Милица Јаковљевић

Мир-Јам

СВЕ ОНЕ ВОЛЕ ЉУБАВ

еБоок: БозаТоза

На ћирилицу пресловио: puramoca021

 КАРИЈЕРА ИЛИ ЖЕНА?

Вештим покретима, лагано је избријавао своје лице, да би добио

свежину и глаткост. Уми се, избриса, седе опет испред огледалцета,
напудериса се и загледа се у своју кожу. Био је задовољан. У огледалу је
видео једног младића са лепим, црним, бадемастим очима, правилна
профила, високог чела и густе црне косе глатко забачене уназад. Принесе
огледалце уснама, погледа зубе, спази само једну црну тачку на кутњаку. То
су били правилни зуби, млечне боје и бисерног сјаја.
Устаде, био је висок, широких рамена и витак. На ногама је имао чизме
и официрске панталоне, које су биле нове, са шавом. Узе своју блузу, очетка
је, обуче, закопча и повуче са свих страна. Погледа еполете и уздахну.
Ах, кад би ту стајала она тврда, златна, са једном звездицом, уместо ове
три на чоји. Колико још има да чека, док их не добије. Тек да истекне рок
овим трима, па да дође само једна. А то је увек у питању… Одбаци те
мисли, које су му изазивале тугу, погледа се поново у огледало и та његова
лепа спољашњост пружи му неку сатисфакцију.
На столу је стајало неколико књига, лектира његова и његових другова.
„Наполеон”, „Ум царује”, „Голицаве приче”, „Какав треба да је
подофицир”, „Немачко-српски речник”, „Есперанто”. Он узе једну књигу и
поче да је прелистава.
У собу упаде његов друг:
- Данас имам рандеву. Женске, па ме зову прве!
- Нека ти је са срећом. Немој само да се разочараш као прошлог пута.
- Разочарао сам се па сам се и утешио. А куда ти идеш данас?
- Куд ме ноге носе и очи воде. Прошетаћу.
- Хајд’ здраво!
На кревету је један спавао.
- Душане, устај… Два сата. Имаш жур… Он отвори очи и протеже се.
- Их, што сам заспао. Што ме, бре, будиш?!
- Сам си казао да те пробудим у два.
Он устаде сањиво, спусти ноге на под, протеже се и зевну. Зевајучи,
говорио је:
- Их, што је то згодно девојче, да знаш само… Каже да не би могла да
замисли живот без мене.
- А и ти без ње?
- Ја - насмеја се он - ја нисам такав као ти. Ти све бираш неке фине
госпођице. Али какву ти замишљаш никад нећеш наћи.
- Откуд ти то знаш?
- Знам јер све траже положај. Подофицир то није за њих зверка.
Он се чисто истрезни од сна код тих речи, усправи се и трезвено
узвикну:
- Ах, мајке ми, то ме једи, право да ти кажем. Знаш, једна жена ми је
једном приликом рекла: ‘Па ви сте само подофицир и то ћете остати’.” А
мени нешто ускипи, па ја њој онда одбрусих: ‘А, молим вас, шта сте ви,
госпођице? Јесте ли свршили неке велике школе, да можете тако да се
кочоперите? Имате четири разреда основне школе, два разреда гимназије,
ваш отац је железничар, ништа већи положај од мога… Иако ви мислите да
ће вас узети неки поручник, лекар или инжењер, имате да чекате и никад их
нећете дочекати, јер ви сте за њих пет пута мања него што сам ја за вас.’
- То си јој добро казао.
- Не сентименталишем ја за њима. Ако хоће моје друштво, и ако јој је
пријатно да иде са мном, добро, ићи ћемо. Ако она уображава да је отмена
дама нека иде и тражи отмене каваљере… Где ми је пешкир? Види, сав је
мокар… Ух, она сељачина док ми дође… Узми мој пешкир, па га свог
укваси. Али док ми дође вечерас, чим заспи, канућу му воде на нос… А
Лаза већ киднуо. Јаој, имам нешто да ти кажем. Али ни речи ником. Јеси ли
видео, данас је добио једно писмо?
-Видео сам. Хвали се, зове га нека женска на рандеву. То сам му ја
послао, као бајаги љубавно писмо од неке женске, која га зове на састанак.
- Па он рече да има састанак. - Душан поче да се смеје.
- Ја сам га послао. Па ћу само да прођем покрај њега, да видим како
дрежди… Све он мени нешто пркоси, како има више успеха код жена него
ја, како је финији, лепше се изражава у говору. Што ћу довече да га
искидам. Украо сам му речник са страним изразима, па ћу да читам. Слушај
само шта је све бележио: инерција - непокретљивост, интенција - на- мера,
аболиција, коњунктура, елипса… Ово већ није интересантно… Чекај ове:
Макро - мушкарац кога издржавају жене. Прециозе - уображене женске због
интелигенције…
- То сигурно употребљава кад са женскама разговара.
 - Слушај сад ову реч - сутјенгорж, јелече за женске груди. О, бога му
љубим, где је ово нашао? Мора да му је нека женска казала. - Обојица
ударише у смех.
- Чекај док довече дође… Душу ћу да му извадим за овај сутјенгорж.
Душан отвори табакеру.
- Имаш ли, бога ти, једну цигарету? Што ми се сад пуши, а нестало ми
је дувана…
Друг му даде, остави књигу, припаса сабљу.
- Куда?
- Да шетам.
Изађе из касарне и пође замишљен. Био је некако суморан. Тражио је
сам да објасни одакле му то нерасположење. Увек, кад год би излазио, он је
осећао као неку тугу. У касарни, са војницима, у соби, са друговима, где су
била њих четворица, био је много веселији. Тај интернатски, касарнски
живот, имао је и веселости, хумора, задиркивања, несташлука, и рада до
замора, кад организам једва чека да легне, да се одмори, заспи и не мисли
ни на шта. А после тог касарнског живота, он је желео неко друштво
угодно, забавно, топло. Желео је познанство неке жене, њено пријатељство,
друштво, љубав жене која би га разумела, ценила, једва чекала да га види,
осећала задовољство с њим да излази, да се шета. Он је имао прилике,
шетао је, разговарао, али увек је био неповерљив према женама,
неповерљив према њиховој искрености, чинило му се да га потцењује, а то
га је тиштало и болело… Био је на све то осетљив и та осетљивост га је
чинила гордим, повученим у самог себе. Више је волео да је некад и сам,
сам да шета, него да осети увреду од девојака. У тој његовој гордости било
је меланхолије и бола. Она није била у складу са његовим темпераментом
који је чезнуо за животом и љубављу. Сама његова спољашност, та снажна
мушка фигура са лепом главом, стварала му је бол. Жене су га погледале
више пута, ухватио би и погледе шипарица и ученица, али он није осетио
искрену љубав, топлу, ни у једном том погледу… Знао је да му добаце
поглед као лепом мушкарцу, као што би погледале неког коме не би
жртвовале много, или ако би жртвовале, то би било за неки ћеф, за
тренутно уживање, због његове лепоте, мушкости, а не због његовог
положаја, више због жеља, страсти и перверзности, него из љубави и
пријатељства. Он је у дубини своје душе волео жене, али их је и презирао,
чезнуо за њима, а гордо се склањао од њих, патио у својој самоћи и тешио
себе будућношћу, која ће му се осмехнути. Та будућност, те официрске
еполете, биле су му утеха, крепиле га, подстицале на рад. 1 он је радио,
читао, учио, куповао књиге, трудио се да створи од себе једног
интелигентног подофицира, са лепим понашањем, манирима, који би умео
да се опходи са женама и у сваком друштву. Био је задовољан самим собом,
али је патио што друштво, те жене, нису умеле то да осете у њему, оне су га
идентификовале са свима, он је био за њих само подофицир, значи војник.
Оне нису осећале да испод оне његове војничке блузе куца једно осетљиво,
нежно срце, које би умело да воли, нису схватиле да његов мозак
подофицира може да се интересује за ма шта друго, што није чизма, пушка,
топ и коњ.
То га је увек вређало. И зато је и тога дана ишао онако бесциљно, некад
индиферентан и према женским погледима.
Пред једном раскрсницом застаде, да прођу аутомобили. Стајали су још
неки људи и једна млада госпођа са дечјим колицима. Његов поглед
привуче малишан у колицима, који је седео и веселим, умиљатим очицама
гледао у подофицира иза његове маме. Пуначке, беле ручице, тапшале су по
покривачу, а образи су били нежни и румени као јабукин цвет. Младић
погледа малишана и насмеши му се. Он је јако волео децу. И малишан се
насмеја и оста гледајући у подофицира. Занимала га је униформа, сабља и
оне насмејане очи младића… Аутомобили прођоше, младић причека и пође
за колицима. Дете се непрестано смешило и гледало тог униформисаног
младића. Он уздахну. Помисли колико дуго има да чека да и он једног дана
има овако жену и дете. Беле ручице опет затапкаше по покривачу и он доби
жељу да пољуби ту малу, меку, слатку ручицу. Мислио је како је то лепо
имати жену, децу, своју породицу, кућу… Он још то не може имати, мора да
иде за својом каријером.
Млада госпођа срете неке познанике, застаде, а подофицир продужи…
Погледа још једном малишана и осмехну се на њега.
Сад су испред њега ишле две девојке. Једна се окрете, онда рече нешто
другој и обе се окретоше и погледаше га. Он пође лагано за њима. Оне се
опет окретоше. Једна је била црномањаста, друга плава. Та плавуша привуче
његову пажњу. Видео је један пикантан носић и плаве очи као небо. Он је
волео плаве жене, изгледале су му нежније, боље. Плавуша се опет окрете и
смејући се нешто је говорила својој другарици. Он је наслућивао…
Сигурно каже: „Пази овај је згодан.” Често су му добацивале жене
такав комплимент. У њиховом речнику та реч „згодан” садржавао је све.
„Ви сте згодан младић”, рекла му је једна. Она је мислила под том речју и
на интелигенцију, коректност, спољашњост. Њему је била смешна та реч у
устима жене. Мушкарац је под речју „згодна” друго мислио…
- Ах, ходи да видимо ове шешире! - узвикну плавуша и застадоше испред
излога.
Он пође лагано напред. Сад је по смеху знао да иду за њим. Он застаде
да их пропусти. Више је волео да он гледа за девојкама. Одлучио је да их
прати. То је ретко чинио. Али та мала плавуша, пикантна носића, допала му
се. Дошли су већ до Калемегдана. Осећао је да њима није криво што их
прати. Чинило му се као да ишчекују да им приђе. Он се двоумио. Таман
хтеде, кад оне застадоше с једном девојком… Наставио је шетњу, оне су га
опет стигле. Смејале су се. Престигоше га, па се уздржа. ‘Глупо је све то,
нећу…’ Успори мало ход, али плавуша се окрете. У њеним очима он
прочита питање: „Зашто не приђете?”
‘Ала си будала!’, мислио је у себи. ‘Увек та твоја глупа гордост. Сети се
оне пословице: док се мудри намудроваше, луди се наживеше.’ Покрај њега
прође један потпоручник са девојком… За њима један цивил и дама. По
клупама, по алејама свуда парови. Он сам… Нешто га растужи и потражи
испред себе међу шетачима плавушу и њену другарицу. Оне пођоше једном
усамљеном алејом. Нешто су живо разговарале и смејале се. Опет се
окретоше.
‘Вала, проћи ћу.’ Он се осмели. Пође брже. Још само два корака до њих.
Плавуша се окрете и прсну у смех, онај цинични, женски смех. Он чисто
стаде, трже се.
‘Нећу, види како ми се смеју.’
И постадоше му одвратне, одвратан њихов смех. Осети неки бол а кроз
тај бол он је све схватио, тај бол је био његово најосетљивије место.
‘Подофицир, па ме исмевају. Да имам златне еполете, оне би трчале.’
Окрете се нагло, дође до главне алеје, застаде да посматра воду. Био је
замишљен, тужан. Није се окретао. А мучило га је нешто, тиштало. Чуо их
је опет иза себе, али се није окренуо. Причале су гласно, као да хоће да их
он чује, да се окрене, али он оста непомичан. Тек мало после окрете главу и
виде их. Биле су већ далеко и изгубише се…
Он срете једног друга, прошеташе неколико пута и вратише се у
касарну.
 ***

У соби су била њих четворица: он, Милан или како су га звали Миле,
Душан, Лаза и Коста. Коста је био жртва Душанова. Он се увек с њим шалио
и задиркивао га. Он је све то стрпљиво подносио и никад се није љутио. Ко
бајаги наљути се, али они ударе сви у смех и он нема куд, мора да се
насмеје. Све тајне су знали један о другом. Лаза је често писао писма
девојкама и Душан је на неки начин увек умео да дохвати по писмо и
прочита пре него што га пошаље на пошту. И тек му добаци по неку фразу.
Једном му је дохватио и једну песму и научио ју је напамет. Исмејавао га је
и због његових манира за столом, за време јела, да се сувише измотава и
намерно је и он подизао мали прст на руци, и једној и другој, кад држи
виљушку и нож. Једино Милета нису задиркивали. Само једном. Скренули
су му пажњу да га за време једне свечаности једна генералица нешто много
посматра.
Он се на то насмејао:
- Да сте казали командирка, више бих волео…
Те вечери није био за шалу, а Душан је спремао. Није био расположен
ни Лаза, а Душан и Миле се погледаше.
- Па, како би на твом рандевуу? - питао је Душан.
- Какво ти је девојче?
- Онако како неће тебе никад погледати. Свуче се брже и леже у
постељу.
- Гле, а Коста увелико спава… Душан се нагну над њим.
- Заспао, богами. Што ова сељачина може одмах да заспи и захрче!
Он се одмаче, приђе столу, узе чашу с водом… На прстима приђе
кревету. Издиже чашу, нагну је лагано. Један танак млаз поде и право Кости
на нос.
Коста се трже, скочи, нешто зафијука кроз ваздух и Душан само јаукну.
- А, чекам ја тебе! Ти мислиш да спавам. Знам да ћеш доћи….Хоћеш ли
још?
И бич опет зафијука. Душан појури кроз собу, овај за њим, он се дочепа
свог кревета, скочи, баци ћебе на главу, а он га опет ошину бичем преко
ћебета.
Сви ударише у смех, весео, младићки, али се брзо умирише…
Душан се присети, устаде, извади један нотешчић из свог џепа, врати се
у постељу, придиже мало на јастуку.
 - Слушајте, другови, нешто интересантно имам да вас питам. Знате ли
ви шта је то сутјенгорж?
- Сутјенгорж! - узвикнуше Коста и Миле. Лаза седе на постељу.
- Слушај, бре, сместа то да си ми дао.
- А, не може, имамо ми још неке речи да научимо.
- Е, нећеш их, вала, научити!
Он ђипи, поче да му отима. Душан паде с кревета, он преко њега,
дохвати га за руку и истрже му нотес.
Опет се све стиша и сви погледаше. Нотес је био под главом Лази.
Обешењак Душан окрете се.
- Је ли, бога ти, па где си ти ту реч научио?
Лаза се љутито окрете, кревет се затресе под њим…
- А како изгледа тај сутјенгорж?
- Па шта ти је то сутјенгорж? - узвикну Коста.
- Пст, не дери се… То је једна стратегијска тајна, не сме гласно да се
говори…
Ућуташе… Неко се још јави са по којом речју… Сан их лагано хвата…
Њих тројица заспаше… Само Миле не спава…
Сети се плавуше. Све му је она била пред очима. После она колица,
малишан… Замишљао је плавушу за колицима… Гледао је ту слику и неки
тежак уздах се таласао кроз груди… Жена, породица, кућа… Како је то
слатко… Долази из касарне, жена га чека а детенце пружа ручице. Та слика
се ближи, тако је пред њим, па се губи, далеко, далеко… Колико година
треба да се то оствари… Оствариће се. А зашто да чека? Зашто? Због
каријере… Онда се сети нечег непријатног, болног, тог циничног смеха и
слика се изгуби, он је одагна… Онда види себе. Висок, елегантан, блуза
официрска, еполете…
Али и то је далеко, далеко… И опет бол, туга. Заклопи очи. Хоће да
заспи, али сан је тежак. Оно болно у грудима растерује му сан. Некаква језа,
нека ватра… Ах, она плавуша… Она је опет ту, крај њега… Он осећа како
му бију слепоочнице, нешто га гуши… Чисто му тежак покривач. Збаци га и
уздахну… Чежња за љубављу мучила га је. Чезнуо је да воли жену која би га
разумела… Жену је увек могао наћи, али он је хтео љубав, искрену, топлу,
велику, несвакидашњу, шармантан носић, плаве очи… Али тај смех.
Намршти се, наљути на себе, одагна све те мисли, окрете се на другу страну
и утиша…
 ***

Био је празник и неки његови рођаци су га позвали на вечеру.

