Vladimir Palibrk,
str. 22 / Noc neotvorenih ateljea
/

dizajn i prelom: Marina Grujić

broj 1, tiraz:
v
250, stamparija:
v
Copy Planet str. 23-22 / Da komsiji crkne
v

projekat omogucili:
/
krava

v str. 25-26 / Trafficking

projekat podrzali:
v
str. 29 / Koko Das
v

Marina Balaz
v
 BENZIN
besplatno-edukativno-naucno-zabavne-informativne
v
novine

Zašto alternativni mediji?

Potreba za osnivanjem alternativnih medija proizlazi iz nedovoljnog protoka informacija u

društvu, kao i iz nemogućnosti njihovog plasiranja ili oskudne motivacije već postojećih medija
da istraže određene teme od javnog značaja. Aktuelne medije je u velikoj meri zahvatio proces
komercijalizacije sadržaja, pa, pored jeftine zabave, i informacije kontrolišu različite interesne
grupe i kapitali. Na taj način, sadržaj koji ne donosi novac ili bar za svoj primarni cilj nema zaradu,
često je marginalizovan i nevidljiv široj javnosti. Pored toga, ekonomski determinizam u radu
često vodi objavljivanju netačnih vesti i informacija koje za cilj mogu imati manipulaciju, a zatim i
oblikovanje javnog mnjenja radi drugih političkih ili ekonomskih zahteva onih koji poseduju moć.

S obzirom na ustoličenost televizijske kulture u našem društvu, ono što se na ovom mediju objavi
kao važan problem ili zasluga, i dobija takav tretman znatnog dela populacije. To bi, dakle, bila
programska šema koja se zadržava na političkim sitnicama, globalnim političkim problemima,
promovisanju komercijalne „umetnosti” i zabavnim „realnim predstavama života”. Koncept je
uglavnom takav da su gledaoci tretirani kao pasivni posmatrači, a šablon „reality show” sve više
dominira čak i van zabavnih emisija. Situacija u izdavaštvu nije ništa bolja, pa najveći tiraži pri-
padaju upravo onim medijima koji se nadovezuju na televizijsku kulturu i vrednosti na kojima
se ona zasniva. Širi slojevi društva, na ove načine, isključeni su iz servisa informisanja što vodi
destrukciji aktivizma, samoorganizovanja i alternativne kulture. Ostaje utisak da potencijal, mo-
tivacija i angažman u kulturno-edukativnom sektoru ne postoje, što nikako nije tačno, a radničke
i studentske inicijative izvan zvaničnih državnih kanala su ovlaš spomenute, iako je u realnosti
sasvim drugačije.

Iz tih razloga, potrebno je uspostaviti kanale informisanja na alternativne načine, radi pouzdanih
i korisnih informacija koje mogu doprineti izgradnji boljeg okruženja otvaranjem javnih diskusija,
pronalaženjem rešenja za probleme ili barem omogućavanjem boljeg sagledavanja realnog stanja
i mogućnosti. Za ovakav poduhvat potrebno je samoorganizovanje i umrežavanje, ali i otvaranje
institucija i fondova prema svim građanima. Pošto se radi o znanju i informacijama od opšteg
dobra, neophodno je napraviti horizontalni pristup hijerarhije u ovakvim mrežama kako ne bi
došlo do isključivanja ili pada pod uticaje interesnih grupa. Slobodni protok informacija i znanja
daje veće šanse i mogućnosti svakom pojedincu, pa tako i širem društvu nasuprot monopolskom
sistemu i unifornom mišljenju.
/
Mladen Nikolic
 PAR „CRTICA'' O STUDENTSKOM ORGANIZOVANJU
I BESPLATNOM OBRAZOVANJU
Dok razmatramo ovu temu, Univerzitet u Beogradu potvrdio je povećanje školarina za sledeću školsku godinu
na većini fakulteta u svom sastavu. Neke od školarina danas u Srbiji na državnim fakultetima premašuju i iznos od
3 000 evra po godini. Ako smo svedoci studentskih protesta širom sveta upravo sa zahtevom za besplatno (visoko)
obrazovanje i formiranja nadnacionalnog Međunarodnog studentskog pokreta sa
istim zahtevom, postavlja se pitanje – kada će studenti i studentkinje u Srbiji, umesto što svake
godine protestuju tražeći ad hoc mere koje će im pomoći da finansijski „prežive“ aktuelnu školsku
godinu, isporučiti jedan generalniji zahtev, zahtev za besplatnim i dostupnim visokim obrazovanjem?
Za početak bismo mogli videti koje su smetnje U Srbiji je tržišna ideologija kod mnogih univerzitetskih
formulisanju ovakvog jednog zahteva. Problemi su i fakultetskih uprava u Srbiji naišla na zdušni prijem
brojni, međutim, ovde ćemo se fokusirati na dva koja iako se skoro apsolutna većina svih akademskih radnika
su u vezi sa akademskom zajednicom. Kada je reč o svojedobno školovala na račun države, i ne samo to, već
studentskoj populaciji, možemo se fokusirati na njenu su kasnije mnogi od njih, kao nastavnici, propovedali
razjedinjenost. Studentima se često čini da će uko- ideju besplatnog obrazovanja. Da ironija bude veća,
liko ispostavljaju konkretnije, fokusiranije zahteve univerziteti, odnosno fakulteti danas samoupravljaju
koji se odnose na manji broj ljudi, lakše to i ostvariti. državnim kapitalom, investicijom koju nisu oni sami
Sa druge strane, „zvanični“ studentski predstavnici, načinili, odnosno rizikom koji nisu preuzeli, na tržišnom
najčešće oličeni u članovima/funkcionerima studentskih principu. Ne treba zaboraviti da u slučaju mnogih naučnih
parlamenata, podgrevaju ovaj utisak. Oni to u velikom disciplina poseduju monopol. Visoke školarine u našoj
broju slučajeva čine zato što su, posredstvom učešća zemlji, kao i postojanje privatnih univerziteta, nužno do-
u studentskim predstavničkim telima, i sami posta- prinose društvenom raslojavanju gde je sve manji broj
li više deo profesorske zajednice nego studentske. veoma bogatih i sve veći broj siromašnih građana i deo su
jedne šire slike nepravedne redistribucije bogatstva koja je
Naime, kako su statusom izdvojeni od svojim kolega i ko- otpočela sa procesom privatizacije.
leginica i u redovnijim kontaktima sa svojim profesorima i
profesorkama, studentski predstavnici često se ne Situacija, međutim, nije beznadežna. Studenti i
stavljaju u ulogu studentskih advokata, već tobože studentkinje širom sveta mahom napuštaju ideju
nezavisnih arbitara koji odlučuju o opravdanosti ili parlamentarnog organizovanja i okreću se students-
neopravdanosti studentskih zahteva. Ovo je posledi- kim plenumima. Oni se organizuju nehijerarhijski na
ca postojanja jednog strukturalnog problema u vezi osnovu direktno-demokratskih principa. Svi koji učestvuju u
sa studentskim predstavničkim telima – studentski plenumu imaju pravo glasa o svemu o čemu se diskutu-
predstavnici su manjinski zastupljeni u telima i or- je – počevši od aktuelnih problema do izrade strategije
ganima visokoškolskih institucija, pa su u istima pregla- za borbu protiv njih. Ovi vidovi organizovanja postoje i
sani od strane profesora kada i pokušaju da predlože u Srbiji. Internet i društvene mreže omogućile su bolji
mere koje idu u korist studentima. Pored navedenog, protok informacija i bolje povezivanje lokalnih
njima često, direktno ili indirektno upravljaju drugi cen- inicijativa, a samim tim i razvijanje zajedničkih platfor-
tri moći, ponajviše političke partije, i to preko svojih mi i strategija u borbi za besplatno obrazovanje koje je
omladinaca koji, ako se jednom nađu u ulozi danas već prepoznato kao opšte društveni cilj.
studentskih predstavnika više vode računa o Nema sumnje da je krajnje vreme da se i studentski
interesima svoje partije nego o studentskim interesima. pokret u Srbiji okrene jednom ovakvom opštem zahtevu.

Drugi problem vezan je za profesorsku populaciju. Jelena Veljić

Naime, kako je moguće da izuzev retkih pojedinaca,
profesori i profesorke nikada nisu podržali studentske
zahteve za besplatnim obrazovanjem? Može se reći da
univerziteti i država sarađuju već godinama, na temelju
jednog prećutnog dogovora, prema kojem država
izdvaja izvesna sredstva za visoko obrazovanje, jasno
nedovoljna, ali zauzvrat ostavlja prostora fakultetima
da iz sopstvenih prihoda, koje uglavnom čine neoprav-
dano visoke školarine i takse na razne vrste usluga koje
obrazovne institucije pružaju(papreno naplaćivanje
ispitnih prijava, molbi, žalbi, izdavanja uverenja o
studiranju...), a koje uglavnom plaćaju porodice
studenata, uvećavaju svoje plate. Kada je odnos
profesorskih plata i školarina uređen na ovaj način, ne
možemo očekivati da će se profesorska zajednica ikada
organizovano zalagati za ukidanje školarina, pa ni za
njihovo smanjenje.
Izvestaj sa Balkanskog zbora studenata zemalja bivse Jugoslavije
v v

Skopje 18.4.2011.
Press release
For immediate release

Last weekend, the city of Skopje hosted a daring
meeting which included students from different
universities from around the Balkans. Responding to
the call of “Sloboden Indeks” (hosts of this meeting)
activists from different groups including:
“Sindikat obrazovanja ASI” (Belgrade),
”Studentski Glas” (Sofia), “n’Solidaritet” (Prishtina) and
“Nezavisna studentska inicijativa” (Belgrade) have come
together to discuss the problems which their struggle
faces in their native countries. Higher education, one
of the greatest victims in the process of aggressive
implementation of neo-liberal trends in Balkan, has
collapsed due to reforms where “knowledge and
education is distributed as any other product”.
International Student Movement – Balkan Meeting is
a meeting between Balkan student movements that
fight for free and emancipatory education that is en-
dangered by the Bologna Process, diminishing autono-
my of the university to state and economic powers and
high fees among other things.
This is the first serious attempt towards coordination
between the groups, which means coordination in
actions, information sharing and most important
working under the same ideology in full solidarity with
one another. “The important goal of the meeting was
to create a unified platform which all the individuals
and groups who identify with, can join in the struggle”.
“Balkan Student” (network’s official name from now
on) sees today’s universities as a mere “factories” of
producing cheap technical labor force with no
knowledge and critical thinking whatsoever. The future
actions will fight these occurrences and will propagate
the idea of the publicly funded and autonomous free
university that is free from any political and
economical influences, with the students and
professors organized on the principles of direct
democracy. The first Balkan Student meeting was held
from 16th to 18th of April 2011 and it was supposed to
end with a public discussion on the subject of “student
self-organizing” at the University “Sv. Kiril i Metodij” in
Skopje. The student network has announced its next
meeting in Belgrade at the beginning of the next
academic year and actions that are soon to follow.

