ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ - "крвоток политичке комуникације"

"Партија је организовано мишљење." (Бењамин Дизраели)

"Једна партија може представљати само једно средство и увек са истим циљем, а то је моћ."
(Жан Пол Сартр)

Могло би се рећи да су политичке партије ,,мегафон,, народа.

Оне треба да препознају постојеће политичко становиште, циљеве, бриге, жеље и потребе једног
народа, те да то претворе у државну вољу.
Без партија народ уопште не би могао политички деловати.
Партије су инструменти уз помоћ којих народ заузима водеће позиције и доноси своје политичко-
програмске одлуке

Које функције испуњавају партије? 

Модерна демократије без партија које у више погледа посредују између грађана и уставних органа је
незамислива. Како изгледа ово посредовање? Које функције имају партије као дио политичког система?

Регрутовање особља: Партије одабирају одређене особе из својих редова и представљају их на изборима
као кандидате за одређене политичке службе.  

Артикулисање интереса: Партије формулишу јавна очекивања и захтеве друштвених група и снага и
преносе их даље у политички систем.

Програмска функција: Партије интегришу различите интересе у заједничку представу политике, и то у

оквиру свог програма који излажу уз помоћ којег се боре за освајање већине гласова. 

Функција партиципације: Партије представљеју везу између грађана и политичког система, оне
омогућавају политичко учешће појединца или групе у политичким процесима са изгледом на успех. 

Функција легитимације: Остварујући везу између грађана, друштвених група и политичког система
партије доприносе укорењивању политичког реда у свест грађана и друштвених снага. 

Али, поред позитивних функција стварност показује и нешто сасвим друго...

Задатак: Прокоментариши Дизраелијеве и Сартрове ,,дефиниције,, политичке партије

 ГВОЗДЕНИ ЗАКОН ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА
• ,,Онај ко каже организација, каже олигархија, а олигархија је владавина
неколицине ,,
•
Често се чује критика да су се партије доста удаљиле од базе, од бирача. Дистанца између политичара по
занимању који јако високо котирају и "обичног" народа је превелика, није више могућа размена мишљења
и искустава међу њима. Овај проблем дистанцирања тиче се и обичних чланова партије. Чак се и они -
како критичари кажу - осећају немоћним насупрот политичара "с врха" унутар њихове партије.

Још 1911. Роберт Михелс је формулисао тезу, која ће касније постати кључна тема његове
књиге „Социологија партија у модерној демократији“. То је теза о „организацији ради организације“.
Доказивао је да немачка радничка партија напустила терен класне борбе ради парламентарних
компромиса и ограничених реформи првенствено зато што жели да сачува организацију и финансијску
подршку.40 Упозоравао је да су и радници пошли истим путем и прихватили исти тип организације као
друге класе
Михелс је тиме указао на следећи парадокс: демократија не може без организације, јер би се распршила у
неконзистентној маси На другој страни, међутим, јачањем организације умањује се или нестаје
демократија. Суштина његовог парадокса лежи у противуречном односу између демократије и
организације. Што је више организације, то је већа улога вођа, на једној, и мањи значај демократије, на
другој страни
***
Следећи текст Роберта Михелса одлично одсликава овај проблем
Прочитајте га и касније продискутујте о стању у нашим политичким
партијама.

