Raskidanje Sa Baretom NSK PDF

MACI NAŠ SVETKNJIGA
0
Raskidanje sa Baretom
I Deo Serijala
Braća Ingliš
1
POGLAVLJE 1
Baret Ingliš.
Emilino srce je udarilo u galop kad je pogledala dole u identifikaciju
poziva na njenom telefonu koji je zujao. Pokušavajući da stabilizuje
iznenada plitko disanje, zatvorila je oči pre nego što se udaljila od stola
u kaficu, gde je ostatak njene studentske grupe nastavio da razgovara
o ranoj Američkoj industralizaciji.
“Odmah se vraćam,” šapnula je njenoj cimerki Valeriji i izašla kroz
straţnja vrata kafića u praznu uličicu.
“Zdravo?”
“Gospodin Ingliš za gospođicu Edvards?”
“Dobro.”
Trenutak kasnije njegov gladak, polirani baritonski glas je na liniji.
“Dobar dan, Emili. Hvala ti što si se javila.”
“Bila sam u studentskoj grupi,” rekla sam, naslonjena na zid i
izgovarajući to na način koji je zvučao kao da njegov poziv nije
dobrodošao.
“Ţao mi je što vas prekidam.”
“N-ne. U redu je ,” odgovorila je brzo, obrisavši znojave dlanove o
farmerke dok je drţala telefon između ramena i uha. Prokletstvo, ţelela
je biti hladnija, ali njen um bi se uvek ispraznio kad bi čula nisku
tutnjavu njegovog glasa.
“Biću kratak,” rekao je. “Sutra uveče. Unija Liga klub. Sedam sati.”
Uzdahnula je. Imala je plan sutra uveče sa osetljivim, leţernim
studentom doktorata psihologije po imenu Čed koji ju je više puta zvao
da izađu. Neprestano ga je odbijala, ali je Val insistirala da joj je posle
četiri meseca provedenih sa Baretom Inglišom potrebno da izađe s
nekim sa kime je zapravo imala priliku.
“Emili?” tiho je upitao.
“Koliko dugo?”
2
“Tri sata minimalno. Verovatno četiri.”

Prošavši rukom kroz njenu ravnu plavu kosu, znala je da bi bilo
pametno da odbije Baretov zahtev i izađe sa slatkim psihologom kao što
je planirala. Dogovor koji je imala sa Baretom – iako koristan njenom
bankovnom računu – nije činio njenom društvenom ţivotu nikakvu uslugu.
Niti njenom srcu, koje izgleda nije shvatalo da je Baret bio zvao samo
zato što je njegov radnik. Ipak, nije mogla uveriti sebe da mu kaţe ne.
“Verenički prsten?” upitala je.
“Kao obično.”
“Ţivanši ili Guči?”
“Kako ţeliš.”
“Vezana kosa ili punđa?”
“Uvek izgledaš reprezentativno, Emili. Prepuštam tebi detalje. Smit
će te pokupiti u 18:45. Da li je to sve?”
“Da,” odgovorila je i linija je odmah bila mrtva.
“Zbogom,” setno je rekla u tišini uličice, razočarnost joj se ogledala
na licu. Jako je stezala telefon u ruci dok se nije uštinula i trgla iz
transa. “Vidimo se sutra! Nema na čemu! Usput, volim te, kretenu!”
Vika je izazvala nalet pobune iznad njene glave i dok je jato golubova
odletalo u ţurbi za sigurnijim, tišim skrovištem, jedno od njih zastane
dovoljno dugo da se olakša na Emilino rame sa velikim, debelim buć.
Fantastično. Savršena metafora za moj ţivot.
Zurila je u sivkasto-belu mrlju u predaji pre nego što duboko
uzdahnula, vratila telefon u farmerke i pridruţila se studentskoj grupi.
Sat vremena kasnije, s mukom je pešačila kući pored Valerije, koja je
počela da je grdi odmah kad joj je otkrila poslednje planove za sutra
uveče.
“Tako da ćeš opet morati da pomeriš sastanak sa Čedom? Isuse, Em,
ne razumem zašto stalno govoriš da Baretu!” rekla je Valerija okrećući
njenu ogrlicu. “Zašto samo ne kaţeš ne?”
“Ima nešto u vezi njega,” uzdahnula je. “Uvek sam razmatrala da
kaţem ne, ali nekako na kraju uvek kaţem da.”
3
Iako oni nikad nisu bili bliski ili intimni, Emili je znala Bareta celog
ţivota – dobro, nije ga baš znala, jer su bili iz veoma različitih delova
Haveford Parka, ali je on bio periferni deo njenog ţivota od rođenja.
Ekonomska priroda joj je omogućila da sve što ona ikad podeli sa
Baretom budu poruke: poslovne, metodične i usmerene. Nekako je znala
da nije pokušavao da je uvredi – vodio je računa o njihovom međusobnom
poslovanju što je moguće efikasnije. Samo je bolelo što on ceni više
efikasnost nad toplinom i to je potvrdilo njene višemesečne sumnje:
Baret nema nimalo ličnih interesa prema njoj, uprkos njenim rastućim
osećanjima prema njemu.
Valerija je nastavila u ne-budi-glupa tonu koji je koristila kad je
podučavala studente. “Ovo je rešenje: reci ne sledeći put. ’Ne, Barete,
odbijam da igram ulogu laţne verenice za tebe. Gubi se.’ Dve reči, Em –
GUBI. SE.” Valerija je podigla dva prsta jedan po jedan, a zatim ih
ušuškala nazad u dţep njenog kaputa boje graška. “Prokletstvo, hladno
je.”
“To je oktobar u Filadelfiji,” istakla je Emili.
“Ne menjaj temu.”
“U redu, Val. Reći ću ne sledeći put. Zatim: ’Ne hvala, Barete. Ne
teraš me da radim ništa odvratno. Jedva da mi kaţeš i reč. Mogu da se
oblačim u predivnu odeću koju ne mogu da priuštim, popijem skupu čašu
vina i uţivam u večeri sa divnim ljudima koji su ljubazni prema meni. I
da, ja sam bez prebijene pare, moja cimerka takođe, ali ne hvala, ne
ţelim tvojih sto dolara po satu da igram tvoju laţnu verenicu. Zadrţi ih.
“Kako to zvuči?”
“Ne tako pametno.”
“Dokazala sam poentu,” rekla je Emili, iako je slučaj bio daleko od
gotovog u njenom srcu i umu, pretvorio se u zagonetku. Nedavno, njeno
srce je progovorilo da treba da ode od Bareta pre nego što njena
osećanja prema njemu postanu još jača, dok je glava insistirala da ne
moţe da odbije redovan prihod koji je pruţao.
Valerijin glas je prekinuo njenu unutrašnju borbu. “Zašto mu uopšte
treba verenica?”
4
“Samo mi je jednom i kratko objasnio. Neki od njegovih poslovnih

saradnika i klijenata vole stabilnost kojom odiše porodičan čovek na
putu ka oltaru i on smatra da večere u parovima doprinose da sastanci
teku glatko i učesnici budu druţeljubljivi.”
Emilina uloga je bila da se toplo osmehuje, tiho smeje i ponekad
napravi laskavu primedbu o Baretu, koju bi on prihvatio sa škrtim
osmehom pre preusmeravanja na poslove.
“Zašto ti?” upitala je Valerija.
“Moja porodica je radila za njegovu već tri generacije – četiri, ako
uključimo mene. Moj otac je baštovan njegove porodice, baš kao što su
pre bili moj deda i pradeda. Moja majka je glavna domaćica u Haveford
parku. On zna odakle potičem. Zna da ću se lepo ponašati i drţati jezik
za zubima. Poznajem porodicu Ingliš otkad sam dovedena iz bolnice da
ţivim u straţarnici kod kapije u podnoţju njihovog imanja.” Slegnula je
ramenima. “Moj rad za Bareta ima smisla.”
“I dalje mislim da je to čudno,” rekla je Valerija, zagunđavši dok je
prilagođavala njen ranac. “Zar ne poznaje od oko stotinu društvenih
devojaka, neku koju bi mogao upitati da mu bude laţna verenica?”
Odmahnula je glavom. “Ne. One bi to shvatile previše ozbiljno. Imale
bi nadu. Nadale bi se da će ono što je počelo kao usluga postati nešto
stvarno.”
Za razliku od tebe, njen um se javio sarkastično, pogodivši sa
preciznošću njeno srce.
“Iz onoga što si mi rekla, nije baš Princ na belom konju.”
Emili je objasnila ranije, ali Valerija nikad nije ţivela među porodicom
Ingliš. Nije razumela veličinu i dubinu njihovog uticaja i bogatstva.
“Zaboravi Princa na belom konju, Val. Baret je najstariji sin
Ingliš&Sinovi. Kupuje kompanije za doručak i jede ih na komade za
ručak. Nadimak mu je ’Ajkula’, zaboga! Pametan je, vođa i čudesno
bogat. Za ţenu koja ne zahteva emotivnu intimnost, to je gomila
dijamantskih narukvica.”
5
Valerija ju je blago odgurnula i kad je pogledala gore, Val joj se

smešila sugestivno podiţući obrve. “Govoreći o intimnosti, takođe je
pakleno zgodan.”
A ja to ne znam, pomislila je sa grimasom.
Celog ţivota, pravila je tihu studiju o Baretovom savršenstvu. Njegovo
visoko, mišićavo telo, sjajna plava kosa, čisto plavetnilo njegovih očiju
koje su joj oduzimale dah kad bi je povremeno pogledao. Neverovatno
divan – kao i sva Ingliš braća – izuzev što je Baret original. Visok preko
dva metra sa vilicom kao u super heroja, više je nego atraktivan. On je,
kao što je Valerija slikovito istakla, pakleno zgodan.
Ali koga briga za to, pomislila je u neuspešnom pokušaju da ubedi sebe
da je imuna na njegov sjajan izgled filmske zvezde, kad mi jedva ponudi
osmeh?
“Radim za njega, Val.”
“Meni ne bi mi smetalo da radim pod njim.”
“Val!” uzviknula je pocrvenevši i uhvativši cimerkinu ruku.
“Govoreći kao ţena, a na zaposlena, postoji li nešto što ti se sviđa kod
njega?”
Naravno, pomislila je nesrećno. Dosta toga.
Najstariji od petoro braće, Baret je naslednik najprestiţnije
kompanije privatnog kapitala u Filadelfiji i uprkos spoljašnjem izgledu,
nadimak mu je savršeno pristajao. Poslovna ajkula, posvećen finansijskoj
dominaciji Ingliš&Sinovi. Ali Emili nije mogla da se odupre slutnji – kao
uvek - da je duboko unutra, bilo više od Bareta Ingliša od posla. Dugo je
odrţavala teoriju koja je terala njeno srce na drhtanje, moţda
pogrešnu, da neko ko je toliko strastven u poslovnom ţivotu mora imati
mesta za druge duboke strasti.
Iskreno, nije imala dobar razlog da veruje u to. Njegovo ponašanje
prema njoj je uvek bilo ljubazno, iako ne naročito toplo i privlačno. Nije
je zasmejavao, niti je pitao lična pitanja o studijama ili njenoj porodici.
Kad je izlazio sa nekom, što nije bilo često, Emili je primetila da nikad
nije izgledao istinski veren ili oduševljen njom, posmatrala je kako
njegove kratkotrajne devojke pokušavaju kao lude da privuku i zadrţe
6
njegovu paţnju bez uspeha. Strog je i fokusiran, potpuno vođen

poslovnim interesima. Dalje, rezervisan je, stara škola i konzervativan i
u dvadeset četiri godine koliko ga je poznavala, nije mogla da se seti da
je ikad bio opušten. Kao da je rođen sa skupom kravatom oko vrata i
koţnom aktentašnom u ruci.
Ipak...
Njegovi rezervisani maniri nisu joj smetali; pričao je ekonomski i
precizno što je značilo da je svaka reč dobro smišljena i pouzdano
tačna. Toliko je pametan da joj se zavrtelo u glavi i tako dobro
informisan da je se pitala kako nađe vremena da pročita toliko. Jak je,
moćan i Emili se čudila da koliko je postigao i koliko je poštovan u
njegove trideset dve godine. Način na koji vodio reč za stolom činio je
da se oseća sigurno sa njim – kao da se ništa ne bi usudilo smetati joj sa
Baretovim snaţnim prisustvom pored nje – i svidelo joj se kako je
njegovi poslovni partneri posmatraju, kao da mora biti nešto posebno
kad je osvojila srce gospodina Ingliša. U poslednje vreme, u njenim
romantičnijim sanjarenjima zamišljala je Bareta kao modernog
gospodina Darsija naspram njene načitane Elizabet, pitajući se koliko je
zapravo duboka njegova ličnost. Imala je osećaj da će moći da otkrije
njegovu pravu prirodu ako bude kopala malo dublje.
I način na koji činio da se oseća...
Kad je srela Bareta da se dogovore za njihove izlaske, oči su mu na
tren bljesnule nečim nedefinisanim, ali oštrim, gotovo kao bol ili
neodobravanje ili glad, čime je joj oduzeo dah, jer je to značilo da – na
nekom nivou – utiče na njega. Kad ju je predstavljao saradnicima kao
njegovu verenicu, uzdrhtala bi i često je morala da umiri ruku pre nego
što ju je pruţila gostima. Povremeno je osećala njegov pogled na njenom
profilu dok je sedela pored njega, što je činilo da pocrveni i teralo
njeno srce u galop osećajući njegove oči kako je intenzivno posmatraju.
Povremeno bi stavio ruku na donji deo njenih leđa, dok ju je vodio prema
stolu ili bi im se prsti dotakli kad bi istovremeno posegnuli za čašama
vina i osetila bi gomilu leptirića u stomaku. Način na koji je izgovarao
njeno ime: Emili... tako dekadentno, nisko i intimno odzvanjalo je u
7
njenim ušima, da se trudila da ne prevrne očima od zadovoljstva, dok su

joj se unutrašnji mišići grčili od potrebe.
...postoji li nešto što ti se sviđa kod njega?
Kako je mogla da kaţe istinu? Još kao devojčica, osam godina mlađa
od njega, uvek je volela Bareta, zadivljena njegovom urođenom moći i
snagom. Ali izigravanje njegove verenice proteklih nekoliko meseci samo
je povećalo naklonost prema njemu. Mirno je čekala da Baret napravi
korak – bilo kakav potez – koji bi joj omogućio da se nada da njeno srce
moţe dopreti do njegovog.
To je bio najveći problem od svih; čak i sa obrazovanjem i savršenim
vaspitanjem, Emili je bila posluga, ćerka baštovana, domaćicina malena
devojčica. Bila je smešna što je uopšte razmišljala – nadala se, ţelela
čak i na trenutak – da bude savršena ţena za srce Bareta Ingliša.
Trgla se, nelagodnost i navala panike su je ostavili malo bez daha,
primoravši je da se suoči sa činjenicom da je to bila zaljubljenost koja
je sporo rasla i zagrevala se do tačke ključanja poslednjih nekoliko
meseci. Zaista, ako je iskrena prema sebi znala je da je bila zaljubljena
u njega u okolnostima koje su neprihvatljive i moraju biti ispravljene.
Uskoro.
“Emili?” upitala je Val. “Bilo šta?”
Primorala je se da duboko udahne, teška srca i obećala da će ispitati
njena osećanja detaljnije kasnije i odlučiti jednom i za svagda, šta da
učini.
“Pa... ,” rekla je, pokušavajući da smisli neku sitnicu da umiri Valerijinu
radoznalost bez odavanja njene unutrašnje borbe. “Uvek se seti da mi
naruči čašu rizlinga.”
“I to je nešto, pretpostavljam.” Emilina cimerka je rekla. Hodala je
pored nje nekoliko minuta u tišini, dok je jesenje lišće šuštalo pod
njihovim nogama. “Ali čekaj. Piješ samo pivo kod kuće. Da li uopšte voliš
rizling?”
“Ne baš.”
Valerija ju je pogledala sa nevericom pre nego što su ramena počela
da joj se tresu od smeha. “Dakle, ono što ti se najviše sviđa u vezi sa
8
Baretom Inglišom je to što ti naručuje isto piće svaki put, iako je to

piće koje čak i ne voliš?”
“Pretpostavljam,” odgovorila je Emili, smejući se zajedno sa
prijateljicom, time luckasto olakšavši svom beznadeţnom srcu.
“To je jadno, Emili,” rekla je Valerija otključavajući spoljašnja vrata
njihovog ulaza u zgradi bez lifta. “Ali sa svetlije strane, barem ćeš biti
za 3-4 stotine dolara bogatija sutra. Kako bi bilo da se častimo
kineskom hranom večeras?”
“Kineska na Baretu Inglišu,” rekla je dok je pratila cimerku uz
stepenice. “Sviđa mi se. I da jedemo direktno iz kutija. Kladim se da on
nikad nije to učinio u celom njegovom ţivotu gospodara univerzuma.”
***
U tom trenutku je Baret Ingliš, takozvani gospodar univerzuma, bio

sila na koju treba računati. Zurio je u dvojicu od njegove četiri mlađe
braće sa jednom podignutom obrvom i rukama sklopljenim pod bradom.
“Ne moţeš to da uradiš,” insistirao je Fic, glavni direktor odseka za
usklađivanje sa zakonskom regulativom Ingliš&Sinovi, gledajući u Aleksa
za pomoć.
“Fic je u pravu, Barete. Harison će odbiti.”
Kad je Baret sedeo za njegovim masivnim radnim stolom boje višnje
na devetnaestom spratu najnovije, najmodernije, najviše poslovne
zgrade u Filadelfiji, nije često prihvatao ne kao odgovor. Iskreno, retko
je prihvatao ne kao odgovor bez obzira na to gde je sedeo.
“Trebaće ti njegova saradnja,” rekao je Fic, koji je uvek više sledio
pravila od Bareta, na čemu mu je Baret zavideo iako je to ujedno
smatrao slabošću. “Ne moţeš samo raščistiti put, preteći akvizicijom
najveće kompanije za brodogradnju na istočnoj obali. Dţ. Dţ. Harison i
dalje poseduje trideset odsto kompanije, da ne spominjem da ga
zaposleni vole kao oca. Izbaciš li ga napolje, rizikuješ da zaposleni odu, a
ti ćeš ostati bez ičega osim ljušture kompanije. Moraš da ga pridobiješ.”
9
Aleks pogleda Bareta, izvivši usne i potiskujući osmeh na Ficovu

strastvenu molbu. Aleks je najviše opušten od petorice braće. Unutra i
van kancelarije posedovao je večito nestašan osmeh na licu koji ga je
svuda činio metom svih ţena. Kvalitet na kojem mu je Baret nevoljno
zavideo. Baret nije bio zainteresovan za bilo šta od toga. On je Baret
Ingliš. Nije imao vremena za takve gluposti.
Kad bi osetio potrebu za ţenskim društvom, pozvao bi Felisiti Atvel i
oni bi međusobno iskoristili jedno drugo u apartmanu skupog hotela pre
nego što bi svako od njih nastavio svojim putem. Nije osećao potrebu ili
ţelju za nečim više od toga.
Uglavnom.
Pogledao je na njegov sto gde zapisao podsetnik da nazove
somelijera u Unija Liga klubu kako bi osigurao da imaju Egon Miler
rizling ledeno hladan i otvoren tačno u 19:05 sutra uveče. Bilo je 24
sata do tada – imali bi dovoljno vremena da uvezu bocu iz Nemačke, ako
je potrebno. Ako je Emili insistirala da pije taj slatki bućkuriš, bar neka
pije najbolji.
“Samo kaţem, više pčela s medom,” rekao je Fic malo očajnički
gledajući Aleksa. “Moţda Aleks ili ja treba...”
Baret je video tihu poruku između njegove mlađe braće. Mislili su da
se ne moţe nositi sa ovim poslom, jer nije dovoljno šarmantan. Potisnuo
je frktaj. Šarm nije sklapao pogodbe. Snaga i fokus jesu.
“Ja ću to srediti,” odgovorio je kratko, sedeći pravo u stolici i
podiţući slušalicu telefona na stolu. “Još nešto?”
Fic se promeškoljio u stolici za goste iza Baretovog stola, ponovo
pogledavši Aleksa. “Da li imaš... neku devojku za sutra? Pomoglo bi da
stvari budu srdačnije.”
“Nije da je to tvoj posao, Fic, ali imam.”
Aleks se nagnuo napred. “Ali to nije Emili Edvards, zar ne?”
Narogušivši se, Baret je spustio slušalicu nazad i pogledao Aleksa sa
ledenim očima. “Reci šta ţeliš da kaţeš, Alekse. Imam vaţne stvari da
obavim.”
Aleks je digao ruke. “Emili je sjajna devojka. Svi je volimo.”
10
Fic je paţljivo klimnuo glavom, direktnog i hladnog pogleda. “I svi mi

jako volimo Feliksa i Suzanu, naravno.”
“Naravno.” Aleks se sloţio.
“Naravno,” rekao je Baret suvo. Podigao je obrvu. “Tako da..”
“Moţda bi trebao povesti Felisiti Atvel ili neku od ostalih devojaka
koje si upoznao na Penu.”
“Nisam zainteresovan. One bi to shvatile na ličnom nivou. Postalo bi
komplikovano.”
“A Emili neće?” upitao je Fic, nešto je zatitralo iza njegovih očiju.
“Shvatiti to lično? Zakomplikovati?”
Oh. Baret je razumeo. Oni su bili zabrinuti da će se Emili vezati za
njega i biti povređena u nekom trenutku, što bi izazvalo potencijalne
neprijatnosti sa njihovim voljenim baštovanom i domaćicom. Potcenili su
je.
Moţda je počela kao ćerka baštovana, ali je pohađala Pen
(Univerzitet u Pensilvaniji), baš kao braća Ingliš. Pametna je, lepa i
dostojna protivnica bilo kojoj devojci koju je upoznao na Penu. Dobro,
moţda nema poverilački fond, ali kada bi se obukla kao svaka druga
devojka iz visokog društva, neţno smešila, grleno smejala u prikladno
vreme? Nije ga bilo briga da li je njen bankovni račun skoro prazan, niti
što je odrasla u straţarnici. Bilo je to tako prokleto ometaju će, da je
bio skoro zahvalan za njenu ispruţenu ruku na kraju večere. Delovalo je
kao poziv na buđenje, podsetivši ga da je nevoljno pristala da radi za
njega i da oni zapravo nisu zajedno, bez obzira koliko je fantazija uzela
maha u njegovom srcu.
Pored toga, osam godina je stariji od nje. Sećao je se kako je sa
pletenicama čekala školski autobus kad se vozio na koledţ. Dovoljno je
samosvestan da primeti da iako je Fic romantičan, a Aleks pravi
Kazanova., Baret smatran uštogljenim i rezervisanim, dok je Emili – kao
što je uvek bila – mlada, svetlo oka, topla i privlačna.
Sedeći pored nje, pretraţivao je njeno lice krišom proteklih nedelja,
traţeći bilo kakav znak da bi mogla biti zainteresovana za njega – da je
videla više od njegovih oštrih manira i poslovanja, da ga je videla kao
11
nekog osim najstarijeg od Ingliš braće ili još gore, ’Ajkule’. Avaj… Emili
je bila ljubazna i profesionalna, tačna, prilagođavala se njegovom
rasporedu, tako lepa da mu je oduzimala dah da ga je srce bolelo. Ali
koliko je mogao reći, bez obzira na njegova rastuća – i potpuno smešna –
osećanja koja je imao prema njoj, nije mu davala znak da je
zainteresovana za njega u romantičnom smislu. I zabrinut da je ne
uplaši prirodom njegovih stvarnih osećanja, mogućnošću rizikovanja
generacijama stare veze između njihovih porodica, ćutao je.
“Ne,“ odgovorio je Baret. “Neće to lično shvatiti i zakomplikovati.”
“Samo ne seri gde jedeš, Barete.”
“Jebi se, Alekse. Nisi u poloţaju da se raspravljaš. Koliko devojaka
smo mirno isplatili do sada? I bila je ta šarmantna situacija sa video
snimkom.”
Aleks je se zajapurio, ali Baret je mogao reći da je to više zbog
ponosa nego što ga je bilo sramota. Prevrnuo je očima ka njegovom
malom bratu.
“Ja sam poslovan, momci. I mogu da vam garantujem – bez imalo
sumnje – da je i Emili takođe.”
“Poslovna?” upitao je Fic, namrštivši se i osećajući neku etičku dilemu,
bez sumnje.
“Edvardsovi su uvek radili za Inglišove.”
“Dakle, ona radi za tebe?”
“Nije na platnom spisku”, rekao je Aleks, njihov finansijski direktor.
“Sve je pod kontrolom, Alekse.”
“Oh, kladiću se da je,” rekao je Aleks, odustajući od rasprave. Ustao
je i gurnuo stolicu ispod ivice stola najstarijeg brata, okrećući se da
ode.
Fic je oklevao i Baret je mogao videti moralnu dilemu u glavi njegovog
brata. Postojao je razlog zašto je Fic glavni za usklađivanje. Praćenje
pravila mu je bilo urođeno. Skoro uvek.
“Fice,” rekao je Baret blagim tonom, uglavnom rezervisanim za
porodična okupljanja i društvene prilike van kancelarije. Nagnuo se
12
napred, uhvativši pogled bratovih plavih očiju, tako sličnih njegovim.

“Nema razloga za brigu. Obećavam.”
Fic je duboko udahnuo, predao se, oslonivši ruke na prednju stranu
Baretovog stola za oslonac i izašao za Aleksom iz sobe.
Čim su otišli, Baret se okrenuo u stolici gledajući preko Filadelfije
zategnute vilice i onda je opustio. Bilo je pod kontrolom, zar ne?
Naravno da jeste, uprkos činjenici da je očaran Emili Edvards skoro
onoliko dugo koliko je mogao da se seti.
Jasno se sećao dana, pre dvadeset četiri godine, kada su Feliks i
Suzana doneli njihovu novorođenu kćerku do glavne kuće da upozna
porodicu Ingliš. Bila je to mala savršena osoba sa svetlo plavim očima i
maljavom svetlom kosicom koja je pokrivala njenu inače čelavu glavicu.
Kao i većina osmo godišnjaka, Baret nije bio veoma zainteresovan za
bebe, posebno zato što je dobijao novog brata svake druge godine od
kada je rođen. Ali od samog početka, Emili je bila drugačija.
Pre svega, bila je prva beba devojčica koju je ikad video i iznenadilo
ga je koliko je delikatnije i neţnije izgledala. Veston i Emili su bili skoro
isto godište, ali Vestonovo lice je bilo uvek jako, kao da je znao da će
morati da se bori za njegovo mesto među četvoro starije braće.
Vestonovo deranje je bilo glasno i zahtevno, a beba Emili je leţala mirno
u naručju njene majke, zamotana u bledo roze ćebence, upijajući svet
azurnim očima iz topline njenog prijatnog gnezda.
Suzana je, primetivši njegovo tiho interesovanje za njenu ćerku,
pitala Bareta da li ţeli da drţi Emili. Baret je ţeljno klimnuo glavom,
sedajući na mali divan pokriven svilom i brokatom pored nje. Neţno je
prenela devojčicu u Baretove ruke, a on je zurio dole u nju, zanemeo,
nekoliko dugih trenutaka, kako su ga roditelji podsećali. Njegov otac je
čak otvorio bocu šampanjca i četiri odrasle osobe su nazdravile bebi
Emili dok ju je Baret drţao paţljivo, s poštovanjem, u njegovom krilu.
Fic i Aleks su se borili u uglu, Straton tiho posmatrao slikovnice na
podu, a Veston – predvidljivo - počeo zavijati iz koleveke u potrazi za
paţnjom. Ali Baret je bio u njegovom sopstvenom svetu gde ništa drugo
13
nije postojalo osim malene devojčice u njegovim rukama, koja je

prikovala njene nove plave oči za njegove i nije skretala pogled.
“Smešno osećanje,” promrmljao je, okrećući stolicu nazad i podigavši
slušalicu. “Dovedi mi Loksa i Rejversa sada. Ţelim da pređem još jednom
preko Harisonovih brojeva pre nego što odem danas.”
“Sedam je sati, gospodine.”
“Ne zanima me ni da je ponoć. Dovedi ih ovde.” Spustio je slušalicu.
Baret stisnu vilicu, primorajući se da izbaci njene plave oči iz glave
kao što je činio milion puta ranije i otvorio novu tabelu. Odavno je
naučio da je jedini lek za beskorisnu ţudnju naporan rad, a ovde je uvek
imao puno posla.
14
POGLAVLJE 2
Emili je stajala ispred svog ormara, zureći u dva kompleta koje joj je
Baret poslao nakon što su se dogovorili da glumi njegovo verenicu pre
nekoliko meseci: modernu Ţivanši crnu, svilenu koktel haljinu koja je
koštala više nego njena dvomesečna kirija i svetlo plavo, ručno sašiveno
Šanel odelo koje je koštalo tri puta više od dvomesečne kirije. Bila je to
najskuplja stvar u Emilinom stanu.
Skoro uvek je birala da nosi crnu haljinu, uglavnom zato što su se,
jednom kad je obukla Šanel, Baretove oči primetno smračile kao da je
uradila nešto loše, što uopšte nije imalo smisla, jer ga je on kupio za nju
da ga nosi. Iskreno, volela je to odelo. Isticalo je njene obline, suţavalo
se na struku i padalo uz laskavu, ali ukusnu liniju preko njene butine. A
da ne spominje da joj je boja tkanine savršeno pristajala uz oči, da je
bilo gotovo nestvarno kako su bile plave kada ju je nosila. Izgledao je
tako nezadovoljno da ga ona posle prvog puta, nije ponovo nosila.
Naljutivši se, izvadila je prelepo plavo odelo iz ormara posmatrajući
ga, dok je šuštalo u celfonu sa hemijskog čišćenja.
“Ne osećam se crno večeras. Nosiću odelo i ne zanima me da li se to
tebi sviđa ili ne, Barete.”
Obukla je svoj pamučni donji veš, jednostavan brushalter – nije da je
mogla priuštiti La Perlu ispod – i odrţavajući privid verenice Bareta
Ingliša, navukla hulahopke boje koţe sa mrkim pogledom. Mekana svilena
potkošulja joj je pokrila jednostavan brushalter i golicala koţu stomaka.
Baret je bio poslao jedan par Coach štikli od lakovane crne koţe koje su
bile dosadne, ali udobne i ona ih skliznu u njih, prisećajući se
nezgrapnosti njegovog predloga.
Bilo je to pre nekoliko meseci krajem proleća i Emili je sedela na klupi
ispred ulaza u Univerzitet u Pensilvaniji, gde je bila student prve godine
doktorskih studija, kad ga je čula da je izgovorio njeno ime.
“Emili Edvards?”
15
Pogledala je gore, štiteći oči od sjaja sunca da bi ugledavši kako

Baretovo zgodno lice ulazi u fokus. “Barete?”
“Da. Zdravo. Mislio sam da si to ti. Bio sam ovde zbog sastanka oko
donacija. Odlučio sam da obiđem kampus na nekoliko minuta pre nego
što se vratim u kancelariju.”
Obiđe kampus... Iscerila mu se. Baret Ingliš je uvek pričao kao neko
mnogo stariji od njegove trideset dve godine, ali joj se to nekako uvek
sviđalo kod njega. To je deo njega.
Njegov izgled je bio pravi kontrast njegovom stilu konverzacije –
opušten, uglađen i smešno nonšalantan. Odmerila ga je pogledom, bio je u
odelu koje je ručno skrojeno, jer mu je savršeno pristajalo. Teget i
oštro, bilo je savršen dodatak svetlo plavoj košulji sa belim francuskim
manţetnama. Oči su joj prešle preko njegovih zglobova gde je na
sjajnim manţetnama bilo ugravirano BEI: Baret Edvard Ingliš. Dobro je
što je sunce bilo tako ţarko – nije mogao da vidi njene zenice kako se
proširuju, ispunjene ţudnjom.
“Prekinuo sam te,“ primetio je.
“U redu je.” Oči su joj se napregnule zbog sunca, suziviši se na
proreze u pokušaju da odrţi kontakt očima. “Da li, uh, da li ţeliš da
sedneš?”
“Ne. Kako su ti roditelji?”
“Veoma dobro, hvala. Tvoji?”
“Fino.”
“Fic, Aleks, Straton i Veston?”
“Svi su dobro, hvala.”
Ramena su joj pala u razočarenju kad su se njihove ljubaznosti našle u
ćorsokaku.
Zašto je ţelela, svaki put kad ga je videla, što nije bilo često, da se
opusti sa njom? Nije kao da je imala priliku sa njim, pa zašto je bitno?
Moţda zato što su se znali oduvek, a ipak nisu dobro poznavali jedno
drugo. Šta je bilo to u vezi Bareta što je uvek teralo njeno srce u galop
i njene oči da se ispune ţudnjom? Šta bi bilo potrebno da postane još
malo razigraniji? Da li je to bilo uopšte moguće?
16
Sunce je bilo tako jako da Emili više nije mogla podneti odsjaj.
Pogledala je dole u beleške na krilu, trepćući da razbistri pogled,
nadajući se da joj se nije videlo na vratu kako joj srce ludački lupa.
Tišina između njih je postala neprijatna i upitala se, da li je čekao da
mu kaţe ljubazno “zbogom” i oslobodi ga njenog društva?
“Pa…” počela je. “Lepo od tebe št-”
“Izlaziš li sa nekim?”
Uhvaćena nespremna, Emili uzdahnu i podsmehnu se, osvrćući se da
vidi da li je ozbiljan. Bez osmeha koji bi ublaţio njegovo smelo pitanje,
činilo se da je bio. “Š-šta? Zašto pitaš?”
“Samo se pitam,” odgovorio je dok su njegove plave oči zurile u njene.
Srce joj je zaigralo u grudima. “N-ne. Ne sada.”
“Onda imam predlog za tebe.” Njegov glas je bio ravan i poslovan, ali
je reč “predlog” visila između njih, teška i - ona je pretpostavila ne
nameno - sugestivna.
“Oh.”
“Treba mi – dobro, ono što mi je potrebno je ţena, da povremeno-”
“Barete!” uzviknula je, osetivši kako joj se rumenilo od grudi penje do
obraza.
“Ne, ne. Ništa slično. Ne budi smešna, Emili,” rekao je, brzo krećući
da sedne pored nje. Noge su im se dotakle i ako je nešto bilo smešno, to
je bio potres u njoj koji izazvao taj mali kontakt. Okrenula se, našavši
kako je ozbiljno posmatra i pretraţuje njene oči kad je dodao. “Ne
ţelim romantične komplikacije.”
Vilica joj je pala, a oči se uvređeno raširile. “Slušaj me sad, Barete
Inglišu! Moja porodica moţda radi za tvoju, ali nisam takva devojka i
nemaš pravo da ukazuješ na to da mi-”
“Ne! Prokletstvo. Rekao sam da nije tako. To nije – mislim, treba mi
pratnja. Povremeno. Treba mi ţena da se predstavi kao moja verenica s
vremena na vreme.”
Nije mogla da bude više šokirana ni da je skinuo Armani odelo i
otplesao Makarenu.
“Ponovi?”
17
Pogledao je u krilo pre nego što prikovao njene oči u ne-trpim-

gluposti pogledu koji me sigurno koristio za sve njegove korporativne
poslove i počela je da razume zašto mu je nadimak bio ’Ajkula’. Pogled
mu je bio fokusiran i istrajan, našla ga je neverovatno uzbudljivim.
“Emili, dopusti mi da budem sasvim jasan. Nudim ti posao. Ţeleo bih
da ti platim da mi povremeno praviš društvo na poslovnim večerama
predstavljajući se kao moja verenica. Nabaviću prsten, dve haljine i
jedan par cipela da budeš prikladno obučena za takve angaţmane. Uvek
ću imati auto da te pokupi i vrati u tvoj stan tako da tvoja bezbednost
nikad neće biti dovedena u pitanje. Neću zahtevati ništa nepristojno.
Samo ţelim tvoje povremeno društvo zbog nastupa. To je sve.”
“Hoćeš da mi platiš da idem na poslovne večere sa tobom?”
Klimnuo je. “Kao moja verenica.”
Emili je se osvrnula tokom njihovog razgovora, bacila kratak pogled
preko svog ramena da vidi da li je se Aleks Ingliš krio iza drveta,
snimajući ovo kao neku vrstu porodične podvale.
Nema Aleksa. Okrenula se ka Baretu.
“Mogu li da pitam zašto?”
“Ne verujem puno ljudima, Emili, ali tebi verujem.”
Nije ţelela da joj bude bitno to što je rekao, ali jeste. Bio je to redak
izliv Baretovih osećanja, osetila je i direktan način na koji je to rekao
učinilo je da joj srce poskoči sa nadom. Pogledala je u krilo, shvativši da
joj je lakše da sredi misli kad ne gleda u njegove plave oči.
“Zar nemaš barem desetak ţena koje bi mogao da pitaš za to? Mislim,
u tvom svetu?”
Slegnuo je ramenima pored nje. “To bi moglo postati komplikovano. Ne
ţelim komplikaciije. Ţelim urednost.”
I taj je lepi talas sreće ispario u vazduh. Naravno. On je Ingliš, ona
Edvards i samo joj nudi posao. U suštini, rekao je da nije imao
romantična interesovanja za nju i da nikad neće, tako da je bila savršen
izbor za ne-komplikovanu, laţnu verenicu.
Iako Baret nikad nije bio ništa više od dalekoseţne fantazije, to je i
dalje malo povredilo Emilina osećanja kako je bio iskren o tome kako je
18
neprihvatljiva i ne odgovarajuća ona bila. Osetila je da nije namerno

pokušavao da je povredi, ali je zato odlučila da ga jednostavno odbije,
jer je u svom srcu znala da čak iako ona nije bila komplikovana za njega,
on bi mogao biti potencijalno opasan za nju.
“Ne mislim tako, Barete. Doktorand sam prve godine. Čak i tokom
leta, moram da budem u toku sa svojim studijama. Podučavam niţe
razrede. Na praksi sam za jednog od profesora ovog leta. Ja ne, znaš,
ne izlazim puno. Radim na moj-”
“Plaćaću ti sto dolara na sat za tvoje vreme.”
Zinula je dok su joj se pluća ispraznila kao da je vetar izbacio sav
vazduh iz njih. Za običnog studenta, bila je to nezamisliva količina
novca za povremeno sedenje pored njega na večeri. Zurila je u njega
kako se činilo, čitavu večnost pre nego što je duboko udahnula i pruţila
ruku.
“Gde i kada?”
Usne su mu trznule kad joj dao kratak, zagonetan osmeh, a zatim joj
je uzeo ruku i zatresao je, prouzrokovajući strujni udar od njenog dlana
na ruci, preko ruke niz leđa do brzog plusa u vratu.
“Kontaktiraću te,” rekao je, gledajući njihove sklopljene ruke jedan
dugi trenutak pre povlačenja njegove.
Od tada, Emili je bila na sedam sastanaka kao buduća gospođa Bareta
Ingliša, uvek u Unija Liga klubu, uvek sa drugim Baretovim poslovnim
saradnicima i uvek je nosila “verenički” prsten koji joj je poslao preko
kurira pre njihovog prvog zajedničkog sastanka sa neverovatno
romantičnom ceduljom u prilogu koja je glasila: To je laţnjak, ali dobar
laţnjak. Nemoj ga izgubiti. –B
Uvijajući svoju svetlo plavu kosu u punđu za sastanak broj osam, Emili
se pogledala u ogledalo. Sa pristojne udaljenosti od mesta gde je
odrastala u Haveford Parku, imala je sedište u prvom redu na svakoj
večernjoj porodičnoj sedaljki porodice Ingliš, svakom vaţnom
društvenom okupljanju na njihovom Bluberi Lejn posedu i izbliza
posmatrala svaku devojku koju bi petorica zgodne braće doveli kući.
19
Naučila je kako da se oblači, priča i ponaša kako bi se uklopila u

porodicu Ingliš, koji su kad bi je sreli, tretirali kao skoro zaboravljenu
rođaku, bila im je draga, ali nisu mnogo marili za nju. Iako nije bila
zvanično pozvana na bilo koji od njihovih društvenih događaja, sa
izuzetkom Dana boksa ili godišnje letnje zabave, ţivot na njihovom
imanju u bliskom svakodnevnom kontaktu sa porodicom predstavljao je
Emili određenu edukaciju o tome kako da se uklopi u visoko društvo
luksuznog Haveforda. Bio je to još jedan razlog što ju je Baret izabrao
da bude njegova verenica: znao je da će se uklopiti.
Stavila je malo rumenila na blede jagodice i nanela malo maskare na
trepavice, zatim bledo roze sjaj na usne. Suptilno. Potcenjeno.
Savršeno. Sve za njega. Ne da je Baret primetio ili ga je bilo briga.
Izravnavši svetlo plavu suknju od tvida, podesivši zlatni pojas koji joj
je naglašavo struk, razmotrila je pitanje koje je Valerija juče postavila
i njena stvarna osećanja, nateravši se da prizna.
Biti “verena” za Bareta nije više bio samo posao. Volela je biti laţna
verenica Bareta Ingliša, što nije bilo samo neugodno, već i besmisleno.
Jer uprkos njenim rastućim osećanjima, lepršanju srca i tihoj ţudnji,
Baret je bio jasan od samog početka da ne ţeli da ima nikakve
romantične interese za njega. Zaljubljivanje u Bareta nije bilo samo
jednostrano, već i recept za slomljeno srce.
Emili se pogledala u ogledalo, zakopčavajući bisernu dugmad na
savršeno skrojenoj jakni, zatim prešavši rukama polako i ţalosno preko
prelepog materijala pre nego što je zgrabila tašnu i pošla prema vratima.
Sagledala je situaciju iz svakog ugla, ali naţalost je smislila samo jedno
izvodljivo rešenje.
Pre nego što se njena osećanja za Bareta još više razviju, treba da
’raskine’ sa njim.
***
20
“Još jedan dan, još jedan dolar, e Smite?” rekla je Emili, sagnuvši se
pod Smitovim kišobranom da sedne u dobro opremljen, iznajmljeni
automobil.
“Ako ne moţete da ih pobedite, pridruţite im se, gospođice Em,”
rekao je Smit, zauzimajući mesto za volanom.
“Proklet bio ako to učiniš i proklet bio ako to ne učiniš,” odgovorila je,
spuštajući prozor za sveţ vazduh kad su krenuli od ivičnjaka ispred
njene zgrade.
“Ne grizi ruku koja te hrani, sada.”
Iscerila se. Igrala je ovu igru sa vozačem porodice Ingliš,
Redţinaldom Smitsonom, otkad ju je kad je bila mala devojčica zvao
“mala gospođica Em” i povremeno mu pomogla da opere kola u stare,
lenje nedelje.
“Stavi najbolju nogu napred.”
“Pobedila si,” rekao je stariji crnac, prigušeno se nasmejavši i
posmatrajući je pozadi u retrovizoru.
Emili se nagnula napred dok joj se brada odmarala na prozoru između
prednjih i zadnjih sedišta luksuznog gradskog automobila. “Još uvek ne
pominješ ove sastanke mami i tati, Smite?”
“Nisam od onih koji se mešaju, gospođice Em, ali nadam da znate šta
radite.”
“Kunem ti se da znam. Da li sam ikad učinila nešto glupo?”
“Ne mogu da kaţem, ali za sve postoji prvi put.”
“Baret je između devojaka. Treba mu pratnja za te stvari, pa mu
pomaţem. To je sve.”
“Između devojaka?” narugao se Smit. “To bi zahtevalo devojku ili
dve.”
Sela je nazad i upitala što leţernije moguće. “Felisiti Atvel?”
“Ona nije prava devojka, gospođice Em. Ali to je sve što ću reći o
tome. Gospodin Baret nije imao pravu devojku godinama, kad bolje
razmislim o tome. Imao je prijateljice s vremena na vreme, ali nikad
nekog posebnog.”
21
Emili je tiho uzdahnula u olakšanju… Znala je svaku devojku koju je

