Professional Documents
Culture Documents
Историја српског народа у средњем веку 2 - расправе
Историја српског народа у средњем веку 2 - расправе
Аутор није поставио за циљ да доказује да ли је Вукашин убио Уроша, већ приказ
српско-дубровачких односа од 1355.до 1378. Извори које је аутор користио: Libri
Reformationum-решења Великог и Малог већа и Већа умољених
Пролећа 1359. Лудовик је предузео поход против Србије, о чему говори Матео
Вилани. Један од великаша који су се сукобљавали у Подунављу, затражио је помоћ од
Мађара, постао њихов вазал и омогућио мађарској војсци прелаз преко Дунава. Мађарска
војска је продрла до Рудника и Ужица, али како је цар избегавао битке и повукао се у
планинска утврђења, угарска војска се повукла преко Дунава.
Након вог упада, српски цар је променио однос према Дубровчанима. Војислављев
севаст у Конавлима отео је сву робу и имовину Дубровчана, а Војислав је тражио да му се
преда непријатељ Руја. Живе Гундулић је отпутовао Војиславу и нашао га у Гацку, када је
Дубровчанима претио да ће кренути на Железну Плочу, пленити дубровачке жупе и узети
Стонски рат, јер он је жупан хумски, а Стон је њихово седиште. Наредио је да се заплене
сви каравани који су ишли ка Пријепољу, а већ 6.августа 1359 његове чете су пустошиле
дубровачку територију и заробиле Климента Држића.
Војислав зиме 1360 прети, а у јануару у град су стигла два посланика царице Јелене
и тражили су новац и накит који је цар Душан оставио код Мароја Гучетића. Поссланици
царице су позвани у Мало веће, где им је прочитано писмо цара Дупана из Сера из 1354,
по коме је М. Гучетић тај новац предао Николи Паштровићу и једном монаху. Поред
писма, прочитана им је повеља од 5.децембра 1355 под Бером, у којој цар каже да му
Гучетић нема ништа дужан и да ни госпођа царица ни краљ немају ништа од њега
тражити. Али, Урош је 19.априла 1361 послао 3 писма и тражио депозит. Дубровчани су
послали посланство угарском краљу, како би посредовао, али је све покварено због
непријатељства.
У зиму Дубровник опет прети Дубровнику, због чега су се писмом жалили цару и
царици. Из ових несугласица изродио се рат 1361/2. Јуна 1361. Цар Урош је наредио да се
затворе сви дубровачки трговци у Србији, а Војислав је окупио своје савезнике и спремао
се да освоји Дубровник и Стон. Которани су постали непријатељи Дубровчана и
потпиривали сукоб.
Први пут у дубровачким записима срећемо имена краља Вукашина и краља Марка.
Први помен Вукашина је из 1350., када се помиње као жупан македонског краја око
Прилепа, а други из 1355 у привилегији града Котора, где се као милосник помиње челник
Вукашин. Вукашинов брат Угљеша помиње се јула 1346.као Душанов намесник у околини
Дубровника(!!!). Од времена Мавра Орбина они су називани Мрњавчевићима и додаје да
су пореклом из Хума, што се не може потврдити у изворима, осим што се у периоду од
1280-89 помиње казнац Мрњан, као намесник краљице Јелене у Требиње. Јиречек истиче
брз успон ове породице, који је тешко осветлити.
Марко је у Дубровник стигао са Богданом Хиризмом из Призрена, каснијим
протовестијаром краља Вукашина. Депозит у Дубровнику имао је и логотет Ђурађ и његов
брат челник Милош, али су Дубровчани њихов новац присвојили.
Након одласка курира цару, у царски логор су упућени Никола Соркочевић и Живе
гундулић. Њих двојица, са канцеларом за словенске послове, Живе Пармезан, са српским
посланицима отпловили су до Конавла, а одатле цару у Оногошт, где је склопљен мир
22.августа 1362, под руководством логотета Дејана. Дубровчанима се обнављају све
повластице из ранијег периода, обе стране су дозволиле слободно узимање депозита, а о
штете и крвне освете су опроштене. Тада је цар потврдио дариање Жрновнице и истакао
своје право на Мљет. Сукоби Дубровчана са поданицима цара, мора се решавати пред
судом. Војислав је послао писмо у коме истиче своју заклетву и других велможа, и наводи
да је Соркочевићу и Гундулићи дао у закуп кумерк солски за 900 перпера годишње.
Крајем године дошло је до измирења са Котором и размене заробљеника.
Дубровчанима је главни циљ био да обезбеде слободу трговине. Али, због свађа
велможа то је било изузето тешко. Стога су, маја 1363 упутили Јунија Бунића браћи
Балшићима, када се помиње и трећи брат Балша, да замоли браћу за безбедност путева.
Дубровчани су трговали и у северној Албанији, где је власт цара била формална. Стварну
власт имали су три господара: Балшићи око Скадарског језера, Блажа Матаранга, господар
краја око Врега и Девола и Карло Топија, који се у дубровачким споменицима помиње
1363. Драч су држали Анжујци. Канину и Валону држао је деспот Јован Комнин Асен,
кога је наследио син Александар. Борба за превласт на овом простору водила се између
Балшића и Карла Топије. 1364. Карло је заробио Ђурађа Балшића. Дубровчани су упутили
посланике Карлу да пусти Ђурађа. Између Балшића и Карла је склопљен мир 1366, али је
трајао до 1368, када су сва три брата Балшића била у логору на реци Међи, у походу на
Карла. 1366. Балшићи су опсели Котор, који је тражио помоћ од Млечана.
