Funkcionalna pismenost

Struktura teksta

Tekst je pismena forma misaonog izražavanja čovekovog; sinonim je “diskurs”, ali iz

metodoloških i terminoloških razloga bolje je sačuvati distinkciju izmeĎu ova dva
pojma, tekst koristiti za pismenu, a diskurs za usmenu formu izražavanja. Teksovi se u
nauci nekako prebrojavaju i razvrstavaju u okvriu šire podele koja se naziva
funkcionalno-stilska podela. Takva metodologija ima nedostatke. Tradicionalna školska
podela funkcionalnih stilova na 5 vrsta opravdana je i održiva u školskim prilikama,
meĎutim u naučnim raspravama ova podela je neodrživa jer analizirani tekstovni
materijal potvrĎuje da ih ima više. Broj tekstova se ne može izjednačiti sa brojem
funkcionalnih stilova jer imamo tekstove na meĎi. Tekstovi (mimo funk. stilova) ne
mogu se precizno, tačno i jasno opisivati, ali uvek treba imati u vidu da je broj funk.
stilova neutvrĎen i relativan.

Kompozicija teksta

- kratak, jezgrovit uvod – tu se objašnjavaju motivi za izbor teme i metodološki

postupci. Autor je dužan da izloži retrospektivu prethodnih istraživanja.
- hipoteza – dajemo pretpostavke, a zatim se definišu najbitnije činjenice (kako se
definiše u uzročno-posledičnim odnosima).
- zaključak – sistematizacija već izloženih rezultata.
Veoma je važno za istraživača da poseduje postupnost i strpljenje, skromnost u
samoocenjivanju, strast, traganje za nepoznatim...

Osnovna načela kompozicije teksta:

1. načelo jedinstva – usklaĎenost sa temom od početka do kraja rada

2. načelo odabiranja – izbor relevantne teme i odgovarajućeg rešenja
3. načelo skladnosti – elementi teksta harmonizovani (podaci u tekstu slede u
prirodnom toku)
4. načelo ravnomernosti ili proporcije – usklaĎivanje značaja teme sa prostorom koji
mu je u radu posvećen
5. načelo izrazitosti – isticanje najvažnijih stavova u prvi plan
6. načelo raznovrsnosti – stilsko bogatstvo i znalačka upotreba citata.

Dušan Ivanjić: u proučavanju teksta je važno razlučiti koji su mu činioci tj. elementarne
jedinice te je važno koji su nivoi njihovog objedinjavanja i utvrditi nivoe istraživanja tih
jedinica.

Elementarna jedinica teksta je iskaz.

1
U tekst ne ulazi samo jezik koji je raslojen fonološki i gramatički, već tekstu pripada i
ono što se naziva grafički jezik (naslovi, podnaslovi, pasusi, poglavlja, kraj, početak
teksta) i način obeležavanja delova teksta (kurziv, navodnici, interpunkcija).

Postoji i podtekst. Podtekst imaju gotovo svi tekstovi, a možda je najuočljiviji u

poetskom (u njemu znači neki naslućeni, ali nejasno izrečeni smisao, dok u naučnom
tekstu podtekst treba shvatiti kao podsticaj za stvaranje naučnog teksta).

Legibilnost teksta: čitljivost teksta, efekat koji tekst ostavlja na ljudsko oko (oblik,
veličina slova, prored...).

Iskaz. Nominacija i aktualizacija

Nominacija je osnovni i najvažniji oblik jezičke aktivnosti. Vrlo je raznovrsna pre

svega po tome u kakvim se sve uslovima upotrebljava reč i šta uslovljava upotrebu tj.
način upotrebe.

Uslovi upotrebe reči:

1. slobodna (automatska)
2. kontekstna

Kada je reč o načinu upotrebe reči, govori se o različitim vrstama aktualizacije noema:
taksemika (bavi se rečenicama), tagmemika (bavi se sintagmama), noemika (bavi se
noemama - slične leksemama; strukturni nivo jezika).

Slobodna nominacija: anotacija, etiketa, oznaka, natpis, naslov, zaglavlje.

Anotacija – u nju spada ispisivanje ključnih reči npr. u vidu podsetnika (spisak za
pijacu). Takvi zapisi najčešće nisu informacija za onoga ko nije njihov tvorac. To je
najprostiji vid anotacije. VoĎenje dnevnika u vidu teza je anotacija; nominalne jedinice
(samo u kratkim crtama). Đačke beleške su takoĎe anotacija, ali one napisane u tezama.
TakoĎe, kalendar i nazivi u geografskim i astronomskim kartama, atlasima...
Možemo zaključiti da je anotacija najniža elementarna vrsta nominacije, jezičke jedinice
upotrebljene zatičemo u osnovnom obliku (za glagole to je infinitiv).

Etiketa – obično su ceduljice, na proizvodima koji nas okružuju. Funkcija im je kada

stoje na ambalaži da podsećaju na sadržaj koji je u tegli. One su i različitog uputstva za
industrijske proizvode to su jednoleksemske reči: pokvarljivo, lomljivo...
Razlikujemo instruktivne, direktivne i eksklamativne etikete.
Instruktivne etikete su slične anotacijama. Razlikuju se po izvesnim mogućnostima
obličnog variranja reči i po funkcionalnoj mobilnosti (breskva - anotacija; od breskve -

2
etiketa). U svom sadržaju podrazumevaju instruktivnost, vrlo često su dopunjene
formativnim rečima (predlozi, rečce, veznici) npr. za obradu, za odlaganje...
Direktivne etikete: otvoriti ovde, pažljivo rukovati, čuvati na hladnom i suvom mestu...
Eksklamativne etikete su slične instrukcijama, ali kod ovih instrukcija naglašena: Lako
pokvarljivo! Za stradale od zemljotresa!...

Oznaka - savremeni industrijski proizvodi snabdeveni su nazivima proizvoĎača,

kvaliteta, namene, dobavljača... Tako smo okruženi različitim oznakama koje se zovu
marke: magnohrom, alfa, meriks, bevipleks... Nazivna jedinica – marka objedinjuje u
sebi dve funkcije: nazivnu i instruktivnu. Pošto ovakve reči i imenuju odreĎeni sadrzaj i
daju instrukciju o njemu kažemo da imaju simoličku funkciju.
Postoji još jedan tip oznaka - šifre: skraćene tajne ili interne nominacije raznih predmeta
od pisanih dokumenata do nekih industrijskih proizvoda čiji su sastav i proizvodni
postupak tajni (coca-cola). One su važne u vojnoj, policijskoj i diplomatskoj službi,
često se upotrebljavaju svakodnevni, lako pamtljivi termini koji znače nešto drugo. To
je začetak enigmatske upotrebe reči. Prikrivanje informacija je lingvistička operacija pa
se zbog toga jezičke šifre ne mogu izvući iz nauke u jeziku.

Natpis – knjižara, pekara... Natpisi su često složene jezičke strukture jer je glavna jez.
jedinica praćena drugim pojmovima. Nominacija je često dopunjena i raznim
instrukcijama o vrsti, nameni, poreklu, sastavu i drugim osobinama sadržaja. Npr.
Narodna biblioteka Srbije.
Natpisi su i plakati, reklame, drugi tipovi javnih reči kojima se nešto preporučuje ili
zabranjuje (grafiti, epitafi, u saobracaju znaci: oprez, škola, jedan smer...).

Naslovi – predstavljaju nominaciju elementarnu po karakteru, formi i funkciji. Seobe,

Istorija Srba, Astronomija... Naslovom se može obeležiti vrsta onoga što naziva, može
imati funkciju sličnu oznaci (simboličku), meĎusobno su naslovi raznovrsni po
strukturi, funkciji i sastavu, mogu imati instrukcijski karakter: kroz ponoć, direktivnu
funkciju: tiho noći, eksklamativnu: ej, pusto more.

