ОПЕРА ЗА БЛОГ

За разлику од филма, код кога унапред не треба знати садржај, за разумевање опере много је
боље упознати се са радњом, ликовима и односима међу њима, јер помаже лакшем
разумевању музике. Садржај опере ће бити занимљивији уколико опишемо карактере
појединих ликова кроз њихове намере, жеље и наде.

Опера се први пут јавља у бароку, а неки сматрају да је извођење прве опере
истовремено означило и почетак барокне епохе.
Назив опера потиче од скраћенице италијанске фразе opera in musica што значи музичко
дело! Многи сматрају да је извођење прве опере означило почетак барокне ере.
Најзначајнији композитор оперске музике у класицизму био је Волфганг Амадеус Моцарт.

Oпера је музичко-сценски жанр у којем се радња доноси певајући уместо говорећи. Неки
теоретичари позоришта сматрали су да се музиком много лакше могу изразити емоције
него самим говором. Зато су певање у опери сматрали идеалним начином да се изрази
срећа, туга, љутња, радост, љубомора, и др.

Опера је музичко-сценско дело које спаја многе врсте уметности. Поред музике, саставни
део оперског дела чине и књижевност, покрет, ликовна уметност, глума.

За књижевност је везан либрето. Либрето је реч која се односи на драмски текст на основу
којег је настала опера. Сама реч потиче од италијанске речи libreto што значи мала књига,
књижица. Њега пише либретиста тако што сам смишља причу или користи неки већ
познати наслов из књижевности, као што је на пример Евгеније Оњегин Александра
Пушкина. Ако користи туђе дело, либретиста најчешће мора да скрати причу и прилагоди
је за потребе оперског дела. У таквој, скраћеној верзији, он мора да води рачуна да радња
остане разумљива и да се на сцени појаве сви најзначајнији ликови.

Опера може да се упоредиоти са драмом или филмом. Могу се уочити сличности и

разлике са акционим филмовима или са филмовима у којима се описују осећаји и догађаји.
У операма можемо упознати све врсте осећаја, од оних које смо можда већ осетили, до
оних које нисмо.

Свака оперска прича подељена је у чинове, којих најчешће има од два до пет. У оквиру
чинова смењују се мањи сегменти који се називају слике. Њих најчешће распознајемо по
промени сценографије.

Оркестар има једну од најзначајнијих улога у опери. За разлику од симфонијских оркестара

који се приликом извођења налазе на сцени, оперски оркестар се налази у посебном
простору испред сцене, који као да се налази један спрат испод сцене. Из гледалишта се
музичари из оркестра не виде, али се види диригент који прати дешавање на сцени.
Покрет се односи на балет, али и на сценски покрет који је неопходан свим извођачима на
сцени. Да би добро певали, а истовремено се лако кретали на сцени, оперски певачи
морају добро да познају сценски покрет.
Ликовну уметност у оперском делу везујемо за сценографију, костимографију, маску
(шминку), декор.
Глума је неизоставни део сваке представе, јер певач не само да мора сјајно да пева, он
мора да буде и одличан глумац, као што су глумци који играју у драмским представама у
позоришту.
А музика је, наравно, главна уметност. Најважнија личност је композитор који ствара
оперско дело. То је изузетно тежак посао. Композитор мора да осмисли музику која ће у
потпуности одговарати либрету, а затим да је напише водећи рачуна о солистима, хору,
балету и оркестру!
Дакле, у опери учествује велики број занимања. Осим певача, играча, свирача и диригента,
које видимо током извођења, за успешну представу важни су и појединци које не видимо
на сцени:

либретиста – пише текст

композитор – пише музику
редитељ – осмишљава музику
кореограф – припрема играчке и балетске сцене у опери
сценограф – осмишљава изглед позорнице у свим чиновима и сферама
костимограф – израђује нацрте одеће за сваки лик
инспицијент –
прати извођење и брине о правовременом изласку извођача
на позорницу (позива глумце путем разгласа у њиховим гардеробама)
шаптач – прати текст и помаже певачима да се присете текста
мајстор расвете – брине за расвету на позорници и светлосне ефекте
сценски радници – припремају све што је потребно за позорницу (пре и за време
представе)

