РОМАНТИЗАМ ЗА БЛОГ

Романтизам је стилски правац који је претежно обухватио 19. век. Његове

карактеристике можемо препознати и у претходним епохама, нарочито у
стварању Волфганга Амадеуса Моцарта и Лудвига ван Бетовена, представника
епохе класицизма.
Уметници који су стварали у доба романтизма били су противници строгих и
уврежених правила друштвеног понашања. Они су желели да својом уметношћу
слободно говоре о својим осећањима, доживљајима и схватању света. За разлику
од композитора претходних епоха који су често стварали по поруџбини,
уметници романтичари пишу дела када их понесе инспирација.
Своје емоције композитори су изражавали певљивим мелодијама. Њихова
осећања, некада бурна, некада лирска пронашла су израз у музици која је у свом
звуку често мењала расположења.
Романтизам је у музици оставио траг у свим стваралачким областима
уметничког изражавања, од минијатура до великих симфонијских и вокално-
симфонијских остварења.

Музички облици романтизма

солистичка музика – у романтизму процват доживаљава клавирска музика, јер је кућно
музицирање било изузетно популарно. Главни представници музике за клавир били су
Фредерик Шопен, Франц Лист, Роберт Шуман, Јоханес Брамс и Петар Илич Чајковски.

Фредерик Шопен (1810–1849) био је пољски композитор и пијаниста

романтизма. Најистакнутији је представник пољске музичке културе и један од
најзначајнијих пијаниста и композитора свих времена. У својој двадесетој
години Фредерик Шопен се сели у Париз са циљем да се усаврши. До тада је већ
компоновао своја два клавирска концерта. Био је први западни композитор који
је у класичну музику унео елементе словенске музике. Његове мазурке и
полонезе данас још увек представљају темељ пољске народне класичне музике.
Већ као дечак Шопен показује свој таленат. Са седам година је већ компоновао
два музичка дела, две полонезе, а са осам година одржао је своје прве концерте.
Варшавске новине писале су о „малом Шопену“, чуду од детета који наступа на
разним аристократским забавама у престоници као главна атракција. У Варшави
је био познат као „други Моцарт“.
Осим мањег броја оркерстарских и камерних дела, седамнаест пољских песама
за глас и клавир, Шопен је компоновао искључиво клавирску музику коју је
обогатио новим изражајним средствима. Био је јединствен као пијанист, извођач
сопствених дела и аутентичан као аутор. Увео је нове техничке сложености у
интерпретацији – слободан дух и променљивост темпа који само наговештава, а
не и прецизно метрономски одређује, али ништа у његовој музици није
срачунато на спољашњи ефекат. Зато извођење његових композиција захтева
велику техничку и интерпретаторску спремност. Шопен је био без узора у
пређашњим раздобљима класичне музике и готово без наследника. Оставио је
опус од 74 штампана дела која по својој формалној структури и поетским
обележјима немају премца у европској музици. Својом је уметношћу утицао на
клавирску музику и интерпретативни стил, утицај који допире и у 21. век.

ЦД 2/15
Фредерик Шопен: Минутни валцер, оп. 64, бр. 1

Франц Лист (1811–1886), мађарски пијаниста, највећи међу пијанистима свог

времена. У његовом стваралаштву се уочавају утицаји различитих европских
традиција.
Листова пијанистичка делатност била је изузетно значајна. Он је умеће свирања
на клавиру подигао на онај ниво који је Паганини остварио на виолини. Лист је
први увео праксу солистичког концерта како га је сам у шали назвао “музичког
монолога”. До тада је био обичај да на концертима наступа више извођача.
Својим концертом у Риму, 1839. године, Лист прекида такву праксу. И он је,
попут других пијаниста свог времена, на концертима имао обичај да импровизује
(из те праксе развио се облик парафразе) варијационе форме која се базира на
популарним темама разних оперских и симфонијских дела, али и народних
песама. Такође је радио на клавирским транскрипцијама симфонијских,
оперских, камерних дела многих композитора, те их тако приближавао
слушаоцима. Међутим, много већи значај има његово оригинално стваралаштво:
циклуси минијатура (посебно Године ходочашћа, објављене у три свеске комада
који су настајали током целог живота), етиде (збирка Трансцеденталних етида),
Мађарске рапсодије и бројне друге композиције. Посебно место међу тим
делима припада Сонати у h-moll. Клавирска соната у делима разних
романтичара доживљава сличну судбину као симфонија: композитори стварају
све мањи број дела која називају сонатама.