Prošlog vikenda, grad Skoplje upriličio je odvažni sus-
ret koji je uključio studente s različitih univerziteta
širom Balkana. Odgovorivši na poziv „Slobodnog in-
deksa” (organizatora zbora), aktivisti različitih grupa
uključujući „Sindikat obrazovanja ASI” (Beograd), „Stu-
dentski Glas” (Sofija), „n’Solidaritet” (Priština) i „Neza-
visnu studentsku inicijativu” (Beograd), okupili su se da
bi diskutovali o problemima borbe u svojim zemljama.
Visoko obrazovanje, jedna od najvećih žrtvi u procesu
agresivne implementacije neoliberalnih trendova na
Balkanu, doživelo je kolaps usled reformi kojima su
„znanje i edukacija distribuirani kao svaka druga roba”.
Internacionalni studentski pokret – Balkanski zbor je
skup balkanskih studentskih pokreta koji se bore za
besplatno i emincipatorsko obrazovanje koje je
ugroženo bolonjskim procesom, umanjenom au-
tonomijom univerziteta naspram državnih i ekonom-
skih moći i, između ostalog, visokim taksama.
Ovo je prvi ozbiljni pokušaj koordinisanja grupa, što
znači koordinacija na delu, širenje informacija i, što je
najvažnije, rad pod okriljem iste ideologije u potpu-
noj međusobnoj solidarnosti. „Cilj ovog sastanka bio
je da stvori jedinstvenu borbenu osnovu s kojom će
svi pojedinci i grupe moći da se identifikuju i uključe.”
„Balkanski student” (zvanično ime mreže od sada) vidi
današnje univerzitete kao obične fabrike koje proiz-
vode jeftinu radnu snagu bez znanja i ikakvog kritičkog
mišljenja. Buduće akcije će se suočavati s ovakvim
pojavama propagirajući ideju javnog finansiranja i au-
tonomnog besplatnog univerziteta koji je oslobođen
svih političkih i ekonomskih uticaja, sa studentima i
profesorima organizovanim na principima direktne
demokratije. Prvi Balkanski studentski zbor trajao je
od 16. do 18. aprila 2011, a kao njegov rezultat plani-
rana je javna diskusija na temu „studentskog samoor-
ganizovanja” na Univerzitetu „Sveti Kiril i Metodije” u
Skoplju. Studentska mreža najavila je svoj sledeći su-
sret u Beogradu početkom naredne akademske godine,
kao i akcije koje će ga pratiti.
 BESPLATNO NEFORMALNO
OBRAZOVANJE
Da li znate šta je neformalno obrazovanje? Koja je razlika između formalnog i neformalnog obrazovanja?

Krenimo od formalnog obrazovanja – ovaj vid obrazovanja najčešće je propisan pravnim aktima. Npr. školsko obra-
zovanje je kod nas u velikoj meri bazirano na formalnim principima obrazovanja, a zatim uzmimo za primer i polaga-
nje vozačkog ispita što je takođe formalno obrazovanje. Neformalno obrazovanje se odvija van formalnog obrazovnog
sistema, kao dopuna formalnom obrazovanju. Neformalno obrazovanje se sprovodi kroz aktivnosti kao što su kursevi,
seminari, predavanja, konferencije, radionice, razni tipovi treninga, kao i volontiranje. Neformalno obrazovanje nudi
mnoštvo programa edukacije, koji se mogu svrstati u dve široke kategorije: 1) obrazovni program (za sticanje znanja i
veština), 2) programi koji se tiču vaspitanja (učenja stavova i pozitivnih životnih vrednosti).
Jelena Joveski
Da li u Pančevu neko nudi nešto besplatno?
Naravno da da! Pančevci su imali prilike da saznaju gde mogu BESPLATNO da dobiju nešto što svi nazivaju najvredni-
jom stvari na svetu – obrazovanje. Na platou ispred Muzeja, 12. maja. od 15 do 18 sati održan je Sajam besplatnog
neformalnog obrazovanja „Znanje za dž”.
Na tom sajmu predstavili su se:
1. Crveni krst e-mail: pa02pancevo@gmail.com 18. Unija studenata
Ulica Žarka Zrenjanina 15 10. Društvo prijatelja životinja 19. Udruženje građana CEPTA
tel: 013/346-602 „Ljubimci” tel: 066/283-848, Dragan Lončarević
sajt: www.omladinackpancevo.org.rs Ulica vojvode Radomira Putnika 19 063/8000-936, Dušan Bulovan
e-mail: pancevo@redcross.org.rs tel: 064/2174-880 e-mail: ceptanvo@gmail.com
2. KOMPAS sajt: www.ljubimci.org.rs 20. KAJAK-KANU KLUB PANČEVO
Ulica vojvode Radomira Putnika 15 11. Pokret gorana i Centar volon- Ulica dr Žarka Fogaraša 6
(Omladinski resursni centar) tera Pančevo tel/fax: 013/344-678
tel: 064/3595-553 Nataša Lenđel Ulica Svetog Save 10 kontakt: Aleksandar Baralić
sajt: www.facebook.com/kompasida tel: 013/333-201 (063/8018-840)
e-mail: kompasida@yahoo.com kontakt: Ljiljana Konevski 21. KKK „Navigator” (veslanje za sve
3. Inicijativa za inkluziju „VelikiMali” sajt: www.pgcvp.rs uzraste)
Ulica Žarka Zrenjanina 10 e-mail: pagorani@gmail.com tel: 064/2268-375
tel: 013/344-141 12. „Improvizacija” kontakt: Ivan Milivojević
sajt: www.velikimali.org e-mail: 22. Ragbi klub „Dinamo”
e-mail: office@velikimali.org improvizacija921@yahoo.com tel: 063/7090-119
Facebook: Inicijativa za inkluziju 13. Škola crtanja Doma omladine kontakt: Igor Stojadinović
„VelikiMali” tel: 013/311-315 (broj Doma omla- e-mail: rugbyigor@gmail.com
4. Astronomsko društvo „Milutin dine) 23. Košarkaški klub „Tamiš”
Milanković” slikar Čedomir Kesić 24. Karate klub „Dinamo”
e-mail: ljvazic@gmail.com 14. Centar za kulturu – Dramski tel: 064/1572-245
kontakt: Filip Leskaroski studio kontakt: Nikola Krstić
5. Centar za unapređenje interkul- sajt: www.kulturnicentarpanceva.rs 25. Rukometni klub „Dinamo”
turalnog dijaloga „In Media Res” 15. „Ecogreenteam” Pančevo 26. Ženski odbojkaški klub
Ulica vojvode Radomira Putnika 2 Ulica Maksima Gorkog 2 „Dinamo”
(ulaz iz dvorišta, na spratu) sajt: http://ecogreenteam.eu5.org 27. Džudo klub „Dinamo”
e-mail: rea@panet.rs e-mail: ecogreenteampancevo@ 28. Atletika
6. Udruženje građana „Na pola gmail.com 29. Fudbalski savez Pančevo
puta” 16. Planinarsko-ekološko društvo 30. Vaterpolo klub „Mladost”
sajt: www.napolaputa.org „Soko”
e-mail: contact@napolaputa.org Ulica D. P. Šaneta 9
7. Edukativni centar „SveUčionica” tel: 064/276-05-39, Branislav
Ulica vojvode Petra Bojovića 14/5 Rovčanin
(bivša Lenjinova) 063/134-56-74, Nenad Rakić
tel: 013/344-339, 060/3443-394 sajt: http://soko.rs
kontakt: Dragana Bodrožić e-mail: peksoko@yahoo.com
e-mail: sveucionica@gmail.com 17. Izviđači Pančevo
8. Udruženje građana „Gama” tel: 063/388-923
e-mail: gamapancevo@gmail.com kontakt: Tibor Kiršbaum
9. Udruženje za javno zdravlje PaO2 e-mail: kirsbaum@gmail.com
 v

KANCELARIJA ZA MLADE PANCEVO

Formalno rečeno, Kancelarija za mlade (KZM Pa) je operativno telo koje brine o sprovođenju Strategije brige
o mladima grada Pančeva 2007–2012.Osnovana je 2007. godine kao programski deo Odseka za kulturu, informisanje,
sport, brigu o mladima i civilni sektor Sekretarijata za javne službe i socijalna pitanja Gradske uprave grada Pančeva.
Konkretnije, KZM je zamišljena kao servis koji pruža podršku svim mladima i onima koji se na bilo koji način njima bave.
Zadatak Kancelarije je da stvara i proširuje mrežu mladih aktivista radi međusobne razmene informacija o temama
koje su im značajne, kao i da radi na otkrivanju potreba, teškoća i problema mladih, ali i na osmišljavanju rešenja, kroz
zajedničko sprovođenje ideja u delo.

Njena suština je da kontinuirano, kroz kreativne, korisne, volonterske, zabavne, poučne i razne druge aktivnosti, radi
na tome da se mladi što bolje osećaju u svom gradu i budu prepoznati kao ravnopravni i aktivni deo lokalne zajednice.
Kancelarija za mlade služi i kao sredstvo uz pomoć kojeg se pojedinci ili grupe mogu povezati s NGO sektorom, ustano-
vama i Gradskom upravom grada Pančeva, s ciljem da se olakša i unapredi međusobna komunikacija i saradnja na svim
nivoima.

Kada su u pitanju briga o mladima i podrška njihovih inicijativa, definitivno treba spomenuti Konkurs za finansira-
nje i sufinansiranje projekata u okviru realizacije Strategije brige o mladima grada Pančeva 2007–2012, koji jednom
godišnje raspisuje grad Pančevo (Odsek za kulturu, informisanje, sport, brigu o mladima i civilni sektor Sekretarijata za
javne službe i socijalna pitanja Gradske uprave grada Pančeva). Preko ovog konkursa, mladi mogu doći do sredstava za
realizaciju svojih projektnih ideja ili studijskog putovanja, a pravo učešća imaju ne samo omladinske organizacije već i
neformalne grupe i pojedinci. Ove godine je raspisan 12. maja, a javni poziv i konkursna dokumentacija biće objavljeni
na sajtu grada Pančeva www.pancevo.rs

