ПУТНИК

Идем слободно,
нико ми није однео
да љубим тужну моћ.
Раширим руке, али не у зоре
него у море и ноћ.

Осмехом улазим, стиго ма куд,

у тужне и болне јаве.
Кад волим мени и греси свуд
небеса плету,
око радосно погнуте главе.

Остављам болним осмехом сан,

да прође и оде и мре.
Љубав је пут бескрајан
на ком је дозвољено све.

Не жалим ни тебе ни себе ја,

и смешим се на даљине.
Умор ми само у очима сја,
и све што иштем од тебе
то је: часак-два
тишине, тишине.