С обзиром да велики број људи учествује у реализацији опере, могуће су и непредвиђење

ситуације, које могу и да сметају извођачима и диригенту, а публици су забавни догађај
преко којег се прелази с добронамерним осмехом.
До сада сте научили арије и хорске нумере.
Подсетите их да су арије најлепши делови опере. Углавном их певају главни ликови, али
су неке од њих намењене и споредним улогама. У арији певач може да покаже све своје
техничко и певачко умеће. Укажите им да су тешке за извођење. Арије по свом карактеру
могу бити лирске и драмске, што зависи од улоге извођача. Направите паралелу са
књижевним ликовима.
Укажите им да хорске нумере имају посебно место у операма. Хор се јавља у масовним
сценама као активни учесник или коментатор драмске радње. Хорске сцене су често
изузетно ефектне.
Увертира је уводна музика која је писана за оркестар. У њој се најчешће чују главни
сегменти из самог дела. Она уводи публику у атмосферу радње.
За разлику од арије, речитатив је ‚певани говор‘. Код њега сваки слог има свој тон, па је и
начин извођења сличан говору и текст се одвија истом брзином као када говоримо. Улога
речитатива у оперском делу јесте да покрене драмску радњу и обично се јавља у
тренуцима када драмска радња застаје.
Солистички ансамбли се често појављују у операма. Они су налик разговору више особа
истовремено, што значи да они подразумевају да више певача пева истовремено. У
операма се јавља више врста солистичких ансамбала, а назив зависи од броја учесника:
дуeт (два), терцет (три), квартет (четири), квинтет (пет), секстет (шест), итд.

Балетске нумере се у операма појављују било као самостални сегменти, било као део
неке велике оперске сцене. Ако су самостални сегменти, онда се у њима не појављују
певачи, већ су само балетски играчи на сцени, а ако су део драмске радње, онда се играчи
појављују у другом плану, испуњавајући сценски простор.
Оркестарске нумере у операма имају улогу предаха у драмској радњи. Они или завршавају
саму сцену или се јављају као најава атмосфере у којој ће се даље дешавати драмска радња.

Питања за оперу

Како се зове најзначајнији композитор опере у класицизму? Волфганг Амадеус

Моцарт.
Наведите најзначајније композиторе опере у романтизму? Ђузепе Верди, Рихард
Вагнер, Жорж Бизе, Ђакомо Пучини, Ђоакино Росини, Петар Илич Чајковски и др.
Које све врсте уметности спаја опера као музичко-сценско дело? Књижевност, покрет,
ликовна уметност, глума.
Шта означава реч либрето? Либрето је реч која се односи на драмски текст на основу
којег је настала опера (итал. libreto = мала књига, књижица).
Ко се бави писањем либрета? Либрето пише либретиста тако што сам смишља причу
или користи већ готово књижевно дело прилагођавајући га за потребе оперског дела, при
чему мора да води рачуна да радња остане разумљива и да се на сцени појаве сви
најзначајнији ликови.
Како се дели једно оперско дело? Опера се дели на чинове, а чинови на слике.
На шта се све односи појам покрет? Пре свега, односи се на балетске нумере, међутим,
да би певачи били сугестивни на сцени, они морају бити и добри глумци. Тако да се
термин сценски покрет односи и на кретање на сцени.
У које области везане за оперу је укључена ликовна уметност? Ликовна уметност је
везана за сценографију, костимографију, шминку и декор.
Како се зове уметник који пише музику за оперско дело? Композитор
Ко све учествује у изради једног музичко-сценског дела? Поред композитора,
либретисте, треба споменути и редитеља, диригента, солисте, балетске уметнике,
музичаре у хору и оркестру као и бројна занимања активно укључена у израду дела:
костимографи, сценографи, обућари, декоратери, сликари који осликавају сценографију
итд.
Наведите целине из којих се састоји опера? Опера се састоји из увертире, арија,
речитатива, солистичких ансамбла, балетских, оркестарских и хорских нумера.
Шта је то увертира? Увертира је уводна музика писана за оркестар, а има улогу да уведе
публику у атмосферу радње.
Шта су арије? Арије су солистичке нумере у којима певач може да покаже све своје
певачко и техничко умеће. По свом карактеру могу бити лирске и драмске.
Шта је речитатив и каква му је улога у опери? Речитатив можемо дефинисати као
„певани говор“, начин извођења у коме сваки слог има свој тон. Његова је улога да
покрене драмску радњу.