Da se vratimo na priču o KZM. Osnovna svrha, poenta i ujedno i jedini način njenog postojanja, jesu prisutni i aktivni
mladi.Koristim ovaj tekst da pozovem sve kreativne, inovativne, inspirisane, željne znanja, akcije, novog iskustva, s
energijom, idejom, vizijom, uspavane, bez ekipe za akciju, izrevoltirane... da se pridruže, udruže, povežu, pokažu,
probude, pokrenu, izraze, istaknu! Da zajedno radimo na poboljšanju kvaliteta života mladih na teritoriji Pančeva. Sve
detaljnije informacije o KZM Pa ili o gradskom Konkursu za mlade možete dobiti od mene, pa me slobodno pozovite
svakog radnog dana, od 7.30 do 15.30, na: 013/308-907, ili pišite na: marija.komanov@pancevo.rs. KZM Pa se nalazi u
zgradi Gradske uprave (Trg kralja Petra I, br. 2-4), na drugom spratu, kancelarija broj 204.
Marija Komanov
VIDLJIVO BOLJE: Građani koji fotoaparatom ili mobilnim telefonom uspeju da zabeleže neku pozitivnu promenu koja
se desila njima lično ili u njihovom okruženju, mogu da pošalju svoje fotografije do 15. juna, na konkurs pod nazivom
„Objektivno bolje” i da krajem juna učestvuju u izložbi i budu nagrađeni. Fotografije je potrebno poslati na imejl
adresu vidljivobolje@gmail.com, a konkurs se organizuje u okviru kampanje Vidljivo bolje, koju sprovodi Institut za
održive zajednice u Srbiji (ISC), s ciljem da predstavi dosadašnje napore građanskog društva usmerene ka rešavanju
konkretnih problema od opšteg interesa.
ZAGREB FILM FESTIVAL: Zagreb film festival (ZFF) biće održan od 16. do 23. oktobra, a konkurs za prijavu filmova za
takmičarski program otvoren je do 15. avgusta. Debitantske, odnosno prve i druge filmove moguće je prijaviti putem
onlajn u kategoriji dugometražnog i kratkometražnog igranog filma, kao i dokumentarnog filma. Pravilnik i Prijavnica
dostupni su na sajtu ZFF-a (http://www.zagrebfilmfestival.com),
a informacije je moguće dobiti i na info@zagrebfilmfestival.com.
HENKEL CEE: Kompanija Henkel za centralnu i istočnu Evropu, u saradnji sa udruženjem KulturKontakt Austrija iz
Beča, nudi i ove godine tromesečnu stipendiju u Beču umetnicima iz srednje i istočne Evrope, u okviru programa
“Umetnici na radnom boravku” (Artists-in-Residence) KulturKontakta. Nagrada podrazumeva atelje, smeštaj, osigu-
ranje, mesečnu stipendiju od 1.000 evra, kao i prikazivanje umetničkih radova na kraju boravka. Na konkursu mogu
da učestvuju umetnici stari do 35 godina. Sve prijave moraju biti podnete najkasnije do 27. jula 2011. godine . Za
dodatne informacije kontakt osoba je Renate Bartaun iz udruženja KulturKontakt Austria
(application@kulturkontakt.or.at, ili +43-1-523 87 65 lok. 43). Sajt kompanije www.henkel-cee.com.
SARAJEVO FILM FESTIVAL: Sarajevo Film Festival objavio je poziv za volontere koji će raditi na njegovom 17. izdanju
krajem jula. Organizatori su poručili i da volontiranje na SFF-u omogućava slobodan pristup filmskim projekcijama,
koncertima, partijima i ostalim događajima koji se održavaju u sklopu festivala. Potrebno je imati najmanje 18 godina
i popuniti aplikacioni formular koji se može preuzeti na sajtu www.sff.ba .Konkurs traje do 15. juna, više informacija
moguće je dobiti kontaktom na e-mail: volunteer@sff.ba.

http://konkursiregiona.net/; http://www.omladina.info/;
http://www.razvojkarijere.bg.ac.rs/;http://www.gradjanske.org
 Intervju s Ivanom Kurajovim
v prijatelja zivotinja
(predsednikom Drustva v „Ljubimci”)
BENZIN: Otkad postojite kao organizaci-
ja?
Ivan Kurajov: Organizacija Društvo prijatelja životinja
„Ljubimci” postoji od 1996. godine.
• Koje su vaše glavne aktivnosti?
─ Glavne aktivnosti Društva su udomljavanje životinja – na
štandu u centru grada i u azilu, edukacija građana – naročito
omladine koja pohađa osnovne i srednje škole, održavanje azila
za napuštene životinje, koji postoji od kraja 1997. godine, orga-
nizacija seminara i stručnih predavanja na temu zaštite životinja,
dobrobiti životinja i zdravstvene zaštite, rad i aktivnosti na izradi
preciznih zakonskih i podzakonskih akata – naši predstavnici
učestvovali su u izradi Zakona o dobrobiti životinja, kao i gradske
Odluke o držanju životinja na teritoriji grada Pančeva, promocija
dobrobiti životinja putem medija...
•Kakve su reakcije ljudi koji se po
prvi put sretnu s vama i vašim radom?
─ Reakcije su različite, pošto je ljudima neverovatno da se neko
bavi volonterskim aktivnostima poput ove, naročito u aktuelnim
okolnostima i u ovom okruženju. U poslednjih nekoliko godina
situacija se dosta promenila, tako da se sve više ljudi interesuje
za naš rad, za naše aktivnosti i rezultate, i njihov stav o nama je
generalno pozitivan, a odnos prijatan i srdačan.
• Imate štand na ulazu u Ulicu Živojina
/
Mišica na kom udomljujete kuce i mace...
Kakvi su rezultati takvog pristupa?
─ Prošle godine je na štandu u centru udomljeno oko 600 pasa i
mačaka, tako da smo veoma zadovoljni. Štand je takođe veoma
koristan za upoznavanje dece i ljudi sa životinjama, naročito
onih koji nisu dolazili u kontakt sa životinjama i koji tom prilikom
mogu da prevaziđu svoje strahove ili probleme koje eventualno
imaju u odnosu prema životinjama.
v
• Znate li koliko u Pancevu ima pasa
lutalica? Koliko ima napada takvih
pasa na ljude,
v
a posebno decu? Koliki
je prosecni životni vek jednog takvog
psa?
─ U Pančevu postoji oko 2.000 napuštenih pasa na ulicama –
ovaj broj varira u zavisnosti od godišnjeg doba, ali i od mnogih
drugih faktora. Životni vek psa na ulici je od tri do pet godina,
u zavisnosti od dela grada u kojem se nalazi i od dostupnosti
dovoljne količine hrane i skloništa. Svake godine broj napada
napuštenih pasa manji je od broja napada pasa koji imaju vlas-
nika, i 70 posto napada na ljude čine upravo psi koji imaju gazdu.
Napušteni psi uglavnom napadaju u samoodbrani ili ukoliko je
reč o ženkama sa štencima. Moram da istaknem da je Pančevo
među gradovima u Srbiji s manjim brojem prijavljenih napada
pasa lutalica.
• Postoji li negde evidencija o nasilju
nad životinjama?
─ Tačna evidencija o zlostavljanju životinja ne postoji – ovakvi
slučajevi se evidentiraju u Policijskoj upravi, ali i u našoj orga-
nizaciji. Pravna služba naše organizacije tada reaguje i podnosi
prijave kako protiv zlostavljača, tako i protiv ljudi koji ubijaju
životinje.
v v
• Možeš li da nam ispricaš nešto cudno
iz dosadašnje karijere aktiviste za
zaštitu životinja?
─ Bilo je dosta čudnih slučajeva, ali jedan od čudnijih
jeste onaj kada sam ušao u dvorište čoveka koji ima preko
30 pasa... Takođe se na štandu gde udomljavamo životinje
svake nedelje susrećemo s mnogo čudnih slučajeva, od
dede koji traži babu za udomljavanje do ljudi koji bi da
udome jazavce, slepe miševe i slično…
v
• Pored pasa i macaka, da li vaša
organizacija brine o još nekim vrstama
životinja?
─ Uglavnom zbrinjavamo pse i mačke, ali smo udomlja-
vali i zečeve, ptice, gmizavce, a pomagali smo i u zbrinja-
vanju vukova, medveda, lisica i još nekih divljih životinja.
• Šta bismo mogli da porucimo vlasni-
cima kucnih ljubimaca? Na šta narocito
da obrate pažnju tokom proleca, kada
su nega i briga u pitanju?
─ Najvažnije je da obrate pažnju na svoje ljubimce i da
uvek znaju gde se oni nalaze. Ukoliko ih izgube, obavezni
su da nestanak prijave u najkraćem roku, kako bi životinju
što pre pronašli i kako bi izbegli plaćanje visokih kazni.
Ukoliko primete neku promenu u njihovom ponašanju ili
ukoliko dođe do zdrastvenih problema, bilo bi najbolje da
sa svojim ljubimcem odu do veterinarske ambulante i da
se o svemu konsultuju s veterinarom.
v
• Kako postati clan vaše organizacije?
─ Aktivista i volonter naše organizacije može da postane
svako ko ima želju da deo svog slobodnog vremena pos-