svaki Ingliš brat ikad doveo kući, a Baret nije doveo nikog posebnog već
duţe vreme. Ipak, nešto u njoj se opustilo znajući da je Baretovo srce
slobodno. Nije to uopšte bitno za tebe, podsetila se, pošto je bila
odlučna da vrati verenički prsten večeras i da mu saopšti da nije
dostupna za buduće sastanke.
“Ako puno radi, a malo odmara, ispašće iz igre,” rekla je, ignorišući
peckanje u pozadini očiju pri pomisli koliko će joj nedostajati da ga vidi.
“Dobio je veštine da plati račune.”
“Ali mora da je usamljen,” rekla je Emili tiho.
“To nije kliše, dete,” rekao je Smit. “Ali nije ni istina.”
***
Baret je drţao kišobran nad vozilom i posegnuo za Emilinim vratima

tako da Smit ne bi morao da izađe na kišu. Kada je bila bezbednom
pored njega, pokucao je na Smitov prozor, koji se odmah spustio.
“Zvaću.”
“To bi bilo u redu, gospodine,” odgovorio je Smit sa klimanjem glave,
odlazeći od ivičnjaka da nađe negde mesto za parkiranje dok ne bude
bio potreban.
Sa Emili tako blizu pod kišobranom, Baret je mogao da oseti njen
parfem. Nosila ga je otkad je bila tinejdţerka, što je bio najviše
zbunjujući miris ikada napravljen: Shalimar od Guerlain. Prvu bocu koju
je Emilli dobila je zapravo Baret kupio majci za Boţić, a zatim je ponovo
poklonjena Emili za Dan boksa kad je Elinora Ingliš odlučila da joj se ne
sviđa miris i shvatila da je zaboravila da kupi poklon za baštovanovu
kćerku. Emili ga je od tada nosila, što znači da je kao odrasla osoba
nosila parfem koji je Baret slučajno izabrao.
“Grozno veče,” promrmljao je o kiši, stavljajući ruku na donji deo
njenih leđa i uvodeći je u klub. Uţivao je u kratkotrajnom fizičkom
kontaktu sa njom, smatrajući da su trotoari klizavi tako da je kontakt
22
bio neophodan, ne beskoristan, bez obzira na način na koje se njegovo

telo zategnulo.
“Ko je to večeras?” upitala je tiho, povukavši se istog trena kad su
ušli u predsoblje kluba.
“Harison brodogradnja. Dţ. Dţ. Harison i njegova supruga, Helena.”
Plave oči se okrenu prema njemu u iznenađenju. “Njegova ţena?”
Baret je namerno izostavio činjenicu da je ova večera, za razliku od
drugih na kojima su bili prisutni samo poslovni saradnici, bila više
intimna i socijalna. “Da.”
Zurila je u njega sa tankim usnama i širom otvorenih očiju, konačno
pokrenuvši ruke ka čvoru na struku njenog crnog mantila. Primetio je
svaki blagi pokret njenog tela, pamtio rezervisanu gracioznost njenih
pokreta, tiho im se diveći.
“Nemamo našu priču dovoljno ispeglanu da prođe ispit sa ţenom,”
protestvovala je.
“Koja je razlika? Dţ. Dţ. i ja smo ovde da razgovaramo o poslu.”
“Pretpostavljam da bismo ja i Helena trebale da budemo neme?”
Slegnuo je ramenima. “Nije kao da ste vas dve prijateljice. Malo
ćaskajte.”
“Barete! Ona je starija dama. One ţive za ove stvari. Pitaće o
venčanju, našim planovima, kako smo se upoznali. To je ono što one
rade.”
Okrenula se i uzeo je kaput sa njenih ramena, suzbijajući stenjanje
kad je shvatio da je odabrala plavo odelo. Prokletstvo, zašto je do
đavola ikad to izabrao za nju ako nije mogao da je vidi u tome?
Insistirao je da tkanina savršeno odgovara boji njenih očiju, ali kad god
je nosila, tako mu je oduzimala dah i to ga je ometalo. Trebalo je da joj
kaţe da obuće crnu umesto toga.
Okrenula se i bolni izraz na njenom licu mu je odao da je bio
zastrašujući. Okrenuo se od nje, uručio kišni mantil devojci za čuvanje
kaputa, a zatim ponudio karticu Emili bez reči.
Mahnuo je ka trpezariji, ali je ostala nepomična, krupnih očiju i
iznervirana.
23
“Naša priča?”
“Reci joj šta god hoćeš”, odbrusio je, frustiran što ţeli ono što ne
moţe da ima. “Ja ću te pratiti.”
“Bilo šta?” upitala je sa primesom izazova u glasu.
“Samo budi razumna.”
Usne su joj se razdvojile i njegove oči se spustivše na njih. Naterao
je se da ne zadrţava pogled, presekavši joj pogled umesto toga – iste
one oči koje su ga odbacivale na kraju svake noći nakon što bi joj predao
novac koji je zaradila.
“Zaista me ne zanima,” dodao je. “Dokle god je odgovarajuće i
prihvatljivo.”
Njena sjajna, ruţičasta donja usna je skliznula među zube na
trenutak. Mrzeo je kad je to radila. Satima kasnije, kod kuće u
apartmanu, bilo mu je potrebno nekoliko viskija da zaboravi kako izgleda
grickajući tu usnu – kako je to činilo da se sva njegova krv sjuri u
prepone kao kod zaljubljenog tinejdţera.
“Odgovarajuće i prihvatljivo. Kako romantično.”
Duboko je udahnuo i izdahnuo. Da li je to bila njegova mašta ili bila
nekako drugačija nego obično večeras?
Pogledao je na sat. Harisonovi će biti ovde za dvadeset minuta.
Dvadeset minuta nasamo sa Emili Edvards. Hiljadu i dve stotine sekundi
Emili samo za njega.
“Mogu li da te častim pićem dok čekamo?”
Usne su joj još bile napućene i kisele, kad se okrenula ka dnevnom
boravku, ostavljajući ga da prati njen trag.
24
POGLAVLJE 3
“Oh draga moja!” uzviknula je Helena Harison. “Kako šarmantan

početak. Jednostavno šarmantan.”
Emili je upravo rekla Heleni da su ona i Baret odrasli na istoj cesti,
imanjima daleko jedno od drugog, a ipak nikad nisu izašli do prošle
godine kad su naleteli jedno na drugo na Penu. Emili se ljubazno
nasmešila, pijuckajući svoj rizling, osećajući zadovoljstvo sobom, onda
prikrivajući nezadovoljstvo zbog lepljive slatkoće vina.
Zašto mu nije rekla da više voli dobro pivo nego vino? Jedini put kad
je ikad pila rizling je bilo leto kad ju je njena rođaka Dejzi posetila. Fic
Ingliš, potpuno i kompletno van njegove ličnosti, je ukrao tri boce iz
očeve vinarije u nastojanju da impresionira Dejzi. Zajedno sa Aleksom i
Vestonom, njih petoro su se napili kao tvorovi na trambolini, na veliko
neodobravanje Bareta koji je došao oko ponoći i rekao im da se smire ili
će probuditi ceo komšiluk. Emili se jedva odvukla do straţarnice u dva
sata ujutru i sledećeg jutra negovala jak mamurluk. Bez sumnje – Baret
je se sećao toga, prisiljavajući je da pije slatku, sirupastu stvar kao
podsetnik noći kad je bila pijana i meru opreza protiv eventuelnog
neprihvatljivog ponašanja.
Pogledala je u njega, duboko angaţovanog u razgovoru sa Dţ. Dţ.
Harisonom koji je prekrstio ruke preko grudi, gledajući Bareta s nečim
jako nalik odbojnosti. Uprkos paţnji sa kojom se spremala za večeras,
Baret je sloţio grimasu kad je skinula mantil i to joj je povredilo
osećanja. Otišli su u bar i sedeli u potpunoj tišini bok uz bok dok
Harisonovi nisu stigli, a nakon što ju je predstavio kao njegovu verenicu,
jedva da ju je opet pogledao.
Povređena osećanja pomešana sa činjenicom da je Emili prekidala
njihovo laţno angaţovanje na kraju noći, učinilo ju je neuobičajeno
nesmotrenom. Vagala je svoju Darsi-Elizabet teoriju i zapitala se kakvu
reakciju bi proizvela kad bi malo gnjavila Bareta. Zagrevajući brzo ideju
25
i ignorišući zvona upozorenja u glavi, brzo je formulisala plan: Operacija

bockanja Ajkule.
Iskapivši celu čašu vina u jednom gutljaju i nabacivši najsjajni osmeh,
Emili mahnu starijoj ţeni da se nagne bliţe u poverenju. “Helena, to je
samo kako smo se upoznali. Postoji mnogo više priče.”
Emili nervozno proguta, prikrivajući to osmehom na licu. Pogledala je u
Bareta, koji je nastavio da priča o poslu i iako je znala da ovo nije bilo
profesionalno i da bi operacija bockanja Ajkule mogla (i verovatno hoće)
imati suprotan efekat, ostavljajući je poniţenu. Nikad neće biti tako
blizu Bareta ponovo posle danas, nikad neće imati ovakav pristup njemu.
Bila je to poslednja prilika da otkrije ko je zapravo Baret i da li su
njene slutnje osnovane u svemu osim doţivotne i potpuno jednostavne
zaluđenosti. Uprkos potencijalnim neprijatnostima među njima, nije
mogla da dozvoli da joj ova prilika isklizne kroz prste. Uzimajući dubok
dah, prizvala je svu svoju hrabrost i zagledala se u Baretovu ruku jedan
dug trenutak pre nego što je drhtavim prstima posegnula za njom i
prinela je svojim usnama.
Ometena mirisom sapuna i skroba, oklevala je preko tople koţe na
pozadini njegove ruke, dopuštajući usnama da se neţno spoje u mekani
poljubac. Baretov nizak baritonski glas je naglo prestao i kad je
pogledala gore, usmerio je njegovu potpunu paţnju na nju. Oči su mu se
širom otvorile, duboke i mračne, usidrene negde između šoka i besa.
Skoro izgubivši hrabrost, smogla je poslednju kap svog duha i dala mu
najseksipilniji osmeh koji je mogla, pokušavajući da se ne pokoleba. “Da
li ću ja ispričati, dragi, ili ćeš ti?”
“Š-šta? Ispričati št-Emili, šta to pričaš?”
“Našu priču, Barete,” insistirala je, dodirnuvši opet njegovu koţu
usnama, dok joj se u stomaku komešalo ne samo zbog sopstvene
bezobzirne smelosti, već zbog kontakta – toplote njegove ruke koja je
zagrevala njene usne.
Nosnice su mu se proširile, a oči suzile. “Siguran sam da naši gosti-”
26
“Ţele da čuju svaku reč!” uzviknula je Helena, završavajući njen drugi

dţin i tonik i uzbuđeno se nagnuvši napred. “Dvoje tako atraktivnih
mladih ljudi tako očigledno zaljubljenih.”
“Čuješ to, dragi?” upitala je Emili, zapanjena što se još nije povukla od
njegovog mrkog pogleda. Preplela je svoje prste sa njegovim pre nego
što je postavila njihove spojene ruke na sto.
Zurio je u nju u neverici, dišući primetno plitko. “Ja, ja…”
Osećajući dosta više samopouzdanja, Emili se isceri Heleni. “Baret je
tigar u sali za sastanke, ali je jagnje u...” Helenine oči se razgoračiše i
Emili se za trenutak upitala da li će joj Baret slomiti prste, koliko ih je
čvrsto stisnuo. Pogledala je dole na njegove pobelele zaglavke i prikrila
bolnu grimasu sa najsjanijim mogućim osmehom.
“...zlatari.”
“Oh!” rekla je Helen, osmotrivši veliki, laţni dijamnat visokog kvaliteta
na Emilinom prstu. “Baš si zločesta, Emili!”
“Voleo bih da čujem više o mekšoj strani Bareta Ingliša,” rekao je Dţ.
Dţ. Harison, opustivši se prvi put za vreme cele večere kad je zagrlio
Helenu i pozvao konobara da naruči još jednu turu pića.
“Dţ. Dţ,” rekao je Baret prigušenim glasom. “Moţemo ostaviti dame
da časkaju i povući se do bara da završimo-”
“Gluposti,” rekao je Dţ. Dţ. završavajući ostatak svog viskija.
“Pričajte nam o Baretu, Emili. Kako je ajkula osvojila srce prelepe
devojke.”
“Pa, Baret i, oh...” počela je Emili, odjednom zamucavši, ometena
neočekivanim, novim pokretom. Baretov prsti popustiše kad je njegov
palac počeo da neţno miluje koţu Emiline ruke. Pogledala je dole,
uhvaćena potpuno nespremna za taj mali pokret, čak i malo zbunjena.
Tako malen pokret, tako suptilan, ali ga je osećala tako… intimno, da je
ostala bez daha. Podigla je pogled do Baretovog lica. Oči su mu bile
tamne kao uzbrukano more, fokusirane na njene sa jakim intenzitetom.
Oh Boţe, besan je na nju. Besan? Ili nešto drugo? Pitala se sa rastućom
svesti koja se širila njenim stomakom kao rastopljena lava-
27
“Emili?” tiho je upitao, glasa mekšeg i tišeg nego što ikad mogla da se
seti da ga je čula. “Naša priča?”
“Ja…” počela je, ali joj glas posrnuo, a on je izvio obrvu izgledajući
kao da uţiva u njenoj iznenadnoj zbunjenosti. Pogledavši dole u njihove
ruke, usne je izvio u znalački osmeh i njegove oči, koje su joj poručile
da joj predaje malu igru, zablistaše čeličnim odsjajem izazova.
“Reci im, Emili. Reci im kako sam te pitao. Reci im šta sam rekao kad
sam te pitao da budeš moja supruga.”
Njegov palac još uvek je milovao neţno, a njegovi prsti su se savili
privlačeći njene bliţe, terajući njeno srce da bolno zadrhti. Oči su mu
bile tamne i intenzivne, fokusirane na nju kao kod predratora koji
odmerava svoj plen za večeru. Progutala je sve veću knedlu u grlu; nikad
nije imala ovakvu Baretovu intenzivnu paţnju. Osetila je vrelinu
njegovog pogleda u svakom kutku svog bića.
“Emili?” rekla je tiho Helena.
Emili je za lepila osmeh na lice i okrenula se prema starijoj ţeni.
“Bila je nedelja,” rekla je Emili polako.
“Nedelja ujutru, draga,” dodao je Baret.
Ostala je bez daha. Duboko izazvana Baretovim dodirom, niskim,
provokativnim tonom kad ju je nazvao ’draga’. Nikad, nikad nije videla
ovu njegovu stranu. Onog trena kad je spustila usne na njegovu ruku,
nešto se promenilo, ispunjavajući sam vazduh između njih, menjajući
pravila koja su pratili poslednjih nekoliko meseci. Operacija bockanja
Ajkule je počela i uveliko tekla, a Emili je dovoljno poznavala njegovu
ţestoku konkurentsku poslovnu prirodu da je znala, ako mu bude bacila
mamac, ne samo da bi ga uzeo, proţderao bi je. Ako je iskrena, to je
bilo upravo ono što je ţelela – da natera njenog gospodina Darsija da
pokaţe malo emocija.
Harisonovi su zurili u nju, ţeljno čekajući priču.
Proguta, očajnički pokušavajući da ignoriše način na koji je Baretov
palac činio da gori, jedva se mogla fokusirati.
Misli, misli, misli. Verenička priča. Misli, Emili!
28
“Hm. Dobro. Bili smo odlučili da posetimo Japansku kuću i baštu, j-jer
je Baret nikad nije video.”
“Preskaćeš toliko toga, Emili,” grdio je, podiţući njihove ruke i
spustivši usne da se zadrţe na poleđini njene ruke, kao što je ona učinila
sa njim pre par minuta. Prikriveno je uzdahnula poseţući za punom
čašom vina, dok su se njeni unutrašnji mišići grčili zbog erotskog
osećaja njegovih usana na njenoj koţi. Osetila je nisku tutnjavu
njegovog osmeha na ruci pre nego što je nastavio niskim, zategnutim
glasom. “Bilo je to jedno od onih lenjih jutra kad se probudiš kasno, jer
nemaš gde da budeš. Nigde drugo ne ţeliš da budeš.”
Ton mu je bio tako gladak, tako sugestivan, da je za trenutak osetila
kao da bi mogla, kad bi pretraţila mozak, da zapravo nađe memoriju
buđenja pored njega, oslonjena na njegove gole grudi dok se svetlo
filtira u njegovu sobu. Nikad nije bila u Baretovoj sobi, ali je zamišljala
da je bezlična i savršeno uređena sa masivnim krevetom i sveţim belim
plahtama.
Nešto o zamišljanju njegove hladne, stroge spavaće sobe ju je
oduševilo i nakon zdravog gutljaja, stavila je čašu nazad na sto,
okrenuviši se k njemu liznuvši donju usnu pre nego što ju je lagano
ugrizla.
“Napravio si mi branč, Bi,” zaprela je, puštajući fantaziju da je
ohrabri.
Oči su mu se malo proširile na nadimak pre nego što se okrenuo ka
Harisonovima koji su bili širom otvorenih očiju fokusirani na svaku reč.
U teatralnom šapatu koji je učinio da Emili uvije usne i prste
istovremeno, Baret im je poverio. “Nezasita je ujutru.”
“Oh!” uzdahnu Helena, hladeći se. “O Boţe!”
“Ko je sada zločest?” upitala je Emili, širom otvorenih očiju na
neočekivanu insinuaciju. Raširila je noge i samo malo dodirnula njegovu
svojom ispod stola. Videvši da je duboko udanhuo, osmehnula mu se sa
zadovoljstvom. “Nakon branča-”
“Šta je Ingliš napravio za branč?” Dţ. Dţ. je prekinuo sa radoznalim
osmehom.
29
“Palačinke od borovnica,” izvalio je Baret i Emili se tiho nasmeja

gledajući ga iznenađenim očima.
Palačinke od borovnica su bile njene omiljene.
***
U početku, Baret je bio besan na nju zbog započetog štosa. Zakleo se

da joj neće platiti za večerašnji debakl, kad je pokušao da preusmeri
razgovor nazad na posao. Napravio je napredak sa Dţ. Dţ., blage
pretnje su radile posao u glavi njegovog plena. Ali onda su joj usne
dotakle njegovu ruku, šaljući toplotni udar u njegove prepone i on je bio
– po prvi put otkad je mogao da se seti - ometen nečim drugim osim
poslom, da je skoro ostao bez teksta.
Uhvatila ga je totalno nespremnog sa njenim ludorijama i koliko god
se visoko pristojnost nalazila na Baretovoj listi obaveza, oduzelo mu je
nekoliko ozbiljnih minuta da se odvrati od ţelje da je izvuće iz stolice,
zarije ruku u njenu svilenkastu plavu kosu i utera jezik u njena usta. Kad
je konačno povratio kontrolu nad samim sobom, nije bilo povratka.
Harisonovi su ţeleli priču.
Ali, dvoje je moglo igrati njenu igru i znao je da on neće izgubiti kad
je počela mucati, a njeno razmetanje hrabrošću splašnjavalo dok je
opisivao spore krugove na neţnoj koţi njene ruke. Nasmešio se na nju,
laknuvši mu, jer ako su bili u igri, barem su na istom nivou.
Upravo sada, njene svetlo plave oči su izgubile lukavstvo njihovih
zajebancija na trenutak kad je pomenuo palačinke od borovnica. Bile su
to njene omiljene, a on nije imao pojma kako je to znao, ali jeste.
Verovatno ju je krišom gledao kad ih je birala na švedskom stolu na Dan
boksa ili je čuo Suzanu kako podseća Feliksa da nabavi sastojke za njen
rođendanski doručak. Samo je memorisao to u kutku njegovog uma
rezervisanog za Emili.
Slegnu ramenima. “One su tvoje omiljene.”
“Jesu.”
30
Dodirnuo je nogom njene, potpuno svestan da je raširila noge i da su

joj bedra malo razdvojena, ograničena samo uskim linijama njene plave
suknje od tvida. Pijuckajući viski spustio je slobodnu ruku u svoje krilo,
pitajući se šta bi uradila ako bi prebacivši ruku, klizio po toploj koţi
njene butine.
“I posle palačinaka?” upitala je Helena.
“Baret ne nosi ovo vikendom,” rekla je Emili, namreškavši nos. Hmm.
Ne sviđa joj se način na koji se oblačim za posao? Još nešto za
memorisanje u ’Emilin kutak’. “Nosi farmerke i majicu. Šeta bos po
njegovom apartmanu.”
“Kao Polo model,” rekla je Helena malo ulizički.
Baret je osetio nalet toplote u obrazima. Znao je da je zgodan.
Koristio je to kao prednost tu i tamo, ali je mrzeo kad bi to zasenjivalo
njegove veštine poslovanja. Iznenađujuće, Emili je izabrala baš taj
trenutak da mu blago stisne ruku, kao da je znala da mu to smeta.
“Jok. On je samo Baret. Bosonog u kuhinji praveći palačinke od
borovnica za svoju lenju verenicu.”
Imao je iznenadnu viziju nje, lenje u njegovom krevetu, plave kose
rasute na belom jastuku, zatvorenih očiju, grudi su joj se nadimale pod
belom plahtom. Spustio je glavu i uzeo jednu dojku u usta, kvaseći
platno oko bradavice usisavši čvrsti vrh, pre nego što je prešao na
drugu. Probudila mu se u ustima, vrela i vlaţna, dodirujući se i prelazeći
prstima kroz njegovu kosu. Onda je povukao plahtu dole tako da nije
bilo prepreka između njegovog jezika i osetljive bradavice-
“Šta onda?” upitala je Helena nestrpljivo.
“Emili, reci im ostalo,” zastrugao je, ne mogavši da pobegne od
fantazije koja mu se odigravala u glavi. Bio je potpuno očaran pričom
koju su krojili oko srećnog mladog para budnom od toplog seksa,
palačinke, farmerke, bose noge... bilo je kao hodanje u san, za kojim ste
čeznuli, nadali se, ţeleli čitavog ţivota. Iako se trudio kao đavo da to
prikrije, Baret je bio ushićen kao Dţ.Dţ. i Helena pitajući se šta se
dalje dešavalo.
31
“Oprala sam sudove, jer je bilo fer da se pobrinem za njega nakon što
se pobrinuo za mene,” lagano je rekla, okrećući blistavo lice ka njemu.
Reči ’pobrinem za njega’ su poslale još jedan talas toplote ka njegovoj
već rastućoj erekciji, koja je neprijatno zatezala njegove Armani
pantalone ispod stola. Pustio je um da se vrati njegovoj fantaziji o Emili
u njegovom krevetu, njegove usne klizile su od njenih grudi preko
ravnog, mekanog stomaka, preko urednog trougla lokni do skrivenog
pupoljka njene strasti uzimajući ga među usne kao što je bradavice,
slušajući njeno stenjanje i uzdahe dok su joj prsti uvijali plahte.
“Barete?” upitala je Emili tiho pored njega i dalje ga gledajući u oči.
Baret namerno proguta, poseţući za svojim viskijem prekinuvši
kontakt očima. Nije ţeleo da ona vidi sirovu poţudu i ţelju u njima.
“Nastavi.”
“Baret je izgledao prepredeno kad sam kompletno obučena izašla iz
spavaće sobe. Pretpostavila sam da nešto smera.”
Pogledao je u njen kez i blistave plave oči. “Nosila si taj roze topić sa
roze dţemperom.”
Klimnu glavom sa iznenađenjem. Bilo je to isto odelo koje je nosila kad
je “slučajno” naišao na nju na Penu pre nekoliko meseci. “Baret je ţiveo
u Filadelfiji čitavog ţivota, a ipak nije nikad video Japansku kuću,” rekla
je Emili neţno.
“Potrebna je ţena da se pobrine da dobijemo našu dozu kulture,”
rekao je Dţ. Dţ srdačno, strasno steţući Helenino rame.
Baret vrati oči na Emili, shvatajući da se po prvi put – u dugo, dugo
vremena –zapravo zabavljao. Osećao se dobro. Stvarno dobro. “Emili je
uvek bila fascinirana istorijom. Da li znate da je doktorand na Penu?”
“Japanske studije?” upitala je Helena.
“Rane Američke,” odgovorila je Emili dok joj je palac lagano milovao
koţu njegove ruke kao što je on činio malopre.
Progutao je gledajući dole na njihove ruke, pokušavajući da prati
razgovor. Da li joj je lagani kontakt odvratio paţnju malopre? Priseti se
mucanja. Uticao je na nju isto koliko i ona na njega. Bilo je to
jedinstveno otkriće da je hladna ko led Emili Edvards ometena njim –
32
jedva se usudio da se nada da ga ona vidi kao nekoga osim Bareta

“Ajkule“ Ingliša, a sad je bila ovde pored njega, ispredajući delikatnu
priču i ublaţujući njegovu veliku ţudnju za njom. Nije znao šta da radi
sa tim novim informacijama – ne odmah – ali na prvom mestu morao je
ovo dalje, dublje istraţiti, posle večeras.
“Dakle, krenuli ste ka Japanskoj kući…” rekao je Dţ. Dţ, uzimajući
parče hleba iz korpe na stolu i namazavši ga puterom.
“Da,” rekla je Emili povećavajući pritisak na Baretova bedra nateravši
ga da stisne zube.
Preuzeo je priču. “Ono što Emili nije znala je da sam bio posetio
Japansku kuću nedelju dana pre i uredio da sve bude spremno za nas
popodne.”
Njen palac je ipak uspevao da pravi očaravajuće krugove na njegovoj
koţi.
“Nisam mogla da shvatim zašto je bilo tako prazno na početku,” rekla
je, smešeći mu se.
Uzvratio je osmehom i bilo je čudno u početku, jer nije navikao da se
smeje; zlobno smeškanje ili učitivi poluosmesi su više njegov stil.
“Nazvala ga je ’dan-plavog-neba’ i zadrţala nas kritikujući dobre
građane Filadelfije što ne cene kulturno blago tog divnog dana.”
Blago se nasmejala. “Bašta je veoma lepa, Helena, sa belim i crvenim
cvetnim stablima. I postoje koi ribe u ribnjaku. Prošetali smo preko
mostova i sve vreme sam mislila da mi Baret podvlađuje, ţeleći da je
kod kuće u njegovoj kancelariji završavajući velike poslove.”
Da li je to zaista ono što je mislila? Da bi radije završavao poslove
nego provodio vreme sa njom? Razmislio je o njenom komentaru na
trenutak. Bila je u pravu, naravno. Čak i večeras, bio je veoma
uznemiren kad je počela ovu celu vereničku fantaziju, ali ga je šokiralo
što nije pomislio na posao prethodnih petnaest minuta, ometen Emilinim
telom, zanesen pričom koju su stvarali.
“Mon Dieu!” uzviknula je Helena, opet hladeći svoje lice. “Kako
romantično.”
33
Emiline usne su se tiho razdvojile, oči izgubile nešto poverenja,

pokazavši ranjivost. Obrve izbrazdale tako suptilno. Da je posmatrao
manje intenzivno, propustio bi to.
“Barete...” šapnula je, pretraţujući mu oči svojima i za dubok intiman
trenutak osetio je da se linije između igre i realnosti, fikcije i istine,
nepopravljivo zamagljuju. Srce mu je ţeštoko lupalo i pomislio je da je
odvuče od stola, pronađe tamni kutak negde i ljubi je duboko i polako
bez zaustavljanja dugo, dugo vremena. Da li bi ga pustila? Da li je ova
igra način na koji mu je govorila da je maštala o njemu na isti način kao
on o njoj?
“Emili ponekad zaboravi romantika skrivenog duboko u meni.”
“Da,” promrmlja ošamućeno, neţnog pogleda, zureći u njega sa
malaksalom fascinancijom.
“Ali imao sam postavljen ručak na malom stolu ispod trešnjinog
drveta.”
“Stvarno?” Glas joj se podigao i njegove oči se proširiše, steţući
njenu ruku malo jače, trgavši je iz sanjarenja. “Jesi,” izgovorila je sa
više samopouzdanja. “Ručak. Pod trešnjom.”
“I onda je samo... postavio pitanje?” upitala je Helena.
Baret se okrenuo od Emili, prislivši se na osmeh za Helenu. “Ne još.”
“Prvo smo ručali,” rekla je. “Posle ručka smo razgledali vrtove i na
kraju sam rekla da je vreme da idemo.”
“Ali ja sam rekao da nije vreme da odemo. Pao sam na jedno koleno.”
“I pitao si me da budem tvoja ţena.”
“I ti si rekla da.”
Emili je podigla čašu vina i ispila ceo sadrţaj u jednom gutljaju. “I ja
sam rekla da.”
Helena i Dţ. Dţ. su tiho zapljeskali, podiţući njihove polu-prazne čase
za zdravicu i veseleći se romantici Baretove i Emiline ljubavne priče.
Baret sevnu očima prema Dţ. Dţ., osećajući se kao kralj sveta sa
Emili Edvards koja je sedela pored njega i dalje ga drţeći za ruku.
“Vidiš, Dţ.Dţ? Uvek dobijem ono što ţelim na kraju.”
“Videćemo, Ajkulo,” rekao je Dţ.Dţ suzivši oči. “Videćemo.”
34
Emili je izvukla ruku od njega da pokupi vinsku čašu i odmah je osetio

čeţnju za toplinom njenih prstiju prepletenih s njegovim. Dodirnuo joj
butinu svojom, ali se polako bila odmaknula, prebacivši nogu na drugu
stranu. Šta se upravo desilo? Šta je propustio?
Kad je Baret pogledao u Emili, lice joj je bilo rezervisano i pristojno,
kao uvek na ovakvim večerama i onda mu se odgovarajuće osmehnula,
zatim Harisonovima, izvinivši se savršeno podešenim glasom da ide do
toaleta.
35
POGLAVLJE 4
Još jedan kliše koji je Emili bio posebno drag. “Ne moţeš sebe
prevariti.” A ipak, sama je sebi to učinila.
Emili sede na mekani, mint zeleni otoman postavljen ispred niskog
ogledala i otvori malu torbicu u potrazi za sjajem za usne.
U početku, ţelela je videti šta će se desiti ako pokuša da pobudi malo
emocija u Baretu, ali nikad nije očekivala da će sarađivati sa njom tako
nestašno, izazavši emocije izazavši u njoj emocije koje nisu imale
nikakve veze sa poslom. S vremenom, kolebala se između uţivanja u
zabavi – zadrikivanja i koketiranja, iznenađena načinom na koji se setio
njene omiljene hrane i divljenjem sa kojim je govorio o njenim studijama
– fantazirajući da je sve istina, ostavši bez daha načinom na koji je
Baret činio da se oseća. Onda je rekao: “Vidiš, Dţ.Dţ? Uvek dobijem
ono što ţelim na kraju.” i sve je odjednom isparilo.
U tom trenutku, Emili se podsetila da radi posao i da će se njihova
noć završiti sa tri stotine dolara uredno prebačenih iz njegove u njene
ruke. Baret se nikad nije pogrešno predstavio. Napravio je jasno od
samog početka da nije imao romantična interesovanja za nju. Bila je
Edvards i nije zainteresovan za komplikovana romantična uplitanja, tako
da je nacrtao debelu liniju, postavljajući zaposlenje i novac između njih.
Ipak, zaljubila je se u njega, učestvujući u opasnoj fantaziji koja joj
je nešto značila, koja će se odigravati u njenom umu dugo nakon
večeras. Bolela je i sama pomisao da to verovatno ništa ne znači Baretu.
Bile su to reči, “Kad te budem imao celu za sebe, poslednja stvar o
kojoj ću razmišljati je posao,” koje su učinile da se njeno srce vine u
nesigurne visine. Kad je pogledala u njegove oči, prvi put otkad je mogla
da se seti, nisu bile tamne od besa ili ravnodušno hladne – bile su gladne,
mekane.
Skoro... neţne. I iako nije mogla da seti da je ikad videla taj izraz u
Baretovim očima, prepoznala ga je što znači da ga je videla ranije.
Duboko, duboko u njenom srcu na nekom unutrašnjem, primitivnom
36
nivou, znala je da je gledao u nju sa razotkrivenom neţnošću u nekoj

prethodnoj prigodi. Jednom ranije, zagledao se u nju kao da su zajedno
u balonu, kao da je bila sunce i mesec i sve zvezde – ako nije, kako bi ga
inače prepoznala? Emili nije mogla da se seti gde ili kada, ali je znala da
je to istina i njeno srce je poskočilo sa nadom.
Glupo, jer je Baret Ingliš igrao malu igru sa njom zbog zabave Helene
i Dţ. Dţ. Harisona. Igra. Ništa više. Nakon te predstave, nema sumnje
da će poslovni dogovor biti zaključen nakon njenog povratka za sto.
Onda će pozvati Smita da je pokupi, ubaciti novac neupadljivo u njen
dlan dok se rukuju za laku noć, a ona ga neće ponovo videti sve dok ne
bude bila potrebna.
Zurila je u sebe u ogledalu, odlučnija nego ikad da napusti tu farsu.
Šta god da je osetila u glavi za Bareta pre današnje večere, postalo je
znatno značajnije u njenom srcu u poslednja pola sata i trebala je da
postavi distancu između njih. Sada. Odmah. Nije vaţno šta, trebalo je
da raskine sa njim što pre kako bi mogla da počne bolan proces
prebolevanja.
Ometena slabom zvonjavom telefona u njenoj torbici, zavrnula je sjaj
za usne, bacivši ga nazad u torbicu i izvadila telefon.
Njeni roditelji. U devet sati u petak uveče. Nabrala je obrve. To nije
bilo tipično vreme da očekuje poziv od njih.
“Mama?”
“Emi,” ton njenog oca je bio ozbiljan, ali je zazvučao lakše čuvši njen
glas.
“Da li je sve u redu, tata?”
“Sada, ne ţelim da brineš, draga.”
Emilina krv se sledila dok su joj prsti stegnuli telefon. Bila je jedino
dete njenih starih roditelja. Njihovo ’malo čudo’, Emili je blagoslovila
njihove ţivote kad su njeni roditelji odavno izgubili nadu da će imati
dete.
“Šta se desilo?”
“Tvoja mama. Ona, hm, ona je pala.”
37
Emili je ustala, povlačeći rajfešlus na torbici uputivši se ka vratima

toaleta. Potrebno je da nađe taksi i krene u Haveford. Sada.
“Kako to misliš?”
“Onesvestila se na vrhu velikog stepeništa, Emili. Loše je pala.”
Veliko stepenište je masivno mermerno stepenište u prednjem foajeu
kuće Ingliš, koja je podeljena na prizemlje, razdvajajući se u dva krila
na drugom spratu gde je bila gostinjska soba, biblioteka i nekoliko
drugih zajedničkih prostorija. Porodične sobe su na trećem spratu,
nudeći najbolje poglede na imanje.
“Od prizemlja ili vrha?”
“Pronađena je u prizemlju.”
“Da li je ona svesna, tata?”
“Povremeno. Ima potres mozga.”
“Gde si?”
“U Kindred bolnici.”
“Krećem sad. Ja sam u centru, ali biću tamo za četrdeset pet
minuta.”
“Ne ţuri, Emi. Ona spava. Ja sam... dobro, malo sam se uplašio, jer
Suzana, pa… ,” zagrcnuo se i Emilino srce se stegnu.
“U redu je, tata. Biće ona dobro. Dolazim.”
Emili izjuri iz toaleta, ka garderobi po kaput, naknadno se setivši da
treba na brzinu da se pozdravi sa Baretom i Harisonovima.
Prilazeći stolu, Baretove oči padoše na njene i namrštio se dok se
pribliţavala. On i Dţ. Dţ. učitivo ustaše kad je prišla stolu.
“Ţao mi je, ali sam dobila vaţan telefonski poziv. Bojim se da moram
odmah da odem.”
“Šta?” uzviknuo je Baret. “Zašto? Gde moraš da ideš?”
Emilli proguta, ne verujući sebi dovoljno da se neće raspasti ako
podeli vest.
“Moram da idem,” ponovila je, sagnuvši se da poljubi Helenu u obraz.
“Bilo je lepo upoznati te.”
“Nadam se da ćemo se ponovo sresti uskoro. Upravo sam pričala
Baretu da mi-”
38
“Hvala vam puno,” promucala je Emili, gutajući knedlu u grlu i okrećući

se od stola uputivši se prema garderobi.
U njenoj ţurbi da pronađe karticu ili zbog drhtavih ruku, tašna joj je
pala na pod i njena kreditna kartica, nekoliko dolara, sjaj za usne, lična
karta i ključevi od stana se rasuše po podu garderobe. Stisnuvši oči da
ne zaplače, boreći se da ne padne na kolena kad je osetila jaku ruku na
ramenu.
“Ja ću.”
Pogledala je dole u Baretovu plavu glavu. Čučao je na podu,
prikupljajući njene stvari, zatim je ustao pruţivši karticu za kaput
devojci za pultom.
Kod joj je vratio tašnu, oči su mu pretraţile njene. “Ţao mi je što su
stvari malo otišle predaleko, hm – ne moraš da ideš, Emili. Sve je bila
samo glupost.”
Zurila je u njega, trebao joj čitav minut da shvati o čemu je govorio.
O, Boţe. Mislio je na njihovu malu igru za stolom. Pomislio je da odlazi
zbog toga?
“Barete”, rekla je uzimajući kaput od devojke i oblačećii ga dok joj ga
je Baret pridrţavao. “Mama mi je pala niz stepenice u Haveford parku.
Nalazi se u Kindredu. Moram da nađem taksi.”
Lice mu se promenilo istog trena, elegantne linije su transformisale
njegovo lice od emocija do posla. Uzeo je telefon iz dţepa i pritisnuo
dugme. “Smite? Auto. Sad. Prednji ulaz. Emili mora da ide u Kindred
bolnicu.” Lice mu je bilo teško, usta čvrsto stisnuta dok je zurio u nju.
“Idem sa tobom. Samo da objasnim Harisonovima.”
Emili zavrte glavom, krećući brzo prema rotirajućim vratima koja su
vodila na ulicu. “Ne, Barete. Ne napuštaj sastanak. Dovoljno sam ga
zeznula večeras.”
“Sve si, osim zeznula posao.” Okrenuo se na peti, osvrćući se jednom
zareţavši. “Ne idi. Sačekaj me, Emili.”
Emili je stajala ispod nadstrešnice ispred Unija Liga kluba, čekajući
Smita da ih pokupi i Bareta da joj se pridruţi, pitajući se šta je izazvalo
da njena mama padne. Da li je nosila nešto teško i oklizula se ili je bilo
39
nešto ozbiljnije što ugroţava zdravlje njene mame i krade joj

ravnoteţu? Emilini prsti su bili hladni i ona ih je stezala, poţelevši da je
ponela rukavice. Trenutak kasnije, Smit je stigao i Emili je odjednom
osetila utešnu snagu Baretove ruke na donjem delu leđa, dok ju je vodio
do kola i povukao vrata da se zatvore iza njih.
***
Baret je pogledao Emili, skrivenu u polumraku zadnjeg sedišta. Nije

bio sam sa njom u automobilu dugo vremena. Ne otkad mu je bilo
dvadeset, a njoj dvanaest i našao je da hoda u grad subotom popodne da
kupi nekoliko namirnica za svoju majku. Zaustavio se, ponudio joj prevoz
i iako je prvo izgledala iznenađeno, otvorila je vrata i dopustila da je
odvede u prodavnicu. Čak iako je trebao da prisustvuje ţurci na bazenu
u susednom gradu, prošetao je među policama sa njom, ispitujući je o
školi, smejući se kad se nazavala “istorijskim kretenom.” Pola sata
kasnije, odveo ju je kući i Suzana ga pozvala da ostane na hamburgerima
i viršlama. Prihvatio je poziv, diveći se njihovoj upotrebi papirnih tanjira
i uţivajući u Suzaninoj odličnoj salati od krompira. Nekoliko sati
kasnije, dok je pravio maršmelou od belog sleza sa Feliksom i posmatrao
svice, setio se ţurke na bazenu, koja se davno završila do tada.
Feliks i Suzana su bili vaţan deo Baretovog detinjstva i adolesancije.
Nikad nije sećao dana u ţivotu kad oni nisu bili negde na posedu
njegovih roditelja odrţavajući baštu, popravljajući jednu od fontana,
sluţeći na elegantnoj večeri ili energično hodajući uz stepenice sa
gomilom sveţe opranih peškira. Haveford park, posed njegovih roditelja
sa trideset ari, deset spavaćih soba u elitnom Havefordu, imao je više
zaposlenih od Feliksa i Suzane, naravno, ali bilo je nešto posebno u vezi
Edvardsovih i sva Ingliš deca su to znala.
Emilin pradeda, Sturjat Edvards, bio je baštovan za Baretovog
pradedu 1920-tih, pratio ih je iz Kanade kad je porodica Ingliš prva
emigrirala u Filadelfiji. Njen deda je preuzeo poziciju 1950-tih, a njen
40
otac je pojaćao 1980-tih. Koliko dugo je porodica Ingliš ţivela u

