Povratak na sadržaj

TRENDOVI U UPRAVLJANJU ELEKTRONSKIM OTPADOM

TRENDS IN ELECTRONIC WASTE MANAGEMENT

S. Simić1, M. Stanojević2

1
Rafinerija ulja a.d. Modriča, Vojvode Stepe 49, 74480 Modriča, BiH
2
Mašinski fakultet Beograd, Kraljice Marije 16, 11120 Beograd, Srbija

E-mail: stojans@modricaoil.com

Rezime: Elektronska industrija u poslednje vreme doživljava intenzivan razvoj, što ima za
posledicu da se u životnu sredinu odlaže sve više starih uređaja koji predstavljaju elektronski
otpad. Upravljanje elektronskim otpadom je jedan od većih problema savremenog
čovečanstva. Obzirom da prema klasifikaciji i karakterizaciji spada u opasan otpadni materijal
njime se mora upravljati na način bezbedan po životnu sredinu. Danas su u strukturi
elektronskog otpada najviše zastupljeni mobilni telefoni i računari. U radu se detaljno
razmatraju savremeni postuci reciklaže otpadnih mobilnih telefona i računara. Prezentovana
su iskustva industrijski razvijenih zemalja, kao i praksa koju trenutno primenjuju poznati
prozvođači elektronske opreme u svetu. Sa ekološkog i ekonomskog aspekta reciklaža je
trenutno najprihvatljiviji postupak za zbrinjavanje otpadnih mobilnih telefona i računara.
Upravljanje ovim otpadnim materijalom zasnovano je na primeni različitih tehnoloških
postupaka reciklaže u cilju dobijanja sekundarnih sirovina za proizvodnju novih proizvoda.

Ključne reči: mobilni telefoni, računari, upravljanje, reciklaža.

Abstract: Electronic industry recently experienced intense development, with the

consequence that the environment is increasingly buried with an old devices, which are waste.
Management of electronic waste is one of the major problems of today. Since the
classification and characterization classify this waste as dangerous waste, it must be managed
in a manner safe for the environment. Today in the structure of electronic waste the most
present are mobile phones and computers. This paper discusses in detail the procedures for
recycling mobile phones and computers. It also present the experience of industrialized
countries, as well as the practices currently being applied by known manufacturers of
electronic equipment in the world. From an ecological and economic aspects recycling is the
most acceptable procedures for disposal of waste mobile phones and computers. Management
of this waste material is based on the use of various technological methods of recycling in
order to obtain raw materials for manufacturing of new products.

Key words: mobile phones, computers, management, recycling.

 Povratak na sadržaj

1. UVOD

U toku 2004. godine u svetu je prodato 183 miliona novih računara ili 11,6% više nego u
prethodnoj godini i 674 miliona mobilnih telefona, odnosno za 30% više nego 2003. godine.
Prema dostupnim podacima u svetu je 2010. godine prodato ukupno 716 miliona novih
računara.
Prosečan životni vek računara u industrijski razvijenim zemljama 1997. godine iznosio je šest
godina, a 2005. sveo se na samo dve godine. U industrijski razvijenim zemljama radni vek
mobilnih telefona je manji od dve godine. Računari, štampači, skeneri, mobilni telefoni i
drugi bežični uređaji, televizori, monitori, audio i video oprema, kopir-mašine, džepni i stoni
kalkulatori, instrumenti za nadzor i upravljanje, aparati za samoposluživanje, medicinski i
drugi uređaji na kraju svog radnog veka predstavljaju otpadni materijal. Ovaj otpadni
materijal se jednim imenom naziva elektronski otpad. Elektronskim otpadom se mora
upravljati na način bezbedan po čovekovu životnu i radnu sredinu.
Prema klasifikaciji i karakterizaciji elektronski otpad se ubraja u opasan otpad zato što
sadrži niz štetnih hemijskih jedinjenja poput silicijuma, kadmijuma (matične ploče), arsena,
olova (kod monitora radi zaštite od zračenja), žive, hroma (dekorativne svrhe), berilijuma,
fosfora (katodne cevi monitora), plastike i dr.
Elektronski otpad trenutno predstavlja jedan od većih globalnih problema. Reč je o
otpadu koga čini više od hiljadu različitih materijala, od kojih su neki visokog nivoa
toksičnosti i niskog reciklažnog potencijala. Velika količina isluženih i tehnički prevaziđenih
elektronskih uređaja, koja se meri hiljadama tona, odbacuje se neprekidno širom sveta, a
procena je da se količina elektronskog otpada poveća za 5% godišnje na svetskom nivou.
Elektronski otpad trenutno predstavlja jednu četvrtinu ukupne količine otpada koja se
proizvede u svetu u toku godine.
U radu se sa više aspekata razmatraju savremeni postupci upravljanja elektronskim
otpadom, sa posebnim osvrtom na reciklažu odbačenih računara i mobilnih telefona.

