Hidrodinamička spojnica

I ako po principu rada i patentu potiču još iz 1905. godine, kod savremenih vozila se
tek korišćenjem automatskih menjača u upotrebu uvode i hidrodinamičke spojnice. Njene
izuzetne pogodnosti u načinu prihvatanja i laganog prenosa momenta, odnosno
prilagoĎavanju opterećenju izlaznog vratila, bez trzaja i dinamičkih udara dobijaju poseban
značaj pogotovu u uslovima lagane gradske voţnje tipa kreni-stani.

Hirodinamička spojnica se sastoji od kućišta u kome je smešteno pumpno i turbinsko

kolo, u principu bez posebnog sprovodnog aparata. Dodavanjem venaca nepokretnog
sprovodnog aparata sa usmernim lopaticama, hidrodinamičke spojnice dobijaju sposobnost i
transformacije obrtnog momenta na ulaznom i izlaznom vratilu, tako da postaju
hidrodinamički menjači. Pumpna i turbinska kola se po pravilu izvode sa radijalnim pravim
lopaticama (obično 25 do 35 lopatica po kolu).
Obrtanjem pumpnog kola, ulje smešteno u njemu, pod dejstvom centrifugalne sile
izlazi iz komora koje obrazuju lopatice kola i nadire u turbinsko kolo, predajući mu time i
snagu. Na samom početku rada najveća je i razlika u brojevima obrtaja pogonskog i gonjenog
vratila, odnosno proklizavanje, te je tada time i najveći obrtni moment koga spojnica moţe da
prenese.