Haveford parku i Edvardsovi su, takođe.
Osim Dana boksa, koji su Inglišovi i Edvardsovi proslavljali zajedno
svake godine, godišnje letnje zabave, na koju su Edvardsovi uvek bili
pozvani i veoma povremenih nepripremljenih okupljanja – poput
Baretovog ostanaka na hamburgerima i viršlama davne subotnje večeri -
dve porodice se nisu kretale u istom društvu, ali su ţivele mirno jedna
pored druge, poštujući razlike u njihovim prihodima i poloţajima.
Ali za Bareta, Feliks Edvards je bio više nego samo treća generacija
Edvardsovih muškaraca koji su odrţavali bašte Haveford parka. On i
Suzana – i Emili, što se toga tiče – obezbeđivali su osećaj mirne
stabilnosti u Haveford parku kad su Baretovi roditelji prisustvovali
mnogobrojnim poslovnim i društvenim prigodama tokom Baretovog
detinjstva. Suzana je često pazila na petoricu braće Ingliš, pričajući im
priče za laku noć preko vruće čokolade i ljubeći ih sve za laku noć.
Neţno bi razbarušila Baretovu kosu dok su petorica dečaka čekali
katolički školski autobus koji bi ih pokupio ispred kuće svakog dana.
Feliks je zabrinuo mnogo odranih kolena sa zavojima koje je drţao
stakleniku. Bilo je nešto strašno utešno u stalnom prisustvu porodice
Edvards u Haveford parku, a Baret je bio istinski zabrinut zbog Emiline
majke.
Ljudi nisu samo padali niz stepenice. To je simptom nečega. Sedeći
pored Emili dok je automobil brzo jurio ka Havefordu, Baret je uzeo
telefon i pozvao broj.
“Viktorija? Ovde Baret Ingliš. Da, naravno. Reci mu da ćemo postaviti
nešto gore sledeće nedelje. Treba mi usluga.”
Pogledao je pored da vidi Emili koja je i dalje očajna gledala kroz
prozor, ulično osvetljenje je obasjavalo zabrinute linije njenog lica dok
su napuštali grad.
“Još uvek si u upravi Kindred bolnice, pretpostavljam? Ko je najbolji
neurolog tamo?”
Emili ispravi leđa i okrenu vrat polako da ga pogleda, nečitljivog
izraza lica.
41
“Moraš da ga pozoveš. Večeras. Da, sada, bojim se. Ako nije na

duţnosti, neka se obuče i krene tamo. Da. Treba mi da pogleda vaţnu
prijateljicu naše porodice, Suzanu Edvards. Dobro.”
Zagleda se u Emili, gledajući kako njene oči iznenada blistaju sa
suzama dok je slušao kako Viktorija kuka o poboljšanjima potrebnim
bolnici.
“Da li još uvek odrţavate Harvest bal u novembru? Da. Kupiću sto. U
redu. Neka budu dva. Da, deset hiljada za svaki je dobro. Pošalji Kolin
papire u ponedeljak.”
Emili je zadrhtala usna i ugrizla se za nju da se uzdrţi od plakanja.
Izgledala je tako potišteno, nije mogao da skloni pogled dalje od nje,
čak i kad bi pokušao.
“Ţelim kompletan pregled Suzane Edvards, Viktorija. Veoma dobro.
Da. Laku noć.”
Uspeo je da stavi telefon u dţep na grudima, zadrţavajući ravnodušan
izraz lica dok je zurio u Emili. Nije znao šta je očekivao, ali kad se sama
pokrenula preko sedišta njemu u naručje, njegovo srce nikad nije bilo
tako ispunjeno.
***
Kad je noć tek počela, Emili sigurno nije imala ni najmanju nameru da
je završi ušuškana u Baretovu skupu pamučnu košulju, uništavajući je
suzama dok je nekontrolisano jecala. Nije se poţalio niti rekao reč. Bio
je bez teksta i još na trenutak, verovatno obrađujući činjenicu da se
sama bacila na njega, pre nego što ju je povukao u zagrljaj i postavio
bradu na vrh njene glave. Posle više minuta jecanja, uzdahnula je. Bilo je
to kad je shvatila koliko je duboko neprikladno to što praktično sedi na
Baretu, skrivena u njegovim rukama. Znala je da treba da se odvoji, ali
tako joj ţivota, nije mogla sama da to učini.
“Ţ-ţao mi je, Barete,” rekla je tiho, uzdahnuvši opet i pročistivši grlo.
“Tako sam za-zabrinuta.”
42
Ruka ju je milovala lagano po leđima, njegove snaţne ruke su bile

utešne dok ju je čvrsto drţao uz sebe.
“Viktorija Lavson kaţe da je doktor Najtli najbolji neurolog u
Filadelfiji. Siguran sam da će biti tamo pre nas. Pokušaj da ne brineš
dok ne saznaš šta se dešava.”
“Nije više mlada,” rekla je Emili, misleći na sede i naborane obraze
njene šezdeset trogodišnje mame.
“Suzana?” narugao se. “Ona će uvek biti mlada.”
Emili se odmaknula nazad, gledajući Bareta, koji joj je ponudio redak,
istinski osmeh, doduše mali.
“Ko si ti?”
“Baret Ingliš,” šapnuo je.
“Ne,” polako je zavrtela glavom, pretraţujući mu oči u polumraku,
svesna da joj grudi sa svakim dahom dodiruju čvrstinu njegovih prsa.
“Baret Ingliš je ajkula.”
“Takođe je i čovek.”
Emili se malo uspravila u njegovim rukama, prateći liniju njegovog
obraza svojim hladnim prstima. Trgnuo se i zatvorio oči na kratko kad
je stisnuo vilicu, ostavši potpuno i kompletno miran.
“Zabrinuta sam,” rekla je Emili, milujući mu obraz i diţući oči ka
njegovim. “Odvrati mi paţnju, Barete. Molim te.”
Zenice su mu se proširile na trenutak pre nego što je spustio čelo na
njeno. Dah mu je bio vruć na njenim usnama i jedva je imala vremena da
reaguje pre nego što je posegnuo za njenim bokovima i potpuno je
prebacio na njegovo krilo, tako da ga je opkoračila, sa kolenima na
mekanom koţnom sedištu sa obe strane njegovih butina, koje su bile
čvrsto uhvaćene između njenih, jer joj je suknja bila baš uska. Duboko
je uzdahnula kad ju je privukao bliţe. Grudi su joj bile u ravni s
njegovim i osetila je ţestoko lupanje njegovog srca kroz slojeve košulje
i tvida, svile i pamuka.
“Jesi sigurna da ţeliš ovo?” zastenjao je na njenim usnama, priljubivši
nos uz njen.
“Sada, potrebno mi je ovo,” odgovorila je.
43
Drţao joj je lice, uronivši prste u njenu kosu i zatvorivši oči. Nagnuo
se napred da zapečati njegove mekane, tople usne čvrsto preko njenih u
polumraku. Njegova druga ruka skliznula je preko njenog kuka do njene
butine drţeći je u mestu, čvrsto nasađenu na njegovu kitu. Ljubio je
njenu gornju usnu lagano, zadirkivajući dok se ona prilagođala osećaju
njega, njegovoj blizini. Uhvativši njenu donju usnu zubima, blago je
grickao, jezikom lagano prešavši preko nje, čineći je frustriranom i
ţeljnom. Ţelela je više. O moj Boţe, čitavog ţivota nije nešto toliko
ţelela.
Emili tiho zastenja, ispustivši zvuk duboko iz grla, kad su mu se usta
rastvorila i njegov jezik razdvojio šav njenih usana. Imao je ukus viskija
i topline, njegov jezik klizio je glatko sa njenim kad ju je prvi put
probao. Prilagodio je glavu, nagnuvši je u drugom pravcu, onda usisao
njen jezik u njegova usta, izazavši iznenađeni jecaj od nje. Vrelina joj
se spustila do stomaka, šireći se, činivši njene gaćice vlaţnim dok su joj
se unutrašnji mišići grčili da je skoro zaboravila kakav je to osećaj kad
ti poljubac potrese svet.
Baret je povukao njenu kosu iz uredne punđe, prošavši rukama kroz
nju, pre nego što ju je skupio u pesnicu, ali neţno i povukao njenu glavu
unazad. Poljubio je put od njenih usana niz vrat, zaustavljajući na
luđačkom pulsu u vratu koji je lizao i isisao blago, samo kratko
ostavljajući trag.
“Emili, Emili, Emili,” promrmljao je, trljajući nosom njenu zajapurenu
koţu.
Kad su njegovi prsti otkopčali njenu jaknu, savio je glavu i njegova
topla usta su traţila više od njenog tela.
Posegnuo je za njenim grudima kroz svileni brushalter, pronalazeći
njena usta opet, oblikujući mekano meso njegovim rukama dok su se
njene bradavice pohlepno ukrutile u njegovim dlanovima.
Ovila je njene ruke njemu oko vrata gurnuvši kolena što dublje u
sedište da bi se pribliţila Baretu što više moguće, izvijajući leđa tako da
su joj grudi ispunile njegove ruke dok je pomerala bokove preko njegove
erekcije. Zastenjao je na njenim usnama, zubi su mu se zarili u njenu
44
donju usnu kad ju je uštinuo u iznenađenju. Nagnula je glavu unazad i on

joj je njuškao vrat, pijano, mrmljajući njeno ime kao molitvu kao da
nikad-
“Uh, Kindred bolnica, gospodine Barete?” Smitov glas preko interfona
vratio ih je u stvarnost i Emili je bila šokirana da shvati da se automobil
zaustavio. Koliko dugo su bili parkirani? I oh, Boţe, da li je Smit znao
šta su radili pozadi, čak iako je prozor između njih zatvoren? Sa
njihovim uzdasima, Emilinim jecanjem, Baretovim stenjanjem, ne bi bilo
pogrešno pretpostaviti šta se dešavalo i obrazi joj se razbuktaše od
sramote kad se smrzla na mestu, odmaknuvši se malo od Bareta.
Baret pritisnu dugme na konzoli pored njega. “Daj nam dva minuta,
Smite.”
“Razumem.”
Baretove oči su se spustile na Emiline, nesigurno ih pretraţujući.
Ispetljala se iz njegovog krila, podešavajući brushalter i
zakopčavajući kaput. Punđa je bila uništena, ali je poravnala kosu
prstima, pre nego što je posegla da oprezno dodirne usne. Bile su crvene
i otečene nakon seanse maţenja poput ove, ali nije postojalo ništa što je
mogla da učini oko toga.
“Nije mi ţao, Emili.” Glas mu je bio mekan i gladak, a kad je podigla
pogled, oči su mu bile blage.
“Barete, to je bila moja greška. Nije trebalo da pitam – nisam imala
prava da traţim da-”
“Da li izgledam kao osoba koja je prisiljena da učini nešto što ne ţeli?”
Ponovo je prošla prstima kroz svoju kosu, kad je Baret namestio
kravatu i prešao zadnjim delom ruke preko njegovih usta polako. Čak i
maleni pokret učinio je da joj se disanje zaustavi i njenu zadihanost
izraţenijom.
Pogledala je dole na blistav prsten na ruci, videvši kako je kristal
uhvatio svetlost. Izgledao je kao pravi dijamant i za trenutak se
zapitala da moţda i jeste pravi. Tako je bila rastrojena, da je skoro
zaboravila njenu misiju za večeras, ali se sad setila. Bila je odlučna da
vrati prsten, jer je bila sigurna da ga nije bilo briga za nju. I mada nije
45
bila tako sigurna kad je reč o njegovoj ravnodušnosti prema njoj, posle
ovakvog poljupca, Emili više nije mogla da prihvati novac od Bareta. Šta
god se dalje dešavalo, rad za njega kao njegove laţne verenice
jednostavno nije bio moguć.
Emili je skinula prsten preko zglobova i dodala ga Baretu, njeni prsti
su se lagano tresli kad mu ga je stavila u ruku.
“Ţao mi je, ja-ja ne mogu više da budem tvoja laţna verenica,” šapnula
je. Onda je otvorila vrata i izjurila iz automobila pre nego što je mogao
da kaţe i reč.
46
POGLAVLJE 5
Njen parfem se i dalje osećao u vazduhu oko njega, kad je Baret

spustio pogled na prsten u ruci.
Šta se to dogodilo?
Drţao je prsten na svetlosti koja je dopirala od zgrade bolnice. Bez
Emilinog znanja, bio je to princeza rez dijamant koji ga je koštao više
od trideset hiljada dolara. Nije mogao da podnese ideju da Emili nosi
neki drečavi laţni, pa je kupio pravu stvar, ubeđujući sebe da je uvek
mogao prodati dijamant za fer trţišnu vrednost kasnije.
Bio je još uvek topao od njene koţe i stavio ga je na mali prst,
gledajući aspekte sjaja. Govoreći o različitim aspektima, Baret počeo je
da se oseća ko kreten.
Zavalio se nazad u sedište, čekajući da mu se telo smiri pre nego što
je prati unutra i uzeo mentalni pregled ove večeri do sada.
Započeli su veče sa poznatom, poslovnom formalnošću.
Odlučila je da odstupi od njihovih dogovorenih uloga, stvarajuću
vereničku fantaziju za zabavu Helene Harison. (Nevoljno joj odao
priznanje za uspostavljanje mnogo stabilnijeg društvenog odnosa sa
Harisonovima koji će sigurno podmazati njegov dogovor.)
Ustala je od stola vidno uznemirena tokom vereničke fantazije koju
je sama zakuvala i ovekovečila.
Po povratku se brzo oprostila, zbog uznemirujućih vesti o
zdravstvenom stanju njene majke.
Na njen zahtev, završila je u njegovom krilu, stavljajući njegovo celo
telo u plamen kad ga je poljubila kao da je smak sveta. (Doduše, pruţio
je dobro kao što je dobio.)
Raskinula je sa njim. (Koliko se moţe raskinuti veridba koja je bila
laţna kao prvo.)
Mentalni pregled, koji je obično bio toliko efikasan za otkrivanje gde
je poslovni dogovor kočio, nije mu bio od koristi, pomislio je prošavši
rukama kroz kosu u frustiraciji. Nije znao zašto je odlučila da napravi
47
vereničku fantaziju, zašto je htela da je poljubi toliko kad nikad pre

nije bila zainteresovana za njega i – najviše zbunjujuće od svega – zašto
je upravo prekinula njihov dogovor bez razloga.
“Prokletstvo!” viknuo je, nimalo mu se nije sviđalo kad je bio u mraku.
Posebno sa Emili, sa kojom je podelio najviše seksualno značajan
događaj celog svog ţivota. A nisu bili ni blizu seksa.
Njegovo telo, koje je bilo sarađivalo sa planom da se “smiri,” osetno
se ukruti na tu pomisao i Baret je kuckao prstima po prozoru,
pokušavajući da otera sliku gole Emili iz glave.
Bio je zahvalan na ometanju kad mu je telefon zazvonio.
Prva poruka je od Emili.
Doktor Najtli je ovde. Ne moţemo ti dovoljno zahvaliti što si ga

pozvao. Moja mama spava mirno, ali smo zabrinuti zbog razloga pada.
Molim te, ne čekaj me. Otići ću kući sa mojim tatom. –E
Baret je suzio oči, iz iritiran načinom na koji ga je otpustila, a i dalje

vraški uzbuđen što je bilo beznačajno za situaciju sada. Uglavnom zato
što je ţeleo da pomogne više. Ţeleo je bude deo svega što se tiče
Emilinog ţivota, naročito ako se to odnosi na zdravlje njene majke.
Gunđao je dok je otvarao drugu poruku.
Helena i ja se molimo da ti se buduća tašta brzo oporavi od nesreće.

Emili je bila čist uţitak. Imamo kućnu zabavu kod nas u Hamptonsu ovog
vikenda i Helena pita da li ste vas dvoje slobodni da nam se pridruţite?
Izdvojićemo vremena da završimo naše poslovanje.
– Dţ.Dţ. Harison
Sjajno. Fantastično. Savršeno.

Da bi učvrstio dogovor koju je Emilina ludorija ubrzala, mora da je
nekako nagovori da ode sa njim u Hamptons sledećeg vikenda, što bi bio
podvig, jer je upravo raskinula njihovu laţnu veridbu.
48
Mali deo njega je bio besan. Oni su upravo podelili najneverovatniji

poljubac čitavog njegovog ţivota i odabrala je baš taj trenutak da mu
vrati prsten i ode. Nije ga samo naljutila –ako je bio iskren, priznao bi
da je to povredilo njegova osećanja.
I sada, uprkos njenoj ţelji da prestane i odustane od igranja njegove
verenice, bila mu je potrebna više nego ikad.
Pomislio je na mali stan u kojem je ţivela sa njenom cimerkom,
Valerijom Kampanile. Znao je da su imale povremeno problema da skupe
kiriju, jer je kirija kasnila više nego jednom, a najmanje dva puta
isplaćena sa računa Freda Kampanilea, Valerijinog oca. Baret je znao,
jer je, kad je saznao gde ţivi, kupio tu zgradu za dvostruku vrednost od
vlasnika. Emili nije znala da joj je on gazda. Nije bilo potrebno. Činilo je
Baretov um mirnim što zna da ona nikad neće biti izbačena, a i dodao je
visok bezbednosni sistem odmah kad je kupio zgradu.
Njegov otac je voleo da kaţe da je nuţnost majka pronalaska. Baret
je trebao Emili da pođe sa njim u Hamptons zbog biznisa, da, ali je
Baret takođe ţeleo vreme sa njom. Trebalo mu je vreme da istraţi šta
se večeras desilo među njima.
Sloţio je grimasu kad mu se ukazao jednostavan plan. Nije mu se
svideo, ali je bilo sigurno sredstvo do cilja.
Pritisnuo je dugme na konzoli. “Smite, vodi me u Haveford park.”
Dok je automobil kretao, otvorio je novu tekstualnu poruku i počeo
kucati uputstva.
***
Emili se probudila sledećeg jutra u spavaćoj sobi njenog detinjstva na

drugom spratu male straţarnice na Haveford parku. Jutarnja svetlost
dopirala je kroz prozore koji su bili ukrašeni belim zavesama otkad je
Emili mogla da se seti. Crvene, narandţaste i smeđe lisnate hrastove
grane su lepršale mirno ispred njenog prozora.
Prevrnuvši se, uzela je ajfon sa noćnog stočića i proverila poruke. Uh.
Dve od Valerije i obe su izgledale hitno:
49
Gde si? Je li sve u redu?

---
Molim te pozovi me i javi mi da si dobro. Pretpostavljam da je sve
prošlo bolje nego što si očekivala sa Baretom, kurvo.
Usput, moramo da popričamo o novcu. Novi seronja od gazde je
podigao kiriju.
Emili je zastenjala, srućivši se nazad u krevet i zagledala se u plafon.

Vratila je laţni verenički prsten Baretu sinoć, efikasno raskinuvši sa
njim. Prokletstvo, bila je to ishitrena odluka. Nije imala pojma šta će se
desiti ako im zatreba dodatni novac.
Zadrhtala je ispod pokrivača, lenjo se istegnuvši, a zatim je podvukla
ruke pod majicu da ih umiri na stomaku. Bez razmišljanja, posegnula je
do svojih golih grudi, uzevši ih u dlanove, njeno telo se uključilo, odmah
toplo i vlaţno kad se setila Bareta kako je dodirivao kroz tanak
materijal njene majice i brusa. Bradavice joj se ukrutiše, ţudeći za
njegovim dodirom kad je skliznula drugom rukom u donji deo pidţame,
dodirujući skrivene nabore urednog trougla dlačica. Setila se osećaja
njegovog jezika u ustima, njegove erekcije utisnute na njenom stomaku
dok joj je istraţivao usne i zavodio jezik, dodirujući je, osećajući je,
ţigoišući je. Doţivela je brz vrhunac sa Baretom u mislima, tiho stenjući.
Ko bi znao da je ispod njegovog hladnokrvnog, ajkula eksterijera, Baret
goreo kao vatra?
Telefon joj je ponovo zazvonio upozorivši je na novu poruku i sklonila
je ruke dalje od tela, optimistički se ponadavši da je Baret.
Nema sreće. Opet Valerija.
Ozbiljno. Treba da znam da si dobro. Istraţiću kiriju. Izgleda da je

ovo zakonito, ali sam jako besna. Pratiću gazdu i reći mu šta mislim!
Emili se nasmešila, kucajući nazad:
50
Ako neko moţe izaći na kraj sa ovim, to si ti, tigre.

Dobro sam. Mama mi je sinoć imala nezgodu i Baret me doveo do
Haveforda. Takođe sam dala otkaz/raskinula sa njim.
Koliko je loše kirija? Da li treba da puzim da mi vrati moj posao?
Zavalila se na jastuk, usmerivši misli prema mami.

Srećom, doktor Najtli je bio veoma ohrabrujući prošle noći i na kraju
poslao Emili i njenog oca kući oko ponoći, insistirajući da je Suzana
stabilna i da oni treba da se naspavaju. Rekao je da će ih pozvati čim
Suzanini rezultati testova budu gotovi, stav mu je bio umirujući i rekao
im je da ne brinu, samo da se vrate u vreme posete sutra popodne.
I naravno, misli o doktoru Najtliju vode direktno do misli o Baretu
opet – kako je nazvao njegovu prijateljicu, Viktoriju i našao najboljeg
neurologa u gradu da pregleda Suzanu. To je činilo njeno srce
ispunjenim. Uzdahnula je, pitajući se da li su njena osećanja za njega
dobrodošla. Iznenadio ju je prošle noći da nije mogla da odbaci
mogućnost da je konačno nešto stvarno planulo među njima. Način na
koji je sam učestvovao u laţnoj vereničkoj priči, ulepšavajući je,
učinivši da porumeni načinom na koji je rekao: “Emili ponekad zaboravi
romantika skrivenog duboko u meni.” Ugrizla je usnicu, osećajući se
malaskalo kad je zamislila njegov savršeni osmeh, intenzivno plave oči i
gustu plavu kosu. Da li je bilo istine u toj rečenici? Da li je bilo
romantika skrivenog duboko u Baretu i da li je imao neka istinska
osećanja prema njoj?
Poljubac koji su podelili joj je oduvao um, čineći je gladnom-
izgladnelom, čak –za više. Nikad ni sa kim nije doţivela takvu hemiju, u
čitavom svom ţivotu. Samo razmišljanje o tome činilo je da se oseća
grozničavo i iscrpljeno, očajno i čeţnjivo.
“Barete”, šapnula je, okrenuvši se, prisetivši se kako su mu oči
omekšale tokom njihove vereničke zavrzlame i njena realizacija da ju je
on već jednom ranije pogledao tako.
Njen toaletni stočić je i dalje bio prekriven fotografijama iz
detinjstva i mladosti, ušuškanim između okvira i stakla u ogledalu i njene
51
oči su lenjo plovile preko njih, zapazivši bez napora jednu u donjem
levom uglu, koja je uglavnom bila prekrivena drugim slikama. Emili je
ustala iz kreveta i sela za stočić, izvadivši je paţljivo iz ogledala i
zagledala se u nju novim očima. Bila je to crno-bela slika malog dečaka
kako drţi bebu i Emili je znala od bezbrojnih prepričavanja da Baret
drţi nju nekoliko dana nakon što je rođena. Mogla je da vidi kako je mali
dečak koji ju je drţao pre mnogo godina izrastao u muškarca koji je bio
danas, sa njegovom peščanom plavom kosom i oblikom lica, jakom vilicom,
koju je imao kao dete. Pratila je liniju njegovog lica prstima, skoro
očekujući da fotografija oţivi i da je on pogleda njegovim svetlim,
plavim očima.
Uzdahnula je, okrenuvši sliku pozadi da pročita majčin poznati
rukopis: Baret i Emili, kad je bila beba.
Slegnula je ramenima i poţelela da razume šta se dešava između njih.
Kad je pogledala opet na fotografiju, opet se zapitala, da li zaista moţe
biti nešto stvarno raste između nje i Bareta i po prvi put se zapitala da
li je to bila jedna od stvari za kojim je tragala, otkad je mogla da se
seti.
***
Nakon dva kratka kucanja, vrata Baretove sobe se otvoriše i osetio je

njenu teţinu na krevetu pre nego što je okrenuo glavu da je pogleda.
“Dobro jutro.”
“Spavao sam”, promrmljao je.
“Kao pakao.”
“Ljubiš tvog oca sa tim ustima?” upitao je sa osmehom koji mu se
nazirao na uglovima usana.
“Poljubila sam tvog oca sa tim ustima,” uzvratila je. “Najmanje pet
puta.”
“Uh! Mama! Odvratno!”
Okrenuo se da vidi njegovu majku, pedeset peto godišnju Elinoru
Vaters Ingliš smeštenu na ivici njegovog kreveta, obučenu u belu
52
tenisku opremu. Dobri geni i odlična briga o sebi osigurala je da njegova

majka izgleda petnaest godina mlađe. Naporno je radila da odrţi sebe u
vrhunskoj formi, igrajući tenis nekoliko puta nedeljno, šetajući
prostranim terenom Haveford parka i volontirajući u bezbroj
dobrotvornih svrha.
“Zdravo, prvenac,” zapevušila je, škakljajući ga ispod brade. “Čemu
dugujem ovo neočekivano zadovoljstvo?”
“Duga priča.”
“Ona koju mi je Fic već predočio, što me dovelo da se raspitam: Da li
ta priča ima nekakve veze sa određenom baštovanovom kćerkom?”
Baret uzdahnu, trljajući oči. “I šta ako ima?”
“Budi paţljiv, najstariji,” njegova majka je upozorila opreznih očiju.
“Takve stvari mogu brzo postati nepredvidive. Feliks je veoma bitan
tvom ocu.”
Baretu je bilo zanimljivo kad je njegova majka uvek sebe izostavljala
iz ličnog odnosa sa Edvardsovima, ali je razumeo zašto. Njegov otac,
Tom, je odrastao sa Feliksom, koji je bio jedan od prvih saigrača
Baretovog oca, koji je bio jedino dete. I mada su se Tom Ingliš i Feliks
Edvards retko formalno druţili, nije bilo neobično videti da Tom svrati
u staklenik za kratak razgovor ili prošeta baštom šeta sa Feliksom u
razgovoru na sat ili više vremena. Baretov otac je čak platio za Emiline
pod diplomske studije na Penu kao uslugu Edvardsovima, a iako bi
“prijatelji” bila neprijatna definicija njihovog odnosa, oni su svakako bili
jako privrţeni jedni drugima.
Došlo je do implicitne neprijatnosti u situaciji – njen baštovan je
takođe najstariji prijatelj iz detinjstva njenog muţa i veća konstanta u
njegovom ţivotu nego što je ona mogla biti. Dinamika je stvorila
prirodnu distancu između njegove majke i Edvardsovih, koje je ona uvek
tretirala sa mešavinom poslovne sveţine posutom sa malo porodične
sklonosti.
Baretova majka je bila mlada i ţivahna kad je upoznala deset godina
starijeg Toma Ingliša skijajući u Vejlu pre trideset tri godine. Bila je,
vrlo moguće, u potrazi za malo starog novca, zatim iznenadivši samu
53
sebe otkrićem da se zapravo zaljubila u Toma. Postala je od veoma

mlade trofejne ţene veoma mlada majka u prvih deset meseci njihovog
braka, a njenih pet sinova mangupa su je uvek drţali na nogama.
“Da, Feliks je veoma bitan ocu. Zbog čega je bilo tako dirljivo videti
vas oboje kako nudite podršku u bolnici sinoć.” Baret je suvo odgovorio
sa jednom podignutom obrvom.
“Bili smo u Grejvs kući do ranih jutarnjih sati za most, derište moje.
Nismo ni znali da je Suzana pala dok se nismo vratili kući posle ponoći.
Jadna. Nazvala sam Kinderd odmah i poslala dva buketa ruţa da se
dostave jutos.” Nakrivila je glavu na stranu, radoznalih i svetlih plavih
očiju. “Znaš da bi tvoj otac pomerio nebo i zemlju za Feliksa, Barete,
zbog čega moraš biti oprezan.”
“Hm.”
“Nemoj ’hm’ na mene, Barete Edvarde Inglišu. Moţda imaš 32 godine i
ajkula si od finansijera, ali ja sam još uvek tvoja majka.”
“Kao da sam mogao da zaboravim.”
“Šta radiš sa Emili Edvards?” upitala je direktno.
Vodim je na večeru. Smišljam divlje laţne vereničke priče. Ljubim je
kao da mi ţivot zavisi od toga. Telo mu je reagovalo na misli i on se
promeškolji ispod pokrivača.
“Oh, Barete!” uzviknula je, skočivši iz kreveta. Stisnula je usne u
neodobravanju i odmahnula glavom. “Moţda sam očekivala to od Aleksa.
Ali sigurno ne od tebe.”
“Nisi mi dopustila ni da odgovorim.”
Spustila je pogled na plahte sa prezirom pre nego što ga je vratila na
njegovo lice. “Tvoje, hm, oči su mi rekle sve što treba da znam.”
Baret uzdahnu, sedajući u krevet sa kolenima uz grudi i povuće jorgan
preko njegovih golih grudi. “To nije ono što misliš.”
“Zaista?” Prekrstila je ruke i pogledala ga nedvosmisleno. “Emili je
divna devojka, ali koristi glavu, eh, momak? Površno se zabaviti sa
ćerkom baštovana nije baš dobar plan. Nađi neku drugu. Nemoj da sereš
gde jedemo.”
“Aleks je ponudio isto toliko elokventan savet.”
54
“Aleks je pametan. Neiskren i suviše šarmantan za sopstveno dobro,

naravno. Ali pametan.”
Baret joj klimnu glavnom, iako mu je majka pogrešila. Ni za milion
godina, Baretu ne bi palo na pamet da se ’površno zabavi’ sa Emili. Kao
veza njegovog oca sa Feliksom, Baretova veza sa Emili je falsifikovana
tako pre mnogo godina, iako se on ne seća vremena kad nije imao prava,
istinska osećanja prema njoj. Ono što je osećao nije imalo mesta za
’površnu zabavu’. To je plovilo daleko iznad ’sviđanja’, plutajući opasno
blizu nečemu dubljem u potpunosti. Ipak, jedna stvar koju je Baret
voleo kod njegove majke je da ona nikad nije uvrtala reči. Bila je
površna i vesela na svim spoljašnjim nastupima, ali kad je reč o njenim
sinovima, oduvek je insistirala na potpunoj iskrenosti i otvorenosti i to
je poštovao.
“Obećavam da nema površne zabave,” odgovorio je namrgođeno, ne
ţeleći da joj dopusti uvid u njegova osećanja pre nego što dobije priliku
da ih sam shvati.
“I izađi malo na sunce danas! Bled si! Previše radiš.” Krenula je prema
vratima. “Veston je ovde ovog vikenda takođe, znaš. Ali bi trebalo da
studira tako da mu nemoj smetati.” Namignula mu je i otišla.
Odjednom se ozlovoljio, osetivši da mu se obrva nabrala dok je
razmatrao upozorenje svoje majke da ostane podalje od Emili.
Kao da je imao izbora.
Do sada bi njena cimerka trebala da dobije obaveštenje o kiriji i Emili
će sigurno ponovo razmotriti njihov dogovor. Osećao se kao nitkov, ali
ako je bio iskren sa sobom – kad je odlučivao šta je najbolje – njegovi
razlozi za mamljenje nje da bude njegova pratnja sledećeg vikenda nije
bio potpuno poslovno povezano, već dvostruko.
Prvo, da, stvarno mu je potrebna njena pomoć da osigura dogovor.
Harisonovima se dopala i bilo mu je potrebno da zaključi dogovor sa
njima. Ako bi se pojavio bez nje, to bi postavilo pitanje o stvarnosti
njihove veridbe, bacajući senku na Baretovo poštovanje i moral, što nije
mogao da priušti da se dogodi. Bila mu je potrebna Emili da nastavi sa
55
glumom buduće gospođe Bareta Ingliša, jer bi to osiguralo da dođe do

pogodbe.
Drugo, sviđala mu se. Stvarno mu se sviđala. Sviđala mu se toliko da
ga je pritiskalo u grudima. Bila je pametna, šarmantna i fantastično lepa
i on je imao smešan osećaj da je drţala njegovu prošlost i budućnost na
dlanu njene ruke. Ţeleo je milion ponavljanja prethodne noći – ţeleo je
da se budi nag pored nje, mlitavih i zamršenih udova dok bi je povlačio
na sebe, a ona mu poţelela dobrodošlicu unutra. Baret se nije mogao
setiti većeg dela njegovog ţivota pre nego što je Emili postala svetlost
na njegovom radaru. Realnost je da je navikao da dobija tačno ono što
je ţeleo i sve dok je Emili Edvards disala, Baret Ingliš ju je ţeleo.
I da bi se to desilo, jedina neposredna stvar koja mu je potrebna od
Emili Edvards bilo je vreme.
56
POGLAVLJE 6
Emilina mama je bila budna kad su stigli u bolnicu u podne za početak

posete. Kad su njeni rezultati testa stigli tokom popodneva, ispostavilo
se da joj ne treba neurolog, već kardiolog. Suzana je razvila stabilnu
gušobolju, koja je izazvala nesvesticu. Ali sa odmorom i pravilnim
lečenjem, trebalo bi da bude u stanju da je drţi pod kontrolom, a lekari
su je uveravali da joj se ţivot moţe vratiti u normalu. Još uvek je imala
gadnu kontuziju na čelu od susreta sa podom na dnu stepenica
Inglišovih, tako da su lekari predloţili još jednu noć u bolnici.
Kad su se Emili i njen otac vratili na Haveford, bilo je skoro pet sati.
Iako joj je otac predloţio da uzme sendviče u Haveford restoranu,
ţelela je da on ima domaći obrok večeras posle svih briga poslednja dva
dana, pa su se zaustavili u prodavnici na putu kući. Emili je pokupila
mleveno meso i prezle za ćufte, paradajz sos, špagete i sve što je
potrebno za salatu. Njen otac je ubacio veknu belog hleba u korpu i
Emili mu se iscerila, opustivši se kad joj je uzvratio osmeh.
“Nisam ni pitao o tvojim studijama, Emi,” rekao je njen otac dok su
vozili kući.
“Dobro napreduju.”
“Uţasno skup, doktorat na Penu.”
“Ne brini,” rekla je, znajući da se loše osećao, jer nije bio u stanju da
više pomogne. Ali Emili je bila srećna. Gospodin i gospođa Ingliš su
ljubazno pokrili troškove njenih osnovnih studija, tako da je trošak
njenog doktorata bio deo onoga što duguje. I da, moţda bude imala
osamdeset pre nego što isplati studentske kredite, ali do đavola, biće
doktorka. “Podučavam studente i obavljam, hm, čudne poslove tu i tamo.
U svakom slučaju, vredi, tata.”
“Nikad nisam mislio da ću imati tako sjajnu kćerku. Ti si prvi Edvards
koji ide na fakultet, Emili Fejt i sigurno ćeš biti prvi koji će imati pravo
da se nazove doktorom.”
57
“Hej, tata,” rekla je, nagnuvši glavu u stranu dok je postavljala

poznato pitanje. “Zašto si odlučio da postaneš baštovan?”
“Ta stara priča?” Uzdahnuo je, ali opet počeo da priča, jer je znao da
joj se dopadala kao priča za spavanje. “Pa, kao što znaš, odrastao sam
ovde u Haveford parku, baš kao i ti. Gledao sam mog dedu i oca, obojicu
kako neguju terene i pretpostavljam da sam znao svaki pedalj ovog
mesta kao svoj dlan kad sam diplomirao na drţavnom Penu u dvadeset
jednoj sa diplomom u hortikulturi nauke. Ali kao većina dvadeset jedno
godišnjih budala, odlučio sam da okrenem leđa Haveford parku i
napravim svoj put. Diplomirao sam na koledţu, zahvalio gospodinu i
gospođi Ingliš na besplatnom putu, spakovao sve što sam imao u torbu,
uzeo novac koji sam čuvao od odrţavanja bašti svakog leta i odleteo za
London. Proveo sam tri meseca putujući po Evropi-”
“Dok nisi sreo mamu u bašti u Giverniju.”
“Sedela je tamo u seljačkoj bluzi sa dugom suknjom i talasastom
plavom kosom u punđi podrţanom dodatnom četkicom. Seo sam na klupu
pored nje i bez da me je pogledala, rekla je da bi ţelela da zna nekoga
ko bi skratio ukrasno šiblje napolju koje joj uništavalo pogled koji je
pokušavala naslikati.”
“Otišao si do prodavnice i vratio se sat vremena kasnije sa parom
velikih makaza.”
Nacerio se. “Makaze. Barberi makaze, Emi. Bile su sve što sam mogao
naći. Skratio sam to ţuto šiblje u lepu stvar sa barberi makazama, a kad
sam se vratio u Filadelfiju te zime, bila je moja nevesta.”
“I došao si kući u Haveford park.”
“Da, jesam. Moj tata je stario u to vreme, pa sam počeo da
preuzimam malo po malo, dok sve nije pripalo meni.”
“Ko će preuzeti posle tebe?” upitala je Emili, osećajući poznatu
krivicu što nije rođena kao muškarac da nasledi oca kao četvrta
generacija baštovana za porodicu Ingliš.
“Ne brini za to. Naći ću nekoga ko voli bašte ovde isto koliko i ja.
Novu krv za ovu malu straţarnicu.” Feliks je slegnuo ramenima pored
nje. “U svakom slučaju. Tako sam postao baštovan.”
58
“Volim tu priču,” rekla je Emili tiho, pitajući se kako će njena ljubavna

priča izgledati za četrdeset godina. Hoće li početi sa čovekom kojeg je
poznavala čitavog ţivota, krutog i hladnog, pitajući je da glumi njegovu
verenicu?
“Baret te dovezao kući sinoć,” njen otac je rekao, kao da joj čita
misli.
“Aha.”
“Izlaziš li sa njim?”
“Nije baš tako.”
“Stalo ti je do njega?”
“Oh, tata.” Gledala je u svog oca, ţeleći da je imala odgovor za njega.
Ţeleći da je imala odgovor za sebe.
“On je poslao onog fensi doktora sinoć.”
“Zamršeno je.”
“Pa, nema vremena da pokušaš razmrsiti stvari, Emi… pogotovo, jer je
ovde, čekajući tebe.”
Emiline oči poleteše od očevog profila prema napred da pogleda kroz
vetrobansko staklo. Osmeh joj je ozario celo lice dok je pila iz očiju
lepog, plavog, plavookog Bareta Ingliša, koji je sedeo na klupi ispod
raznobojnog hrasta, čekajući je.
***
“Dobro veče, Barete.”

“Hej, Felikse,” rekao je Baret dok je stajao, drţeći ruku i ponudivši
oprezan osmeh. “Kako je Suzana?”
“Ima gušobolju. Biće u redu. Hvala za doktora.”
“Oh, sigurno. Nije to bilo ništa.”
“Uvek si bio dobro dete, Barete. Ostani na večeri. Emili pravi špagete
i ćufte.”
“Oh, hvala, ja ću uh...”
Feliks je uzeo vreću namirnica iz Emiline ruke bez reči, a zatim
nastavio u vikendicu, ostavljajući vrata da se zatvore za njim.
59
“Nisam znala da si prenoćio,” rekla je Emili, rumenih obraza. Oči su

joj prešle preko njegovog tela, u Pen majici i farmerkama. Blag nagib
njenih usana mu je poručio da joj se svidelo ono što je videla.
Uzvratiti bi bilo fer plej, zar ne? Baret je spustio pogled polako i
namerno niz njeno telo takođe. Nosila je belu bodi majicu uvučenu u
farmerke koje su izgledale mekano i male crne cipele na nogama.
Vraćajući pogled gore, zurio je u V izrez na njenoj majici dodatni minut,
a zatim se zadrţao na usnama pre nego što joj je uhvatio pogled.
Duboko je uzdahnula i mogao je da čuje njeno neravnomerno disanje
dok su joj se grudi privlačno podizale.
“Barete,” rekla je neţno u upozorenju, izgledajući izgubljeno i ugrizla
donju usnicu gledajući u njega.
“Ne radi to,” rekao je niskim glasom, “ili ću da te opet poljubim.”
“Moj tata je pravo unutra. Verovatno nas posmatra.”
“Ne zanima me ko gleda.”
Emili je polako oslobodila usnicu i još jednom duboko uzdahnula.
“Tvoja mama je u redu?”
Emili je klimnula glavom.
“Hoćeš da ostanem na večeri?”
Klimnula je.
“Hoćeš li da posmatraš zvezde sa mnom na teniskim terenima
kasnije?”
Zenice su joj se proširile i osmehnula mu se, ponovo klimnuvši glavom.
Usne su mu se trgle kad je njegovo srce jako za kucalo sa mišlju da je
ima samo za sebe neko vreme.
Krenula je prema maloj kući, ali ju je tiho pozvao. “Emili.”
Vratila se do njega, njene svetlo plave oči su bile malo tamnije nego
malopre. Napravio je dva koraka prema njoj da joj je bio toliko blizu da
omiriše Shalimar i oseti toplotu njene koţe.
Bila je mirna kad se polako nagnuo, namerno se zaustavivši blizu
njenog uha, usnama okriznuvši vrelu koţu kad je šapnuo u niskom
obećanju. “Bilo da grickaš usnicu ili ne i bez obzira ko gleda, ljubiću te
kasnije.”
60
Emili se povukla, pretraţujući mu oči dok su joj se obrazi rumeneli.

Bacivši pogled na njegove usne pre nego što ga je pogledala opet u oči,
rekla je. “Moţda.”
Dala mu je najseksipilniji osmeh koji je ikad video, a zatim se
okrenula i pratila njenog oca u kuću, ostavljajući mu odškrinuta vrata.
“Prokletstvo” promrmljao je Baret sebi u bradu, ne trepnuvši dok mu
nije potpuno nestala iz vidokruga. Kako je do đavola, trebalo da sedi
preko puta Feliksa za večerom?
***
Emili je bio potreban nazad njen posao.

