FRANSOA RABLE – GARGANTUA I PANTAGRUEL

TREĆA KNJIGA – PODVIGA I JUNAČKIH DELA DOBROGA PANTAGRUELA

Na početku je kraljeva povlastica, a zatim sledi prolog pisca. Pisac upoređuje sebe sa Diogenom
kiničarem i njegovim buretom, tačnije anegdotom o njemu – kada je dolazio Filip sa
makedonskom vojskom na Korint svi su se stanovnici stali pripremati i oružavati, a niko nije
ništa naložio Diogenu da radi, pa je on otišao sa svojim buretom na brdo i krenuo da ga baca i
kotrlja na bezbroj načina. Kada ga je neko pitao šta to čini, on je rekao da besni na svoje bure jer
ne želi da ga posle drugi okrivljuju kako nije radio ništa, već samo sedeo, dok su se drugi
spremali za borbu. Sad, da li je kod autora bure simbolična asocijacija na knjigu, ovo njegovo
delo, koje on želi da padne u prave ruke. U prave ruke, misleći na pantagruelovce, ljude koji
ništa za zlo nisu primali, ako vide da je došlo od iskrenog, vernog i dobrog čoveka. Ako neko
želi neiscrpno da pije iz njegovog bureta, slobodno, on to i sam želi. Ipak, od svog bureta tera
licemere i crnomantijaše.

Pošto je Pantagruel osvojio zemlju Dipsodiju, on preseli Utopijce tamo, oni se združili i zavoleli
kao ljudi od vrline. Tada govori kako vladar ne sme biti surov i nemilosrdan pre svom narodu, a
pogotovo kad te zavlada njime. U samom kralju mora doći do spajanja vrline i osećaja za pravdu.
Navodi primere iz grčke i rimske istorije takvih vladara. Onaj kralj koji je bespravno osvojio
neku zemlju i došao na vlast, neće uvek tu i biti. Navodi poslovicu vrlo poznatu u narodu: OD
RĐAVE TEKOVINE TREĆI NASLEDNIK NEĆE SE KORISTITI. Pantagruel je od jednog
anđela napravio dva, dok je suprotan njemu Karlo Veliki, koji je od jednog đavola napravio dva,
time misleći na zamenu prebivališta Saksonaca i Flamanaca. Govori o rasipništvu Panurgija u
naseobini koju mu je prepustio na upravu Pantagruel. Veliča se njegova smirenost i pribranost
koja kao da je odlika božanstava, jer se ne srdi što sav novac Panurgije ne troši na građenje
škola, zadužbina, već na velike gozbe koje ne isključuju nikoga. Panurgije ne vidi ništa loše u
tome, kaže da se tako živi i na Pariskom univerzitetu i Pariskom vrhovnom sudu, stoga zašto ne
bi i on? Izlaže da nema poente u štednji kada mi ne znamo šta donosi sutra i da li uopšte za nas
postoji sutra. Takođe, smatra da neguje prave vrline u sebi – opreznost, pravičnost, umerenost i
silu. Ipak Pantragruel nije ubeđen u sve to i smatra da je takvo rasipništvo protiv i svih
nekadašnjih rimskih zakona. I o prolaznosti i nepostojanosti Panurgije kaže: DO SUTRA DA
ŽIVI DA LI ĆE KOJI ČOVA, IMA LI U RUCI ODLUKU BOGOVA? On istovremeno otkriva
da sve počiva na principu pozajmljivanja i dugovanja. Pošto ako ti nekome duguješ, taj će se
moliti za tvoj život i sreću kako bi mu vratio dug, u suprotnom toga ne bi bilo. Izlaže strašan
scenario kad ne postojalo ljudi koji pozajmljuju i ljudi koji duguju, takva planeta bila bi
naseljenja najužasniji monstrumima i Titanima, vetra, vode i vazduha ne bi bilo jer se ne bi
pokretali pošto nikome ništa ne duguju niti pozajmljuju. Čovek bi uzalud dozivao u pomoć, niko
mu ne bi prišao jer mu ne duguje. Takođe, biće prisutne same promene i na telu čoveka, pluća
neće obavljati svoj posao, ruke isto, zatim oči, jetra, a i mozak naposletku, i sve to jer niko
nikom nije pozajmio niti niko ikom išta duguje. Stoga, Panurgije odbija da vrati sve svoje
dugove jer to vidi kao rušilački princip. PRIRODA JE ČOVEKA SAZDALA SAMO DA
POZAJMLJUJE I DA UZIMA NA ZAJAM. Smatra da je divno nekome pozajmiti: dugovati je
vrlina junačka. Princip pozajmljivanja ne odigrava se u samom organizmu čoveka, već nakon
toga postoji nastavak: DETE. Zatim se proširuje na dužnosti i u braku. Onaj koji se ne povinuje
ovom principu dobija samo gorko razočaranje udova i bes čula, dok onome koji prihvata taj
princip sledi nagrada u vidu zadovoljstva, veselosti i sladostršća. Pantagruel govori kako je to
lepa priča, ali mu ne veruje ni reči. Smatra da su Persijanci bili u pravu kada su laž smatrali
drugim porokom, a prvim dug. On je razdužio Panurgija svih dugovanja, uz upozorenje da