ОПЕРА У СРБИЈИ

Развој оперске музике у Србији био је условљен развојем српског друштва на

почетку 20. века. То је било време када су се укрстиле две композиторске
генерације – генерација Стевана Стојановића Мокрањца и Јосифа Маринковића, са
уметницима који су уметнички стасавали на самом почеку века, а то су били
Станислав Бинички, Петар Крстић, Божидар Јоксимовић и Владимир Ђорђевић.
Стваралаштво старије генерације окарактерисало је претежно компоновање
вокалне музике, нарочито хорске, док композитори на почетку века у све већем
броју стварају инструменталну музику, како солистичку за различите инструменте,
тако и оркестарске композиције, па и сложеније музичке форме, као што су
вокално-инструментална дела, између осталих и опера.
Композиторима на почетку века нису на располагању само хорски ансамбли –
певачка друштва (као извођачи њихових дела), већ се формирају и оркестри, а
Народно позориште у Београду почиње да изводи и прве оперске представе.
Прву српску оперу написао је композитор Станислав Бинички. Зове се На уранку, а
настала је 1903 године. Либрето за ово дело написао је Бранислав Нушић. Ово дело
је младалачки покушај у стварању њеног аутора у домену овог музичко-сценског
жанра. При компоновању велики узор биле су му италијанске опере романтичне
епохе. Италијанску оперску традицију он је прожео са народном мелодиком или
мелодијама у народном духу, а због садржаја самог либрета у звуку се често чују и
орјентални мелизми, којима је аутор осликао Турке.
Опера На уранку је први пут изведена 1904. године у Народном позоришту у
Београду. Дириговао је сам композитор – Станислав Бинички.

Станислав Бинички (1872–1924) заузима истакнуто место у српској музичкој

историји у различитим гранама своје делатности: стваралачкој, извођачкој,
педагошкој и организаторској.
Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића,
певајући у хору „Обилић“. За време студија на Филозофском факултету у
Београду оснива Академско музичко друштво. Одлази у Минхен, где, између
1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених
студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке
делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски
војни оркестар, а 1904. и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно
са Мокрањцем и К. Манојловићем оснива Српску музичку школу. Био је
хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и
1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.
Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје
композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у
српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст
Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима
народне музике.
Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог
завичаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из
Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра
се да је најпознатији српски Марш на Дрину, Бинички посветио пуковнику
Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.
Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев
Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.
Као композитор често је сарађивао са Браниславом Нушићем, за чије је комаде
изведене у Народном позоришту писао музику.

Фебруара 2008. године у Београду је пронађена грамофонска плоча издавача

Concert Gramophone Record (претпоставља се да је снимак из 1910.) са снимком
војне капеле којом диригује Станислав Бинички. Плоча се данас налази у фонду
Народне библиотеке Србије.
Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година
двадесетог века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој,
управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду.
Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу
узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.
 Бранислав Нушић (1864–1938), српски писац романа, драма, прича и есеја,
зачетник реторике у Србији, и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као
новинар и дипломата.
Рођен у Београду као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице
Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог
рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић
провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије.
Преселио се у Београд, где је матурирао. Кад је напунио 18 година, законски је
променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у
Београду 1884. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.
Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на
служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму „Два
раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је
исмевала српску монархију, а посебно краља Милана.
Једно време деловао је као секретар Министарства просвете, а убрзо после тога
постао је драматург Народног позоришта у Београду. Постављен је за управника
Српског народног позоришта у Новом Саду 1904 године. Године 1905. године,
напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством.
Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору.
Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.
Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног
позоришта била је увијена у црно платно.