Дошао је и они га замолише да причека мало за вечеру, јер ће доћи и
неки њихови кумови… После неких пола сата они закуцаше… Он устаде
кад они дођоше и остаде запањен. Са једним господином и госпођом, ушла
је и једна млада девојка. То је била његова плавуша са Калемегдана.
- Миле, да ти представим, ово су наши кум и кума, а то је њихова ћерка
Душица.
Младић се збуни, поклони, представи а млада девојка се насмеши,
видећи његову збуњеност.
- Чини ми се да сам вас већ једном видела?
- Да. На Калемегдану. Ишли сте са једном другарицом.
- Хајде, изволите за сто - позва домаћин. - Хајде, Миле, седи ти до
кумице.
Младић седе до девојке и за време вечере наставише разговор.
- Знате, оног дана за мало да вам нисам пришао.
- Ми смо то опазиле, али ви сте наједном застали и вратили се.
- Вратио сам се, јер сте ви тако прснуле у смех, да сам мислио да ме
исмевате.
- То сте помислили? А знате шта је било? Кладила сам се са мојом
другарицом. Ја сам рекла да ћете нам прићи а она је тврдила да нећете.
Кладили смо се у биоскоп. Ако приђете, она мени плаћа биоскоп, ако не
приђете, ја њој.
- Е, да сам то знао, онда бих пришао. Сад ми је криво. И знам да сте ви
платили биоскоп.
- Разуме се.
- Онда би требало да надокнадите штету.
- Како?
- Па једног дана да допустите да ја платим за вас.
- Можете, нећу се љутити.
- Ако би вам само чинило задовољство да изађете са мном?
- Зашто да ми не чини?
- Па… знате како је… данас девојке с неке висине гледају на нас
подофицире…
- Ох, ја нисам од тих девојака.
- Душице - рећи ће кум - па ти се не хвалиш да си добила службу.
 - Јест, дактилографкиња баш у татином надлештву.
- Ту је она под мојом контролом…
- А и ви сте чиновник? - упита младић.
- Е, мој господине, нисам чиновник - уздахну Душичин отац.
- Ја сам ту само послужитељ.
- Шта ћеш, куме, има и оних који су прошли горе од тебе.
- Ником није лако, и ја сам се једва помирио с тим да под старе дане
будем послужитељ.
Онда, да би објаснио младићу свој положај) настави:
- Имао сам ја, господине, кафану, и радио сам не може бити боље. Али
ова проклета криза, као нека чума, окоми се и на мене. Држи је, петљај,
мучи се, натежи, да одржим кафану, али видех да ништа не иде и предао
сам је.. - После окрећи свакојаке послове, па опет ништа… Тако да дође
зло, или су зле ове године, па чега год се латим не иде ми од руке… И ето,
данас сам доспео да будем послужитељ.
- Де, куме, још једну чашу, немој да се растужујеш, боље да окренемо
бригу на весеље… Марија, дај, бога ти, грамофон… Стави ону Софкину…
И покрај јела, пића и грамофона, гости се развеселише… После вечере
сви пођоше заједно. Оцу и мајци младић се необично свидео и они га
просто срдачно позваше:
- Па изволите, господине, са кумовима к нама једног дана.
- Хвала - говорио је младић сав срећан.
Враћао се у касарну, тако расположен, како скоро није био. Питао је
девојку хоће да изађе идуће недеље и заказали су састанак.
Те вечери учествовао је у свим шалама и задиркивању, и све је било
симпатично и лепо око њега: другови, касарна, голи зидови, њихове собе,
све је било лако, пријатно, вежбе, обука.
Читава два месеца се настављало њихово познанство. Посетио их је,
излазио с њом у шетњу, ишао у биоскоп. Трудио се да буде савремено
коректан. Није хтео, као што раде многи мушкарци, после првог састанка да
налети, да загрли, пољуби. Он је желео да јој покаже како је владало
погрешно мишљење о подофициру, хтео је у њеним очима да остане
господин, углађен, лепо васпитан, да би очувао њено пријатељство, да би
уживао у осећању које се развијало у њему.
Он је осетио да почиње да воли, да воли искрено, топло, како досад
није волео. То ново осећање изазвало је преокрет у њему. Читав двобој се
водио у његовој души. Љубав и каријера. Оно о чему је сањао, оне
официрске еполете, његове амбиције, као да су се пољуљале. Читав
ковитлац мисли је био у њему. Жена или каријера… Жена је значила
љубав, срећу, породицу, кућу, мир, удобност; с друге стране, каријера,
амбиција, дужности, еполете. Те еполете донеле би му други живот, уздигле
би га, прокрчиле му пут у друге слојеве друштва, али требало је чекати,
чекати. А она је непрестано била пред његовим очима, та мала, слатка
плавуша, беле коже, бисерних зуба, плавих очију и пикантног носа… Он је
волео, осећао.је да је нашао жену која би га усрећила. Видео ју је у
породици, заволео је њу као и њеног оца и мајку, њихов скромни живот,
уредност, заволео је њу, онако витку, дражесну, насмејану и више није имао
мира.
Жена или каријера? Нешто се борило, ломило, кидало у њему… Час му
се чинило да треба напред за тим амбицијама и чим би њу видео, осетио би
да је она јача од свих амбиција, да ће му она донети већу срећу него
каријера… Сањао је о њој и борио се са собом, дању и ноћу… Ноћи су му
биле тешке, немирне… Чезнуо је за кућом… Оно што тишти сваког
подофицира, жељног своје собе, са малим конфором, са сликама на зиду,
библиотеком, та жеља, коју су појачавали голи зидови касарне и она четири
кревета, где је увек неко поред њега хркао, сневао, где није могао бити
никада сам, никада имати свој штимунг собе и зато је желео да се ожени, да
има своју кућу, своју собу, своју срећу…
Та срећа се указивала пред њим. Жена, деца… Он их воли, васпитава,
школује. Он ће остати подофицир, али његова деца биће оно за чим је он
чезнуо. Ова мисао га је умиривала, блажила. Присећао се породица
подофицирских, њихових живота… Сад је увиђао да они не живе рђаво, да
је могуће оженити се са том платом. И они би лепо живели. Прихватио би и
њеног оца и мајку. Нека их, нека су са њима. Они су добри и он би их
поштовао. Сви би били тако срећни. И како би је волео, њу, слатку, малу
плавушу.
Устајао је изјутра малаксао али срећан… Борба се приводила крају…
Жена је побеђивала а срећа му се смешила. Осећао се тако лако на души,
као да је неке облаке одагнао са хоризонта живота. Каријера га је
одушевљавала али и мучила. Патио је због тога… А жена је била љубав,
сласт, блаженство.
У души му се разведравало и хтео је сада да зна шта мисле њени
родитељи о њему. То је дознао преко своје рођаке… Дознао је да о њему
мисле све најлепше, да би своју кћер дали за њега. Нека се уда, то је боље,
они су стари, отац болестан, ко зна шта се може десити једног дана… А шта
је њена платица и још сваки час могу да је редуцирају.
Њему то као да је дало крила. Сад му је само преостало да запита
девојку. Није хтео одмах, желео је да је упозна. Ништа није нашао што му се
не би свидело… Опазио је само једно, имала је пуно мушкараца познаника,
који су јој се јављали. Али она му објасни да су то све чиновници из њеног
надлештва.
Једне вечери при растанку, он је опет запита као увек:
- Кад ћемо се видети?
- У недељу не могу. Дошла нам је једна рођака, па морам с њом…
Другог дана, кад хоћете…
Уговорише дан.
Он је још држао за руку и гледао њене очи. Како су то биле лепе
безазлене очице. Он их је гледао, гледао неколико тренутака и његове топле
црне очи упише се у њене плаве дужице…
- Како вас волим, ох, како вас волим - шапутао је притискајући њену
ручицу на своје срце… - Ви сте за мене циљ живота, моја будућност,
срећа…
Она га је гледала умиљатим очима и насмеја се.
- Зар ви можете да волите? Богами, ја сам мислила да ви немате смисла
за љубав…
- Немам смисла за љубав? Како сте дошли до такве идеје… Као да
нисам мушкарац!
Он испусти њену ручицу и оста замишљен… - Вас то вређа…
- Не, не вређа ме. Уосталом, имате право. Ја нисам мушкарац, јер не
желим да будем дрзак… Ја мислим кад једну девојку волим, треба да је и
поштујем.
- То ми се баш и свиђа код вас, и то сам и мислила, да ви мене не
волите, па ме је чудило. Тако сте увек били хладни и уздржљиви…
- Мислио сам да вас не увредим, а ја сам толико патио и волео вас и кад
сам био покрај вас и далеко од вас…
Он пружи руке, ухвати је за мишице. Осетио је њене фине, обле
мишице. Стезао их је лагано. Онда му дође жеља да зарије прсте у те
мишице, да их зграби од љубави, од увређеног мушког поноса на оне њене
речи: „Ви бисте мушкарац.”
Она га је гледала полузатвореним очима, приближавала му се телом
уснама… Он изгуби власт над собом, стеже јој мишицу, притисну је на
груди, да је смрви, да је сву упије, да је растопи својим врелим уснама.
- Слушајте - говорио је промуклим гласом, сав блед. -Први пут кад се
видимо нешто ћу вас питати… Остављам да погодите шта ћу вас питати.
Растали су се, он је одјурио пијан од среће и љубави, решен да је идућег
пута запроси.
Тога дана шетао је сам јер је она казала да је у Земуну. Није осећао
самоћу… Неко слатко расположење испуњавало му је груди. Све је било
лепо за њега, улице, дрвеће, шеталиште. Ишао је не гледајући никога, сам са
својим мислима, и као да је осећао њу покрај себе. Чисто се смешио сам,
мислећи на своју скору женидбу. Како је све то дошло, неочекивано и лепо.
Његове амбиције о каријери сад су биле тако далеко и није жалио за њима.
Плавуша, слатка, мила, била је све за њега.
Враћао се, сутон се спуштао, био је у улици са широким крунама липа и
сенке су биле тамније… Баш је био у једној сенци. Застаде наједном као
укопан. Из једне капије вишеспратне зграде изађоше један младић и једна
девојка…
Он пође један корак за њима, поде а дах му стаде. Да ли он сања, да ли
се вара, да ли је то неко привиђење? Он виде како младић пружи руку,
обгрли стас девојке, кад дођоше под сенку липе. Мало стадоше… Он се
наже и пољуби је…
Сад изађоше на светлост, а он остаде у сенци… Виде их добро. Девојка
је била његова плавуша.
Он отвори усне да удахне ваздух, јер осети како га нешто стеже за грло
као да га дави. Наслони се на једно стабло, затвори очи и дође му да јаукне
или рикне од бола. Чинило му се као да му је неко забо нож у груди и
ухвати се руком за срце, као да би га ишчупао и згазио.
Отвори очи, погледа, виде њихове силуете. Пође брже да их прати,
кријући се у сенци. Долазило му је да јурне, да је шчепа, да је завитла око
себе и тресне о земљу…
Преживљавао је страшне моменте. Пред очима му је био неки густ
мрак. Спуштао је руку, стезао сабљу… Да убије њу, њега, све троје. Могао
их је све искасапити. Пође нагло, па стаде. Притисну рукама чело… Није
умео да мисли… Малакса… Жена је замрачивала ум, жена је била у стању
да му уништи каријеру, цео живот, да га направи убицом. Ах, он то да
дочека, он ово да види како се грле и љубе пред њим. Ух, како је то гнусно,
одвратно, како је жена бедно створење… Опет му крв ускипте, гнев
бесомучан… Појури… Али у том тренутку виде како су застали са једним
младићем. Застаде и он. Поздравише се и младић пође право њему у сусрет.
Њему тада сину једна мисао. Прибра се и учтиво, хладно, запита:
- Пардон, господине, овај господин што сте сад с њим разговарали, је л’
то Бранко Лазовић?
- Не, то је Богдан Станковић, инжењер.
- Извините, ја сам се преварио, тако личи на њега. Застао је наслоњен
на једно дрво. Био је сав смрвљен.
Гледао је за њима, њихове силуете. Они су ишли, губили се, сливени у
једну фигуру, изгубише се, нестадоше и из његовог срца, а остаде бол,
страшан, немилосрдан, зверски.

***

На његово куцање, одазва се један мушки глас:

- Слободно.
Подофицир уде у собу. То је био тип гарсоњере, доста елегантно
намештене. Кревет, две фотеље, сто, жанилски тепих на поду и једна фина
завеса на прозору.
- Јесте ли ви Богдан Станковић, инжењер?
- Јесам.
- Извините што улазим непознат. Допустите да вам се представим, ја
сам Милан Анђелковић.
- А чему имам да захвалим за вашу посету? Подофицир мало поћута…
Био је врло узрујан.
- Дошао сам, господине, код вас да се распитам каква је девојка гђица
Душица Пантић.
Инжењер се трже и промени у лицу.
- Откуда ви код мене да дођете за та обавештења? -Видео сам вас једне
вечери, изашли сте одавде, и пратио сам вас.
- А с каквим правом, господине?
- Зато што ја волим ту девојку.
Инжењер је био непријатно изненађен, заузе мало строжи став и рече
грубо:
 - Па сте дошли да се са мном разрачунате, је л’ те?
- Ту се варате, господине. Дошао сам код вас као поштен младић код
поштеног младића, да ме изведете из заблуде, коју сам, можда, имао о тој
девојци.
- Кад је у питању жена, онда ви тражите, господине, нешто што је врло
индискретно.
- Али кад је у питању част једног мушкарца, сва његова каријера и кад
све то треба бацити на коцку, онда мислим да би та индискретност била
оправдана.
- Ја бих желео да будете прецизнији.
- Добро, ево у чему је ствар. Ја сам ту девојку заволео, сматрајући је
идеалном. Раније сам одувек имао амбиције да будем официр. Кад сам њу
упознао, та љубав је надјачала све у мени, и ја сам одлучио да жртвујем њој
своју каријеру. Ја са њом ништа нисам имао и за мене је био један страшан
ударац кад сам вас оне вечери пратио и гледао како се љубите. Сад ме
разумете шта хоћу да кажем. Хоћу да ми поштено кажете, вреди ли да ја
због те девојке жртвујем своју каријеру?
- Једно питање, господине, какву ви вредност тражите у жени:
релативну или апсолутну?
- Апсолутну вредност. Ја не могу да се помирим са тим да девојка, којој
ја све жртвујем, ступа са мном у брак пошто је прошла кроз многе мушке
руке. Ето, то хоћу да знам: вреди ли да све жртвујем за њу?
 ПА САД ЖАЛИ ШТО НЕМАШ ДЕЦЕ

- Хоћеш ли негде да излазиш послеподне? - запита госпа Пола свог

мужа, који је нешто писао.
- А што ти мене тераш? - обрецну се он.
- Не терам те, него мрдни се мало од куће. По цео дан седиш и пишеш а
бар да имам неке користи од тих хартијетина.
- Какве хартијетине! То су моји политички мемоари.
- Политички мемоари! Да си ти мене више слушао а мање се бавио
политиком не би сад био у пензији. Могао си ти још да служиш. Ниси умео.
Да си ти са свим партијама лепо, боље би за тебе било. Него ти хоћеш да
будеш по зборовима. А после дођоше друга браћа, па тап у пензију. Колико
је година како си у пензији? А ништа горе од пензионера у кући. Само
вашариш. Иди, молим те, мало од куће.
- Да ти лакне од мене.
- Лакне ми, разуме се. Овако само идем за тобом и распремам. Види
само шта си направио по столу. Ти не мислиш да сам ја већ балдисала од
штрапаца, него мислиш да сам ја још млада, као некад, да могу да трчим за
тобом и склањам твој вашар. Ех, да сам, срећом, родила ћерку. Ту ћу жељу и
у гроб однети. Она би сад мене одмењивала.
- Опет ти то твоје ‘да сам родила ћерку’. Па што ниси родила? Ко ти је
сметао?
- Ко ми је сметао? Ти. Ја сам била девојка као од брега одваљена, могла
сам пола туцета да родим.
- Пола туцета! Ти си била - јаловица.
- Ја јаловица. Јалов си ти био.
- Не знаш ти то. Можда сам ја испробао себе и уверио се да нисам јалов.
- Испробао? Па зато што си испробао, зато ја нисам ни имала деце.
Него сам и ја требала да испробам себе. Али пусто поштење. Образ сам
чувала да не окаљам. Луда Поло! Сада нека те криви да си јаловица. Јест,
сад сам јаловица, кад сам остарила. А могла сам имати ћерку, још какву
ћерку. Цркавала сам некад да имам деце. Па би ми она пословала по кући и
слушала.
- Слушала те, као што данашње ћерке слушају мајку. Боље да ти мене
слушаш. Видиш како ме грдиш а ја ћутим. Признаћеш да нема овакве
добричине као што сам ја.
- Добричина, а вређаш ме. Јаловица. И госпа Пола удари у плач:
- Јаловица, оваква девојка. Не знам зашто су ме онда оперисали,
сигурно моја кривица. Твоја је то била кривица.
- Боље ће бити да ја идем. Сад ћеш да ми удариш у плач. Како си оно
хтела да даш име ћерки? Емилија. Где баш наде то име Емилија?
- Тако што се то мени допадало. Сад би моја Емилија била удата и
имала бих унуку од деветнаест година. Овако у кући, ја и ти, као два пања.
Проћердао си младост, па си се онда женио. После жена јаловица.
Господин Тоша оде, затвори врата, а госпа Пола остаде и, као и све
старе жене, поче да говори сама и да гунђа:
„Види шта је хартијетине, загушила се фиока. Док ми једног дана не
дође па све ово побацам у ватру. Погледај како је зарозао чаршав. Јаој, па
прогорео је цигаром. Ово нисам ни видела. Проклета дуванчина и ко је
измисли. Шта је попушио! Има двадесетак пикаваца. Просто ме угуши овај
његов дуван. Да отворим прозоре нека се изветри. А где су му папуче? Ево
једне, а где је друга? Под креветом. Јаој, ко ће сад да се сагне. Морам сад по
оклагију. Ух, да знаш ти, човече, како је мени тешко да се сагнем.”
Једна пријатна мисао мало је развесели.
„Да подгрејем кафу, имаће још да се нацеди.”
Џарну ватру, пристави џезву на шпорет, стави наочаре.
„Да му закрпим мало чарапе. Цепа као курјак.”
Узе иглу и конац и дуго је квасила и упредала конац, издижући иглу,
док је једва удену.
Лонче заструја на ватри, она се осмехну, пожури, насу шољицу и са
задовољством поче да сркуће.
Звонце зазврја.
- Ко ли је то сада? Отвори врата.
У собу упаде слатка, насмешена, млада девојка.
- Ујна, знате зашто сам дошла? Да вас водим у биоскоп. Ви још нисте
гледали тонски филм. А Јоца ми је дао паре и казао: ‘Иди и да водиш ујну,
никако друкчије’.
- Мој лепи Јоца, увек се он сећа ујне. Али где ћемо у биоскоп? Нешто се
наоблачило.
- А, киша неће. Од Земуна је ведро. Па, иако падне, ми ћемо бити у
биоскопу. А сад је хладније, баш згодно за биоскоп. Ви ћете ујна Тоши да
оставите кључ. Неће се он ваљда љутити.
- Е, дете моје, нисмо ми више млади, да будемо љубоморни једно на
друго. Има он свој кључ, а ја мој. Кад си навалила, ајде да идем. Требало је
веш да скупим, сутра ми вешерка долази.
- То можете и вечерас. Чекајте, колико је сати? Имамо времена да
стигнемо за пет сати.
Пођоше. Ујна се врати.
- Чекај, све ово уредно да оставим. Научила сам, не волим ништа да ми
остане разбацано по кући. Ватру да видим, да ми не прсне варница, да
гурнем овај угарак. И прозор да затворим на шпајзу. Једна мачка ми
прескаче, пре ми је пола пилета појела, господ је убио.
И још пуно се присећала, као старинска, уредна домаћица, навикла да је
све на свом месту, па и сад мора да буде, иако јој ноге нису више онако
лаке.
Биоскопска сала је била пуна. Госпа Пола је разгледала онај свет.
- Је ли, Мима, реци ми, ове девојке и младићи, нису никакав род?
- Сигурно да нису.
- Па шта ће саме по биоскопима са мушкарцима?
- Боже, ујна, па како идемо у дансинг. Тамо је све на виделу. А овде ти
се замрачи, а девојка сама са мушкарцем у помрчини. Ко зна шта се овде
дешава у мраку.
- Ништа не може да се догађа у помрчини. Ујна заврте главом.
- Не бих ја мојој ћерки допустила ово. А идеш ли и ти овако сама?
- Понекад.
- Што не идеш са Јоцом?
- Браћа данас не маре да иду са сестрама. Имају они своје девојке.
Никад ме и не зове, а ја нећу да га молим.
Једно девојче прође са младићем. Госпа Пола га погледа.
- Што бих ја ово тукла! Хоће каваљера а оволицно. Девојче седе са
каваљером баш испред њих. Ујна погледа на ложе.
- Види, све саме девојке и младићи, па се попели горе да их нико не
види. Не ваља ово данашње. Да ја имам ћерку, другачије бих је васпитала.
Сала се замрачи.
- Чекај ти, ја не видим одавде и немам наочаре. Мима је читала, слике
су се редале. Ујна се опет трже.
 - Срамота, ово је баш срамота.
На платну је била једна нежна љубавна сцена.
- Баш је дивно, ујна, они се воле.
- Нека се воле код куће, а не по биоскопу. Не стиде се старог света.
Мима се окрете, погледа ујну, и виде да она не гледа платно, већ оно
девојче испред њих, које је наслонило главу на раме мушкарцу, а он је
загрлио нежно преко рамена.
- А то ви за њих. Само лакше, ујна.
- Што лакше? Нека чују. Ваљда ја да се стидим њих, кад се они не стиде
мене.
Девојче се окрете, погледа, прсну у смех и опет наслони главу
мушкарцу на раме.
- Видиш како нема образа. Мима је читала даље, поднаслове. Светлост
се упали.
Госпа Пола љутито гледаше оно девојче. Један младић се окрете.
Погледа Миму и јави јој се. Она му климну главом са осмехом. Окрену се ка
ујни.
- Мој друг.
Младић је непрестано пиљио у њу, окренут на својој столици.
Повремено би га ујна погледала, онда Миму, да види да ли га она гледа.
Она се смешкала на њега.
- То нема смисла.
- Шта, ујна?
- Па шта се онај младић непрестано кези на тебе?
- Ала сте ви старомодни!
- Старомодна али знам шта је поштење. У моје девојачко доба нису
били биоскопи. Види оно двоје, просто му легла на груди. А је л’, бога ти,
оно горе, је л’ оно Дара кума Ратина, с једним официром?
- Јесте.
- Ко јој је онај официр?
- Можда њена симпатија.
- Па она се волела, чини ми се, са једним инжењером.
- Мења она често.
- Неће се та мајци удати.
- Удаће се она још како. Вешта је она, ухватиће неког. Госпа Пола се
окрете:
 - Мима, бога ти, видим ли ја добро? Је л’ оно господин Пета адвокат? И
он седи с неком. Кеса матори. Прави се момак, а само је две године млађи
од мене, па он младић а ја баба. И оно изгледа неко младо. Шта оно има са
чичом да иде?
- Шта мари што је чича, богат човек. Данас не говори младост, него
паре.
Двоје прођоше.
Ујна муну Миму.
- Пази Бора! Развео се од жене, па неку ухватио. Упропастиће њега
женске.
- Њега је и рођена жена упропашћавала. Само је путовала.
- Али ће му метресе доакати. Светлост се угаси.
Онај младић што је гледао Миму, приђе један ред ближе њима.
Сцене се редају а он гледа Миму. Ујна више није гледала сцене.
Занимало ју је шта сад тај пиљи. Оно двоје се претворише у једно тело са
две главе. Госпа Пола је гледала и мислила: ‘Да је то моја Емилија, не би
она смела овако.’