2. SASTAV I NASTAJANJE ELEKTRONSKOG OTPADA

Elektronska oprema se sastoji od velikog broja različitih materijala. Po broju i količini

prednjače metali i plastika, a zatim slede staklo, guma, keramika i dr. Maseni udeo metala u
elektronskom otpadu iznosi 50 do 74%, a plastičnih materijala od 20 do 24%.
Mesta gde se produkuje elektronski otpad mogu se podeliti u tri osnovne grupe:
- domaćinstva i mala preduzeća;
- velika preduzeća, državne i slične institucije;
- proizvođači originalne opreme i uređaja.
Elektronski otpad ima negativan uticaj na životnu sredinu i predstavlja rastući ekološki
problem. Zato je potrebno uspostaviti adekvatan sistem upravljanja ovim otpadom.
Neophodno je uspostaviti sistem upravljanja elektronskim otpadom koji će minimizirati
posledice na životnu sredinu i pri tome optimizirati njegovu proizvodnju i upotrebu. Da bi se
realizovao takav sistem važnu ulogu ima način sakupljanja ovog otpada. Pri sakupljanju
elektronskog otpada otežavajuću okolnost predstavljaju neadekvatne informacije o vrsti i
količini, kao i mestu generisanja ovog otpada. Pri sakupljanju elektronskog otpada prvo treba
proveriti mogućnost regeneracije, kao i ispravnost pojedinih komponenata i sklopova. Nakon
toga jedan deo ovog otpada može biti vraćen na ponovnu upotrebu. Sa preostalom količinom
otpada nastavlja se dalji proces upravljanja tako što se vrši njegovo rastavljanje i
razvrstavanje. U nekoliko faza, elektronski otpad se rastavlja na grube delove kao što su
metalna kućišta, štampane ploče, plastična kućišta, monitori, diskovi, izvori za napajanje,
konektori i dr. Zatim se odvajaju komponente i vredni delovi sklopova, kao što su čipovi,
 Povratak na sadržaj

kondenzatori i dr. Na kraju se vrši razdvajanje komponenata kako bi proces reciklaže bio
olakšan, odnosno kako bi se ostvario viši stepen čistoće dobijenih materijala.
Reciklaža elektronskog otpada u poslednjih desetak godina predstavlja važan predmet
razmatranja, ne samo sa aspekta upravljanja otpadom, već i sa aspekta revalorizacije korisnih
komponenata.

3. PREGLED METODA ZA RECIKLAŽU ELEKTRONSKOG OTPADA

Na današnjem stepenu razvoja tehnike i tehnologije zbrinjavanje elektronskog otpada se vrši