1368.и 1369. Цар Урош се обраћао Млечанима због Ђурађа Балшића. 1368 истиче
да је Ђурађ његов поданик, а 1369 позива Млечане да узму у заштиту Котор, који је опсео
и са копна и са мора Ђурађ Балшић. Млечани су послали посредника за мир који је
успеошно обавио свој задатак.
3.августа 1369 монах Методије Јерусалимски добио је 500 перпера на име стонског
дохотка на основу царевог писма. Односи са Србијом су били добри. 10.11.1369. жупан
Никола је потврдио да му Дубровчанин Брајан Ненадић није остао ништа дужан, а
Цријепа Рогатић је отишао у град за кумерк солски.
1370. Дубровчани су тражили од краља Вукашина потврду привилегија које им је
дао цар Стефан Душан 20.9.1349. и због тога су послали Мишу Бобаљевића и Јакета
Соркочевића. Они су издејствовали потврду привилегија и краљ Вукашин им је издао
повељу 5.априла 1370. у Поречи на Броду(двор). Ни ова повеља није утицала на
Дубровчане да не испуњавају своје обавезе према цару Урошу. 5.фебруара 1370 исплаћен
је Јовану Стехату 2000 перпера на име светодмитарског дохотка за 1369.
Цар Урош је надживео краља Вукашина. Две недеље након Маричке битке, у
Дубрвник је стигао јерусалимски монах Роман и са дозволом спског цара примио стонски
трибут у две рате, 15. Октобра и 3.новембра 1371. Свакако је цар Урош био жив
15.октобра, али и 3.новембра, јер се не користи реч quondam. То је последња вест о цару
Урошу у дубровачким записима. Цар Урош је умро у децембру 1371. Пећки рукопис из
16.века говори да је цар Урош умро 6880, месеца децембра, 4 дана. Неки летописи говоре
да је умро 2 децембра, у дан четвртак, али 4.децембар 1371 пада у четвртак.
У писму папе Гргура 11 од 14.маја 1372. краљу Лудвигу говори се да је нека српска
господа, свакако краљ Марко и браћа Драгаши признали турску власт. Вукашинов пораз
искористио је Ђурађ Балшић који је заузео град Призрен, када су му Дубровчани предали
поклон-4 панцира. Град је био и у рукама Ђурађа Балшића 1374.
Војвода Воин, истакнути велможа Стефана Дечанског, имао је три сина. Први који
се спомиње био је Милош, вероватно најстарији. он је играо важну улогу у преговорима
Дубровника и краља Душана 1332, који у се следеће године завршили уступањем стонског
рата. Милош је један од потписника на повељи којом Душан уступа Стон Републици, и ту
се јавља са титулом ставиоца. Он се помиње и у повељи цара Душана Котору из 1351, али
се не може са сигурношћу рећи да ли је заиста Милош тада био жив, јер је ова повеља
можда фалсификат. Милош је умро млад.
Али. већ 5.новембра у град је стигао поклисар жупана Николе са захтевом на који
општина није могла даодговори, па је поставила капетана за мобилизацију људи у Ријеци
и Жупи. Овај неспоразум је убрзо решен и 13.новембра су распуштене дубровачке чете.
У бици код Марице погинуо је краљ Вукашин, а два месеца касније умро је цар
Урош. До тада су се Дубровчани надали да је опасност од Николе само пролазна, али
након ових догађаја, Дубровчани су морали успоставити нормалне односе са жупаном, јер
је држао територију која је била од великог значаја за њихову трговину.
Почетком 1372.обновљени су преговори за закључење мира. Поклисар Блаж
Водопић, пролећа 1372 привео је преговоре крају, пошто је Република била спремна да
прихвати захтев жупана да се њему исплаћује светодмитарски доходак. 27.октобра
1372.године исплаћен је светодмитарски доходак жупану Николи, као и кумерк солски за
ту годину.
Јасно је да је жупан Никола потпуно самостално исупао и да цар Урош није имао
утицаја на њега. Између њих двојице није дошло до отвореног сукоба, нити до оцепљења
Алтомановића. Орбин прича о боју на Косову 1369, где су се удружили кнез Лазар и
Никола Алтомановић са царем Урошем. Наводно, кнез Лазар се повукао и војска Николе
Алтомановића је жестоко страдала. Да Алтомановић није формално раскинуо са царем
сведочи натпис на гробу његове мајке:постави син мој, жупан Никола, у дане цара
Уроша. Фактичку самосталност Николе Алтомановића показује податак да је ковао новац
у Руднику, са натписом ,,у Христа Бога благоверни жупан Никола“.
Никола је успео да врати Рудник крајем 1371, или почетком 1372. Након погибије
краља Вукашина, покушао је да заузме Призрен, који је претходно заузео Ђурађ Балшић,
али није успео.
После сукоба око Призрена, жупан Никола се, посредством Млетака, придружио
Балшићима. Писмом од 16. маја 1373. Дубровчани су обавестили краља Лудовика да су
Млечани послали галију са изласаником, који је требало да преговара са Алтомановићем и
Балшићем. Касније су Дубровчани упутили још једно писмо Лудовику, у коме га
обавештавају да су Млечани понудили Ђурађу Балшићу Котор и Драч, за помоћ против
Угарске, а Николи Алтомановићу Стонски рат, за исту услуге. Млечани су, по тврдњама
Дубровчана, требало да ударе на град са мора, а Никола и Ђурађ са копна.
О коалицији против жупана Николе и његовом паду највише говори Мавро Орбин.
Пошто је приликом једног састанка са кнезом Лазром, жупан Никола покушао да га
убије(снег, крст...), кнез Лазар је упутио посланике угарском краљу, тражећи савезништво
против жупана, обећавајући 10000 литара сребра и да ће му бити веран и послушан слуга.