***

Напољу је било ведро. Киша се раније испадала. Госпа Пола и Мима

седоше у трамвај. Са платформе свет се гурао и они први ишли су напред.
Госпа Пола спази наједном оног младића из биоскопа. Опет је гледао
Миму.
‘Овај је пошао за њом’, мислила је ујна. Правила се као да не види
ништа.
Сиђоше.
- Ја ћу вас, ујна, отпратити до куће.
Ујна застаде, хтеде да се окрене и присети се:
- Што се ова улица повећала. Види само какве су куће озидане. Окрете
се као да гледа куће.
‘Ено га, штепује за нама. Хоће да се састане са њим, па мене да
испрати.’
Дођоше до ћошка. Ујна застаде.
- Знаш, сад се сетих, треба ја да идем до ваше куће. Хоћу да упитам Босу
како она оставља ајвар. Њен ми се начин више свиђа него мој.
- Не знам само да ли је мама код куће. И Јоца неће бити код куће да вас
отпрати.
- Шта има мене ко да прати. Ваљда сам млада. Сама ћу ја да се вратим.
Треба мало да протегнем ноге.
Једна група дечака ишла је смејући се наглас и гурајући се. Један викну:
- Пази што је женска! Госпа Пола се жустро окрете.
- Безобразници, срам вас било! Дечаци ударише у разуздан кикот.
- Ова баба мисли да ми њој добацујемо.
- Страшна је данашња младеж - грдила је госпа Пола. -Никог не
оставља на миру.
Окрете се као да погледа дечаке, и тада опет угледа оног што штепује од
биоскопа.
„Па пусти ти женско само ноћу! Да се моја Емилија икад родила, нигде
је не бих пустила саму без мене.” Испред врата се чула свађа у кући.
Глас млађе Мимине сестре пробијао се кроз плач:
- Хоћу, ја хоћу да се удам.
- Нећеш се, ћерко, удати, док не завршиш школу. Све ћу ја шамарима, и
њега и тебе.
Свађа престаде кад зврцну звонце.
- Ко то хоће да се уда? - питала је изненађено ујна. -Зар ти, Десо?
- Слатка моја Поло, као што видиш, полудела је. Хоће да се уда, неће
школу, хоће да напусти осми разред.
- Хоћу, он мене воли и ја њега. Шта ће ми школа? Сврше универзитет,
па чекају службу. И сва леђа да искривим седећи за клупом.
- Па како да се удаш? - викала је мати. - Он није ни универзитет
завршио. Нека сврши, нека добије место, па нека дође да те запроси.
- Јест, да чекам да он заврши универзитет, да добије службу и да
умакне. Данас се младићи хватају док не заврше школу.
- Тата нека нас храни. Шта је то два-три месеца, док он положи и
добије службу? Он не тражи мираз.
- Не тражи мираз, а треба да вас храни, одева. Мислиш ли ти да ли отац
има?
- А како је имао да уда Радмилу и Олгу? Њима сте купили намештај и
дали мираз.
- Дали, али смо се задужили на кућу. И менице нас удавише, дугови до
грла. Таман да данемо душом, а ти хоћеш да ми се удаш.
- Ја хоћу. Само док једног јутра побегнем и венчам се с њим, па ћу да
дођем и не можете да ме истерате из куће.
- Слушај, Поло, шта говори. Слушај, па жали што немаш деце. Рођена
деца, па те одраше живог. Душу да изваде родитељима. Онај, опет, неће у
гимназију, не трпи професоре, нервозан је, не може да издржи на часу.
- Шта ти причаш нервозан? - добаци дрско из друге собе гимназијалац
Аца и појави се на вратима. - Ја мрзим данашњи систем школства и не
волим гимназију.
Мати седе очајно.
- Не волиш гимназију, несрећниче, а шта онда волиш?
- Све друго само нећу да учим гимназију. Мати је говорила
малаксалим гласом:
- Видиш каква је мука с децом. Јаој, не могу да вас кунем, али ништа
друго не желим, него да се пожените и поудајете, па да и ви од ваше деце
ово доживите и да онда кажете: ‘Јадни наши родитељи, како су патили због
нас, а ми нисмо имали за њих ни срца ни душе.’
Мима се љутито окрете ка Деси:
- Почупаћемо ми њој косу. Удаја за њу, балавицу. Мати јекну:
- А и ти, Мима, ниси боља. Ухватила си се са оним, виђају те свуда са
њим. Идеш по Кошутњаку и Топчидеру, по биоскопима. Причаш код
другарице сам, а ти са њим.
- Да то није онај што се кези на тебе у биоскопу? - питала је ујна.
- Тај је, сигурно, један плави. Сваке вечери је допраћа. Оне две старије,
брате, биле су скромне девојке, удале се лепо, дошли, па их запросили, а ове
две не фермају ни оца ни мајку, не знаш ни где иду ни шта раде. Боже,
боже, шта све родитељи не пропате. Па и кад их удаш, мислиш, скинула си
бригу са врата, а оно нове бриге. Радмила родила, после порођаја су јој прса
букнула, загнојише се брадавице, те муке и ти болови, колике ноћи само
нисам преспавала. А Олгина деца су слабуњава, па чим се неко разболи а
они трк по маму. Истина, њих две и Јоца нису ме секирали. Јоца, лепо моје
дете, најбољи ми је. Али ово троје младе, само кубура. Па, хајд’, удали смо
ове две, две нека уче, нека заврше, добију посао, па нека се саме удају и
купују себи ствари, како раде и друге девојке. А не да се родитељи
задужују. А оно хоће да се уда већ из осмог разреда.
Мати шкрипну зубима.
- Чекај, док ти отац дође. Показаће ти он удају. Како је није срамота?
Плаче, хоће да се уда. Хоће девојка само мужа, а не зна ни да умеси, ни да
скува, мисли лако је бити жена.
Мати заћута и блажим тоном окрете се ка снаји:
- А како си ти, Поло, и Тоша? Извини, молим те, дођеш па увек наиђеш
на свађу.
- Добро смо, хвала богу. Он је нешто мало назебао, кашље. Него сам
дошла да те питам како ти остављаш ајвар.

***

Госпа Пола се враћала кући и као да јој је неки терет пао са груди. Кад
овако нешто види она не жали што нема деце. Крај једне бандере угледа
двоје, мушкарца и девојку. Држе се за руке. Код једне капије опет двоје.
Свуда само парови. Она уздахну: „Овако би можда и моја Емилија.”
Таман је била испред једног сокачета, кад чу неки шушањ. Она застаде.
Девојка је бежала а за њом је јурио један мушкарац псујући и називајући је
најпогрднијим именима.
- Чекај, бога ти твога! Хоћеш ти мене да вучеш за нос и изиграваш?!
Младић застаде и викну: - Наплатићу ти ја! Девојка је говорила задихано:
- Мангуп један, нећу да га гледам и зато му је криво. Јаој, чекајте, прија
Поло, само да утрчим у капију и закључам. Молим вас, као бога, немојте
ово да причате мами и тати.
- Шта имам да причам? А зашто ти да кријеш од њих? Зар да те овако
грди и понижава а свет да слуша на улици? Оцу ти кажи па нека га тужи.
Млада девојка улете у капију и закључа.
Госпа Пола застаде, прекрсти се и прошапута: „Момци туку девојке на
улици. Хвала богу кад ја овакво чудо немам у кући.”
Сети се свог чиче, и чисто расположена, дође јој жао што га је по подне
прекоревала. И да би то поправила, поче весело још са врата:
- Ти си дошао, а ја, видиш, у скитњу. Знаш где сам била? У биоскопу.
Водила ме Мима, Јоца ме частио.
- Шта си гледала?
- Свашта имаш да гледаш и на платну и у сали. Само се грле и љубе.
- Па зар си била до сада у биоскопу?
- Не, свратила сам до Босе. Код њих лом. Хоће Деса да се уда.
- Каква Деса?!
- Оно се упалило, неће школу него хоће да се уда. Неки студент још
несвршен, па они да га издржавају.
 - Јесу л’ они луди?
- Боса ни да опепели, а она прети да ће да побегне и да се венча.
- Тако би и твоја Емилија радила и њена деца.
- Чути, каква Емилија. Него, видела сам још једно чудо вечерас. Љупче,
прија Зорино, јури један младић кроз оно сокаче, да је туче, и најгорим
именима је назива. Да не бејах ту случајно, изударао би је. И уместо да
зовне стражара, да га отера у кварт, она ме је молила да не кажем њеној
мајци и оцу. Јеси ли ти видео то? Трпи да је вређа и крије га.
- Е, моја Поло, што си ти наивна. Какав кварт, ниједан младић не би
смео тако да назива девојку сем ако му је за то дала повода, па зато и не сме
да каже оцу и мајци, јер би дознали нешто што и не слуте.
- Боже, боже, каква је данашња младеж! Него, хоћемо ли ми да
вечерамо? Хоћеш мало да ти подгрејем супу?
- Не. Само ћу шољу млека.
- И ја ћу млеко, боље спавам. Ноћас дуго нисам могао да заспим. А све
мислим зато што сам синоћ појео ону једну сарму. А теби ћу и чај од липе
да скувам. Ал’ је теби кашаљ од дувана. Боље мање да пушиш.
Стара дама се устумара, спреми млеко, чај, размести кревете, који су
били растављени, јер су одавно завршили своју брачну улогу, спреми и веш
за прање, попише млеко и чај, и легоше у тој мирној атмосфери дома без
деце, али и без брига и борбе.
 ОПАСАН КИБИЦЕР

Међу својим друговима, капетан Бора је важио за највећег кибицера.