Zaglavlje - reči koje imaju nominacijsku funkciju, u administrativnim tekstovima

zvanična akta imaju na početku podatke o ustanovi koja ih izdaje:
Univerzitet u Beogradu
Filološki fakultet
Katedra za srpski jezik
Beograd
I knjiga ima zaglavlje – oni podaci koji su na početku ili kraju o izdavaču, mestu i
godini izdanja, vrsta izdanja, štamparija, tehnička redakcija, lektor...

U kontekstne noeme spadaju tzv. autonomne kont. noeme, kontekstne vezane noeme.
Kontekstne noeme su nominalne jedinice koje svoju nazivnu funkciju ne mogu obavljati

3
same (kao slobodne) nego uvek u osloncu na druge reči ili iskazne forme sa kojima
izgraĎuju u pismenom obliku tekst (u usmenom vezani govor – diskurs).

U najprostije kontekstne noeme spada konteksna denotacija. Imaju funkciju samo da

nazovu sadržaj, a čiji se smisao dešifruje iz konteksta (Zora! Zar tako brzo minu noć?).
Kontekstna valuacija – ocenjivanje, vrednovanje to su one nominalne jedinice koje
izriču ocenu o sadržaju po kvalitetu, vrsti, poreklu... (dobro).
Valuacija je slična kontekstnoj kvantifikaciji (koja se tiče dela materije, a ne cele
materije).
U autonomne kontekstne noeme spadaju i deklarativne noeme: Milunka utrčava u sobu
i viče: “Muško! Unuk!”
Interogativne kontekstne noeme: -Imam ja još jednog sina. -A ĐorĎe i Simka?

Kontekstne vezane noeme karakteriše gramatički oblik takav koji jasno pokazuje da su
kongruencijski i rekcijski vezani za kontekst: -Kamo ides moliti se Bogu? -U crkvu.
Najčešče je reč o okrnjenim, formalno nepotpunim iskazima, mada nisu apsolutno
nepotpuni iskazi jer dozvoljavaju da se rekonstruiše njihov smisao.

Kada u tekstu naiĎemo na zameničke i brojevne reči onda kažemo da je reč o

identifikaciji i kvantifikaciji.

Deiktička identifikacija (deiksa=upućivačka reč): vezuje se za reči eno, evo, gle, eto...
Razlika meĎu njima: evo služi za ukazivanje onoga što je blizu ili se približava. Eto
služi za ukazivanje na nešto što je uočeno bilo gde, eno za pokazivanje na nekog ili
nešto što je na odreĎenom mestu, gle za ukazivanje na nešto čudno i na opštu
identifikaciju, evo primarno ukazuje na prostornu blizinu sa govornim licem, a eto i eno
ukazuju na prostornu distantnost u odnosu na govorno lice. Njihova komunikativna
funkcija ravna je najvišim jezičkim funkicijama koje se mogu ostvariti u rečenici.

Konstatacija je složeniji tip nominacije koja je sama sopstvenim sredstvima usmerena

na denotaciju. One imaju vrlo izrazena gramatička i leksička sredstva pa predstavljaju
složene konstrukcije koje su u opštim gramatičkim načelima srpskog jezika. Zovu se i
konstativne noeme, a mogu biti raznovrsne po obliku, funkcijama i smislu. Osnovni tip
čine elipse; još od Maretića, elipsom se smatra nepotpuna rečenica iz koje je
izostavljena neka suvišna reč - kod takvih iskaza izostavlja se predikat (Maretić).
Nije kod svih elipsa uvek lako ili nije moguće nadomestiti izostavljeni deo. Čak i kada
bi se nadomestio taj deo ne bi se mogao jednoznačno razumeti.

Drugi tip su gnome tj. poslovice i slične izreke (Ko umije njemu dvije).

Konstativne gnomske noeme imaju koordiniranu nominaciju koja se postiže

uzajamnošću reči (Ko leti planduje, zimi gladuje).

4
Definicije (ne one koje imamo u nauci i koje su u formi rečenica) - mislimo na rečničke
definicije u leksikografskim delima: Himna je naziv za svečanu pesmu... Za razliku od
drugih vrsta dvostruke nominacije, definicije obuhvataju sinonimne konstrukcije,
početna je prost naziv, a druga ima formu višečlane parafraze. Tako da prvi element
predstavlja neaktuelnu nominaciju, a drugi deo tj. definicija je aktualizovana
nominacija, zato se prvi deo zove tema, a drugi rema.

Načini obeležavanja delova teksta

Da bi se sadržaj odreĎenog teksta mogao jasno artikulisati, neophodno je da bude

rašćlanjen na delove i da pritom ti delovi budu obeleženi. Time se doprinosi
razumljivosti i jasnosti pre svega. Raščlanjavanje teksta postiže se grupisanjem iskaznih
jedinica u uže celine koje odgovaraju smisaonim celinama. Kada govorimo o npr. knjizi
onda se raščlanjavanje vrši na nivou odeljaka i poglavlja i ti postupci spadaju u
kompoziciju teksta. Pravopisom je regulisano obeležavanje tih delova naslovom i
drugim sredstvima. Najmanja jedinica koja se na ovaj način izdavaja iz celine je iskaz.
Važnu ulogu imaju pauze i intonacija jer one utiču na interpunkciju. Kod nas
interpunkcijski znaci ponašaju se konkurentno jer su sinonimi, pa je na samom autoru
na koji ce se tip opredeliti sve dok je to po pravopisu.

Treba znati da postoje logička i stilska interpunkcija. Za pisanje većine tekstova koji
pripadaju knjiškom stilu, preporučuje se logička interpunkcija jer je u duhu pravopisa,
stilski neutralna i ne doprinosi markiranju bilo kog elementa teksta. U knjiškim
stilovima svoje opravdanje nalazi logičko-stilska interpunkcija u smislu da autor moze
biti slobodan u variranju interpunkcijskih znakova, a stilska najviše u poetskim
tekstovima. Osnovu logičke interpunkcije čine obavezne govorne pauze na granici
sadržinskog i obličkog grupisanja reči. Logičko-stilska interpunkcija obeležava oblički
naznačene, a izgovorno neobavezne pauze. Pisac teksta pomoću nje izražava sopstvene
stavove o predmetu kazivanja. Stilska interpunkcija za predmet ima emocionalno ili
smisaono pauziranje koje nije obaveznog karaktera.

Treba još dodati da se razni tipovi iskaznih formi na različite načine odnose prema
interpunkciji. Iskazi koji se nalaze u natpisima, oznakama... ne moraju se odvajati
tačkom, čak je pravopisno pravilo da se tačka ne pise u naslovu. Ako je naslov
kompleksan onda je moguce izmedju nominacija staviti tačku, ali nikako na kraju.

Interpunkcija je sistem grafičkih znakova čija je upotreba ustrojena prema pravopisu

jednog jezika, ali i prema opredeljenjima samog autora. Punktuacija je stariji naziv za
interpunkciju.
Sve do 10. veka reči i rečenice nisu bile odvajane; sa pronalaskom štampe uvodi se
interpunkcija radi lakšeg čitanja. Aldo Manucijo Mlađi uveo interpunkciju.

5
Podvlačenjem teksta ističu se odreĎeni delovi. Postoje odredjene linije kojima se to
sprovodi: ravna i valovita linija, jednostruka i dvostruka, tanka i puna, kontinuirana i
isprekidana. Odredjeni tip slova: kurziv (italic) i bold (bold). Ovakvo nijansiranje
tipovima slova posebno mesto ima u novinskim tekstovima (zadatak da privuku pažnju),
ali i u naučnim tekstovima ovakvim grafičkim variranjem slova može se ostvariti
sistematizacija i kategorizacija naslova. Kurziv - naziv potiče od kurzivnog pisma
prepoznatljivom po kosom obiku slova; usvojeno od 1/2 15. veka od strane papske
kancelarije.

Materijalna greška predstavlja pogrešno prepisanu odštampanu reč ili pak grešku u
pravopisu i oblicima koju načini sam autor ne poznajući dovoljno pravopis i gramatiku.