Преговарао је и са баном Твртком. Угарски краљ је послао 1000 копљаника под командом
Николе Горјанског, а бан Твртко је дошао лично са војском. Удружени, упали су у земље
жупана Николе и ставили све под огањ и мач. Никола је почео да се повлачи ка Приморју.
Властела Зорка га није пустила у град клобук. Након тога се упутио у Приморје, али ни
тамо није радо примљен. У Дубровник није хтео да иде, па се вратио у Ужице. Ту га је
кнез Лазар опсео и тукао, највише ватром. Након тога, жупан се предао и предат је на
чување Стефану Мусићу, који га је, уз прећутно одобрење кнеза Лазара, ослепео. Након
тога, жупан Никола се потуцао и отишао код Балшића, где је умро 1374. Од области и
земаља које је држао жупан, сваки од савезника узео је оно што се са њим граничило, док
је Требиње, Драчевицу и Конавле је заузео Балшић.
О судбини жупана Николе после његовог пада до ове расправе није се знало ништа.
Да је преживео ослепљење и расап сведочи белешка у Diversa Cancell. од 4.августа 1376.
Из те белешке се види да је жупан имао и тада своје људе и водио трговину са
Дубровником. Из тога се закључује да му је остављена нека мања област. Изгледа да је
био жив и 23.јанура 1395 и 7.децембра 1395. када је писано кнегињи Милици и кнезу
Стефану ради депозита жупана Николе.
Међутим, Динић је утврдио да је дошло до побуне у Требињу, која је избила у јануару или
у првој половини фебруара 1377. Твртко је завладао Требињем, Конавлима и Драчевицом
пре свог крунисања за краља Рашке и Босне. Овај успех га је још више утврдио да се
прогласи за краља Рашке. Орбин говори о састанку између Ђурађа Балшића и Твртка 1,
као и о рату између њих двојице, у којем је учествовао Карло Топија. Састанак на
Локруму не помиње само Орбин, већ и Ристић. До овог састанка је могло доћи и
Дубровчани би предузели мере да не дође до немилих догађаја. Ништа више се не може
рећи о поменутом рату, осим закључка да је Ђурађ Балшић свакако покушао да поврати
територије, а Орбин каже да се његов поход на Хум завршио три месеца пре његове смрти.
ДУБРВАЧКА СРЕДЊОВЕКОВНА КАРАВАНСКА ТРГОВИНА (М.
Динић)
Због планинског рељефа западног дела Балкаснког полуострва, трговина на том
простору морала је бити караванска, као и због недостатка путева. Ни речни токови се
нису могли користити за промет робе у унутрашњости Балкана. Стога, коњ је био главно
превозно средство за балканске трговце, а Власи су, као власници коња, били богом дани
поносници робе и знатно су допринели процвату караванске трговине.
У уговорима некада није назначено директно место на коме треба истоварити робу,
већ се само каже код Лима. Из Дубровника су два пута водила у Полимље. Први је ишао:
Требиње-Билеће-Гацко-Чемерно-Тјентиште-Фоча до Пљеваља, или Дрином до Лима. Овај
пут је познат као Дрински или Босански. Други је био Језерски пут, који је ишао преко
Оногошта, у изворну област Пиве и преко Таре избијао на Лим. Коришћен је и пут од
Оногошта, преко Жупе, Мораче и Колашина ка горњем Полимљу.
Горње Подриње било је значајно за караване. Фоча је била завршна тачка пута
преко Чемерна и долине Сутјеске и самим тим караванска станица. Горажде је имало исти
значакј као Фоча. Вишеград је често посећиван у периоду од 1433-7. Рејон трговаца који
су преузимали робу у Подрињу обухватао је доље Полимље, слив Западне Мораве и Ибра,
средње Подриње, Колубару и Рудник.
Најпосећеније место у Босни био је Борач, град Павловића. Из њега се даље могло
ићи у североисточну Босну. Овај Борач се налазио на Прачи, а не крај Власенице, како је
Јиречек тврдио.
Подручје око горњег тока Босна било је од велког значаја за дубровачку караванску
трговину. Врхбосна се јавља у уговорима једном, а каравани су пристајали највише у
Гласинцу, код неке цркве, одакле су узимани нови поносници за Сребреницу, Зворник. На
самој реци Босни, главна тачка је била Високо.
Нека места се не могу сигурно убицирати. Љубсково се 13 пута наводи као циљ
каравана из Дубровника, а из уговора се може лоцирати, само се на једном месту помиње
као станица на путу за Сребреницу. Љубсково треба тражити у босанском Подрињу, где се
налазило племенито Дињичића. У близини Љубскова налазила се и Ликорда, за коју је
Јиречек нетачно сматрао да је у Рађевини у Србији. У септембру 1413 један караван је
имао циљ место Жлеби, вероватно данашњи Жлијебови, на путу од Гласница и из долине
Праче за Подриње.
За Олово су водила два пута, преко Коњица или Загорја, даље ка Зворнику и
Сребреници. Сребреница је са Дубровником била повезана преко Подирња и Чемерна.
марта 1435.кастелан Владислав Мрђеновић опљачкао је караван који је долазио из
Сребренице. Преко Загорја ишло се и у Борач, Прачу и Рогатицу.
Било је и каравана који нису полазили из самог Дубровника, већ места у околини.
Караван од 80 коња кренуо је 1401. из Цавтата за Полимље. 1426. један караван кренуо је
из Слана за Пријепоље. Ван територије Дубровника, помиње се караван из Билеће ка
Пријепољу и Моска ка Вишеграду. Из Дријева и Некрања кретали су каравани ка Врбацу
и Коњицу.
