Pukinova ljubav prema enama raala se veoma brzo, takorei trenutno, a umirala je esto dugo i u mukama.

Takva je bila i njegova ljubav prema Amaliji Rizni. . . Amalija je bila visoka, stasita lepotica sa plamenim oima, neverovatno belim tenom i gustom, dugom crnom kosom. Mu joj je bio bogati trgovac. Ponaala se ekscentrino, volela veseo ivot, provod, ples, karte i bila okruena itavim rojem oboavalaca. U leto 1823. godine u Odesu je doputovao Pukin i strasno se u nju zaljubio. To je bila vatrena, omamljujua, senzualna strast, koja je Pukina jedno vreme potpuno bila obuzela. Uskoro su se meu njima, najverovatnije, uspostavili vrlo bliski odnosi. NO Sav enja, milota, moj glas im si preda mnom, Remeti utanje u nonom asu tamnom. Kraj moje postelje, pri neveseloj svei, Promiu stihovi sliveni, uborei Bujice ljubavi to, pune tebe, huje. Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je, Za mene sija on. I ujem sad, u tmini: - Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini. 1823. (Lav Zaharov) Meutim, Pukin je imao suparnika, suparnika koju mu je zadavao mnogo muka i patnje . . . *** Oprosti snove ljubomorne moje: Ljubavi strasne nemir slepi, udni, Verna si mi, al zato rei tvoje Vole da plae moj um veno budni? Sred poklonika to za tobom lete to eli ti da draga bude svima? I prazne nade to daruje njima Tvoj pogled, as nean, as pun sete? Zaslepivi mi um i misli moje, U ljubav bolnu moju uverena, Ne vidi ti kad u toj patnji strasnoj Tu razgovoru, u veeri kasnoj, Usamljen amim izvan kruga njena. Ni pogleda, ni rei nema tvoje: Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom, Ne slede nikad tvoje oi za mnom: Lepotica kad koja sa mnom staje I dvosmislen povede govor svoj, Mirna si ti, i aljiv prekor tvoj

Ubija me, jer ljubav ne odaje. Kai mi jo: suparnik veni moj, Zatekavi me s tobom usamljena, Zbog ega tebe pozdravlja lukavo? Ko ti je on i kakvo ima pravo Da tuguje i bdi pun ljubomore? Bez matere i poluodevena, Nasamo izme veeri i zore, to njega ti u ase prima kasne? No voljen sam i, kad si sa mnom sama, Poljupci su ti tako puni plama, I nena si, a rei tvoje strasne Tad iskreno su pune due tvoje: Tebi su, znam ja, smene muke moje. Al' voljen sam i mogu da te shvatim; No ne mui me, mila, ja te molim, O, ne zna ti koliko silno volim, I ne zna kako ja duboko patim. 1824. (M. Pavi) Tako se zavrava ova pesma puna ljubavi, ljubomore, bola i radosti. Ali Amalija je nadahnula Pukina i za stvaranje drugih lirskih bisera. U maju 1824. godine ona je otputovala u Italiju na leenje, a poetkom 1825. umire od tuberkuloze. Pukin je, u svojoj mihajlovskoj zabiti, saznao o tome tek godinu dana kasnije. I napisao pesmu . . . *** Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom Venula setna, zamiljena . . . Na kraju uvela, i moda, nada mnom Lebdela ve je senka njena. No neprestupna crta stoji izme nas: Zalud sam staru ljubav zvao, S ravnodunih sam usta uo smrti glas, Ravnoduno ga sasluao. I eto koga ljubih duom svojom svom S toliko tekih udnji, nada, S toliko bolnoga tugovanja za njom S toliko bezumlja i jada! Pa gde su patnje, ljubav? Sad u dui toj Za senku koju smrt mi uze, Za seanje na ivot nepovratni moj,

Ne nalazim ni bol ni suze. 1826.