Netačni bibliografski podaci predstavljaju materijalnu grešku i mogu dovesti do

potpuno pogrešnog zaključivanja.

Sažetak - treba da sadrže svi naučni tekstovi, ali ne samo oni već i školski (seminarski)
radovi. Treba ga razlikovati od rezimea. Obično je dužine do 120 reči (maksimum) i tu
se ukratko predstavlja tema rada, metodologija i rezultati istraživanja. Pre sastavljenog
sažetka treba tačno ukazati na namenu i sadržaj istraživanja, koncizno objasniti centralni
problem u najvažnijim tačkama, izvesti jasne zaključke; jednom rečju treba pregledno i
jasno ukazati na organizaciju rada i zaključke autora. Sažetak ima 3 funkcije:
1. sažeto definiše najvažnije elemente rada
2. informiše čitaoca i pobuĎuje njegovo interesovanje za dati tekst
3. omogućava bibliotekaru lakše i pouzdanije indeksiranje rada

Naslovna strana (naslov, podnaslov, nadnaslov, medjunaslov)

Nijedna vrsta teksta nije zamisliva bez naslova; ako su u pitanju knjige onda ih prati i
cela strana tzv. naslovna strana.
Kako treba da izgleda naslovna strana naučnog teksta utvrdjuje Univerzitet ili druga
naučna institucija. Obično se ime i prezime autora pišu centrirano ili u gornjem levom
uglu. Kada je reč o školskim naučnim tekstovima, iza imena kandidata, dolazi ime
mentora, naziv kursa i datum predaje rada. Sam naslov rada se obično beleži na sredini
strane. Tekst rada počinje na sledećoj strani.

Kada su u pitanju složeniji naslovi onda se oni obično artikulišu tako da se glavni deo
naslova ističe, a ono sto bi činilo podnaslov piše se manjom veličinom slova. Ako je
drugi deo naslova udaljeniji od sadrzaja glavnog naslova, onda se moze staviti u
zagradu. Postoji i podnaslov koji nije deo naslova, već naslov za sebe, njegova funkcija
jeste da bliže objasni glavni naslov i da ga dopuni, ali i da preciznije ukaže na sadržaj
teksta, na njegovu namenu i povod nastanka.

6
Postoje i medjunaslovi, samo sto oni nisu uobičajeni u naučnim, već u publicistickim
tekstovima.

Svi naslovi se obeležavaju velikim ili stilizovanim slovima.

Preliminarna strana je prva strana posle naslovne i sadrzi 3 bloka podataka:

 Podaci o autoru: ime i prezime, univerzitet i fakultet, ako je završio studije piše
se datum diplomiranja i sadašnje zaposlenje
 Podaci o radu: naslov i podnaslov, broj slika, tabela, priloga, bibliografskih
podataka, naučna disciplina iz koje se stiče akademski naziv (master npr.) i
fakultet na kome se brani rad
 Podaci o oceni i odbrani rada: sama institucija unosi datum prijave teme, datum
predaje rada, datum sednice veća fakulteta na kojoj je rad prihvacen za odbranu,
sastav komisije koja je pregledala i ocenila rad, sastav komisije pred kojom je rad
odbranjen, datum promocije (doktorat, ne master).

Predgovor – većina knjiga ima predgovor, to je tekst autora, prireĎivača, recenzenta,

urednika, kritičara koji prethodi delu. Funkcija: treba da protumači genezu dela, da
opiše metodologiju istraživanja i da ukaže na glavne zaključke rada čak i da ukaže na
nedoslednosti i propuste u radu. On nekad moze imati formu kratke uvodne napomene.
Neke knjige umesto, ali i pored predgovora, mogu da sadrže i posvetu. To je obično
beleška na početku knjige kojom autor ukazuje na zahvalnost i poštovanje prema
najbližim uzorima, rodbini, prijateljima...

Pogovor je tekst na kraju knjige kojim pisac, prireĎivač, urednik, izdavač ili recenzent
objašnjava metodologiju rada, stvaralački proces, filozofske stavove, nedoumice i
sopstvena rešenja.

Poglavlje je deo knjige koji je relativno samostalan segment i smatra se osnovnim

strukturalnim činiocem knjige; prethodi mu belina (kao informacija koja čitaoca uvodi u
novu celinu). Može mu prethoditi naslov i slovna ili numerička oznaka. Tekst knjige ili
članka pa i u okviru poglavlja razdeljen je na pasuse tj. paragrafe.

Pasus (paragraf) – oznake poglavlja i paragrafa u tekstu najčešće su brojevi s tim što
kod paragrafa redni brojevi za označavanje u naučnim tekstovima skoro da su obavezni.
Mogu se pisati uz upotrebu tačaka ili poluzagrada. Veoma je važno označavati cifarski
paragrafe jer onda možete u tekstu upućivati na odreĎene delove tako sto nećete
prepričavati (isp.t.4.3.2). Važni su zbog ekonomije u pisanju. Ako su paragrafi obimni,
mogu se razdeliti novim redom u potparagrafe, a oni se nazivaju alineje. Na njihovom
početku je malo slovo, rastavljaju se medjusobno zarezom ili tačkom. U grafičkom
smislu paragraf je smisaono povezan isečak teksta koji počinje novim redom i velikim
slovom (razlika od alineja).

7
Poenta je najkraće rečena suština teksta ili suština smisla nekog fragmenta uvek data u
sklopu kulturološkog, filozofskog, istorijskog i društvenog konteksta. Obično umetnički
tekstovi imaju poentu. U naučnim tekstovima to je rezime.

Fusnota je napomena uz tekst razdvojena od njega praznim redom, numerisana ili

označena * sto je povezuje sa tekstom, donosi dopunu uz glavni tekst, obično je
ograničene dužine.

Slične su im napomene – beleška koja objašnjava informaciju rečenu u glavnom tekstu

i u tom smislu je sinonim za fusnotu. Napomena po novom standardu citiranja ne bi
trebalo da ukazuje na kompletan bibliotekarski izvor iz kojeg je odredjena misao
preformulisana ili dodatno preneta. U zborniku samostalnih radova ili periodičnoj
publikaciji napomene se numerisu unutar teksta, a u delu jednog autora idu u
kontinuitetu. Moguce je označavanje u okviru jedne strane ako su malobrojne
napomene. One napomene koje se upisuju na dnu svake strane jesu fusnote, a one na
kraju poglavlja ili cele knjige su endnote. Pojam napomene odnosi se i na grupu
podataka u bibliografskom ili kataloškom opisu jedne publikacije onda kada objašnjava
ili dopunjava sve nejasnoće ili nepotpunosti prethodnog kataloškog ili bibliografskog
opisa, kada pruža informacije o sadrzaju publikacije ili o karakteristikama primerka, o
jeziku, pismu... U napomenama se mogu naci i podaci o cenzuri, nagraĎivanju, značenju
knjige za kulturni život i sl.

Svaka knjiga (kompozicijski člankovita) podrazumeva sadržaj. Sadržaj rada može se

naći na početku ili kraju knjige. Ako je na početku, navodi se nakon preliminarnih
strana kako bi se obezbedile preglednost i informatizovanost. Ako je na kraju knjige,
onda je to iza onih priloga koje knjiga ima, navodi se iza registara (imenskog i
pojmovnog) i sa istom funkcijom. U koncipiranju sadržaja valja da postoji doslednost
tako da se hijerarhizovano strukturiranje postiže numerisanjem i grananjem uz pomoć
tačke unutar jednog poglavlja. Nije preporučljivo mešati slovne i cifarske oznake u
razvijanju sadržaja.