,,Тамо гдје су вође, свеједно да ли буржоаскога или радничкога поријекла, као чиновници прикључени
самоме партијском организму, поклапа се, редовито, њихов привредни интерес, дакако, с интересом
парtије као такве.[...| Тиме је, међутим, уклоњена тек jедна опасност. Наредна, још озбиљнија, јер је опћа и
неизбјежна, састоји се у опреци између партијскога чланства и партијскога вођства, која настаје с развојем
партије.
Партија као извањска творевина, као механизам, није, без даљега, истовјетна с партијским чланством
или, чак, с класом.
Партија треба бити само средство да се дође до вишега циља.
Постаје ли самосврха, с властитим, самосталним циљевима и интересима, одваја се телеолошки од
класе коју заступа. У једној се партији нипошто не морају поклапати интереси у њој организираних маса с
интересима чиновничког тијела које заступа партијски организам. Конзервативни интерес чиновништва
може, у одређеним политичким ситуацијама захтијевати дефензивну или, чак, регресивну политику, док
би интереси радничке класе тражили храбру, рискантну политику или, премда много рјеђе, обратно.
Непромјенљив је социјални закон да се у свакоме органу цјелине насталоме подје-лом рада, чим се
учврстио, рађа власлити интерес, заинтересираност собом и за себе. Постојање властитога интереса у
цјелини укључује, међутим, постојање трвења и супротности наспрам интересу цјелине. Још више:
друштвеном функцијом коју обављају удружују се различити социјални слојеви и формирају ор-гане који
заступају своје властите интересе. [...]
Процес, који почиње диференцијацијом послова, завршава се низом својстава која вођа стјече
својим одвајањем од масе. Вође, које настају најприје спонтано и своју дјелатност обављају бесплатно и
непрофесионално, постају професионалци.
Тај први корак слиједи, онда, други, јер је стварање професионалнога вођства само предигра за настанак
стабилнога и непремјестивога вођства.
Тако настали олигархијски феномен објашњава се дијелом психолошки, тј. промјенама душевнога живота,
које доживљавају поједине њиме дирнуте личности покрета у току развоја, али и дијелом, и то примарно,
оним што би се могло означити психологијом саме организације, тј. нужностима тактичке и техничке
природе, које произлазе из јачања свакога агрегата што се креће на политичкој путањи.
Социолошки темељни закон, којему су политичке партије - ријеч политика овдје се узима у најширему
смислу - безувјетно подређене, може, најкраће формулиран, отприлике овако гласати: Организација је
мајка владавине изабраних над бирачима, опуномоћеника над опуномоћитељима, делегираних над онима
који их делегирају,,
(Роберт Михелс,, Социологија партија и савременој демократији,, {1911), Информатор, Загреб, 1930, стр. 313-
314,318 )
,,Нисам „државник у одећи свеца.
Међутим, будући да je Истина највиша мудрост,
понекад моји поступци изгледају достојни највишег државништва.
Посвећен сам ничему другом него Истини и нисам дужан
да се повинујем никоме осим Истини.,,

Мировњак без Нобелове награде за мир

МАХАТМА ГАНДИ (2.10.1869. - 30. 1. 1948), политичар и мислилац,

борац за независност Индије од британске власти и један од оснивача савремене Индије.
Студирао је право у Јужној Африци и у Лондону, бавио се адвокатурам, а онда свој живот посветио
ненасилном отпору британској империји.
На његову политичку филозофију ненасилног отпора снажно је утицала традиција хиндуизма и
теоретичари „грађанске непослушности".
Политичке мисли Махатме Гандија утицале су на бројне политичке покрете и политичаре
у свету од Џавархалрал Нехруа до Мартина Лутера Кинга и Нелсона Менделе.
Убијен у политичком атентату.

Задатак:

1.Промисли и прокоментариши следеће политичке ставове М. Гандија:

,,Нема пута ка миру. Мир је пут.,,

Изрека ,,око за око,, ће само довести до тога да цели свет постане слеп.,,
,,Ти и ја нисмо друго до једно биће. Не могу повредити тебе а да тиме и себе не повредим,,

„Земља пружа довољно да задовољи свачије потребе, али не и свачију похлепу".

„Богати морају живети једноставно да би сиромашни једноставно могли живети".

„ Прво те негирају, онда ти се смеју, онда те бију и онда побеђујеш".

„Морамо поштовати друге религије као што поштујемо нашу. Толерисати их није довољно".
„Верујем да Бог има истотолико имена колико има живих људи".
„Као људским бићима, наша величина не лежи толико у могућности да променимо свет већ у
могућности да променимо себе".

„Ненасиље не значи покорити се вољи онога који ти наноси зло, већ значи одмерити се целом својом
душом са вољом тиранина".
,,Веровати у нешто, а не живети то, е то је нечасно.,,
,,Ако желиш видиш промену у свету, ти мораш постати та промена,,
2.- Сазнај и нешто више о Гандијевом животи и кампањама ненасиља ,, Вретено и,,Марш за
со,, .