Када погледамо опис књижевног рада нашег нобеловца Ива Андрића уочићемо један

сталан мотив, нешто што га стално инспирише и чему се увек враћа. То су мостови. Мостови као
сила, мостови као нераскидива веза, веза између генерација и времена.

Јасно је да Иво Андрић воли своју родну Босну. У својим писањима, која су му освојила
Нобелову награду за књижевност, често описује овај регион. У овом роману је његова страст,
љубав, опчињеност и проврженост родној земљи највидљивија. Андрићева књига приказује
историју моста, малог града, и његових становника у периоду од изградње моста до почетка Првог
светског рата. Андрић је био историчар па је користиo историјске чињенице и створио је
јединствену уметничку причу, мешајући историју са маштом. Судбине људи су се, по Андрићу,
преплитале са судбином моста. Мост на Дрини је био сведок многим важним историјским
променама. Спајао је исток и запад, и био је симбол стабилности и издржљивости. Капија моста је
била најважнији део. Ту су се људи опуштали, пили кафу, сањарили и трачарили. Мост на Дрини се
у сваком поглављу појављује као нит која повезује целу причу. Мостови осликавају живот, доносе
мир људима и представљају посебну везу између прошлости и будућности. Према Андриц́евим
речима, специфична лепота мостова долази од њихове моц́и да подсете људе на оно што је заиста
важно.

Бесмртна људска дела попут овог моста и других градјевина, уметницке слике, музицка
дела, науцна дела и сл. стоје као неми сведоци времена и догадјаја који пролазе, остају да зиве и
после физицке неприсутности свог творца.