veti životinjama i da se kroz neku od aktivnosti uključi u
naš rad.Do nas se najlakše može doći telefonom:
064/2174-880, ili putem veb-sajta: www.ljubimci.org.
rs, a najaktivnija je svakako naša „Fejsbuk” sekcija koja
uredno i redovno na našoj strani prezentuje sve
aktivnosti i akcije. Vladimir Palibrk
Dan otvorenih vrata
Akcija „Dan otvorenih vrata – renoviranje starih kućica,
sađenje cveća i sadnica” upriličena je 2. aprila, u
Skadarskoj bb. Iniciralo ju je Društvo prijatelja životinja
„Ljubimci”, koje je baš tog dana, pre 15 godina, zvanično
počelo s radom. Akcija je u azilu bilo i ranije, ali nisu
na ovaj način najavljivane i organizovane, već su u nji-
ma uglavnom učestvovali volonteri DPŽ-a „Ljubimci”.
Prisustvovalo je oko 50 ljudi, među kojima je bilo najviše
mladih i dece. Posetioci i volonteri su popravili i ofarbali
devet kućica, koje će biti postavljene u gradu (na lokaci-
jama koje nisu prometne), i koje će služiti kao smeštaj
napuštenim psima koji žive na ulicama grada. Takođe,
farbali su ograde, čistili krug azila, sređivali dvorište,
sadili cveće, donosili hranu, ćebad, peškire, sredstva za
higijenu, igračke za životinje... Udomljena su tri
napuštena šteneta i jedan odrastao pas. Akcija je uspešno
realizovana i medijski propraćena u lokalnim medijima.
Marina Balaž
 ARTifACT
artifakt – korisni, vredni
objekat • art if act – umetnost
ako deluješ
ARTifACT je nastao kao društveno
angažovani umetnički projekat
čiji je cilj bio stvaranje nove
mreže mladih umetnika, kao i
unapređenje načina predstavljanja
konceptualne umetnosti u Srbiji.
Projekat se tokom realizacije prve
dve akcije zvao „Mašti na volju”, a
teme određene projektom trebalo
je da kroz umetnički rad probude
svest društva o socijalnom aktiv-
izmu danas, kao i da podsete na
slične aktivnosti iz XX i XXI veka.
Nastao je krajnje spontano, kroz
razgovor nekoliko ljubitelja
umetnosti.
Ideja je bila da pokrenemo naše
prijatelje umetnike i da im pružimo
prostor za izlaganje, a da ih u tom
prostoru povežemo s mladim ljudi-
ma koji su po idealima i stavovima
slični nama. U početku naivan po-
lunapisan projekat listao je svoje
stranice u Beogradu, u prostoru
MSC Yachting kluba u Nušićevoj
ulici. Dragan, vlasnik MSC Yachting
kluba, nesebično je pristao da bez
ikakve novčane nadoknade izve-
demo tri izložbe u ovom prostoru,
a da pri tom i prodamo po neku
čašicu domaćeg vina.
Tako smo i počeli – štampanje
plakata i flajera u ličnoj režiji, bez
ikakve zarade, samo sa željom da
prikažemo kapacitete naših prijatel-
ja i poznanika. Prvom izložbom,
„Duhovi grada”, okupili smo četiri
studenta tada druge godine arhitek-
ture i osam studenata muzičke aka-
demije i pred više od sto posetilaca
izložili njihove radove i predstavili
njihovu autorsku muziku. Februar
u Beogradu dočekali smo izložbom
„Odbrojavanje”, čiju su organizaciju
i veći deo programa realizovali stu-
denti Akademije lepih umetnosti iz
Beograda. Na ovoj izložbi, 15 stude-
nata ALU predstavilo je zbornik ra-
dova koji se bavi razvojem informa-
tike u umetnosti, kao i posledicama
koje digitalna umetnost ostavlja
na tradicionalnu. Pored njih, svoje
radove predstavilo je osam umet-
nika različitih obrazovnih profila
i interesovanja, pa su se i tu našli
fotografi, grafički dizajneri, frilens
umetnici i arhitekte. Posetioci su,
pored izloženih radova, skulptura i
intervencija u prostoru, imali prilike
da se ponovo susretnu s igricama
koje smo pokretali u MS DOS-u i
Windows-u 95.
Proleće je stiglo, a naša mala
družina izmilela je kako bi izvela
performans na ulicama Beograda.
Odlučili smo da 27. marta održimo
treću izložbu pod imenom „Junk
Story”, kada smo, kao i prethodnih
puta, pozvali svoje prijatelje i poz-
nanike da nam ispričaju svoju priču
o smeću, sada našoj svakodnevnoj
agoniji, na način na koji oni to žele.
Performans smo izveli 26. marta,
a sastojao se od „turističkog obi-
laska” znamenitosti Beograda.
Dozvolu za održavanje dobili smo
u 5 do 12, a u 13 sati našli smo se
već na ulicama obučeni u „vanze-
maljce” sa gas-maskama na licu.
Obišli smo deset beogradskih zna-
menitosti ispred kojih je turistički
vodič pričao o samim lokacijama.
Dok smo šetali ka lokacijama, vodič
je pričao nama, „vanzemaljcima”, o
tome kako „obični ljudi” zagađuju
ovu planetu i kako je možemo na
najlakši način zajedno obnoviti i
posvetiti joj više pažnje. Turistički
vodič je imao megafon, te je
prekornim tonom više pričao gra]
đanima Beograda nego nama. Kako
bismo uključili što više ljudi i pod-
vukli svrhu ovog performansa, to-
kom šetnje, pozivali smo građane
na izložbu flajerima štampanim
na recikliranom papiru koji je,
između ostalog, sadržao činjenice
o zagađenju i hintove kako rešiti
ove probleme, tako da su oni koji
su propustili glas turističkog vodiča
mogli ipak shvatiti šta tražimo na
ulici „takvi”. Komentara je, naravno,
bilo raznih, a kada se sve završilo,
trebalo je postaviti izložbu.
Prostorije oblepljene čituljama,
voda zaštićena od bakcila staklom,
planeta
Zemlja u invalidskim kolicima, ak-
tivistkinja koja u 20.30 pali sveću za
planetu ispred skupštine, više od
sat izložbe pod svećama uz zvukove
gitare, deset umetika i preko 30
umetničkih dela...
Sada već formalni dokument, naš
projekat ARTifACT, tačnije jedan
njegov deo, uspeo je da postane
prateći program Trenchtown fes-
tivala. Besplatna sito štampa na
trikotaži , Fanzin Ceger, koji je rušio
snove i već postojeće aplikacije
na iznošenim majicama, ćebad
prekrivena stripovima, radionica
nakita, kao i improvizovana galerija
od elektronskog otpada koju su
stanovnici Trenchtown festivala do-
punjavali svakodnevno, bili su deo
programa koji smo predstavimo
na ovom festivalu. Četiri meseca
napornog rada bez dinara na kul-
turnoj sceni Beograda, rekli biste
nemoguće, ali varate se, želeli smo
sve sad i odmah, nismo imali vre-
mena da čekamo nečiju odluku o
vrednovanju umetnosti... A onda
preokret, stiže novac iz gradskog
budžeta za festival vizuelnih umet-
nosti „Ko se boji buntovnika još?”.
Koncept i ono što se zaista desilo su
dve totalno suprotne stvari. Umesto
prvobitne svote novca, dobili smo
tri puta manju. Neki bi odustali, ali
odluka je pala – festival se održava.
Festival „Ko se boji buntovnika još?”
imao je za cilj da predstavi problem
nasilja kroz okular umetnosti, kao
i da ukaže na rešavanje ovog pro-
blema, na koji način zaustaviti pro-
gresivni razvoj nasilja kod mladih,
ne samo između sebe već i prema
životinjama, prirodi... Tokom ovog
festivala održana je jedna izložba na
kojoj je predstavljeno osam umet-
nika u Kafeu „Galerija”, zatim akcija
sito štampe Wostokovog „vojnika”,
koji je predstavljao simbol festi-
vala, nakon toga četiri tribine koje
su pratile projekcije filma, tematski
povezane s problemom s kojim
smo želeli da se suočimo. Pričalo
se o nasilju među mladima, nasilju
prema životinjama, trafikingu, kao i
o nasilju nad prirodom...
Jesen stiže, a mi ko međedi ušli
u hibernaciju. Praznih džepova,
puni ideja, prezimili smo u
Galeriji „Elektrika”. Diskutovali o
raznim idejama i mislima, kovali razne
planove... U periodu oko Nove go-
dine nastade tajac, a onda se jedna od
„naših” pojavi i izjavi kako bi bilo izvrs-
no da sve dosadašnje aktivnosti smes-
timo u jedan dan i tako proslavimo našu
godišnjicu. Dakle, u tom se čuču grmio
zec, multimedijalni džem (multimedia
JAM) i pekmez u našem skromnom mi-
risnom gradiću. Jednoglasno kažemo
„DA” i počnemo da nabrajamo šta se tu
sve može desiti ... Trebalo nam je
30 dana da organizujemo 21 fotografa,
četiri slikara, dva di-džeja, dva benda i
10 nezavisnih muzičara koji su zajedno
ovaj događaj preveli na mnogo viši
nivo.