Капетан се последњи пут помиње 1332, а после тога је његову дужност преузео
трговац који је склапао уговор са крмарима. Капетан се поново помиње тек 1464, као
караван-баша. Можда је, услед турске опасности, поново уведен капетан. Само 1302.
помиње се писар у каравану.
Велика брига за каравае биле су царине и дажбине при пролазу река, јер је често
долазило до злоупотреба. Царине су углавном плаћали трговци, мада има и случајева када
то чине крамари(један крамар је плаћао све царине до Олова, али је добио још 10 гроша по
товару, затим трговци су плаћали, једном приликом, царине краљу Босне, а Власи кнезу
Павлу Раденовићу). Царине које нису раније постојали трговци су преносили на крамаре,
можда и по налогу владе да не би створили незгодан преседан.
О роби која је превожена караванима нема пуно вести. Ту јее било разне робе:
тканина, со, усољена риба, уље, вино, шалитра, калај. Новчана вредност товара тканине
процењена је једном на 100, а други пут на 130 дуката. Товар олова износио је три стотине
либара, калаја 414 либара. Со је преношена у врећама, и једном је забележено да су власи
дали своје вреће, па се не зна да ли је то правило или изузетак. Товар соли имао је три
мерице.
ДУШАНОВА ЦАРСКА ТИТУЛА У ОЧИМА САВРЕМЕНИКА
(М.Динић)
Према античком схватању, које је прешло на средњи век, на земљи је могло
постојати јединствено васељенско царство, које би обухватило целу хришћанску екумену.
Прво такво царство била је Византија, која се ове теорије није одрекла све до своје
пропасти, о чему сведочи писмо цариградског патријарха Антонија 1393. московском
кнезу Василију.
Према овом систему, све државе нису биле равноправе и постојао је хијерархијски
систем држава, на чијем челу је била Византија, испод које су биле остале државе. Само
такво царство могло је издавати законе универзалног карактера, a остале државе заколе
локалног значаја. Хијерархијском схватању ранга државе, одговара и схватање да
владаоци чине породицу краљева. На челу је византијски цар. Остали владари, у односу на
ранг своје државе, били су разврстани у различите категорије: деца царева(владар
Бугарске), браћа(владаоц Немацаца, Француза), пријатељи. На крају је била група владара
која није ушла у породицу владара. При одређивању овог односа, године нису играле
никакву улогу. Формално, чланови породице бли су обавезни на послушност према
старешини.
Уздизање Србије на ранг царства, није наилазило на општу осуду свих учених
људи. Писац житија старца Исаијее, говори оДушану са поштовањем и симпатијама, а
ћутке прелази преко разлога шизме.
ПАТРИЈАРШИЈА
Проглас Душана за цара Срба и Грка највише се тицао Византије, али она измучена
грађанским ратом, није могла преузети одлучне мере. Једино је црква, погођена као и
држава, на челу са патријархом Калистом анатемисала цара, патријарха и архијереја.
Душан је настојао да среди ситуацију, али без успеха. Византијски Нићифор Григора и
Јован Кантакузин осуђују Душанов поступак и обојица га називају само краљем.
СТАВ ГРКА
Постоји документ издат од Србина, написан од Грка, који јасни одражава став Грка
према проглашењу царства и патријаршије. То је документ који је издао деспот Јован
Угљеша о измирењу са цариградском црквом, очигледно написан од Грка. То се види и
по томе што је Душаново име погрешно наводи, као Стефан Урош, а и по начину на који
се говори о њему. Потписујући ову осуду, Угљеша је заборавио да захваљујући Душановој
политици носи титулу деспота и држи област.
Пред крај Српског царства, Света Гора није била непосредно њему потчињена, већ
деспоту Угљеши, који је 1368. вратио цркве и манастире на својој територији под власт
васељенске патријаршије. Међутим, то није изазвало промене у титулисању српских
царева. У документу из 1369-1370 српски и византијски цареви се помињу напоредо.
Овоме су допринели и дарови које су светогорским манастирима даривали српски
владари. Ни када је Света гора дошла поново под византијску власт, Душан је и даље
називан царем, мада приметно је да они Душана никада не називају царем Срба и Грка,
већ само наш цар или цар Србије. Само се у једном хиландарском акту игумана Доротеја
помиње се благочастива и христољубива царица Срба и Грка, кир Јелена.
СТАВ ЗАПАДА
Став западног цара према цару у Србији, открива писмо Карла 4, упућено самом
Душану, 19.фебруара 1355. Писмо је писано у Пизи, и Карло у њему Душана назива
драгим братом, поздравља његову намеру да се придружи католичкој цркви, нуди му
посредништво за мир са Угарском и помоћ у даљим освајањима Византије. Али, писмо је
упућено Стефану, краљу Рашке. Тако Карло 4 назива Душана и у писму упућеном Јовану
5 Палеологу.
БУГАРСКА
УГАРСКА
Угарски краљ је унео Србију у своју титулу почетком 13.века и никада је није више
избацио, а кроз читав средњи век Угарска је настојала да оствари своје претензије и
овлада Србијом. Она ниије радо гледала на уздисање Србије на ранг краљевине, што је
према Теодосију довело до рата. Премда се временом помирила да владар Србије носи
титулу краља, од претензија није одустајала. Природно, Угарска није признавала
Душаново царско крунисање, јер би тиме Србија заузела више места у хијерахији од саме
Угарске. У томе је Угарска врло доследна и увек и Душана и Уроша помињу као краља
Рашке.
Пред смрт цар Душан је издао разрешницу Мароју Гучетићу да му није остао
ништа дужан. Међутим, цар урош је упорно тражио неки дуг од Гучетића, због чега су се
Дбровчани обраћали угарском краљу за заштиту. У писму Лудовику, оба цара називају
краљевима Рашке, а и одлуци већа називају оба владара царевима.