odlaganjem na deponije, spaljivanjem u spalionicama, ponovnom upotrebom, izvozom u
zemlje gde je jeftina radna snaga i primenom adekvatnih postupaka reciklaže.
Jedan od najprihvatljivijih postupaka za zbrinjavanje elektronskog otpada sa
ekološkog i ekonomskog stanovišta je reciklaža. Tokom sedamdesetih i polovinom
osamdesetih godina prošlog veka najčešći metod reciklaže ovog otpada je bio u pećima za
topljenje metala u topionicama bakra i olova. Od sredine osamdesetih godina ovaj trend se
menja u korist hidrometalurškog tretmana elektronskog otpada.
Proces reciklaže elektronskog otpada sastoji se od tri osnovne faze: selekcija,
obogaćivanje i rafinacija.
Selekcija predstavlja selektivno rasklapanje, odnosno odvajanje opasnih ili korisnih
komponenata za dalji proces.
Prilikom obogaćivanja se vrši primena mehaničkog ili metalurškog tretmana, odnosno
kombinacija ova dva tretmana u cilju povećanja sadržaja korisne komponente.
U toku rafinacije se dobijeni materijali prečišćavaju adekvatnim metalurškim
postupcima kako bi ponovo dobili svoju prvobitnu upotrebnu vrednost. Danas najširu primenu
u toku procesa rafinacije imaju pirometalurški i hidrometalurški postupci.
Pirometalurški tretman elektronskog otpada obuhvata spaljivanje, topljenje u
elektrolučnoj ili nekoj drugoj peći za topljenje, uklanjanje šljake, sinterovanje i reakcije u
gasnoj fazi pri visokim temperaturama. Predstavlja postupak koji je u poslednje dve decenije
najčešće korišćen za dobijanje obojenih i plemenitih metala iz elektronskog otpada.
Iako su pirometalurški postupci godinama korišćeni za dobijanje plemenitih metala iz
sekundarnih elektronskih sirovina, oni imaju sledeća ograničenja [1]:
- U integrisanim topionicama aluminijum i gvožđe se ne mogu povratiti u svoje
osnovno metalno stanje, već prelaze u šljaku, pri čemu aluminijum negativno utiče na
karakteristike šljake.
- Keramičke komponente i staklo u elektronskom otpadu povećavaju količinu šljake pri
topljenju, što utiče na povećanje gubitka korisnih metala iz otpada.
- Pirometalurškim tretmanom može se postići jedino parcijalna separacija metala sa
ograničenom čistoćom metala. Zato je potrebno uvesti hidrometalurške metode,
odnosno elektrohemijski tretman sa ciljem dobijanja metala potrebne čistoće.
- Plemeniti metali se dobijaju na samom kraju pirometalurškog procesa, što produžava
vreme boravka sirovine u samom procesu.
Najveći deo istraživanja u oblasti ponovnog dobijanja metala iz elektronskog otpada u
proteklom periodu baziran je na razvijanju hidrometalurških metoda i postupaka. U poređenju
sa pirometalurškim procesima, hidrometalurški postupci su egzaktniji, predvidljiviji i
jednostavniji za kontrolu. Glavne faze hidrometalurškog procesa se sastoje od serije kiselih ili
baznih luženja čvrstog materijala. Dobijeni lužni rastvori se podvrgavaju procesima
razdvajanja i prečišćavanja, tj. solventnoj ekstrakciji, adsorpciji i jonskoj izmeni kako bi se
izdvojio i koncentrisao željeni metal. Nakon toga, vrši se elektrorafinacija, hemijska reakcija
ili kristalizacija radi ponovnog dobijanja odgovarajućeg metala.
 Povratak na sadržaj

Za dobijanje zlata iz kompjuterskih čipova, u poslednje vreme se predlaže postupak

luženja carskom vodom. Ovaj postupak karakterišu fleksibilnost i jednostavnost, kao i
relativno niski troškovi. Prema ovom postupku, luženje zlata se odvija u tri faze. Tokom prve
faze, vrši se odvajanje komjuterskih čipova od štampanih ploča putem luženja koje se izvodi u
azotnoj kiselini. Nakon toga, čipovi i koagulisane epoksidne smole podvrgavaju se
mehaničkom drobljenju. Druga faza luženja zasnovana je na optimiziranim parametrima iz
prve faze, dok treća faza obuhvata rastvaranje zlata iz ostataka čipova iz druge faze luženja
carskom vodom.
Ovim postupkom moguće je ponovno dobijanje plemenitih metala, pri čemu je
iskorišćenost srebra 93%, zlata 95% i paladijuma 99%.
Hidrometalurški postupak za dobijanje zlata iz čvrstog otpada elektronske industrije i
industrije nakita prikazan je na slici 1.