Za razliku od onih koji imaju

materijalnu i položajnu mogućnost
da promene okolnosti i poboljšaju
kvalitet naših života, grupa
aktivista dosetila se da probleme poput
ekološkog beznađa i nasilja iznese di-
rektno na ulice, u galerije, klubove, par-
kove i tako skrene pažnju javnosti. Arhi-
tekte, fotografi, muzičari, slikari, oni
koji su pored projekta počeli da uviđaju
ozbijnost situacije u kojoj se nalazi
savremeno društvo, domaća kul-
turna scena – svi ti ljudi i velika doza
nesputanog optimizma, kreativnosti i
truda doprineli su da ARTifACT iz ideje,
tokom jedne godine, preraste u pokret.
Dakle, uspeli smo. ARTifACT postoji i
krije se u vama, probudite ga, kako pod
stare dane ne biste morali da restau-
rirate mozak da biste bili kreativni. Marina Grujić
 Kroz prozor # Fabrika
Nezavisnu pozorišnu trupu „Kroz prozor #
Fabrika” osnovali su 2009. godine
scenograf Sanja Maljković i
francuski režiser Žan Batist Demarini
sa glavnim ciljem da razviju i neguju
društvenoodgovorno pozorište u Srbiji.
„Kroz prozor # Fabrika” obraća se
„običnim ljudima” s ciljem da ponovo
izgradi „zajedničko” (kao javni domen) na
Balkanu, kao odgovor na podele koje su
prevladale poslednjih godina, izazivajući
klimu mržnje i straha.
Teatar, kao mesto gde društvo samo sebe
simbolično oslikava i gde se ljudi sreću,
poseduje veliki kapacitet za
socijalnu koheziju i obnovu društvenog
tkiva. Međutim, u Srbiji je pozorište
gotovo isključivo institucionalno. Kad ga
pokrene civilno društvo, nije prepoznato.
Zbog toga je kao cilj postavljeno i jačanje
kapaciteta nezavisnih inicijativa, kroz
kreiranje čvrste i izazovne, kosmopolitske
i svima pristupačne nezavisne pozorišne
Trupa funkcioniše na tri nivoa:
• Istraživanje – kako bismo održali
kreativnu i živu pozorišnu scenu (Projekat
„Slobodna dramska akademija”);
• Demokratizacija kulture – radi stvaranja
jednakih uslova za realizaciju i pristup kul-
turi (Projekat „Pravo na teatar”);
• Multikulturalna saradnja – kroz
zajedničke produkcije s umetnicima s pro-
stora bivše Jugoslavije i zemalja EU, baveći
se temama kulturnog identiteta (Projekat
„Napred-nazad”).
O nekim našim projektima:
Slobodna dramska akademija:
Generalni cilj projekta jeste da doprinese stvaranju sre-
dine koja favorizuje kreativnost i obnovu pozorišne umet-
nosti u Srbiji.
Ovo bi bilo sprovedeno realizacijom specifičnih ciljeva:
– Organizacija profesionalnog usavršavanja i laboratorije
za istraživanja u kojima bi svako mogao učestvovati da
bi stekao obrazovanje iz novih pozorišnih praksi, i da bi
produbio i prikazao sopstvena istraživanja;
– Stvaranje mesta susreta mladih umetnika željnih
promene u aktuelnoj pozorišnoj situaciji, mesta gde bi
oni mogli da se upoznaju, razmene iskustva i doprinesu
nastajanju kritičkog duha prema savremenoj umetničkoj
delatnosti, kao i da sarađuju na zajedničkim projektima;
– Razvoj i difuzija etičkih i estetskih vrednosti insistira-
njem na odgovornosti umetnika prema publici.
Rad na akademiji odvija se kroz radionice. Svi mogu da
konkurišu, bez obzira na polje rada (glumci, scenografi,
dramski pisci, režiseri...) i svoju karijeru. Od učesnika se
zahteva jedino posvećenost. Mi stvaramo akademiju bez
učitelja, bez nastave. Uvek će neko voditi istraživanja,
ali operativni tim akademije je grupa. U predviđenom
periodu (u rasponu od tri do 15 dana), na zadanu temu,
grupa formira i predlaže zaokret u odnosu na ono što je
prethodno bilo shvatano kao „pozorište”. Jasno, zadatak
je ogroman, ali nema umetnosti po nižim cenama.
Pravo na teatar
Teatar u Srbiji, za sada, nije popularno polje nezavisnog
delovanja. Kao ostavština iz prethodnog perioda, gde je
centralizovan sistem odlučivanja služio nacionalizmu,
nedostatak državnih politika usmerenih na nezavisnu
scenu učinio je institucionalizovano pozorište jedino
održivim. To je dovelo do ekstremne kulturne centra-
lizacije (koja se obraća urbanoj eliti), kulturne komercija-
lizacije (umetnost u funkciji zabave) i socijalne pasivnosti.
Verujemo da nezavisno pozorište može imati važnu ulogu
zahvaljujući svojoj prednosti – dosezanju sektora koje in-
stitucionalno ne dohvata. Protivno diktatu populizma i
konzumerskog društva, mi pretpostavljamo pravo svih na
ideju i lepotu. Kultura je, nažalost, porekla jednu od svojih
osnovnih uloga – društveno povezivanje – pod uticajem
rastućeg trenda razdvajanja na visoku (elitnu) umetnost i
masovnu kulturu. Ovaj projekat namerava da premosti taj
jaz tako što bi bile organizovane decentralizujuće turneje
svih naših produkcija.
Poslednja predstava: „Jedan zarez nešto (1,...)” – 2009.
Tragikomedija o osamdesetim godinama, bazirana na
tekstovima Predraga Matvejevića, u režiji Žana Batista
Demarinija, scenografija i video Sanja Maljković, glume
Boško Petrov i Ana Jovanović.
Više informacija o organizaciji i projektima možete naći
na veb-sajtu: http://krozprozorfabrika.tk.
Sanja Maljković
 SpLiN TeAtAr
(rođen 1998. > hibernirao 2007.)
ZAČETAK > Koreni „Splina” >
INSPIRACIJa/e > POSADA splava...
„Kako nastaje dan? Svetlost se
pretapa u nebrojenim bojama, a
senka prerasta naš dah…”
Kao student dramaturgije na
Fakultetu dramskih umetnosti u
Beogradu, 1998. godine pokrećem
osnivanje pozorišne trupe. Ta se go-
dina beleži kao godina začetka „Splin
teatra”, iako je prvo ime trupe bilo
„Popokatepetl” – zbog moje lične
opčinjenosti vulkanima i drevnom
civilizacijom Asteka. To eruptivno
ime je sasvim odgovaralo mom kon-
ceptu „teatralizacije životnih igara”.
Još tada sam volela igre reči i poi-
gravanje terminologijom, sistemom
znakova kulturnog nasleđa, istorije
i komunikacije u globalu. Uvek mi
je bilo zanimljivo da izazivam ljude.
Na primer, da bih videla koliko njih
može da izgovori „Popokatepetl”
brzo i tečno iz prvog pokušaja.  Pre,
dakle, 13 godina pančevački „Popo-
katepetl” je uzavreo i propućkao.
Okupila sam nekoliko istomišljenika-
entuzijasta i započet je rad na prvom
projektu. Ozbiljno smo krenuli u
postavku moje drame „Gladna polja
i Ružini potomci”. Bila je to prava
eko-farsa, objavljena iste godine u
listu „Književna reč”, koja je nekako
simbolično najavila događaje koji
će uslediti – kako na individual-
nom, tako i na kolektivnom planu.
U nekoliko činova „Gladnih polja...”,
u krajnje tragikomičnom maniru,
smeštam ljudsku postapokaliptičnu
priču u Deliblatsku peščaru. Na-
kon raspada južne industrijske zone
u Pančevu i ekološke katastrofe,
nekoliko jedva preživelih pripadnika
ljudske vrste susreću se s problemi-
ma postegzistencije u specifičnoj
mešavini Vajlder–Jonesko manira.
Šta da vam kažem... susret s mutan-
tima, u ovom slučaju „svinjoljudima”,
bio je neizbežan!  „Popokatepetl”
ekipa bila je inspirisana, vredna i
spremna za erupciju, a premijera
predstave je planirana za proleće
1999. godine. Jasno je da tada naša
premijera nije održana. U Srbiji je
otpočela neka druga vrste predstave,
pod imenom NATO bombardovanje.
Sve nam se ispomeralo i, nažalost,
„Gladna polja...” ostala su nereal-
izovana. Trupa je, uprkos takvom
početku, nastavila da raste i mrda.
Nekako okuraženi i osnaženi mizeri-
jom događanja, pridružuju nam se
novi ljudi. Pućkanje i praskanje u
vidu svakodnevnih proba nastavilo
se uz pratnju sirena za uzbunu. Naše
sklonište bilo je pozorište! Međutim,
prvi projekat opirao se realizaciji.
Bio je prezahtevan i preambiciozan
za naše okruženje i za mogućnosti
pojedinačne podrške koju smo dobi-
jali. Šta ćemo... Nemirni i neposlušni,
bacili smo se na ono što možemo s
onim što imamo – sopstvena tela,
mladost i želju da stvaramo. Tako nas-
taje „Saga o gladnom” – pozorišno
mrdanje u sedam mrda – groteskna,
furiozna scenska ekspresija s inter-
aktivnim tendencijama. Bilo je ludo
i nezaboravno! Mali Cirque du Soleil
usred Pančeva! Nezaboravna burles-
ka na sceni umotanoj u crveni pliš, sa
šest i po metara dugačkim plastičnim
crevom što se protezalo kroz redove
stolica, u kome su se migoljila ljud-
ska tela. Performeri koji se spuštaju
s tavanice u publiku i kul muzičari
na sceni – kvartet „Sitih”, koji uživo
prati celu predstavu originalnim
muzičkim kompozicijama. Eksplozija
boja i kreativne energije! I mnoštvo
ljudi! Ljudi koji su voleli što su deo
toga, ljudi koji su nas podržavali i
bodrili... Snežana Baralić-Bošnjak
koja nas je odmah prigrlila i samo-
prozvala se našom surogat majkom,
zatim Lambros Hudeludis koji nam
je svojski pritekao u pomoć s plani-
narskim užadima (kako se ne bismo
porazbijali u silnoj želji da poleti-
mo)... Počela su prva putovanja, gos-
tovanja i nagrade. Tako je Pančevo
konačno i zvanično dobilo svoju prvu
(za sada jedinu) boemsko-akrobats-
ko-burlesknu pozorišnu trupu. Malo
od muke i više od milosti, tek proz-
vasmo se „Splin pleme”. Tada Sonja
Savić o nama reče: „Oduševljena
sam snagom ove nove grupe mladih
umetnika koji pronose duh drevnih
svečanosti, upirući u balvane u
našim očima… a sve u slavu Dionisa.”
Još mi to odzvanja u mislima. Kao
osnažujući eho, kao potvrda „pra-
vog puta”. I ne samo to... Potvrde su
dolazile od svih koji su pre nas iskusili
splin, prepoznali i ostavili mnogo isti-
nitih poruka generacijama u nasleđe.
Tako su počela naša traganja, tako je počeo naš „Splin”. Nezaustavljivo smo nizali projekat za projektom. Na vrlo specifičan
način istraživali smo scenski pokret, upotrebu poezije u pozorištu i forme uličnog teatra. Eksperimentisali smo sa zvukom i
muzikom, proučavali mogućnosti kombinovanja „drevnih” veština i savremenih iskustava u plesu i pozorišnim kretnjama.
Deklarisali smo se kao antropološko, psiho-fizičko, multidisciplinarno, totalno i nadasve klasično-avangardno pozorište.
Pančevo smo predstavljali na mnogim festivalima u zemlji i inostranstvu. Osvajali smo nagrade. Sve sama „multimedijala”
i „interdisciplinarium”. Nažalost, gde ima sjaja, ima i bede. Hoću reći da nije bilo lako raditi to što smo radili tada i tamo
gde smo radili. Mada smo odolevali i obnavljali se bukvalno samo uz ritam „tam-tama”, naših dlanova i tabana. Taj pri-
mordijalni krik čiste žeđi za kreacijom nas je terao da idemo dalje. Naše predstave i performansi presecali su i ukrštali luda
vremena i mnoge faktore destrukcije. Prkosili su pečatima kafkijanskih procesa, toj suludoj administraciji i zbunjenim in-
stitucijama, crvotočnoj politici i partijskom licemerju, provincijskoj učaurenosti, pustologiji nemaštine... Mislim da smo
obigrali sve najnapuštenije i najhladnije prostorije za vežbanje koje možete da zamislite! Bogami, i one koje ne možete!
Evo samo nekih od naših čuvenih kreativnih prkosa:

– 1999. „Saga o gladnom” – pozorišno mrdanje;

– 1999. „(Po)kretanje” – ulični performans za otvaranje Festivala eksperimentalnih formi;
– 2000. „U ime izgubljenog” – vizija i molitva po Dilanu Tomasu;
– 2001. „Putovanje i dodirivanje” – poezija u pokretu i slikama;
– 2002. „Peščani splav” – Danse Macabre XXI veka;
– 2003. „In/Out” – skriveni prolaz, performans koji preseca vreme i prostor;
– 2003. „In/Out” – Prividi – Iluzija;
– 2004. „In Utero” – burleskna cyber-punk drama;
– 2006. „Poznati stranac” – Moj dragi Pessoa ili Tedium – maskiranje i demaskiranje...

Što se posade „splava ’Splina’” tiče... ekipa je između 1998. i 2007. godine više puta pretrpela transformaci-
je. Ljudi su dolazili i odlazili... ali srce, to vitalno jezgro naše kreativne družine, nije se obeshrabrivalo niti
umanjivalo. Otkucaji su bili snažni, a cirkulaciju su održali: Aleksandra Ilić-Gifford, Marija Ilić,
Aleksandra Malijar, Željko Stokić, Sead Bogućanin, Aleksandra Nikolić, Siniša Hadži-Antić, Jovan Arsenov,
Snežana Jadran-Konrad, Bojana Jovičić, Mile Radoičić, Predrag Mihajlović, braća Uspenski – Vladimir i Nikola,
Nenad Č. Bojat. Navedeni ljudi su godinama uporno i vredno istrajavali u „Splinu”, i doprineli rastu i razvoju trupe.
Kada bih navela imena svih koji su bili makar na jednoj „plovidbi”, spisak bi bio podugačak... setiće se mnogi i
prepoznati u ovoj priči. Hvala svima. I tako... mogli bismo još mnogo da pričamo, ali ostavićemo nešto i za drugi put.

Trupa je zvanično ušla u stanje

hibernacije u aprilu 2007. godine. Tada
je moja malenkost, Aleksandra Ilić-
Gifford, podigla sidro i pokrenula svoj
brod-karavan preko Atlantskog okeana.
Ushićena izazovima novih horizonata i
otkrića, živim i stvaram u Severnoj Americi
pod imenom Wild Pearly. Kao i uvek,
inspiracija i priče su samo transformisane.
Ovog puta, dramu sam pretočila u obilje
boja i oblika. Pozdravljam vas do ponovnog
uskrsnuća! Do tada, prihvatite SpLin kao usud
postojanja. U splinu se mogu pronaći i
razotkriti nebrojeni heteronimi nas samih!