Било да су на улици, у друштву или у кафани, он је умео да похвата све
погледе жена, и увек су се ти женски погледи заустављали на његовим
очима као лептириће на пламичку, те не би ни један поглед остао његовим
друговима. Имао је чудновате очи и познавао је вештину кибицовања,
особито по кафанама, кад жене долазе да се гледају, ових благих летњих
вечери, под широким ободом својих прозрачних шешира, кроз које су се
назирали њихови профили и погледи управљали у извесном правцу…
Слатке су те летње вечери по баштама, док се примаши извијају и клањају,
распаљујући нерве страсним мелодијама, које пале крв као и алкохолна
пића… И само понеки поветарац пирне, задрхте плећа жена, залепрша се
танани шешир, очи се рашире или скупе у чежњив поглед.
Лепе су те београдске ноћи, пуне парфема са женских тоалета, оних
разноврсних, тајанствених, од смола и минерала, или наивних као дурђевак,
раздражљивих као љубичица и наркотичних као јасмин и тубероза.
Тајанствене су и очи жена, кроз које провирују чежње, жеље и страсти,
и ту, у немарним позама, подлакћене на белу руку, оне расипају сјај својих
очију, маме, обећавају и лажу; исмејавају и зачикавају, кокетирају и љубе…
Жена прво шаље пољубац очима, па после уснама… Нежна су и страсна та
њена миловања зеницама, и ко не би волео да проведе макар један сат
осећајући на себи ту мекоћу кадифастих очију…
Зато је и капетан Бора волео да купи те погледе, умео је да фасцинира
жене својим очима, да их љути, да изазива читаве двобоје очију, које су
претиле, час њему, час другим женским погледима.
Али два пара очију као да су побудила његову пажњу.
То су биле очи двеју младих госпођа. Са девојачким очима капетан Бора
је кокетирао, за очима удатих жена уздисао и преклињао…
Није био никад у тешкој ситуацији да се нађу пред његовим очима у
исти мах, већ је једне вечери долазила једна, сутра она друга. И то вече
имало је пријатну чар за њега, као да је водио борбу око неке непобедиве
коте, не заборављајући да похвата и оне друге лепотице, које су прљиле
своја крила на сјају његових очију…
 Али, увек су као најважнија мета биле - млада госпођа и млада удовица.
Тактика кибицовања се развија овако: прво гледање, краћи, затим дужи
погледи, дискретни осмејак, неки гест цигаретом или чашом, лако климање
главом као поздрав, кад се дама диже, јер та се мала слобода допушта кад
жена дозвољава да је каваљер целе вечери гледа и свлачи својим
погледима… И једног дана склапа се познанство.
Капетан Бора се тако једне вечери упознао са удовицом… Један
убрзани бат корака, смело прилажење, уобичајена реченица: „Пардон,
допустите да се представим”, збуњен разговор у први мах, па веселији,
несташнији, подсећање на поједине вечери, распитивање о животу,
изласцима, проводу…
И кибицобања су се наставила, некад и шетње, само капетан Бора није
успео да освоји младу удовицу. Враголаста је она била, скромна у својој
кокетерији, умела је да га заводи очима, да му много обећава а ништа да не
испуни…
И љут, капетан Бора је почео да гледа ону другу, младу господу… Исту
тактику је развио, а господа је била још већи обешењак, бацала је опасне
погледе, који би залудели и једног генерала, а камоли капетана са
љубавним барутом у срцу…
У будуару лепе удовице интимни разговор се води између двеју
пријатељица. Жена има понеку пријатељицу за коју нема никаквих тајни, и
сме све да јој повери, чак осећа потребу да неком исприча своје успехе,
своја преживљавања, ситне свакидашње догађаје, мале флертове очима,
радосна узбуђења…
Удовица се распричала…
- Знаш, тај ме капетан гледа већ две године… Диван младић, веруј,
могла бих се озбиљно заљубити у њега, али је мангуп велики, и никако не
могу да осетим да ли ме искрено воли и, уопште, каква су његова осећања
према мени…
- На твоме месту ја бих се изљубила са њим - саветује јој
пријатељица…
- Срце само чувај, а усне можеш дати. Слободна си, независна, можеш
да живиш како хоћеш.
- Не, не, није то тако - говори удовица. - Данашњи мушкарац не уме да
воли. За њега је жена само једна епизода, и он ниже те епизоде не делећи
жене у категорије… Ето, ја сам увидела да тај исти капетан, данас би могао
да пољуби мене, а сутра другу, прекосутра трећу… Младић пође на рандеву
са једном женом, и успут се осврне на десет других жена…
Удовица заћута, млада госпођа се замисли, и из тих сањарија прва се
прену млада госпођа…
- Сад ћу и ја теби нешто да признам… И мене исто тако гледа један леп
капетан… Опасан кибицер… Синоћ смо се прописно кибицовали, па кад
смо пошли кући, ја пропустих мужа, па га погледах, а он ми се јави…
Удовица поче да се распитује како изгледа њен капетан, и на крају
открише да је капетан лепе удовице и капетан младе госпође једна иста
личност.
Тај опасни кибицер је сада био ухваћен у замку…
Пријатељице се прво изненадише, па ударише у смех и, као верне и
искрене савезнице, договорише се да се освете капетану и изиграју га.
Удовица и распуштеница увек су идеал младића… Кад прође жалост за
мужем, удовица је најслађа жена. Никаквих препрека, нити опасности. Шта
може лепше да замисли један младић…? Зато се капетан Бора решио да по
сваку цену освоји удовицу…
Док је пратио кући, говорио је шапатом:
- Кад ћете ми допустити да вас посетим?
- Ја вам не браним, можете кад год хоћете. Ето, дођите у среду…
Лепи капетан се изненади тој њеној попустљивости.
- Заиста допуштате? - говорио је страсно, држећи њену руку… - Ах,
жено, ви сте ме много намучили. Никада ја нисам тако дуго освајао једну
жену…
- Зашто сте тако површни у љубави? Кад би све жене биле као ја, ви
бисте више умели да их цените и волите… А волите ли ви мене? -
враголасто је питала удовица.’
- То нећу да вам кажем сада, него кад дођем…
И сав срећан, одјури капетан, размишљајући о састанку…
‘Све су жене исте’, мислио је успут. ‘Само се нека више нека мање
држи на цени, а на крају капитулирају подједнако. Знао сам ја да нема ни
једне жене која може мени да се одупре. А после морам и ону младу жену
да освојим. То ће ићи мало теже због мужа, али ће на крају и она да
подлегне као ова удовица.
Вребао је згодну прилику, лепи капетан, да се упозна са госпођом, али
муж, тај проклети муж, увек је био ту, као чувар жениних врлина.
 Будуар удовице био је удешен за љубавни састанак. Кроз плаве свилене
завесе пробијала се светлост и давала плавичасти тон целој соби, као да је
била испуњена сутоном. Велики букет белих ружа имао је неки нежан
плавичасти тон, као да и те руже сањају о састанку и љубави. Један велики
лустер од накролака, у облику лале, уздизао се на сточићу изнад софе
прекривене плавим сомотом. Кораци испод златних ципелица удовице
губили су се по плавом меком тепиху са пругама… Јастучићи разних облика
били су набацани по дивану, и једно велико у облику лицидерског срца
издвајало се међу сомотом, свилом, инкрустацијама и везом. Међу
пејсажима на зиду стајала је слика Роденовог „пољупца”, скулптура пуна
чулности и жеља пробуђеног инстинкта. Ширио се неки парфем, који је
опијао, и будио снове… А у тој плавичастој атмосфери удовица је била у
дугој белој хаљини од свиле са валенсинским чипкама, и њена фина
силуета скривала се под наборима домаће тоалете и чинила ју је још
мистичнијом. Црвена огрлица и црвени цвет били су једине контрастне
боје у том плаветнилу и белилу, и њене румене усне, које су чезнуле за
пољупцем…
Тачан, као сваки војник, капетан дође у минут. Журно скиде сабљу,
пелерину и капу и сав успламтео, без икаквог повода, полете да загрли
удовицу…
- Лакше, лакше - говорила је удовица, одбијајући га нежно од себе. - Ви
одмах прелазите у јуриш…
Још више раздражен тим одбијањем, капетан је обухвати око рамена…
- Што се ви претварате кад знам да ме волите?
- А јесам ли вам ја то некад казала? - Насмеја се удовица, и вешто се
извуче из загрљаја. - Изволите, седите. Ја мислим да сте дошли као
џентлмен и да ћете ме лепо забављати.
Лепи капетан седе, не одговори ништа, и поче да посматра удовицу
оним својим страсним погледом, као тигар спреман на јуриш…
Наједном, устаде, јурну, шчепа је у загрљај, стеже страсно и поче да јој
отима пољупце са усана…
- О, какав сте ви насртљивац, томе се нисам никад надала - чу се један
насмејани глас на вратима друге собе, и указа се млада госпођа,
пријатељица удовичина, обучена у тоалету пламтеће црвене боје…
Капетан се трже, пусти удовицу, застаде изненађен пред том другом
појавом, погледа час једну, час другу…
 - То је моја најбоља пријатељица, коју сте ви имали задовољство да
кибицујете у кафани, а пошто ми немамо никаквих тајни, ми хоћемо
заједно да вам изјавимо захвалност за вашу атракцију кибицовања, јер,
заиста, ви сте у кафани највећа атракција свих жена.
Капетан је стајао збуњен, није знао шта да каже, само промуца:
- Да, чини ми се да познајем госпођу…
- Изволите седите - понуди га удовица. - Кад је мушкарац у друштву
двеју дама, онда нема опасности… Зар ово није пријатно изненађење за
вас? Мислили сте да дођете на састанак само са једном женом, па сте
затекли две…
- Ја мислим да би све ваше даме које ви кибицујете, могле саставити
једну чету - пецкала га је млада госпођа…
Капетан осети како га подузима нека врућина од ових двеју жена,
извади марамицу, обриса чело, узе да запали цигарету, трудећи се да
савлада себе, и чудећи се непрестано. „Како да њих две буду пријатељице?
То му се никад није десило…”
Неко закуца на врата, и капетану би згодно да устане, да оде.
- Зашто идете? - питала је удовица. - Седите, то су моје тетке. Само ћу
вас представити да сте рођак моје пријатељице.
Капетан са очајањем угледа две бабе седе косе, које уђоше у будуар.
- Да вам представим рођака моје пријатељице.
- Мило нам је синко - рекоше старе даме…
И капетан се нађе између двеју баба, врло разорних погледа…
- Таквог сам истог унука имала и ја, као ти, по сунцу ходио па је
погинуо у рату - говорила је старија жена, патријархална баба, прелазећи на
„ти”.
И час једна, час друга, запиткивале су капетана: „Колико дрва добијаш
месечно?” „Имаш ли мајку?” „А како те служи посилни?” „Што се, синко,
не жениш? Такав леп младић…”
А удовица је са лукавим осмехом гледала лепог капетана и мислила:
„Женио би се он да није овако младих удовица и младих госпођа?”
Једна баба извади кануру вуне и погледа удовицу:
- Да ми, ћерко, придржиш ову кануру…
- Господине - окрете се са најљубазнијим осмехом удовица према
капетану - будите љубазни па придржите тетки кануру.
И лепо официр, витез у црном оделу, напарфемисан, удешен за љубавни
састанак, седи преко пута једне бабе водњикавих очију, са наочарима,
слуша њена старачка преклапања и шушкаве речи кроз разређене зубе, и
држи јој кануру.
У неколико махова капетан је бацио бесан поглед на удовицу и господу,
које су седеле на плавој софи, насмејане, и зачикавале га погледима: „Тако
ти и треба, хоћеш стотину да кибицујеш…”
А канура, као за инат, замршена, па баба размрсује, провлачи клупче
кроз нити, прича и прска капетана, да њега обли хладан зној…
Кад се одмота и последњи конац, капетан устаде, опрости се са старим
дамама и господом…
- Ја морам да идем, имам посла… Испраћајући га, удовица га погледа
враголасто:
- Журите у кафану, да се кибицујете… Желим вам пријатну забаву…
Капетан је гневно погледа својим страсним очима и кроз зубе
прошапута:
- Запамтићете ви мене за ово.

***

После месец дана, у истом будуару, седела је на софи лепа удовица и

прстима мрсила косу мушкарца… Он диже главу са њеног крила, наслони
јој на груди, затвори очи од блаженства. „Ох, како те волим”, шапутао је
младић, наслањајући образ уз лице младе жене…
Онда се исправи, погледа младу жену, и запита је гласом у коме су се
осећали тонови љубоморе:
- Реци ми искрено, јеси ли волела Бору?
- Не - одговори жена - он је био моја кафанска атракција, као и других
жена. Мушкарац који расипа погледе на многе жене, никад не може да
освоји потпуно срце једне жене. Он јој стално пружа мало разочарања и
расхлађује њена осећања, а у љубави много су штетнија та свакидашња
ситна разочарања него једно велико.
Младић седе на софу, обгрли женин стас и њихове усне се стопише у
дуги, бесконачни пољубац…
Жена отрже усне и, полузатворених очију, погледа младића и
прошапута:
- Сироти Бора, никад не би могао ни да помисли да си ти, његов
најбољио друг, освојио моје срце…
 - Зато сам срећан, али ћеш признати да ја никад нисам толико
кибицовао као он…
- Зато си имао више успеха од њега, јер мушкарац, који много кибицује,
не слути да понекад гледа најбоље пријатељице, које сутрадан праве вицеве
на рачун његових погледа.
Беле руке се обавише око врата младићу и жена је заљубљено гледала
очи његове, црне као купине, и лице увек озарено заљубљеним осмехом.
- Ти ниси кибицер, ти си заљубљива природа, која уме да воли, а жена
увек за тим чезне.
 ГЛУМИЦА

Сви у позоришту звали су је Мала због њених ситних очију, оне ђачке
покорности према управнику и свима редом из управе, због умиљавања
првакињама, које би је помазиле по образу кад би их она обасула својим
одушевљеним и ласкавим комплиментима после њихових великих рола.
А и она је исто тако сневала да постане првакиња, и као свако који
једном ступи на сцену, веровала је у свој таленат, чудила се што они из
управе то већ не осете, и непрестано очекивала неку већу ролу.
А била је толико упослена на сцени, као ретко која глумица, само се
није видела, није се издвајала из гомиле драмског хора, као статисткиња,
час у сељачком оделу, час у варошком, старомодним тоалетама, костимима,
некад и као дечак, оба пола је она играла, не љутећи се, само да је ту на
бини, пред њиховим очима, да не седи код куће, јер је то једини начин да је
не забораве.
Имала је у свом репертоару читаву серију пажева, оних слатких, у
белим чарапама, са наклобушеним панталоницама од атласа свих боја,
једноставних, или шарених на пруге, са фризуром пажа и оним лепим
береом. Ту је могла још и да се види, стојећи крај неких степеница, или
пратећи владање са дугим скутом краљичиним преко руке, опрезна при
ходу, да не нагази тај скут, и врло грациозна са својим дубоким наклоном.
Али то су све биле неме улоге, а она је хтела речи, речи, да их изговара
на бини, да учи код куће, да и њој дошаптава суфлер. Али какав суфлер. Њој
он не би ни био потребан. Он је у тој својој кућици само за старије, који га
понекад тако попреко погледају, или му добаце, што публика не чује:
„говори гласније”, и не могу даље да се удаље од те суфлернице, као да
их привлачи магнет, исто као што палица диригента магнетски привлачи
певача.
Зато је увек била ту, по ходницима, иза кулиса, гледала сваку генералну
пробу, присуствовала многим пробама, учећи се, слушајући оне старије,
увек са једном истом, болном жељом да добије ролу.
И добила је.
Собарица у једном салонском комаду.
Имала је неколико пута да се појави на сцени, да намешта цвеће у вазе,
чак једном сасвим сама на сцени, да изговара неколико речи, једно
десетину, не више, али то је већ била улога, жива, засебна, у којој она
говори, и њена реч ће се први пут чути на бини.
Ролу су јој дали у позоришту, нису јој слали кући, по момку, како
добијају они највећи глумци, којима чине такву част, а они се после још
љуте, дојуре са улогом у канцеларију управе, ту расправљање, љутње:
„Ово није за мене”. И сву речитост морају да употребе они у управи, да
им доказују како то баш њима „лежи” и ником другом, али, бадава, глумац
неће, па неће, док не прекипи управи, па подвикне, и после их видите на
проби, уче, али увек намрштени.
А она? Она се никад не би сетила да врати ролу… Нека јој дају што год
хоће, све би она могла да игра… Она просто осећа свој таленат, он кипти,
умела би и да плаче, и да се смеје, и да игра.
Али, ето, они у управи праве се да то не знају, а она, та Мала, колико је
чекала док је добила ту прву улогу собарице.
Одмах је прочитала, ту у ходнику, појурила кући, сва срећна, успут је
опет отворила и читала, и чинило јој се да цео свет зна да је онај табак
хартије, у оним плавим корицама, рола Мале, и док је дошла до куће, она је
већ знала напамет.
У својој собици негде у дворишту, пред малим огледалом, учила је своју
улогу. Пуно је ту било кирајџија, а до њених врата била је једна госпођа
која је имала студента самца… То је био тако леп дечко, публика са
галерије, и њен једини критичар, који је гледао, запажао у оној гомили, а
после је сачекивао пред позориштем, да би је допратио до куће, а кад већ
заједно седе, расправљали су о комаду, о игри глумаца, а он никад није
заборавио да јој удели комплимент за пажа, или статисткињу, што јој је
причињавало толико радости. Њему се увек исповедала, износила му све
своје позоришне јаде, а она их је већ толико имала. Јер, има ли већег јада за
глумицу него кад не добије улогу?
И сад је једва чекала да он дође, да погледа кроз прозор да му се
похвали, и кад га је видела, истрчала је.
- Господине, имам нешто да вам кажем. Добила сам ‘ролу’.
- Је л’ истина? - обрадовао се студент. - Баш се радујем. А шта играте?
- Није богзна шта. Собарица у једном салонском комаду… али да знате
како ћу ја њу да одиграм.
Већ су у њој треперили глумачки нерви, сва је била узбуђена, прочитала
му то, пред вратима, друге су комшинице чуле, све изашле, све се
заинтересовале, и одмах је цело двориште знало: глумица добила улогу…
- Сви имате да дођете у позориште да ме видите - говорила је, баш као
оне велике глумице, пред премијеру, које позивају: „Дођите, имам
изванредну ролу” или „Тешко вама ако не дођете, нећу вас ни
погледати…”
И цело двориште се спремило да дође да види Малу, са друге и треће
галерије, да јој пљескају, да после има и она од кога да чује како је
изгледало…
Дошао је дан премијере… Трема, некаква трема обузела је њу. Треба
мало да се одмори за премијеру, као што раде велике глумице, али она не
може ни да трене… Затворила је очи и види себе: црна хаљина, бела
кецеља, бела капа… „Баш је слатка”, говори за себе. Није јој нико уделио
никакав комплимент, јер је то за њих тако безначајна улога, а они не знају
колико је узбуђење у њеном малом срцу…
Њена гардероба је већ била у позоришту, и она се брзо обукла. Сад чека
своје звонце, но, не може да га сачека, већ је иза кулиса, и ту је за време
целе представе… Није јој потребан ни сценариста, да јој каже нешто, јер
она улете на позорницу са великим букетима…
Срце јој лупа, лупа… Иде од једне вазе до друге, и осећа ноге, осећа ход,
као да нису њене ноге, не уме да корача, неки шрафови…
И једва попустише ти шрафови, она отвори уста, изговори четири
речи… Прве речи на сцени, које се изгубише у сали, преко оних глава са
полуотвореним устима, као оне позоришне маске, и први пут публика чу да
та Мала уме да говори на сцени.
После, друга, трећа, четврта сцена. Она докотрљава онај сточић-бифе,
иде преко бине, њен је стас тако витак, њене ножице тако лепе, публика
мора и њу да гледа, можда ће се неком и допасти; ако нико други, горе је
њен студент, ту је и цело њено двориште, њена прва - класа.
Иза кулиса комешање. Долазе сви из управе, улазе у гардеробу
првакиње, честитају јој. Њој нико не честита, само њене другарице, исто
тако статисткиње, из драмског хора, кажу јој, можда и са мало зависти, да
је она већ добила улогу: „Знаш како си добро одиграла…”
Представа се завршила, она излази журно са њеним „шминкасом”, пред
позориштем је све пусто, сијалице угашене, зграда закључана.
Испод оног позоришног трема изађе студент и приђе јој: - Честитам
вам, тако сте били слатки…
И пружи јој два црвена каранфила.
- О, како сте ви пажљиви. Велико хвала…
Узбуђена је због те пажње, тако мале, али која много значи за њу…
Прва рола, и прво цвеће… Она га меће у наручје, преко леве руке, као што
првакиње носе своје огромне букете, саже се, помириса, журно иде покрај
студента, и све је лепо за њу у том тренутку, све узвишено, ово цвеће, овај
симпатични, сиромашни студент, који је закинуо од вечере да би њој купио
цвеће, макар два цветића, али за њу много значајнија него велики букети
јунакиње…
Она прича нервозно, са оном премијерном нервозом, кад сваки глумац
осећа потребу да с неким разговара, да му деле комплименте, тражи
друштво, тешко му је у самоћи, јер је тек сада за њега важна публика… И
Мала окреће разговор на њену улогу, подсећа се сваког геста, сваке речи, а
студент, разумејући њену узрујаност, ласка јој, и то тако годи срцу мале
глумице…
Двориште је мрачно, са оним олуком на средини, рђаво калдрмисано.
Она се спотакну, он је ухвати испод руке, допрати до њених врата. Она
скиде рукавицу, пружи му ручицу, коју он пољуби и држаше је у својој, као
да не мисли да је пусти… Она поче да је извлачи лагано, али он јој задржа
и стеже врхове прстију, не пуштајући је… Сладак тренутак ћутања и
забуне… Она подиже према њему своје очи, он виде та два тамна круга у
ноћи и лагано спушташе своју главу према њеном лицу, које се није
одмицало. Већ све мање и мање одстојање и топао дах се спојише у први
пољубац…
То је било дивно вече: прва рола, прво цвеће и први пољубац на почетку
глумачке каријере.
Сад Мала добија улоге. Увек по десетак речи, више или мање, собарице
најчешће, а једног дана дадоше јој да игра праву даму у салону… Опет је
тако имала да изговори десетак речи, имала је да се појави у вечерњој
тоалети, са деколтеом. То су били сасвим други гестови, финија дикција,
њој је требало да љубе руку, господа, уз то још један танго.
Сад је била друга нервоза - тоалета, вечерња…. Дали су јој двеста
динара, а шта може да се купи за двеста…? Јадна Мала, трчи по
трговинама, тражи најјефтинију свилу. Сама ће она то да шије код једне
кројачице у њеном дворишту, која ће бесплатно да јој помогне, а она ће јој
дати неку карту за позориште, казаће да је за њену рођаку…
Студент је опет био на галерији. Он је још раније видео тоалету - она
му је показала готову, пре него што ће да је спакује у своје коферче, и сама
је однесе у позориште. Ваљда ће и њој да шаљу гардеробере да јој донесу
тоалету. Имаће она још дуго да носи сама то коферче…
Била је врло лепа у тој својој јефтиној хаљиници, да је чак редитељ
похвалио: „Имате укуса, лепо изгледате…” Како се само она огледала пред
великим огледалом у гардероби! Па јој је помагала и гардероберка да се
обуче, али увек у оној гардероби где су као у некој кошници, где се мешају
чарапе и ципеле, све се испретура, читав дармар од хаљина њихових…
То је била прва представа где ју је критичар споменуо. Не да је о њој
писао, већ само споменуо њено име уз оних неколико других, са
комплиментом: „били су добри” тај и тај, и ту и она споменута поред
њих…
Али, колико среће за њу! Оставила је те новине, јер их је донео студент,
сав срећан.
- О, па већ вас хвале.
Онда су дошли и други успеси. Ишла је улицом, прошле су
гимназијалке, једна је погледа, и рече оним другим:
- Је л’ те да је била слатка у оном комаду?…
До позоришта, она је непрекидно слушала те речи… Учинило јој се да
су је и неки мушкарци нарочито погледали… Један јој добаци комплимент,
и она је веровала да је сигурно гледао у позоришту.
Тако су се низале епизодне роле, свака је доносила понешто ново, а
увек секирације са тоалетама, које би већ почеле да се цепају на четвртој
представи, и пред сваку представу морала је да их крпи… С тугом је
гледала првакиње, њихове тоалете. Једна се хвалила: „Дванаест хиљада ме
коштају хаљине за овај комад…” Јест, али какве су то биле хаљине! Оне су
значиле трећину њеног успеха, и глумица је морала да има тоалете… А
како и за које паре она да купи? Па да је само хаљина, него и ципеле,
чарапе, рукавице, пуно ситница, ташна, цвет, све то допуњава игру, као и
она огрлица око врата…
Јадала се свом студенту, а он је уздахнуо:
- Што нисам богат, ја бих вам све купио…
- Како ви да ми купите, то би требало позориште да ми купи…
Али, у души, она је завидела оним глумицама које имају своје
пријатеље или мужеве, па им они додају за тоалету.
„Кад бих се и ја удала?… Али за кога? За студента. Ох, били бисмо
сиромашни. А он је тако мио, тако леп, она би баш волела да буде његова
жена… А после, да ли би била глумица?
Да ли би он допустио?… А како је слатко на оној бини, колико радости
пружају аплаузи! Ах, да ли ће она дочекати тај дан да онај аплауз буде само
њен, да јој донесе велике корпе цвећа, да је изазивају, да се клања?”
И она би опет кроз онај пљесак чула најјачи од свих - пљесак њеног
студента.
У њој је пуно комбинација, борбе између љубави и сцене, пуно ситних
болова, који прате живот глумице од почетка.
И увек једно исто: само да добијем велику ролу… Па зашто јој дају?
Она тако лако учи, она на проби научи улоге свих глумаца само слушајући
их. Она не би никад допустила редитељу да јој каже, као оној јунакињи:
„Молим вас, научите вашу ролу…” Још је моли, а она тако јетко
одговара:
„Добро, добро, научићу…” Па она једна неће да глуми, него само
маркира, само говори текст, јер неће да замара грло, чува се за премијеру, а
редитељ не сме ништа да јој каже. Зато се на њима малима искале, изгрде
их, муштрају их као основчиће, чак их грде и гардероберке и сценаристи,
сви, сви. А оне су све тако добре, послушне, умиљате, биле би у стању
свима у управи да направе наклон и пољубе руку… И они никад да им дају
велику улогу него само тако.
Па ипак, деси се неко чудо да и оне мале добију главну улогу.