Slika 1. Tehnološka šema hidrometalurškog procesa reciklaže zlata iz

elektronskog otpada [2]

Ovaj hidrometalurški proces reciklaže elektronskog otpada se sastoji iz sledećih faza:

- niskotemperaturna karbonizacija i prženje otpada,
- luženje sa rastvorom azotne kiseline u cilju uklanjanja srebra i drugih metala,
- luženje sa carskom vodom,
- selektivna solventna ekstrakcija zlata sa dietil malonatom,
- razdvajanje zlata od organske faze putem redukcije.
Među mnogobrojnim postupcima hidrometalurškog tretmana elektronskog otpada je i
proces ponovnog dobijanja plemenitih metala (Ag, Au, Pd) iz elektronskog otpada koji sadrži
plastiku, prema kineskom patentu iz 2005. godine. Otpad se zagreva na temperaturu od 400
do 500oC u trajanju od 8 do 12 časova da bi sagorela plastika, dok se čvrsti metalni ostatak
tretira sa HCl ili H2SO4 pri temperaturi od 90oC da bi se rastvorili postojeći metali. Nakon
filtracije ostatak se luži u razblaženoj HNO3 sa odnosom čvrste i tečne faze od 1:2 pri
temperaturi od 60oC da bi se rastvorilo srebro. Na kraju se primenjuje rastvor HCl i NaClO3
 Povratak na sadržaj

radi luženja zlata iz paladijuma. Rezultati pokazuju da je stepen izdvajanja korisnih

komponenata, tj. plemenitih metala veći od 92% [3].

4. RECIKLAŽA MOBILNIH TELEFONA

Procenjuje se da je u svetu trenutno u upotrebi oko 3 milijarde mobilnih telefona. Mnogi od