ДУБРОВНИК
ВЕНЕЦИЈА
БОСНА
Мало је познато како је Босна гледала на Душанову царску титулу. Односи између
две земље били су затегнути због хумског питања, а поред тога, босански бан је отворено
признавао врховну власт Угарске. Није искључено да се Стефан Котроманић устезао да
Душана назива царем. Директне потврде нема, али када Млечани резимирају молбу бана
за посредовање код Душана, говоре о краљу Србије. Ипак, постоји једна повеља у којој
бан Стефан награђује свог властеилина за верну службу када ми беше рашки цар узел
Нови мој гради. Босна је вероватно поступала као Дубровник, у зависности од сиуације.
Термин венац упућује на старије српске споменике где се јавља венац мученика,
венац победника, венац младенаца, царски и краљевски знак. А. Соловјев је показао да је
српски венац подразумевао све што и грчки стефанос и да се само изузетно покушавало
са одвајањем инсигније од осталих значења, увођењем речи дијадима. Као термин за
круну, у Византији се усталила реч стема, која се употребљавала и у срској канцеларији.
Ово доказује да се схватање о венцу у Србији жилаво одржавало. Ово схватање је,
посредством логотета Влаткаприлагођено тренутним потребама. Пронађена је јединствена
формула о двоструком венцу, који је Бог даривао Твртку за две државе којима је завладао.
Учење о двострукој круни ослањало се на тезу да је бан наследник српских Немањића. Он
је то могао постати само након што је завладао делом српских земаља. Зато у аренги се
наглашава да су се његови прародитељи у царство небеско и да српске земље немају
пастира. Твртко је могао да се сматра сродником Немањића, али његова веза је била
танка.
Тврткова власт над делом српске земље није се разликовала од осталих господара.
Али, његов положај се разликовао, јер он је био владар једне државе, припадао
владарском роду и био далеки рођак Немањића. То му је омогућила да обнови српску
монархију, а том циљу је имала послужити и теорија о сугубом венцу.
Своје краљевање, као владање над Србијом, подвлачи Твртко у помеунтој аренги,
као и о укидању кумерка солског у Драчевици, где себе представља као једног у низу
српских владара. Твртко преузима и права која су припадала српским владарима, као и
односе са Дубравником. Кад се бори за Котор, подвлачи да је то град његових претконика,
када шаље војску на Косово он сматра да његова држава тамо бије битку. Дубровчани су
прихватили Твртка за српског краља и њему исплаћивали данак.
Узео је краљевску титулу, али са елментима царске. Пре свега израз Србљем, стоји
у вези са Душановом титулу цар Србљем и Грком. Додата је Босна. Поморје у његовој
титули није значило поморске немањићке земље из краљевске титуле, већ области
освојене од Визатније. Поморје није одговарало ниједној територији коју је држао краљ
Твртко, већ је резултат преузимања српске титуле. Али, покушало се идентификовати са
приморским областима под Твртковом влашћу, што се одразило употрем Приморја уместо
Поморја, што се јавља у повељи из 1382.
Жигмунд је био спреман да призна босанско краљевство, али да га што пре пренесе
на себе. Крунисање за краља Босне, ставио је Жигмунд у свој програм. Његове тежње се
могу пратити у етапама.Први траг пада у лето 1393. када је Жигмунд резервисао само за
себе верност и верну службу војводе Хрвоја, после Дабишине смрти. Када је 1394. под
Добором потчинио краља Дабишу, натерао је босанску властелу да, после Дабишине
смрти, њега прихвати за краља. Ипак, после Дабишине смрти 1395. Жигмунд није
остварио свој циљ, па је на босанснком престолу остала Јелена, Дабишина удовица.
Овај податак је важан јер се види да је у Босни посебну улогу играла нека круна,
која је била обавезна у обреду крунисања. Тој круни се обично приписивала велика
старост и порекло од најстаријих и најславнијих владара. Она се чувала као реликвија на
једном месту. Помињање Бобвца као града у коме је чувана круна указује да је и у
поступању са круном, Босанцима узор била Угарска. Круна Св. Стефана(угарског) чувана
је у Вишеграду. Све ово говори у прилог Јиречековој тврдњи.
Русаг се први пут јавља у документу краљице Јелене из 1397. Реч је мађарског
порекла. Русаг босански или русаг краљевства босанског је босанска држава, али од
почетка 15.века, то је и босански државни сабор.
Венац је у току времена уступио место круни, почтеној босанској круни, који се у
нашим изворима ретко јавља. Али, дубровачки документи показују да се често користио.
За круну се везују трибути, градови, поседи. Све што је припадало круни било је недељиво
и прелазило је на наследника. Од Твртковог крунисања у Босни се не помире никада
савладарство, што сведочи да је круна недељива.
Међутим, пре новембра 1375. Велико веће је донело одлуку да Општина преузима
бригу о Вукашиновом покладу. Општина је примила од епитропа 5000 перпера и о томе
начинила исправу, коју су чували Барабићеви наследници.
Тих 5000 перпера није била потпуна вредност Вукашиновог поклада. И општина и
епитропи очекивали су да може доћи до прецизнијег обрачуа. Од тада, поклад је био у
рукама општине 20 година, и она се служила тим новцем. Општина је имала извесних
заплета са наследницима Павла и његовим синовцем Луком, јер је и део њиховог новца
примљен у општину. 1383. извршен је обрачун обавеза опшине према Павловим
наследницима и о Вукашиновом покладу.
Заплет је настао јер је краљ Вукашин оставио поклад у фином сребру, чија се цена
мењала. Вредност поклада била је другачија у тренутку када га је краљ предао, другачија
када га је општина преузела, а другачија када је требало да га исплати.