***

Тако је и Мала неким чудом добила главну улогу.

Играла је епизодну улогу у једном комаду, и док је слушала јунакињу
непрестано је уздисала: зашто мени не дају да играм ту јунакињу? Пред
оним својим малим огледалом понављала је главну улогу, преслишавала се
и пред студентом, уверавала га да би боље одиграла од оне првакиње…
И баш пред премијеру разболи се првакиња.
Шта сад да раде? Представа распродата. Како да се одлаже? Управник,
редитељ, директор драме, сви љути, генерална проба не може да се одржи.
Откуд баш сад да се разболи?…
У тим околностима Мала изађе смело пред управника:
 - Ја знам целу њену ролу напамет, дајте мени да играм. Управник се
запрепасти: „Гледај ову малу, како је дрска…” Али она наваљује:
- Ево, да пробам неке сцене, слушајте, ако не ваља, ви не морате да ми
дате.
И дрско и смело, Мала поче да игра, унаоколо сви гледају, погледаше се
и управник и редитељ, слегнуше раменима, дошапнуше један другом:
„Изгледа да ће бити добра…”
И Мала на јуриш доби улогу…
То је био њен тријумф…
Вече за којим чезне свака глумица. Њој упућени аплаузи, њу изазивају,
клањање, галерија се ускомешала…
А кад се заврши комад, и одјекну последњи аплаузи, сценариста приђе
и даде јој пред публиком букет…
То је био букет од цвећа са пијаце, направљен код куће, са скромним
цветићима, али сваки онај цвет као да је кроз мирис исповедао искрену
љубав сиромашног студента…
Она је већ изгубила главу од среће… Сви јој честитају иза кулиса, сви су
просто запрепашћени њеном игром, она прима та честитања у гардероби, и
то не у оној где су биле као у кошници, већ у другој, лепшој, где је само
неколико њих, и она сама пред својим огледалом… Долазе из управе,
прилази јој управник, честита, а што то значи за глумца! Сви они очекују
тај стисак његове руке, оне речи „добро, врло добро, одлично”… јер он не
даје тако лако комплименте, њему није потребно да заварава глумце
похвалама; а сад хвали Малу, сасвим искрено, врло задовољан.
А пред позориштем је опет сачекао њен студент, сав у грозници као и
она, пун треме, организатор клике, луд и он од одушевљења, јер та велика
глумица, то је његова љубав, само његова Мала.
А сутрадан критике, похвале, величање, читави ступци о њој, па кад
критика одјекну у публици, сви навалише у позориште, да уживају, да
аплаудирају…
И за једну ноћ, чудом неким, Мала оствари свој сан, и постаде -
позоришна првакиња.
Сада више нема препреке за њену каријеру. Има само једна - њено
сиромаштво.
Добила је већу плату, нашла је и лепши стан, и то је била прва туга
студента, кад су се растајали у оном дворишту. Он ју је увек дочекивао, увек
допраћао до куће, увек био њена љубав.
Мала није више пролазила кроз живот незапажена. Са свих страна, на
улици, у друштву, обасипана је комплиментима, и она је почела због тога да
пати. Бити тако слављена, а немати људски ни тоалете, ни ципеле, увек
тешкоће око хаљина за сцену, задуживање код трговаца, цвокотање зими у
оном танком зимском капуту… Све то било је у дисхармонији са њеном
славом.
А она је расла. Добијала је већ ласкава писма од обожавалаца, букете
огромне да их је једва држала у наручју, и оне велике корпе, које су јој
досезале до рамена. А на другој страни, крпљене тоалете, поцепане ципеле,
јефтину свилу, преправљене шешириће.
И тад се појави „Он” - богаташ, антипатичан, али богат, и то у тренутку
кад је она лупала главу како да са овом сумом новца сашије тоалету за нови
комад. Јер ту је требало имати и пењоар, и пиџаму, раскошну тоалету, две-
три вечерње… Ах, баш толико тога…
И Мала упаде у душевну борбу… На једној страни он, њен скромни
студент, са својом топлом, великом љубави, на другој тај богаташ, који је
дарежљиво отварао свој буђелар и пружао јој новац за тоалете, од којих је
зависила трећина њеног успеха и њена каријера.
То је била борба између позорнице и љубави, борба коју преживљава
свака глумица, а позорница је увек јача.

***

Сада је грмела сала од аплауза. Никада Мала није доживела толики

тријумф. Она је сва блистала у раскоши својих тоалета. Даме из ложа с
дивљењем су посматрале кроз лорњет њене огртаче, пиџаму, скупоцене
вечерње тоалете… Она је била на позорници као принцеза, опијена својом
лепотом и успехом…
А на галерији је стајао студент… Његове руке су биле наслоњене на
гвоздену ограду, и док су други пљескали, он је грчио прсте, стезао ону
гвоздену полугу… Било му је и на души ледено, као што је гвожђе било
хладно… „Откуд јој ове тоалете?… То је скупо…” Све је погађао, све је
наслућивао…
Кад су се угасиле све сијалице, последња изађе Мала. Ишла је брзо, у
скупоценом мантилу… Дође до ћошка и застаде… Из једног аута изађе брзо
један елегантан господин. Он јој притрча, ухвати је за руку, поможе да се
попне у ауто… И баш кад је хтео да крене, изађе из једне сенке студент и
стаде на ивицу тротоара, баш испред аута… Мала га угледа, клим- ну му
главом, загњури главу брзо у јастук, и ауто одјури…
„Бедница!” шапутао је студент, стегнутих песница и згрчена срца од
бола…
У ауту, господин се наже, ухвати јој ручицу, пољуби и прошапута:
- Били сте сјајни!
Мала не одговори ништа. Загледа се у свој велики букет од каранфила,
и сети се оних првих каранфила, онда загњури главу у цветове, као да хоће
да их помирише, и остаде дуго над тим букетом, да би сакрила сузе које су
оплакивале искрену и топлу љубав њеног студента, коју је морала
жртвовати због своје каријере.
 АКАДЕМАЦ ЖРТВА ИНТЕРВЈУА

Енергично куцање на вратима. Ах, тако само куцају нежне женске

ручице, нервозне и нестрпљиве од зиме и чекања. Још нисам ни ручала. Ко
ли то може бити? Отварам врата. Преда мном висок младић, висок као
гренадир, с лепим плавим очима. Академац.
- Ви сте госпођа М…
- Да, ја сам…
- Опростите што сам овако рано дошао, али тако сам желео са вама да
се упознам.
- Мени је врло драго. Академци су баш златни. Изволите.
- Ми вас сви тако обожавамо.
- Ох, то је дивно имати толико обожавалаца.
- И ја сам решио, по сваку цену, да се упознам са вама. Ви тако добро
познајете нас академце и наш живот. Откуда нас тако познајете?
- Боже мој, па доста је видети вас и на улици, па осетити шта се скрива
иза ваших очију… Ето, и вас сада кад гледам, све могу да прочитам.
- Па шта можете да прочитате?
- Да сте удварач, волите флерт а кад постанете потпоручник бићете
врло опасан и врло неверан мушкарац.
- И још?
- Да сте ви један од оних који задају бол шипарицама а ја добијам од
њих писма, као пре неки дан од једне Дуњице.
- Јесте, ми умемо да будемо врло горди. -А зашто?
- Јер смо схватили да кад много трчимо за девојкама, оне нас муче и
завитлавају, а кад смо хладни оне нас више воле…
- Али како ви долазите до познанства? Ето, данас имате излаз само до
четири сата. То је врло кратко време.
- Има пуно начина… Дансинг, корзо, жур… - И разуме се, увек имате
по два-три флерта.
- То је врло практично. Ако се једна девојка наљути па неће да изађе на
корзо по месец дана, зар да ми тугујемо… Одмах прелазимо у другу улицу
покрај другог прозора…
- Али то практикујете ви, наредници и поднаредници. Али, они мали су
већ скромнији. Знате шта сам ја опазио на корзоу? Каплари увек шетају у
групама. Иду њих тројица-четворица и више… Поднаредници су већ по
двоје и мање их има на корзоу. А вас наредника најмање… Ви се, свакако,
изгубите по кућама…
Плаве очи лепог академца се враголасто смеше. Наједном се уозбиљи,
погледа ме и проговори прекорним гласом:
- Тако сте нас омаловажавали у оној приповеци ‘Божични пуцањ’.
Казали сте да на нама вреде само панталоне и лаковане чизме.
- А тако, ви сте то схватили као да сам хтела да вас омаловажим? Не,
никако. Ја сам хтела да изнесем уображено прецењивање једног студента,
иначе ја знам да сте ви вредни као највреднији студенти и да се можда ни у
једној школи не учи као на Академији.
- Тачно, ми много учимо.
- И занимљив је, ипак, ваш живот на Академији. Устајете сигурно у
пет?
- Пет и четврт. Кад звоно удари по четири пута.
- Онда сте мало љути… То је једина ваша пргавост када вас отргну иза
сна.
- Да, и довољно ми је да ми други стане на ногу па да се посвађам. Али
то је све тренутно. У пет и три четврт смо сви у трпезарији… И после
доручка половина оде сва срећна због разговора.
- Ах, ти ваши рапорти. За сваку ситницу, откинуто дугме, рукавице,
шапка неуредна… Али зато сте тако чисти и елегантни, што на сваку
ситницу пазите… А кад почиње учење?
- У осам, па смо до дванаест и четврт сви на часу…
- Јесте ли вредни ђаци?
- На Академији мора да се учи. Није то као у другој школи, кад хоћеш
седнеш, него је одређен час учења и свако мора да ради… А после долази и
јахање…
- То сви волите.
- Практичне вежбе освежавају.
- И дају вам прилику да прошетате кроз варош. Ви сте, свакако, тако
високи, у првом реду.
- Има нас доста, па се мењамо, није лако водити параду. Време брзо
пролази у разговору.
- Ах, ви нисте ручали. Молим вас ручајте, ја ћу нешто да читам.
 - Не, ручаћу кад ви одете. Боље ми причајте о вашим друговима…
Сваки сигурно има по неки надимак.
- Па ви све знате.
- Чак и надимке. Хоћете ли да вам их кажем?
- Молим вас…
- Сердал Јоле, Јеж, Драгец, Турчин, итд. Као у сваком интернату. Да
нема задиркивања не би било ни веселости.
- Код нас у заводу нема меланхолије.
- Сем кад је неко несрећно заљубљен и дуго ишчекује писмо… Или је у
притвору.
- Притвор није страшан… Певамо, свирамо, веселимо се… Навикли смо
ми на то…
- И што год сте старији, све сте више у притвору… Прве године највише
излазите, друге мање, треће врло ретко.
- Али онда је излазак још слађи… Лепи академац погледа на сат.
- Ах, три сата а ви још нисте ручали.
- Не мари. Тако сте ми дали леп интервју.
- Интервју?!
- Да, бићете жртва мог интервјуа…
Његове велике црне зенице, као два мерџана, утопљене у плаветнило
дужица гледају ме изненађено…
- Разумем ваше изненађење… Помоћник одељења узима лист, чита,
врти главом: ‘Ах, пронаћи ћу ја тога што даје интервјуе’… И као да га
гледам, како нас све посматра и тражи те лепе плаве очи… И чуди се, где су
те лепе плаве очи, он не може ни једне лепе да пронађе… Разуме се, да је
женско помоћник одељенског, одмах би пронашао те очи…
-Ах, што сте ви ђаво…
- И онда морам притећи у помоћ одељенском. ‘Драги господине, не
љутите се, ваш академац није ни слутио да ће овај разговор бити
одштампан. Ако треба некога да изведете на рапорт, то можете само
мене…’ Ах, сад морам ићи.
Устаде жалостан.
- Хоћете ли ми допустити да вас опет посетим?
- Једне среде, кад имате излаз, дођите на мој жур, са вашим
друговима… А сад журите да не одоцните… Шта ћете сад да радите кад се
вратите?
 - Пресвлачимо се у старо одело и идемо на рапорт.
- Па шта радите на рапорту?
- Пребројавамо се. Да није ко закаснио…
- Ја бих вас све на други рапорт извела. Не да се пребројавате, већ сваки
да исприча шта је то после подне радио и како се забављао.
- То сви не бисмо смели рећи.
Плави академац галантно љуби руку и, као уредан ђак, одјури у завод,
да не би закаснио.
 НА КОЈИ НАЧИН ДА СЕ УПОЗНА СА ЊИМ?