ovih korisnika su već imali priliku da promene par generacija svojih aparata, jer tehnologija
vrtoglavo napreduje, razvijaju se novi servisi i nove mogućnosti uređaja. U SAD svake godine
se proizvede oko 65 hiljada tona otpada u vidu odbačenih mobilnih telefona. Prosečno na
svakih 18 meseci korisnik mobilne telefonije u SAD promeni aparat. Procene su da u Velikoj
Britaniji godišnje oko četiri miliona korisnika mobilnih telefona prelazi na korišćenje novog
modela. Znatan broj tih telefona završi na otpadu, postajući opasni po životnu sredinu, jer u
sebi sadrže toksične supstancije poput kadmijuma i litijuma. Elektronski otpad u vidu
odbačenih ispravnih ili neispravnih mobilnih telefona predstavlja izuzetno veliki potencijal za
reciklažu [4].
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine (EPA), svake godine se reciklira
manje od 20% svih mobilnih telefona, iako se oni sastoje od plemenitih metala, bakra i
plastike. Karakteristično za reciklažu mobilnih telefona je da se oko 90% mase telefona može
reciklirati. Baterije čine 15 do 30% mase telefona i posebno su štetne po životnu sredinu, zbog
toga što sadrže litijum i kadmijum. Pored toga, odlaganjem baterija u životnu sredinu gube se
vredni metali, kao što su paladijum i zlato.
U toku 2010. godine u SAD odbačeno je preko 900 miliona starih ispravnih i
neispravnih mobilnih telefona. Pošto programima reciklaže u SAD do sada nisu postignuti
neki zapaženiji rezultati, jedno od mogućih rešenja za uklanjanje ovog otpada je princip koji
sprovodi kompanija "Recellular". Kompanija "Recellular" došla je na ideju da reciklira
odbačene mobilne telefone, tako što na njima izvrši neke manje popravke i nakon toga ih
prodaje u industrijski ne razvijenim zemljama. Na ovaj način se postiže dvostruka korist,
delimično se umanjuje ekološki problem, a ujedno siromašni građani mogu da kupe telefon po
pristupačnoj ceni. Ovim poslom kompanija "Recellular" se bavi od 1991. godine i trenutno na
ovaj način godišnje zbrine oko 200 hiljada telefona, koje potom prodaje u zemlje Južne
Amerike, Indiju i Kinu. Na početku su u ovoj kompaniji stare mobilne telefone dobijali od
proizvođača i operatera, a u poslednje vreme uspostavljena je saradnja sa humanitarnim
organizacijama koje primaju stare aparate kao donaciju, a zatim ih ustupaju kompaniji
"Recellular". U toku 2008. godine ova kompanija je humanitarnim organizacijama platila više
od 10 miliona dolara na ime otkupa mobilnih telefona. Kompanija "Tesco" iz Velike Britanije
pre par godina krenula je sa akcijom da u svakoj od svojih 700 trgovina vrši sakupljanje
odbačenih telefonskih aparata, međutim rezultati nisu bili zadovoljavajući a i akcija nije bila
dovoljno promovisana u javnosti. Uskoro u kompaniji "Tesco" planiraju da pokušaju u znatno
većoj meri animirati vlasnike mobilnih telefona, tako što će sav ostvareni prihod ići u
humanitarne svrhe ili će donosilac aparata jedan deo naknade moći da donira u humanitarne
svrhe a ostatak da pretvori u bodove i iskoristi ih pri ponovnoj kupovini. Pretpostavke su da
će, uskoro, ovakav ili sličan princip verovatno zaživeti i u ostalim zemljama Evropske Unije.
Većina korisnika mobilnih telefona i dalje ne razmišlja o tome da svoje stare aparate
preda odgovarajućoj instituciji na reciklažu, pokazalo je istraživanje koje je izvršio finski
proizvođač telekomunikacione opreme "Nokia". Istraživanje je sprovedeno u trinaest zemalja,
počevši od Finske do Nemačke, preko Kine, Brazila i Indonezije. Ovo istraživanje je pokazalo
da polovina anketiranih osoba u proseku poseduje pet mobilnih telefona, ali je samo 3% njih
izjavilo da je svoje stare mobilne telefone predalo na reciklažu. Negde oko 16% mobilnih
telefona se preprodaje, 15% se poklanja prijatelju ili rođaku, a 44% zadržava i ostavlja
nekorišćeno.
 Povratak na sadržaj

Recikliranje mobilnih telefona pored ekološke ima i energetsku opravdanost. Preko

70% materijala mobilnog telefona može se reciklirati. Od jedne tone starih mobilnih telefona
dobije se oko 230 g zlata, a energijom koja se koristi za proizvodnju 25 miliona telefona
moglo bi se oko 49 hiljada domaćinstava snabdeti električnom energijom u toku godine.
Ukoliko bi se u SAD recikliralo 100 miliona zastarelih mobilnih telefona, uštedelo bi se
električne energije koliko potroši 194 hiljade američkih domaćinstava za godinu dana.
Reciklažom jednog miliona mobilnih telefona može se smanjiti emisija gasova staklene bašte,
koja je jednaka emisiji izduvnih gasova iz 1368 vozila za godinu dana [4].