На основу овога се намеће питање када је Стефан Душан добио на управу одређену
област државе?
Ипак, на основу свега овога било би смело донети закључак када је уведен млади
краљ у управнеадлежности у Приморју.
У дубровачким изворима млади краљ Стефан Душан се среће тек у време сукоба са
Брановијевићима, када су Дубровчани са мора, а босански бан са копна притисли хумску
властелу, која није могла да пружи отпор. Тада се као значајна личност из залеђа
појављује млади краљ. Он се до 17.априла 1326. писмено обратио Дубровчанима,
узимајући у заштиту Бранка Бранивојевића, називајући га својим човеком и захтевајући
од Дубровчана да прекину поморску акцију против њега.
На Великом већу 17.априла 1326. разматрана су писма која су била недавно послата
од сина краљевства. Занимљива је чињеница да Дубровчани Душана не ословљавају као
младог краља, већ као сина краљевства. То упућује да Дубровчани нису разумели у ком
својству им се обраћа краљев син. На основу извора види се да Дубровчани до тада нису
били упознати са титулом младог краља у српској држави. Дубровчани вероватно из тог
разлога ословљавају Душана као сина краљевства, јер су знали да је то сигурно исправно.
Од краја владе краља Милутина као управник у Зети јавља се Илија, забележен са
титулом кефалије 1321. Положај је задржао и после промене на српскм престолу, па се
среће податак да је крајем августа 1322. боравио у Дубровнику као посланик краља
Стефана Уроша 3. У трибутном писму краља Стефана Уроша 3 пре 25.октобра 1325,
остављена је могућност да кефалија Илија подигне светодмитарски доходак. Његов син
Ђураш, помиње се са титулом челника у краљевој повељи издатој у Дању 25.марта 1326.
Мотив издаје дуго није био забележен. Њега не помиње ни Константин Филозоф у
Животопису деспота Стефана Лазаревића. Он говори о ратнику који је убио султана, о
почетној предности Срба, али потом је султанов син ојачао и надвладао. За овај преокрет
лако се могла везати прича о издаји. Константин Филозоф нас обавештава о оклеветан
ратнику, који је, да би доказао своју верност, кренуо у сигурну смрт и доказао верност.
Под утицајем касније легенде, стиче се утисак да је Константин Филозоф остао недоречен
о косовској бици. Пометња о пометњи у српским редовима се наслућује, али о издаји нема
ни речи. У томе се тражила чињеница за држање Вука Бранковића у косовској бици. Као
историограф на двору деспота Ђурађа Бранковића, он није могао говорити о ономе што би
теретило породицу врховног господара. Међутим, Константина Филозофа косовска битка
интересује због деспотовог оца кнеза Лазара, односно због светородног порекла деспота.
Остали учесници мање га интересују, те он у житију наводи имена личности одређеног
друштвеног ранга. Од недовољних података Константина Филозофа речитије говори
податак да је деспот Стефан, Вуковог сина Ђурађа одредио за наследника.
О издаји отворено пише Константин Михаиловић из Островице крајем 15.века у
делу Јаничареве успомене или Турска хроника. Код њега се мотив издаје подудара са
основним намерама његовог списа.
Овај спис не садржи податке само о ширењу турско државе од пада Цариграда до
1463. Као султанов поданик, упознао је обичаје, вештину, али и прошлост Османлије.
Збивања из своје прошлости везује за ранију српску и турску историју. Али, када излази из
оквира свог деловања, његово излагање није темељно. О ранијој српској и турској
историји обавештава се из предања. Тамо где мемоари прелазе у историју, Константин
није поуздан.
Све издајнике чека смрт. То је порука колебљивим, јер поганици не трпе издајнике.
Казна смрћу је заједнички именитељ чина издаје у Јаничаревим успоменама. Њега је аутор
преузео из предања. Прве појмове о прошлости он је стекао управо из предања. Он је
одрастао у патријархалној средини, у којој су се по строгим назорима обликовале
неисторијске приче са стварним догађајима и личностима.
Он бележи да је први налет Срба на Турке био успешан, након чега је дошло до
пометње у хришћанској војсци, јер се проширила непроверена вест о издаји Драгослава
Пробишића, деспотовог капетана. Када је за то сазнао Влатко Влађевић, са својом
дружином се повукао са бојишта.
Косовкса легенда у италијанскомм преводу Дуке састоји се из два деела. Први део
описује припрема кнеза Лазара за битку, Муратова преписка са Милошем Кобилићем,
кнежева вечера, здравица, убиство султана и погибија славног витеза, знатно се
приближио завршном облику и није се мењао.
Други део легенде садржи неразрађен мотив издаје. У предању име Драгослава
Пробишчића се више не помиње. Држање Влатка изазива недоумице, као и Драгослава
Пробишчића. Ликови који изазивају недоумице немају места у предању, што је један од
разлога зашто су потиснути из косовске легенде. Влатко Влађевић и Драгослав нису
познате историјске личности. Александар Соловјев је сматрао да је његово презиме
Пробиштитовић. Та породица је живела у околини Дубровника у 15.веку, а након
косовксе битке неки Пробистито је држао Кроју у Албанији. Родоначелник им је био
Иванко Пробиштитовић, коме је цар Душан потврдио баштину у Штипу и околини 1350.
Влатко Влађевић је историјска личност, човек Павла Раденовића и савременик косовксе
битке. Баштина му је била у Лађевини код Рогатице, а деловао је у крају око Требиња.
Спомиње се и Твртко Влађевић, ставилац Твртка 1. У Требињу је до 1392. деловао и
Влатко Вуковић, који је предводио босански одред, али о томе нема савремених податак.