Digresija oznacava udaljavanje od osnovne linije izlaganja i naročito je prisutna u

retorici; poreklom je iz anticke retorike. Danas ima šire značenje – tiče se i teksta
uopšte, ali tiče se i samih rečenica. Postoje sintaksičke digresije (apozicija), tekstualne
digresije – ona odstupanja od glavne linije izlaganja, čvrsto vezane za temu. OgraĎuje se
zagradama; posebne digresije u dramskim tekstovima su didaskalije iz antickog
nasleĎa, zapisnici sa odigranih predstava (prvo pripadale administrativnom stilu). Takve
didaskalije čuvane su u državnim arhivima, a danas su promenile namenu i kada je reč o
scenskom izvoĎenju dramskih tekstova možemo reći da čine delove tih tekstova, sa
ulogom da objasne ambijent, veze i postupke glumaca. Sami dramski tekst – didaskalije
su autorizovane piščeve reči, imaju sasvim drugu funkciju i smisao.

8
Bibliografija - na kraju naucnih radova stoji bibliografija ili citirana literatura, to je
spisak bibliografskih jedinica koje su korišćene tokom istraživanja. Ne treba mešati
literaturu sa izvorima.
Izvori: RMS (1967-76)
Literatura: Stevanović (1991)
Može se dati i širi pregled literature ukoliko smo nešto čitali, a nismo citirali; literaturu
treba sloziti po jedinstvenom principu (alfabetski prema prezimenu autora, a ne
hronološki – objavljivanje neke publikacije). Može se iza svakog poglavlja navesti
literatura – selektivna, a moze i humulativna (na kraju rada).
Postoji i APA stil bibliografskog citiranja.
Stevanović 1991: - Mihailo Stevanović Savremeni srpskohrvatski jezik, Beograd:
Naučno delo

Spisak skraćenica - treba da postoji ukoliko je u tekstu (članku, knjizi) upotrebljen

sistem skraćivanja. One se upotrebaljavaju iz razloga jezičke ekonomije. Postoje
standardizovane skraćenice i njih ne treba posebno navoditi, ali postoje i one koje autor
naučnog teksta sam kreira, te onda obavezno mora pobrojati na pragu teksta. Spisak
skraćenica tj. njihov pregled obično je dat u azbučnom tj. abecednom redosledu; ovaj se
spisak posebno izdvaja kako se ne bi predgovor ili pogovor knjige opterećivao
naknadno.

Indeks (registrar) - doprinosi informativnosti rada i koncentrisanosti informacija na

jednom mestu. Ukoliko je tekst većeg obima, utoliko je potreba za indeksom veća.
Najčešće se sastavljaju 2 vrste indeksa:
1. imena autora
2. predmetni indeks
Možemo naći i indeks naslova, geografskih pojmova, indeks početnih i završnih
stihova...
U indeks imena autora unose se prezime i ime svakog autora pomenutog u tekstu. Prvo
prezime, pa ime, izmeĎu je zarez. Inicijalne pseudonime treba rešiti. Vezu imena u
indeksu sa tekstom daju brojevi stranica na kojima se ime spominje.
Predmetni indeks - odrednica o predmetima odn. o pojmovima o kojima se u tekstu
diskutuje. Predmetna odrednica je u nominativu.
Indeks se formira prema abecednom ili azbučnom redu. Vlastite imenice se mogu
oslovljavati u originalu, a mogu se i transkribovati.

Odrednica - reč ili grupa reči kojima se na najneposredniji način identifikuje jedna
publikacija. U alfabetskom katalogu to su prezime i ime autora. A u predmetnom
katalogu to je predmet publikacije. U stručnom katalogu odrednica je naučna oblast na
koju se publikacija odnosi.

9
Katalog - tradicionalni, a postoji i elektronski u novije vreme. U zavisnosti od oblika
odrednice razlikuju se alfabetski, autorski ili imenski katalog, predmetni i stručni. Oni
se mogu nalaziti u istom obliku. Katalog periodike korisniku obezbeĎuje da svaku
serijsku publikaciju pronaĎe prema naslovu. Jedna periodična publikacija ima uvek
utvrĎenu učestalost izlaženja i po tome se razlikuje od monografije i takva publikacija
uvek dobija jednu katalošku jedinicu.
U polju "napomena" može se naći podatak koje sve sveske jedne periodične publikacije
poseduje biblioteka.
Svi primerci koji imaju istovetne spoljašnje i unutrašnje oblike čine jedno izdanje, koje
se može razlikovati po načinu obrade, po opremi, nameni i sadržaju; otuda razlikujemo
dopunjeno izdanje, prepravljeno, kritičko, prošireno, popularno, ilustrovano, fototipsko,
izdanje za školu, divot izdanje - izuzetno najvećim slovima, ilustrovano, povezom
dopunjeno izdanje.

Izdavanje je proces pripreme, sticanja autorskih prava i štampanje publikacija. To je

jedan krug podataka kojima se identifikuje mesto izdavanja, izdavač, godina izdavanja,
mesto štampanja, naziv štamparije, godina štampanja.
Postoje odreĎeni uslovi za izdavanje publikacija, a to su:
1. publikacija mora imati urednika
2. na publikaciji moraju biti navedeni sledeći podaci: imena autora i saradnika, naslov,
podatak o izdanju, naziv i sedište izdavača, mesto i godina štampanja, meĎunarodni
standardni broj, UDK, ime recenzenata.

Autograf - izvorni (originalni) rukopis. U drugom značenju autograf se vezuje za

serijske rukopise nastale iz strukovnih ili drugih potreba. Autograf prema drugom
značenju čine sledeći momenti:
1. podsticaj za pisanje ili graĎa
2. izvodi iz postojećih izvora
3. nacrti (osnovne ideje rada tj. tematsko-sižejni okvir)
4. koncepti - oblik rada blizak konačnoj verziji
5. štampanje samog teksta

Autorski tabak - tekst obima 30 000 karaktera (oko 16 kucanih strana). Po najnovijim
standardima, naučni članak bi trebalo da ima 25 000 karaktera (12 kucanih strana).

Naučni rad - u kojem se izlažu rezultati naučno-istraživačkog procesa i trebalo bi da

bude optimalnog obima, trebalo bi da ima jedinstvenu logičnu koncepciju, da je silazno
struktuiran. Takav tekst mora biti argumentovan i to naučno-dokazivim činjenicama.
Trebalo bi da bude originalan i izvoran mada postoje i pregledani tekstovi. Naučni tekst
treba da bude zasnovan na objektivnom rasuĎivanju, treba biti razumljiv, i ako je
kritički usmeren prema prethodnim teorijama, mora biti odmeren.

10
Metodologija naučnog rada jeste nauka koja se bavi logičkom osnovom savremenih
saznajnih teorija, metodama opšteg i osnovnog tipa odn. onim metodama vezanih za
specifične discipline odn. za različite naučne grane. Bavi se oblicima naučnih saznanja,
tehnikom istraživanja. Bogdan Šekić u svojoj "Logici" kaže da je zadatak metodologije
da odbije, opiše i objasni metode naučnog saznanja. Mihajlo Markov u svojoj studiji
"Filozofske osnove nauka" utvrĎuje da spoznavanje i primena metodoloških postupaka,
izrada naučnog rada treba da omoguće izbegavanje prakticizma, rutinske šablonizacije i
formalizma, stvarajući na taj način mesta kreativnom pisanju. Zato se često govori o
naučnoj imaginaciji.

Kompozicija naučnog teksta

Kompozicija naučnog teksta je posebna vrsta ljudske delatnosti, te jezička produkcija u

tom domenu ima svojih specifičnosti. Osnovno sredstvo za verbalizaciju naučnog
podatka je termin. Funkcija termina svodi se na tačnu identifikaciju činjenica. Sredstvo
za proveru značenja termina tj. njihove promenljivosti na naučni podatak je definicija.
Ona je jezički formulisana prostom ili složenom rečenicom. Treba napomenuti da se
tačnost identifikacije podataka uspešnije postiže upotrebom ne jezičkih simbola nego
naučnih termina.