5. RECIKLAŽA RAČUNARA

Godinama je čovek koristio računare, ne razmišljajući o tome šta će biti s njima kada ih bude
trebao zameniti sa novim modelima. Proizvođači računara su zbog profita ograničili radni vek
savremenih računara na nekoliko godina. Tom trendu dobrim delom doprinose proizvođači
softvera jer je svaka nova verzija njihovih proizvoda sve zahtevnija. Korisnici računara koji
žele da su u trendu sa performansama nove generacije primorani su da svake dve do tri godine
nabavljaju novi računar.
Zatrpanost starim računarima, nameće se iz godine u godinu kao jedan od najvećih
problema zemalja Evropske Unije. Procene su da će u sledećih pet godina u zemljama
Evropske Unije više od 350 miliona ovih uređaja postati neupotrebljivo. U proseku stanovnik
Evropske Unija menja računar svakih 3 do 5 godina. U SAD je 1998. godine odbačen 21
milion ovih uređaja, a 2005. godine čak 315 miliona. Prema podacima Nacionalne
organizacije za reciklažu u toku 2007. godine u SAD broj računara koji je izbačen iz upotrebe
dostigao je cifru od oko 500 miliona [3].
Po životnu sredinu, najviše su štetni sledeći delovi računara: matična ploča, monitor i
tastatura. U strukturi ovih delova nalaze se: kadmijum, živa, berilijum, olovo, barijum, fosfor,
kao i plastični materijali. Kadmijum se nalazi u otpornicima čipa, infracrvenim čitačima,
poluprovodnicima i starijim tipovima katodnih cevi, a odnedavno se koristi i kao stabilizator u
plastičnim materijalima. Živu sadrže sijalice za svetlost u ravnim ekranima, sklopke i sva
ožičenja u pločama za štampanje. Berilijum se nalazi u matičnim pločama i konektorima gde
ima funkciju da održava električnu provodnost. Pored toga što služi da se zaštite veze na
pločama olovo je jedan od elemenata koji se nalazi u strukturi katodne cevi. Kod katodnih
cevi, u cilju zaštite korisnika od zračenja, koristi se barijum. Za premazivanje unutrašnje
strane monitora najčešće se koristi fosfor. U konstrukciji jednog prosečnog računara nalazi se
od 5 do 6 kg plastičnih materijala. Svi ovi materijali sporo se razlažu prirodnim putem, a i
štetni su ukoliko dospeju u životnu sredinu. Ukoliko se izvrši reciklaža ovih materijala
njihove osobine se neće značajnije promeniti, pa se mogu ponovo koristiti.
Pod pritiskom javnog mnjenja, velike kompanije su započele projekte reciklaže
zastarelih računara, a najpoznatiji su takvi projekti kompanija "HP" i "Dell". Postoje
specijalizovani pogoni u kojima se na pravilan način, sa minimalnim ugrožavanjem zdravlja
radnika, vrši reciklaža starih računara. Tehnologija i oprema je izuzetno skupa i složena, pa
manje razvijene i nerazvijene zemlje nisu u mogućnosti da je nabave.
U postrojenju za reciklažu prvo se obavlja pregled, a zatim ručno rasklapanje i
sortiranje komponenta računara. Nakon sortiranja, veći deo dalje obrade obavlja se pomoću
mašina koje sprečavaju širenje štetnih supstancija koje mogu biti oslobođene pri ovom
procesu. Plastični delovi se melju u specijalnim mlinovima, peru, suše i pretvaraju u
sekundarnu sirovinu koja se upotrebljava u industriji plastičnih masa. Sličan postupak se
sprovodi i sa ostalim komponentama. One prvo prolaze kroz mlinove, pa se zatim
mehaničkim ili hemijskim postupcima iz dobijenog granulata izdvajaju korisne komponente,
npr. metalni delovi pomoću magneta i sl. Važno je naglasiti da ovi pogoni imaju obavezu da
 Povratak na sadržaj