Prema Valeriji, sa kojom se dopisivala kad je posetila majku tog
popodneva, kirija je podignuta za četiri stotine dolara mesečno, gotovo
apsurdan iznos za skroman stančić koji su iznajmljivale u centru
Filadelfije. Nijedna od njih nije imala tu količinu novca okolo i dok su
Emilini roditelji bili pristojni, nisu bili toliko da bi mogli subvencionisati
Emilin ţivot. I iako je Valerijin otac, koji je vlasnik lanca italijanskih
restorana u Filadelfiji, bio ljubazan da im pripomogne jednom ili dvaput,
ovo nije bilo samo na par dana da bi se vratile u ravnoteţu. Ovo je o
devojkama kojima su potrebna dodatna primanja da plate kiriju. I dok
je Val rekla da bi se mogla vratiti poslu na crno kao plesna instruktorka
u studiju njene tetke, to im ne bi donelo ni stotinu dolara nedeljno. Obe
su se sloţile da najbolji način za brz novac jeste da Emili nastavi da
’radi’ za Bareta.
Naţalost, Emilina nedavna seansa maţenja sa Baretom u zadnjem delu
limuzine činilo je ovo etnički riskantnim. Bila je jedna stvar da joj Baret
plati za njeno vreme koje je provodila igrajući njegovu verenicu. Ali ako
je fizički sa njim i da uzme novac? To je bilo opasno blizu drugačije
vrste ’dogovora’ među njima, a Emili jednostavno nije takva devojka.
Nakon duge diskusije sa Valerijom, sloţile su se oko dve stvari: jedan,
moraju da se u roku od dva meseca presele na jeftinije mesto. Valerija
će početi potragu za stanom čiju kiriju mogu da podnesu njihovi prihodi.
61
I dva, Emili će nastaviti da ’radi’ za Bareta, samo dok ne obezbedi osam

stotina dolara koji će pokriti kiriju za oktobar i novembar. Sloţile su se
da nije mogla da prihvati novac za sinoć i da neće moći da se zeza sa
njim dok razmenjuju novac, što je frustiralo Emili. Bilo je gotovo
nemoguće ne dodirivati Bareta – ili da je on ne dodiruje – nakon što su
onoga što su sinoć podelili.
Ipak, ako bi je zaposlio i dao joj dva lagana poslića tokom sledeće
nedelje manje-više, mogla bi skupiti osam stotina dolara i onda zaista
raskinuti sa njim... i u tom trenutku bi bila sto posto slobodna da izlazi
sa njim… ako je to ono što je ţeleo. Jer kad bi Emili znala bez trunke
sumnje da Baret Ingliš ţeli da bude sa njom, ne bi bilo ničega na svetu
što bi je drţalo podalje od njega.
Njen otac je krenuo na sprat da se istušira i sredi pre večere,
ostavivši Bareta i Emili same u kuhinji. Emili je izgnječila mleveno
goveđe meso među prstima, a zatim ih obrisala o kecelju njene majke,
sipala prezle i razbila jaje u smesu. Baret ju je iznenadio volontirajući
kao pomoć i dinstao crni i beli luk na šporetu pored nje. Ono što ju je
najviše iznenadilo je to što je izgledao kao da zna šta radi.
“Nisam znala da kuvaš,” rekla je, bacajući ljusku jajeta u korpu za
smeće i gurajući ruke nazad u lepljivu smesu.
Baret je slegnuo ramenima. “Niko ne zna. Ali volim da jedem dobru
hranu i izlasci postaju zastareli. Plus, mislim da sam sklopio neke od
mojih najboljih poslova, dok sam bio ometen pravljenjem večere.”
Emili je pogledala u njega i nasmešila se. “Dakle, da li kuvaš samo za
sebe ili…”
“Da li me to pitaš da li imam devojku?”
Osetila je vrelinu u obrazima i pogledala u činiju ispred nje na pultu.
Njegov kuk je zaigrano naleteo na nju.
“To bi bilo prilično drsko, s obzirom da sam imao laţnu verenicu do
pre nekoliko sati.”
“Moţda si prevario tvoju laţnu verenicu sa laţnom devojkom,”
zadrikivala je. Ili sa Felisiti Atvel, šta god da ti je ona.
62
Prestao je dinstati luk na trenutak, okrenuvši se da se suoči sa njom.

“Da li stvarno pitaš?”
Emili ga brzo pogleda i oseti kako klima glavom pre nego što je sebi
dala dopuštenje. Baret je zurio u nju, spustivši pogled na njene usne pre
nego što ju je opet pogledao u oči. U trenutku ozbiljnosti videla je
njegove mračne, zamišljene oči.
“Ne, Emili,” konačno je promrmljao. “Nemam devojku.”
Opet, bez dopuštenja, njeno telo je reagovalo. Usne su joj za
trenutak zadrhtale pre nego što su se opustile u osmeh. “Oh. Dobro.”
Baret je ispustio noţ na dasku za sečenje, pustivši da padne na gomilu
uredno iseckanog crnog luka i posegnuo za njenim strukom, pribivši je uz
njegovo telo. Grudi su mu trljale o njene, učinivši da joj se bradavice
ukrute sa ţeljom. Izvila se malo unazad, oslonivši se intimnije na njega.
Nisi opet zaposlena još uvek! mislila je Emili malo očajnički. Poljubi ga
sad dok još moţeš!
Da je razmislila o tome, odgovorila bi sebe od toga, tako da se umesto
toga nagnula brzo na prstima i pritisnula usne na njegove. Mogla bi reći
da ga je iznenadila, jer je za trenutak bio zaleđen. Ali onda je obmotala
ruke oko njegovog vrata, čvrsto ih pritisnuvši na njegova leđa. Kliznula
je jezikom polakom duţ ivice njegovih usana. To je sve što je bilo. To je
sve.
Baret je za reţao u njena usta, hvatajući njene bokove i podigavši je
kao lutku na kuhinjski pult. Činija je skliznula unazad do zida, kad je
stao između njenih nogu. Zamotala ih je oko njegovog struka, ukrstivši
gleţnjeve iza njegovih leđa kad mu je jezik ušao u njena usta. Šćepao je
teksas na njenoj zadnjici, a ona se agresivno trljala o njegove grudi dok
je sisao njen jezik. Nagnuvši joj glavu u stranu, polako je usnama našao
put niz njen vrat, sisajući i liţući dok je tiho stenjala, zatvorenih očiju,
glave naslonjene na kredenac iza nje.
“Barete,” šapnula je i vratio je usne na njene, lagano grickajući
gornju, pa donju, pre nego što se ponovo vratio na istraţivanje njenih
usta jezikom. I Emili je shvatila da je budala, ako je mislila da se moţe
predstavljati kao Baretova verenica i da ga ne dodirne. Bilo bi
63
nemoguće. Nisu mogli zadrţati ruke k sebi praveći ćufte, zaboga. Ali joj
je bio potreban novac. Potreban. Nije mogla biti izbačena.
Koristeći svaki delić snage, odvojila je usne od njegovih, naslonivši
leđa na kredenac. “Moj otac…” promrmljala je. “Voda je prestala.”
Baret zadahta ispred nje, ošamućenih i zbunjenih očiju, kao da je
govorila vanzemaljskim jezikom. Grudi su mu se podizale sa svakim
dahom, ali se Emili izvila unazad pa ga njene grudi nisu dodirivale. Da
jesu, ponovo bi posegnula za njim. Odmotala je njene gleţnjeve i
spustila ruke sa njegovog vrata.
“Isuse, Emili. Samo... daj mi minut.” Nagnuo je glavu napred, oslonivši
ruke na pult sa obe strane njenih bokova. “Nisam očekivao to.”
“Ţao mi je,” promrmljala je.
Podigao je glavu, fokusiranih i gladnih očiju. “Nemoj nikad reći da ti
je ţao, jer si me dodirivala. Nikad.”
Otvorila je usta da nešto kaţe, ali je svaka misao isparila iz njene
glave zbog načina na koji ju je Baret gledao. Umesto toga, ugrizla je
usnicu, a njegove oči bljesnuše na taj mali pokret.
“Emili,” za reţao je u upozorenju.
Sa malim pucketavim zvukom pustila je usnicu, ali je bilo prekasno.
Nagnuo se napred, uhvativši je neţno među zube, povlačeći. To je bilo
jedino mesto gde su se njihova tela dodirnula, ali je poslalo toplotni šok
od usana do njenog stomaka dok joj se utroba grčila i zatezala od
čeţnje za njim. Zatvorenih očiju, lagano je zacvilela kad su mu se usne
spustile na njene, njegove ruke nagnule od pulta do njenih bokova drţeći
je čvrsto.
Baret mora da je čuo zvuk koraka na stepenicama pre nje, jer se
iznenada povukao, mrmljajući “Prokletstvo” i pokupio noţ bez reči. Ipak
tiho zadihan, nastavio je da drţi spuštenu glavu kad se vratio na njegovo
mesto ispred daske za sečenje. Emili je još bila na pultu kad je sekund
kasnije njen otac ušao u kuhinju.
“Ţeliš li pivo, Barete? Emili, silazi sa pulta. Tvoja majka bi imala
napad.”
64
Emili brzo pogleda Bareta kad je skočila dole, primetivši da je se

nasmejao na dasku za sečenje kad ju je otac izgrdio.
“Voleo bih jedno, Felikse. Hvala.”
“Šta je sa mnom, tata? Pivo je samo za muškarce?”
“Emili Fejt,” rekao je, okrenuvši se od friţidera sa tri piva među
prstima. “Nisam pitao, jer sam već znao šta će biti tvoj odgovor.”
“Ţene su bile vlasnice najboljih pivnica u srednjovekovnoj Evropi,
znaš.”
“Znam,” odgovorio je njen otac strpljivo, izvukavši tri ledene čaše iz
kolekcije u pozadini malog zamrzivača.
“Čak sedamnaest stotina, preko sedamdeset osam procenata
pivničara u Engleskoj i dalje su ţene.”
“Aha,” rekao je njen otac, skidajući čepove sa boca.
“I u kolonijalno doba, ovde u Americi, ţene su se i dalje pojavljivale
kao vlasnice taverna, od kojih su mnoge proizvodile sopstveno pivo.”
Emili je pogledala levo i Baret je stajao leđima oslonjen o pult,
smešeći joj se. “Zašto toliko znaš o pivu?”
Feliks je pruţio hladne čaše Emili i Baretu, a zatim fiksirao oči na
Bareta. “Koliko znaš o Emilinom doktoratu?”
Baret je izgledao malo tuţno i poniţeno, pogledavši u nju, a zatim
njenog oca. “Ne mnogo.”
“Pitaj je jednom da ti priča o tome.” Njen otac je podigao čašu,
namignuvši Emili. “Za Emi, koja zna više o pivu nego bilo koja ţena koju
sam ikada upoznao.”
Emili nakrivi glavu na stranu i nasmeši se Baretu, kad su se kucnuli
čašama zajedno i ispili.
***
Tokom večere Baret je saznao da će se deo Emiline planirane

disertacije fokusirati na proizvodnju piva u Engleskoj ilustrovano
prelazom sa tradicionalne poljoprivredne ekonomije na kapitalističku
trţišnu ekonomiju i kako su ţene bile uključene u čitav proces. Trebala
65
je da iskoristi taj istorijski preokret da pokaţe kako su ţene bile

osnova za većinu preduzeća u društvu, sve dok ih muškarci nisu gurnuli u
stranu kada je uspostavljeni posao postao uspešan.
Sad, Baret je poštovao celinu njene teze – imao je zdravo poštovanje
prema ţenama u finansijskoj industriji i tretirao je ţene sa istim
krvoţednim taktikama kao muškarce – ali ga je bilo malo sramota što mu
je kroz glavu stalno prolazila ova misao: Moja super pametna devojka
studira pivo. Ako je postojalo bilo šta – bilo šta – seksipilnije od toga,
Baret nije mogao da zamisli šta je to… dok Emili nije počela da opisuje
proces kućnog pravljenja piva. Govorila je o ključanju kratke serije
hmelja i ostalog slada, kombinujući vodu u velikom buretu i raslađivati
ga u hladnjači, koji bi bio njen nadimak ako bi oni išli na koledţ zajedno.
Očigledno, Emili i njen otac su pravili novu seriju Edvards Odabira
svakog leta i pivo koje su sad pili bilo je jedno od njihovih sopstvenih
mešavina. Gledao je Emili i Feliksa kako odbijaju bilo koje drugo i
prolazno poţeleo da je proveo više vremena sa njima u posetama maloj
straţarnici dok je odrastao.
“Pa, Emi, odlična večera, kao i uvek.”
“Moj Sous kuvar je pomogao,” rekla je, pokazujući otvorenog dlana na
Bareta, koji je podigao čašu i nazdravio joj pre ispijanja. Večera je bila
velika smetnja i potpuno uţivanje, ali je bio nestrpljiv da je ima nasamo.
Feliks kao da mu je pročitao misli, nagnuo se napred i pokupio tri
tanjira. “Zašto vas dvoje ne odete u šetnju ili nešto. Ipak je dovoljno
toplo, zar ne?”
Baret je pogledao Emili preko sveća na stolu. Posegnula je preko i
dodirnula očevu ruku. “U redu je, tata. Mi ćemo ostati i pomoći
počistiti.”
“Ne, gospođice. Napravili ste večeru. Ne morate u šetnju ako niste
raspoloţeni za to, ali u svakom slučaju ja ću se pobrinuti za sudove.
Sam. To je jedino fer.”
“Hajde, Emili,” rekao je Baret, namignuvši joj. “Mi ćemo na sveţ
vazduh.”
66
“Samo da uzmem dţemper,” rekla je skoćivši sa stolice i poljubivši oca

na čelavo mesto na vrhu njegove glave, pre nego što je otrčala ka
stepenicama.
“Ona je sjajna devojka,” rekao je Feliks, gledajući Bareta.
“Nema tu rasprave,” rekao je Baret paţljivo, osećajući prelazak sa
Feliksa, baštovana njegove porodice na Feliksa, Emilinog zaštitničkog
oca. Baret se prema tome prilagodio od sina plemića do potencijalnog
udvarača, ţeljan da uveri Feliksa da su njegove namere prema Emili bile
potpuno i kompletno iskrene.
“Ne znam šta ste vas dvoje, Barete... i moram da kaţem, da je bio
Aleks onaj koji ju je sinoć dovezao kući, sigurno ga ne bih pozvao na
večeru, bez obzira koliko je doktora pozvao.”
Baret je jednom naklonio glavu, drţeći Feliksov stabilan pogled.
“Cenim to, gospodine.”
“Nikad mi nisi dao razlog da preispitujem tvoje rasuđivanje. Uvek si
bio ozbiljno dete. Teţak radnik. Ţilav biznismen. Tvoj tata je mnogo
ponosan na tebe.”
Baret se naterao da ne skrene pogled, ali prihvatanje komplimenata
je uvek bilo teško za njega.
“Ako nisi ozbiljan u vezi nje, samo bih da što pre odeš. Odmah. Kad se
vrati niz stepenice, reći ću joj da si dobio telefonski poziv i da si morao
da se vratiš do glavne kuće. Ne pitam da li planiraš da je oţeniš, sine, ali
ona nije jedna od onih za šalu.”
“Razumem, Felikse.” Baret je klimnuo, namerno sedajući nazad u
stolicu. “Ne idem nigde.”
“U redu onda,” rekao je Feliks, ni srećnog ni nesrećnog lica dok je
prikupljao neiskorišćeni escajg i stavio ga na vrh prljavih tanjira. Ali
njegove plave oči su bile lukave kad je uhvatio Baretovov pogled, pre
nego što je otišao u kuhinju. “Dokle god smo jasni, Barete.”
“Jasni smo, gospodine.”
Emilini koraci na škripavim stepenicama navedoše Bareta da ustane i
bila je tamo, stojeći na ulazu u malenu trpezariju, mekani roze dţemper
je pokrivao njenu belu košulju, a njena plava kosa je bila vezana u rep.
67
Usne su joj bile sjajne i nosila je zlatnu ogrlicu. Osetio je dašak

Shalimera kad je stavila ruke na bokove i namrštila se na njega. Ako je
postojala lepša, slađa, pametnija devojka na čitavoj zemlji, Baret Ingliš
tek treba da je upozna.
“Spremna za posmatranje zvezda?” upitao je, nudeći joj ruku.
“Spremnija ne mogu biti,” odgovorila je, dopustivši mu da je izvede
kroz sporedna vrata, na sveţ večernji vazduh.
68
POGLAVLJE 7
Haveford park je bilo veliko imanje, jednako po veličini Hadson Valley

u Njujorku.
Čak iako je odrasla tamo, Emili je ipak uvek bila iznenađena tom
izvanrednom lepotom svaki put kad bi se vratila kući. Njen otac je
paţljivo odrţavao teren sa njegovim četvoročlanim timom, a bilo je
desetine vrtova širom poseda, pored fontana, tremova i terasa, kamenih
klupa u šarmantnim čestarima, otvoreni bazen, teniski tereni, teren za
golf i veliki travnjak za kroket ili kriket, igru čiji je domaćin bila
porodica Ingliš svake godine, kao deo njihove letnje zabave. Svaki Ingliš
sin je bio odličan igrač kriketa.
Emili i Baret su šetali dobro osvetljenim prilazom od belog šljunka
koji je vodio do glavne kuće, ruku pod ruku, pre nego što ju je Baret
povukao kroz jedan od lučnih otvora u visokim ţivicama. Emili je znala
put do teniskih terena sa zatvorenim očima, ali je bilo nešto magično u
puštanju Bareta da vodi put, pozivajući je od straţarnice do terena
glavne kuće. Bilo je nešto u tome što joj se veoma sviđalo.
I opet se zapitala, kako da dobije posao nazad bez gubitka svega što
se dešavalo među njima, jer ono što je zaista ţelela da uradi jeste da
pritisne pauzu i vrati se u ovaj trenutak kroz nedelju ili dve, čim nabavi
osam stotina dolara. Vrati se ovamo. Nazad ovde u savršenstvo.
Hodali su polako preko travnjaka u sumrak ne govoreći ništa. Mirisalo
je na jesen – spoj mirisa sveţe pokošene trave i gorućeg drveta u
obliţnjem kaminu i Emili je pomislila ako bi morala zapamtiti jedan
savršen trenutak za ostatak njenog ţivota, bio bi ovaj. Zdravlje njene
majke nije bilo ugroţeno. Njen otac je bio zabavan i pun ljubavi za
večerom, ponekad bacajući kratak, zabrinut pogled između nje i Bareta,
ali je inače pustio da donosi sopstvene odluke i ţivi svoj ţivot. I Baret
Ingliš, kojim je bila opsednuta većinom njenog ţivota, drţao ju je za
ruku, hodajući pored nje u umirujućem svetlu, kao da moţda postoji
prostor za nju u njegovom ţivotu. Nije bilo bitno što joj je kirija
69
poskupela ili što je kasnila sa predavanjima dok je provodila vikend u

Havefordu. Nije bilo bitno što je bio Ingliš, a ona Edvards. Ništa nije
bilo bitno osim toga što je ovde i sada sa Baretom i Emili je ţelela da
upije svaki sekund.
Kad su stigli na teniske terene, Baret joj je pustio ruku i uzeo dva
velika jastuka sa dve leţaljke i odvukao ih na centar terena. Pokazao je
njih i Emili je legla na jedan dok je on legao pored nje, a oni su i dalje
bili tihi, rame uz rame, dok je mastiljasto nebo postajalo tamnije.
“Mogu li da te pitam nešto?” Baret je konačno upitao, prekidajući
tišinu.
“Naravno.”
“Da li uopšte voliš rizling?”
Emili se nasmejala. “Ne.”
“Radije bi pivo, zar ne?”
“Uvek.”
“Zašto onda nikad nisi ništa rekla?”
“Zašto si zaboga, mislio da sam volela rizling?”
“Zato što si pila... te noći na trambolini.”
“Nisi se druţio sa nama. Iznenađena sam da se sećaš takvog detalja.”
Slegnuo je ramenima. “Nisam sedeo na trambolini sa vama, ali sam bio
tamo. Bio sam kod kuće za vikend.”
“Sećam se. Došao si da vičeš na nas.”
“To je ono čega se sećaš?”
“Zar je bilo više?”
“Otpratio sam tebe i Dejzi do straţarnice u dva sata ujutru.”
“Ne sećam se toga.”
“Nisam iznenađen.”
“Bili smo pijani kao tvorovi. Pretpostavljam da si bio veoma ne
odobravajući.”
“Bio sam.”
“Onda je bolje što se ne sećam.”
“Uštogljeni Baret, zar ne?”
Čula je malu notu omalovaţavanja u njegovom glasu. “Nisam to rekla.”
70
“Bio sam ljubomoran,” šapnuo je, njegovi prsti su se lagano pokrenuli

pored njenih, lagano posegnuvši za njima, a zatim ih čvrsto uvezavši
zajedno kad se nije povukla.
“Bio si? Zašto? Zbog čega? Bio si odrastao, išao na koledţ i-”
“I bila si predivna petnaestogodišnjakinja druţeći se sa moja tri
mlađa brata i mrzeo sam njihovu petlju za to. Mrzeo sam sebe. Bila si
samo dete. Nisam smeo da razmišljam tako o tebi.”
“Kako razmišljati?” šapnula je, gledajući u noćno nebo, svakim delićem
bića svesna sporih krugova koje je njegov palac pravio na njenoj ruci.
Podigao je njenu ruku do usana i prelazio njima neţno preko njene
koţe, pre nego što je spustio njihove spojene ruke na njegove grudi.
Mogla je da oseti ţestoko lupanje njegovog srca ispod prstiju, koji su
bili jednaki njenim.
Progutala je, gurajući misli o izlaţenju sa Baretom iz uma, bez obzira
koliko je ţelela da misli o tome. Bio joj je potreban novac. Trebala je
posao pre nego što stvari među njima odu još dalje.
“Barete,” počela je, okrećući vrat da ga pogleda na jastuku pored nje.
“Nisam trebala da ti vratim prsten prošle noći i odustanem. To je bilo…
brzopleto.”
***
Njegovo srce utihnu. Bio je blizu da joj kaţe..

Kao o jedinoj devojci koja je postojala na kugli zemaljskoj. Kao o
jedinoj devojci koja je ikad bila vaţna. Kao o jedinoj devojci koju sam
ikad ţeleo.
Potisnuo je razočaranje, podsećajući se na Harison brodogradnju i
da je podigavši njenu kiriju, on zapravo bio taj koji je isplanirao njenu
potrebu za daljim zapošljavanjem. Ako je iko pomeo stvari među njima,
bio je to on. To ga je ţigalo, mada, jer je učinilo da se zapita da li je sve
što su podelili večeras bilo prethodno smišljeno sa njene strane kako bi
joj vratio posao.
71
Pa, to nije bitno. Bila mu je potrebna ovaj vikend, bez obzira kako se
osećala. I nakon bi što učvrstio stvari sa Dţ.Dţ. Harisonom, smanjio bi
kiriju i rekao joj da ne ţeli više da radi za njega. Rekao bi joj da je deo
njega oduvek bio zaljubljen u nju i da ţeli da bude njegova prava
devojka. I ako Bog da, da flertovanje od juče nije bila gluma i da ona
ţeli da bude sa njim koliko je on ţeleo da bude sa njom. Što se tiče
njenog gubitka prihoda, ako joj ikad bude trebala njegova pomoć –
finansijska ili druga – sve što ona treba da uradi je da pita.
“Hoćeš da te opet zaposlim?”
“Da li imaš neki predstojeći posao?”
“Zapravo, imam,” rekao je, pustivši joj ruku i ispreplevši njegove
zajedno ispod njegove glave. Nije verovao sebi da neće posegnuti za
njom, ali je samo ţeleo da ona prihvati njegov dodir ako joj se stvarno
sviđao. A sada? Nije mogao reći da li joj se sviđao ili joj je potreban
njegov novac.
“Pa..?” zatraţila je.
“Harisonovi, zapravo. Imaju kućnu zabavu u Hamptonsu sledećeg
vikenda. Od petka do nedelje popodne. Biće ţurki, izleta brodom i
biznisa. Posebno su pitali za tebe i nadali se bismo mogli doći zajedno
ako se tvoja majka oporavi do tada.”
“Ceo vikend?” tiho je upitala.
“Dve noći.”
“Koliko bi mi ti... platio?”
Čuo je trzaj u njenom glasu i mrzeo je to, mrzeo je sebe zbog toga,
ali se prisilio da odgovori. Ovo je posao, posle svega i bila mu je
potrebna. “Za ceo vikend? Hiljadu dolara. Ako posao bude gotov pre
nego što odemo, pet stotina više. Kao bonus.”
Ţurno je ispustila dah, koji mora da je zadrţavala. “Uh! To je mnogo
novca.”
Ne za mene, mislio je. Platio bih deset puta više da te imam pored
sebe za vikend.
Tu je bilo nešto drugo u vezi čega Baret nije bio potpuno iskren.
72
Jedini razlog zašto je Baret prišao Emili isprva nije bilo zato što je
imao sastanak odbora na Penu i naleteo na nju sticajem okolnosti, nego
zato što je čuo oca i Feliksa kako pričaju jednog popodneva dok su
zajedno šetali baštom. Njegov otac je pitao o Emili i Feliks je poverio da
je zabrinut zbog njenih nagomilavajućih troškova. Feliks ju je čuo kad
je na telefonu pričala sa Valerijom, sloţivši se da im Valerijin otac
pomogne sa kirijom na mesec dana. Feliks i Suzana nisu bili tip roditelja
da uskoće i daju Emili bespovratnu pomoć, a Baret nije mogao da
podnese ideju da se ona bori. Nije mogao da pomogne, ali našao njegov
način da joj ponudi malo dodatnog prihoda. Dakle, našao je gde je bila i
’slučajno naleteo’ na nju jednog majskog popodneva.
“Je li to da?”
“Da, uzeću posao,” rekla je Emili tihim glasom. “Zamoliću Valeriju da
predaje mom razredu u petak popodne.”
“Srediću da nas mali avion odvede i vrati. Biće to kratak let.”
“Dobro,” odgovorila je, suptilno se odmaknuvši od njega na njenom
jastuku... i on je to mrzeo.
“I dugujem ti četiri stotine dolara za sinoć.”
“Ne.”
Okrenuo je glavu da je pogleda. “Šta? Što da ne? Zaradila si svaki-”
“Ne, Barete. Ne mogu prihvatiti ništa za sinoć.”
Naravno. Razumeo je. Nije se osećala da to zasluţuje, kad je
rizikovala sve vereničkom šaradom. Poţurio je da je ispravi. “Moram da
priznam, nije mi se dopadala čitava budalasta verenička priča u
početku, ali moram da kaţem, da je išla na moju korist, Emili. Harisonovi
su-”
“Ne zbog toga.”
Suzio je oči na njen ukočen profil, podiţući se na lakat da bi dobio
bolji pogled na njeno lice. “Ne razumem.”
Pročistila je grlo. “Mui, hm, ljubili smo se sinoć. U kolima.”
“Da.” I to je bio najbolji poljubac. Ikad. “Sećam se.”
“Tako da ne mogu prihvatiti nikakav novac od tebe, Barete,” odbrusila
je.
73
“Zato što smo se ljubili.”

“Da.”
“Nećeš da prihvatiš novac od mene, jer smo se ljubili,” ponovio je.
Ohhhhh.
Ponovio je reči opet u njegovoj glavi i konačno su imale smisla, baš
kad je strašna realizacija pala na njega. Baretov um, koji je bio oštar
kao britva u poslovnim pregovorima, shvatio je ne ţeljne posledice –
zaista, nenamerne, lično katastrofalne posledice – njihovog vereničkog
dogovora samo trenutak prekasno.
Sredio je stvari pa joj je bio potreban novac. Ali ako bi išla u
Hamptons kao njegova zaposlena, neće mu dopustiti da je takne. Dakle,
u suštini je samo organizovao da provede vikend u Hamptonsu sa
devojkom njegovih snova, deleći spavaću sobu, igrajući verenika, bez
sumnje do tačke bola, bez ikakve šanse da bude u mogućnosti da spava
sa njom. Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo.
“Hoćeš da kaţeš da ako pođeš sa mnom u Hamptons kao moja laţna
verenica, ovo – štogod se događa između nas – je gotovo?”
“Samo na čekanju,” potvrdila je tihim glasom.
I tada je Baret ’Ajkula’ Ingliš shvatio da su sve njegove poslovne
sposobnosti i obuke bila bezvredne u odnosu na Emili Edvards, jer je
ozbiljno razmatrao da pošalje poruku Dţ.Dţ. Harisonu da se jebe,
okrene leđa poslu i odnese Emili u njegovu sobu.
“A onda?” upitao je, zureći dole u nju, pretraţujući njene oči sa
divljom čeţnjom. “Kad se vratimo kući od Harisonovih?”
Blago je slegnula ramenima. “Videćemo.”
“Videćemo šta?” snaţno je upitao, njegovo teško telo je bilo iz
frustrirano do tačke očajanja na ideju da ne sme da dodirne Emili od
sada do sledećeg ponedeljka.
“Šta će se dalje dešavati. Šta mi ţelimo.”
“Već znam šta ţelim,” rekao je tiho, nagnuvši se dole da očeše njegove
usne o njene. “To je isto što sam oduvek ţeleo.”
“Onda čekanje jednu nedelju neće biti bitno,” rekla je ona, okrećući
glavu.
74
“Nisam ti dao prsten. Tehnički, ne radiš opet za mene još uvek. Šta je
u vezi večeras?”
Polako je sklonio meke pramenove njene svetle kose iza njenog uha.
Kad se nagnuo dole i neţno uvukao njenu ušnu školjku među njegove
zube, čuo je trzaj njenog daha.
“Već sam pristala na posao.”
“Emili,” šapnuo je preko njene vrele koţe. “Jedan poljubac.”
Okrenula se nazad da pogleda u njega i oči su joj bile ispunjene
suzama. “Ne ţelim da zamućujem vodu, Barete. Ne ţelim da zbrkam
stvari. Ja…” Njen dah je bio hrapav na njegovim usnama, kad je
nesigurno izdahnula, klimnuvši. “Jedan poljubac.”
Onda je posegnula gore i stavila dlan na njegov obraz, povlačeći mu
glavu dole do njene.
***
Emili nije nameravala da se ljubi sa njim. Pristala je da uradi poslednji

posao za njega i dok se posao ne završi, bilo bi zbunjujuće kad bi bili
intimni. Ali nikad pre nije bio spreman da govori o njegovim osećanjima i
to ju je činilo frustriranom i očajnom pri pomisli da posle večeras neće
biti u stanju da ga ponovo dodirne najmanje nedelju dana... ako ne i
zauvek. Realnost je da nisu napravili nikakva obećanja – ništa posle ove
noći nije bilo zagarantovano i ako je večeras sve što je imala sa
Baretom Inglišem, ţelela je da to računa.
Baret se prevrnuo iznad nje, drţeći joj lice u njegovim rukama kad se
njegova teţina spustila, gurajući njeno telo u plišani jastuk ispod. Jedna
od njegovih nogu je bila čvrsto stisnuta između njenih, dok je druga
malo skliznula na savitljivu travu terena ispod njih. Bokovi su mu bili u
ravni sa njenima i mogla da oseti teţinu njegove erekcije preko
farmerki, koja se trljala uporno protiv njene mekoće. Malo se pomerila,
izvivši leđa da ga bolje oseti tamo. Grudi su mu zgnječile njene ispod
njega i njegovi laktovi su pravili udubljenja u jastuku iznad njenih
ramena.
75
Nagnuo je glavu dole, nos u krivu njenog vrata kad mu je kosa pala
preko čela, pritisnuo usne na njen luđački puls, sisajući i ljubeći dok mu
je vreo dah hladio njen vrat. Emili je zadrhtala, najeţivši se dok je
zatvarala oči, pamteći osećaj njegovih usana na njenoj koţi i ţeleći da
se ovaj trenutak sa njim nikada ne završi. Ţelela je da mogu da zaborave
kiriju i dogovore, laţnu veridbu… i samo da budu zajedno, počevši nešto
međusobno stvarno večeras.
Baret se pokrenuo, dodirivajući je usnama od grla do uha,
stabilizovavši se na laktovima i skliznu gore uz njeno telo. Bradavice su
joj se ukrutile od blagog trenja i prebacila je jednu nogu preko njegove
zadnjice dok je gurao napred protiv nje, simulirajući seks. Emili je izvila
leđa ponovo, hvatajući pozadinu njegovog vrata i povlačeći mu grubo
usne na njene i stenjajući u njegova usta, kad je provukao prste kroz
njenu kosu i poljubio je.
I poljubio je.
O, Boţe, kako ju je poljubio.
Zubi su mu okrznuli njene kad je pronašao njen jezik i usisao ga u
njegova usta, ţestoko je posedovajući, obeleţavajući je, moţda je čak
malo kaţnjavajući, jer su oboje znali da će se to činiti kao godine dok se
ne budu ponovo mogli poljubiti. Prebacivši njegovo telo na njenu stranu,
podupro je njegovu teţinu jednim laktom, ali dopuštajući drugoj ruci
odmor, ravno i teško na V izloţenoj koţi na bazi njenog grla. Nastavio ju
je ljubiti, dok su mu ruke skliznule niţe, otkopčavajući joj majicu a
Emilin jezik istraţivao njegova usta, lagano uranjajući u pukotine,
pronalazeći Baretove skrivene delove. Toliko je od Bareta bilo novo za
nju, a ipak i dalje toliko poznato, Emili je bila oduševljena dvojbenim
senzacijama udobnosti i rizika, koji su činili da se oseća uplašeno i
sigurno, prepuštena vodenim strujama, a ipak čvrsto usidrena. To ju je
ostavilo bez daha. Učinilo hrabrom.
Izvila je leđa i Baret je posegnuo ispod njih otkopčavši joj grudnjak,
zatim rastvorio njenu majicu, hladan vazduh je dodirivao njenu vrelu
koţu kao blagoslov. Lagano je prešao usnama preko njene brade, prateći
liniju grla njegovim usnama. Ruke su mu posegnule za njenim grudima,
76
oblikujući ih neţno kroz oslobođenu tkaninu brushaltera i zastenjala je,

ţeleći više od njega, ţeleći njegove ruke na grudima bez ičega među
njima. Naslonila je glavu nazad na jastuke, ugrizavši svoju donju usnicu,
prstima grebući grubu tkaninu sa njenih strana u očekivanju da joj
strgne brus preko grudi, izlaţući ih noći.
“Emili,” šapnuo je, vrućeg daha na njenoj koţi dok je bradom prelazio
po njoj.
Čula je poštovanje u njegovom glasu kao i pitanje. Znala je šta je
traţio kao što je znala da se trebaju uskoro zaustaviti. Ali ne još. Boţe,
molim te ne još. Stavila je ruke na pozadinu njegove glave, lagano
gurajući njegovu glavu niţe dok nije osetila vrelinu njegovog daha na
ukrućenoj bradavici.
Onda su mu se usne spustile, vrele i izazovne preko njenog tela. Dok
je tako sisao, njegova usta su se činila kao raj. Osećaj je bio tako oštar,
pomalo mučenje i olakšanje da se još više trljala o njegovo telo. Njegova
ruka je umiri, objumivši joj predeo oko grudi dok ju je lizao i ljubio,
čvrsto sisajući, a zatim neţno dunuo kad je Emili zadrhtala i zastenjala,
njena glava se lagano zatresla kad je prešao na drugu dojku. Ruka mu je
ostala na grudima koje je voleo, neţno valjajuću ukrućenu bradavicu
između palca i kaţiprsta, dok je drugu usisao u usta. Vrelina u
kombinaciji sa sisanjem njegovih usana na zategnutom pupoljku učinila
je da zadovoljstvo dopre čak do mišića za koje nije znala da postoje.
Jedva je uhvatila dah i njeno srce je zakucalo primitivnim ritmom
svojstvenim svakoj ţeni sa kojom čovek njenih snova vodi ljubav...
Više, više, više.
Njegova ruka je skliznula niz njen stomak, pod njene farmerke,
uslovno odmarajući nad belim pamukom njenih gaćica dok su njegova
usta nastavila da je muče sa zadovoljstvom, prelazeći jezikom preko
čvrstog vrha njene bradavice, učinivši da zadrhti pod njim. Znala je da
je vreme da se vrate, da kaţe Baretu da moraju da se zaustave ovde i
sačuvaju ostatak za noć kad se vrate iz Hamptonsa, ali dva prsta
skliznuše u pojas njenih gaćica i izgubila je sposobnost za ikakvu odluku.
77
Prebacio se na njenu drugu bradavicu, zastenjajući. “Tako si vlaţna za

mene, Emili. Tako vruća i vlaţna.” Emili se ugriznu za usnicu, izvijajući se
prema njegovim prstima koji su rastavili njeno skriveno meso i našli
čvrst pupoljak njene strasti koji je čeznuo za njegovim dodirom.
Zastenjala je kad ju je jedan od njegovih dugih prstiju pomilovao,
istovetnim ritmom kojim je njegov jezik milovao njene grudi. Nešto
toplo, uporno u njenom stomaku se širilo kao poţar njenim venama,
ispirajući joj telo, koje se sijalo od znoja kad je Baret napustio njene
grudi u potrazi za njenim usnama. Prsti su joj se agresivno uvili u
njegovoj kosi, potezajući je dok je on stavio njegov slobodan dlan na
njeno lice i šapnuo na njenim usnama. “Ţelim da svršiš za mene, Emili.
Sada.”
Pozvao ju je da gledaju zvezde.
Emili je videla zvezde.
Komanda, isporučena Baretovim napetim, tihim glasom bila je sve što
je bilo potrebno da se u potpunosti pusti, njeni mišići su se grčili dok se
upinjala o njegovu ruku i on je progutao njene jecaje. Neţno je milovao
natečeno meso pod prstima dok je plusiranje usporavalo i njeni drhtaji
lagano nestajali. Onda je labavo povukao njenu košulju preko njenih
grudi da zaštiti njenu koţu od hladnog noćnog vazduha i naslonio glavu
na njene grudi, slušajući divlje otkucaje njenog srca.
78
POGLAVLJE 8
“Popravi to, Stratone. Ne mogu sve, dođavola!”

“Isuse, baš si kreten ove nedelje,” uzviknuo je Baretov mlađi brat. “I
samo kao podsetnik? Moţda si glavni šef, Barete, ali tata je još uvek
predsednik, čak i ako je u Cirihu dve nedelje. Još nisi glavni seronja.”
“Mogu biti,” za gunđao je. “Radim sve ovde.”
Straton je ustao sa stolice ispred Baretovog stola i ispravio svoje
naočare. Straton je i uvek je bio, najviše knjiški i ozbiljan tip od sve
braće. Zaduţen je za istraţivanje budućih akvizicija i njegovi
projektovani brojevi su izgledali tačno. Baretu se jednostavno nisu
sviđali.
“Biti najveći seronja? Da. Definitivno deluješ tako, u svakom slučaju.”
Straton je zalupio vratima Baretove kancelarije iza njega,
ostavljajući Bareta i Fica same.
Fic, koji je slušao sa kauča gde je pregledao konačna dokumenta
Harison brodogradnje pre izrade probnog ugovora za akviziciju, nije ni
pogledao gore. “U pravu je, znaš. Bio si seronja. Mislim, više nego
obično.”
“Jebi se, Fice,” rekao je Baret, okrećući se u stolici da baci pogled na
horizont Filadelfije.
Pitao se gde je Emili bila, sa kime je, da li je nasmejana ili uči ili
drema. Nije mogao da prestane da misli o njoj i dok to nije uticalo na
njegov rad još uvek, definitivno je pravilo nered sa njegovim porodičnim
vezama.
“Uh. Jebi me. Okej. Ali ja sam poslednji brat koji je ostao,” Fic je
pročistio grlo i iako se Baret nije okrenuo nazad, znao je da se njegov
brat premestio u jednu od stolica ispred Baretovog stola, jer je njegov
glas bio bliţe kad je ponovo progovorio. “Aleks se neće vratiti ovde
nakon tvog nastupa besa u utorak ujutru. Veston, koji je radio
besplatno, odbija da učini bilo šta dok ne povučeš ono što si rekao o
79
njemu kao o ’nakazi’ porodice i mislim da si uspeo da izvedeš nemoguće:

iznervirao si Stratona.”
Baret je duboko udahnuo i izdahnuo, okrenuvši se. Fic i Straton, u
sendviču između prvog, srednjeg i poslednjeg Ingliš braće oduvek su bili
malo tiši nego ostala trojica, malo više ozbiljni, međusobno bliskiji. Bilo
je neobično videti Fica ljutog, ali nerviranje Stratona je predstavljalo
trik.
“Šta dođavola, Barete? Nervozan si zbog sastanka ovog vikenda ili
šta?”
Nervozan? Ne.
Frustriran? Uskraćen? Izgubljen u vihoru sećanja na Emilin vrhunac
na njegovoj ruci na teniskim terenima? Da.
Leţali su tiho jedno sa drugim već duţe vreme u mraku pre nego što
se Emili uspravila i pričvrstila njen brushalter, zakopčala majicu, a onda
ustala da je ugura natrag u njene farmerke. Pogledao je u nju, u njenu
plavu kosu koja joj je uokvirivala lice na mesečini.
“Ne znam šta da kaţem,” prošaputala je.
Uspravio se. “Kako bi bilo... tvoje pravilo je smešno?”
Njene oči su se suzile, ali je nastavio pričati kao totalni kreten.
“Sviđaš mi se, Emili. Stvarno mi se sviđaš. Nije vaţno ako radiš za mene.
Nije vaţno da li sebe nazivaš mojom laţnom verenicom ili mojom devoj-”
Emili uzdahnu, gledajući dole na njega sa rukama na kukovima.
“Nemoj.”
“Što da ne? To je ono što ţelim da budeš.”
Zatresla je glavom, okrenuvši se i brzo krenuvši sa teniskih terena.
Baret je potrčao za njom, zgrabivši je za lakat kad ju je sustigao.
“Stani. Šta?”
“Nisam tvoja devojka. Ne mogu da budem... još. Trebaš me da obavim
posao za tebe ovog vikenda, a ja ću uzeti novac za to. To je stvarno.”
“Iskreno, to ne moţe biti stvarnije nego ono što se upravo dogodilo
između nas.”
“To je samo fizički.”
80
Trgnuo se. Jer za njega? Šta su oni doţiveli zajedno bilo je daleko
više od fizičkog.
“Razumem,” rekao je, pustivši njenu ruku.
Hodali su ostatak puta nazad do kapije u tišini. Kad su stigli, Emili se
okrenula ka njemu ispod hrasta, posegnuvši za njim. “Nisam to mislila,
Barete.”
“Koji deo?”
“To nije bilo samo fizički.”
Stisnuo je vilicu, pretraţujući joj oči na mesečini, a zatim je raširio
ruke, zahvalan kad je prihvatila zagrljaj, poloţivši glavu na njegovo
rame.
“I to je ono što me plaši,” nastavila je. “Osećam stvari za tebe koje
treba da sačekaju bar još nedelju dana. Ovo se sve dešava jako brzo i
tajming je loš i-” progutala je knedlu, odmaknuvši se od njega.
“Moj gazda je podigao kiriju,” izbrbljala je. “I mi nemamo toliko
novca. Moram da nabavim neki i ovaj put je savršen način. To će pokriti
kiriju za četiri ili pet meseci, dok traţimo nov smeštaj.”
“Nov smeštaj?” upitao je.
“Ne moţemo ostati tamo. Preskupo je.” Privukao ju je bliţe tako da
nije mogla da mu vidi oči i protrljala je obraz o njegovo rame, konačno
obavivši ruke oko njegovog struka. “Mislim da zvučim prilično patetično
nekome poput tebe.”
Njegovo srce. Je. Bukvalno. Stalo.
Nikad se nije osećao kao usranije ljudsko biće u celom svom ţivotu.
On joj je ovo uradio. Učinio da se oseća ovako. Prislio je da razmišlja o
selidbi. Za pogodbu. Za jebenu pogodbu. Je li bila pogodba vaţnija od
Emili? Da li je vredelo rizikovati je?
Proteklih deset godina, njegov ţivot je bio “Ajkula” opasni finansijer.
I sada je stajao na mesečini sa prelepom ţenom u naručju i morao je da
se zapita šta ţeli. Bio je opasno blizu da odgovori: Emili. Iznad svega.
Umesto toga, duboko je udahnuo i po mazio je. Promeniće svoj pristup
nakon dogovora. Nikad je neće rizikovati ponovo. “Ne zvuči patetično.
Pođi sa mnom ovaj vikend. Ja ću završiti posao, dobićeš novac, a onda...”
81
Izvrnula je vrat tako da su joj se usne našle na njegovom grlu kad je