Mnogo je ekonomičnija simbolička formulacija zakona nego definicija pomoću naučnih

termina.
Tako u naučnim tekstovima razlikujemo 2 pojave:
1. verbalizacija
2. simbolizacija
Osnovna jedinica verbalizacije je termin, a viša jedinica je definicija.
Osnovna jedinica simbolizacije je naučni (matematički) simbol, a viša jedinica jeste
formula.
Ove jezičke i nejezičke jedinice u načelu su ekvivalentne; meĎutim, njihova načelna
ekvivalentnost ne znači da su one u tekstu neograničeno zamenljive.

Neki matematički znaci u nekom domenu mogu se zameniti rečima, ali u nekim
situacijama to nije moguće.
U logici se definicijama smatraju raznovrsni iskazi.
U principu možemo razlikovati nekoliko vrsta definicija. Jedna od njih jeste
deskriptivna npr. Venera je planeta. Drugi vid definicije su tzv. relacione (relacionalne)
npr. Venera je najbliža Suncu. Postoje i ostenzivne definicije. Njih prepoznajemo po
tome što termin pomoću kojega se definiše izostaje, a može ga zameniti gest ili neka
druga jezička osnova ili se prosto prepoznaje iz konteksta npr. Venera (pored je crtež).
Najbliže njima su demonstrativne definicije npr. Ono je Venera (pojavljuju se
demonstrativne zamenice).

11
Definicije se mogu klasifikovati prema formi iskaza, a mogu se razvrstati i prema
komunikativnim funkcijama:
1. konstativni iskaz - Venera
2. deskriptivni (opisni) iskaz - Ono je Venera.
3. eksplikativni iskaz - Venera je planeta najbliža Suncu.

Naučni tekst se u celini sastoji od eksplikativnog iskaza, jer su svi iskazi ili definicije ili
objašnjenja pridružena definicijama. Naučni tekst iako teži ekonomičnosti ne bi trebalo
da izgubi izvesna svojstva opšteg jezika. Sem toga, u naučnom tekstu pored utvrĎenih
naučnih činjenica mogu se pojaviti i predrasude i verovanje i onda to ovom tekstu daje
specifične komunikativne i stilske karakteristike. To znači da nijedan naučni tekst ne
može u potpunosti ličiti na matematički kodifikovan te se u tim tekstovima bez obzira
na upotrebu termina jednoznačnih po prirodi mogu javiti konotacije.

Lepotu i snagu naučnom tekstu daju zapravo opšti stilistički kvaliteti jezika - duhovit
obrt, večito oblikovane rečenice, figure... Pomoću ovih sredstava naučnik uspeva da u
tekst unese izvesne hijerarhijske odnose - u prvi plan postavi činjenice koje sa njegovog
gledišta imaju veći težinu, koje su važne za razumevanje smisla iskaza. Uspeva da
odvoji značajni podatak od manje značajnog tako da mi kao čitaoci možemo prihvatiti
njegovu glavnu ideju.

Snaga naučne reči ne može se postići siromašenjem izraza već naprotiv, njegovim
razgranavanjem tj. parcelacijom leksičkih i semantičkih masa i jakim kontrastima
izmeĎu delova.

Terminologija i konstrukcija iskazne forme spadaju u oblast mikrokompozicije teksta

(zavisi od vrste nauke). Ali, bez obzira na te razlike, u svim naučnim tekstovima se
pojavljuju osnovni postupci izgradnje mikrokompozicije i to su: analiza, sinteza,
deskripcija, klasifikacija, argumentacija.
Zajedničko obeležje: hijerarhizovana kumulativna struktura. To znači strukturu u koju
se oko jedne centralne jedinice ili pojma grupiše skup perifernih sastojaka. Slaganje
nižih konstrukcija u konstrukcije višeg reda, samo po sebi predstavlja kumulaciju, a to
slaganje može biti dvojako: stepenasto (uvod, glavnina rada, zaključak):
1. u vidu simetričnih konstrukcija (reĎe)
2. u vidu prstenastog slaganja - a to je slučaj kada se iz jedne tačke kao centra izlaganja
tekst dalje širi u krugovima i kako odmiče analitički postupak tako se sve više ide u
dubinu i širinu ispitivane materije.

Jezička i nejezička sredstva u nauci

Naučni izraz je ekonomičniji od našeg svakodnevnog izraza, a simbolička predstava je

još ekonomičnija od naučnog izraza.

12
Termini nisu u pravom smislu "prevodljivi" na opšti jezik. I to ni na leksičkom ni na
frazeološkom planu. Terminološke reči nisu prosta zamena za reči svakodnevnog jezika,
niti su naučni tekstovi prosta prerada našeg svakodnevnog govora. Pa i uloga termina
nije u isključivom povećanju ekonomičnosti. Termini su tu radi tačnog i preciznog
imenovanja. Pa su to reči izolati na nivou sistema jer pripadaju posebnom skupu
naučnih pojmova.
Kada kažemo da se terminima ekonomiše u naučnom tekstu onda mislimo na
ekonomisanje semantičkim materijalom s obzirom na činjenicu da su to reči koje su
jednoznačne tj. isključuje se svaka polisemija kod njih.

Umesto jezičkog oblika često se u naučnim tekstovima pojavljuju neverbalni simboli; to

su tzv. matematički simboli. Njihovo dešifrovanje još je teže nego dešifrovanje termina
jer se strogo moraju poznavati matrice kojima ti simboli pripadaju. Danas, jezik
tehnikalizacije i industrijalizacije naročito kompjuterske teži ekonomičnosti. Toj opštoj
pojavi teško odoleva i jezik nauke. A sve to za posledicu ima vrlo šture i stilski neuspele
naučne tekstove.
Javlja se još jedan problem, a to je kolokvijalizacija naučnih tekstova. Zbog
nepristupačnosti naučnog stila publici, dolazi do transfera naučnih pojmova u
kolokvijalne izraze.

Problem udžbeničke i naučno-popularne literature jeste kako značenje jedne reči

(nepoznate) razložiti u značenjske komponente koje se mogu opisati svakodnevnim
jezikom. Kako tekst učiniti zanimljivim i razumljivim široj publici, a da on očuva
svojstva naučnog stila: adekvatnost, konzistentnost, ekonomičnost. Rešenje je sledeće
- mlade generacije uvode se u nauku tako što se deo naučnog postulata mora učiniti
jezički i misaono pristupačnim, ali to istovremeno treba da posluži kao most za
uvoĎenje u terminološki i pojmovni sistem, za uvoĎenje u naučno mišljenje.

Sama simbolička i druga nejezička znakovna sredstva često su uključena u naučni tekst:
skice, tabele, skeme, likovni prilozi - crteži, slike, fotografije... Tabelarni prilozi
kombinovani su sa verbalnim i simboličkim formama i tabele imaju značajnu
organizacionu ulogu u tekstu. Likovni materijali i prilozi imaju formativnu tj.
konstitutivnu ulogu. Skeme, tabele, matrice najviše mesta nalaze u optici, matematici i
njima srodnim naukama. Funkcija ilustrovanog materijala drukčija je od simboličkog i
skematskog. Skematski materijal ima pomoćnu komunikacijsku funkciju jer
konkretnijim vizuelnim dodacima pojačava utisak opisa. Skematski materijal nikako ne
može da predstavlja identičnu zamenu za jezičku graĎu. Ilustracije ne degradiraju jezik
naučnog teksta već ga afirmišu i to tako što se potencira tematski sadržaj tako što se
vizualizuje denota.

Članak - u njemu se skreće pažnja na jednu ili na manji broj činjenica, objašnjava se
njegov značaj i ukoliko je potrebno upoznaje se čitalac sa stepenom izraženosti date
13
teme. Iza toga dolazi deo teksta u kojem autor govori o sopstvenim zapažanjima i na
kraju dolazi zaključak; u članku je najvažnije upoznavanje sa sopstvenim zapažanjima,
ali ta zapažanja ne moraju biti rezultat nekih dubljih istraživanja, već su vrlo često
uzgredna razmišljanja o nekoj temi. Članak često sadrži i kratak, analitički ekskurs i
zaključak koji otkriva njegovu svrhu.