Aleksandra Ilić-Gifford a.k.a. WiLd PeArLy

Aleksandra Ilić-Gifford & Brandon Lee Gifford

 v
PanCevo, industrijski grad?
Kada govorimo o Pančevu, neizostavna je asocijacija na industrijske komplekse, a usled propasti gotovo svih ostalih
proizvodnih sektora u procesu tranzicije koji je ovaj grad zahvatio krajem XX veka, pančevačka industrija je neretko
sinonim za kompleks „južna zona” i otrovna isparenja kao rezidualni proizvod ovih fabrika.
Privreda ovog grada je ne tako davno ipak bila raznovrsnija i postojala su različita industrijska postrojenja koja danas
ne rade te sve više padaju u zaborav, što vodi njihovom propadanju, prodaji po niskim cenama ili pak demoliranju kao
što se to desilo sa preduzećem “Klupko“ na čijim ruševinama je izgrađen tržni centar kao istinski simbol tranzicije iz
proizvodnog u potrošačko društvo. Iako se propast proizvodnje i proizvodnih objekata koji su funkcionisali doskora
nameće u ovom tekstu, ovde bi trebalo prikazati ophođenje prema istorijskom industrijskom nasleđu i vratiti se na
same početke industrijalizacije i izgradnje proizvodnih objekata čijoj propasti danas prisustvujemo.
Geopolitički položaj grada – izlazak na reku Tamiš i pogranični položaj koji su pogodovali razvoju trgovine, uticao je
na proces industrijalizacije koji je zahvatio Pančevo već u XVIII veku. Tada je, kao što je krajem pedesetih godina XX
veka pokrenuta gradnja „južne zone”, na obalama Tamiša izgrađivan prvi industrijski kompleks danas poznat kao „sta-
ra industrijska zona Pančeva” i najčešće podrazumeva šest objekata koje je Regionalni program za kulturno nasleđe
jugoistočne Evrope označio 2004. godine kao spomenike kulture. Ovaj kompleks čine dva magacina (Provijant i Crveni
magacin), dva saobraćajna objekta (stara železnička stanica i svetionici) i dva industrijska objekta (stara Vajfertova
pivara i Svilara).
Objekti stare industrijske zone nisu označeni te je njihov značaj u-
glavnom nepoznat građanima, a pored toga je evidentno neadekvatno
ophođenje prema istim koje ima tendenciju da neki od ovih spomenika
kulture zauvek nestanu. Kaćurina štamparija, koja je pripadala ovom
kompleksu, bila je zaštićena zakonom kao spomenik kulture Odlu-
kom Vlade Republike Srbije iz juna 2001. godine, ali je ipak srušena
tri godine kasnije bez ikakvog objašnjenja ili odgovornosti. Godinu
dana kasnije, 2005, u požaru preduzeća za obradu drveta „Dajmond”
građevina stare Vajfertove pivare znatno je oštećena. Nedavno je
srušen i spomenik kulture, stari kupleraj “Štuka”, jer je, kako kažu
u Direkciji za izgradnju grada Pančeva, bio apsolutno nebezbedan
usled lošeg održavanja. Stara pivara, izgrađena 1722. godine, često je
pominjana kao prvo industrijsko postrojenje na Balkanu. Šteta koja je
načinjena u požaru, onemogućila je nastavak proizvodnih delatnosti
u ovom prostoru, ali su delovi pivare spašeni te postoji mogućnost
rekonstrukcije. Arhitektura prostora, kao i ostatak mašina koje su i dalje
unutar zidova pivare, poseduju znatan kulturno-istorijski a samim tim
i turistički kapital, koji je apsolutno neiskorišćen. Sa različitih strana
postavljana su pitanja revitalizacije ovog objekta, ali je sama politička
volja da se ovako nešto i učini izostala, verovatno usled problema
preraspodele novca i nedostatka inicijative. Devedesetih godina ovaj
prostor zakupljen je od strane preduzeća za obradu drveta “Dajmond”,
a ugovor je potpisan na skoro 100 godina, tako da ga ovo preduzeće i
dalje koristi za svoje potrebe. I pored nepažljivog rukovanja objektom
koje je dovelo do požara ne razmatra se o raskidu ovog ugovora.
Drugi svedok industrijske prošlosti i nasleđa pančevačkih radnika jeste kompleks stare Svilare na Tamišu, koja je počela
s radom u martu 1900. godine. Tada je ovde bilo zaposleno oko 150 ljudi i proizvodilo se između 15.000 i 17.000 kg
svile. Proizvodnja svile progresivno se razvijala sve do Drugog svetskog rata, nakon čega su drvoredi dudova poste-
peno posečeni, a 1967. proizvodnja svile staje. Ovaj industrijski kompleks vrlo brzo je našao drugu namenu, tako da
je iste godine ovu građevinu preuzelo preduzeće za proizvodnju gume i plastike, „GIP Pančevo”, koje je radilo do pre
nekoliko godina. U procesu privatizacije, GIP je prodat za 2,5 miliona dinara, ali je vrlo brzo usledio štrajk radnika usled
nepoštovanja kupoprodajnog ugovora. Pre tri godine, ovaj ugovor je raskinut, proizvodnja je potpuno stala, radnici su
izgubili posao, a slučaj Svilare je nanovo vraćen Agenciji za privatizaciju.

Građevina koja se odlikuje jedinstvenom arhitekturom, čeličnim stubovima i rešetkastom čeličnom krovnom konstruk-
cijom, koja je bila značajna inovacija u vreme gradnje krajem XIX veka, prepuštena je na milost i nemilost vremenu. Iz
nezvaničnih izvora saznajemo da je veliki deo alata i postrojenja iz fabrike pokraden, a dvorište i četiri bazena koja su
nekada služila za potapanje čaura, zarasli su u korov. Ono što je vrlo zanimljivo u vezi sa Svilarom jeste to da nju Vlada
Srbije još nije prepoznala kao spomenik kulture. Sva potrebna dokumentacija o objektima koji čine ovaj kompleks po-
slata je u Republički zavod za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, ali nikakav odgovor još nije stigao.
Rešenja za neiskorišćenost ovog i sličnog prostora možda su zakazala u samom početku kada nisu razmatrane
mogućnosti samoorganizovanja radnika u preduzećima kojima je pretio stečaj. Različite mogućnosti i dalje postoje,
kao što je obavljanje iste ili slične proizvodne delatnosti, ali i pretvaranje ovih prostora u kulturno-zabavne, turističke
ili neke slične namene. Za početak, možda je potrebna javna rasprava na ovu temu jer je jasno da idejna rešenja ipak
postoje, samo je pitanje želi li ih iko čuti. Mladen Nikolić
autor fotografije Sanja Momčilović
autor fotografije Sanja Momčilović
 ISTORIJSKI ARHIV v /

NEISKORISCENO BLAGO
Nakon oslobođenja Banata od fašista, 1944. godine, pojavila se potreba za očuvanjem istorijskih spomenika, pa je
komandant mesta angažovao poznate kulturne radnike u Pančevu za prikupljanje istorijskih spomenika. Dr Mihovil
Tomandl i profesor Đorđe Živanović dobili su nalog da prikupe i zaštite arhivsku građu.

Pančevački arhiv spada u pet najvećih u Srbiji. S 9.000 metara arhivske građe, on je u vrhu zajedno s Arhivom Beogra-
da, koji sadrži 10.000 metara, i pokrajinskim arhivom s istom dužinom građe. U njemu se čuva kulturna baština, sve
ono što čini istoriju, van one „velike istorije” koja se pretežno uči u našim obrazovnim institucijama. U pančevačkom
istorijskom arhivu postoji kontinuitet arhivske građe, od 1730. do danas. Na osnovu ovih papira, beleški, pisama,
može se rekonstruisati život u našem mestu od prve polovine XVIII veka do danas.

Ono na čemu se insistira u ovakvim ustanovama jeste učenje istorijskog konteksta. Niko ne osporava značaj velikih
događaja, ali mnogi „mali” ljudi, čija su imena danas sasvim nepravdeno zapostavljena, bili su veoma važni onda kada
su se ti događaji odigrali, a po pravilu, bili su od velike pomoći ljudima. Navešćemo primer Konstantina Peičića. On je
1840. godine došao u Pančevo. Bio je vodeći fizikus (praktičar medicine) tog vremena. „Velika istorija” kaže da je on
mnogo učinio za ugarske Srbe tog vremena, da je trebalo da bude poslanik u ugarskom Saboru, ali da to na kraju ipak
nije postao. Pripisuju mu se nacionalne zasluge. Istorijski kontekst nam, međutim, govori i sledeće, a što ne možemo
znati ako ne gledamo kroz redove. On je dva puta išao na studijska putovanja. Šest meseci je stažirao u Beču radeći
na onkologiji i proučavajući rak! To je bilo veoma napredno stažiranje za prvu polovinu XIX veka. Osnovao je prvi
medicinski časopis u Srbiji i prosvećivao ljude, govoreći im da ne ljube pokojnike, jer postoji opasnost od bolesti. Do
tada, takvi postupci bili su uobičajeni u našem gradu. Drugi istorijski kontekst u vezi je s religioznom prirodom Peičića.
On je bio veliki vernik. Da li ste znali da je DRUGA kulturna ustanova osnovana među Srbima Pančevačko srpsko
pevačko društvo, osnovano 1848. godine, šest godina posle osnivanja Matice srpske? Glavni horovođa tog društva
bio je Davorin Jenko, kompozitor sadašnje srpske himne „Bože pravde”.

Istorijski arhiv u našem gradu ima više oblika delatnosti. Radnici ove ustanove građanima izdaju uverenja, a njihov
rad regulisan je odredbama Zakona o kulturnim dobrima i Zakona o opštem upravnom postupku. Arhiv u Pančevu
čuva istorijsku građu s teritorije pet opština: Pančeva, Kovina, Kovačice, Opova i Alibunara. Ima bogatu izdavačku
delatnost. Jedno od poslednjih izdatih dela, 2010. godine, jeste Mihovila Tomandla, osnivača Arhiva. Objedinjena su
tri njegova teksta i to „Pančevo u Prvom svetskom ratu” (u tekstu se ne govori o „velikoj istoriji”, već se priča sudbina
malog čoveka koji je nekoliko puta bio izbeglica u toku rata, pa vojnik), „Uništenje triju monografija u Pančevu posle
oslobođenja 1918.” i „Moji susreti s Urošem Predićem” (izdat od strane svojih kolega kao „zastareo slikar”, Predić je,
mada akademik, jedva sebe izdržavao; posebno interesantno je što je prenešen autentičan spisak Predićevih slika
koje je on sam sastavio). Starija izdanja možete videti na veb-stranici (doduše, slabo ažuriranoj):
http://www.arhivpancevo.org.rs/izdanja.htm.

Poslednji Bijenale crteža Srbije organizovan je 2009. godine. Kao što sam naziv kaže, ova manifestacija održava se
svake druge godine. Bijenale će se ove godine održati 7. novembra, a radovi se mogu poslati na konkurs još tokom
maja. Istorijski arhiv u Pančevu i Arhiv grada Celje u Sloveniji (Zgodovinski arhiv Celje) sarađuju već tri godine, kroz
Sporazum o zajedničkim nastupima i organizovanju izložbi. Edicija „Zbirka zanatskih isprava”, odnosno „Zbirka obrtnih
listin” izdata je maja 2008. godine. Nažalost, za izložbu, koja je svojevremeno organizovana u Pančevu, nije bilo mno-
go zainteresovanih. Postavka je sada u Zrenjaninu, a nakon toga će biti premeštena u neki grad uže Srbije. Poenta je
videti kako je od pomoćnika postajao majstor. Šta je trebalo uraditi da bi se postalo majstor? Trebalo je uraditi neki
„remek” (danas poznatije kao remek-delo). U ovom prikazu, izdatom u organizaciji arhiva Celje i Pančevo, možete
videti fotografije raznih potvrda, preporuka iz tog vremena. Arhiv, kao što smo pomenuli, poseduje 9.000 metara
arhivske građe. Vrlo je verovatno da ćete u njemu pronaći ono što vas interesuje. S preko 790 fondova, ova ustanova
impresioniraće svakoga ko ima interes da proširi svoje znanje, nauči nešto novo, korisno provodi svoje vreme.
Veliku zahvalnost dugujemo gospodinu Milanu Jakšiću, direktoru ove ustanove.

Branislav Omorac
Održana na dan Svetog Valentina, odnosno Trifuna, na takozvani Dan zaljubljenih. Za posetioce bila je to prilika da se
zakorači u umetnikov najintimniji svet, mesto gde nastaju umetnička dela... Međutim, ova romantična manifestacija
„Noć otvorenih ateljea”, za same umetnike, imala je sasvim drugačije značenje. Sama reč „atelje” za mnoge mlade
umetnike predstavlja bolnu stavku na njihovom trnovitom putu ka afirmaciji, misaonu imenicu. Jedna normalna i
uobičajena stvar, neophodna za njihovu budućnost, danas se u Pančevu smatra luksuzom.

A zašto je to tako?