uzdahnula, njen topao dah zapahnuo je njegovu koţu učinivši da se opet
momentalno ukruti. “Videćemo.”
Videćemo u mom krevetu, a ja obećavam da te nikad, nikad neću
ponovo iskoristiti ili obmanuti, Emili Edvards. Obećavam.
Nagnuo se dole i spustio usne na njene, klimnuvši glavom. “Videćemo.”
Naglo se trgnuvši iz sanjarenja, Baret se namršti na Filedalfijski
horizont, osećajući uskraćenost i krivicu. Bio je to poslednji razgovor
koji su oni imali pre nego što ju je poljubio za laku noć i pet dana kasnije
i dalje se osećao kao potpuno đubre zbog njene zabrinutosti i što je
činio da misli da treba da nađe nov smeštaj. Samo je ţeleo da se vikend
završi i nedelja nije mogla da dođe dovoljno brzo. Baret se nije mogao
opustiti dok dogovor sa Harisonom ne bude završen i Emili ne bude bila
njegova zvanična devojka, a bilo je previše varijanti koje mogu uzdrmati
njegovu završnicu između sada i tada.
Dakle, da odgovori na Ficovo pitanje: Da li je bio nervozan zbog
vikenda?
“Ne. Nimalo.”
Fic je prevrnuo očima i stisnuo vilicu. Znao je da Baret laţe, a Fic
nikad nije lagao. Takođe nije ni varao i sigurno ne bi razmatrao
obmanjivanje ţene u koju je zaljubljen samo da postigne dogovor.
“Sjajno. Onda prestani biti seronja.” Fic mu tutnu dokumenta u ruke i
izađe iz Baretovog ureda bez druge reči.
Baret je uzdahnuo. Videće Emili sutra i za tri kratka dana, ceo ovaj
fijasko će biti gotov i oni će moći biti stvarno zajedno. Drţi se plana.
Biće u redu.
“Biće sve u redu,” uverio je sebe, kao da će izgovaranje reči naglas
učiniti da postanu istina.
***
“I dalje ne mogu da verujem da ga nisi videla od subote uveče,” rekla

je Valerija u petak posle podne, sedeći na Emilinom krevetu odevena u
82
helanke i topić dok se Emili pakovala za Hamptons. “Zato što zvuči kao
da je tvoj mali randevu bio prilično vruć.”
Valerija je dodala poslednji deo monotonim glasom dok je nameštala
komadić Emilinog donjeg veša i odapela ga prema njoj kao praćku. Emili
ga je skinula sa glave, bacajući pogled na njenu cimerku. “Veoma zrelo,
Val.”
“Umirem za detaljima, a ti ih ne odaješ!”
“Znaš sve što treba da znaš. Ljubili smo se nekoliko puta. Mislim da
imamo iskrena osećanja jedno prema drugome, ali smo sve stavili na
čekanje dok se ne vratimo iz Hamptonsa.”
“Zato što nisi prostitutka.”
“Baš tako.” Emili uzdahnu. “Iako sam imala trenutak, dva slabosti ove
nedelje.”
“Mogu samo da zamislim šta će se dogoditi kad mu budeš bila blizu.”
Emili se trgnula, a zatim duboko udahnula, savijajući njenu jedinu
seksi spavaćicu i spakovavši je u kofer.
“Mislim, delite sobu, zar ne?”
Emili je klimnula glavom. “Verovatno.”
“Što podrazumeva deljenje kreveta, zar ne?” upitala je Valerija
smisleno. “Što znači-”
“Što znači da ćemo moţda morati da se snađemo,” rekla je Emili brzo
pokušavajući da skrene Valerijinu paţnju sa njene trenutno omiljene
teme. Fuj! Emili je bila uzbuđena i dovoljno smetena oko Bareta i bez
dalje diskusije sa svojom cimerkom. A da ne spominje, nije bila sasvim
sigurna da je spremna da misli o spavanju sa Baretom Inglišem. Seks se
nije nikad bio visoko kotirao na Emilinoj listi prioriteta. Sada, suočena
sa mogućnošću da spava sa Baretom, osetila se malo uzdrmanom iz
korena.
“To je neka vrsta odlične ideje, Em. Znaš, to je bila veoma vaţna
gesta udvaranja u kolonijalnoj Americi. Bio je to jedini način da se bude
intimno bez…”
“Intimno,” Emili reče zadovoljno. Rano Američki rituali udvaranja su
bili Valerijino odeljenje, ali je Emili priznala, smatrala je materijal
83
fascinantnim. Srećom, Valerija takođe, jer je odustala od Bareta i

potrage za prljavim detaljima.
“Da li je sve van granica između vas dvoje? Jer iako se podrazumeva
da mladi ljudi pričaju celu noć dok su umotani do vrata, veruje se da
parovi jedan deo noći provedu ljubeći se,” promrmljala je prezrivo.
“Znam da se ljubim,” Emili promrmlja. “I znam čemu to vodi. Samo ne
mislim da je to dobra ideja, Val.”
“Šteta.” Uzdahnula je. “Tako je zgodan, a ti nisi odavno videla neku
akciju.”
Emili je dobacila cimerki ogorčen pogled. Kad je Val ţelela detalje,
nemilosrdna je. “Nemaš čas da predaješ? Mango ili nešto?”
Val napuči usnice. “Verovatno misliš mambo, koji Tia Andţelina ne
predaje, ili tango koji ona predaje. Govoreći o mambu, tu je
horizontalna verzija za koju se kladim da Baretu ne bi smetalo da radi
sa tobom. Znaš, kad budeš spremna.”
“Fuj! Misliš li da moţemo da prestanemo pričati o tome?” upitala je
Emili, kliznuvši u kupatilo za higijenskim potrepštinama i vrativši se sa
malom torbicom. “To čini stvari teţim.”
“To je ono što je rekao,” rekla je Valerija, smejući se. Sela je na
krevet, okrenuvši glavu u stranu kad Emili nije uzvratila smehom.
“Dobro. Prestaću. Hej... u međuvremenu, napredujem sa novim gazdom,
ali je zaista komplikovano.”
“Kako to?” upitala je Emili, smetena izborom koje odelo da spakuje
dok je Valerija brzo pričala iza nje. Treba li da ponese plavo odelo ili
crnu haljinu? Verovatno za veče. Ali šta će nositi tokom dana? Uzela je
neke ravne kaki pantalone i teget pamučnu bluzu. Nije bilo fensi, ali je
čisto. Našla je njen tamni, uzani dţins na dnu fioke i spakovala ih sa
Irskim ručno šivenim dţemperom koji je njena majka sašila za nju na
njen osamnaesti rođendan. Dţemper je imao klasične linije i bio je
topao. “...pa sve što sam uspela da saznam je da je zgrada trenutno u
vlasništvu kompanije koja se zove Giverni Holdings.”
Emili je naglo podigla glavu. “Šta?”
“Giverni Holdings. Zašto? Da li ti to znači nešto?”
84
Emili je odmahnula glavom. “Ne baš. Moji roditelji su se upoznali u

Giverniju. To je sve.”
“Ha. Dakle, odakle ta priča počinje, zar ne?”
“Više ili manje, pretpostavljam.” Slegnula je ramenima. “To je jedini
razlog zbog čega sam reagovala.”
“Dobro,” rekla je Valerija. “Ja ću da saznam gde je registrovan
Giverni Holdings i onda ću da saznam ko je iza toga, pa kad dobijem ime
osobe koja je vlasnik ove proklete zgrade... onda, pokazaću im šta
mislim.”
“Ne pali mostove,” Emili je upozorila, zatvarajući kofer. “Mi sad
moţemo da priuštimo da ostanemo ovde do posle Nove godine sa novcem
koji ću doneti u nedelju.”
“Moram da krenem.” Valerija uzdahnu, ustajući da zagrli prijateljicu.
“Treba li da ti poţelim sreću?”
Emili je uzvratila uzdahom, povlačeći ručicu njenog kofera i vodeći ga
do vrata. “Poţeli mi snagu.”
“Snaga,” izjavila je Valerija veselo, kad se zvono oglasilo da im kaţe
da je Baret stigao.
***
Nije da je bila obučena moderno (u tim mekim farmerkama sa

jednostavnim crnim dţemperom i crnim cipelama), ili da je izgledala
posebno sređeno (kosu je vratila u jednostavan rep), ili da mu je uputila
poseban osmeh (nije). Stalno je drţala oboren pogled. Ţudeo je da je
vidi od subote i videvši je da hoda od ulaznih vrata njene zgrade učinilo
da je njegovo srce zakuca sa čeţnjom. Svaki deo njegovog tela je
čeznuo za svakim delom nje i bio mu je potreban svaki deo njegove
samokontrole da ne posegne za njom.
“Hvala što si pristala na ovo,” rekao je otvorivši joj vrata dok je Smit
unosio njen kofer u gepek automobila.
“Naravno,” odgovorila je dobro uveţbanim glasom, koji je stekla dok
je ţivela u Haveford parku većinu svog ţivota. “Hvala što si me pozvao,
Barete.”
85
Kad je sela, posegnuo je u njegov dţep i izvadio verenički prsten.

“Spremna za ovo?”
Umesto da ga pusti da joj stavi prsten na prst, ispruţila je dlan i
prsten je pao na njega, uredno izbegavši ikakav kontakt. “Spremnija ne
mogu biti.”
Baret je počeo da podiţe prozor privatnosti između prednjih i
zadnjih sedišta, ali je Emili skliznula bliţe prozoru da pozdravi Smita, pa
ga je ponovo spustio.
“Kako trikovi, Smite?”
“Ne postoji takva stvar kao besplatan ručak, gospođice Emi.”
“Beda voli društvo.”
“Brojite blagoslove, dete.”
“Nikad ne ostavljaj za sutra ono što moţeš da uradiš danas.”
“Sve je dobro što se dobro svrši,” odgovorio je, tiho se zasmejavši.
“Pobedila si.”
“Uvek pobedim,” rekla je Emili, rumenih obraza i svetlih očiju kad se
okrenula da se suoči sa Baretom.
“Idemo, Smite,” Baret je rekao, podiţući prozor. Emili se polako
udaljila od Bareta, ostavljajući korak udaljenosti između njih koju je
mrzeo. Bacio je pogled na staklo iza kojeg je Smit vozio.
“Šta je to bilo?”
“Ja i Smit? To je odavno. Dopustio je da mu pomaţem da opere kola
nedeljom. Bilo je to veoma zabavno provedeno vreme, da ti kaţem.”
“Da li uvek tako pričaš sa njim? U klišejima?”
“Znaš šta je kliše, Barete? Ton koji sad koristiš.” Zategnula je usnice i
pogledala ga razočarano. “Smit je brz i pametan. Dok si na poslovnim
sastancima ili kad tvoji letovi kasne, popunjava ukrštene reči i druge
igre rečima dok te čeka. Mi igramo ’Kliše’ otkad sam bila mala. Čini da se
osećam pametnom... i vaţnom. Nikad ga ne bih iznervirala odbijajući
rundu. Tako mi kaţemo zdravo.”
“Ne osuđujem te.”
Slegnula je ramenima, prekrstivši ruke i pogledala kroz prozor. “Tako
mi se činilo.”
86
“Nisam. Obećavam, Emili, nisam. Mislim da si neverovatna.”

“Neverovatna baštovanova kćerka.”
“Tako je,” jednako je odgovorio, odbijajući da se uhvati na njen
mamac, odbijajući da prizna da je ona bilo šta osim potpuno jednaka
njemu u svakom pogledu. Promenio je temu. “Mrzeo sam što sam bio
daleko od tebe ove nedelje. Nisam najbolje društvo.”
“Pa, bolje da budeš,” rekla je. “Dug je vikend pred nama.”
Stisnuo je vilicu, pogledavši kroz prozor kad ju je tiho upitao. “Jesam
li ti nedostajao?”
Bila je tiha dugo vremena, a kad je konačno pogledao u nju i dalje je
zurila u prozor na autoput koji je vodio od centra Filadelfije do
aerodroma kao da je najviše fascinantna traka prostora koju je ikad
videla.
“Da,” konačno je šapnula bez ikakvog pokreta, bez gledanja u njega,
bez da je učinila bilo šta drugo.
Vratio se svom prozoru. To bi trebalo da bude dovoljno. Za sad.
***
U trenutku kad ga je videla kako stoji pored vrata automobila,

blistave plave kose na popodnevnom svetlu, znala je da će drţati se
podalje od njega ovog vikenda biti bitka njenog ţivota, zbog čega je
izabrala svađu sa njim. Nije učinio ništa loše, iako je njegov ton odisao
nadmetnošću koju nije volela kad ju je pitao o ’Klišeu’. Znao je da je
dete radnika, zar ne? I da su njeni roditelji i ostali zaposleni Ingliš
porodice, poput Smita, bili jednaki njoj, zar ne?
Ugrizla je se za donju usnicu. Brinula je o tome od samog početka. Da
li će to biti problem za njih?
Nije trebala dugo da razmišlja o tom pitanju, pre nego što je odgovor
došao do nje: Ne. Neće. Uprkos Baretovim privilegijama i njenim ranijim
brigama, zaista nije bio neki snob.
Emili ga je pogledala tajno koliko je mogla, njegovo moderno odelo i
novu kravatu. Njegove duge trepavice su se ogledale u prozorskom
87
staklu. Mislila je o njemu kako dinsta luk u kuhinji njenih roditelja i pije
Edvards pivo. Način na koji je pozvao doktora da se pobrine za njenu
majku i kako se prirodno smejao tokom večere sa njenim ocem. Kako je
izgledao u farmerkama i običnoj majici ili kako ju je pitao da li joj je
nedostajao. Baret bi sigurno povremeno delovao superiornije, ali
uglavnom kad je reč o poslovnim pitanjima. Otkad je Emili mogla da se
seti, bez obzira na granice koje bi trebalo da postoje između njih,
Baret ju je tretirao ravnopravno. Njegova osećanja prema njoj su bila
iskrena. Emili je bila sigurna u to.
Smit ih je odvezo u hangare odakle su manji, privatni avioni poletali,
pomogavši im sa prtljagom i sloţivši se da ih pokupi u četiri popodne u
nedelju na istom mestu.
“Srećan put, gospođice Em,” rekao je sa zabrinutim osmehom.
“Do ponovnog susreta,” zapevušila je u odgovoru.
Ne dodirnuvši je, Baret je pokazao na aviončić koji je čekao i Emili je
krenula ispred njega malim stepenicama u sićušan Robin 160A. Postojala
su dva mesta u prednjem delu za pilota i kopilota i dva pozadi, za
putnike.
“Hej, Dţimi,” rekao je Baret, povlačeći vrata aviona iza njega i
paţljivo ih zatvorivši. “Kip.”
“Ovo je Emili Edvards. Ona je moj saputnik danas.”
Kip je pruţio ruku. “Drago mi je što smo se upoznali, Emili.”
Emili se učitivo nasmešila i rukovala pre nego što je zauzela sedište
iza Kipa. Dţimi je već imao njegove slušalice i blago joj je klimnuo sa
njegovog sedišta, kraj njenog. Umesto pravog plafona, bio je mehur od
sivkasto-braon stakla preko Emiline glave što je verovatno doprinosilo
prelepom pogledu, ali nije ublaţavao njen strah od visine. Duboko je
udahnula, pokušavajući da smiri otkucaje srca.
Baret je seo pored nje, vezavši njegov sigurnosni pojas. “Hej. Dobro
si?”
“Letela sam samo par puta i nikad u ovako malenom avionu.”
“Oh. Ne brini. Dţimi i Kip su profesionalci. Oni su me prevozili preko
zemlje godinama dosad.”
88
Progutala je knedlu u grlu kad su propeleri zazujali glasnije. Baret je

pokupio neke slušalice koje su visile na naslonu za ruke njegovog sedišta
i ukazao na njene, a zatim na njene uši.
Emili je klimnula glavom, stavivši slušalice preko ušiju, ali su joj se
prsti nasilno tresli kad je spustila ruke na sedište. Nokti su joj se
ukopali u meku belu koţu dok su ubrzavali na pisti. Neposredno pre nego
što su se otisnuli u vazduh, okrenula se ka Baretu širom otvorenih očiju i
pre nego što je mogla da shvati šta je činio, nagnuo se preko sedišta i
osetila je njegove usne na njenim, njegove ruke kako joj drţe lice,
njegove prste u njenoj kosi. Potpuno šokirana njegovim postupcima,
nagnula se prema njemu, rukama pokrivši njegove, pritisnuvši ih još više
na njeno lice dok im je isprepletala prste.
Pomerila se na sedištu, postrance se oslanjajući da bude bliţe njemu,
stomak joj je trepereo dok su uspostavljali visinu – ili su to bili leptirići
u njenom stomaku od dodira njegovog jezika na njenom? Šta god da je,
izgledalo je utešnije i opasnije i odvlačilo joj je paţnju od malog aviona
koji je sad bio već gotovo u oblacima.
Konačno, Baret se odvojio od nje, blistavih usana i izustio. “Jesi li
dobro?”
Pustila je ruke sa njegovih, klimnuvši.
Nerado, dopustio je njegovim rukama da skliznu sa njenog lica, a
njegove zamagljene oči su i dalje bile prikovane za njene kad je spustio
ruke u njegovo krilo.
“Ţao mi je,” izustio je, snebivljivo slegnuvši ramenima.
“U redu je,” uzvratila je, osećajući zahvalnost zbog načina na koji ju
je omeo. Bilo je kao da je tačno znao šta joj je potrebno i zatim joj to
pruţio. Sve više i više, to je bio Baret u njenom ţivotu – osoba koja joj
pruţa ono što joj je potrebno. Osoba koja zove doktora usred noći i
pomaţe joj da zaradi dodatni novac za kiriju. Osoba koju je ţelela
pored nje kad se maleni avioni zatresu i uzdrmaju pri poletanju.
I odjednom, nedelja je izgledala beskrajno daleko.
89
Oh, Boţe, pomislila je, njeno srce se smirvalo dok je kroz prozor
posmatrala male gradove i sela kako prolaze ispod, molim te, neka
vikend proleti brzo kao ovaj mali avion.
90
POGLAVLJE 9
“Emili!,” uzviknula je Helena, uhvativši je za ruke kad je Emili

zakoračila u foaje najveće kuće koju ikad videla, pored Haveford parka.
Vikendica Harisonovih, Trejd Vinds, bila je zapanjujuća palata na kraju
privatne staze sa nepreglednim pogledom od 180 stepeni na okean.
“Konačno si ovde!”
Emili prihvati Helen za ruke dozvolivši starijoj ţeni da je privuče u
zagrljaj. “Tvoja majka?”
“Mnogo bolje, gospođo Harison.”
“C’est bon! I moraš me zvati Helena! Sad smo dobri prijatelji.” Ozarila
se na Emili, obavivši joj ruku oko struka i povela je do stepenica. “Ali,
stigli ste u najgori mogući trenutak. Svi smo krenuli na improvizovano
jedrenje, mada znam da ti i tvoj divan verenik“- nagnula se pravo da
poljubi Bareta u obraz - “moţete naći nešto da se zabavite na sat
vremena dok ne dođemo? Oui?”
“Oh, ja...” Emili je pocrvenela, duboko udahnuvši i nespretno se
nasmejavši na Heleninu insinuaciju.
“Ţozefina! Molim te, otprati gospodina Ingliša i madmazel Edvards do
njihove sobe! Kokteli na doku za sat!”
U vrtlogu svilenog šala i parfema, Helena protutnja kroz kuću da
uhvati korak sa ostatkom mornara,
Baret je pogledao Emili, jedva suzbijajući osmeh i Emilina ramena su
se lagano zatresla kad se okrenula i zapratila Ţozefinu-sobaricu uz
stepenice. Helena Harison je svakako veća od ţivota u svom okruţenju.
Skrenuli su desno i pratili Ţozefinu do kraja hodnika gde je otvorila
poslednja vrata sa leve strane. Pokazala im je da uđu. “Vaši koferi će
biti ovde za trenutak.”
“Hvala ti puno, Ţozefina,” rekla je Emili, nasmešivši se mladoj ţeni.
“Veoma si ljubazna.”
Zatečena, sobarica se ozarila i klimula Emili dok je zatvarala vrata za
sobom.
91
“Ljubazna si prema svima,” rekao je tiho Baret sa mesta gde je stajao

između dvoje od četiri francuska vrata koji su pruţali pogled na vodu.
Kroz bele lepršave zavese Emili je mogla da vidi zelenu travu koja je
vodila do vode, talase i plavo nebo, jedrlice koje plove na povetarcu.
Iskreno, bila je srećna da gleda bilo gde osim na veliki francuski krevet
koji je dominirao malom, ali šarmantnom sobom za goste.
“Moja majka je uvek imala omiljene. Znaš, ljude koji su noćili kod vas.
One koji su bili najljubazniji prema njoj.”
Baret se nasmešio, prešavši sobu i smestio se u fotelju pored kamina.
Emili je naslutila da je izabrao da sedne tamo, ne na krevet, da bi je
opustio i bila mu je zahvalna zbog toga.
Bila je bolno svesna njega u tako intimnom okruţenju, ponavljajući u
mislima njihov poljubac u automobilu, na kuhinjskom pultu, u avionu i –
oh, Boţe – na teniskim terenima.
“Tako je toplo ovde,” rekla je, odmaknuvši se od vrata i krenuvši ka
prozorima. Razdvojila je zavese i otvorila skup francuskih vrata koja su
vodila na terasu sa dve stolice. “Da sedneš napolje sa mnom?”
Gledao ju je sa njegovog mesta kraj vatre i uzdahnuo je, moţda malo
razočarano što napušta intimnost male sobe. Ustao je, skidajući jaknu,
čime su do izraţaja došli njegovi mišići na leđima. Emili je zurila sa
neskrivenim divljenjem, skrenuvši pogled kad se okrenuo, ali
prokletstvo, uhvatio ju je i iscerio se.
“Ţeliš li nešto da vidiš?” tiho je upitao, opuštajući kravatu. Emili je
gledala kako je skida, a zatim otkopčava dva gornja dugmeta njegove
košulje.
Usta su joj se osušila. Potpuno divan Baret Ingliš, koji joj je priuštio
fantastičan orgazam u subotu uveče stajao je ispred kreveta, u
njihovoj zajedničkoj spavaćoj sobi, skidajući se. Pritisnula je hladne
ruke na uţarene obraze i izašla na balkon. “N-ne, hvala.”
Kako dođavola da preţivi večeras kad nije mogla ni da gleda kako
skida kravatu?
Jadno se spustila u jednu od dve stolice, gledajući u spektakularan
pogled koji nije imao nikakva dejstva na nju.
92
“Samo sam zadrikivao,” rekao je, sedajući u stolicu pored nje.

“Nemoj,” rekla je, grickajući usnicu i zureći u vodu. “Molim te, nemoj
me zadrikivati. Dovoljno je teško.”
Njen ţivot je iznenada bio glup i van kontrole. Bila je na prekrasnom
mestu sa čovekom kojeg je oduvek ţelela, ali nije mogla da ga dodirne,
nije mogla da mu kaţe kako se oseća, ništa osim da skupi prste i prikupi
svaki delić samokontrole.
“Hej,” tiho je rekao, sklonivši vlas njene kose iza uha. “Biće mizeran
vikend ako ne moţemo, znaš...”
Okrenula se prema njemu.
“Pa, ne moţemo, znaš,” rekla je, upotrebivši vazdušne znake navoda.
“To je van granica.”
Tiho se narugao, gledajući u vodu pre nego što je zavrteo glavom. “To
nije ono što sam mislio. Ako ne moţemo, znaš - razgovarati, smejati se,
zafrkavati... biti u blizini.”
“Oh.” Osetila je kako joj se lice opustilo. “Samo sam nervozna,
pretpostavljam.”
“Hoćeš da čuješ nešto ludo?” pitao je, blago je pogledavši i klimnula
je. “I ja sam.”
“Baret ’Ajkula’ Ingliš? Nervozan što je sam sa devojkom. Ne verujem
u to.”
***
Pa, bar je moja ispovest smanjila napetost, pomislio je.

Tenzija u sobi od momenta kad su ušli je bila gotovo nepodnošljiva.
Veliki, upadljiv krevet... i sat vremena. Zastenjao je u sebi, gurnuvši u
stranu fantazije o tome kako bi voleo da provede tih sat vremena i
okrenuo se prema njoj.
“Onda očigledno nisi upoznala tu devojku.”
“Izgleda da nisam. Pričaj mi o njoj,” rekla, ponovo prekrstivši noge i
pokazavši na njega.
“Nisam siguran da bi trebalo.”
93
“Što da ne?”
“Pa, nije mi dopušteno da joj priđem ovog vikenda. Ne koliko ja hoću, u
svakom slučaju.”
“Zaista?”
Klimnuo je glavom, trudeći se da izgleda patetično. “Udvaranje je
zabranjeno.” Napravio je vazdušne znake navoda kao ona pre nekoliko
minuta.
“Hmm ,” zapevušila je. “Ali da ti je dostupna, šta bi joj rekao da te je
opčinilo kod nje? U početku?”
“U samom početku? Njene oči.”
Emiline usnice su se trgnule, dok su joj se obrazi rumeneli.
“Drţao sam je u krilu, a ona je zurila u mene iz svog roze ćebenceta
sa najplavljim očima koje sam ikad video i...” glas mu je utihnuo dok je
sada zurio u te iste plave oči.
“I?” šapnula je.
Duboko je udahnuo, dopuštajući mislima da lagano pređu sa scena
bebe koju je drţao u rukama do sećanja na nju kao male devojčice.
“Kad je bila mala, nosila je plave pletenice svuda kud bi išla. Padale su
joj niz leđa i njena majka ih je vezala u trake iste boje kao majicu ili
haljinicu koju je nosila.”
“Šta još?” upitala je, širom iznenađenih očiju.
Slegnuo je ramenima, otkačivši srebrno dugme za manţetnu i
postavivši ga na maleni stočić između njihovih stolica. Emili ga je podigla
i brzo okretala među prstima. Posmatrao je kako je dugme uhvatilo
svetlost i za sekundu je bio ljubomoran na to – glupo parče srebra – jer
je posegnula za njim tako lako.
“Kad je imala deset, mama mi je rekla da je slomila ruku kad je pala
sa hrasta,” polako je okretao manţetnu, koncentrišući se na zadatak, ne
usuđujući se da joj uzvrati pogled. Ako joj je pogled neţan ili još gore,
zanesen, ne bi bio u stanju da se zaustavi da je ne povuče u naručje.
“Bio sam brucoš na koledţu kad se to dogodilo i svakako sam planirao da
dođem kući tog vikenda, ali nešto me je nagnalo da kupim plišanog
94
medveda iz knjiţare u kampusu. Ostavio sam ga na njenim zadnjim

vratima uz napomenu koja je glasila-”
“Nema više lomljenja bilo čega,” šapnula je. “Nisam znala da si to bio
ti.”
Još uvek je nije pogledao. Duboko je udahnuo kroz nos, uţivajući u
sveţem mirisu slankastog vazduha na povetarcu.
“Šta još?” šapnula je.
Otkačio je i drugo dugme za manţetnu i postavio ga paţljivo na
stočić, ne sačekavši da vidi da li će ga uzeti, jer ako bi, posegnuo bi za
njenim prstima, tako da bi dodirivala njega umesto metala koji je bio
ceo dan pritisnut na njegov puls.
“Nosila je protezu kad je imala trinaest godina i mrzela ju je,”
krenula je da ga prekine, tako da je brzo nastavio. “Znam da ju je
mrzela... jer se prestala smejati. Bio sam kod kuće sa koledţa celo dugo
leto i svaki put kad sam je video, usnice su joj bile čvrsto stisnute.
Osim jednom, kad joj je moj brat Aleks izmamio osmeh na godišnjoj
letnjoj zabavi moje porodice. Dao mi je veliki podsticaj da isprašim
njegovu guzicu u kriketu tog popodneva.”
Emili je uzdahnula. “Crno oko!”
Baret je počeo paţljivo da okreće njegovu drugu manţetnu, namerno,
prigušeno se nasmejavši. “Uvek sam imao dobar zamah.”
“Jadan Aleks.”
Glava mu se naglo podigla na njene neţne reči, presekavši joj pogled
sa preciznošću. Frustriran je, na paljen i poslednje što je ţeleo je da
sluša o ’jadnom Aleksu’, dok je sam sa Emili prvi put čitave nedelje.
Slegnula je ramenima. “Nisi morao da udariš pravo u njega.”
“Uh. Jesam.”
Njene plave oči su bile neţne i tople, kad je nakrivila glavu na stranu.
“Hoćeš li me mrzeti ako upitam... šta još?”
“Ne znam kako da te mrzim,” promrmljao je.
Udahnula je dok je posmatrao njene vlaţne usnice, a njene oči su ga
preklinjale. “Barete. Molim te.”
95
Posmatranje njenih usnica učinilo je da mu sva krv pojuri u prepone.

Molila ga je da prestane i koliko god je ţeleo da posegne za njom, znao
je da ne bi trebao. Pročistio je grlo, vrativši paţnju na njegov rukav.
“Kad je imala petnaest godina, otišla je u Pariz – u Giverni – na leto,
da ostane sa njenom tetkom. Isprva, nisam znao gde je otišla, ali sam
skupio hrabrost da nonšalantno upitam njenu mamu gde je. Kad sam
saznao da se neće vratiti do kraja avgusta, razmatrao sam da kupim
kartu i odem u Pariz za vikend... samo da je vidim.” Podigao je pogled da
uhvati njene hipnotisanane oči, pre nego što pogledao nazad dole i
zavrnuo rukave na laktove i naslonio se u stolici, zagledavši se u more.
Slegnuo je ramenima. “Bio sam usred svoje letnje prakse za master iz
poslovanja, tako da se nisam mogao samo pokupiti i otići. Ali sam se
budio svakog dana razmišljajući o tome. Nagovarao sam i odgovarao
sebe od toga stotinu puta.”
Emili je bila tiha pored njega, njeni prsti su i dalje okretali dugme sa
monogramom, dok je disala samo dovoljno glasno da je čuje, da zna
koliko su njegove reči uticale na nju.
“Šta još?” upitala je neţnim, čvrstim glasom.
“Kad je imala devetnaest godina, skoro sam se verio.”
Jeknula je pored njega i dugme joj je ispalo iz prstiju, kotrljajući se
po podu do ivice malog balkona. Nagnula se da ga pokupi i drhtavim
prstima ga stavila na stočić pored drugog.
Kad je pogledala u njega, bio je zatečen konfuzijom u njenim očima.
Posesivnost, bes, čeţnja, nesigurnost, iznenađenost. Za njega. Zbog
njega. Stisnuo je vilicu, jer mu je njeno lice govorilo koliko je ţeleo i
bilo mu potrebno da zna, kako se osećala, čak i ako nije sama bila
sigurna. Dalo mu je nadu – pravu nadu da će, kad se nedelja završi, biti
zajedno na kraju.
“Nisam znala,” šapnula je.
“Niko nije znao,” rekao je. “Nikad je nisam pitao.”
“Šta se dogodilo? Imao si dvadeset sedam godina…” izgledala je tako
daleko od njega i mogao je da vidi kako njen mozak pokušava da se seti
sa kime je izlazio kad je imala devetnaest. “B-Bri...”
96
“Bri Ambler.”
“Da.” Emili je klimnula glavom, nabravši obrve. “Došla je za Dan boksa.”
“Moja mama nikad nije odobravala da pozovemo nekoga ko nije član
porodice za Boţić, ali sam hteo da je prvo upoznam sa svima pre nego
što je zaprosim, pa sam je pozvao sledećeg dana. “Stisnuo je vilicu,
nesposoban da pogleda u Emili bez ţelje da posegne za njom, da je
dodirne, okusi. Nosnice mu se raširiše i ustao je, stavivši dlanove na
ogradu.
“Šta se desilo?” upitala je iza njega, drhtavog glasa.
Baret je pogledao u njeno divno, uzdignuto lice i jednostavno rekao.
“Bila si tamo.”
***
Bila si tamo.
Reči su je pogodile kao eksplozija, izbivši joj sav vazduh iz grudi i oči
su joj zasuzile.
Slegnuo je ramenima, okrenuvši leđa okeanu da se suoči sa njom. “Kad
sam ušao sa Bri, bila si tamo. Duge noge, plave oči, plava kosa. Nisam te
video godinu dana i u međuvremenu si odrasla. Nisam mogao da skinem
pogled sa tebe i znao sam da ne bi bilo fer da nastavim dalje sa Bri.
Raskinuo sam sa njom te noći kad smo se vraćali u grad.” Progutao je
knedlu, pretraţujući joj oči.
Osetila je kako joj se lice iskrivilo u neverici, nadi i tihoj agoniji zbog
situacije u kojoj su bili. Iako je uvek volela Bareta na njen tihi način,
Emili je bila u mraku o Baretovim osećanjima prema njoj većim delom
njenog ţivota. Saznati da ju je posmatrao, proučavao, divio joj se toliko
godina? Da je ostavio moguću suprugu zbog nje? Bilo je skoro previše da
obradi sve odjednom.
Emili je ustala bez reči i ušla u tišinu spavaće sobe, ţeleći da pobegne
od njega, ţeleći da vodi ljubav sa njim, nemajući pojma kako da
kontroliše primitivne otkucaje njenog srca koje je kucalo za njega i u
97
strahu od njega. Krv je tekla njenim venama sa strašću i upozorenjem i

osetila je da su joj obrazi vreli i rumeni, kao da je jul, a ne oktobar.
“Emili?”
Stajao je na ulazu u sobu, visok i jak, potamnelih plavih očiju
ispunjenih brigom.
“Barete,” upozorila ga je.
“Stalno si pitala,” rekao je niskim, nemilosrdnim glasom, ne
pomerajući se sa mesta gde je stajao.
Ugrizla je donju usnicu.
“Nemoj,” za reţao je.
Vrelina joj je isprala koţu poput vatre na jednostavnu komandu.
Pustila je usnicu polako i namerno je ponovo uhvatila među zube.
Prešao je sobu u trenu, primio joj glavu između njegovih dlanova kad
je spustio usne na njene, hitno, strasno, kaţnjavajuće. Zubi su im se
sudarali, njihov dah se pomešao dok su im se jezici luđački preplitali.
Emili je gurnula prste u njegovu zlatnu kosu, koja je bila zagrejana od
sunca i zastenjala mu u usta kad ju je pomerio napred. Osetila je krevet
iza kolena i pustila ga da je gurne dovoljno da padne na leđa, a zatim je
pokrio njeno telo njegovim. Grudi su mu bile teške na njenima dok je
harao njenim ustima, zahtevajući, uzimajući sve što mu je davala posle
dugogodišnje čeţnje. I predala se. Ponudila je sve ovom muškarcu koji
je delovao tako hladno, ali je odisao vrelinom, koji je učinio da zaboravi
na sve što postoji osim njega.
“Emili,” uzdahnuo je, usnama prelazeći preko osetljive koţe njene
vilice, spuštajući vrele, vlaţne poljupce na putu do uha, a zatim neţno
uzimajući njenu ušnu resicu između zuba. Upinjala se protiv njega zbog
slatke oštrine senzacija, zajecavši, stegnuvši mu lice i usmerivši mu usne
na njene.
To što je pamtio svaki malen detalj njenog ţivota i čuvao te ţivopisne
detalje poput nekakvog blaga, istovremeno ju je očaravalo i
sablaţnjavalo. Bio je Baret Ingliš, a ona je Emili Edvards. Da li to znači –
moţe da znači – da je zaljubljen u nju? Ideja je bila tako uzbudljiva, a
98
ipak tako zastrašujuća. Sklonila je usne od njegovih, izvivši vrat na

stranu tako da nije mogla da vidi njegove oči.
“Stani,” zastenjala je, spustivši ruke sa njegovog lica na krevet pored
njenih bokova. “Stani. Molim te.”
Dugo i duboko je uzdahnuo, njegov vreli dah učinio je da zadrhti dok
su mu se usne odmarale na pulsu njenog grla. Prigušen zvuk mu je dopro
iz grla, kao da je pokušao da kaţe nešto pa se predomislio. Topla, teška
teţina njegovog tela još uvek ju je intimno pritiskala.
“Samo mi daj sekund,” promrmljao je, postepeno izvlačeći ruke iz
njene kose na krevet sa svake strane njene glave. Odgurnuo se i stopala
su mu se našla na podu u podnoţju kreveta.
Dok je stajao, Emili je izvrnula vrat i pogledala ga još uvek leţeći na
krevetu. Videla je zabrinutost u njegovim očima i frustraciju koja mu se
očitavala na vilici. Skrenula je pogled, uspravila se, a u glavi joj je zujalo
dok se polako pomerala do ivice kreveta. Drţala je spuštenu glavu, što
znači da je direktno zurila u njegov struk ispred nje. Progutala je
knedlu, dopuštajući da joj pogled odluta do njegovih bokova i velike
izbočine u njegovim pantalonama. Zadrhtala je, poţelevši da nisu vezani
dogovorom koji uključuje novac, ţeleći da mogu da istraţe međusobna
osećanja koja su sve više rasla i konačno odu do kraja. Izgledalo je da
ipak neće drţati osećanja na distanci, bez obzira koliko je pokušavala.
Moţda zato što je njeno srce – kojem bi trebalo vremena da se prilagodi
i prihvati novu ljubav u njenom ţivotu – već prihvatilo Bareta odavno.
“Nije da ne ţelim,” promrmljala je jadno, sedeći na njenim rukama da
ne bi došla u iskušenje da posegne, povuče njegovo telo ka njoj i spusti
glavu na njegov ravan, čvrst stomak.
“Nećeš.”
“Ne mogu,” rekla je, pogledavši ga blistavim očima, crvenih usnica.
Klimnuo je glavom, čvrsto stisnuvši usne i imala je uvid u strogo
poslovnog Bareta, koji nije voleo da prihvata ne kao odgovor. Iznenadio
ju je, ponudivši joj slab osmeh. “Neka bude po tvome, Emili.”
Zgrabio je njegovu jaknu, okrenuo se i izašao iz sobe.
99
***
Baret nije imao pojma gde se zaputio, ali se nadao da njegovo

odredište uključuje čašu, nešto leda i najmanje tri prsta pristojnog
viskija.
Prokletstvo, ali nije nameravao da je tako napadne. Jeste. Ali, nije.
Da li je ţeleo da spava sa njom? Jeste… Da li je svaka ćelija njegovog
bića ţudela za njom? Jeste. Da li je protekla nedelja bila bolna? Jeste.
Ali nije počeo pričati o njegovim ’Uspomenama na Emili’ koristivši ih kao
tehniku zavođenja, nekako se to jednostavno desilo. I više nego što se
sećao, što je više mislio o njihovim povezanim ţivotima, postajao je sve
više siguran u to koliko mu je potrebna i koliko ţeli da ona bude trajan
deo njegove budućnosti.
I to prokleto grickanje usnice. Šta je trebalo da uradi? Mogao je da
se opkladi da ga je namerno provocirala.
Skrenuo je levo u podnoţju stepenica i ušao u dnevnu sobu sa
nautičkom temom, do malog bara uguranog između elegantnih belih
polica za knjige. Skinuo je čašu, odčepio flašu viskija i sipao sebi pola
čaše.
“Pijemo sami?”
Baret se iznenađeno osvrnuo. Nije bio primetio bilo koga drugog u
sobi, ali je pogledao preko ka prozorima ugledavši sivu glavu Dţ.Dţ.
Harisona kako viri iznad vrha velike udobne stolice preko puta masivne
slike prozora koji je pruţao pogled na okean.
“Ţao mi je, gospodine,” rekao je Baret. “Nisam vas video tamo. Pitao
bih vas za dopuštenje.”
“Mi casa es su casa,” rekao je Dţ.Dţ., prelazeći sobu da ponudi Baretu
njegovu ruku. Njegove čelične sive oči glatko proceniše mladog čoveka.
“Ali moj posao nije tvoj posao... još.”
“Ne jedrite, gospodine?”
“Dţ.Dţ, molim te. Hajde da se pretvaramo da smo prijatelji.”
Baret je se suvo osmehnuo, pustivši ruku starijeg čoveka nakon
čvrstog rukovanja. Kladio se da je Dţ.Dţ. svojevremeno i sam bio ajkula
100
nekad davno. Da nisu bili na suparničkom stranama dogovora sada, Baret

bi se otvoreno divio njegovoj snazi. “Ne jedriš, Dţ.Dţ.?”
“Ja sam više čovek za ribolov. Ti?”
“Ne mogu reći da sam veliki ljubitelj vode.”
Dţ.Dţ. je suzio oči. “Sigurno si ljubitelj mog posla sa brodogradnjom.”
“To je unosno... ili moţe biti.”
“Nije na prodaju,” za reţao je stariji muškarac.
“Najmanje sedamdeset procenata je bilo. Jedva smo morali da
pitamo. Vaša braća i sestra ţele da prodaju.”
Dţ.Dţ. je tiho frknuo, zavrtevši glavom. “Zato što nijedan dan
njihovog ţivota nisu radili u Harison brodogradnji. Teško je biti
najstariji, eh, Barete? Celo porodično nasleđe pada na tebe.”
Baret je otpio dug gutljaj njegovog pića, njegove oči ništa nisu
odavale. Nema simpatije. Nema empatije. Nema povezanosti. Posao je
posao. Harison brodogradnja je pravila jahte, teretne brodove i
ribarske brodiće i to je donosilo pristojan prihod, ali je nije
funkcionisalo efikasno. Kad jednom bude bila u rukama Ingliš&sinovi
donosiće sjajan profit i iako je Baret zapravo osetio malo simpatije
prema Dţ.Dţ. Harisonu, nikad nije dopuštao da mu lična osećanja
zamagle poslovno rasuđivanje... osim, pomislio je ogorčeno, kad je reč o
Emili Edvards.
“Slaba tačka?” upitao je Dţ.Dţ., zamišljeno gledajući u Bareta.
Prokletstvo. Prestani misliti o njoj. “Ne, gospodine. Odličan viski.”
Dţ.Dţ. je pokazao na uramljenu fotografiju na polici pored bara. Bila
je crno-bela i prikazivala bradatog momka kako ponosno stoji pored
malog ribarskog brodića sa imenom ’Trejd Vinds’ uredno ispisanim na
strani.
“Moj deda je sagradio njegov prvi ribarski brodić sa njegovim
sopstvenim rukama. Tako dobrim umetničkim radom, sagradio je drugi i
prodao ga, a zatim još jedan. Moj otac me je vodio na dokove i pokazivao
mi brodove koje je moj deda ručno izradio pre nego što su otišli u
masovnu proizvodnju. Sada mi prodajemo jahte i teretne brodove,
101
takođe. Ali sve je počelo od ručno izrađenih ribarskih brodića. Zar ne

razumeš to?”
“Dirljiva priča. Znamo da je tvoje srce u Harison brodogradnji,
Dţ.Dţ. I upravo zbog toga bismo hteli da ti ponudimo poziciju u odboru i
garantovano mesto konsultanta za naredne tri godine pre nego što ti
isplatimo veoma, veoma velikodušnu otpreminu.”
“Jebite se ti i tvoja velikodušna otpremina”, za reţao je Dţ.Dţ.,
uzimajući besan gutljaj njegovog sopstvenog viskija kad je uhvatio
Baretov pogled. “Ostavi moju kompaniju na miru.”
“Imamo sedamdeset procenata u korpi. Preuzeću odbor do Boţića, i
prisilićemo te ako budemo morali.”
Baret je zurio u Dţ.Dţ., čekajući da oseti taj trijumfalni osećaj...
osetio ga je stotinama puta pre i uvek ga poredio sa načinom na koji se
morao osećati lovac kad konačno zada smrtonosan udarac plenu. Moćno,
dominantno.
Iznenađujuće, to se danas nije desilo. Po prvi put u poslednjih
nekoliko godina, nije to osetio. Baret je se osećao malo loše i dosadno.
“Pokušaj,” za reţa stariji čovek. “Moji ljudi će otići.”
“Na Boţić, neće.” Znao je sve prave stvari da kaţe, ali nije osećao
nikakvo zadovoljstvo dok ih je govorio.
“Znam ljude koji prave ove brodove. Znam ljude koji ih kupuju. Zar ne
vidiš to? Zar ne razumeš?”
Osetio je njen parfem pre nego što ju je čuo ili video kako ulazi u
sobu i njegov glas omekša znajući da je ona u blizini. “Izgradili ste divnu
kompaniju, gospodine. Mi ćemo je učiniti još boljom.”
Baret se nije okrenuo da je pogleda, ali je čelik bio sve samo ne
nestao iz njegovog glasa kad je završio dodajući, “Prihvati dogovor,
Harisone. To je u tvom najboljem interesu.”
“Videćemo, Ajkulo,” rekao je Dţ.Dţ., podrugljivo pretraţujući Baretov
pogled, pre nego što mu je osmeh obasjao lice. “Zaista, Emili, tvoj
tajming nije mogao da bude više savršen.”
102
POGLAVLJE 10
Bilo je to dugo veče, najblaţe rečeno. Od trenutka kad je Emili našla