Studija - viša vrsta naučnog teksta zato što je u njoj obuhvaćen širi krug problema.
Obično se u ovakvim tekstovima iznose novi dokazi kojima se produbljuje, precizira ili
opovrgava aktuelno naučno mišljenje. Ukoliko je reč o novim problemima koji se prvi
put postavljaju kao naučna pitanja, onda se radi o naučnom pokriću. Studija obavezno
ima klasičnu strukturu, mora započinjati posebno koncipiranim i strukturno uobličenim
uvodnim delom, gde se problemi postavljaju, formuliše se njihova priroda ili značaj i
ukazuje se na naučni postupak, predmet ili pravac istraživanja, te se u ovom uvodnom
delu daje istorijat pitanja, a to je zapravo predmet dosadašnjih bavljenja tom
problematikom. U glavnom delu studije izlaže se naučna graĎa i to onim redom kojim
autor odabere, a koji je zapravo najsvrsishodniji sa gledišta opisa graĎe, njihove
klasifikacije, interpretacije, argumentacije...

Teorijska interpretacija - mora biti kratko sprovedena i potkrepljena argumentima, a

zaključci treba da sadrže ukazivanje na značaj rezultata istraživanja.

Rasprava - obimom i strukturom ne mora se razlikovati od studije; njena specifičnost -

prvenstveni cilj joj nije istraživački već polemički. Zato se već u uvodnom delu rasprave
opisuje problem i izlaže stav ili stavovi o kojima se želi povesti diskusija. U središnjem
delu autor iznosi sopstveno gledište, potkrepljujući ga analiziranom graĎom i
relevantnim dokazima. A u zaključku se naznačuju glavne tačke rešenja, autor iznosi
prednosti svog mišljenja u odnosu na druga mišljenja i daje konačnu definiciju glavnih
istraživačkih rezultata.

Prikaz i kritika - po obimu mogu biti ravni ili članku ili studiji, a po elementu izlaganja
ili studiji ili raspravi. Prikaz - autor je dužan da da opis prikazivanog rada i to po
delovima ili u celini, dužan je da iznese glavne naučne postavke, stavove i rezultat tog
rada. Prikazivač je slobodan, ali zapravo obavezan da formuliše svoju ocenu o datoj
monografiji, o naučnom postupku koji je tamo primenjen, o rezultatima, o kvalitetu
prikazivanog rada. Ovlašćen je takoĎe da se kritički osvrne na slabosti ili pohvalno na
dobre strane rada te da preporuči ili ne preporuči monografiju naučnoj publici. Problem
je objektivnost naučne kritike - slična prikazu sa naglašenim kritičkim osvrtom.
Kritičari su često skloni da svoj stav formiraju na osnovu apriornog mišljenja o autoru, o
vrsti istraživanja, o različitim postavkama škole... Kritičar treba da ima jasan uvid u
radu, treba da omogući naučni tretman i sprovede ispravnu argumentaciju.

14
Naučna monografija - najviša tekstovna forma ove vrste, ona je najčešće tematski i
logički povezan niz studija o odreĎenoj temi i mnogo je većeg obima i šireg zahvata
nego studija ili članak. U osnovnim detaljima naučna monografija ne razlikuje se od
ostalih oblika naučnog izražavanja.

Doktorske disertacije i obimniji magistarski radovi u našoj struci objavljeni su najviše u

SDZB-u.

Zbornik radova - zbirka različitih radova o različitoj tematici; radovi mogu biti
sakupljeni po tome kako su nastali; ako je to povodom odreĎene naučne tematike, onda
su to tematizovani zbornici i sastav je koherentan. Ako su radovi saopšteni na nekoj
naučnoj konferenciji, onda su veze meĎu radovima prilično neujednačene. Ako su
radovi nastali u čast nekog jubileja ili ličnosti, onda su ona toliko raznovrsna da su vrlo
retko interesantna za jednog čitaoca npr. "Naučni sastav u Vukove dane".

Naučni i stručni časopis - poseban oblik naučnog teksta; časopise izdaju naučna
udruženja, ustanove, društva. Naučni časopis - imaju ulogu javne tribine na kojoj se
izlažu novi istraživački rezultati, diskusije o njima, vode naučne rasprave i polemike.
Časopisi često donose aktuelnu bibliografiju radova iz odreĎenih oblasti, naravno ne
svih. Neki časopisi nude bibliografiju naučnika. Časopisi donose i hronike naučnih
zbivanja. Časopis "Srpski jezik", koji izdaje Naučno društvo za negovanje srpskog
jezika, ima sledeće rubrike: studije i članke, priloge, prikaze, hronike, memorijame.

Na leksičkom planu cilj sagledavanja stvarnosti jeste traganje za istinom, meĎutim o

naučnom mišljenju postoje dogme i zablude. Naučna zabluda - kritička otvorenost
prema drugim i drukčijim naučnim postavkama, teorijama, školama i rezultatima.

Branko Tošović nauku definiše kao vrstu ljudske delatnosti usmerenu na objektivno
sagledavanje stvarnosti. Ona teži da pokrije zakonitosti u prirodi i društvu, da objasni i
predvidi pojave i procese koji se tamo dešavaju te i da sistematizuje znanje. Ova
delatnost teži depersonalizovanom i objektivnom sagledavanju.

Velika raznovrsnost kod stilova i žanrova - prema stepenu naučnosti:

1. strogo-naučni (akademski) - stručnjak se obraća stručnjaku
2. naučno-udžbenički - autor se obraća budućem stručnjaku
3. naučno-popularni - stručnjak se obraća onome koji nije specijalista za konkretnu
oblast

Tipični predstavnik naučnog stila je strogo-naučni stil. On je namenjen ograničenom

broju recipijenata, uglavnom profesionalcima.

Naučnost prema uzrastu:

1. priručnik za osnovnu školu
15
2. priručnik za srednju školu
3. priručnik za fakultet

Osnovni princip naučno-udžbeničkog stila jeste nepoznato objašnjavati kroz poznato -

induktivni metod.

Naučno-popularni kurs ima najviši krug korisnika; primenjuje se u popularizaciji

naučnog fenomena i istraživanja, u izradi biografija naučnika, u opisu otkrića i sl. U
odnosu na strogo-naučni stil odlikuje se pojačanom upotrebom ekspresivnih sredstava, u
cilju slikovitog predstavljanja.

Osnova naučnog stila je saopštavanje. Suvoparan je, apstraktan, objektivan, precizan,

normativan, odlikuje se terminologičnošću i strogim izborom.

Naučna područja i mediji

Postoje 2 područja: jedno je naučno-istraživačko, a drugo naučno-tehničko. U naučno-

istraživačko područje spada većina naučnih tekstova, a u naučno-tehničko spada nešto
što je vezano za opisivanje tehnologije, pripreme uputstava, registracija patenata, opis
kataloga i priprema istog. Naučno-istraživačko područje pokriva strogo-naučni, naučno-
udžbenički i naučno-popularni stil, a naučno-tehnički žanrovi dele se u 2 vrste:
tehničko-informativni (uputstva naučnog časopisa) i tehničko-poslovni (izveštaji,
pisma). Možemo zaključiti da je naučno-tehnički stil veoma blizak administrativnom i
poslovnom stilu.

Postoje 2 osnovna medija u kojima se realizuje naučna misao: pismeni i usmeni.

Pismeni mediji - osnovni oblik naučnog iskazivanja i sastavljen je iz 4 dela:

1. monografskog
2. periodičnog
3. edukativnog
4. informativnog

Monografski mediji čine posebna naučna izdanja: monografije, knjige, priručnici,

udžbenici, skripta i sl.

U periodične medije spadaju časopisi i zbornici i u njima se objavljuju naučni radovi u

vidu članova, prikaza, recenzija, polemika...