prestane tako živeti. Ovaj ipak ističe da sad neće umeti kako da živi tako razdužen i da čak
strahuje, ali veliki Pantagruel odbija njegovom zahtev da mu ostavi bar koje dugovanje kako bi
se zanimao. Govore o braku, o zakonu da se mladencima oprosti prva vojna godina, o ljudima
koji ne veruju u drugi brak. Panurgije se u potpunosti prerušava, skida nakitnjak, stavlja naočare
i nosi togu kakvu su nosili Rimljani u doba mira. Pantagruel se tome čudi i kad ga priupita zašto
to čini, ovaj odgovori jer je rešio da se oženi. Iznosi teoriju da je naktinjak tu zapravo da bi se
zaštitio ne sam čovek kao čovek nego čovekova priroda. Sad Panurgije pita Pantagruela šta da
čini, da li da se ženi ili ne, konstantno iznoseći mane i vrline takvog postupka. On zapravo želi
da se oženi jer ga je Pantagruel razdužio u potpunosti i sad nema ko da brine o njemu, a žena bi
taj problem rešila. Kako bi dobili konačan odgovor rešili su da pitaju samog Homera i Vergilija
preko njihovih dela, a to su ljudi često činili. Navodi mnoštvo primera, sam Sokrat je tvrdio kako
je u tamnici čuo Homerov stih iz ILIJADE: MOGAO BIH TREĆEG DANA U PLODNU
DOSPETI FTIJU – time je predvideo da će trećeg dana umreti. Mnogi su to činili, od Bruta,
Adrijana i do Klaudija. Panurgije iz straha pomisli da sudbinu prepusti kockama, ali Pantagruel
se žestoko usprotivi tome, smatrajući to đavoljom rabotom. Ipak dozvoli mu da uz pomoć
kockica odrede stih iz Vergilija i tako je bilo. Tri puta je bacao kocke i tri puta su mu stihovi
prokleli loše – da će ga žena izneveriti, tući i pokrasti. Ali Panurgije odbija da poveruje u to i
tvrdi da sve izrečeno ide u njegovu korist iako Pantagruel tvrdi da se protiv sudbine, koja mu se
ukazala kroz ove stihove, prosto ne može ići. NE POSTOJI NIKO IZNAD SUDBINE. Sad su
rešili da pribegnu snovima, kao nepogrešivom vidu proricanja. Razmatraju da li jesti pre ili ne,
kako se ponašati, otkrivaju sam proces pripremanja. Panurgije odlazi da sanja. San mu suštinski
govori isto – sanjao je izvnaredno lepu ženu koja mu stavlja rogove, zatim on postoje doboš a
ona sova. Pantagruel ističe da mu san govori isto što i Vergilijevi stihovi – da će biti prevaren,
tučen i pokraden. Panurgije opet odbija u sve to da poveruje i izokreće simbole na pozitivno.
Pantagruel ga šalje jednoj proročici u Panzutu, kraj Krujela, koja se smatra najboljom i
nepogrešivom u umeću proricanja. Znajša odlazi sa njim, iako se na početku tome protivi.
Putovali su tri dana i konačno su ugledali babu koja je ličila na pravu Sibilu, Panurgije joj je
prineo darove i ona je započela obred. Bili su zastrašeni njenim pokretima i jezikom koji je
govorila – nehrišćanskim. Zatim mu je ispisala sudbinu na lišću koje je on pokupio i vratio se
nazad na dvor Pantagruela. Poruka sa lišća je bila jasna Pantagruelu: žena će ga obeščastiti,
prevariti, drugom se predati, sa drugim zatrudneti, dobar mu deo imetka ukrasti, a naposletku će
ga i tući. Panurgije opet znakove tumači na svoj način, odbijajući da poveruje kako je u pitanju
loše predskazanje po njega. Sad su rešili da odu kod nekog ko je gluvonem od rođenja kako bi i
on pružio odgovore Panurgiju, otišli su kod Kozonosa. Kod žene nisu hteli jer one sve tumače u
znaku Venere. Kozonosa mu je rekao da hoće stupiti u brak, na šta se Panurgije obradovao, ali je
onda potvrdio već izrečeno – da će ga žena prevariti, pokrasti i tući. Panurgije ponovo odbija da
poveruje u to. Zatim ih Pantagruel uputi kod pesnika koji je bio na samrti da im kaže koju
mudrost, Panurgije i Znajša su otišli, nakon što mu je dao poklone starac mu je napisao dva stiha
i oterao jer je osetio da mu je vreme da napusti ovaj svet. Panurgije tvdri da je starac jeretik pošto
je pokudio franjevce i dominikance, ali Znajša tvrdi suprotno. Starca kudi Panurgije jer je oterao
sva ta sveštenica lice od svoje postelje i nije im ostavio ništa nakon svoje smrti, te smatra da će
sami đavoli doći po njega. Sad se raspravljaju da li da se vrate i pomognu njegovoj duši da ne
dopadne u Luciferove ruke, ali Panurgije odbija to da učini. On onda zapita Znajšu šta treba da
uradi, ali prijatelj mu izreče da smatra kako nije dorastao dati odgovor. Panurgije da upita da li