О учешћу Влатка Вуковића сведочи дубровачки летописац са краја 15.века, као и Мавро
Орбин. Нема основе да се ови подаци оспоре, нити да се прихвати излагање Дукиног
преводиоца. До замене имена је могло доћи, о чему сведочи и препис Тврткове повеље од
10.априла 1378, где се уместо Влатка Вуковића помиње Влатко Влађевић. Можда су
обојица учествовали на Косову.
Код Орбина се први пут наилази на све основне мотиве косовског предања, мада
нису спојени у чврсту целину. Али, захваљујући популарности Краљевства Словена и
усменом предању, мотив издаје се усталио у косовској легенди. Код Орбина је остало доса
ствари недоречено. Не зна се када је напустио битку, али по Орбиновим речима се спасао
са свим људима, што говори да је то учинио на почетку.
Списи који су настали пре Орбиновог дела не садрже друга имена издајника. За
Константина из Островице то су неверна господа која је надлегала бој, за Дукиног
преводиоца Драгосалв Прибишчић и Влатко Влађевић, али и војсковође који су напустиле
кенза. Избор је пао и усталио се на Вуку Бранковићу. Јакета Лукаревић, који је у опису
косовксе легенде користио Орбина, пише о Вуковом издајству. Лукаревићеви Обилни
изводи из дубровачких анала бележе да када је деспот Стефан покушао да у Зети као
намесника постави Ђурђа Бранковића, али Зећани су га одбили због љаге издајства оца
Ђурђева.
Држава српских деспота-ФИНАНСИЈЕ (А. Веселиновић)
Након Чедомира Мијатовића, који се бавио финансијама српског краљевства, нико
се целовито није бавио изучавању финансија. Кратки прегледи фиска дати су у синтезама
српске историје. Низ појединих питања везаних за дажбине у расправама су расветљени.
Модел финансијa српске деспотовине изграђен је у доба Царства, али дошло је до неких
новина.
ВЛАДАРЕВА РИЗНИЦА
Како је владар био власник земље и људи у држави, није се правила разлика
између посебне државне и приватне владаре имовине, а тако ни између владареве и
државне ризнице. У томе Србија није следила византијски узор, где је постојала посебно
државна, а посебно приватна царева благајна. Стога не чуди што се државни приход од
дажбина у Србији, као и соће, називао доходак царски. Исти термин коришћен је и у
Деспотовини, за све натуралне и новчане дажбине зависног становништва. Радне обавезе
називане су работ господских, о чему сведичи повеља монахиње Јевгеније са синовима
манастиру св. Пантелејмона.
После Ивана се као протовестијар деспота Ђурђа помиње Богдан, 1428. Он је један
од сведока у повељи Дубровчанима од 13. децембра 1428. Могуће да се он са титулом
логотета јавља у повељи из 1445. Последња личност са титулом протовестијара је Никола
Родоп, који се јавља у миру склопљеном између деспота Ђурђа и млетачких посланика,
15.августа 1435.
Главне владареве приходе чинила су средства из три основна извора. Први су били
приходи од зависног становништва, други од трговине,а трећи од рударства и других
регалних права. Данке које је дубровачка република плаћала у доба царства, нису
представљали приходе Деспотовине. Али, вероватно је наплаћиван акростих(порез на
земљу) у Бару и Будви, од 100 перпера годишње. Постојали су и нередовни приходи:
глобе за преступе, кофискована имања властеле у случају издаје, поклони страних држава,
поклони дубровачких трговаца.
ПРИХОДИ ОД ДАЖБИНА
У повељи Вука Бранковића из 1392. помињу се нове дажбине. О новом данку ради
исплате данка Бајазиту 1 Вук каже: расписах земљу сву колико јест в области мојој како
ћемо плаћати данак Турцима. На села која је завештао Хиландару падало је 100 унчи, и
Ву к је преузео плаћање ове дажбине. То је и први помен унче, која је тада уведена и код
Лазаревића. У повељи Ђурђа Бранковића из 1410. помиње се турска плата, као и
воштатик. То је заправо летња унча.
Унча се први пут помиње у повељи кнеза Стефана Лаври Св. Атанасија из 1395.год.
У повељи деспота Стефана за манастир Милешеву из 1413. не помиње се турски данак, јер
га Деспотовина није ни плаћала. У њој се наводи ослобађање од соће, унча и војнице.
Ових дажбина деспот се некада одрицао на одређно време, као у повељи за Милешеву,
унче се ослобађа на 2 године, а осталих ообавеза на 5. У повељи Хиландару из 1411.
деспот се одриче свих обавеза, осим војнице и данка господства ми.
Систем убирања царина изграђен је у Србији крајем 13.века и такав је остао до пада
под српску власт. Јиречек је сматрао да је царина у Србији износила 1/10 вредности робе,
што је у науци прихваћено, а о томе сведоче и неки извори.
Убирање царина владари су давали у закуп, од краја 13.века. Тако држава није
морала да организује царинску службу. Владар је од закупаца унапред или у ратама
добијао одређену суму. Закупци су били Которани или Убровчани, а од првог пада
Деспотовине, искључиво Дубровчани.
О висини закупа царина нема података. Њихова висина зависила је од значаја или
величине трга, и да ли је трг био рударски центар. Сачувана су три директна и један
индиректан податак о висини закупа. У области Рудника постојао је мало рударски предео
Сеоца, у коме је деспот царину давао под закуп за 50 литара сребра годишње. Закупнина
за сребреничку царину износила је 1417. 3000 ллитара сребра. 1423. деспот је издао
рудничку царину за 600 литара сребра. За Ново Брдо је 1423. вероватно износила 4868
литара сребра.