Grad Pančevo, tačnije Direkcija, poseduje 25 ateljea, koji nisu obnovili svoje vla-
snike od devedesetih… Da vas podsetim, od tada je prošlo 20 godina! Pošto po
umetnosti koju stvarate vidim da se barem toliko niste apdejtovali, a možda i
više.

A kako bi taj problem pošteno mogao da se reši?

Sastavi se komisija od kompetentnih i nezavisnih ljudi. Napravi se popis ateljea i

lica koja ih trenutno koriste. Utvrdi se pravilnik o korišćenju. Koje uslove kandidat
treba da ispuni? Određena stručna sprema, izlagačka karijera, doprinos zajedni-
ci, itd. Razreše se oni koji ne ispunjavaju uslove. Dobiju rok da se isele. Raspiše se
PONOVO javni konkurs za dodelu ateljea. Opet sa stručnom komisijom. I opet se
boduju novi umetnici. Sačini se rang-lista kandidata po zasluzi. Sklopi se ugovor
o korišćenju na određeno vreme, recimo naredne tri godine, koje umetnik mora
da opravda svojom aktivnošću na sceni. I tako iznova i iznova, ko ispunjava
uslove, ostaje, ko ne, leti napolje – dolazi neko bolji.

A šta se SADA dešava na „umetničkoj sceni” našeg malog lepog grada?

Deset godina revnosno obilazim svaku izložbu u našem malom gradu.

Sagledavajući ih u početku kao neko ko misli da mu se ništa ne dopada, misli
da može bolje, ali ne sme da kaže jer nije siguran da razume. Kasnije, odlučan
da pokuša, da proba može li bolje od toga, priprema se za upis na likovnu aka-
demiju. Onda, kao student, shvata da tu nije nešto u redu, shvata da je to mi-
stifikacija, pretvaranje, foliranje, ma teško sranje! Vidi da car nema novo odelo.
Sada – diplomirao sam. Eto, organizovao sam par izložbi, dobio par nagrada,
proputovao malo, učlanio se u ULUS, ma i doktoriraću, jaka stvar! Ali ne mogu
da gledam ovo više! Spreman sam da viknem: „CAR JE GO!”
Za tu deceniju svoga aktivnog interesovanja za kulturno-umetnički život grada,
nisam siguran da bih mogao da nabrojim deset umetnika koji su priredili sa-
mostalnu izložbu u skladu s rangom za koji misle da zaslužuju. Dobro, nisam ja
baš najbolji sudija, previše sam kritičan i suviše ambiciozan. Nadam se da mi
gledajući svoje „kolege”, s godinama, i nivo samokritičnosti neće opasti. Da sra-
mota bude još veća, čuo sam da pojedini u svom vlasništvu drže čak dva ateljea.
Da neki nisu odavno među nama, otputovali daleko. Neka četiri imena se tu
pominju. A da pukne bruka najveća, otvoriše se samo tri ateljea. Dakle, stvarno
SRAMOTA! Drage kolege, sad ste me stvarno iznenadili. Očekivao sam da će se
bar 50 posto vas odvažiti da pokaže šta to novo stvara.
Šta je sad izgovor?

Da nije čuvena umetnička sujeta? Da vam neko ne otkrije tako genijalnu ideju za novu seriju radova, neviđenu na ovom
svetu? Ili ste pak svesni da je promašaj, da vrtite iznova istu stvar, ili možda ne slikate uopšte? Znam, težak je život!
Zaposlili ste se, ne stižete, žena, deca… Ali pustite malo nas, imamo mi nešto novo da kažemo. Otvorite nam vrata!
Vuk Vučković
 Ljudi obuhvaćeni istom kategorijom koja varira od „bivše izbeglice” do
današnjih naziva „socijalni slučajevi” ili „ljudi u nevolji”.
Ljudi povezani istim iskustvima: rat, zemlja koja više nije njihova, spalje-
ni, bombardovani i opljačkani domovi koji takođe više nisu njihovi.
Ljudi što dele istu zgradu koja spada u kategoriju „socijalnog stanovan-
ja”, i, čini se, veoma visokih cena zakupa.
Ljudi povezani novim besom, razočarenjem, ogorčenošću. Vođeni
osećajem kao da su ponovo prevareni, kao da u njihovom životu nema
kraja sramoti.
Ljudi koji su umorni i bez nade, ljudi koji i dalje sanjaju.
Ljudi koji su bili ujedinjeni za iste ciljeve, ali koji nemaju odgovore od-
govornih i naizgled gluvih institucija.
Ljudi koji bi mogli da se okupe i aktivno uključe u pitanja iz javne sfere,
koji su sada uglavnom digli ruke, dopuštajući da događaji idu svojim
tokom, čekajući sledeću meru rukovodstva.
Ljudi koje lokalni predstavnici države i njenih zakona često sramno na-
zivaju „divljacima”

To su ljudi na koje sam naišla tokom svog terenskog istaživanja „socijalnih stanova”, realizovanog uz podršku i donaciju
italijanske vlade, 2007. godine, sprovedenog u Pančevu, u naselju Strelište. Kategorija „socijalnog stanovanja” uvrštena
je u zakonodavstvo Srbije krajem 2009. godine Zakonom o socijanom stanovanju, koji bi trebalo da reguliše admin-
istraciju javnih stambenih nekretnina i garantuje jednak pristup pravu posedovanja kuće svakom građaninu države.
Javni stambeni posed se, prema Zakonu, ne može kupiti ni prodati. Budući da su stanovnici ove zgrade ušli u stanove
pre nego što je Zakon stupio na snagu, i budući da su bili obavešteni o određenim uslovima zakupa koji očigledno nisu
ispoštovani, očekivalo se da zajedničkim zalaganjem pronađu uslove za sticanje određenih prava – prava kupovine
stanova i nižih renti – kao što je sporadično pisano u lokalnim novinama u poslednje dve godine, na osnovu protesta i
štrajkova stanara. Cilj je bio uvideti neke organizovane strukturalne teškoće u kojima ovi ljudi žive, uvideti da oni žele
biti subjekti a ne samo objekti politike, glumci koji istupaju u javnu sferu sa svojim zahtevima i tako postaju aktivni
građani. Osobe s ciljem da prevaziđu kategorije date Zakonom, programa za integraciju i razvoj i institucionalnih defin-
icija, doprinoseći na taj način oblikovanju novih metoda upravljanja, idealistički bližih njihovim potrebama i zahtevima.
Ipak, nije bilo lako učestvovati u tako demokratskom i izazovnom eksperimentu. Ili ukoliko je bilo moguće posmatrati
neku vrstu truda pri horizontalnom procesu donošenja odluka, što je verovatno imalo efekta u kritičnom momentu u
kojem su se psihološke traume zajedničke prošlosti spojile s frustracijama zbog teško vidljive šanse da se dobije ono
što je obećano: dom po zaista pristupačnim uslovima. Ono što se pokazalo bila je zloupotreba zajedničkih sredstava,
nesporazum normi, uloge govora i komunikacije, širenje nepoverenja i tendencija da se iskoriste neke pozicije uprav-
ljanja da bi se došlo do lične koristi pre nego do kolektivne. Tužno je reći, ali kad sused istog porekla dobija nešto pod
povoljnijim uslovima, onda praznina između to dvoje mora biti popunjena. Ukoliko pojedinac u procesu dobije neku
vrstu priznanja, transparentnosti i prestiža, takoreći moći, onda je to još više vredno truda.

Kada se posmatra sa strane oficijalnog donosioca odluka iz vladajuće strukture, rezultati nisu ništa bolji. Od lokalnih
institucija se očekuje da budu u mogućnosti da daju motivisane i značajne odgovore na zahtev ovih ljudi, a nažalost ono
što se najčešće pojavljivalo bile su predrasude i upotreba govora diskriminacije, kao i nevoljno preuzimanje odgovor-
nosti da bi se postigle neke promene u odnosu na trenutnu situaciju. Čini se da je uloženo premalo truda za uviđanje
suštine problema, a energija je utrošena na stigmatizaciju i kreiranje stereotipa grupe koja nipodaštava većinu zahteva.
Moj cilj nije bio pronalaženje rešenja, već shvatanje nasleđa socijalističke Jugoslavije na delu, kako bi Srbija u tranziciji
ka jezivo liberalnoj ekonomiji mogla da bude model, sa svojim kolektivno nasleđenim običajima, zapadnim zemljama,
a ne samo mesto eksperimentisanja primenljivosti stranih upravljačkih principa.
Neću odustati od potrage za takvim duhom kolektivne organizacije i donošenja odluka. Sigurna sam da je, kao što vidim
kod mlađih generacija u Pančevu, sačinjenih od meštana, bivših izbeglica i stranaca, novi model direktne demokratije,
namenjen kao konkretna moć (κράτος) naroda (δήμος), koji ne pravda svoje delanje drugima niti preuzima odgovor-
nost, i dalje moguć. Taj model neće biti preuzet već prvi put stvoren u ovoj ranjivoj ali još veoma životnoj i intelektualno
bogatoj zemlji.