Јоханес Брамс (1833–1897) био је немачки композитор. Један је од

представника касног романтизма, био је врстан пијаниста и плодан композитор.
Каријеру је започео као пијанистички виртуоз, што је због скупоће инструмента,
веома разочарало Брамсове родитеље. Роберт Шуман му је, упознавши га 1853.
године, помогао да се афирмише као композитор, представивши га музичкој
јавности и заузимајући се за објављивање његових дела. Полази од класичног и
барокног наслеђа, али је његов музички израз у основи романтичарски.
У Брамсовом опусу налазе се све главне инструменталне и вокалне врсте, осим
опере и балета. Често се инспирисао народном музиком, а нарочито се истакао
на подручју камерне музике и соло песама. Четири симфоније, два клавирска
 концерта, Виолински концерт у D-duru, Немачки реквијем, бројне соло песме, те
дела за клавир, само су део најважнијег Брамсовог опуса.

Роберт Шуман (1810–1856) био је немачки композитор и пијаниста. Афинитет

према музици показао је веома рано, а клавир је учио код Фридриха Вика, који је
препознао његов таленат. Због повреде прста морао је да напусти пијанистичку
каријеру, али је постао композитор који је значајан део свог опуса посветио
клавиру. Од литературе за овај инструмент најзначајнији су Албум за младеж,
Дечје сцене, Карневал, Лептири, Крајзлеријана.

Соло песма – развија се као део кућног музицирања. Писане су за глас и клавир, а
најзначајнији композитор овог жанра био је Франц Шуберт.

Франц Шуберт (1797–1828) био је аустријски композитор, који се сматра

последњим мајстором бечке класичне школе. Франц Шуберт је један од
најранијих поборника музичког романтизма. И поред тога што је умро у 31
години живота, написао је око 630 соло песама (композиција), осам симфонија,
међу којима је најпознатија Недовршена симфонија, сонате, квартете, неколико
опера и многа друга дела. Шуберт се убраја у најнадареније композиторе 19.
века.
Већи део живота Шуберт је провео у Бечу у материјално скромним приликама, а
издржавао се као учитељ музике. Афирмисао се у уметничком кругу пријатеља
који су од 1823. приређивали приватне концерте зване „шубертијаде“, посвећене
његовој музици. Први јавни концерт на којем су изведене искључиво Шубертове
композиције одржан је непосредно пред његову смрт 1828. године.

ЦД 2/16
Франц Шуберт: Лепа млинарица (одломак)

симфонија - Поред солистичке музике и соло песама, симфонија наставља свој развој.
Поред стандардних симфонија у четири става, поједини аутори пишу и симфоније са пет
ставова. Звук оркестра се знатно проширује, што доводи до тога да многа дела овог жанра
одају утисак монументалности. Главни представници симфонизма у епохи романтизма су
Петар Илич Чајковски, Јоханес Брамс, Густав Малер, Антон Брукнер, Антоњин Дворжак.

Густав Малер (1860–1911) био је аустријски композитор. Написао је девет

 симфонија, међу којима се истиче Осма под називом „Симфонија хиљаде“, а тај
назив добија по томе што је Малер предвидео хиљаду извођача, што вокалних,
што инструменталних. Такође је компоновао и већи број соло песама.
Спада у композиторе романтизма друге половине 19. века. Својим је
стваралаштвом премостио јаз између Рихарда Вагнера (1813–1883) и Арнолда
Шенберга (1874–1951), између романтизма 19. и смелих музичких стремљења
20. века.

Антон Брукнер (1824–1896), аустријски композитор. Стваралаштво овог

композитора обухвата преко 120 дела, компонованих у периоду од 1861. до
смрти 1896. године. У данашње време, пажњу привлаче Брукнерове колосалне
симфоније и понеки комад за оргуље, духовно и камерно дело. Стварао је под
великим утицајем композитора којима се изузетно дивио – Бетовена и Вагнера,
ствара своја симфонијска ремек дела. Од 1861. године, до краја живота,
интензивно компонује, прерађује и премијерно изводи своја музичка дела.