Bareta i Dţ.Dţ kako razgovaraju u dnevnom boravku, Baret je bio u
mrzovoljnom raspoloţenju. Posluţeni su im kokteli na doku, a zatim su
imali lepu jastog večeru al fresco sa gitaristom koji je šetao oko dugog
stola sa svećama za kojim je sedelo osamnaestoro gostiju, primajući
zahteve. Ali sa ne pričljivim Baretom koji ju je ostavio, očigledno u
svađi sa Dţ.Dţ.Harisonom i verovatno još uvek neraspoloţen posle
njihove prekinute seanse ljubljenja, veče joj je postajalo naporno. Emili
je uglavnom ljubazno razgovarala sa gospodinom pored nje, prilično
dosadnim advokatom koji je došao u posetu iz Njujorka.
Nakon deserta, kad je Emili bila sigurna da je naučila sve što je
moguće znati o zakonu autorskog prava, uzela je izgovor od troje
ostalih gostiju koji su se povukli na spavanje i učinila isto. Kad je ustala,
Baret ju je uhvatio za ruku prvi put cele večeri i nakon što je zahvalio
Heleni i Dţ.Dţ. za predivnu večeru, otpratio Emili u kuću.
Nije pomerala ruku, jer se osećala tako dobro i prirodno drţeći
njegovu, a i jer joj je nedostajala njegova toplina cele noći. Pogledavši u
njegovu čvrsto stisnutu vilicu dok su se peli stepenicama, palo joj je na
pamet da istraţivanjem njihove međusobne atrakcije, nije obavljala
dobar posao ispunjavanja obaveza prema njemu. Trebala je da bude
njegova verenica, neko ko bi smekšao njegovu grubu spoljašnost i
pomogao mu napreduje što više ovog vikenda.
Emili je preplela prste sa njegovima, stisnuvši mu ruku, fascinirano
gledajući kako mu se vilica opustila i njegove crte lica omekšale zbog
kontakta. To je učinilo da shvati koliko mu je potrebna, najblaţe
rečeno. Nije mu ponudila ništa od toga otkad ju je pokupio tog
popodneva. Bila je izabrala svađu, rastresena u avionu i toliko vremena u
njihovoj sobi koncentrisana na njegova sećanja o njoj, da ga nije ni
pitala o poslu koji je ovde trebao da završi. Nije mu pomagala, ometala
ga je, sve zbog njenog srca koje je bilo tako opčinjeno njim.
103
Pa, mogla je da promeni stvari. Ono što je Baretu sad bilo potrebno
nije ljubavna okupacija da ga drţi na paljenim i smetenim. Potrebna mu
je vrsta ţene koja bi mogla biti njegova prijateljica. I kad volite
nekoga, znate šta im je potrebno i uţivate trudeći se da im to pruţite
najbolje što moţete...i to je upravo Emili nameravala da učini.
Otvorio je vrata njihove sobe i ona mu je neţno pustila ruku dok su
ulazili unutra, rešena da ne dozvoli da intenzivna seksualna napetost od
popodneva ponovo za dominira malim prostorom. Pogledala ga je u
polumraku, uključila lampu na noćnom stočiću i posegnula da skine
minđuše.
“Barete,” upitala je, dok je stajao na vratima. “Reci mi kad sam ušla
večeras šta sam prekinula tebe i Dţ.Dţ. Harisona.”
Izgledao je zbunjeno na trenutak, a zatim je protrljao oči prstima i
počeo da skida sako. Emili ga je uzela od njega, otišla do plakara u
kojem je našla vešalicu i okačila ga. Kad se okrenula, sedeo je na ivici
kreveta.
“Ne znam šta nije u redu sa mnom. Glava mi nije u igri.”
“Šta je u igri?” upitala je, skliznuvši iz njenih potpetica do kupatila
gde je napunila dve kristalne čaše vodom. Donela je jednu do Bareta
koji je sedeo u stolici pored vatre i pruţila mu je.
Pogledao je u nju, lice mu se razneţilo dok je uzimao čašu. “Nemoguće
je da si zainteresovana za to.”
“Obećavam ti, jesam.”
Izgledao je nepoverljivo, podigavši usnice. “Stvarno?”
“Izgledali ste kao da ćete skočiti jedan na drugog... a ti si kasnije bio
tih i zamišljen.”
“Definitivno sam hteo da zaskočim nekoga, ali to nije bio Dţ.Dţ.
Harison.”
Pocrvenela je, odmahujući glavom. “Flert.”
Pijuckao je vodu, gledajući u nju preko čaše, odlučujući da li da
pogura njegovu prednost za više flertovanja ili da prihvati njenu ponudu
da pričaju o poslu. Na kraju, uzdahnuo je, gurajući njegove cipele sa
104
nogu i prebacivši noge na krevet. Zavalio se na jastuk, gledajući u plafon

i odgovorio na njeno pitanje.
“Ţelim da kupim njegovu kompaniju. On ne ţeli da je proda.”
“Kako moţeš da kupiš nešto što nije na prodaju?”
“Pa,” rekao je, “ima tri brata i jednu sestru od kojih svako od njih
poseduje 17,5 procenata kompanije. To je sedamdeset procenata. Niko
od njih nikad nije radio za Harison brodogradnju ili poseduje emotivnu
povezanost sa kompanijom. Ţive od kamata koje dobijaju od njihovih
akcija, ali inače imaju malo učešća u svakodnevnim operacijama. Samo
jedno od njih čak dolazi na sastanke odbora. U svakom slučaju,
kompanija se procenjuje na 250 miliona dolara. Svako od njih bi prodao
akcije za 42 miliona dolara. Ali Dţ.Dţ. odbija da proda.”
“U trideset procenata, dobio bi... o moj Boţe, 75 miliona dolara? To
nije tačno!”
Baret je klimnuo glavom u plafon. “Jeste.”
“I on odbija?”
“Aha. Iz petnih ţila.”
“Zašto?”
Baret je duboko uzdahnuo kroz nos i izdahnuo. “On voli kompaniju. Ne
ţeli da odustane od nje. Ne ţeli da se odrekne kontrole. Nešto o
ribarskim brodićima i njegovom dedi.”
“Ohhh,” rekla je Emili. “Ima emotivan ulog u kompaniji.
Pretpostavljam da ne moţeš staviti znak dolara na to.”
“Obično mogu.”
“Pa, šta ćeš da uradiš? Ako neće da proda?”
Baret je frknuo. “Biće komplikovano, ali ću ipak dobiti kompaniju na
kraju.”
“Kako komplikovano?”
“Kupiću sedamdeset posto. Sa tom većinom, preuzeću odbor. Prisli ću
ga napolje.”
“To zvuči hladno i komplikovano,” primetila je, pokušavajući da
prikrije razočaranost koja se osećala u njenom glasu.
105
Trgnuo se, a ona je osetila da bi moţda trebao da odvoji malo

vremena da razmisli o tome šta je kompanija značila za Dţ.Dţ Harisona.
“Hladno ili ne, komplikovano je,” sloţio se, oslanjajući se na lakat i
okrenuvši se na stranu da je pogleda.
“Ima lojalnost njegovih zaposlenih. Mogli bi da napuste fabrike. Moţe
da nam oteţa stvari. To ne bi bio gladak prelaz kome sam se nadao.”
“Zar ne postoji drugi način?” upitala je.
“Ako postoji, ne znam koji je.”
“Moraš shvatiti šta ţeli. Šta bi ga usrećilo.”
“Zadrţavanje njegove kompanije. Ne dolazi u obzir.”
“Pametan si, Barete. Smisli neki drugi način.”
Prigušila je zevanje, ustala, nadajući se da će zadrţati njihov
razgovor u toku dok se presvuče i sredi-umota u pokrivač, skroz- pored
njega u krevetu. Otvorila je njen kofer u potrazi za njenom pidţamom,
shvativši da je sve što je ponela bila njena jedina super seksi svilena
spavaćica. Pokušavala je da odrţi konverzacionu vibru među njima i znala
je da bi seksi pidţama ometala Bareta.
“Sranje,” rekla je. “Zaboravila sam pidţamu.”
Pogledala je u Bareta, uvidevši njenu grešku trenutak prekasno. Oči
su mu se raširile, potamnele, dok je zurio u nju. “Nema prigovora ovde.”
Napućila je usnice, očajnički pokušavajući da ignoriše kako je potpuno
divno izgledao kad je flertovao sa njom. “Mogu li da pozajmim majicu i
neke bokserice?”
“Ţeliš da pozajmiš moj donji veš?”
“Ţelim nešto udobno da obučem za spavanje, Barete. To je sve.”
Njegove oči su namerno ţudno odmerile njeno telo u crnoj koktel
haljini koju je nosila sa bosim stopalima.
“Šta ako kaţem ne?”
“Onda ću spavati u farmerkama.”
“I brushalteru?”
“I košulji koju sam danas nosila.”
Uvio je usnice i prevrnuo očima, ustajući iz kreveta da od pakuje
njegov kofer, koji je bio na raf za prtljag preko puta sobe od njenog.
106
“Znaš šta, Emili? Mrzim tvoja ’izvan-granica’ pravila,” rekao je, bacivši
joj čist par bokserica i majicu. “Stvarno mrzim.”
Uhvatila ih je, pritisnuvši ih na grudi i krenula u kupatilo.
I ja, Barete, mislila je, dok se presvlačila. I ja.
***
Dok se Emili presvlačila u kupatilu, Baret je odbijao da razmišlja o

njoj kako stavlja njeno golo telo u njegov donji veš i primorao njegove
misli da se vrate na njihov razgovor. To nije bio mali podvig. Kad je
rekla, zaboravila sam pidţamu, odmah je se ukrutio. Nije to izgovorila
koketirajući ili kao poziv. Njen ton je bio izravan. Boţe, izgubio je
razum.
Okrenuo se na leđa, stavivši ruke na jastuk ispod njegove glave. Volja
koja mu je bila potrebna da povuče njegovo telo dalje od njenog ovog
popodneva, isisala mu je svu snagu koju je imao i iskreno, počeo se pitati
da li uopšte dobra ideja što je Emili ovde. Nije mogao da je ima. Misli o
njoj toliko da se nije mogao fokusirati ni na posao.
Ipak. Imajući je ovde-na bilo koji način- prijalo je njegovom srcu, ali
je morao da smisli kako da nastavi sa poslovima sa Emili koja mu je
odvraćala paţnju. Nije odustajao od bilo čega u njegovom ţivotu.
Podigao je pogled kada je izašla iz kupatila. Njegova majica blago se
podizala na njenim grudima, ušuškana u njegove bokserice. Lice joj je
bilo očišćeno od šminke, nosila je rimless naočare i njene duge, bele
noge i malena stopala neţno su obišla oko kreveta. Da li je izgledala
konvecionalno seksi? Ne. Da li je Baret ikad nekoga ţeleo toliko koliko
je ţeleo Emili Edvards u tom trenutku? Ne.
Blago je zastenjao kad je povukla prekrivač i legla u krevet pored
njega, poloţivši njenu glavu na jastuk i uzdahnula. Iako je bio preko
prekrivača i ona bila ispod, bio je bolno svestan njene blizine i sve što je
ţeleo je bilo da posegne za njom.
107
Prevrnuvši se na stranu, poloţio je njegovu ruku preko njenog

stomaka. “Da li je ovo okej?”
Oklevala je, očima pretraţujući njegove. “Moţemo li biti prijatelji
večeras?”
“Samo prijatelji?”
“Ne mislim da ćemo ikad moći biti samo prijatelji, Barete. Ali moţemo
li pokušati? Samo večeras?” tiho je upitala.
Osetio je da ima prostora za pregovore, ali je umesto da iskoristi
njegovu prednost, klimnuo glavom, spustivši obraz na jastuk pored nje,
blizu njenog ramena. Privukao ju je malo više blizu njega, a ona se
opustila pored njegovog tela. Bilo je nekarakteristično za njega da se
povuče iz poboljšavanja dogovora, ali je Emili potresala sve što je znao o
tome ko je on.
“Moţemo.”
“I dobar prijatelj sluša... pa pričaj,” rekla je, uvlačeći se dublje u
krevet i bliţe njemu, uzdahnuvši u udobnosti.
Da li moţe da uradi ovo? Da li moţe da drţi ţenu koju voli u naručju, u
krevetu i samo priča sa njom? Zurio je u njeno lice u profilu, lice o
kojem je razmišljao bezbroj puta tokom njegovog ţivota. Ako je to bilo
ono što je ţelela, što joj je potrebno, onda da, mogao je.
“Pa, ne ţelim komplikovan korporativan prelaz. Radije bih uredan.”
“Sećam se,” rekla je i čuo je smeh u njenom glasu. Okrenula se ka
njemu. “Tvoj predlog? Onog dana na Pennu kad si me pitao da budem
tvoja laţna verenica? Rekao si, “Ne ţelim komplikacije. Ţelim urednost.”
Sećaš se?”
Iscerio se, a zatim napućio usnice i odmahnuo glavom. “Ironija? Jer
kako ovo kako odmiče postaje komplikovano.”
“Ne,” insistirala je tiho. “Samo je privremeno.”
Osmeh mu je prešao u mrštenje i osetio je da mu je lice očvrsnulo.
“Ne ţelim da to bude privremeno, Emili.”
“Ovo,” rekla je. “Ovo sada. Ti na prekrivaču, ja ispod. To je samo
privremeno.”
108
Uzdahnuo je kad je razumeo šta je rekla. Rekla je da je njihova

razdvojenost privremena? “Ali mislim da si rekla, ’Videćemo’,... nakon što
se ovaj vikend završi.”
“Barete,” šapnula je, okrenuvši se postrance i neţno spustila njen dlan
na njegov obraz dok im se dah mešao u dolini jastuka između njih. “Znam
šta ţelim kad se vikend završi.”
“Mene?” uzdahnuo je.
“Tebe,” odgovorila je, nagnuvši se napred da neţno spusti usnice na
njegove.
Njegovo srce je zadrhtalo prepuno ljubavi prema njoj, dok je njegov
um obrađivao činjenicu da time što nije insistirao, nekako dobio baš ono
što je ţeleo. Njegovi prsti, koji su je drţali bliţe njemu preko
prekrivača, opustiše se, iako mu je ruka i dalje bila prebačena preko
njenog tela, privlačeći je neţno još bliţe.
Naslonila se nazad na krevet, svetlih i srećnih plavih očiju i osmehnula
mu se. “I ti ţeliš mene.”
“Uvek,” odgovorio je svečano, progutavši knedlu u grlu dok se opijao
lepotom njenog lica, pramenovima kose koje su lagano padale preko
njenog uha, svetlim trepavicama koje su delikatno lepršale iza naočara,
pegicama posutim na njenom nosiću, ruţičastom mekoćom njenih usnica.
Rekao bi istinu: da je apsolutno i nepovratno zaljubljen u nju i da je
uvek bio.
“Sad mi reci nešto više o poslu.”
***
Emili je videla to u njegovim očima, u intenzivnom načinu na koji ju

posmatrao, bez dileme šta se dešavalo među njima. Voleo ju je. Bila je
sigurna u to.
Povukla je ruku sa njegovog lica, sklopivši ih ispod njene glave dok je
zurila u njega, darujući mu mali, ohrabrujući osmeh.
Na neki način je mentalno slegnuo ramenima. “Nema baš puno toga da
se kaţe.”
109
“Ima još. Znam to. Osećam.”

“U redu,” uzdahnuo je. “Sklapanje dogovora čini da se osećam dobro.
Stvarno dobro. Kao skijanje niz planinu, skakanje iz aviona ili sjajan
seks. To je uzbudljivo. Euforično. Ali, ovo ne deluje uzbudljivo... i ne
znam zašto.”
Sjajan seks. Ha. Emili se ukočila dok su joj se reči vrtele u glavi.
Sjajan seks. Hm. Sa koliko je njih Baret uţivao u sjajnom seksu? Koliko
je sjajan bio seks koji je iskusio? Kako će uporediti njihov seks sa
sjajnim seksom koji je imao sa drugim ţenama? Da li bi mogao da se
poredi uopšte?
Sa četiri godine provedene na redovnim studijama, još tri potpuno
fokusirane na njene master i sada još duboko uvučena u doktorske
studije, nije imala mnogo vremena za momke. Nije da je Emili ţelela da
bude devica sa dvadeset četiri godine i sigurno nije bila protiv seksa ili
ga se plašila, ali nikad nije bilo prilike... pa, da ga zapravo ima. Uvek je
htela da pokuša – da nađe neku odgovarajuću osobu, da se zabavljaju
određeno vreme, zaljube se i da imaju ’sjajan seks’. Ali se jednostavno
nije desilo... ne još. Osim toga, nikad nije dozvolila da njen seksualni
status, ili nedostatak istog, pomislila je suvo, definiše ko je bila. Ne, još
nije imala seks. Da, volela je jogurt od limuna. Bili su to delovi nje, a ne
njena celokupna ličnost.
Ali, sada, slušajući Bareta kako spominje ’sjajan seks’ kao sasvim
normalnu stvar, nije mogla da se ne zapita... da li bi ga razočarala? Da li
bi mu smetalo to što je pročitala dosta knjiga, pa čak i od gledala
nekoliko prljavih video snimaka, ali zapravo nikad nije to učinila? Sjajan
seks verovatno podrazumeva da imaš jako iskusnog partnera, zar ne? A
ona to nije bila. Bila je-
“Emili,” upitao je i posumnjala je da je to bio drugi put da je rekao
njeno ime.
“Hmmm?”
“Da li me još uvek slušaš?”
“Naravno.”
“Dakle, ne osećam tu euforiju ovaj put... Mislim-”
110
“Hm,” prekinula ga je. “Koliko je sjajan?”

“Šta?”
“S, hm, sjajan seks koji si pomenuo. Koliko je sjajan?”
Usta mu se rastvorivše u iznenađenju i zurio je u nju, sa blagim
osmehom.
“Rekao si... ’Kao skijanje niz planinu, skakanje iz aviona ili sjajan seks.’
I samo sam se zapitala, hm, koliko sjajno je sjajno?”
Ako je moguće, njegove oči se još raširiše.
Spustila je nos i trgla se. Sama je učinila da izgleda kao potpuni
idiot. Vrat joj je goreo i znala je da je se počela rumeneti.
“Uh, samo zaboravi da sam pitala.”
“Zaista ne mogu samo da zaboravim to, Emili.”
“Molim te, pokušaj.”
“Emili,” nasmejao se, posegnuvši za njenim licem i podignuvši joj glavu
da ga pogleda. “Šta se dešava? Da li zaista ţeliš da... Mislim, da li ţeliš
detalje ili-”
“Ne! Ne. Nije bitno. Reci mi više o poslu… nisi osetio euforiju…” navela
je.
Nabrao je obrve. “Znaš, ja nisam Aleks. Nije baš da sam bio totalni
plejboj, ako je to ono što nagoveštavaš.”
Oči su joj precizno presekle njegove i znala je da je mogao videti bol
iza njih. Plejboj ili ne, nije ţelela da zna sa koliko je ţena Baret bio.
Nije mogla to da podnese. Povređivala ju je i sama pomisao na to.
“Ne nagoveštavam ništa. Zaboravi to. Molim te, Barete.”
“Mislim, nije kao da je bilo ko od nas nevin.”
Pročistila je grlo i spustila pogled, poţelevši da propadne u zemlju od
neprijatnosti. “Aha.”
Osetila je da bulji u nju, pretraţujući joj lice. Kad to više nije mogla
da podnese, podigla je pogled i videla kako mu osmeh nestaje kao da je
gledao nešto neverovatno ili nemoguće. Njeno celo telo prođoše ţmarci
sa neugodnim osećajem da je otkrivena. Nikad se nije osećala tako
izloţeno.
111
“Emili,” polako je rekao, skoro sa strahopoštovanjem. “To nije

moguće.”
Polako je progutala knedlu, ovlaţivši njene usnice jezikom kad je
ponovo spustila pogled.
Nije bilo razloga da se stidi, podsetila se. Nije kao da nije izlazila sa
muškarcima. Jeste. Puno u stvari. Samo nikad nije bila dovoljno
zaljubljena u bilo koga od njih da bi razmatrala spavanje sa njima. To
nije bila velika stvar. Ili nije bila velika stvar za nju... do sada.
Podigla je bradu i susrela njegov pogled. “To nije velika stvar za
mene.”
Njegovo lice se zaledilo i nije mogla da pročita njegov izraz, ali nije
bilo prijatno ili čak ni malo ohrabrujuće. Variralo je između neverice i
šoka i nije se mogla nositi sa tim. Tokom svog ovog komfora između koji
je rastao između njih protekle nedelje, tokom poslednjih nekoliko
meseci ’laţnog zabavljanja’, tokom čitavog ţivota međusobnog
posmatranja preko širokih travnjaka u Haveford parku, nikad se nije
osećala udaljenijom od Bareta nego ovog trenutka. I bilo je grozno.
“To je veoma velika stvar,” konačno je promrmljao. “Nikad nisi...?”
Zavrtela je glavom.
Zurio je u nju još jedan napeti trenutak, a zatim se prevrnuo na leđa,
prošavši rukama kroz njegovu kosu.
***
Emili je bila devica.

Ideja je bila tako vruća i još toliko zastrašujuća, da nije znao šta da
radi sa samim sobom. Mogućnost da je mogao da je ţeli za njegov ceo
ţivot i završiti kao prvi čovek koji ju je ikad imao, ponizila ga je do te
tačke da je zanemeo, a Baret nije bio čovek koji se mnogo uznemiravao.
Nikad ne bi pretpostavio. Od načina na koji su se ljubili u zadnjem
delu limuzine i u njenoj kući, na teniskim terenima – Hriste!- nema šanse
da bi ikad znao. Njeno telo je stvoreno za dodire, stvoreno za
oboţavanje, njeni odgovori na njegove dodire tako prirodni. Samo
112
sećanje na to učinilo je da se ukruti. Ako ju je jako ţeleo pre pet

minuta, njegova ţudnja za njom se sad utrostručila.
Pokušao je da diše normalno, ali je njeno mekano, gipko, nedirnuto telo
bilo toplo ispod prekrivača pored njega i nije mogao misliti ni o čemu
drugom, osim koliko je ţeleo da joj bude prvi.
“Hm, pa, moţda je vreme za spavanje...”
Baret je čuo podrhtavanje u njenom glasu i pridigao se na lakat da je
pogleda. Lice joj je bilo nesigurno i zabrinuto. Lagano je slegnula
ramenima, blistavih očiju dok je zurila u plafon.
“Hej. Hej, hej, hej. Šta se ovde dešava?” neţno je upitao.
Prevukla je prst preko jednog prepunog oka. “Čudna sam, znam.
Jednostavno se nikad nije dogodilo. Mislim, samo... Nikad nisam upoznala
momka sa kojim sam ţelela-”
“Emili, stani. Čekaj. Stani,” ponovo je šapnuo, prebacivši ruku na
prekrivač preko njenog stomaka, pravo ispod njenih grudi. “Da li misliš
da sam uznemiren zbog ovoga?”
“Izgledaš uznemireno. Izgledaš kao da si od lepio.”
Posegnuo je obema rukama da joj obuhvati obraze, drţeći joj lice,
pokušavajući da ne diše teško, ali neuspešno, jer je bila tako dragocena
za njega, tako savršena.
“Nisam od lepio, dušo. Ja sam u čudu.”
***
Kad su mu reči napustile usne, njegovo lice je smekšalo izgledajući

neţno, a ipak tako strasno, tako ţestoko posesivno, da je ostala bez
daha.
“Jesi?”
“Jesam.”
“Nisi od lepio?”
Odmahnuo je glavom i dalje gledajući u nju izraza punog ljubavi koji
je smrskao svaku barijeru među njima.
113
Emilino srce, koje je lupalo u stidu i izolaciji trenutak ranije, ubrzalo

je tempo kad je njegovim palcem neţno prešao preko njenog obraza da
ukloni jednu, poslednju zalutalu suzu.
“Nedelja,” rekla je tiho, zureći u njegovo lepo lice, udaljeno samo
centimetar od njenog. “U redu?”
“U redu,” sloţio se, spustivši lakat da bi mogao da poloţi njegov obraz
na jastuk pored nje, prebacivši njegovu ruku preko nje privlačeći je k
njemu što bliţe moguće.
“Laku noć, Barete Inglišu,” šapnula je, prepunog srca koje nije moglo
da podnese još razgovora, osećanja ili otkrića.
“Laku noć, Emili Edvards,” uzvratio je šapatom, kao da je znao da je
vreme da prestane pričati, da pusti da se sve lagano i teško slegne u
njihovim srcima i umovima kao što su sanjali.
Privukao joj je lice ka njegovom, tako da su im se čela dodirivala.
Zatim su zatvorili oči i zaspali.
114
POGLAVLJE 11
Prvo što Baret ugledao kad je otvorio oči bila je Emili. Njeno lice par
centimetara udaljeno od njegovog, njen dah iznenađujuće sladak za
jutro, njene grudi su se podizale i spuštale u dubokom snu. Njegova ruka
leţala je teška i opuštena preko njenog kuka, uvučena u prekrivače,
ispod nje. Sunce se promaljalo u njihovu sobu, obasjavajući njenu plavu
kosu kao oreol i kupajući njenu bledu koţu u toploti. Bila je anđeo, vizija
i leţala je pored njega. Otkrića o njenoj seksualnoj strani, reči koje su
mi sinoć najviše značile su bile: Znam šta ţelim kad se vikend završi.
Emili Edvards ga je ţelela.
Koliko god da je Baret vladao konferencijskim dvoranama poput
kraljevstva, kupujući i prodajući kompanije vredne milijardama dolara
pokretom ruke ili klimanjem glave, ţene zapravo nikad nisu bile njegova
jača strana. Nikad nije ţudeo za ţenskim društvom, naravno, ali njegove
ozbiljne romantične veze se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Uvek
su bile komplikovane slikom mnogo mlađe ţene u pozadini njegovog uma.
Okrenuo se na leđa, a zatim prebacio noge preko ivice kreveta.
Spavao je u košulji i poslovnim pantalonama, ne usuđujući se da se
pomeri nakon što je naslonila glavu na njegovu i potom slušajući njeno
mekano, duboko disanje. To bi bila prirodna katastrofa za njega da to
poremeti.
Koliko god bi voleo da gleda Emili celo jutro, realnost je bila takva da
je imao dogovor da sklopi i najbolji način da razbistri glavu bilo bi da
ode na jutarnje trčanje. Preturao je tiho po njegovog koferu, presvukao
se u mornarički šorc i majicu dugih rukava za trčanje, navukao čarape i
patike u stolici pokraj kamina.
Osvrnuo se ka Uspavanoj lepotici i nije ţeleo da je budi, ali takođe
nije ţeleo da je uopšte ostavi. Tiho je prišao njenoj strani kreveta i
čučnuo, dok mu je nos bio u ravni sa njenim.
“Em,” šapnuo je. “Emi Fejt.”
115
Duboko je uzdahnula, zatvorenih očiju, tihog i pospanog glasa.

“Barete?”
“Idem na trčanje.”
“Hmm,” promrmljala je.
Nagnuo se napred i spustio usne na njene, koje su se razdvojile i nisko
stenjanje je pobeglo iz njenog grla. “Barete.”
“Vratiću se,” šapnuo, protrljavši joj nos njegovim pre nego što se
povukao i ustao.
Ostavljanje nje je bio pakao.
Hvala Bogu, sutra je bila nedelja.
***
“Pa?” zatraţila je Valerija. “Više detalja o tome šta se dešava, molim

te!”
Emili je nagnula glavu i stavila telefon između uha i ramena da bi
mogla da opere zube. “Ne mogu laga’i. ’eško je.”
“Da li pereš zube dok smo na telefonu? Odvratna si, Emili.”
Emili pljunu sa uţivanjem, namrštivši se na svoj odraz.
“Voliš me. Znaš to.”
“Ne mislim da sam jedina.”
“Val! Nije se ni pribliţio deljenju tog osećaja.”
“Koga ti zavaravaš? Prepričavajući tako tvoje detinjstvo i
adolescanciju? Zaspavši potpuno obučen sa čelom prislonjenim o tvoje?
Nije samo zainteresovan da ti se uvuće u gaćice. Sviđaš mu se. Stvarno
mu se sviđaš.”
“Zaista mi se sviđa,” rekla je Emili, izvlačeći njene uske farmerke i
štrikani dţemper iz kofera. Na današnjem dnevnom redu? Voţnja
jahtom uz ručak. Mada je bilo sunčano, u blizini vode je temperatura
svakako bila niţa. Prohladno.
“Hej Em, da li si mu rekla o tvom posebnom statusu?”
“Boţe, činiš da zvučim kao da pripadam karantinu.”
“Ne, ne,” rekla je Valerija opušteno. “Samo, znaš, stalo mi je do tebe.”
116
“To ne znači ništa,” insistirala je Emili. Mučno joj je bilo to da govori.

“Pijem čaj. Moja kosa je plava. Nisam još uvek imala seks. Ja sam
doktorand. To nije manje ili više bitna činjenica od bilo koje druge o
mom ţivotu.”
“Zaista veruješ u to?” upitala je Valerija blago.
“Zaista verujem u to i odbijam da pravim veliku stvar od toga. Ne
plašim se. Nisam nervozna. Imam dvadeset četiri godine i imam duboka
osećanja prema Baretu. Ako ništa drugo, samo sam spremna. Tako da,
dosta!”
“Okej, okej!” rekla je Valerija, diţući ruke od tog dela razgovora. “Pa
gde je sad Princ na belom konju?”
“Nemam pojma. Probudila sam se i nije ga bilo. Iako je njegov kofer
još uvek ovde. Nije me napustio.”
“Kakav je plan, Em?”
Emili je zakopčala farmerke, promeškoljivši se u brusu, balansirajući
njenim telefonom na ramenu dok ga je prikopčavala. Odjednom su jake,
tople ruke prekrile njene i povukla ih je dok je Baret završio njen posao.
“Moram da idem, Val,” promrmljala je, zarumenevši se. Nije ga čula
kad je ušao u sobu. Njegove ruke su polako skliznule niz obe strane
njenog stomaka, konačno zastavši na koţi njenog struka.
Spustila je njen ajfon i pritisnula Kraj, okrenuvši se da se suoči sa
znojavim Baretom. Ruke su mu obavile njen struk kad se polako
okrenula, onda se spustile na njene kukove, raširenih prstiju i neznatno
grabljivo.
“Jutro,” rekao je, smešeći se.
“Nije dobro jutro?” upitala je, nagnuvši glavu u stranu i uzvarativši mu
osmehom.
“Dobro bi bilo da ti pomaţem da se skineš umesto oblačiš.” Slegnuo je
ramenima i oči mu zasvetlucaše kad mu je pogled pao na njene grudi. “Ili
da sam ušao dvadeset sekundi ranije.”
“Gde si bio?”
“Trčao.”
117
“Bolje da poţuriš, budući muţu,” rekla je, izmigoljivši se iz njegovih

ruku. “Očekuju nas na jahti za dvadeset minuta.”
Ponovo ju je uhvatio oko struka i privukao je na njegove grudi,
njegove oči su je ţigoisale kad su uhvatile njene.
“Budući muţu?”
“Samo se uţivljavam u lik,” rekla je, obavivši ruke oko njegovog
vlaţnog vrata, srećno slegnuvši ramenima. “Poslednji dan igranja tvoje
verenice. Pitam se da li će mi to nedostajati.”
“Moţda nećeš morati.”
Njena usta se polako rastvorivše i iskoristio je prednost, nagnuvši se
napred da je poljubi, spustivši neţno usne na njene. Pridigla je se na
prste da ga dočeka, istegnuvši se kad ju je podigao bliţe i dodirnuo njen
jezik njegovim, ispunivši joj mozak varnicama. Njegove ruke su je
okruţile i uzdahnula je u njegova usta, jedva se sećajući kako joj je
ţivot izgledao pre poslednjeg vikenda kada je njihova ’verenička’ priča
učinila da vidi Bareta u potpuno novom svetlu.
Neţno mu je poljubila usne poslednji put, zatim se povukla, ali je nije
pustio.
“Oznojićeš me.”
“Moţda bi trebalo da se istuširaš sa mnom.”
“Barete!” uzviknula je. “Moj budući muţ je tako suptilan.”
“Moj buduća ţena je tako vruća,” uzvratio je, spustivši usne na njen
vrat. Nagnula je glavu u stranu pruţivši mu bolji pristup.
“Gde se krio sav ovaj šarm?”
“Nije se krio,” rekao je, obasipajući joj grlo poljupcima, dubokog i
drogiranog glasa. “Čekao je.”
“Oh, Barete.” Uzdahnula je. “Činiš ovo tako teškim.”
“Mislim da je to moja replika.”
Prigušeno je se nasmejala i bio je to seksi prigušen smeh koji je
zvučao tako strano njenim ušima.
“Moţda to bude hladan tuš,” predloţila je, odgurnuvši ga u grudi.
118
“Ubijaš me, ţeno,” rekao je, udaljivši se od nje sa dugim uzdahom.

Čula je uključen tuš, tako da ju je iznenadio kad je provirio kroz vrata
kupatila, golih grudi. “Sigurna si da nećeš da mi se pridrţiš?”
Nije mogla da podigne oči sa njegovih grudi. Kao da su bile na neki
način zalepljene za preplanule, zategnute konture čvrstog tela koje je
skrivao ispod njegovih elegantnih košulja i Armani odela.
“Oh,” zacvilela je.
Bio je njegov red da joj ponudi nisku tutnjavu njegovog osmeha. “Diši,
Emi.”
“U redu,” promrmljala je, duboko uzdahnuvši, ali je i dalje zurila,
paralisana. Prsti su joj se zgrčili sa obe njene strane i stegnula ih je u
pesnice zadrţavajući se od prelaska sobe da prođe njima preko njegovih
mišića.
Ponovo se nasmejao. “Završi oblačenje.”
Onda je nestao u kupatilu i Emili je potonula u krevet iza nje,
ponavljajući, sutra, sutra, sutra u tihoj litaniji.
***
Baret je drţao Emilinu ruku dok išli njihovim putem niz stepenice i
preko travnjaka do jahte koja je čekala na doku Harisonovih. Sa
njihovim prepletenim prstima, osećao se da je na vrhu sveta. Jedina
stvar koja ga je bila sputavala je to što Dţ.Dţ. Harison još uvek nije
pristao na prodaju i Baretu je isticalo vreme da učini ovo mirnom
tranzicijom.
Zar ne postoji drugi način? Emilin glas mu je prošao kroz glavu, ali
nije mogao ništa da smisli. Specijalizovao je korporativna preuzimanja,
ne kreativne akvizicije. Pitao se da li bi trebao da pozove Stratona i vidi
da li je njegov mlađi brat imao bilo kakve sugestije, ali je to učinilo da
uvije usne. Bio je Baret Ingliš. Nije trebao da traţi pomoć. Dţ.Dţ.
Harisonu je bilo potrebno da vidi razlog i da mu prepiše njegovih
trideset procenata. Baret je trebao da učini da se to desi do kraja
današnjeg dana.
119
Helena ih je dočekala na doku.