То је питање непрекидно мучило Перку. Зна га већ толико времена,

видела га је први пут с јесени, па је дошла зима, пролеће, лето и опет јесен -
и никако са њим да се упозна. Узалуд су му њене очи говориле да јој се
допада, тако нешто је осећала у његовом погледу, али је он остајао упоран,
као да му ствара задовољство да је погледа, насекира, прође покрај ње и оде
даље.
Страшни су некад мушкарци. За њих то није ништа погледати једну
жену, али за Перку, то је било, ништа мање, него да цео дан мисли на тај
поглед.
И да размишља како да се упозна са њим.
Мислила је прво: испустиће пред њим ташну. Он ће се сагнути,
дохватити је и рећи:
- Изволите. Она ће на то:
- Хвала, господине.
А после, шта би после казала? Сад је најважније како да настави
разговор. Могла би рећи:
- Немојте мислити, господине, да је ово женски ‘трик’…
- Какав ‘трик’?
- Па то што сам испустила ташну. Један господин ми је причао да жене
пред мушкарцем испуштају марамице, сунцобране, ташне, пакетиће, кад
хоће са њима да се упознају… И ја зато не бих пред вама нешто намерно
испуштала.
Он би на то морао да запита:
- А зашто баш преда мном не бисте испустили? Ја бих се на то
насмејала…
- Зато што сте сувише озбиљни и намрштени.
Он би се насмејао.
- Ја, намрштен?
И тад би се разговор наставио, он бисте се сигурно представио, и то
прво, најважније, упознавање са њим, било би учињено.
План је већ био готов, кад, до ђавола, једна пријатељица јој исприча:
- Замисли, испустих ја марамицу пред њим, он је погледа, погледа и
мене, и толико је био дрзак, да се није ни сагнуо да је дохвати, већ прође
покрај мене…
То се исто могло и њој десити и тај план је потпуно одбацила.
Сад Перка по читаве сате мисли поново о упознавању, а свака девојка је
врло енергична, и кад нешто науми, мора да оствари. Она не попушта у
борби, јер из искуства зна да побеђују оне које умеју да изврше јуриш…
„Да ли да му напишем писмо? Не. То нећу…”
И како? Што је најинтересантније, она му не зна ни име, ни презиме,
ни професију, апсолутно ништа. И са оном женском детективском
природом, проучава његов положај по оделу, понашању. Богат није, али
није ни сиромах… Елегантан је, мада нема много одела. Припадао је оној
групи од око седамдесет процената мушкараца, који шију једно одело с
јесени, друго с пролећа, чувају га, често пеглају, настоје да имају једне лепе
летње ципеле, модеран шешир, модерну машну, нису фићфирићи, већ
младићи који или студирају, или се баве неким послом. Његову професију
није могла да одреди. Час јој се чинио као неки банкарски чиновник, час
само чиновник у неком министарству, час студент.
Оно што јој се највише свиђало је била његова озбиљност. Гледао је и
друге жене, видела је, али се није ни једној насмешио. То ју је тешило и
чинило јој се да њу најдуже гледа. И то јој је давало неке наде, инспирисало
за те планове о упознавању.
И једном, при растанку са једном пријатељицом, наиђе баш и он, она
пође два-три корака, окрете се ка пријатељици, добаци јој гласно:
- Ја идем сутра у позориште, дођи и ти, баш бих волела да дођеш. Узми
место до мене. Моје је 115.
Он је то чуо и она је хтела да он то чује. Мислила је: може се лако
десити да он дође и седне до мене. Да је она мушкарац, сигурно би тако
учинила. Одмах би одјурила до позоришта и тражила место 114 или 116.
Ако ту не би било, онда у близини, да би видела своју симпатију.
Те вечери припремала је врло брижљиво своју тоалету, хтела је да буде
лепша него икад, јер се надала. Чему? Ни сама није знала, није смела да
верује а опет је очекивала. Дошла је баш у оном тренутку кад је разводник
затварао врата и светлост се гасила у сали… Ушла је, села на своје место, и
погледала око себе. С једне стране седела је једна проседа дама а са друге
стране дебели господин.
Њега нигде ни од корова.
 Била је љута. Тамо на позорници говорили су нешто, а она је говорила
себи: „Зар није могао да дође? Баш сам му напоменула…” Један други глас
јој је шапутао, да би је утешио: „Можда је имао нека посла…” Посла? Каква
посла. Ма шта радио, мушкарац је слободан у осам. Није хтео да дође. Зато
га више неће ни погледати… То је свршено.
На позорници се одвија представа. Њена љутита бујица мисли одлази,
она почиње пажљивије да слуша, мало умирена, и „он” се губи из њене
свести. При повратку кући, док се свлачи, оставља своју тоалету, она је већ
мирна, већ заборавља ону своју одлуку да га неће погледати. Уследило је
једно правдање: „Ко зна да ли је имао новаца? Можда нема ни одело за
позориште?… Шта, нема одела?!”, наљути се она. „Оно тегет му је лепо.
Нису сви у смокингу…”
И тако мисли налећу, једна га оправдава, друга напада. Ипак, изводи
закључак:
„Не умемо ми девојке да мислимо. Зовнемо тако у биоскоп мушкарца.
Сиромах, ако нема новца. Ето и ја, лако ми је, купила карту девојка, па хоће
да и он купи карту…”
И сада је сасвим оправдан, њена одлука поколебана, а план о
упознавању опет на дневном реду.
То је непрестано мучи. Како да га не види ни са једним њеним
познаником? Бар да преко некога дође у контакт с њим.
И занима је како му је име. Волела би да се зове Бранко. То му тако
одговара… Али кад би био неки Сима, Жика? Ух, то су старомодна
имена… Дала би му још и име Љубиша… Сташа јој се не свиђа. Не изгледа
јој озбиљно. Или, на пример, Мима. Боже, што је глупо тако звати
мушкарца. Чисто звучи као кад би се казало мама, али не оштро, него
отегнуто, што значи шоња. Више би волела да је Бошко, или Бора… То личи
на мушко име… Како некад родитељи дају глупе деминутиве. Зову
мушкарца Боби. Тако се само може звати куче.
Овај њен дечко мора имати мушко име. Волела би кад би се звао
Градимир. То је лепо, онда би га она звала Градо…
Што га никад нико не викне на улици: „Еј, Градо, или како буде, чекај
нешто да ти кажем!”?
Узалуд се она нада и чезне за њим, толико чезне, да ће се још
разболети. Постала је каприциозна и меланхолична. И зажали што није
мушкарац. Ах, то право што имају мушкарци да трче за женом, то се не да
надокнадити. Ето, он има право да потрчи за њом, да јој приђе, заустави је:
„Пардон, госпођице”… А како би она смела њему да каже: „Пардон,
господине”? Још да је исмеје и понизи… Може да исмеје и жена мушкарца,
али то њему не може ништа да науди, може да га и не увреди, он је на то
навикао… А жена, њена сујета, како би то поднела? Мушкарцу се одмах не
би допала због те слободе. Он не би схватио да га она воли, да је зато
пришла, већ би то схватио као наметање, насртљивост и то одбија
мушкарца од жене. А сиротим девојкама ништа друго не остаје, него да
уздахну, погледају, насмеше се, окрену, или пишу писма…
А она је урадила још и ово. Шетала је са једном пријатељицом. И она
некако смисли и удеси да баш у његовом правцу изговори ове речи: „Ох, ја
га много волим”… А тај што га воли био је један њен шеширић, али она је
направила алузију на тога назови Граду.
Он је чуо, а она је очекивала дејство тих речи. И ништа. Прошао је,
погледао је и отишао.
Глупак један, уображенко! Да, уображен је. И уколико је он
уображенији, толико је она луђа за њим.
Иде улицом, пролазе толики мушкарци поред ње, она их погледа
механички и преко тих двадесет глава, увек тражи она два лепа ока, да се
сусретне са њима.
Можда је она плашљива, можда и горда. Ко зна? Али она једно зна, она
је глупа. Да, то је глупост, чезнути и уздисати. Сва се претворила у чежњу
за њим. Да ли још има овако глупих девојака? Има, сигурно. Све смо ми
сентименталне. Прича се, модерна девојка. Какав модернизам? Ваљда зато
што играмо танго, тенис, шетамо саме, посећујемо биоскоп и љубакамо се.
А све плачемо, плачемо, просто некад цвилимо за мушкарцем. Ја не
цвилим, али се љутим, уздишем, хоћу нешто, а не смем… Зар бих ја за себе
смела рећи да сам модерна девојка кад годину дана немам начина да се
упознам с једним мушкарцем. Па то је исто као у осамнаестом веку… Ми
све, девојке, имамо помало у себи нешто из тог века. Разликујемо се од
девојака тога доба по томе што ћемо изаћи и по киши, и снегу и ветру.
Ето, и онога дана када је страшно фијукао ветар, онај бесни, неуморни,
што се увија око кратких сукњица жена, шиба им ноге, скида с главе
шешириће, Перка је изашла. Испред ње иде једна дама. Ветар се окомио на
њу, око ногу, сукњице, шешира, скида га с главе, он полете, а за њим
полетеше мушкарци.
 Једна идеја јој сину. Ох, кад би тако полетео њен шеширић с главе, а он,
тај њен Бранко, или Града, наиђе, па полети за шеширићем.
Читава конверзација отпоче у њој…
- Ох, вас је баш намучио мој шешир…
- Није то ништа…
- Извините, молим вас. Баш је грозан овај ветар. Свакако да би се тада
представио.
И он наиђе, а њен шеширић, као за инат, учврстио се на глави као да је
лепком прилепљен. Ништа, баш ништа се не деси.
Глупо, глупо је све. Чак и ти погледи. Шта је то? Погледам га, погледа
ме, а прођемо једно покрај другога. Постаје већ и досадно и нервира. Да је
нешто ново, нека промена, неки доживљај. Ма какав догађајчић, само да му
чује глас…
Глас? Боже, да ли он говори, каква ли му је дикција…? Кад би шушкао
или муцао, како би се разочарала. Дикција може да убије најлепше очи…
Перка воли мужеван, дубок глас, фину дикцију, без примеса локалног. Ови
Београђани сви лепо говоре. Али не они што се мазе, афектирају, као
женско. Не, мушкарац мора имати и мушку дикцију. Да се осети у њему
енергичност, темперамент.
Она ништа не зна о овоме мушкарцу. Нити ће га икад чути… Све је то
глупо. Питање је и то: „Да ли је он воли? Воли?”
То је оно последње. Прво је: да ли му се допада? То је могуће, она је
лепа, њу сви гледају, гледа је и он, дрски су према њој, трче за њом, само он
није дрзак и неће да потрчи. Зашто? То је мучи и то што је мучи ствара
њену чежњу. Као да овај зна све тајне којима се осваја жена. Нити говори,
нити трчи, а осваја да би му позавидели на успеху сви они који трче за
њом… То њу не весели, чини јој се да нема ни један једини успех, кад не
може њега да освоји. Освоји? Какво освајање?! Она нема начина са њим ни
да се упозна. А свуда га је тражила. На матинеу, по биоскопима, у
гардијском дому, чак на Велики петак, пролетос, два сата је одстојала у
цркви, у нади да ће он наићи, јер мушкарци тада долазе у цркву, можда
један, једини пут у години. Али и ту га није видела.
Само га виђа на улици и нигде више.

***

Перки је дошла у госте другарица из унутрашњости. Упознале су се

летос у бањи и спријатељиле како само могу младе девојке. Одмах су
испричале једна другој све своје тајне. Њена пријатељица Лила је била
заљубљена у једног свог земљака, који је радио у Београду као инжењер,
волели су се много и родитељи, и његови и њени, желели су тај брак.
Дошла је у госте Перки и сад ће је упознати са њим. Још у бањи
говорила је о њему са обожавањем и чим је стигла у Београд, већ сутрадан
пошла је са Перком у шетњу да се нађе са њим, јер је он требало да је чека
код
„Москве”…
Ишле су весело, причале, смејале се, као све младе девојке.
- Тако волим што си дошла - говорила је Перка.
- А и ти мораш код мене доћи. Моја мама те много воли. Ах - узвикну
она - ено га Мића!
Перка погледа, застаде, нешто као да јој се следи у грудима, па онда
нека топлина јурну у образе, и она застаде, укочено гледајући младића.
То је био њен Бранко или Града, а сад Милутин Јанковић или, како
узвикну Лила, Мића…
Сва срећна, Лила је говорила:
- То је Мића, ово је моја пријатељица о којој сам ти причала. Перка
пружи руку и прошапута:
- Ја из виђења познајем господина.
- Да, и ја вас… Пођоше све троје…
Перка је ћутала покрај њих, са неким тешким болом у грудима. Била је
то љубомора и бол, некаква туга и разочарање… Он воли другу, и то њену
пријатељицу, зато јој није ни прилазио… иако га је она онолико гледала…
Како је срећна ова Лила… И тада погледа своју пријатељицу, да види која
је лепша од њих двеју и зажеле да она буде лепша од ње и замрзе ту
паланчанку, која је била јача од ње и држала у својим рукама срце овог
лепог мушкарца. Шта му се на њој толико свиђало? Хтела је да види какав
му је укус. И нешто радосно блесну у њој, злурадо, пакосно.
И он је мене гледао, више него обично што се гледа. Ми имамо једну
тајну, тајну тог гледања и тих немих погледа, који су ипак речи, јер
говоре… Он је њој говорио очима да му се допада. Да, то је могла да осети.
Допадала му се. Она је то већ схватила као једно мало неверство. И то
неверство је била једина веза између њих, коју је она хтела да учврсти,
оживи. Она хоће да он њу превари, хоће да га отме од ње. Она има на то
права, јер није слутила да је он симпатија њене пријатељице, и колико њој
припада исто толико је и њен, јер га је она у својим мислима присвајала,
обожавала, волела, чезнула за њим… И зар сад све то да сруши? Зашто?
Због своје пријатељице… Оне су сад супарнице и пријатељства нема више.
Сад ће се борити око њега, па која победи… Да ли ће само моћи, то је
питање. Да ли су они његови погледи само десети део оне љубави, коју је
имао за Лилу? На чему она може да заснива те наде? Да ли само на
његовим погледима, које мушкарац баца на сваку жену? Он не може без
тога да живи, једну чува за себе, а све друге мами и ласка му да га гледају…
Можда је и она ласкала његовој мушкој сујети. Само ласкала… Ох, ако је
то. Не, то није. Она хоће да види, окреће се, погледа његове очи, задрхта,
збуни се, окрете поглед да сакрије збуњеност од Лиле… Она хоће да он то
види, да осети њено узбуђење. Сад је он ту, у домашају њених чари, њеног
гласа, усана, даха… И она га слуша, мужеван глас његов, дубок, топао… Све
је као што је замишљала о њему… И опет је све далеко, и сад мање него
икад зна шта је у његовом срцу… Лила поче да прича, сва срећна, а они,
обоје, ћуте, и то што он ћути, њу збуњује. Зашто ћути, шта је у њему? Да ли
се осећа као кривац или као њен саучесник? Да ли се он боји њене близине,
да ли због тога није хтео да јој приђе?
О, ако је то, она ће бити најсрећнија, она ће га отети. Мора га отети…
То је једини мушкарац који се њој допада и она има права на њега. Само
ако он буде хтео полагати своје право на њу. То да дозна, само то.
Растају се, он их је испратио до куће, пружа руку Лили, љуби је, узима
Перкину, приноси својим уснама, и она осећа један топао стисак руке, мек,
дискретан. Опијена је, улеће у кућу, сад је весела, сад она прича, онај стисак
његове руке сву је прожима, узрујава, хтела би да пева, да плаче, загрли
другарицу, љуби је, говори да је срећна што је дошла. И Лила је срећна, обе
испуњава нека мисао, мисао о љубави, и у ту љубав уплиће се један човек,
за кога ће оне да се боре, при том једна не зна сву опасност која јој прети,
не зна шта је данас учинила. Колику фаталност њој припрема тај сусрет…
Легле су у постељу, сан их хвата… Реченице су све ређе, и Лила се већ
утишава. Опет се буди, говори:
- Је ли да је диван?
- Диван је.
- Ти си га виђала. Реци ми искрено, је ли скроман? Могла си да га
оцениш.
 - Врло скроман. Нисам га никад видела ни са једном девојком.
- Ах, знам да ме воли. Ти ћеш ми сада причати све о њему.
- Хоћу…
Лила ућута, а Перка још лежи будна. Ковитлац мисли јој је у глави
рађао љубомору и завист… Да ли да га отме, да ли да га напусти?… Зашто
да га напусти? Она има исто толико права да воли као и ова Лила. Има
права. Али, ако он према њој ништа не осећа? Какве је доказе дао о својим
осећањима? Само погледе, и вечерас овај мало јачи стисак руке. Шта је то
значило, шта је тиме хтео рећи?
Један ауто пројури улицом, затресе кућу. Лила се промешкољи у
постељи, зовну је:
- Перка, спаваш ли?
- Не спавам.
- Знаш, хтела сам да ти кажем, добила си комплимент од Миће. Вечерас
кад си ушла у апотеку, а ми те чекали на улици, он каже: ‘Симпатична
девојка’.
- И он је симпатичан - прошапута Перка. Ућуташе, опет, после
неколико реченица…
Лила се окрете на другу страну, Перка помисли: „Не спава, мисли на
њега. Ниједна не може да спава због њега. ‘Симпатична девојка’, понови у
себи. Зашто јој је то казао? Можда да јој учини задовољство што сам њена
другарица, а можда је осетио потребу да јој каже један комплимент за
мене… Ах, не могу да га заборавим, не могу, не дам га, отећу јој га…
Отети? Да ли је могуће… Он њу воли, а ја му се можда допадам… Зар тога
нема у животу? Желео би да се проводи са мном, а њу ће узети за жену. Да
ли сам ја јача да њу истиснем?… Не, ја нећу ништа подмукло, ја хоћу све да
јој кажем, да јој се исповедим. Рећи ћу јој:
‘Волим га, нисам знала да је то твој Мића, заљубила сам се у њега, ја ти
морам рећи. Морам…’
Зовну је:
- Лила!
Она не одговори. Лила је спавала.
Перка се окрете на другу страну. Којешта, зашто да јој причам, зашто да
се исповедам? Она ће отићи, он остаје, и ја остајем. Сад се познајемо,
видећемо се, ко зна како ће се све развити…
Опет се нервозно окрете у постељи, погледа Лилу. Она је спавала,
сијалица је бацала снопове светлости на њено лице. Била је лепа. Перка је
посматрала. „Наивна је и искрена, била бих рђава кад бих јој га отимала.
Не, нећу јој га отети. Она има више права на њега… Ах, како је срећна.
Зашто то да буде њена љубав, зашто баш он, што није неко други?… Због
чега баш тај лепи младић за којим толико чезнем?…”
Осети бол, нешто јој стеже грло, она затвори очи, загњури главу у јастук
и заплака, заплака борећи се између љубави и пријатељства.
 ИСТОРИЈА МАЛЕ ЧИНОВНИЦЕ