želi onda sa njim do Ogigijskih ostrva gde se veruje da je sam Saturn zarobljenu planini i da
govori ljudima o njihovoj sudbini. Znašja je rekao da neće, pošto mu takva priča zvuči isuviše
detinjasto i suludo. On preporučuje da odu kod Her-Drobnjaka i da im on raznoraznim svoji
znanjima otkrije šta vidi u Panurgijevoj budućnosti. Drobnjak govori nepobitno da će Panurgije
postati rogonja, a da će ga žena tući i prevariti sa dva prosjaka. Panurgije pobesni na te vesti, ali
Drobnjak krene da mu nabraja sve različite način i ’’mantije’’ putem kojih bi mogao da mu
prorekne budućnost, ali uzalud jer će sve govoriti isto. Od tih reči on je pobesneo i rešio da se
vrate Pantagruelu. Pita pop Jovana šta da radi, ovaj mu končno savetuje da se oženi, sudbinu ne
može promeniti, a ipak nije pametno da ostane sam i ostari. Panurgije se i dalje premišlja, a
otkriva da mu je najveći strah da postane rogonja, na šta ovaj odgovara da to možda i nije loša
stvar jer to znači da će mu žena biti lepotica. Savetuje mu da uvek bude tu za svoju ženu i da je
zadovoljava, jedino tako neće postati rogonja. Pantagruel smatra da treba pozvati na ručak
teologa, lekara i pravnika kako bi rešili ovo pitanje, stoga dolazi bogoslov Hipotadej, lekar
Točkonja i filozof Šupeljko, a pravnik Šušumiga. Hipotadej savetuje njemu da se ženi, a da ne
brine da li će biti rogonja, ako to Bogu ugodi. Savetuje ga da nađe primer prave žene u Svetom
pismu, ali Panurgije smatra da je taj tip žene umro i da je više nema. Točkonja ga savetuje da se
ženi, što ovaj prihvata sa veseljem i čak ga poziva na svadbu. Ipak kad ga priupita za rogove
lekar navodi da je to prirodna prinadležnost muževa, to je nepobitno, uvek postoji mogućnost da
muž postane rogonja, to je prosto neizbežno. Lek: žene se nikada ne bune protiv naprezanja,
pretankosti, i protivrečnosti svog muža, a bune se protiv onoga što im se učini zabranjeno i
nedozvoljeno. Kao prvi primer toga jeste sama Eva. Ipak pošto mu nije ponudio lek za žensku
radoznalost ovaj povlači poziv na svadbu i samo mu daje četiri zlatnika, šaljući ga kući. Kada je
na red došao filozof on nije dao nikakav konkretan odgovor, što je Rableova kritika sholastičara.
I sam Gargantua koji tad nailazi kritikuje filozofe koje više ne možeš držati za reč, jer ne govore
ništa konkretno. Panurgije pada u očajanje, a Pantagruel ga savetuje da ode kod ludaka, jer oni su
uspešno tokom istorije rešavali pitanja. Svi su otišli u Čudograd da vide suđenje Šušumige zbog
presude pomoću kocke, pa će tamo onda se naći i sa Tribulom, kraljem ludaka. Kada su stigli na
suđenje Šušumiga se brani starošću protiv presude, da možda nije video koji je broj kocka donela
pa je stoga presudio pogrešno. Iznosi da ne treba odmah donositi odluku na licu mesta, već treba
pustiti da vreme pokaže, pošto je vreme otac istine. Nakon što je Šušumiga završio svoj govor,
izvršne sudije su pitale Pantagruela za mišljenje, on je smatrao da mu treba oprostiti ovu jednu
grešnu kap u moru pravde koju je delio poslednjih 40 godina. Zatim Rable kritikuje sudije i
tužilastvo koji uopšte može da sudi na kockama, a još gore ukoliko je potkupljivo, a jeste
zasigurno jer počiva na okrutnim zakonima Tribunijana. Njegove reči različito tumače Panurgije
i Pantagruel.

Pantagruel smatra da mu je ovaj otkrio da će mu žena biti varljiva, da će ga tući i pokrasti, ali da
je otkrio ono što drugi pre njega nisu – kako će ga prevariti sa kaluđerom. Panurgije ipak sve
izrečeno vidi kao da je u njegovu korist, da će tu biti ljubavi, da će se možda malo tući, ali to je
tako uvek kod mladenaca. Takođe, simbolično davanje prazne flaše njemu Panurgije to tumači
kao znak da treba otići u proročište božanske Boce, što su svi rešili i da učine, naravno uz
dozvolu Gargantue, kog prvo idu da vide. Gargantua podržava putovanje, čak savetuje i
Pantgruela da se ženi. Ovaj kaže da neće učiniti ništa bez dozvole svog oca i da se potpuno
povinuje tome jer deca ne bi trebalo da stupaju u brak bez dozvole oca. On mu govori da se
snadbeju za put sa svim što im treba, a da će po njihovom povratku pripremiti gozbu i da će mu
tu predočiti izabranicu.