“Nema posla na brodu, Barete!” rekla je, zapretivši mu prstom. “Ne
ţelim da budem odgovorna za bacanje tebe u more.”
Baret se ljubazno nasmešio, ali kad se Emili zakikotala pored njega,
njegov osmeh se proširio i postao nešto više iskreniji.
“Dobra je za tebe,” primetila je Helena, nasmešivši im se dok ih je
pratila na glavnu palubu malog okeanskog brodića. “Sećate se svih od
prošle noći, a imamo i još dve šarmantne dame.. moja draga prijateljica,
Čeriti Atvel i njena kćerka-”
Baretove oči se proširiše kad je bacio postrance pogled na Emili.
Helena se malo pomerila u stranu i lepa plavuša ih pozdravi, sa sjajnim
osmehom.
“Jeb…Felisiti.”
Baretova ruka je bila praktično istrgnuta iz Emiline kad mu se Felisiti
bacila u naručje, obavivši ruke oko njegovog vrata.
“Prošli su meseci!”
“Jesu,” rekao je, nespretno je pomazivši po leđima i sklanjajući njene
ruke sa vrata da bi se mogao povući.
Felisiti Atvel je bila lepa, obrazovana i šarmantna, a porodica Atvel
jedna od najstarijih u Filadelfiji. Iako Atvelovi i Inglišovi nisu bili
naročito bliski, Baret i Felisiti su se međusobno upoznali kao tinejdţeri,
išli u isti plesnu školu, igrali tenis u istom klubu i imali dosta zajedničkih
prijatelja. Na Penu su imali nekoliko zajedničkih predavanja i iako su
Felisitina plava kosa, plave oči privlačile Bareta, nikad nije bio posebno
zainteresovan za nju. Bio je previše fokusiran na njegove studije i nije
bio zainteresovan za stalnu devojku na koledţu.
Nakon što su on i Bri Ambler raskinuli pre nekoliko godina, naleteo je
na Felisiti na bolničkoj predstavi u dobrotvorne svrhe i zamolio je za
ples. Završili su u njenom stanu gde su imali pristojan, ali ne maštovit
seks i izveo ju je na ručak sledećeg jutra da bi bio dţentlmen. Zaista
nije nameravao da je opet pozove, ali izgledalo je da kad god su sreli, na
kraju su završili spavajući zajedno i to se pretvorilo u naviku. Kad je
120
neko od njih bio usamljen ili između značajnih veza, prisegnuli su, ako je
druga osoba bila slobodna takođe, da će naći vremena da budu zajedno.
Problem je bio, seks nikad nije bio bolji od pristojnog, a razgovor je
uvek kruţio nazad ka njihovim zajedničkim poznanicima, kao da je
Felisiti pravila predstavu za njih da počnu izlaziti. To je činilo da se
Baret oseća neprijatno i počeo ju je zvati sve manje i manje protekle
godine. Ali, kad se ponovo povezao sa Emili u maju i češće je viđao,
Baret je shvatio da su Felisitina plava kosa, plave oči bile samo
dostupna zamena za devojku koju je zaista ţeleo. Nakon toga, nije je
ponovo zvao.
“Kakva sreća,” zaprela je, oslobađajući ga. “Moraćemo kasnije biti
zajedno.”
Baret je bacio kratak pogled na Emili, koja je sve posmatrala sa
mešavinom iznenađenja i zabave i uzeo ju je za ruku, ispreplevši im
prste pre nego što je mogla da se povuće.
“Naravno, znaš Baretovu verenicu, Emili Edvards? ” upitala je Helena
veselo, obavivši ruku oko Emili. “Mora da se međusobno poznajete sa
Pena? Oui? Gde je tvoja divna majka?”
Helena se polako okrenula i otišla da pronađe Čeriti Atvel,
ostavljajući troje mladih ljudi same.
“Baretova verenica!” Felisiti je odmah počela da se smeje, visokim
zvonkim smehom čiji je ton polako opadao dok je gledala od Bareta do
Emili i nazad proširenim očima. Tiho je uzdahnula, usnica i dalje
podignutih u prikrivenoj zabavi dok su joj se obrve nabrale u konfuziji.
Na kraju je njena zabavljenost potpuno izbledela i fino je prekrstila
ruke. “Verenica?”
Baret je zaškripao zubima za najneprijatnije upoznavanje koje je ikad
morao da obavi. “Emili Edvards, ovo je Felisiti Atvel, stara prijateljica.
Felisiti, ovo je moja verenica, Emili Edvards.”
Felisitin uništeni pogled nije se pomerao sa Baretovih očiju. “Tvoja
verenica?”
Baret je polako klimnuo glavom, privivši Emili bliţe njemu. Pruţila je
njenu desnu ruku Felisitii i Felisiti je polako skrenula pogled ka Emili.
121
Baret je gledao kako Felisiti prelazi pogledom po Emilinom telu, njenim

farmerkama i dţemperu, plavoj kosi podignutoj u rep i malim zlatnim
minđušama. Mogao je reči da se osetila dosta superionijom u odnosu na
Emili, samouverenom čak, dok joj pogled nije pao na njihove povezane
ruke i četvoro karatni Hari Vinston princeza rez dijamant verenički
prsten na Emilinom prstu.
Njene oči se naglo podigoše do Baretovih i usta joj se otvoriše. Naglo
je stavila ruku preko usta i brzo se dovela u red. “Nisam imala pojma.”
“Sve se dogodilo veoma brzo,” odgovorio je Baret.
“Sigurna sam da jeste,” rekla je Felisiti, bacajući bodeţe na Bareta
pre nego što se okrenula ka Emili. “Kako reče da se prezivaš?”
“Edvards,” odgovorila je Emili, još uvek drţeći slobodnu ruku pruţenu
ka Felisiti.
“Emili Edvards. Hm. Ne verujem da smo se upoznali,” rekla je Felisiti,
brzo potresavši Emilinu ruku pre nego što je povukla njenu.
“Bila sam na Penu godinama posle tebe.”
Felisiti se trgla na implikaciju da je bila mnogo starija od Emili i Baret
se skoro nasmešio, sem što je znao da je Felisiti bila verovatno
povređena i koliko god nikad nije imao ozbiljan interes za nju, nije bio
ţeleo da je dodatno povredi.
“Mlađa ţena, Barete,” rekla je flertujući glasom, ali tvrdog pogleda.
“Poznajemo se oduvek,” rekla je Emili i Baret joj je stisnuo ruku
lagano na nervozno podrhtavanje njenog glasa.
“Da li je to tako?” upitala je Felisiti glatko. Konobar je prošao sa
posluţavnikom šampanjca i Felisiti je uzela čašu. Emili je odmahnula
glavom. “Pa kakva slučajnost, jer se osećam kao da poznajem Bareta
oduvek takođe... intimno.”
Baret je stisnuo vilicu, ukravši brz pogled na Emili. Ako ju je Felisitina
insinuacija omela, nije dopustila da se to vidi.
“Baret je divan čovek,” odgovorila je Emili glatko. “Sreća po tebe što
ga poznaješ u bilo kakvom svojstvu.”
122
Bila je tako dostajanstvena i opet tako direktna, ujedno neţnog i

nepokolebivog glasa, da joj se divio. Bio je zapanjen i ponosan da je vidi
kako se sama drţi.
“Jednostavno ne mogu da verujem da se nikad nismo upoznale,” rekla
je Felisiti, okrenuvši glavu u stranu, očajnički pokušavajući da postavi
Emili kao mlađu sestru jednog od njihovih društvenih prijatelja. “Jesi li
najmlađa?”
“Jedinica,” odgovorila je.
“I odrasla si u Havefordu.”
“Jesam. Moji roditelji su još uvek tamo.”
Felisiti se tanko osmehnula. Znala je da je bilo nepristojno da nastavi
ovu liniju ispitivanja tako da je promenila smer. Brod se blago nagnuo
kad su se otisnuli od pristaništa i krenuli ka otvorenom moru. Baret je
poţeleo da je mogao da odvede Emili gore na palubu da vidi pogled.
Iskreno, ţeleo je da je odvede bilo gde, a da tamo nema Felisiti.
“Dakle, Emili, čime se baviš?”
“Doktorand sam na Penu.”
“Student. Kako zanimljivo,” rekla je ovo kao da je mulj bio više
očaravajući. “Tvoj smer?”
“Rana Američka industrijalizacija.”
“Fascinantno. I išla si na Pen kao ja i B.”
“Da, jesam.”
“Kako boţanstveno! Gde si se zavetovala?”
“Zavetovala?”
“Tri-Delta? Či O?”
“Oh,” Emili je pročistila grlo i zavrtela glavom. “Ne, nisam bila u
sestrinstvu. Iako sam bila Fi Beta Kapa.”
“Naravno da jesi,” Felisitine nosnice se delikatno raširiše kad se
nasmešila Emili. Emili se nije bila pridruţila nijednom od društvenih
klubova koji su se nudili u studentskom gradu – pomenula je klub koji je
jedino primao najpametnije studente na Penu sa najvišim prosekom.
Felisiti Atvel nikad nije bila blizu Fi Beta Kapa. “Trebale bismo da
123
odigramo rundu od devet ponekad. Da se upoznamo sad kad imamo

Bareta zajedničkog.”
“Ne igram golf,” rekla je Emili i po prvi put, Baret je osetio
upozorenje u njenom tonu. Nije joj se dopalo što je Felisiti nastavila
svirati o njenoj nekadašnjoj vezi sa Baretom i razumeo je to. Nikad ne
bi priznao, ali mu se to svidelo na nekom nivou, što joj je bilo dovoljno
stalo da bude ljubomorna.
“Kako ti ide tenis?”
Pre nego što su kandţe zaista izašle, Baret je intervenisao. Emili se
drţala poput šampiona, ali je vreme da se Felisiti spusti na njeno mesto i
znao je najbolji način da to uradi.
“Ona je dinamit na teniskom terenu,” rekao je Baret blago, niskim,
sugestivnim glasom, pustivši Emilinu ruku i pokrenuo se da obavije ruke
oko njenog struka sa leđa, privivši je na njegove grudi.
Osetio je da se skoro momentalno opustila.
***
“Iskreno, nisam baš dobra u tenisu, Felisiti,” Emili je rekla, zahvalna

Baretu što je konačno napravio odlučujući potez da se utvrdi koja od
njih mu je pripadala. Nagnuo se napred i protrljao neţno njegov nos
ispod njenog uha i Emili se prisilila da ne prevrne očima od slatkoće
senzacije.
Dok je Felisiti zurila u njih sa ne prikrivenom fascinacijom, lice joj je
palo – vrlo suptilno i blago – i Emili je osetila neočekivani talas simpatije
prema njoj. Mogla je da zamisli, na trenutak, kako bi se grozno osećala
da izgubi Bareta.
Emili je znala za Felisiti Atvel, naravno. Baret i Felisiti su se redovno
pojavljivali zajedno na društvenim stranicama i bili su omiljeni par,
nepar. Prema Smitu – i čak Baretu – oni nikad nisu bili u ozbiljnoj vezi,
ali su svakako provodili vreme zajedno.
Nije povređivalo Emili što je Felisiti postojala. Ili je barem to sama
sebi govorila. I razumno, stvarno nije. Naravno da je Baret bio sa
124
drugim ţenama. Bio je mlad, vitalan muškarac sa potrebama i Felisiti ih

je ispunjavala. Malo ju je ujelo zamišljanje njih dvoje zajedno, ali je
Emili naporno radila da istera te slike iz njenog uma. Njegova ruka je
bila oko njenog struka. I od svega što je bio podelio sa Emili, ona je bila
osoba koju je ţeleo u njegovom ţivotu.
Nagnula je glavu u stranu i uputila Felisiti mali osmeh simpatije.
“Moţete li da me izvinete?” upitala je Felisiti blistavih očiju,
okrenuvši se od njih i zaputivši se ka hodniku obloţenim drvetom.
Emili se okrenula u Baretovim rukama, uzdahnula i odmahnula glavom
napred-nazad. “Nisi morao to da uradiš.”
“Nije mi se dopalo kako je razgovarala sa tobom. Implicirajući da nisi
bila od naše vrste.”
“Ja nisam tvoja vrsta, Barete.”
“Ti si jedina vrsta koju ţelim,” odgovorio je, privivši je bliţe, da joj je
brada počivala na njegovom ramenu. “To ti ne smeta? Ja i Felisiti?”
“Da li imaš osećanja prema njoj?
“Ne,” jednostavno je odgovorio.
“Da li si ikad?”
“Ne. Ne baš.”
“Da li imaš osećanja prema meni?”
“Znaš da imam. Lud sam za tobom, Emili. Uvek sam bio.”
Progutala je knedlu u grlu, porumenevši od neţnosti njegovih reči.
“Onda je sve u redu,” šapnula je, naslonivši njen obraz na njegovo
rame, opasno blizu blistavih očiju kad je zategnuo njegove ruke oko nje.
“Ne znam da li je sve u redu. Reći će svima, znaš,” rekao je tiho blizu
njenog uha. “Da si moja verenica. Samo je pitanje vremena kad će ceo
svet znati.”
Emili se povukla, nabravši obrve i zabrinuta, dok je pretraţivao njeno
lice. Govorio je istinu. “Moji roditelji.”
“Srediću to, u redu? Svi smo zarobljeni na brodu u Hamptonsu za
sada. Ona ne moţe mnogo učiniti. Pričaću sa Felisiti. Obavestiću je da
to drţimo u tajnosti i zamoliti je da to poštuje.” Mora da je i dalje
125
izgledala zabrinuto, zato što je posegnuo da je pomiluje po obrazu i ona

se nagnula ka njegovom dodiru. “Ne brini. Smisliću način da to sredim.”
“Verujem ti, Barete,” rekla je, sklopivši oči i spustivši glavu da mu
poljubi dlan.
“Neću te izneveriti,” rekao je, očiju punih neţnosti dok je gledao
njene usnice pritisnute na njegovu koţu. “Obećavam, Emili.”
Osmehnula se i spustio je usne na njene sa bolnom neţnošću, pre nego
što ju je poveo ka stepenicama koje su vodile do gornje palube.
126
POGLAVLJE 12
Uveren da će se Emili dobro snaći, okruţena Helenom Harison i

drugim starijim damama, dok su posluţitelji sklanjali sudove, Baret je
pratio Dţ.Dţ. Harisona do mosta da završe njihov razgovor o Harison
brodogradnji.
Kad je Dţ.Dţ. stavio belu kapetanovu kapu i otpustio pomoćnu posadu,
pokazao je na stolicu pomoćnika kapetana, pozivajući Bareta da sedne.
“Da li smo u dobrim rukama sa vama na čelu, gospodine?” lagano je
upitao.
“Nisam se juče rodio, Ingišu. Za razliku od moje braće i sestre koji
nisu kročili na brod otkad su bili u pelenama, ja se trudim da ne prođe
više od dan-dva, a da ne budem na jednom. Znam više o brodovima i
brodogradnji nego o bilo čemu drugom. Zato mi je moj otac ostavio
njegov deo Harison brodogradnje.”
“Ponoviću, gospodine, to je upravo razlog što bismo da ostanete u
odboru.”
“Hajde da prekinemo sa sranjem. Ţeliš me u odboru tako da izgleda
kao mirna tranzicija.”
“Mirna tranzicija ne bi škodila dogovoru, to je istina.”
“Kao da zasluţuješ moju pomoć,” frknuo je sa rukama poloţenim na
tradicionalan točak broda, zureći sivim očima napred u mirno plavo
more.
“To će se dogoditi, Harisone,” rekao je Baret neţno, ali čvrsto.
“Sviđalo se to tebi ili ne, kupićemo kompaniju. Pokušaćemo da je
zadrţimo zajedno i učinimo porfitabilnijom. Ako se to ne desi,
prodaćemo je u delovima. To je realnost. Tvoji izbori su ograničeni, ali
imaš izbor.”
Baret je znao emotivne posledice onoga što je govorio. Dţ.Dţ. Harison
je gledao Harison brodogradnju onako kako su drugi ljudi gledali njihovu
decu. Pretnja razdvajanjem divizija biće najteţa pilula za progutati.
127
“Iseći kompaniju mog oca kao ćurku za Dan zahvalnosti,” za reţao je.
Baret je istegao prste pre nego što je otvorio vrata zamke. 3-2-1...
“Naravno da biste imali veću kontrolu nad odlukama te vrste ako biste
i dalje sedeli u odboru, gospodine.”
“Ne bi trebalo da te zovu ’Ajkula’. Trebalo bi da te zovu ’Zmija’.”
Dţ.Dţ. je duboko udahnuo i pogledao na kontrolnu tablu, pre nego što
usmerio pogled nazad na more, besno zatreptavši. Na Baretov uţas,
shvatio je da je stariji čovek postao emotivan i umesto da oseća
uzbuđenje na dohvat ruke, Baretovo srce se steglo i njegov prvi instinkt
je bio da posegne i obavije ruku oko ramena Dţ.Dţ. Harisona. Nije,
naravno, ali mu je palo na um.
“Dobro,” rekao je Dţ.Dţ. zaškripavši zubima. “Prihvatiću dogovor, pod
jednim uslovom.”
“Kojim?”
“Divizija za ribarske brodiće. Znam da nije najprofitabijnija, ali je i
dalje u najcrnjoj godini ikad. Ti momci – te zanatlije – su sa mnom otkad
sam bio mokar iza ušiju. Hoću garanciju da nećeš prekinuti tu granu
odmah. Znam da će to biti primamljivo, jer je mala i profit je oskudan
pored proizvodnje jahti i teretnih brodova. Ali...”
“Videću šta mogu da uradim,” rekao je Baret.
Dţ.Dţ. klimu glavom, njegovo lice je bilo maska mizerije dok je zurio u
masivne prozore ispred njih. “Dobio si šta si hteo. Daj mi minut, a?”
Čuo je kolebanje u Harisonovom glasu, primetio je kako mu prsti
agresivno steţu drvo od točka broda dok mu zglobovi nisu pobeleli.
Baret je stisnuo zube. Osećao se kao seronja. Kao ubica.
“To je dobra pogodba, gospodine,” tiho je rekao, ustajući.
“Dobra za koga?” upitao je Dţ.Dţ. konačno pogledavši u Bareta
vodenim očima.
Baret je sloţio laganu grimasu pre nego što se okrenuo da ode.
***
128
Do trenutka kad su se vratili u Trejd Vinds, sunce je počelo da se

promalja i Helena je pozvala sve da se presvuku za večeru što brţe
moguće, obavestivši ih da će imati posluţene koktele na zalasku sunca,
posle čega sledi hladna večera za goste u zatvorenom sa lokalnim
pijanistom posle večere.
Emili je primetila promenu kod Bareta kad se vratio nakon razgovora
sa Dţ.Dţ. Harisonom. Bio je ponovo zamišljen i tih i Emili je bila
nestrpljiva da se vrate u njihovu sobu i porazgovaraju. Takođe je donela
odluku nakon prelepih reči koje joj je rekao na brodu i bila je
nestrpljiva da mu to saopšti.
Felisiti im se pridruţila dok su polako išli ka kući, sa rukom u ruci,
prateći grupicu.
“Barete,” Felisti ga je pozvala. “Kaţi mi ponovo kako ste se upoznali?
Helena je rekla da je to najdivnija priča.”
“Odrasli smo u istoj ulici.”
“Pa, mislim da znam sve koji ţive na Bluberi lejnu. Storijevi, Vinslovi,
Amblerovi i Rusovi. Jesam li propustila neke?”
“Edvardsove,” rekao je Baret suvo, drţeći čvršće Emilinu ruku.
“To jednostavno ne moţe biti. Postoji samo pet kuća na tvom putu.”
Ista zabrinutost koju je osećala juče u automobilu nakon igranja
’Kliše’ sa Smitom, ponovo se pojavila. Nije se stideo njenog porekla, zar
ne? Njegova privrţenost njenim roditeljima i njoj, izgledala je sigurno,
bezuslovno. Ali nije mogla biti sa njim ako nije bila sigurna, a sad je bilo
jedinstveno vreme da sazna jednom i za svagda.
“Zapravo ima oko četrnaest kuća na našem putu,” rekla je Emili,
pogledavši Bareta zabrinutim očima, osetivši olakšanje pronašavši
njegovo lice blago i otvoreno kad je spustio pogled na nju. Nije
odmahnuo glavom, ustuknuo ili sloţio grimasu. Samo ju je gledao, kao da
je deljene komadića ove slagalice njen izbor, ne njegov.
Felisiti se nasmejala. “Ţivela sam u Havefordu celog ţivota i znam da-
“
129
“Pored Haveford parka,” Emili je prekinula mirnim glasom. “Zelene

farme, Vesterli, Šatau Nouvel i Forester, postoje i pet straţarnica, tri
kuće za goste i jedna vikendica.”
“Upravo si imenovala pet kuća, Emili i nisi odrasla niti u jednoj od njih,
jer znam ljude koji jesu. Mora da sam propustila tvoju poentu.”
“Ljudi ţive u tim straţarnicama i kućama za goste, a pokojna madam
Ruso je ţivela u vikendici u Šatau Nouvel do prošlog leta.”
“Kako prosvetljujuće.”
“Mislim da bi bilo, ako bi to razmotrila.”
“Straţarnice i kuće za go-” Felisiti se počela rugati, odjednom
uzdahnuvši. “Čekaj... Ho- Hoćeš da kaţeš da si ti odrasla u straţarnici ili
kući za goste?” Glas joj je bio nepoverljiv i zabavljeno se prigušeno
nasmejala, dok Baret i Emili nisu zastali i okrenuli se da je pogledaju.
Njene blistave oči su bile konfuzno prazne dok je zurila u Emili kao da
je vidi prvi put. “Ne...”
“Da,” rekla je Emili, podiţući bradu. “Odrasla sam u straţarnici na
Haveford parku.”
“Ali to ne moţe biti. To bi značilo da si... posluga.” Felisiti je zinula i
njen pogled se brzo prebacio od Emili na Bareta, a onda nazad na Emili.
“Ti si ćerka posluge?”
“Baštovana i domaćice, da.”
“Oh. Oh, moj boţe. Oh, Barete,” rekla je Felisiti čije se lice
transformisalo u veselje. “Ovo je takav kliše!”
“Ti si kliše,” za reţao je, koraknuvši napred.
“Barete, nemoj,” promrmljala je Emili, pokušavajući da povuće njegovu
ruku nazad, ali je bila teška kao gvoţđe.
“Ti si šala, Felisiti. Tridesetdvogodišnjakinja koja spava sa čovekom
koji nema nikakav interes za tebe. Ko je sledeći? Ţ.K.Ruso? Preston
Vinslov? Samo ćemo da prođemo oko Bluberi lejna dok ne završimo. Kako
bi to bilo?”
Felisiti uzdahnu, podigavši ruku da ošamari Bareta, ali je Emili
presrela njen zglob, uhvativši ga čvrsto i zatresla glavom. “Nećeš ga
udariti. Nije trebao to da kaţe, ali ti si započela ovo. Nećeš ga udariti.”
130
Felisiti istrgnu njen zglob sa psovkom. “Neće meni ćerka baštovana

govoriti šta mogu, a šta ne mogu da uradim!”
Emili se malo pomerila da stane ispred Bareta i osetila njegove ruke
na kukovima. Prozborila je čvrsto, ali neţno. “Vrati se sada u kuću,
Felisiti. Ovo je završeno.”
Felisitino lice je dobilo zanimljivu nijansu purpurno-crvene kad je
napućila usnice, presekavši Emili očima. Konačno je pogledala Bareta.
“Zaţalićeš,” za reţala je, a zatim se okrenula i odmarširala do kuće.
Emili je posegnula za Baretovom rukom na njenom kuku i uzdahnula
kad su ponovo krenuli.
“Stvorili smo neprijatelja,” tiho je primetila, misleći na ono šta je
rekao ranije o Felisitinom objavljivanju vesti o Baretovoj ’veridbi’ među
njihovim međusobnim društvenim poznanicima. Izgledalo je kao
neminovanost sada. Trebalo bi da se pozabave time u nekom trenutku, a
ona bi trebalo da pozove svoje roditelje da im kaţe da to nije istina
kako bi ih poštedela uznemiravanja.
Slegnuo je ramenima. “Nije mi se svidelo kako je razgovarala sa
tobom.”
“Nisi morao da me braniš. Ne stidim se toga ko sam.”
“Nisam te branio,” odgovorio je. “Nikad te nisam pomenuo. Ni ja se ne
stidim toga ko si, takođe.”
Setila se njegovih reči i shvatila da je bio u pravu – zapravo je nije
branio. Obraćao se Felisiti i njenom ţivotu, nijednom ne spomenuvši
Emili. Nije je branio, jer nije mislio da joj je ţivot bio tako poniţavajući
da je trebao odbranu. Poslednji deo njenog oklopa je splasnuo, a odluka
koju je donela pre sat vremena je postala konačna u njenom umu.
“Barete,” rekla je tiho, pustivši njegovu ruku kako bi mogla da skine
verenički prsten sa prsta, “Vraćam ti ovo.”
“Šta? Zašto? Zbog Felisiti? Završio sam sa njom. Nisam bio sa njom
od dana kad sam došao da te vidim na Penu.”
“Došao da me vidiš?”
Trgnuo se, ugrizao se za usnu i zavrteo glavom.
“Naleteo si na mene. Nakon sastanka oko donacija.”
131
“Ne, Emili. Nisam imao sastanak tog dana. Došao sam da te nađem.”
“Zašto? Jer ti je bila potrebna laţna verenica?”
Slegnuo je ramenima. “Delimično. Isto tako, čuo sam kad je tvoj otac
razgovarao sa mojim, podelivši da je zabrinut zbog tvog novčanog
statusa. Samo sam ţeleo... Samo sam ţeleo da ti pomognem, tako da-”
Njegov govor je prekinut kad se bacila na njega, obavivši mu ruke oko
vrata. Usnice su joj se spustile na njegove i jezik joj je skliznuo u
njegova usta. Uvio je ruke oko nje, privivši je uz sebe na sredini
travnjaka, da su ih svi koji su prisustvovali vikend zabavi mogli videti.
Nije marila. Posmatrao je čitavog njegovog ţivota, drţeći je kao bebu,
donoseći joj medveda kad je slomila ruku, okrenuo leđa eventualnoj
veridbi, jer ju je voleo. Tiho. Ne zato što je ţeleo javnu predstavu ili
priznanje, već zato što ju je voleo. Voleo ju je. I ona je volela njega,
takođe.
Naslonila je čelo na njegovo, lagano zadihana i povukla ruku u kojoj je
drţala prsten iza nje. Kad je našla njegovu ruku, ravno spuštenu na njena
leđa, provukla se kroz vrhove njegovih prstiju i spustila prsten u
prostor koji je stvorila.
“Naći ću drugi način da skupim novac za kiriju,” promrmljala je,
osećajući se opijeno, uzbuđeno i sravnjeno silom svoje ljubavi prema
njemu. “Ne ţelim više da budem tvoja laţna verenica. Ţelim da budem
tvoja devojka. Ţelim da budem sa tobom, Barete. Večeras.”
“Sigurna si?” upitao je, mekanog i toplog daha na njenoj koţi.
“Nikad nisam bila ovako sigurna ni u šta.”
Tiho je zastenjao i osetila je kako su se njegovi prsti obavili oko
prstena kad je nagnuo glavu i opet joj zaposeo usnice.
***
Evo šta je Baret naučio o tome kako je imati hladnu večeru i slušati
otupljujuću muziku sa klavira kad ti ţena u koju si zaljubljenh, koja je
igrom slučaja i devica, kaţe da te ţeli, da ţeli da bude sa tobom.
Vrtoglavo ste srećni što ste stvarno zajedno bez dodatnih manipulacija.
132
Izazvani ste do tačke neprijatnosti, a istovremeno ste prestravljeni,

jer ţelite da sve bude savršeno za nju. Ukratko, vi ste u procepu između
raja i pakla, ali ne postoji nijedno drugo mesto gde biste radije bili.
Osećao je previše svega prema Emili, da nije mogao da podnese da je
pusti iz vida ili izgubi fizički kontakt sa njom na trenutak, drţeći ruku u
njenoj ili oko nje koliko je to moguće. ’Zaljubljen’ deo njegovog mozga
bio je hiperaktivan znajući da je posle toliko duge čeţnje, bio spreman
da ima šta je najviše ţeleo na svetu. Svi oni poslovni partneri koji su
računali na ’Ajkulu’ za njihove poslovne transakcije bili bi zapanjeni
Baretovom transformacijom, čija uglavnom rezervisana ličnost ništa
nije odavala. Sa Emili, činilo se, odavao je sve.
Felisiti, koja je imala sedište u prvom redu, naizmenično im je bacala
bodeţe i prevrtala očima sa druge strane sobe. Ali za činjenicu da je
bila sigurna da će njena osveta na neki način osramotiti Emili, Bareta
nije bilo briga. Pa šta ako svet otkrije da je bio ’veren’ sa Emili Edvards?
Njegovi prijatelji ne bi bili dovoljno ne učitivi da pričaju okolo o tome
dok ne bude bilo objavljeno. A ako bude otišla u novine, samo bi dao
izjavu rekavši da je Felisiti preuveličala sve nazvavši njegovu devojku
njegovom verenicom i Felisiti bi izgledala kao ljubomorna, osvetoljubiva
bivša ljubavnica. U svakom slučaju, Baret je jedva proveo trenutak
razmišljajući o Felisiti. Bio je toliko opčinjen Emili, čije su oči bile
smekšale sa ljubavlju, otkad mu je vratila prsten. Da li je bila zabrinuta
da bude zajedno sa njim kao što je on bio?
Stajali su u zadnjem delu sobe, spojenih ruku iza Baretovih leđa dok
je pijanista započinjao melodično klasično delo, prelepo kao što je
muzika bila i Baret više nije mogao da izdrţi. Znao je da bi bilo
nepristojno otići pre nego što se koncert završi, ali koga bi bilo briga?
Ko bi primetio, ako bi on i Emili tiho klisnuli?
Spustio je pogled na njenu glavu, elegantnu, komplikovanu krunu od
pletenica koje je ranije isplela u njenoj plavoj kosi i stisnuo joj ruku.
Pogledala je u njega, jasnih i svetlucavih plavih očiju. Pokazao je na
stepenice sa malim klimanjem glave i video kako su joj se usnice blago
podigle. Neko drugi to verovatno ne bi primetio. Izašao je unazad,
133
povlačeći je glatko sa njim i pošli su na prstima preko mermernog

hodnika do stepenica –koje su bile osvetljene poplavom mesečine koja
je tekla niz masivni svetlarnik – drţeći je za ruku, dok nisu sigurno
zatvorili i zaključali vrata njihove sobe.
***
Emili je stajala oslonjena na vrata njihove spavaće sobe, blago iz

dignutih grudi ispod svilene kratke bluze i svetlo plave jakne od tvida
koje je bila nosila prve noći kad ju je ikad poljubio. Baret je stajao
okrenut prema njoj, udaljen nekoliko koraka. Njegove grudi su bile
odraz njenih, brzo su se podizale i spuštale ispod klasične bele košulje
pod njegovim ručno sašivenim tamno sivim odelom. Emilin um se
nakratko vratio na sliku Bareta koji stajao na vratima kupatila ovog
jutra pozivajući je da se istušira sa njim. Znala je šta je bilo ispod te
bele košulje i prsti joj se skupiše u pesnice, čeznuvši za tom glatkom,
vrelom snagom ispod prstiju.
“Ţeliš li da upalim svetlo?” upitao je, tamnih i malaksalih očiju u
zamagljenoj svetlosti koja je dopirala sa prozora.
Zavrtela je glavom o vrata, ovlaţivši usnice i gledala kako mu je
pogled spao na njene usne i zadrţao se tamo.
“Jesi li dobro?” tiho je upitao, dok je i dalje stajao na istom mestu.
Klimnula je, samo malo opustivši usnice. Davao joj je prostor, priliku
da se povuče ukoliko je bila brzopleta na travnjaku ovog popodneva.
“Da li si nervozna?”
“Ne, Barete.”
“Šta je sledeće?” upitao je. Glas mu je bio kontrolisan, ali je mogla da
čuje čeţnju u njemu i razgovarao je sa njenim nervima rekavši im da će
biti neţan i paţljiv sa njenim telom i sa njenim srcem. “Reci mi da znam
sigurno.”
“Ti,” promrmljala je. “Ti i ja. Zajedno.”
Polako je klimnuo glavom, pribliţavajući joj se, koraka prigušenih
plišanim tepihom ispod njegovih cipela. Kad mu je bila na dohvat ruke,
134
posegnuo je, spustivši ruke na njenu kosu, pronalazeći ukosnice sa obe

strane njene pletenice i paţljivo ih povlačeći. Dve francuske pletenice
su pale na njena ramena, a on je provukao prste kroz njih, povukavši
lagano gumice na krajevima. Njegovi prsti su okretno radili da oslobode
njenu plavu dugu kosu od pletenica, ne skidajući pogled sa njenih očiju
dok je radio. Kad je oslobodio, uvukao je ruke u njenu neobično
talasastu kosu, uvivši prste na krajevima i proširio je preko njenih
ramena kao plašt.
“Uvek sam voleo tvoju kosu, Emili. Kao sunce je.”
Njegove oči su pretraţivale njeno lice dok je polako masirao kroz
pramenove od korena do vrha, neţnost njegovog dodira ju je
istovremeno opuštala i uzbuđivala.
“Ti i ja?” upitao je.
“Zajedno,” promrmljala je.
Prsti su mu posegnuli da otkače dugmad na njenoj jakni, otvarajući ih
jednog po jednog, bez gledanja dole, bez napuštanja njenih očiju. Nakon
poslednjeg, posegnuo je za revere i prevukao jaknu preko njenih
ramena, niz ruke, puštajući da padne u mekoj gomili na njenim nogama.
Njegovi prsti su se igrali sa delikatnim svilenim trakama njene bluze
krem boje. Brisanje prašine njegovih prstiju na njenoj koţi poslalo je
trnce niz njena leđa. Dlanovi su mu skliznuli niz njene ruke i njegovi
prsti su lagano izvukli bluzu iz njene suknje. Podigla je ruke, a on je
prevukao preko glave, zašištavši dok je stajala pred njim u belom brusu
bez bretela i suknji.
“Da nastavim?” upitao je.
“Da,” rekla je. Srce joj je kucalo kao ludo dok joj je stomak bio
ispunjen blagim peckanjem i vrelinom.
Ruke su mu se neţno spustile na golu koţu njenog struka, a zatim
skliznule do pozadine njene suknje, pronašavši rajsferšlus i povukavši ga
u mekom zzz zvuku. Emili je drţala njegov pogled, iskoračivši od vrata i
osećajući kako joj suknja klizi niz gole noge pre nego što se pridruţila
jakni kod njenih stopala.
135
“Isuse,” zastenjao je, napustivši njene oči da je pogleda kako stoji

oslonjena na vrata u belom čipkanom brusu i gaćicama i crnim visokim
potpeticama.
Dok je bio rastrojen, pomerila je njene drhtave prste do njegovih
ramena, pogladivši ih napred, a zatim ih podvukla pod njegove revere.
Slegnuo je ramenima jednom i njegova jakna se pridruţila njenoj na
podu.
“Još?” upitala je.
Njegove oči se proširiše, usne su mu se podigle u iznenađenju kad je
klimnuo.
“Još.”
Spustila je dlanove na njegove grudi i on se napregnuo pod njenim
prstima, izazavši mali jecaj iz pozadine njenog grla, kad je skliznula
prstima do dugmadi njegove bele košulje. Nije nosio kravatu ili
otkopčano gornje dugme i mali v delić izloţene koţe na vrhu njegove
košulje ju je ometao cele noći. Odgurnula se od vrata i kad je otkopčala
njegovu košulju, spustila je usnice na njegovo grlo. Osetila je kako je
zastao i zadrţao dah dok je jezikom lizala, obeleţavajući vrelinu
njegove koţe.
Kad se povukla, skinuo je košulju sa ramena, potamnelih i zamagljenih
očiju koje su prikovale njene.
“Ti i ja?” upitala je. Prsti su joj posegnuli za njegovim kaišem i
razvezali ga kroz dve omče i onda zastali. Nije trepnula, jer ju je glad u
njegovim očima preklinjala, ţelela, činila je vrućom i vlaţnom, spremnom
za ono što će se dogoditi između njih.
“Zajedno,” šapnuo je. Glas mu je bio nategnut i slomljen, opstajući na
poslednjim ostacima njegove samokontrole i to je učinilo da se Emili,
studentkinja, ćerka baštovana, oseti kao sirena kad joj se ajkula
predala.
Njegov kaiš je zazvečao kad je pao na rastuću gomilu odeće pored
njihovih stopala i ona je otkopčala i spustila rajfešlus na njegovim
pantalonama, zakaćivši prste za njihov pojas i prevukavši ih preko
njegovih bokova. Nakratko su zastale na isturenoj izbočini u njegovim
136
boksericama pre nego što su spale na pod. Emili je spustila pogled do

kariranog pamuka, do velike nabrekline koja se ocrtavala na tkanini.
Uvukla je donju usnicu u usta dok je zurila, a zatim podigla oči do
Baretovih. Posegnuo je oko njegovog vrata i svukao potkošulju, a pre
nego što je mogla potpuno oceniti lepotu njegovih oblikovanih grudi,
njegovi prsti su bili na kopči njenog brusa. Sa blagim zvukom, bilo je
otkačeno i brus je pao na njena stopala.
Gutnula je, ne mogavši da skrene pogled sa njegovih očiju koje su se
spustile na njene grudi. Ustuknuo je, skoro bolno, pre nego što ju je
opet pogledao u lice. Njegove oči su bile izgubljene, razorene, predane,
zbunjene kad joj se pribliţio- pribliţio toliko da su joj ukrućene
bradavice okrznule čvrstinu njegovih grudi sa svakim njenim plitkim
dahom.
“Tako si lepa... boli me da te gledam.”
Oči su joj se ispunile suzama dok je drţao njeno lice u rukama,
tamnim, ţestokim očima pretraţujući njene. Sve što je bila, sve što je
oduvek bila, pripadalo je čoveku koji ju je tako neţno drţao i to je
činilo da joj srce naraste i zakuca sa ljubavlju znajući da će biti prvi
muškarac koji će posedovati njeno nevino telo, da će on biti osoba kojoj
je dala taj poklon.
“Zaljubio sam se u tebe kad sam imao osam,” šapnuo je.
“Barete,” uzdahnula je, skliznuvši rukama uz njegove ruke. “Uvek si
bio ti.”
“Uvek,” promrmljao je, nagnuvši se da je poljubi. “Uvek, Emili.”
137
POGLAVLJE 13
Baret je ţudeo da je baci na krevet i učini njegovom, ali od trenutka

na travnjaku, kad mu se ponudila, obećao je sebi, svečano, da će ići
polako sa njom večeras. Bio je ukrućen do tačke bola, ali odlučan da ne
poţuruje stvari među njima. Emili je skliznula iz njenih potpetica i
krenula ka njemu, tako da su joj grudi bile privijene uz njegove.
Njegov jezik je krstario među njenim usnicama i istraţivao mokru
vrelinu njenih usta. Dlanovi su mu skliznuli preko njenih ruku do šaka i
povukao ju je prema krevetu, izlazeći iz njegovih pantalona i paţljivo
hodajući unazad. Kad su stigli, pala je na leđa, gledajući ga kako brzo
skida njegove čarape i cipele. Srce mu je jako lupalo kad joj je pokrio
telo svojim, teţina njegove skrivene erekcije plusirala je uz mekoću
njenih butina, njene čvrste bradavice su ga bockale o grudi. Svaki
nervni završetak goreo je čeţnjom za njom kad su joj se leđa izvila
ispod njega, a njene usnice opet potraţile njegove.
Poljubio ju je strasno, temeljno, progutavši jecaj kad je gurnula šake
u njegovu kosu. Kliznuvši usnama niz njen vrat, spustio ih je na njene
grudi, polako se krećući prema dojkama koje je drţao u dlanovima pre
nego što je spustio usne na ukrućenu bradavicu. Njegov jezik je kruţio
pre nego što je pohlepno za sisao bradavicu, njeni nokti se zarili u koţu
njegove glave kad se izvila prema njegovim usnama. Prešao je neţno
palcem preko na tekle bradavice pre nego što izljubio put do druge, koju
je voleo i sisao sa istom posvećenošću kao prvu.
“Boţe, Barete.”
Uzdahnula je. Njen odgovor ga je učinio još više ukrućenim i
nestrpljivijim. Način na koji je pomerala bokove uz njega, mogao mu je
reči da je skoro spremna, ali je trebao da se uveri da je meka i vlaţna
pre nego što je uzme. Više od svega, nije ţeleo da je povredi ili
kompromituje način na koji mu je verovala. Poljubio je toplu koţu ispod
njenih grudi, prešao usnama preko njenog stomaka, a zatim se uspravio
da klekne između njenih nogu, svlačeći joj gaćice. Podigla je svako
138
koleno tako da je mogao da ih svuče i bila je potpuno naga za njega.

Spustio je dlan na podšišani trougao mekih kovrdţa, malo gurajući,ţeleći
da se navikne na njegov dodir.
“Ţelim da te okusim, Emili.”
“Molim te. Da,” zastenjala je.
Nagnuo se, lagano rastvorivši njene latice prstima, a zatim je spustio
glavu da dodirne jezikom pupoljak koji je čeznuo za njegovim dodirom.
Dok je lickao i blago sisao, njeni prsti su mu vukli kosu i nasmejao se na
njenoj osetljivoj koţi, izmamuvši uzdahe dok je tutnjava njegovih usana
vibrirala o njenu srţ. Neţno, ubacio je dva prsta u nju, nimalo iznenađen
što su mu prsti natopljeni njenom mokrom vrelinom. Izvila se ponovo i
talasi vrućine preplaviše njegove prepone učinivši ga ukrućenijim i
otečenim više nego što je mogao da se seti.
Ţeleo ju je više nego što je ikad nekoga ţeleo, što je činilo njene
sledeće reči rajem za kojim je čeznuo, neţno je pripremivši za njegovu
invaziju.
“Barete,” uzdahnula je. “Tako sam blizu, ali ne ţelim da... svršim bez
tebe. Spremna sam. Molim te. Trebaš mi.”
“Sigurna si, dušo?” upitao je, povlačeći prste iz njenog tela i kliznuvši
uz nju da je neţno poljubi.
Milovala mu je obraz, njen dah je dodirivao njegove usne. “Uvek sam
bila sigurna. Molim te, ljubavi.”
Sklopio je oči za trenutak na reč ’ljubavi’, a kad ih je otvorio, na
njenom lepom licu se ocrtavala potreba. Prevrnuo se pored nje, skinuvši
bokserice, šutnuvši ih, a zatim je otvorio fioku na noćnom stočiću i
izvukao paketić, otvorio ga i navukao kondom na njegovu krutu erekciju.
Pridigavši se na laktove, pokrio je njeno telo njegovim i drţao joj
glavu među dlanovima kad ju je opet poljubio, postavljajući se na njen
ulaz. Povukao se da je pogleda u oči, krećući se lagano koliko je mogao,
gurnuvši se malo u nju, onda zastavši. Oči su joj se razgoračile i njeni
prsti mu se ukopaše u leđa kad se još malo pogurnuo u nju, istezajući
čvrste, mokre korice koje su ga uvlačile napred.
“Još, Barete.”
139
“Boţe, Emili, ne ţelim da te povredim.”

“Nećeš,” rekla je neţno, blagih i proširenih očiju dok je zurila u njega.
“Bio si tako neţan, Barete. Tako paţljiv. Ali, ţelim te. Celog tebe.”
“Volim te,” šapnuo je, pustivši se i skliznuvši u nju do kraja.
***
Kombinacija njega ispunjavajući joj srce u isto vreme kad joj je

ispunio telo bila je tako neočekivana, tako izuzetna. Nikad nije osetila
bol za koji joj je rečeno da će ga osetiti prvi put. Sve što je osetila je
bio Baret – njegovo srce je kucalo primitivnim ritmom uz njeno, njegovu
kitu unutra nje, njegov vreli dah na njenim usnicama kad je konačno
uzdahnuo. Na čitavom svetu, bio je samo Baret. Bio je, jednostavno, sve
što je vaţno.
Izvila se da dočeka njegove udare, osećajući ubrzanje u stomaku koje
se širilo njenim venama kao topao med, činivši da uvije pesnice i noţne
prste kad je sliznula noţnim člancima uz njegove noge, obavivši njene
noge iza njegovih leđa.
Mišići duboko u njenom telu su se uvili tako jako kao njene pesnice i
noţni prstići, napregnuvši se do neslućenih visina kad ju je poljubio.
Prevrnula je očima i uzviknula njegovo ime, pustivši da je preplavi
masovni talas zadovoljstva. Jeknula je i zadrhtala. Njeni mišići su se
pomamno grčili i plusirali oko njega. Baret je glasno za reţao njeno ime,
zabivši se u nju poslednji put. Mišići na njegovim leđima su se zategnuli
kao čelik pod njenim prstima i osetila je tačan trenutak kad se izlio u
kondom, ritmično plusirajući kao što je ona, padajući preko ivice
blaţenstva da joj se pridruţi.
Dah mu je bio vreo na njenom vratu kad je zadahtao, još uvek duboko
ukorenjen u njenom telu. Emili je provukla prste kroz vlaţne zlatne
talase oko njegovog lica i izgledao je kao da se osvestio, uzimajući
dubok uzdah pre nego što se prevrnuo na njenu stranu.
“Jesi li dobro?” pitao je, bez daha, spustivši glavu na njene grudi.
140
“Savršeno,” šapnula je sanjivo i dalje četkajući njegovu kosu sa lica

sporim, neţnim pokretima.
“Zadrţi tu misao,” rekao je, okrenuvši se i spustivši noge preko
kreveta da skine i baci kondom, pre nego što se vratio da legne na
njegovu stranu, privlačeći je ka njemu, licem u lice. Kolena su joj
naletela na njegova i provukao je noge među njene, spustivši jednu ruku
preko njenog kuka. Grudi su joj dodirivale njegova prsa kad su
jednoglasno uzdahnuli.
Nagnuo se napred i lagano joj očešao usnice njegovim, a zatim se
povukao i pogledao je u oči.
“Definitivno si dobro?”
“Mnogo bolje nego dobro. Šta je sa tobom? Bila sam... dobra?”
“Šališ se? Prilično sam siguran da me je čula polovina Hamptonsa. Bila
si neverovatna, Emili.”
Tiho se zakikotala, spustivši čelo na njegovo, potrljavši mu nosić i
zadovoljno uzdahnula.
“Tako sam srećna što si to bio ti, Barete.”
“I ja, dušo,” rekao je, ljubeći joj nosić. “Hvala ti što mi veruješ.”
Leţali su tiho, rame uz rame, dok se Emiline oči nisu počele sklapati i
njeno telo uskladilo disanje sa Baretovim. Nikad se nije osećala tako
povezano sa nekim, nikad se nije osećala tako dragoceno kao sa
Baretom. Sve što je ţelela – do kraja ţivota – bilo je da zaspi pored
njega svake noći i da njegovo lice bude prva stvar koju će videti svakog
jutra. Slikala je njegovo lice kad je njen mozak počeo da je uspavljuje i
privila se bliţe njemu, ukopavši glavu u njegov vrat i uzdahnula.
“Emili,” šapnuo je blizu njenog uha, tutnjava njegovog glasa ju je
povukla sa ivice sna. “Mislio sam to.”
Spustila je usnice na njegovu koţu i pustila ih da se zadrţe tamo.
“Volim te,” ponovio je.
“I ja tebe volim,” šapnula je.
Osetila je da je tiho uzdahnuo, zadrhtao i privukao je čvrsto bliţe
njemu, kao da je pustio srce da razgovara sa njenim srcem i rekao, Ti
pripadaš meni i ja pripadam tebi. Zauvek.
141
***
Kad se jutarnje sunce promaljalo kroz prozore, Baret je pogledao na

Emili, njegovu devojku, ljubav njegovog ţivota, jedinu ţenu koja je bila u
stanju da se probije kroz njegovu grubu spoljašnost i dotakne njegovo
srce. Poslednja tri meseca sa Emili koja je bila stalno prisutna u
njegovom ţivotu, bili su takođe najbolji u njegovom ţivotu, uprkos
činjenici da je verovao da je samo bila odgovarala na njegove pozive i
pridruţivala mu se na večerama za malo dodatnog novca. Otkriće da je
oduvek gajila osećanja prema njemu – intenzivna, duboka kao njegova –
rođena ,jedno za drugo, u prvim danima njenog ţivota i od tad
tvrdoglava, ostavilo ga je bez daha, preplavljenim i… srećnim. Stvarno,
stvarno srećnim kako nikad ranije nije bio i nikad neće biti ako je
izgubi. Emili Edvards je bila prava za Bareta. Bila je kraj puta, san koji
je postao stvarnost, njegova lična večnost.
Vlas svetle kose je počivao na njenom obrazu i neţno ju je sklonio sa
njenog lica. Sve što je ikada ţeleo –do kraja ţivota- bilo je pravo da
bude sa njom, dozvola da je dodirne i vodi računa o njoj... da je voli i
bude voljen. Svaki poslovni dogovor je mogao da ode u pakao, sva
očekivanja koja je ikad imao od sebe ili teret na njegovim plećima kao
prvo rođenog –mogu postojati u njegovom ţivotu samo ako istovremeno
budu povezani sa njom. Bila je jedini deo njegovog ţivota o kojem nije
pregovarao. I na kraju – pre nego kasnije – Baret će joj postaviti
pitanje da bude zvanično. Osmehnuo se. Posle svega, već je imao prsten.
Prebacio je noge preko ivice kreveta, ulovivši bokserice sa poda i
navlaćeći ih. Nije ţeleo da je probudi, ali sunce je bilo izašlo i mogao je
iskoristi vreme za trčanje. Iako je tehnički sklopio dogovor sa Dţ. Dţ.
Harisonom, to mu nije davalo mira. Moţda trčanje, na sveţem vazduhu i
vreme za rasuđivanje, ublaţe njegove sumnje ili mu pomognu da nađe
alternative koje će mu više odgovarati. I ako ga je sećanje sluţilo,
Felisiti je bila ranoranilac. Moţda je mogao da po priča sa njom na
nekoliko minuta, ako je uhvati za kafu. Mogao je da se izvini za ono što
142
je rekao na travnjaku i zatraţi njenu saradnju u čuvanju njegove i

Emiline ’veridbe’ tajnom. Nadao se da je bilo samo pitanje vremena pre
nego što to postane stvarnost, u svakom slučaju.
Obukao je šorc za trčanje i majicu, navukao sportske čarape i patike
i sa poslednjim pogledom na Emili, tiho je zatvorio vrata iza njega.
***
Zzz zzz. Zzz zzz. Zzz zzz.