У предсобљу човек стави црну маску на лице, нагло отвори врата и

упаде у гарсоњеру свог друга.
- Погледај, зар не изгледам сјајно? Нико ме неће препознати. Наједном
се трже.
- Шта, ти још ниси готов? Па шта чекаш? Хајде, брже се облачи.
- Не, ја нећу да идем.
- Гле, шта се сад ту измотаваш? Зашто да не идеш? Па ти си ме и терао
да идем на овај маскенбал.
- Јесам, али нисам знао да ћу бити овако нерасположен.
- Немој да тераш комедију. Какво нерасположење?
- Богами ти кажем да не могу да идем.
- Па добро, објасни ми зашто не можеш да идеш.
- Ево, прочитај ово у новинама… Не, не то, већ ово о самоубиству.
Младић у костиму за маскенбал је читао: „Десанка Јовановић извршила је
самоубиство, попивши већу количину сублимата.”
- Па какве ти везе имаш са овом Десанком?… Да није то била нека,
онако твоја… А, сигурно си је упропастио, па јој је пало на памет да се
убије…
- Немој да говориш глупости. Ја никад нисам упропашћавао девојке…
Немам за то потребе…
- Онда је била заљубљена у тебе.
- Тако нешто, можда…
- И ти сад патиш што се она убила! Глупости! Ако би се све девојке које
се заљубе у нас убијале, их, што би ту било пуно самоубистава…
- Остави, молим те, нисам расположен за шалу. Није се убила због
мене, ту је више социјални узрок, али се осећам помало кривцем, осећам
жалост према тој девојци, која је једна од оних што неопажено пролазе
покрај нас мушкараца, ми их и не видимо, трчимо и забављамо се са
којекаквим кокетама и кокотама, које нас пљачкају и пумпају, а покрај нас
пролазе младе девојке, истински заљубљене, префињене душе…
- Шта ми ти сад ту сентименталишеш? Фина душа и не знам шта још.
Жена је жена, све су једнаке, све једно те исто желе…
 - Вараш се. Нису све жене исте. Ми хоћемо тако да их гледамо, зато што
у њима гледамо само женку и ништа више.
- Па добро, у чему је ствар? Испричај ми. Младић погледа на сат.
- Имамо још времена, ајде причај… Где си се упознао са том
Десанком?
- То је била једна млада, симпатична девојка, коју сам увек сретао, у
једно исто доба дана, на једном мосту. Мислио сам да је нека чиновница
која сваког дана у исто време излази из надлештва, и како сам и ја излазио
из канцеларије, морали смо се срести. У почетку је нисам ни опажао. После
ми је пало у очи да ми она увек добаци по један сентиментални поглед…
Помислио бих на њу само тада кад је сретнем, а чим бих се удаљио,
заборављао бих је… Колико жена нам добаци разне погледе, зар може
мушкарац свих да се сети? Кибицовање је забава и разонода на улици,
тренутна само, и док се окренеш ти већ тражиш друге очи. Али, кад срећеш
једну исту особу стално, ти се навикнеш, и очекујеш да је у том тренутку
видиш. Није била од оних девојака за којима ћеш да потрчиш, и које те
импресионирају на први поглед… Гледао сам је онако као кад гледаш из
трамваја излоге, читаш по стоти пут фирме, некад ми се чинило да чак и
заборавим да је погледам. Нисам имао нарочитог интереса за њу, више сам
је гледао да видим да ли она мене гледа, него што је мени чинило
задовољство да ја њу погледам. Никад ми није падало на памет да пођем за
њом, чак ни да је пратим, да склопим познанство. Пролазила је покрај
мене, као стотину других жена, не издвајајући се ничим, ни неком
упадљивом тоалетом, нити лепотом. Знао сам да ће ме увек погледати и
толико сам могао да јој узвратим, тек поглед. То ме ништа није коштало.
Једне вечери, враћајући се из канцеларије, опет се сударили са њом.
Она застаде мало, сва збуњена, ја пођох један корак, онда се окретох, окрете
се и она и бојажљиво изговори:
- Пардон, господине…
- Изволите…
Ја јој приђох…
- Ви сте нешто желели, госпођице…
Она је стајала сва збуњена и једва промуца:
- Опростите, знам да ће вас изненадити моја слобода, али ја сам
желела… Желела сам са вама да се упознам…
- Мени је пријатно - одговорих ја каваљерски, мало сам био и
изненађен и одмах сам помислио: „Гледај, па ово није нека светица, кад
она прва прилази мушкарцу…” Погледах је мало боље и видех да је то лепа
девојка. Имала је дугуљасте црне, меланхоличне очи, косу са плавкастим
сјајем, правилан носић, фина сочна уста… Да бих је ослободио, почех
разговор:
- Ја вас често виђам, ви сте сигурно чиновница?
- Да, чиновница… Вама је сигурно чудно што сам вам пришла, али ја
сам желела да се упознам са вама, тако сам прижељкивала да чујем ваш
глас…
Ја се насмејах. И сад ја почех са комплиментима и лажима:
- И ја сам вас опазио и тако сте ми се допали, питао сам се ко сте и
више пута сам хтео да вам приђем… Она је слушала и прошапута:
- Како вам је мек глас, говорите, говорите још…
Застадох у сенци једне куће… Она ме је гледала меланхоличним
очима… Сва се стресе, покри очи, онда спусти руке и погледа ме…
„Ово је нека хистерична девојка”, помислих у себи.
Она ме погледа и проговори неким тихим безвучним гласом:
- Како имате лепе очи!
Тај њен комплимент даде ми слободе. Стојећи испред ње, ја ухватих
њене руке и стигох - ух…
- Дајте да ја видим ваше очи…
Унесох јој се у лице и осетих како сва задрхта и стресе се… Отрже
руке, пође неколико корака, онда застаде наслони се на једно дрво…
- Ах, тако ми је тешко - шапутала је. - Опростите, тако сам узбуђена… И
опет ми се загледа у лице, раширених очију, изненађених, чудних…
- Зашто сте узбуђени? - питао сам шапатом, прилазећи јој све ближе.
- Зато… зато… ах, оставите, не могу да кажем. Збогом.
- Ах, не, хоћу да ми кажете - наваљивао сам. - Хајде, реците, зашто?
- Зато… што вас волим…
Држао сам је за руке и осећао сам како јој горе, како ми стеже прсте. Ја
сам се нагињао према њеном лицу, хтео сам да је пољубим, она се отрже,
пође, приђе ми опет и, нервозно дрхтећи, шапну ми испрекиданим гласом:
- Хоћете ли сутра да се видимо?
- Хоћу. У исто доба?
- Да, овако, као вечерас… Али не, мало касније. Ја нећу сутра да идем у
канцеларију, поћи ћу од куће. Хоћете ли бити овде на истом месту…?
 - Хоћу…
Хтедох да је пољубим али се она отрже и оде… - И ти си сутрадан
отишао на састанак, је ли?
- Не, нисам… Прво сам хтео, после сам се предомислио. Веровао сам да
је нека хистерична девојка, или сентиментална. У сваком случају, нисам
хтео авантуру. Жена која прва изјављује љубав мушкарцу, одмах умањује
своју драж… Нека мала чиновница која хоће да се проводи, или да хвата
мушкарца. А ти знаш да сам ја волео изазовне, дрске жене, провокативне,
оне су ме дражиле, још ако су умеле да ме завитлавају, могле су се
похвалити да ме држе у својој власти бар три месеца… То је био најдужи
рок мојих љубавница. И баш тих дана сам очекивао Лолу, ону обесну
донжуанку, духовиту, интелигентну и шармантно блазирану, око које је
увек био чопор мушкараца. И онда претпостављаш да нисам хтео да
пропустим састанак са Лолом због те мале чиновнице.
- И она се зато убила?
- Чекај, чућеш… Више је нисам видео. Прошло је два дана и јуче
прочитах у новинама о њеном самоубиству. А јутрос, ево, ово сам писмо
добио од ње… Имаш још времена, чекај да ти прочитам…
- Ајде, баш да чујем. Још си постао јунак неког романа.
- Социјалног романа. Младић поче да чита:
„Драги господине,
Знам да вас је изненадио мој поступак, моја слобода. Колико ми је
требало храбрости да вам приђем, али то је моја последња храброст у
животу… последња… Зато сам вам и пришла… Хтела сам да чујем ваш
глас, да видим ваше очи, које су увек биле као рефлектор у суморном
животу једне мале безначајне чиновнице… Ви ме нисте ни запажали иако
сам пролазила покрај вас… Видела сам вас први пут кад сте ишли са
једним младићем… Погледали сте ме, насмешили сте ми се, раширили очи,
као да говорите: ‘Гле, ова мала…’ Тако се мени чинило, то сам прочитала и
понела у свести ваш поглед… Сретала сам вас после, често, некад сваког
дана… Како сам увек очекивала тај тренутак да вас видим на улици! О
њему сам сневала од јутра до мрака у оној монотоној, једноличној
канцеларији над мојим актима, над писаћом машином… 0, колико је
таквих малих чиновница којима канцеларијски сто осветљава сјај очију за
којима оне чезну, уздишу, бојажљиво, без наде, па опет задовољне што
имају једне очи, које ће опет видети, данас, и сутра, и прекосутра… И ја
сам била једно такво биће, за вас можда незнатно, неопажено… Гледали
сте ме понекад и мени се чинило да ме не видите, да сам за вас само једна
стварчица, једна тачка на удици, покрај које пролазите и летимице баците
поглед, случајан, немаран, незаинтересован. Па ипак, ја сам била срећна,
срећна да вас само видим, срећна у оном ишчекивању и приближавању
вама, кад ми се у даљини указивала ваша силуета и ступала ка мени… Ох,
ви сте били за мене читав свет, с вама сам разговарала, причала вам своје
патње, болове, поверавала вам усамљеност, у мојој собици, зимских вечери,
кад сам седела уз пећ, грејући промрзле прсте. С вама сам разговарала,
јадала се на тегобе мога чиновничког живота, прекоре шефова, износила
вам моје стрепње у тој борби за опстанак… Ви то можда нисте осетили,
можда не знате за све те борбе живота, а мој нежни, слаби организам већ се
повио под теретом страха да не изгубим и ово место, које имам… И тада
сам увек желела да вас видим, да осетим сјај вашег лепог погледа, који ме
је грејао у овој животној студени… Сањала сам снове о вама, желела да ми
будете друг, заштитник… Не, нисам сањала о љубави и браку… То је тако
далеко од мене, али бити покрај вас, шетати, разговарати, слушати ваше
речи… Ох, то жели свака мала чиновница… Да изађе из своје канцеларије,
да је неко сачека, да му се повери, потражи савет, моралну потпору… Али,
тога нема. Ми смо жене у очима мушкараца само љубавнице… Другарице
никад. И живимо без пријатељства, без другарства, препуштене саме себи,
остављене вихору живота и борби… Ја сам већ осећала око себе тај вихор,
вихор отпуштања са посла, дрхтала сам, стрепела беспомоћна, сама, очајна,
изнурена… И кроз тај вихор, само сам видела вас, ваше очи, то ме је мало
подизало, бар за неки тренутак, да могу да заспим са слатким успоменама
на вас, да могу да се пробудим и опет смогнем снаге уђем у тај вихор… А
колико пута, ми ви нисте дали ни тај поглед, ту једну једину радост у моме
животу… Пролазили сте покрај мене као да ме не видите, а ја сам
настављала свој пут, оборене главе, тужних очију, и све оно болно, тешко,
мучно у животу, било је још теже и ја сам се повијала и ишла лагано,
осећала сам да по-сустајем, да падам.
Шта све значи један поглед и један сусрет…
И долазило ми је да вам приђем, да вас зауставим, да вам испричам све
своје патње… А колико их је било у моме животу… Без родитеља, без
икога, без љубави, без радости…
Ништа друго нисам имала него само ваше очи и ваш поглед…
 Зар то није жалосно…? Друге жене имају сјај, луксуз, удварају им се и
живе окружене ласкањем, љубављу… А ја сам мала чиновница, која нема
ништа од живота… Канцеларија, мој пут до куће, а на том путу само ви,
непознати, незаинтересовани, равнодушни…
Па опет, ја сам вас волела. Ко може објаснити све тајне срца? Зашто
сам вас волела? Не знам… Због лепоте ваших очију, због сусрета одређеног
тренутка, сваког дана, због те радости, коју ми је доносио тај моменат…
Волела сам вас, били сте ми драг пријатељ… Улепшала сам све у вама
маштом мог јадног живота… Били сте за мене најбољи младић и таквог сам
вас волела и хтела да задржим заувек у свом срцу. А докле, нисам знала…
Нисам смела ни да мислим на познанство. Чезнула сам да вам чујем макар
само једну једину реч, а стрепела сам од те речи да се не распрше сви моји
снови, да ми не останете груба проза, да се не изгубите, а ја да останем
сама, сама усред четири гола зида монотоне канцеларије…
Али, дошао је страшан дан. Саопштили су ми да сам од првог
отпуштена…
Отказ?! То је за мене значило смрт… И ја сам ресила: убићу се…
А убити се значило је растати се са вама. Растати, а не чути ваш глас, не
доживети стисак ваше руке, не осетити ваш дах…
Не, ја то нећу… Ја сам вас морала чути, разговарати са вама, бити
ваша… Бити ваша а после нека дође смрт…
И онда сам вам пришла, да вас чујем, да осетим ваш загрљај, а после
умрем…
Сутрадан сам изашла…
Журила сам вам у сусрет, у сусрет вама и љубави, хтела сам да будем
ваша, први пут у животу да припаднем мушкарцу, да се до краја покорим
свим законима природе, да окусим, пред смрт, све сласти.
Али, ви нисте дошли…
Малој, измореној чиновници, судбина је доделила њен део живота:
радити и умрети, сама, жељна радости.
И ја умирем без љубави. Нисам је упознала, а можда је много других
који је неће осетити као ни ја…
И ево, чаша са отровом је на столу… Још само неколико тренутака и све
ће се свршити… И ја прикупљам последње тренутке живота, последњи дах,
да га кроз ово писмо пошаљем вама…
Хоћу да изговорим ову слатку реч: Волим…
 Ипак сам била срећна… Чула сам ваше речи, осетила стисак ваше
руке… Толико ми је досуђено среће у животу. И ја сам говорила себи: била
си мала чиновница, безначајна, измучена, задовољна тиме што си сваког
дана добијала по један сјајан поглед.
И сад видим те ваше сјајне очи и гледаћу их докле грч болова не
пресавије моје тело и ропац не угуши крик љубави и живота…”

***

Младић заврши писмо и остаде замишљен… Његов друг устаде.

- Сентиментална историја каквих је данас много… Ниси ништа крив и
зато можеш слободно да идеш на маскенбал. Ја ти изјављујем саучешће а
сад се спремај… И Лола ће доћи, спрема ти једно изненађење.
Младић га погледа презриво:
- Нисам веровао да си тако бездушан.
- А ти си сигурно душевнији од мене? Ја сматрам да је глупо да се
жалостиш… Убила се, па ништа. Требало је да нађе неког љубавника да је
издржава, па не би учинила ту глупост. Свакако да је она на тебе и мислила
и да је дошла на састанак сутрадан, не би се убила, ако би се ти сажалио да
је финансираш или јој нађеш посао… Истина, Лола те је добро опљачкала,
па зашто не би и она… Али, боље што се ниси ту запетљао. То има да
захвалиш Лоли… Али, знаш ко ће још вечерас бити? Она Загрепчанка…
Кобра!… Ах, решио сам да је освојим, ако ми је ти не преотмеш… Но, па
шта чекаш?
Младић је непомично седео.
- Нећеш, баш си будала. Нисам никад могао да замислим да можеш бити
толико сентименталан… Иди бестрага! Нећу више ни да те молим. Збогом!
Испричаћу Лоли за тај случај. Бар ћемо ти се слатко смејати и послаћемо ти
сутра црни флор… Хајде, до виђења…
Пролазећи покрај отвореног шифоњера, младић застаде:
- Кладио бих се да је оно Лолина пиџама!
Извуче из шифоњера једну прозирну, танану, свилену пиџаму.
- Ала лепо мирише њен парфем! Мицуко!
Баци пиџаму право у лице свом другу и одјури из собе, залупивши
вратима.
Младић је и даље седео замишљен. Устаде наједном, погледа ону
пиџаму на поду, направи гримасу, згази је ногом и одгурну чак испод
кревета.
 РАНДЕВУ

Господин је стајао у недоумици пред отвореним шифоњером: које

одело да обуче? Кицош је, познајући све модерне боје и кројеве уз помоћ
свог вештог кројача, умео да истакне и своја лепа рамена и добар стас, који
је, и поред пуних пет деценија и још две године, био очуван, са виталношћу
која је била у сразмери са тим годинама. Померао је вешалице и загледао
једно по једно одело. Браон му је давало старачки тон; тегет, сувише
званично а уз тај загасит тон јаче се маркирају боје. Грао је највише
одговарало његовој проседој коси, која је имала један бео потез на
слепоочницама. Лице је увек свежије уз те светле боје. И он реши то да
обуче. Извади из шифоњера, пребаци преко столице, загледа се у шав на
панталонама, који је увек морао бити беспрекоран, прегледа машне које су
висиле на оној пантљици на вратима шифоњера изнутра, биле су разних
шара, свемогућих боја, званичне и незваничне, младићке, чак и кокетне, јер
по мушкој машни најбоље се види укус и спремност на кокетерију сваког
мушкарца. Изабра једну плавичасто-грао. Требало је изабрати и ципеле
прикладне уз одело и он узе од беле јеленске коже са лаком.
Кад је сваки детаљ одеће био припремљен, он седе пред огледало и
поче да се брије. Бријао се и избријавао, утрљавао колоњску воду,
пудерисао.
Био је задовољан својим изгледом. А кад се комплет обукао, он застаде
пред великим огледалом. Заузе позу, испрси се, окрете десно и лево, најпре
гологлав, затим са шеширом, поправи машну, повуче прслук, дотера шавове
на панталонама и задовољно прошапута: „Нико ми не би дао више од
четрдесет година…”
А он је желео да сачува тај изглед, данас и после, особито данас кад
има рандеву са госпођицом од деветнаест година.
Ах, то девојче, колико га је мучило! Откад је он облеће, сачекује, дели
комплименте, растапа се од нежности, и на све то добија само иронично
смешкање, час детињасто, час кокетно. Чинила му се каткад као девојчица,
други пут као искусна жена, која се поиграва с њим, ужива у његовој
љубави, воли да га мучи, а ласка јој да прима његово удварање на које,
ипак, неће да одговори ни једним нежнијим погледом, топлијим стиском
руку, оним умиљатим приљубљивањем уз његову мишицу.
И тако је то трајало читавих годину дана, а почело је на плажи, кад ју је
видео у костиму, витку као богињу. И од тада то девојче му се увлачило у
сваку мисао, нарушило му је мир живота, његове навике, и он, који је увек
имао успеха код жена, и као момак, и удовац, био је хватан, трчале су за
њим жене, писале му писма, звале на састанак, сад је дочекао да у педесет и
другој години лудује за једном девојком и да понизно подноси сва њена
смешкања и завитлавања, која су му некад изгледала као исмејавање.
Ах, ништа горе него кад старост полуди и зажели да свој живот украси
са једним младим бићем.
И он је то озбиљно мислио. Ништа мање него да се ожени њоме. Из
искуства је знао да жене некад заузимају тај одбојан став само зато што
неће флерт, неће љубав, већ хоће брак. Можда би и она хтела да се уда за
њега. Та мисао је изазивала у њему и радост и стрепњу. Имати уза се једно
љупко и слатко биће, то је срећа каква се само замислити може у његовим
годинама. Али, друга мисао га је расхлађивала: да ли би она њега волела?
Да то не буде само из интереса… Имао је прилике да посматра такве
бракове, старијих са млађим. Нису били хармонични. Ту је увек био рачун:
пензија или богатство. Он је био сујетан и питао се да ли га макар мало
воли, а мушки егоизам га је напуштао знајући да је довољно испити сву
сласт коју пружа такво младо биће. Искусан у љубави, добро ситуиран, умео
би да јој пружи рафинирана уживања и угодан живот… Али се прибојавао
младости њене, несташлука и превртљивости, и осећао је како у њему
љубомора буја при самој помисли да би га она могла варати. Те стрепње су
ишчезавале кад би је видео, осетио ону њену ручицу, видео лепе, детињасте
и кокетне очи. И тада се јављала само једна жеља, да она буде његова,
жеља јача од свих расуђивања која је бацала у засенак његове године и
њему се чинило да је млад, готово младић, јер је тако све у њему вибрирало
и младићки жар му је испуњавао груди. Тешило га је то што она није знала
његове године, није слутила да он има преко педесет; једном му је
поласкала како се добро држи и он је хтео да је задржи у тој самообмани и
да јој никад не призна колико му је година.
Данас су се договорили да иду на Топчидер. То је било први пут да је
она пристала и он је био узбуђен као гимназијалац, удешавајући се и
погледајући на сат. Договорили су се да се нађу у шест сати у једној алеји.
Он ће отићи у пола шест, да је сачека, из учтивости и нестрпљивости, коју
осећа искрено заљубљен младић… Погледа се у огледало, баци поглед по
својој соби, прошета кроз два апартмана и зажеле да у њих уђе једнога дана
то дражесно биће.
Чудио се сам себи колико се залудео. Никада није мислио да се жени.
Изгубио је младу жену, остала му је само девојчица и једног дана умре и
она. Сад би била вршњакиња ове његове мале Душице, која му је толико
завртела памет… Није га мучила та мисао што би јој могао бити тата…
Муж треба увек да буде старији од жене а он је осећао колико је снажан,
виталан, млад…
Испрси се још једном пред огледалом, узе штап, изађе из собе, закључа
врата.