Edukativni mediji obuhvataju sve pismene oblike naučnog rada u školama i na

fakultetima: referat, seminarski rad, maturski, diplomski, stručni, master i doktorski rad.

16
Većina naučnih tekstova imaju unifikovanu i standardizovanu formulu, tako
monografija sadrži sledeće celine:
1. pristupni deo - naslovna strana sa podacima o izdavaču i o katalogizaciji
2. inproduktivni deo - uvod i predgovor
3. analitički deo - najveći deo
4. finalni deo - zaključak, zaključne napomene, završne reči i sl.
5. bibliografski deo - spisak literature i izvora
6. registarski deo - predmetni i imenski registar
7. aneksni deo - neke monografije imaju priloge u formi tabela, slika...
8. sumirajući deo - rezime na stranom jeziku
9. abrevijaturni deo - spisak skraćenica
10. pregledni deo - sadržaj

Opoziciono posmatrano, monografija ima 2 linije izlaganja:

1. osnovnu - iznosi glavni sadržaj
2. propratnu - manje važne i usputne informacije.
Osnovna linija je podeljena na glave, poglavlja, pasuse, a propratna se javlja u formi
izdvojenih delova, ako su ti delovi u tekstu, oni se obično pišu manjim slovima ili
drugom vrstom.

Citiranje se može javiti u obliku upravnog i neupravnog govora. Ako je u upravnom,

onda je citirano dosledno - bez izmene i dodavanja prenosi se tuĎe mišljenje i koriste se
navodnici obavezno. Ako je citiranje u vidu neupravnog govora, onda se tuĎe mišljenje
ili stav daju selektivno, vrlo često i preformulisano uz očuvanje osnovnog smisla.
Takav postupak najavljuju sledeći spojevi:
- predloško-imenski - po mišljenju, prema rečima
- priloško-glagolski - kako smatra, kako tvrdi. Tu su i glagoli ističe, konstatuje,
potencira, objašnjava, zaključuje i sl.
- glagolsko-imenski - iznosi mišljenje, ističe predlog, izvlači zaključak, dolazi do
zaključka i sl.
Iskaz koji prenosi druga mišljenja završava se zagradama u kojima se daje izvor
informacija.

Periodični mediji sadrže tekstove različitih autora što pravi suštinsku razliku u odnosu
na individualne razlike. Izdanja koja se periodično ponavljaju stilski su različita i neguju
različite kompozicione postupke.

Obrazovni mediji imaju svoju standardizaciju. Da bi se edukantu olakšala izrada

naučnog rada, edukator (mentor) utvrĎuje kvantitativne i kvalitativne okvire rada; to
znači mora mu predložiti kompoziciju, broj strana itd.

17
Što se tiče tekstova koji nastaju u informativnim medijima, mogu se pojaviti kao
samostalna izdanja (bibliografski priručnici) ili u okviru drugih medija: kada se u
monografiji pojavi popis literature.

Usmeni medij deli se na:

1. manifestacioni
2. edukativni
3. radio-televizijski

Manifestacioni predstavlja formu okupljanja naučnika u cilju prenošenja i razmene

informacija. Ovde spadaju: konferencija, simpozijum, okrugli sto, kongres, naučna
savetovanja... Na njima se daje uvodna reč, onda se podnosi referat i na kraju se vodi
diskusija. Prezentacija se sastoji od usmenog izlaganja i u novije vreme se kombinuje sa
kompjuterskom osnovom, ako se ne koristi projektor, referent mora primere tj. graĎu da
dostavi publici u vidu hendauta. Hendaut služi za očiglednije, racionalnije,
upečatljivije predstavljanje graĎe. Hendaut treba da sadrži 5 delova:
1. legitimacioni deo - osnovni podaci o autoru: titula, ime i prezime, naučni saradnik
ako je u institutu, radno mesto, poštanska adresa, telefaks, i-mejl
2. lokacioni deo - mesto i datum
3. nominacioni deo - naslov izlaganja
4 ilusrativni deo - najvažniji i tu treba da stoji sve ono što se usmenim putem teže može
predstaviti; štedi vreme u izlaganju; skreće pažnju slušalaca
5. bibliografski deo - predstavlja se osnovna literatura koju autor koristi.

Edukativni služi za obrazovanje novog naučnog kadra - u formi nastavnog časa javljaju
se: predavanje, vežbe, konsultacije, seminari.

Radio-televizijski medij otvara prostor za naučnika da da kakvu izjavu, komentar,

učestvuje u debati, polemici ili iznosi opšte mišljenje.

Naučni tekst je tvorevina pojedinca, ali postoje i naučni tekstovi koji se pišu u
koautorstvu 2, 3 naučnika; ako je više od 3 - grupni autor: rečnici, enciklopedije...

Što se tiče leksičke strukture, za naučni stil je karakteristična stroga selekcija jezičke
graĎe; najveći deo emocionalne leksike nikad se ne upotrebi u naučnim tekstovima. U
naučnim tekstovima potpuno su isključeni glagoli koji istovremeno izražavaju
nominaciju akta govorenja i njegovu karakteristiku; isključeni su i glagoli koji
izražavaju odnos govornika prema sabesedniku. Isključeni su svi glagoli iz književno-
umetničkih tekstova, a možemo reći da polisemije gotovo nema. Osnovni leksički fond
naučnih termina su monosemične reči. Ne samo da nema polisemije nego nema jezičkih
sredstava koja bi bila ekspresivna.

18
Naučni tekst teži preciznosti čak i po cenu višestrukog ponavljanja iste reči u istom
značenju. Reči sa najvećom frekvencijom postaju semantički ogoljene i svedene na
jedno ili dva značenja. Naučni tekst nije lišen metafora - formiranje novih naučnih
pojmova i ideja upravo je vezano za metaforičko mišljenje. U naučnim tekstovima
pojedine pojave dobijaju slikovita imena; tako je u teoriji haosa poznat efekat leptira;
fizika - efekat tunela; personifikacija.

Što se tiče sinonimije, u naučnom tekstu je predodreĎuju:

1. mala verovatnoća pojave reči različitih stilskih vrednosti
2. neminovnost ponavljanja
3. ograničena mogućnost polisemantizacije
4. dominantna uloga termina i njihova slaba sinonimičnost
Na sinonimiju utiče to što se ne sreće ekspresivna leksika - vulgarizmi, dijalektizmi,
žargonizmi.
Sinonimija u naučnim tekstovima je jednoobrazna.
Anonimija se javlja u funkciji suprotstavljanja pojmova. Umesto da deluje privlačno,
antigravitacija deluje odbojno.

Personalnost je neodreĎena, apstraktna; za izražavanje apstraktnosti najpogodnije je

3.l.jd. Upotreba 1.l.jd. vrlo je skromna, ali se često koristi. 1.l.mn. pomereno značenje;
autorskim "mi" potencira se skromnost nazivanja. Autorsko "mi" karakteriše
apstraktnost.

Na morfološkom planu u naučnom tekstu su dominantne imenice. No tekst ima imenski

karakter koji pojačava upotreba velikog broja glagolskih imenica. U naučnom tekstu
javlja se desemantizacija glagola tako da oni postaju obične vezivne karike bez
posebnog značenja. Na listi glagolskih vremena dominira sadašnje vreme, a prošlo samo
u nekim istoriografijama i biografijama. Upotreba imperativa ne prelazi 1%. Imperativ
se može naći u naučno-udžbeničkim tekstovima radi podsticanja rešavanja zadataka.

Ako posmatramo sintaksičku strukturu naučnih tekstova, tamo nalazimo kompleksne i

višečlane rečenice (složenice); u okviru njih dominiraju zavisne rečenice: atributske
(zbog analize svojstava i obeležja) i uzročno-posledične.

Naučna klasifikacija je nivo naučnih istraživanja na kome se opisivane pojave,

predmeti ili osobine svrstavaju u iste ili srodne kategorije.