Антоњин Дворжак (1841–1904) је чешки композитор и диригент романтичне

музике. Успешно је комбиновао народну музику са симфонијском и камерном
музиком. Један је од најважнијих представника чешке народне музике. Најчешће
је за своје мелодије користио чешки народни фолклор, али користио је и
националне фолклоре других словенских народа, као и народа Северне Америке.
Био је свестран композитор: стварао је симфоније (најпознатија је Симфонија из
Новог Света настала 1893), опере, симфонијске поеме, песме, увертире,
оркестарске композиције, камерну музику као и концерте.

ЦД 2/17
Антоњин Дворжак: Симфонија бр. 9, e-moll, op. 95, 4. став, (одломак)

Концерти – развијају се са развојем симфоније, јер је симфонија као музички жанр

развила и звук симфонијског оркестра. У епохи романтизма посебно се развијају концерти
за различите инструменте. Највећи број њих писани су за клавир или виолину. Најлепше
концерте епохе писане за виолину написали су: Јоханес Брамс, Петар Илич Чајковски,
Феликс Менделсон итд; за клавир: Петар Илич Чајковски, Роберт Шуман, Јоханес Брамс,
Антоњин Дворжак, Едвард Григ итд.

Едвард Григ (1843–1907), норвешки романтичарски композитор и пијаниста.

 Његова најпознатија дела су Пер Гинт и Клавирски концерт у а-mollu. Био је
веома цењен за свога живота. Његовим делима дивили су се Петар Илич
Чајковски и Франц Лист.
Као композитор био је изузетно значајан. Инспирацију за своја дела црпео је из
норвешких народних песама. Од његових дела, поред поменутих, издвајају се и
симфоније и сонате. Такође је компоновао сонате за виолину и виолончело и
кратка дела за клавир, захваљујући којима је прозван „Шопен севера“.
Концерт за клавир и оркестар у е-mollu jeдан је од најомиљенијих код свих
светских пијаниста.

ЦД 2/18
Едвард Григ: Концерт за клавир и оркестар, e-moll, 1. став (одломак)

Уметнике романтизма су много више од свакодневног живота занимали далеки егзотични

крајеви, средњовековна историја и фантастичне приче и бајке. Зато у музици ове епохе
често проналазимо музиком описане догађаје из природе или приче. Таква дела називамо
програмска музика. Она углавном имају наслове који указују на њихов ванмузички
садржај.
За разлику од ових дела, композиције које немају ванмузички садржај називамо
апсолутна музика. У наслову ових остварења налази се назив музичког облика (нпр.
соната, симфонија, гудачки квартет), опус и тоналитет.
У опусу сваког композитора романтизма проналазимо дела програмске и апсолутне
музике.
Најзначајнији облик програмске музике је симфонијска поема.

ЦД 2/19
Беджих Сметана: Влтава, симфонијска поема (одломак)

У доба романтизма национални осећаји и национална свест постају веома изражени. То се

одразило и на музику. Композитори су у својим делима користили фолклорне мелодије
своје земље, тако да се може говорити о различитим националним школама које су се
јавиле у 19. веку. Поред коришћења народних мелодија, аутори су се бавили и темама из
националне историје.

У доба романтизма развило се и једно ново занимање – диригент. У великим концертним

дворанама свирали су велики оркестри, који су имали око стотину свирача. Композитори
су користили његове небројене комбинације и могућности инструмената за стварање
различитих звучних боја и звучне снаге.
С обзиром да се истовремено свирање толиког броја свирача није могло ускладити без
диригента, ово занимање је постало изузетно важно.

ПИТАЊА ЗА РОМАНТИЗАМ
Који је век обухватио романтизам у музици? 19. век.
Који су главни музички облици романтизма? Солистичка музика, соло-песма,
симфонија, концерт, програмска музика – симфонијска поема. Компонују се и дела
апсолутне музике.
Шта је програмска музика? Музика која описује догађаје, природу, приче...
Које се ново занимање појавило у 19. веку, а везано је за музику? Диригент.