Njen telefon je zvonio.
Uh, pomislila je sanjivo, posegnuvši za njim na noćnom stočiću. Drţala
ga je u rukama za sekund, ali kad je ponovo začula zzz zzz zvuk, njen
telefon nije vibrirao.
To je Baretov, shvatila je i prevrnula se na njegovu stranu kreveta,
zgrabivši ga sa noćnog stočića i iskljućivši ga, otvorivši oči.
Kako je posegnula za njim, zujanje se smirilo i Emili je počela
sanjariti sa telefonom u svakoj ruci. Pustila je da joj um odluta na
prošlu noć, na sve što su ona i Baret fizički i emotivno podelili.
Bila je sigurna da je bio je zaljubljen u nju, a srce ju je uverilo da mu
je uzvraćala osećanja istom merom. Uvek je ţudela za Baretom, ali više
od toga, delili su vezu od davno. Emili se nikad nije sećala vremena kad
Baret nije bio ključan u njenom ţivotu, ukorenjen u njenom srcu, prve
plave oči koje je volela. Njeni snovi su se kovitlali i prešli na divnu
fantaziju Japanskih vrtova, laţnog vereničkog prstena koji se ponovo
pojavio u Baretovoj ruci kad je kleknuo pred nju pitajući je da bude
njegova ţena, a ona bi volela re-
Baretov telefon je napravio dva kratka zvonasta zvuka i za vibrirao u
Emilinom dlanu.
Za ime boţje! Moţda je neko od njegove braće ili se nešto desilo
njegovim roditeljima? Oči su joj se ponovo otvorile i prinela je njegov
telefon bliţe očima da pročita zaslon: Novi tekst – Giverni Holdings.
Giverni Holdings. Valerijin glas je odjeknuo u njenoj glavi: Giverni
Holdings. Da li ti to znači nešto? Emiline oči su se šire otvorile i pridigla
143
se na jastuk iza nje, spustivši njen telefon na pokrivače i poklonivši punu

paţnju njegovom. Zašto bi njen novi gazda, Giveni Holdings, zvao i slao
poruke Baretu? Kako je zaboga, Baret povezan sa njenim stanom?
Prešla je prstom preko ekrana, ali je njegov telefon traţio lozinku.
Ha. Pokušala je njegov rođendan. Ne. Onda je pokušala njen i ignorisala
uzbuđenje koje je osetila kad se ekran otključao. Znala je da nema
prava da gleda njegove privatne poruke, ali nije mogla sebi pomoći. Bilo
je prevelika slučajnost da bi ignorisala.
Kucnula je prstom na njegovu aplikaciju za poruke i čekala, kad je se
pojavila duga lista tekstova. Kratko je preletela pogledom preko imena;
njegova braća, naravno, Dţ.Dţ. Harison i druga imena koja nije
prepoznala. Ali, bilo je tu na vrhu liste ime koje je privuklo njenu
paţnju: Giverni Holdings. Kliknula je na najnoviji tekst koji je glasio:
Barete, ne mogu da skinem ovu ribu, Valeriju Kampanile sa mojih leđa.

Stalno zove i preti člankom o osnivanju kompanije, ako joj ne dam ime i
broj telefona vlasnika stana. Naći će te ako nastavi da kopa. Šta ţeliš
da učinim? Obavesti me, molim te.
Emiline oči su se smračile kad joj je Baretov telefon ispao iz ruke na

prekrivače skupljene u njenom krilu. Knedla joj se formirala u grlu.
Obrazi su je neprijatno peckali kao da je znala da nešto nije u redu, ali
nije sasvim sloţila sve deliće slagalice.
Baret je bio njen gazda.
Baret je bio podigao kiriju, znajući da će biti primorana da se vrati da
radi za njega.
Oči su je za peckale i njeni prsti su bili ledeni kad ih je uvila u
pesnice.
Šta je to značilo? Zahtevala je da joj um počne sklapati komadiće
slagalice da shvati šta je bilo stvarno, a šta nije. Da li su njegova
osećanja prema njoj bila prava? Da li ju je stvarno voleo? Srce joj se
stegnulo, ali se primorala da se smiri. Emili nije imala divlje ispade. Bila
144
je razumna, pametna i metodična. Obaviće pregled pristupa situaciji,

kao što je radila sa studijama i shvatiti šta se dešavalo.
Duboko je uzdahnula, brzo sloţivši misli, pokupila je njegov telefon da
proveri ponovo njegove poruke i vidi kad ih je Dţ.Dţ. Harison pozvao u
Hamptons. Pronašla je poruku poslatu u petak uveče kad je bila sa
majkom u bolnici i delovi su počeli brzo da se uklapaju.
Bila mu je potrebna da pođe sa njim ovog vikenda.
Bila mu je potrebna da nastavi da bude njegova ’verenica’ zbog Dţ.Dţ.
i Helene Harison.
Bila mu je potrebna da završi posao.
Tako da je podigao kiriju u petak uveče i pojavio se u kući njenih
roditelja u subotu popodne da joj ponudi posao... ili da vidi hoće li ona
pitati za to? Što jeste učinila. Prepredeno i manipulativno? Provereno.
Ali, prilično jasno takođe.
Razmrsivši laţna verenica/poslovnu stranu stvari, okrenula je misli
prema više ličnim pitanjima. Njihovi razgovori, njihova privlačnost i
osećanja... Emili je snaţno osećala da su njegova osećanja prema njoj
ipak postojala pored njegovih mahinacija da je dovede ovde ovog
vikenda. I dok nije bila cenila biti izmanipulisana, sumnjala je da Baret
nije bio uglađen u vezama kao što je bio u konferencijskim dvoranama.
Umesto da je potraţio njenu pomoć, namerno je – i malo lukavo –
kontrolisao situaciju da bi dobio ono što je ţeleo.
Naţalost za njega, međutim, Emili ne bi mogla da trpi ovakve stvari
ako budu nastavili da se viđaju. Nije ţelela da bude na milosti Bareta
koji vuće konce u njenom ţivotu bez njenog znanja. Nije mogla da ţivi
tako. Bila je malo ljuta, besna na njega za njegove manervacije i
manipulacije, što joj nije samo rekao istinu i verovao da će mu pomoći
jer mu je bila potrebna i brinula je za njega. Znala je koliko posao znači
Baretu i koliko je bio dobar u tome – ali nije mogla da mu dozvoli da
primenjuje njegove poslovne taktike na njihovu vezu.
Duboko je uzdahnula, ohrabrujući se za iskren - i potencijalno
razoran- razgovor koji su trebali da imaju kad se bude vratio. Ili će je
tretirati sa poštovanjem i iskrenošću ili nema budućnosti za njih. Srce
145
joj se trglo na samu ideju da ga izgubi. Suze su joj ispunile oči kad je
pomislila na odlazak od njega posle svega što su podelili prošle noći, ali
pomisao na njene roditelje - njihovu laku komunikaciju i bezrezervno
poverenje – to je ono što je Emili ţelela i neće prihvatiti ništa manje.
Njenu paţnju je privuklo otvaranje vrata njihove sobe i Emili je
podigla pogled, obavivši pokrivač preko grudi i postavivši oba telefona na
njeno krilo. Kad su se Baretove oči spustile na njeno lice, oduzele su joj
dah i na kratko, zaboravila je Giverni Holdings, njen stan i njegove
manipulacije.
Koliko god da je bio popustljiv zarad njegovog poslovnog dogovora,
iste oči su gledale njene pre dvadeset četiri godine, rekao je da ju je
voleo danas, rekao je da duboko i nepovratno bio zaljubljen u nju i da su
ta osećanja bila stvarna, istinska i jaka. Ramena su joj se malo spustila
sa olakšanjem, dok joj se srce malo primirilo od ţestoke trke.
“Dobro jutro, Emili,” rekao je, zastavši na ivici kreveta i nasmešivši
joj se. “Volim te.”
“Dobro jutro, Barete,” odgovorila je, podiţući jednu obrvu dok je njen
bes činio njen glas tišim, jačim i manje zaigranim nego što je verovatno
očekivao. “Volim i ja tebe. Ali bojim se da imaš dosta toga da objasniš.”
***
Oči su mu pale na dva telefona u njenom krilu, a zatim se vratile do

njenog lica, primetivši – prvi put – da joj oči nisu bile svetle i srećne,
već razočarane i povređene. Stomak mu se prevrnuo i pretraţivao je
izraz njenog lica, sedajući na ivicu kreveta. Malo se povukla od njega i
srce mu se steglo. Šta se dešavalo?
“Giverni Holdings,” rekla je jasno. “Pričaj mi o tome.”
“Je-” Baret je uzdahnuo, stisnuvši vilicu i zavrteo glavom. Saznala je.
Prokletstvo, saznala je pre nego što je mogao to da popravi. “Emili-“
“Znaš šta, Barete? U stvari, mislim da sam shvatila. Bila sam ti
potrebna ovde ovog vikenda, jer su nas Harisonovi bili pozvali da
dođemo zajedno. Nekako si moj gazda, što je nekako jezivo –ali tako
146
svojstveno tebi – i odlučio si da podigneš moju kiriju tako da mi bude

potreban još jedna posao od tebe. Zasad je dobro?”
Čvrsto je klimnuo glavom dok mu se ţuč skupljala u grlu. Da li to znači
da raskida sa njim? Srce mu je bukvalno stalo za trenutak, zastavši
nekoliko sekundi pre nego što je opet za kucalo. Nije je mogao izgubiti.
To nije bio prihvatljiv ishod.
“Dakle, pitala sam te za posao i ponudio si Hamptons. Voila, laţna
verenica se vratila u red za vikend i gle, tvoj posao prolazi.”
Zurio je u nju, širom otvorenih očiju i prestravljeno, pokušavajući da
zadrţi lice ravnodušnim, pripremajući se za to da će da raskine sa njim –
i da, zasluţio je to – i grčevito govoreći sebi da čak iako to bude učinila,
on neće odustati. Mogla je da raskine sa njim, ali je ne bi pustio. Našao
bi način da je povrati. On –
“Barete, fokusiraj se na ono što govorim.”
“Ţao mi je.”
“To je dobar početak,” odgovorila je, ali su njene oči i dalje bile
povređene i njene usnice i dalje bile napućene. Ruke su joj bile čvrsto
sklopljene u krilu i spustila je pogled na telefone. “Generalno ne gledam
tuđe telefone, ali je nastavio da zvoni i kad se pojavilo Giverni Holdings
na zaslonu, ja... pa, bila sam radoznala, jer mi je Valerija već pomenula
to ime. Nisam znala kako ste povezani i osećala sam da je potrebno da
znam.”
“Ne izvinjavaj mi se.”
Oči su joj se suzile i glas joj je pukao kao bič kad je odgovorila. “Ne
izvinjavam se za bilo šta.”
Obrazi mu se zarumeneše… “Odlično. Fino. Dobro.”
“Barete,” upitala je, prikovavši oči na njegove. “Zašto poseduješ
zgradu u kojoj je moj stan?”
Slegnuo je ramenima. “Bila je to dobra investicija.”
Oči joj se proširiše na njega i frknula je, ne udostojivši njegov
odgovor verbalnim odgovorom. Samo je zurila u njega, čekajući.
“Zato što sam bio pitao tvoju mamu za tvoju adresu tako da sam
mogao da te nađem i kako je tvoj stan u usranom kraju, ţeleo sam da
147
unapredim sigurnosni sistem, ali kad sam ponudio vlasniku stana da

platim da ga unapredi, rekao mi je da se jebem. Pa sam pitao šta bi bilo
potrebno da ga unapredi i rekao je da moram posedovati zgradu za
takve zahteve, pa sam je kupio.”
Osećao se detinjasto i manipulativno, izloţeno i posramljeno.
“I nisi samo naleteo na mene na Penu posle sastanka.”
“Već sam raščistio to. Traţio sam tebe.”
“Da li ti je uopšte bila potrebna laţna verenica?”
“Bio bih dobro i bez nje, iako su sastanci bili bolji kad si sedela pored
mene.”
Sloţio je grimasu, razumevajući njenu potrebu za potpunom i
kompletnom iskrenošću i nestrpljiv da joj je ponudi. “Ne. Nije mi bila
potrebna. Nisam ţeleo da brineš o novcu i nisam znao kako drugačije da
ti ponudim posao.”
Bila je to cela istina. Samo se pored nje osećao nepobedivim. Ukoliko
je bila pored njega, nije mogao izgubiti. Nije mogao.
Ali više od svega, nije mogao da je izgubi. Nije mogao sebi da pomogne
ali osećao je da zna u kom smeru je vodio razgovor: ka njemu kako
priznaje višestruke manipulacije i kako ga ona napušta kad jednom sve
bude bilo otkriveno. Povratiću je. Vratiću je. Umreću pre nego što
odustanem o-
“Tako da ćemo to nazvati jednom delimičnom manipulacijom?”
Nesrećno je slegnuo ramenima. Sve što je zaista ţeleo bilo je da bude
oko nje, da sazna da li je konačno došlo vreme da daju šansu jedno
drugome posle toliko čekanja. I to je bilo. Bilo pa prošlo. Zaljubili su se
tako lako. Znao je da je ono što je sumnjao od detinjstva – da su
stvoreni jedno za drugo – bila istina.
“I ovo? Primoravanje mene da dođem u Hamptonse podizanjem moje
kirije?”
“Harisonovi su te ţeleli ovde. I ja-”
“Ţeleo si da završiš posao.”
“Ne. Pa, da. Ali sam te i ja ţeleo ovde. Čak više nego što sam ţeleo
posao, Emili, ţeleo sam tebe.”
148
Progutao je knedlu u grlu.

Duboko je uzdahnula, nagnuvši glavu na stranu, odmeravajući ga.
“Završili smo sa poslovnim aspektom stvari, mislim. Ne sviđa mi se, ali
kapiram. Sad mi treba ostatak, Barete. Istina o tebi i meni i svemu što
se desilo između nas. Moram da znam da li je ovo – da li je sve lično što
se dogodilo među nama – bio deo tvog manipulisanja mnome... ili je bilo
stvarno.”
149
POGLAVLJE 14
Posegnuo je za njenim rukama i dopustila mu je da ih uzme zato što,

iako je shvatila stvari u vezi njim, nikad ga nije videla da izgleda tako
bespomoćno, jadno, očajno. I dok je veoma, veoma malom delu nje bilo
drago što je tako zabrinut, realnost je bila da ga je volela i nije mogla
da podnese da ga vidi tako uništenog.
Ali bila je ljuta na njega i nisu mogli da krenu dalje ako ne izbace sve
na čistac. Sad.
“Nije li iscrpljujući biti ti, Barete? Činiti sve za dogovor?
Manipulisati mnome? Manipulisati Dţ.Dţ?”
“Nisam-”
“Jesi. Pretio si mu i izmanipulisao ga. Kao što si mene.”
Trgnuo se, čvršće stegnuvši njene prste. Znala je da ga je povredila
tim rečima, ali je nastavila. Ove stvari je bilo potrebno reči.
“Nisam besna što si kupio moju zgradu ili zabrljao sa mojom kirijom.
Ti si Baret Ingliš. Navikao si da bude po tvom i uglavnom nemam ništa
protiv toga. To je deo tebe – to je deo koji te čini tako uspešnim i
zaštitnički nastrojenim i volim to kod tebe, Barete. Znaš šta ne volim?”
Oči su mu bile obrazive dok je gledao u njene, slušajući paţljivo i sa
poštovanjem njene reči.
“Izmanipulisao si me umesto da razgovaraš sa mnom, umesto da budeš
iskren sa mnom i samo objasniš situaciju i zatraţiš moju pomoć. To me
boli najviše od svega, jer sam bila iskrena sa tobom. Uvek. O svemu osim
rizlingu.”
Njegove oči omekšaše za trenutak na njenu napomenu i videla je nadu
iza brige. Bilo joj je drago, jer je to značilo da ju je slušao i zaista čuo.
“Zabrinuta sam što tretiraš svoj lični ţivot odlučnim, jedno smislenim,
strateškim fokusom kao tvoj poslovni ţivot… i to neće funkcionisati za
mene. Ne moţeš mi lagati, Barete. Ne moţeš me izmanipulisati kad ţeliš
nešto od mene. Volim što smo sinoć vodili ljubav, ali mi se ne sviđa što si
mi lagao da me dovedeš ovde kao prvo. Laganje i manipulisanje mnome će
150
stvoriti pukotine u nama. I ne ţelim pukotine. Potrebno mi je da budem

sa nekim ko razgovara sa mnom, ko je iskren prema meni i kome je stalo
do mog mišljenja. Ko će me pitati za pomoć kad mu je potrebna. Ko
veruje da ţelim najbolje za njega i ţeli najbolje za mene. Takvu vrstu
ljubavi ţelim, Barete. I sada, ne znam da li moţeš da mi to pruţiš.
Brinem se da ne moţeš.”
Njegovo lice je se iskrivilo na trenutak pre nego je postalo kao granit.
Ruke su mu drţale njene tako čvrsto da su mu zglobovi pobeleli. Rekla
je njen deo. Duboko je udahnula i izdahnula, signalizirajući mu da je
završila, da je rekla sve što je trebala da kaţe. Pogledao je dole na
njihove spojene ruke jedan dug trenutak pre nego što je ponovo ispunio
njene oči, ali se njegov glas slomio kad je rekao jednu reč. “Mogu.”
Polako je progutao, a zatim nastavio. “Pitala si da li je ovo bilo stvarno...
Ovo je najstvarnija stvar u mom ţivotu. Ti si najstvarnija stvar u mom
ţivotu, Emili.”
Suze joj ispuniše oči, ali ga nije prekinula. Bilo joj je vaţno da čuje
šta ima da kaţe, da zna da će oni izgraditi ostatak njihovog odnosa na
poštenju i partnerstvu, ili neće uopšte.
Šmrknuo je, zatim pročistio grlo pre nego što je nastavio jačim
glasom.
“Istina je da sam kupio tvoju zgradu da bih te zaštitio. Ponudio sam ti
posao sa mnom, jer sam znao da ti je potreban novac i kad sam jednom
počeo provoditi vreme sa tobom opet, počeo sam se zaljubljivati u
tebe... kao odraslu osobu. Čovek zaljubljen u ţenu njegovih snova, ţenu
koju ţeli u njegovom ţivotu zauvek. Samo nisam znao da li si imala
ikakvih osećanja prema meni.
One noći na večeri sa Harisonovima kad si posegnula za mojom rukom
i počela da pleteš tu priču o tome kako smo se verili? Bilo je to
prosvetljenje, Emili, prekretnica. To je bio trenutak kad sam shvatio da
to ne mora biti samo san. Bilo je moguće. Nakon godina ţelje za tobom,
bila si konačno moguća, Emili.
Priznajem. Uspaničio sam se. Vratila si mi prsten i da, tehnički sam
znao da će dogovor sa Harisonom imati veće šanse ako si ovde. Ali, više
151
od bilo čega drugog, pridobiti te da dođeš ovde ovog vikenda je bilo

zato što sam ţeleo vreme sa tobom. Bilo mi je potrebno da provedem
vreme sa tobom i shvatim da li ono što se desilo u automobilu bilo samo
pucanj na slepo ili početak nečega stvarnog, jer sam znao šta ţelim, ali i
dalje nisam bio siguran o tvojim osećanjima.
Kad si mi rekla zašto si mi vratila prsten – jer smo fizički bili bliski i
nisi više mogla da uzimaš novac od mene – razmišljao sam da bacim
dogovor samo da bih mogao da te imam. Nema dogovora. Nema laţne
verenice. Bacim dogovor i pitam te da mi budeš devojka.
Pretpostavljam da sam se glupo nadao da mogu imati oboje... sem što
sad kad sedim ovde pored tebe, dogovor se čini tako pogrešnim i ne
znam da li sam te već izgubio, ali, Boţe, nadam se da nisam. Zato što ću
učiniti sve što potrebno da učinim ovo stvarnim, Emili. Ako to znači
potpuno otkrivanje svega što se dešava u mom ţivotu, sve vreme? U
redu je. Mogu to da učinim. Nikad, nikad neću ništa skrivati od tebe.
Obećavam ti. Znam da sam zajebao ovo, ali pruţi mi priliku da ti
pokaţem da mogu biti sve što ti je potrebno da budem, sve što ţeliš da
budem.”
Podigao joj je ruku do njegovih usta i poljubio je polako i neţno. Bilo
je ’zbogom’ u tom poljupcu i čeţnja i nada. Emili je osećala sve to i
iziskivalo je svu njenu snagu da ne ţuri da ga ponovo uveri, ali ga je
pustila da završi pričanje svega što mu je bilo potrebno da kaţe.
Spustio je njihove ruke u njegovo krilo i pretraţio njene oči.
“U interesu potpunog obelodanjivanja? Prsten koji si nosila nije laţan.
Vredi tredeset hiljada. Lično sam izabrao to Šanel odelo, jer ti se slaţe
sa očima i tako si prelepa u njemu, da ne mogu disati. Ako bi me pustila,
potpuno bih ukinuo kiriju, ali znam da nećeš, pa ću poslati odmah poruku
da je spuste na hiljadu dolara neograničeno da se iskupim zato što sam
te uznemirio i dopustio da pomisliš – čak i na trenutak – da moraš da se
preseliš.
I da, za zapisnik, izmanupulisao sam te da dođeš ovde, ali sam spavao
sa tobom prošle noći zato što te volim.” Tiho je uzdahnuo, uzimajući
dubok dah pre nego što je nastavio. “Uvek sam te voleo. Bila si mala
152
beba, bio sam mali dečak i posegnula si u moje grudi i ukrala mi srce,
koje je bilo tvoje od tada. Ti si dom, slast, istina, sjaj i ti si seksi,
izazovna, najzabavnija koju sam ikad imao. Ako ţeliš da znaš šta je
stvarno, tu je najviše elementarna istina koju znam: Ti si ljubav mog
ţivota, Emili Edvards. Učiniću sve što je potrebno. Samo da budem sa
tobom.”
Suze su tekle niz Emiline obraze kad je završio njegov prelepi govor,
zureći u njeno lice sa njegovim zadivljujuće plavim očima koje su bile
fiksirane na njene, zabrinute i pune nade.
“Barete,” počela je, ispustivši mu ruke da mu obuhvati lice,
osmehnuvši mu se kroz suze. “Da li ikad radiš stvari polovično?”
“Ne.”
Klimnula je i osetila kako smeh izbija duboko iz nje – radosan,
oduševljen smeh uzvraćene ljubavi i utoljene ţudnje. Privukla ga ka njoj,
spustivši usnice na njegove. I dalje je bio napet za trenutak pre nego
što uzdahnuo u njena usta, napustivši njegove strahove i utonuvši u njen
oproštaj i razumevanje. Zamotao je ruke oko nje uz reţanje, pribivši je
uz njegove grudi kad mu je jezik skliznuo u njena usta, pronašavši njen,
voleći je neţno, onda očajnički. Sva osećanja koja je slio u reči sada
iskazivao fizički. Posegnuo je za njegovom majicom iza njegovog vrata i
strgnuo je sa njegovog tela, pribivši njegove tople, vlaţne grudi na
njene, kad je pokrivač skliznuo između njih, ostavljajući im koţu uz
koţu, srce uz srce.
Kad su doţiveli vrhunac zajedno nekoliko trenutaka kasnije i Baret
rekao Emili da je voli, nije bilo delića njenog srca, duše ili uma koje se
ostalo pitati da li je to bila istina. Znala je da jeste. Sigurno kao nebo
što je bilo plavo kao oči Bareta Ingliša, znala je da će biti zauvek
njegova i da će je voleti do kraja vremena.
***
Emili je odmarala glavu na Baretovim grudima nakon najboljeg

orgazma u ţivotu, dok joj je neţno milovao leđa.
153
“Sećaš se kad si me pitala o sjajnom seksu?”

“Mhm,” promrmljala je i osetio je kako su joj se usne izvile na
njegovoj koţi.
“Nisam znao šta sam pričao kad si me pitala.”
“Ne?”
“Ne. Definitivno ne. Nikad nisam doţiveo sjajan seks. Nisam, do sinoć.
Nisam do jutros.”
Koncentrisao se na ono što je crtala po njegovim grudima. Srca. Volim
te. Tvoja sam. Poljubio ju je u teme sa poštovanjem, privukavši je bliţe.
“Najbolje sam što si ikad imao, zar ne?” upitala je bezobraznim
glasom koji je učinio da se opet ukruti.
“Ako bude po mome, bićeš poslednja koju ću imati.”
“Barete?” upitala je nesigurnim glasom.
“Šta, dušo?”
“Treba da izlazimo neko vreme.”
Srce mu se stegnulo, ali je znao da je u pravu. Prst joj se polako
pomerao. Namerno. U redu je. Tvoja sam. Duboko je uzdahnuo, opet
spustivši usne na njenu glavu.
“U redu,” konačno je promrmljao, prihvatajući njene uslove. “Ali ţelim
da ti dam nešto.”
Prebacio je noge preko ivice kreveta i zgrabio pantalone koje je
sinoć nosio, preturajući po dţepovima, a zatim je legao dole na njegovu
stranu, oslonivši na lakat nad njom. Podigao je verenički prsten i
prebledela je. Onda ga je spustio na toplu koţu iznad njenog srca i
napisao iznad njega prstom. Ne brini. Ti odlučuješ.
Nalaktila se na njenoj strani prema njemu, a prsten je pao na
pokrivače između njih. “Šta to znači?”
“Znači da ţelim da se oţenim s tobom i neću se predomisliti, tako da
mi ne treba više vremena. Ali u redu je, ako je tebi potrebno. Dakle,
zadrţi ga i izlazićemo kratko. I jednog dana, kad budeš spremna, ako
ikad budeš spremna, stavi ga.” Nasmešio joj se. “Do tada, nemoj ga
izgubiti.”
154
“Neću,” šapnula je, pokupivši ga i stavivši ga na desni domali prst.

“Divan je, znaš.”
“Znam,” rekao je, zureći u njeno lice. “Ne postoji ništa lepše na celom
svetu. Volim te. Zauvek.”
Emili ga je blago gurnula na leđa i nastavila da mu pokazuje koliko
tačno je i ona njega volela.
***
“Pre nego što odemo,” rekla je Emili, pakujući ostatak njenih stvari
nakon što su opet vodili ljubav i imali dugo zajedničko tuširanje. “Mislim
da bi trebao da razgovaraš sa Dţ.Dţ. Harisonom, Barete. Posao nije
samo posao. Ne moţe da bude, jer postoje ljudi koji su umešani. A ljudi
podrazumevaju istoriju i srce. Sam si rekao da ti ovaj posao ne
odgovara. Zašto? I šta moţeš da učiniš da to ispraviš?”
Pogledao ju je sa drugog kraja sobe, razmatrajući njene reči. “Ne
znam. Ima nešto kod Harisona... koliko voli ovu kompaniju. Većinom
vremena, kad sam preuzeo korporaciju, već je bila javna, tako da
Ingliš&Sinovi kupuju zalihe i jednom kad imamo većinu, mi smo glavni. Ne
volim preuzimanje privatnih kompanija, jer su ne urednija. Braća, sestre
i sukobi. Ovo je izgledalo prilično jednostavno, da budem iskren. Pet
srodnika. Četri su ţeleli da prodaju. Pridobijemo petog da pristane i mi
smo na konju. Stičemo najunosniju privatnu kompaniju za jahte i
teretne brodove na istočnoj obali. Bilo je bez razmišljanja.”
“Niste računali na Dţ.Dţ. Harisona.”
Baret je odmahnuo glavom, sećajući se kako su starčeve čelične sive
oči zasuzile kad su došli do nevoljnog dogovora juče na brodu. Ponudio
je Dţ.Dţ. Harisonu oko sedamdeset miliona dolara za njegovih trideset
procenta udela u Harison brodogradnji i sve o čemu je Harison mogao
misliti je bio malena grana kompanije, koja je proizvodila ribarske
brodiće. Od dvesta četrdeset sedam miliona dolara godišnje od
prodaje, samo osamnaest miliona je dolazilo od ribarskih brodića.
155
“Kakav tip poslovnog čoveka brine o ribarskim brodićima?” Baret je

naglas upitao.
“Šta? Šta misliš?”
“Harison će dobiti sedamdeset miliona dolara na ovom poslu, ali sve o
čemu je juče pričao je bila ova mala divizija kompanije na Long Ajlendu.
Oni čak ne čine ni deset posto godišnjeg profita. Iskreno, moj prvi
zadatak bi bio da zatvorim to odeljenje, ali je traţio da to ne učinim.”
“Zašto mu to toliko puno znači?”
Baret je slegnuo ramenima, zatvarajući njegov kofer i spustivši ga na
mreţu za prtljag pored vrata. “Nešto o tome kako je njegov deda ručno
izrađivao ribarske brodiće.”
“Barete,” rekla je Emili tiho. “Zar ne vidiš? To je odgovor.”
“Ne-”
“Da bi sve bilo u redu. Pusti ga da zadrţi taj deo kompanije. To je deo
koji mu je bitan. Pronađi način za njega da ga zadrţi tako da moţe da ga
zaštiti.”
Baretov um je brzo prošao kroz brojeve. Sa prodajom od osamnaest
miliona dolara tokom protekle fiskalne godine, mala divizija ribarskih
brodića je verovatno vredela samo dvadeset miliona dolara. Mali
krompir. Ali, Emili je moţda u pravu – puštanje Harisona ne bi samo
učinilo da se Baret ne oseća kao đubre, već bi verovatno bilo i više šanse
da Dţ.Dţ. Harison zauzme poziciju u odboru kompanije za izgradnju
nezavisnih teretnih brodova i jahti.
Mogao bi da pošalje poruku Ficu i Vestonu da sačine novi ugovor koji
predviđa da Dţ.Dţ. Harison zadrţi diviziju ribarskih brodića Harison
brodogradnje, a da Ingliš&Sinovi steknu diviziju teretnih brodova i
jahti. Baret je bio prilično siguran da će se sad Dţ.Dţ. Harison rado
sloţiti da bude u odboru. Baretovo srce se osetilo svetlije takođe, kao
da je ovo sad bio dobar posao, dogovor na koji bi mogao biti ponosan.
“Emili?” upitao je, prelazeći sobu da spusti ruke na njene bokove i
privuće je na njegove grudi. “Da li si ikad razmišljala o tome da stekneš
master iz poslovanja umesto toga?”
156
Široko mu se osmehnula. “Drţaću se istorije industrije i ostaviti

današnju nagodbu tebi u redu?”
Spustio je usne na njen vrat, a ona je nagnula glavu da mu omogući
bolji pristup. “Znaš, Emili Edvards, mislim da se na nebu znalo da ćemo
biti zajedno.”
“Ne, Barete,” promrmljala je, niskog glasa ispunjenog ţeljom, dok ju
je ljubio i lickao i Baret je znao da će proći još najmanje sat vremena,
pre nego što napuste njihovu sobu. “Znalo se u dnevnom boravku tvojih
roditelja. Pre dvadeset četiri godine.”
***
Dok je Baret bio u potrazi za Dţ.Dţ. Harisonom, Emili ga je čekala u

dnevnoj sobi, pijuckajući kafu i prelistavajući časopis. Već se pozdravila
sa Helenom, koja je otišla na crkvenu sluţbu, a kuća je bila tako tiha da
je Emili pretpostavila da su svi ostali takođe otišli. Iznenadila se začuvši
korake i podigla pogled da vidi kako Felisiti Atvel stoji pred njom.
“Mogu li da sednem?” upitala je Felisiti.
“To zavisi.”
Felisiti je uputila Emili veoma zategnut osmeh, ali ukoliko nije bila
pogrešno protumačila, nije ni bilo vaţno.
Nelagodan, da. Proračunat, ne.
“Baret izgleda srećno,” rekla je Felisiti tiho, direktnog pogleda
uperenog u Emili.
“Baret je srećan.”
“Mislim... Mislim da sam se nadala da bi mogao biti pravi. Uvek sam
bila ga-ga za Bareta, otkad me je zamolio za ples u plesnoj školi
gospodina Vesta. I onda smo završili zajedno na Penu. Kad sam naletela
na njega u Unija klubu pre nekoliko godina, mislila sam: Sad je vreme!
Ovo će se konačno dogoditi! I jeste, pretpostavljam, neko vreme.”
Emili nije znala šta da kaţe. Znala je da je Felisiti bila deo Baretove
prošlosti i bila je racionalna prema činjenici da je imao bivše ljubavnice,
157
ali je bilo bolno zamišljati ih zajedno. Paţljivo je odrţavala neutralan

izraz lica, nadajući se da će Felisiti doći do poente.
“Stvar je u tome što... Baret nikad nije bio dostupan. Ne stvarno.
Pretpostavljam da je najbliţi zaljubljivanju što sam ga ikad videla bio sa
Bri Ambler, ali bio je rezervisan čak i sa njom. Sa tobom? Uvučen je
duboko... u ljubav, mislim, prvi put u njegovom ţivotu.”
Emili je znala da je to što je Felisiti govorila bilo istina, jer nikad nije
videla Bareta da gleda nekoga kao što je gledao nju. Znala je da je ono
što je imala sa Baretom bilo večna ljubav i prsten u njenom dţepu je
spaljivao rupu u njenom srcu. Ne još , šapnula je na to. Ne još .
“Nisam imala pravo da ti sinoć kaţem one stvari. Ismejavati te što si
baštovanova kćerka. To je nekonvencionalno, pretpostavljam, ali ako
moţe da to odbaci, to je Baret.” Felisiti je uzdahnula, a zatim ponudila
Emili prvi istinski osmeh koji je Emili videla celog vikenda. “Kretaćemo
se u istim krugovima sada. Volela bih da budemo prijateljice.”
Felisiti joj je pruţila ruku i Emili je prihvatila, uzvrativši osmeh
starijoj ţeni koja je upravo graciozno i dostojanstveno priznala poraz.
“Hvala ti, Felisiti. I ja bih to volela.” Emili je pustila njenu ruku i
uspravila se u stolici. “Nije tako mislio. Ono što je juče rekao.”
“O da, jeste. I znaš šta? Bio je u pravu. Ako nisam paţljiva, propustiću
brod na prstenovima, zato što sam imala toliko zabave u krevetima.
Moţda je vreme da malo odrastem, takođe.”
Felisiti je ustala, pogladila njenu jednostavnu pamučnu haljinu i
spustila naočare za sunce, sa glave na oči. “Bio je ovde advokat i ako se
ne varam i dalje ovde negde. Vreme je za lov.”
Emili je se lagano nasmejala i dala Felisiti znak podignuvši palac gore
kad je njena nekadašnja suparnica izašla lagano njišući kukovima, na
terasu da pronađe sledeću ţrtvu.
***
Sat vremena kasnije u kolima na putu do malog aerodroma u

Hamptonsu, Baret je rekao Emili sve o njegovom razgovoru sa Dţ.Dţ.
158
Harisonom: kako su se oči starog čoveka ozarile pri pomisli na

zadrţavanje divizije ribarskih brodića. U stvari, bio je izjavio da je to
bio savršen projekat penzionisanja i sa svom njegovom paţnjom
usmernom na poboljšanje kvaliteta ručne gradnje brodića, moţda
razmisle o prelasku na jedrilice takođe. Baret je se nasmejao i upitao
Dţ.Dţ. da li prima investitore.
“Nema više pogodbi sa tobom, Ajkulo. Naučio sam lekciju.”
“Pošteno, gospodine.”
“Ako ti ne smeta da kaţem, devojka sa kojom si? Ona je jako dobra
za tebe. Ublaţava tvoje ivice, baš kao što Helena radi za mene. Svaki
čovek treba dobru ţenu na njegovoj strani, Inglišu. Izgubljeni smo bez
njih.”
Na njegovoj strani, pomislio je Baret. Partnerka.
“Dakle, sve je ispalo onako kako si očekivao,” rekla je Emili. Širok
osmeh joj je dosegnuo do blistavih očiju dok su prekrasne vile i
netaknute plaţe prolazile sa obe strane automobila.
Baret je pogledao Emili i pomislio na to koliko je bio blizu da je izgubi,
koliko ju je voleo, kako njegova deca treba da imaju njene plave oči i
plavu kosu, a porodice Edvards i Ingliš treba da vide još jednu
generaciju kako odrasta oko terena Haveford parka, trčeći od
straţarnice do glavne kuće, jer sve treba da pripada njima.
Uzeo joj ruku i podigao je do njegovih usana, nasmešivši se očima
ţene koju je oduvek voleo, koju će zauvek voleti.
“Mnogo bolje od toga, dušo.”
KRAJ
159

Raskidanje Sa Baretom NSK PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Raskidanje Sa Baretom NSK PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

MACI NAŠ SVETKNJIGA

“Tri sata minimalno. Verovatno četiri.”

“Samo mi je jednom i kratko objasnio. Neki od njegovih poslovnih

Valerija ju je blago odgurnula i kad je pogledala gore, Val joj se

njegovu paţnju bez uspeha. Strog je i fokusiran, potpuno vođen

njenim ušima, da se trudila da ne prevrne očima od zadovoljstva, dok su

Baretom Inglišom je to što ti naručuje isto piće svaki put, iako je to

U tom trenutku je Baret Ingliš, takozvani gospodar univerzuma, bio

Aleks pogleda Bareta, izvivši usne i potiskujući osmeh na Ficovu

Fic je paţljivo klimnuo glavom, direktnog i hladnog pogleda. “I svi mi

napred, uhvativši pogled bratovih plavih očiju, tako sličnih njegovim.

nije postojalo osim malene devojčice u njegovim rukama, koja je

Pogledala je gore, štiteći oči od sjaja sunca da bi ugledavši kako

Pogledao je u krilo pre nego što prikovao njene oči u ne-trpim-

neprihvatljiva i ne odgovarajuća ona bila. Osetila je da nije namerno

Naučila je kako da se oblači, priča i ponaša kako bi se uklopila u

Emili je tiho uzdahnula u olakšanju… Znala je svaku devojku koju je

Baret je drţao kišobran nad vozilom i posegnuo za Emilinim vratima

bio neophodan, ne beskoristan, bez obzira na način na koje se njegovo

“Oh draga moja!” uzviknula je Helena Harison. “Kako šarmantan

i ignorišući zvona upozorenja u glavi, brzo je formulisala plan: Operacija

“Ţele da čuju svaku reč!” uzviknula je Helena, završavajući njen drugi

“Palačinke od borovnica,” izvalio je Baret i Emili se tiho nasmeja

U početku, Baret je bio besan na nju zbog započetog štosa. Zakleo se

Dodirnuo je nogom njene, potpuno svestan da je raširila noge i da su

jedva se usudio da se nada da ga ona vidi kao nekoga osim Bareta

Emiline usne su se tiho razdvojile, oči izgubile nešto poverenja,

Emili je izvukla ruku od njega da pokupi vinsku čašu i odmah je osetio

nivou, znala je da je gledao u nju sa razotkrivenom neţnošću u nekoj

Emili je ustala, povlačeći rajfešlus na torbici uputivši se ka vratima

“Hvala vam puno,” promucala je Emili, gutajući knedlu u grlu i okrećući

nešto ozbiljnije što ugroţava zdravlje njene mame i krade joj

Baret je pogledao Emili, skrivenu u polumraku zadnjeg sedišta. Nije

otac je pojaćao 1980-tih. Koliko dugo je porodica Ingliš ţivela u

“Moraš da ga pozoveš. Večeras. Da, sada, bojim se. Ako nije na

Ruka ju je milovala lagano po leđima, njegove snaţne ruke su bile

donju usnu kad ju je uštinuo u iznenađenju. Nagnula je glavu unazad i on

Njen parfem se i dalje osećao u vazduhu oko njega, kad je Baret

vereničku fantaziju, zašto je htela da je poljubi toliko kad nikad pre

Doktor Najtli je ovde. Ne moţemo ti dovoljno zahvaliti što si ga

Baret je suzio oči, iz iritiran načinom na koji ga je otpustila, a i dalje

Helena i ja se molimo da ti se buduća tašta brzo oporavi od nesreće.

Sjajno. Fantastično. Savršeno.

Mali deo njega je bio besan. Oni su upravo podelili najneverovatniji

Emili se probudila sledećeg jutra u spavaćoj sobi njenog detinjstva na

Gde si? Je li sve u redu?

Emili je zastenjala, srućivši se nazad u krevet i zagledala se u plafon.

Ozbiljno. Treba da znam da si dobro. Istraţiću kiriju. Izgleda da je

Emili se nasmešila, kucajući nazad:

Ako neko moţe izaći na kraj sa ovim, to si ti, tigre.

Zavalila se na jastuk, usmerivši misli prema mami.

Nakon dva kratka kucanja, vrata Baretove sobe se otvoriše i osetio je

tenisku opremu. Dobri geni i odlična briga o sebi osigurala je da njegova

sebe otkrićem da se zapravo zaljubila u Toma. Postala je od veoma

“Aleks je pametan. Neiskren i suviše šarmantan za sopstveno dobro,

glumom buduće gospođe Bareta Ingliša, jer bi to osiguralo da dođe do

Emilina mama je bila budna kad su stigli u bolnicu u podne za početak

“Hej, tata,” rekla je, nagnuvši glavu u stranu dok je postavljala

“Volim tu priču,” rekla je Emili tiho, pitajući se kako će njena ljubavna

“Dobro veče, Barete.”

“Nisam znala da si prenoćio,” rekla je Emili, rumenih obraza. Oči su

Emili se povukla, pretraţujući mu oči dok su joj se obrazi rumeneli.

Emili je bio potreban nazad njen posao.