Naučna načela podrazumevaju sledeće osobine: objektivnost, preciznost, pouzdanost,

sistematičnost i uopštavanje.

Naučni metod je logička i tehnička procedura po kojoj se izvodi odreĎeno naučno

istraživanje i proveravaju njegovi rezultati. Postoje posebne i opšte naučne metode.
U posebne spadaju:
19
1. analitičko-sintetička metoda
2. metod apstrakcije i konkretizacije
3. metod klasifikacije
4. metod indukcije i dedukcije
U opšte spadaju:
1. statistička metoda
2. analitičko-deduktivna metoda
3. metod modelovanja

Naučno istraživanje - logički, tehnički sistem mentalnih i drugih aktivnosti pomoću

kojeg se verifikuje (proverava) postojeće saznanje ili se stiče novo saznanje.

Naučno objašnjenje je zapravo nivo naučnog saznanja pomoću kojeg se omogućava

zaokruženo opisivanje i tumačenje spoznatih pojava.

Naučno opisivanje je veoma slično; to je elementarni oblik istraživanja putem kojeg se

daju klasifikacije odreĎenih pojava i utvrĎuju meĎusobne veze i odnosi meĎu njima.

Naučno otkriće je nivo naučnog saznanja na kome se zahteva utvrĎivanje uzroka i

posledica analiziranih pojava.

Naučno saznanje može biti zadato, pretpostavljeno, očekivano, dostignuto.

Naučno predviĎanje je jedan od nivoa naučnog saznanja putem kojeg se predviĎaju

buduća naučna dešavanja i nikada sa apsolutnom tačnošću, uvek sa odreĎenim
stepenom verovatnoće sa tolerancijom odstupanja.

Poslovna pismenost/poslovodstvo

Sastavni deo funkcionalne pismenosti jeste i tzv. administrativna odn. poslovna

pismenost. Najveća suprotnost je izmeĎu umetničkih i poslovnih tekstova. Ta
suprotnost proističe pre svega iz činjenice da su umetnički tekstovi na jednoj strani
estetizovani i ekspresivni, a da su administrativni na drugoj strani izrazito
neestetizovani.

Administrativno-poslovni tekstovi pokrivaju dve veće oblasti; jedna je pravna,

zakonodavna delatnost, a druga je pisana delatnost pojedninca, tela organa, državnih
ustanova.

U okviru poslovne pismenosti govori se o 5 tipova tekstova:

20
1. zakonodavno-pravni tekstovi - propisi, odluke, ukazi, direktive, recenzije, statuti
2. poslovni tekstovi - dogovor, sporazum, fakture, specifikacije, sertifikat, polisa
osiguranja, narudžbenica
3. diplomatski tekstovi - meĎunarodni ugovori, konvencije, note, memorandumi,
akreditivi
4. individualno-potvrdni tekstovi - diplome, svedočanstva, uverenja, različite potvrde
5. korespondencijski tekstovi - pisma, telegrami, molbe, žalbe, izveštaji, zahtevi,
punomoćja

Poslovni stil komunikacije uglavnom je vezan za pismenu formu izražavanja, ali neki
njegovi oblici mogu se realizovati usmenim putem:
1. monološki - svi javni nastupi, politički govori, sudski sporovi
2. dijaloški - interesantni su slučajevi poslovni razgovori, diplomatski susreti

Usmene forme poslovne komunikacije: realizovane direktno ili indirektno. Direktno u \

pregovorima, indirektno kada kao posrednik nastupa neko tehničko sredstvo (telefon,
net, faks).

Osnovna funkcija administrativno-poslovne komunikacije je saopštavanje. Zbog

toga su tekstovi pisani ovim stilom izrazito standardizovani. Iako je jezička unifikacija
negativno obeležje, ona je neophodna za ovakav vid komunikacije.

Centralna vrsta teksta koju srećemo u administrativno-poslovnoj komunikaciji je

dokument. Dokument je sredstvo registrovanja informacija o činjenicama, dogaĎajima
i pojavama iz objektivne stvarnosti i čovekove misaone aktivnosti. Najčešće se stvaraju
u administrativnoj, društvenoj, političkoj, ekonomskoj, proizvodnoj i finansijskoj sferi.
Svaki dokument ispunjava 2 uslova:

1. da je pripremljen po odreĎenom obrascu tj. prema nekom standardu

2. da ga izdaje kompetentni program, službeno ili ovlašćeno lice

Tipologija je zasnovana na 11 kriterija:

1. prema načinu izrade razlikuju se:

- pisani (štampani)
- grafički (crteži, skeme, planovi, karte, grafika i sl.)
- foto-dokumenti (slike), filmski dokumenti (film)
Pisani dokumenti čine 95% svih dokumenata.

2. prema vrsti delatnosti

- organizaciono-direktivni (dokumenti vezani za upravljanje proizvodnu aktivnost)

21
- finansijsko-obračunski (nastali u računovodstvu, iz oblasti snabdevanja iz
svakodnevnog života)

3. mesto izrade
- unutrašnje (nastali u datoj ustanovi)
- spoljne (nastali izvan date ustanove)

4. i 5. posmatraju se zajedno i tiču se sadržaja dokumenta i po sadržaju se dele na:

- jednostavne (bave se samo jednim problemom ili pitanjem)
- složene (bave se nizom problema)

6. po obliku:
- individualni (imaju specifičnost u sadržaju npr. punomoćje)
- trafaretni (jedan deo je unapred pripremljen, a drugi se dodaje u konkretnoj situaciji -
ispitna prijava)
- tipski (oni se stvaraju za ustanove i preduzeća istorodne delatnosti)

7. prema roku izvršenja:

- hitni (zahtevaju izvršenje u odreĎenom periodu, telegram - 24h, pismo - 3-5 dana)
- bez rokova

8. po poreklu:
- službeni
- lični

9. prema nameni:
- original (dokument pripremljen 1. put, potpisan i na odgovarajući način oblikovan)
- kopija (potpuna i verna imitacija originala, pečatom overena i potpisana)
- izvod (deo koji se izdvaja iz šireg materijala, potpisuje se i overava pečatom)

10. radna snaga - razlikuju se:

- istiniti (izdaju ih ovlašćena lica)
- lažni (čitav ili deo sadržaja ne odgovara stvarnosti dokumenta)

11. po obligatornosti:
- direktivni
- informativni

2 bitne osobine svakog dokumenta su standardizacija i unifikacija. Standardizacija

podrazumeva primenu jednostavnih normi prilikom sastavljanja dokumenta, a
unifikacija podrazumeva jednoobraznu izradu sa maksimalnim brojem zajedničkih
22
elemenata. Ova 2 postupka primenjuju se u cilju racionalnije izrade dokumenata kao i
radi jednostavnije, brže i efikasnije dokumentacije. Standardizacija i unifikacija najviše
dolaze do izražaja u projektnoj, statističkoj, finansijskoj, knjigovodstvenoj i
tipološkoj komunikaciji. Upotrebom formulara ubrzava se proces pripreme,
prenošenja, primanja i dekodiranja informacije.

Dokument obično sadrži 2 osnovna dela:

1. razlozi nastanka
2. širi je glavni deo - iznosi se glavni sadržaj - predlog, molba, mišnjenje zavisi od vrste
dokumenta

Neki delovi dokumenta su stalni (tipski), a drugi varijabilni; ti stalni delovi su

trafarentni, oni se štampaju na formularu, a varijabilni se popunjavaju rukom ili na
kompjuteru. Dokument takoĎe ima standardne segmente, rubrike (obavezne i
neobavezne).

Tekst dokumenta obavezno ima naslov i interesantno je da se u njemu ukratko iznosi

sadržaj; naslov se nalazi na odreĎenom mestu strane, ispod uvodne informacije. Uvodne
informacije čine mesto, datum i broj pod kojim je zaveden dokument.

Pošto su dokumenti vrlo ekonomični, u njima ima dosta skraćenica - leksička i

morfološka struktura dokumenta.

23