filtriraju otpadne gasove i prečiste otpadnu vodu, kako bi se u što većoj meri sprečilo
zagađenje životne sredine.
Karakteristično za reciklažu računara je da se značajan deo procesa obavlja ručno,
čekićem i sličnim alatima. Radnu snagu treba platiti, a profit je previše mali da bi pokrio
troškove. Iz računara su se do pre desetak godina mogli izvući mnogi skupi metali i materijali,
ali kako su komponente sve minijaturnije to je postalo sve manje isplativo. Zbog toga se iz
industrijski razvijenih zemalja, prvenstveno iz SAD otpadni računari prosleđuju u zemlje gde
je relativno jeftina radna snaga. Na primer, tri hiljade kilometara od Pekinga nalazi se
kompleks za reciklažu starih računara u kome više od 100 hiljada radnika svaki dan rasklapa
računare, sortira i topi plastiku, bakar, gvožđe, zlato i platinu. Za razliku od SAD u zemljama
Evropske Unije nedavno je stupio na snagu zakon prema kome one ne mogu izvoziti otpadne
računare u druge zemlje. Proces reciklaže se može vršiti u zemlji koja produkuje računarski
otpad ili se ovaj otpadni materijal može izvoziti u druge zemlje članice Evropske Unije.
Poseban problem pri reciklaži starih računara predstvljaju hard diskovi. Disk se nikada
ne može kompletno obrisati, pa je rizik i strah od krađe podataka uvek prisutan. Zbog toga u
velikim kompanijama baš i nije popularna ideja o reciklaži i ponovnoj upotrebi diskova.
Budući da je mnogim nerazvijenim ili zemljama u razvoju, oprema koju industrijski
razvijene zemlje odbace, veoma korisna, pojavile su se kompanije i organizacije koje
sakupljaju stare računare i prodaju ih korisnicima u tim zemljama.

ZAKLJUČAK

Upravljanje elektronskim otpadom na adekvatan način predstavlja globalni ekološki problem.

Potrebno je na osnovu zakonodavstva Evropske Unije koje uređuje ovu oblast, koristiti
smernice i u skladu sa njima definisati sve obaveze i odgovornosti proizvođača, potrošača i
ostalih subjekata u lancu životnog ciklusa elektronskog otpada.
Sa ekološkog i ekonomskog aspskta reciklaža je najprihvatljiviji postupak za
zbrinjavanje elektronskog otpada. Danas se najviše primenjuju metalurški postupci reciklaže
za izdvajanje korisnih komponenata iz otpada koji nastaje odbacivanjem elektronskih uređaja.
U zemljama u regionu situacija u ovoj oblasti je prilično loša ali nije katastrofalna,
samo iz razloga što je loša ekonomska situacija pa vlasnici mobilnih telefona i računara nisu u
mogućnosti da često menjaju svoje stare uređaje sa novim modelima. Zbog jasno nedefinisane
i nedosledne primene postojeće zakonske regulative vezano za upravljanje otpadom u
zemljama u regionu najveće količine elektronskog otpada se zbrinjavaju zajedno sa
komunalnim otpadom na neadekvatan način, najčešće na neuređene deponije.

LITERATURA

[1] Živković, D., Štrbac, N., Mitovski, A., Damnjanović, Z., Sokolović, J., Savremeni
trendovi u reciklaži elektronskog otpada, Reciklažne tehnologije i održivi razvoj, IV
SRTOR, Kladovo, 3-6.11.2009., str. 291-299.
[2] Chmielewski, A. G., Urbanski, T. S., Migdal, W., Separation technologies for
metalsrecovery from industrial wastes, Hydrometallurgy, 45 (3), 1997., pp. 333-344.
[3] Zhou, P., Zheng, Z., Tie, J., Technological process for extracting gold, silver and
palladium from electronic industry waste, Chinese Patent, CN1603432A (C22B11/00),
2005.
[4] Urošević, S., Zorboski, M., Recikliranje mobilnih telefona-put ka očuvanju životne
sredine, Reciklažne tehnologije i održivi razvoj, IV SRTOR, Kladovo, 3-6.11.2009., str.
300-309.
 Povratak na sadržaj

[5] Stojanović, D., Šikman, Lj., Jovandić, D., Monitoring reciklaže elektronskog otpada,
Međunarodni naučno-stručni skup sa međunarodnim učešćem, Savremene tehnologije za
održivi razvoj gradova, Banjaluka, 14-15.11.2008., str. 521-532.
[6] Simić, S., Tehnologije reciklaže otpada, Glas srpski-Grafika, Banjaluka, Mašinski
fakultet, Istočno Sarajevo, 2010.
[7] Sredojević, J., Električni i elektronički otpad-posebno sakupljanje i odvojeno
zbrinjavanje, Fondeko svijet, Sarajevo, 2009., str. 15-17.