ОПЕРЕТА

Оперета је музичко-сценски облик у коме се радња одвија кроз певане, игране и говорне
нумере. Сама реч оперета настала је од италијанске речи operetta што значи мала опера.
Међутим, она не представља умањену варијанту опере, већ самостално музичко-сценско
дело које има сасвим другачији карактер од опере, и најчешће је шаљивог и лаганог
садржаја. Либрето је најчешће заснован на улепшаним и наивним животним причама,
љубавним згодама и незгодама, и срећног су завршетка.
Поред певаних сегмената, за оперету су карактеристичне и бројне играчке нумере које су
засноване на популарним играма, као што су валцер, полка, кан-кан и друге. За разлику од
опере, оперете су писане за знатно мањи оркестар. Али, без обзира на лакоћу музике,
оперете су изузетно захтевне за извођење, јер траже свестране уметнике, који морају да
буду подједнако добри певачи, глумци и играчи.
Оперета је настала око 1839. године у Паризу, али се интересовање за њу веома брзо
ширило Европи. После Париза, оперета осваја Беч. Најзначајнији представници овог
музичког жанра су Жак Офенбах у Француској и Јохан Штраус Млађи у Аустрији.
 Оперета је настала из француског облика комичне опере која се звала ‚Опера
комик‘, средином 19. века. Често се сматра мање озбиљном од опере. То је
музичко-сценски жанр у коме сатира игра веома значајну улогу. Актуелна сатира
је заједничка многим оперетама, иако је, проналазимо и у неким оперским
делима. Ипак, опере су се својим садржајем углавном бавиле озбиљним темама,
док су однос према друштву, социјалним проблемима и буржоазији постали
актуелани и атрактивни за форму каква је сатира.
Жак Офенбах (1819–1880) најчешће се помиње као творац овог жанра, мада је
прву оперету написао Флоримон Ерве, певач, композитор, либретиста, диригент
и позоришни сликар. Офенбах је цео свој радни век провео у Паризу, где је и
умро. Био је музичар у оркестру, а касније и управник позоришта. Написао је око
стотину оперета ведрог карактера. Био је сјајан сатиричар политичких околности
у француској свога доба, а такође је оштро коментарисао културни тренутак
свога времена. Такође, правио је пародију на античко доба, што је било у моди
тога времена. Најпознатије оперете овог уметника су Орфеј у подземљу и Лепа
Јелена.
Најзначајнији композитор оперета на немачком језику је аустријски Јохан
Штраус млађи (1825–1899). Његова најпопуларнија оперета је Слепи миш Поред
овог дела, написао је шеснаест оперета, које су приказане са велики успехом.
Штраусова музика у оперетама подсећа на музику његових чувених полки и
валцера, које су писане у бечком стилу.

ПИТАЊА ЗА ОПЕРЕТУ

Наведи основне разлике између опере и оперете. Оперете су писане за мањи

оркестарски ансамбл, музика је лаког карактера, а тематика најчешће заснована на сатири
савременог друштва, као и на митолошким темама.
Наведи сличности. Као и опера састоји се из арија, речитатива, увертире, хорских
нумера, оркестарских нумера, балетских нумера.
Који се композитори посебно издвајају као композитори оперета? Жак Офенбах и
Јохан Штраус.
Да ли се различите игре користе у оперети? Да. Валцери, полке, кан-кан.
Какав је карактер оперетског либрета? Духовит и сатиричан.