-ЛОГОТЕТИ-(М. Благојевић)
Назив логотет је преузет из Византије. На дворовима српских краљева и царева
обављао је дужност старешине владареве канцеларије и особља које је тамо радило.
Иједачавају га са канцеларом и влааревим секретаром. У његову надлежност су долазили
сви послови везани за издавање и писање јавноправних исправа. На основу израза
логотет преручи може се закључити да је имао широка овлашћења приликом започињања
писања, редиговања и стилизовања исправа које је издавала владарева канцеларија. За ову
службу било је потребно широко образовање, познавање црквене књижевности и учења
православне цркве, црквених канона, световних закона, судског поступка и дипломатске
преписке. Први по имену познати логотет био је Рајко, у служби краља Стефана
Деачнског између 1325. и 1327, али се уз његово име не ставља обавезно титула логотета.
Ову титулу није носио ни Душанов писар Цоцан (1333), а звање логотета је носио до 1337.
будући архиепископ и патријарх Јоаникије. Потом логотет је био Прибац (1340), отац
кнеза Лазара, па Хрис или Хрс, који је 1345. преговарао са Протатом Свете Горе, а касније
Ђурађ Поповић и Гојко. Они су били у служби Стефна Душана, али титула логотета се
стабилизовала од времена Јоаникија. За свако село записано у баштинској хрисовуљи
логотет је добијао по 30 перпера(1 перпера=12 динара), а дијак по 6.
Захваљујући повељи коју је босански краљ Стефан Томаш издао 14. 10.1458. издао
логотету Стефану Ратковићу, види се да су логотети имали право да обладају црквама и у
Деспотовини. Најпре се помиње да је деспот Лазар Стефану Ратковићу дао логофецтво
велико и власт над црквама, па му и босански краљ то потврђује. Стефан Ратковић је
последњи познати логотет који је имао област над црквама, тј последњи познати велики
логотет. И велики логотет Гојко и велики логотет Стефан деловали су када је српска
држава имала јединствене границе, свакако различите по површини. Поставља се питање
шта се дешавало са великим логотетом у доба обласних господара.
У повељи краља Вукашина Дубровчанима од 5.априла 1370. као милосник помиње
се као милосник логотет Братослав. У уводном делу исправе истиче се да је краљева
дужност да потврђује све законе и хрисовуље пређашњих владара, не у својој земљи, већ и
у суседним поморским градовима. Краљ Вукашин помиње само Душанову хрисовуљу и
Дубровчанима потврђује начелно ранија права. Како се логотет Бранислав помиње као
милосник, произилази да су у надлежност логотета долазили и послови који се везују за
поштовање закона утврђених између српских владара и Дубровчана, па и поморских
градова.
Није довољно јасно какву је санкцију применила цариградска црква против цара
Душана, српског патријарха и државног сабора. Обично се так акт назива анатема и
схвата као проклетство. У овом значењу, анатема се помиње код Срећковића, али је та
расправа потпуно нетачна. Анатему помиње и Ђорђе Бранковић у Хроникама, почетком
18.века. Поузданији извори говоре о отлученију и запрештенију. Према црквеноправној
науци отлученије је коначно искључене из црквене заједнице, што је по правним
конзеквенцама као и анатема. И на Западу и на Истоку, анатема је, мада не увек,
пропраћена формулом проклетства, али су и ту постојале разлике од случаја до случаја.
Стога се не сме говорити о проклетству баченом на српску цркву, државу и народ, већ
само о екскомуникацији и то само политичких и црквених власти, које су одговорне за
доношење одлуке о патријаршији и које ће сносити одговорност за однос према другим
аутокефалним црквама. Ова екскомуникација је санкција за раскол, шизму у сфери
црквене политике, а не као санкција за јерес. Осуда отлученија и запрештанија значила је
да Цариград прекида званичне односе са српском црквом, да је престала заједница
свештенослужења и узајамног причешћивања. У чему се састојала осуда види се по томе
како је формулисано и манифестовано измирење. Делегати цариградског патријарха
проглашавају измирење тако што долазе у Призрен и ушавши у цркву служише и
придружише се архијерејима и свештеницима српским, раније одлученим.
Раскол је сметао сваком политичком савезу Србије и Византије уочи борби против
Турака. Прекид црквених односа био је израз политичког, међудржавног непријатељства.
Овај раскол је био велика сметња бољим односима двеју државе у тренутку када више
није било озбиљних политичких проблема, а сарадња је била неопходна.
Али, патријарх Сава се успротивио овој иницијативи. Тек после великог убеђивања
пристао је да замоли, 1374, за обнову пређашњег мира. Можда су разлози неслагање са
политком кнеза Лазара или неки идеолошки разлози-отпор новим духовним струјама у
Византији. Поред тога, још 1335. прихватањем Синтагме Цариград је српској и бугарској
цркви порекао праву на аутокефалију, што је истакнуто још на Лионском сабору 1274, где
су патријарх Герман 3 и логотет Герогије Акрополит изјавили да српска и трновска црква
немају право на аутокефалију, јер је нису добили од римског папе. Можда се патријарх
Сава плашио поништавања независности српске цркве. Чак 1386. у записницима
цариградске патријаршије поглавар српске цркве ословљен је као архиепископ Пећки. У
17.веку васељенска патријаршија је склона да српској патријаршији порекне право на ранг
патријаршије, када говори да су петорица патријарха законити, а да архиепископ пећки
нема право на звање патриајрха.
Рукопис је био непознат до краја 18.века. Његово дело је објављено 1799. Међутим,
у томе ииздању није сачуван његов оригиналан текст. Легран д' Оси је модернизовао
језик, па чак и препричавао Бертрандона, а негде исправљао Бертандоново тачно
казивања, нпр Саву је назвао Саном.