Nicoletta Carboni
People included in the same category, that of “former refugees”, now
become “social cases”, “people in need”.
People connected by the same experience: the war, in a land that is no
more theirs, where there are burnt, bombed and plundered houses, no
more theirs, either.
People sharing the same building that goes under the new category of
“social housing”, at seemingly very high rent prices.
People linked by a new anger, disappointment and indignation. By the
feeling of having been tricked, again, as if in their life there’s no end to
the disgrace.
People who are tired and hopeless and people who still dream.
People who have been united by the same goals but who lack answers
from the responsible and seemingly deaf institutions.
People who could gather and take action in the public sphere, in some
specific moments in time and space, and who have now mostly given
up, letting the events take their run, waiting to the next measure taken
from the top.
People. Often shamefully called “savages”, if we hear some local repre-
sentatives of the state and of its laws.
These are the people I encountered during my experience of research on the field, in the “social apartments” realised
through a donation of the italian government in 2007 in Streliste, Pancevo. The category of “social housing” was intro-
duced in Serbian legislation at the end of 2009 with the Law on Social Housing, which should regulate the administra-
tion of the public housing estate and guarantee an equal access to the universal right of having a house to every citizen
of the country. Public housing estate that, according to the law, cannot be bought nor sold.
Since the inhabitants of such building entered in the apartments before the coming into force of the law and since
they were informed about some conditions of the rent that haven’t been apparently respected, the expectation was to
find a community working together for the gaining of some rights – those of buying the apartments and having lower
rent –, as it has been sporadically written on local newspapers in the last 2 years, starting October 2009, referring to
the protests and strikes organized by the group of inhabitants of such buildings. The aim was to see some organized
challenges of the given structure in which these people live and to find people trying to become subjects, and not
only objects of policies: actors getting together into the public sphere with their demands and thus becoming active
citizens. People with the aim to go further the categorization given by laws, programmes for integration and develop-
ment and institutional definitions, contributing in such a way to the shaping of new technologies of governance, ideally
closer to their needs and requests.
Nevertheless, it hasn’t been easy to participate to such a democratic and challenging experiment. Or, if it has been
possible to observe some kind of effort of horizontal decision-making process, this has probably taken shape in a
critical moment in which the psychological traumas of a shared past have melted with the frustration of hardly see-
ing a chance to get what it was promised to receive: a house at some truly affordable conditions. What was shown
was rather a misuse of the assembly tool, a misunderstanding of the rules and roles of speech and communication,
a spread distrust and a tendency to use some positions of leadership to reach personal goals, rather then collective
ones. Sad to say, but when the neighbour with the same background is seen getting something at better conditions
then ours, then the gap between the two needs to be filled. And if in the process one can get some kind of recognition,
visibility and prestige, so to say, some power, it’s even more worth it.
When looking at the side of the official decision makers at the governmental level, the results are not happier. A lo-
cal institution is expected to be able to give motivated and meaningful answers to the demands of these people, but
unfortunately what has mostly emerged are prejudices, the use of a discriminating language and categories and the
unwillingness of taking responsibilities in order to bring some changes to the current situation. It seems that very little
effort has been made to see the main point of the problem and rather energy has been spent to stigmatize and create
stereotypes of a group underscoring the variety of its demands.
My aim has been not that of finding solutions, but rather to see the heritage of socialist Yugoslavia into action, so that
the Serbia in transition to a scary liberal economy could be a model, with its inherited collective practices, for western
countries, and not only a place to experiment the applicability of foreign governing principles.
But I won’t give up to look for such a spirit of collective organization and decision-making and I’m sure that, as I see
from the new generations in Pancevo, made of locals, former refugees and foreigners, a new model of direct democ-
racy, intended as concrete power (κράτος) of the people (δήμος) who don’t delegate to others their actions and the
responsibilities of their actions, is still possible. A model that will not be imported, but rather newly created in this
wounded but still very lively and intellectually rich country.
Nicoletta Carboni
 v
zrtva trgovine ljudima
mozes biti ti!
„Tražim konobarice i konobare za rad u
inostranstvu; sređujemo papire; početna
plata 1.000 evra” ili „Tražim devojke do 26
godina za posao fotomodela i snimanje
spotova”. Ovako izgledaju neki od oglasa
koje koriste trgovci ljudima. Trafiking ili
trgovina ljudima vrši se s ciljem seksual-
nog iskorišćavanja, prisilnog rada, lažnog
usvojenja, prisilnih brakova, primoravanja
na kriminalna dela, prisilnog prosjačenja,
trgovine organima, trgovine bebama, sni-
manja pornografskih filmova...
Predstavlja jednu od tri najprofitabilnije a
niskorizične kriminalne delatnosti. Iako je
ropstvo zabranjeno zakonom, ljudi se i dalje
kupuju, prodaju i eksploatišu širom sveta, a
ovaj vid trgovine nije mimoišao ni Srbiju.
Žrtva može postati svako. Žene su surovo
seksualno eksploatisane, deca takođe, ali su
uvrštena i u lanac prosjačenja, a muškarci
odlaze na „poslovne aranžmane”, odnosno
prinudan rad.
Postoji više mehanizama kontrole žrtava.
Naime, ukoliko osoba ne želi da radi ono
što se od nje traži, trgovci upotrebljavaju
nasilje i prete žrtvi i njenoj
porodici.
Dakle, ukoliko devojka ne želi da ima
seksualne odnose s 30 muškaraca na dan,
muškarac ne želi da radi bez hrane i vode,
bivaju pretučeni, silovani, a kao čest oblik
kontrole koristi se i stvaranje zavisnosti
od narkotika i alkohola. Međunarodne or-
ganizacije raspolažu različitim podacima
o broju ljudi koji godišnje postanu žrtve
trgovine ljudima (Ujedinjene nacije proce-
njuju da ih je od dva do četiri miliona), kao i
o profitu koji se ostvaruje od ove kriminalne
aktivnosti (više milijardi dolara).
v v
U Republici Srbiji radnici Službe za koordi-
naciju zaštite žrtava trgovine ljudima, u toku
2009. godine, identifikovali su 127 žrtava, od
čega je broj žrtava trgovine ljudima 107, a
20 su potencijalne. Prema starosnoj struktu-
ri, 59 su maloletne, a 68 je punoletnih, dok
prema polnoj, 104 žrtve su ženskog pola, a
23 muškog.
M. je otputovala sa svojim dečkom u Am-
sterdam kad je imala 21 godinu. Dečko s ko-
jim je bila u vezi skoro dve godine prodao je
trgovcima ljudima. Pod pretnjama nasiljem
prema njoj i njenoj porodici i pod velom
lažnih dugova, ona je seksualno ekspolatisa-
na i primoravana da svoje usluge pruža i do
četrdesetorici muškaraca na dan. Slučajno
se spasila nakon policijske racije i iako je bila
u kontaktu sa svojom porodicom, nije se vra-
tila u Srbiju iz straha da će je trgovci ljudima
ponovo pronaći.
Nije mogla da zna da je on „lover boy”
(vrbovatelj u lancu trgovine ljudima).
NE DOZVOLI
DA TE PREVARE
v
I ISKORISTE!
INFORMIsI SEBE I DRUGE!
Terenska jedinica Crvenog krsta Pančevo
sprovodi obuku za edukatore u programu
Borbe protiv trgovine ljudima. Ukoliko želiš
da se opširnije informišeš i pomogneš u pre-
venciji, sastanci su svakog utorka, od 20 sati
(Žarka Zrenjanina 15), ili to možeš učiniti na
veb-sajtu:
www.omladinackpancevo.org.rs.
Marija Milosavljević
 OGLABINE

Stanoje Ćebić
metalostrugar bez posla
pesnik takođe
jede oglabine ostavljenje u tanjirima
po aščinicama Karađorđeve ulice
jer ljudima iz Karađorđeve ulice
nije ni do Karađorđeve ulice
ni do onog što imaju u tanjirima
tako Stanoje Ćebić
hrani svoje suvo telo
otpacima nervoznih nosača
i taksi-šofera iz okoline
održavajući inkarnat svoje ideje
možda lude
oblepljen slikama Karla Marksa
odlučan da makar crko gladan
neće skinuti sa sebe
slike svog profeta
prežvakanog takođe
od onog majora iz moje ulice
koga sam lično poznavao
koji se nažderao
hrane potrebne Stanoju Ćebiću
koji je strpao u svoju gušu
celu Karađorđevu ulicu
sav ovaj grad
njegovo lepo ponašanje
njegovo cveće i smejanje
njegovo vreme i nevreme
i onaj čas kada sediš u parku
s Rilkeovom knjigom u ruci
ne znam gde mu je sve to stalo
kad i sam mršav kao smrt
hoda kroz povest
s viljuškom kašikom nožem u ruci
srčući drobeći kasapeći
ostavljajući za sobom
samo oglabine

Bora Ćosić

Stanoju Ćebiću, posvećen je 16. broj „Cegera”, radniku

koji je pokušavao da nađe svoje pravo mesto u društvu, ali
nije uspeo. Bio je kriv što je tražio da radi na bazi svesti –
bez norme. Svoja radnička prava pokušao je da ostvari u
154 preduzeća Jugoslavije, Savezne Republike Nemačke,
Švajcarske i Belgije, nije uspeo. Kada je zaključio da mu
nema mesta u ljudskoj zajednici, 26. februara 1972. godine,
rekao je: „Zbogom, ljudski rode, odoh u volove”.
 Mileta Mijatović ─ INVESTITORSKA
Lepo kradi
Ružno gradi
Puno kradi
Malo gradi

Gradi kradi

Milan Vukelić ─ Sekira Marija Samardžić─ Meso

Gubim vreme. na zube se smeste

Osvrnem se i vidim na zubu masne
Isto. ostanu kape
Gde si, jesti tuđ zivot
Evo, delim život. smrt u stvari
Ja to truditi se
Onako sekirom. ne misli

Magda Janjić─ Povraćanje

Ako se setim, onda ću da zaboravim. Baš ću da zaboravim, a ne bih

da budem sentimentalna, jer kad sam sentimentalna, onda mi se
povraća, a ja se mnogo plašim povraćanja. Mnogo. Svaki put mislim,
to je to, umirem. A kad mislim da umirem, onda ne smem da uđem
u autobus i pratim disanje potpunih stranaca i divim im se. Kada
mislim da umirem, onda mislim na vrata, na ona što su zatvorena
i nekako samo u njih gledam kako možda neće nikada da se otvore,
i onda mi se, naravno, pada u nesvest. A kada mi se pada u nes-
vest, ja želim dodir, onako čisto zbog sigurnog pada… jer siguran pad
je bitan. Ne bih da budem nesigurna, jer kad sam nesigurna, onda
pomalo i mrzim ove sigurne. A ako mrzim, onda sigurno mogu i da
volim, a to me tera na još povraćanja… A ja se mnogo plašim povraćanja.
 MALI SAJAM RUKOTVORINA je manifestacija koja se održava u Pančevu od februara prošle godine, u prostorima
Galerije „Elektrika” i Galerije „Dvorište”. Cilj sajma je da spoji sve vredne i kreativne ljude, pruži im priliku da svoje
radove prikažu, prošire biznis, upoznaju sebi slične i svoj trud unovče. Ograničenja što se samih proizvoda tiče
nema, na sajmu možete naići na različite ručne radove od nakita, odeće, do elemenata za dom. Pitanja i prijave
možete slati na: malisajamrukotvorina@gmail.com, kao i na „Fejsbuk” stranicu.

Jedna od učesnica MSR-a sa čijim radovima smo imali više puta prilike da se sretnemo jeste Mina Ilić s dizajnom
nakita pod nazivom „Koko Daš”.

„Koko Daš?” Toliko dobiješ. Tako bi trebalo da bude uvek, svakodnevno. Na ideje, rad, kreativnost i ljubav trebalo bi
uzvraćati istom merom. U jednoj maloj radnoj sobi koja se nalazi u našem gradu nastaju neke lepe stvari. Mina Ilić
je diplomirani arhitekta, ali se već godinama bavi scenografijom i kostimom. Gledali ste „Čarobnjaka iz Oza”, „Crven-
kapu”, „Osvrni se u gnevu”i „Čekaonicu i gospodina”, predstave koje su se izvodile u Kulturnom centru.
Ali sada je reč o „Koko Daš”, dizajnu nakita koji je i proistekao upravo
iz tog razmišljanja o kostimima, načinima odevanja, njenog ličnog stila.
Inspirisana stvarima koje su izgubile upotrebnu vrednost, starim sato-
vima, zaboravljenim krpicama, rasutim perlama i pokidanim ogrlicama,
novčićima, neparnim dugmadima i izbledelim fotografijama, Mina im
vraća vrednost dizajnirajući od njih nakit. Jedina osoba koja pored Mine
učestvuje u kreativnom procesu jeste Minina mama, Ditka, koja svojim
praktičnim i kreativnim iskustvom pomaže realizaciju ovih ideja. Sva-
kom komadu posvećuje se jednaka pažnja i nijedna stvar njen radni pro-
stor ne napušta ofrlje urađena. Velika energija ulaže se u svaku izložbu,
posebno se osmišljava scenografija, bira devojka koja nosi i celokupni
stajling. To je ono što ovaj nakit i čini posebnim, i nije čudno što su izložbe
najposećenije kada je „Koko Daš” prisutan. Potražite ga na „Fejsbuku”,
ako niste do sada, obiđite „Modu za poneti”, koja se održava skoro svakog
meseca, i sajmove rukotvorina u našem gradu, prijaće vam ovaj vintage
način razmišljanja i estetike u ovom modernom, više sivom nego šarenom
svetu. Branislav Simić

autor fotografije Mina Ilić