***

Није дуго чекао на Топчидеру. Она се појави у белој хаљини, с белим

шеширићем, слатка, румена, заносних усница, које су мамиле пољубац…
Пођоше алејама, разговарали су нормално, она је више причала, као свака
млада девојка, безначајне ствари, али све што пређе преко младих и слатких
усана, тако је занимљиво. Он је слушао, наслађујући се њеним гласом,
стасом, ножицама, које су еластично скакутале покрај њега, и у једном
тренутку, кад су стајали у сенци, испред зеленог зида од жбуња, он је
ухвати за руку и прошапута:
- Воли те ли ме макар мало?…
Она се насмеја, погледа га враголасто, хтеде да извуче руку, али он јој
још јаче стеже прсте и опет прошапута:
- Знате ли да сам луд за вама? Реците ми, волите ли ме? Она се насмеја.
- Симпатични сте ми.
- Само симпатичан и ништа више?
- Ја нисам никога волела.
- Не верујем…
- Верујте, никог…
- Ни једног младића?
- Ах, то су балавци. Ја бих се увек пре заљубила у старијег-
- Зашто?
- Зато што ми више импонују, више имају мушкости и ја мислим да
лепше умеју да воле.
Он се нагињао ка њеном лицу и шапутао:
 - Да, лепше умеју да воле… Нарочито кад су тако лепе очице и тако
слатка уста…
Наже се још мало, да је пољуби, али чуше неке кораке и пођоше даље…
На завијутку једне алеје указаше се један старији, крупан, трбушати
господин и дежмекаста госпођа. Ишли су право ка њима… И што год су се
више приближавали, загледали су они господина и господин њих двоје…
Трбушати господин успори корак, застаде и стара дама, господин
узвикну:
- Мишо, јеси ли то ти?
Њему би тако неугодно, дође му чисто да каже: „Не, нисам ја Миша”,
али узвикну и стара дама:
- Господине Мишо, откуда овде да се сретнемо?! Више није имао куд,
узвикну и он:
- Ти си, Пајо?
- Ја, драги мој Мишо. Откад се нисмо видели… Е, баш ми је пријатно да
те видим.
Руковаше се и погледаше младу девојку, стара дама узвикну:
- Ово је ваша ћерка?
Њега нешто штрецну кроз срце, дође му да узвикне: „Иди до ђавола, сад
ми спомињеш ћерку”, хтеде да каже, није моја ћерка, али се збуни и би га
стид, осети нелагодност, јер њих није могао да завара својим годинама и он
немаде куд, него потврди:
- Да, моја ћерка. Стара дама узвикну:
- Душо моја, како ми је она лепа. Је ли, Пајо, иста ваша покојна Вука?
- Личи и на Мишу… Видиш његове црне очи има и висока је као
Миша… Е, баш ми је мило што сам те срео… Па хајде да свратимо у
ресторан, да мало попричамо. Ми се враћамо из Рогашке Слатине, па смо се
дан-два задржали у Београду, имам нека посла.
Господин Миша хтеде да се извини, да се опрости, изговори се да има
посла, али господин Паја ни да чује.
- Е, нећете ићи. Идемо у ресторан да вечерамо. Баш није тако хитно да
мораш да идеш. Ко зна кад ћемо се опет видети.
И господин Миша, сав бесан, потискујући гнев, покори се жељи свог
досадног друга, кога је некад највише волео, нису се раздвајали ни ко
великошколци, становали чак у једној сохи, обојица су студирали права,
само се Паја посветио адвокатури а он је отишао у државне чиновнике.
 Бојао се највише да не развезе, да не почне да се подсећа давних датума
и то, чега се бојао, одмах се обистини.
Како седоше, Паја отпоче: - Знаш ли, Мишо, да сјајно изгледаш! Да ли
бисте ви рекли, госпођице, да смо ваш тата и ја другови?
Господин Миша осети да ће он сад да претресе године и викну келнера:
- Хоћеш ли пиво или вино?
- Ја ћу пиво…
- А господа?
- Хвала, ја ћу само киселу воду. Не смем пиво, стално имам надражај
жучи…
- Онда три пива, једну киселу воду и ражњиће…
Келнер се удаљи, а господин Миша, срећан што доби прилику да
забашури датуме и године, узе конверзацију у своје руке.
- А ти си још увек адвокат?
- Откада сам завршио права… Био сам адвокатски приправник и чим
сам положио адвокатски испит одмах сам почео добро да радим… А ти,
велики господин… Богами, лепу си каријеру направио… Колико имаш
година службе? Па ти већ имаш пуну пензију?
- Келнер! - викну опет господин Миша једног келнера који је пролазио
покрај њиховог стола. - Пожурите са тим пићем… Знаш, овде ваздан
чекам…
Онда, да би прекинуо тај разговор али да би га и задовољио, он му
одговори:
- Са ратним, дуплим годинама, напабирчићу пуну пензију…
У себи помисли: „Да ли младе девојке знају колико треба година за
пуну пензију…?”
И брзо, да би скренуо разговор са те теме, упути питање њему:
- А ти си добро зарадио као адвокат, имаш лепо имање?
- Радио сам и трудио се, јер ако не зарадим, од чега ћу живети у
старости. Данас не може толико да се заради. Раније су била срећнија
времена, а сад се нагомилало и тих слободних професија, сви хоће у
адвокате, где год погледаш, у свакој улици постоји адвокатска табла. Сад и
ја мање зарађујем…Али, доста сам радио. Шта мислиш, двадесет пет
година сам адвокат! Оматорисмо… У ствари, могу рећи, ја сам оматорио, а
ти се не даш…
- Па ти си и старији од господина Мише.
 - Нисам много, две године, мени је педесет и… Келнер се појави са
пићем и прекиде његово излагање… Господина Мишу обли зној, извади
марамицу и избриса чело. „Гори малер није ми се могао десити, него овај
данашњи сусрет. Сад је свршено са свим мојим плановима о браку…”
Проклињао је себе што се није извукао из њиховог друштва… Ах, ништа
горе него кад се нађу другови, у друштву једне девојке, и кад један прича о
прохујалим годинама онога који се удвара девојци…
А госпођица је умела да се снађе у друштву. У почетку је била мало у
забуни, сад је слушала разговор, само није смела да изусти реч „тата”.
Осетила је својом женском интуицијом како господин скреће разговор са
година, и помислила је у себи: „А, дакле, није он баш тако млад… Преко
педесет…
Али, то јој је све било забавно, као младој девојци, која није
заљубљена, којој више ласка удварање, него што је заводи и која не прави
планове о браку нити слути шта се крије у срцу овог држећег господина…
Изгладнела на ваздуху, она је са апетитом јела, разговарајући са старом
дамом, док је господин Миша једва појео неколико залогаја, увек на опрезу
од помена тих проклетих година и датума.
Сад узе реч госпођа и поче да хвали младу девојку:
- Ето, то ми се свиђа, са оцем шетате. Тако и треба, немојте ни да је
пуштате саму. Данашњи младићи су покварени, сваки гледа да изигра младу
девојку. Хоће да се проводе, а неће да се жене… Али, и девојке су криве…
Ево, гледам овде на Топчидеру. Све по двоје на клупи, шћућурили се једно
уз друго па шапућу… Да ја, рецимо, имам ћерку, не би она смела онако сама
да лута по шуми.
- Па и код нас ти је, жено, тако у унутрашњости. Шетају девојке и
забављају се, шта ћеш. Хоће младеж да се проводи, друго је сад време, није
више оно старинско.
- Није то оно друго време, него је све то данас узело маха… Ено она до
наше куће. Са старцем води љубав. Отац би јој могао бити. Пусте батине…
- Воли младо. Па и онај Никола воли младо, а да ли му личи?
- Е јесте, полудео је тај Никола. Знаш га, Мишо, онај наш друг, Никола
Анђелковић, судија је сада. Умрла му жена а он се сад оженио девојчицом,
нема више од осамнаест година. Цела варош му се смеје. А младићи ђаволи,
дођу увече и свирају серенаде његовој жени. А он баца пун бокал воде на
њих… Све живо прича да га вара, али удала се за њега због пензије, а он
стар, па она вели, што се не би удала, умреће он ускоро.
- А, вала, и јесте уфитиљио. Откада је њу узео, све је слабији. Убрзаће
му старост она. Тако му и треба кад хоће девојчицом да се жени.
Госпођа се присети тада и окрете се ка господину Миши:
- Истина, господине Мишо, чудо да се ви нисте оженили по други пут?
Знам да сте волели покојну Вуку, дивна је то жена била, али дуго сте година
били удовац. Него, није још доцкан. Удајте ви вашу Душицу, па се и ви
ожените. Ја ћу да вам проводаџишем.
- Е, што моја жена има пасију да проводаџише! Ти си сигурно неког
нашла за Мишу?
- Јесам, госпа Дару. То би била права прилика.
- Ех, каква госпа Дара! То је стара жена. Што не нађе неку млађу?
- Како стара? Жена од четрдесет шест година. Лепа, крупна, вредна, и
да скува, и да умеси, и да дочека… Нећете ви, ваљда, балавицама да се
жените, као онај Никола? Таман ваша прилика, персона тако као ви. Њој
четрдесет шест, вама педесет две…
То је било већ и сувише, сад му обелоданише године, разбише све
његове илузије о младости, о љубави, о браку и он осети, наједном, да је
стар и чисто га би стид од ове младе девојке пред којом се шепурио као
младић, уображавајући да би га она волела.
Зовну келнера да му плати, почеше се препирати ко ће да плати,
господин Миша није хтео да попусти.
- Сад сте ви моји гости, кад дођем ја у унутрашњост, онда ћу бити ваш
гост.
- Па, болан, хајде, дођите нам у госте! Ако ви не можете, господине
Мишо, пошаљите нам Душицу. Имамо виноград и једну кућицу у
винограду, па о берби да нам она дође… Баш нам је мило што смо и вашу
ћерку упознали. Од такве мајке мора и ћерка да буде добра… Види се да она
није од оних модерних девојака, које само јуре. Ако, тако и треба, слушај,
душо моја, оца… Ти си остала рано без мајке, он ти је био и отац и мајка.
Устадоше, ухватише трамвај, седоше сви четворо. Госпођа опет навали:
- Никако другачије, да нам пошаљете Душицу на бербу, биће јој код
мене као код мајке… Иначе немамо деце… А немате чега ни да се бојите,
ја ћу о њој водити рачуна као и ви, господине Мишо. Знам ја шта значи у
данашње време имати женско дете. Мораш да га чуваш и да мотриш на
њега. Још кад имаш овако лепу девојку… Душо моја, баш ми је лепа -
говорила је разнежено. - И њој ћу ја да нађем младожењу. Сад сам се
сетила… Знаш, Пајо, Дракче, госпа Натин, јединац, богат, леп младић,
чиновник у банци, све њему остаје у наслеђе, а добар младић, поштен, ту
пред мојим очима је одрастао. Одмах ћу да му испричам како сам ви- дела
једну лепу, добру, идеалну девојку, баш такву каква њему треба…
И госпођа би још причала, али трамвај стаде, опростише се, господину
Миши паде неки терет са главе, али са тим теретом као да ишчезоше и сви
његови снови о љубави и браку…
Он пође са младом девојком, нађоше се испод сенке липа, али се он не
усуди да је загрли, да настави своју љубавну изјаву. Ухвати јој само ручицу
и пољуби.
- Збогом, госпођице.
- Збогом - проговори весело девојка, а њему се учини као да има мало
ироније у њеном гласу.
Дође кући, застаде пред огледалом, и учини му се да је свих педесет и
две године исписано на његовом лицу…
Скиде се, баци одело преко столице и леже са неком горчином у грлу и
теретом у грудима.
Кад остадоше сами, госпођа се наједном присети:
- Молим те, Пајо, он каже да му је ово ћерка. А мени се чини да му је
једно дете умрло. Да ли му је ово друго?
- И мени се тако чини.
- Чекај, кад је то његова жена умрла?
- Има ваљда више од двадесет година.
- А ова девојка нема више од деветнаест година! Боже, да ово није нека
његова љубав?!
- Ако је то љубав, ти му одржа добру лекцију са оним Николом.
- Није ваљда толико покварен да је представља као ћерку. А личи,
брате, на Вуку, њене очи, њен нос.
- Не личи баш ништа. Пре ће бити да је ово нека онако иди ми - дођи
ми.
- Е, ако је тако, морам ја то да проверим. Зваћу је у госте. Ако дође,
његова је ћерка, ако не дође, значи, нека од ових београдских. И оно,
Господ га убио, оволицко девојче, а он кеша, отац да јој буде и да води
љубав са њим… Жалимо некад што немамо деце. Боље што немамо. Ево, и
ово има сигурно и оца и мајку, а мислиш да родитељи знају где она иде и
шта ради? Ухватила старца.
- Е, хе, немој ти сада. Старац, какав старац? Све би се девојке
полакомиле на њега. Држећи човек, високи положај.
- Шта, браниш га? Зато и кажеш: ‘стара госпа Дара’. Знам, и ти би тако
трчао за девојчурцима, да ја умрем. Али неће Даница још да умре, држим се
ја добро… Него, ово морам да проверим, да ли му је ћерка или онако нека.
И заиста, чим је дошла у своју паланку, господа написа најљубазније
писмо за господина и за његову ћерку, позивајући је да дође на бербу.
Једног дана господин Миша виде госпођицу.
- Имате велики поздрав од господе Марковић. Она вас још увек држи за
моју ћерку и најљубазније вас позива у госте.
- А шта ћете јој ви одговорити?
- Захвалићу јој се, и рећи ћу да ћете доћи, али до бербе ћемо наћи
изговор да не одете.
- Зашто? Мене то тако занима, да бих баш отишла као ваша ћерка.
- Како бисте то урадили? Ову комедију не желим да настављамо. А шта
би казала ваша мати?
- Ја бих све то удесила. Моја пријатељица је у Скопљу, звала ме је у
госте. Ја бих ишла код ње да проведем десет дана, а како су они на тој
прузи, могла бих да свратим на један дан.
- А како видим, вама је стало до Дракчета госпа Натиног?
- Којешта! Како то говорите? Него, госпођа је тако симпатична и ја бих
јој све признала.
- Е, лепо бисте се тада провели. То је жена старомодних схватања, још
би вас изјурила из куће. То не би имало смисла због мене. Уосталом, ви,
младе девојке, тако сте фантасте и волите авантуре.
- А ви волите младе девојке и нећете им одбити ни једну жељу. Најзад,
овде сам у питању ја, исто толико као и ви.
- Не брините, све ће лепо испасти. Још ћу вам послати разгледницу
‘драги тата’… Заиста, боље би било да сам ваша ћерка него моје маме.
Господин уздахну и помисли како би се он могао лудо заљубити у такву
ћерку.

***

И Душица сврати у госте код господе Марковић. Разуверена да она њена

слутња није истинита, госпођа је најљубазније дочека. Ту, уз њихову кућу је
била и кућа Дракчетова и госпођа је унапред огласила долазак, своје
намере, жељу да уда ову лепу и добру девојку за сина госпа Нате…
Три дана је остала у гостима али то је било довољно да занесе младог
банкарског чиновника.
Сви су је испратили кад је пошла, и док је воз јурио за Скопље, она је
махала својом марамицом.
А у Скопље дође после два дана дугачко писмо од Дракчета.
Кореспонденција учеста. Сваки други дан је стизало писмо и молба да не
прође мимо њихове станице при повратку а да не јави, да би он изашао…
Видели су се још једном, обоје заљубљени, и девојка допутова у
Београд, пуна среће али и бојазни како ће се све ово расплести… Била је
вешта да и овде удеси адресу, као и у Скопљу. Писаће преко њене
пријатељице и додаће „за гђицу Душицу”, да не би случајно пало писмо у
руке њеном оцу.
Тако се настави романтична преписка.
Али, шта се деси једног дана.
Господин Миша је седео у својој канцеларији и прелиставао један
велики досије. Служитељ уђе и преда му једну визиткарту. Писало је:
Драгољуб Обрадовић - банкарски чиновник.
Господин се изненади и, наједном, нешто му сину у глави. Рече брзо
послужитељу:
- Уведите господина.
Леп, висок младић, поклони се и представи.
- Можда вам је ваша госпођица кћи причала о мени. Он склопи досије,
остави га на страну и рече збуњено:
- Да, знам… Седите. Младић поче:
- Ја ћу одмах прећи на ствар. Госпођица, ваша кћи, оставила је тако
велики утисак на мене, да бих ја себе сматрао за најсрећнијег човека, кад би
она постала моја жена.
Господин Миша устаде, не рече ништа, стаде крај прозора, остаде
замишљен. Мислио је шта да одговори, како да изведе ову ствар. Знао је,
девојка није богата. То би за њу била сјајна партија… Љубомора му је
шапутала да би јој се могао осветити, али он је био великодушан човек и
осудио би себе за један такав свој гест. Она му никад није рекла да га воли.
Био је сам будала и уобразио је да га воли и зашто сада да једној младој
девојци уништи срећу, какву ће она ретко наћи у животу? Мучило га како
све да објасни. Ако каже његова кћи, младић ће све рђаво да протумачи и не
би смео старинским схватањима своје мајке и проводаџике наметнути
такву женидбу. Мора нешто да изведе али прво мора са њом да се нађе и све
да удеси.
Младићу се учини сувише дуго његово размишљање и он прошапута:
- Ви не одобравате тај брак?
- Не, немам ништа против, али то одлучује Душица, треба са њом да
разговарам.
Није смео да каже моја „кћи”.
- Дођите сутра и добићете одговор.
Одмах после подне, он се упути ка њеној кући, хтео је да се договори са
њом, како све то да изведе…
Душица се изненади кад га виде, и збуни се, њена мати још више, јер
није имала појма о том господину.
И његово је изненађење било велико кад је угледао њену мајку.
То је била лепа жена, висока, још витка, са крупним црним очима, и
онако на изглед, нико јој не би дао више од тридесет и осам година.
Гледајући мајку, он помисли: „Богме, мајка је лепша од ћерке.”
Он им објасни разлог своје посете, просидбу тог младића, али да би
објаснио одакле тај младић да се појави, морали су све рећи мајци…
Госпођа је била запрепашћена оним што је чула.
- Шта, ишла си у госте непознатим људима и то у другу варош? И тако
по Топчидеру шеташ, а ја све мислим са другарицама… Јаој, господине,
данашње девојке! Није лако родитељима са њима… Помислићете да сам
нека рђава мати, да не водим рачуна… А водила сам још колико, баш зато
што сам удовица. Јер, знате какав је данас свет. Чим је жена удовица, радо
за њу рђаву реч кажу… А ја то нисам хтела да допустим… Али, ко ће овакве
ђаволе да чува…? ‘Идем у биоскоп’, ‘идем на корзо’, а ја верујем, а она
перја ко зна куда. Чак стигне и у другу варош да оде. Лепо, лепо, богами,
путује девојка по Југославији, а мајка и не слути.
- Молим вас, господо, да се не љутите. Видите, све је лепо испало.
Младић се заљубио, проси је, одлична прилика. Да није она овакав ђаво, не
би је ни просио, када сам се и ја, овако матор, заћорио. Истина, признајем
сада, да сам прво видео мајку, не бих ни погледао ћерку.
Госпођа, још млада и лепа, мало као да ублажи свој став, јер јој поласка
комплимент и са осмехом запита:
 - Па како ћете то да изведете што сте је називали ћерком?
- Ништа ми друго не преостаје него да кажем: моја усвојеница, ћерка
мог пријатеља, који је погинуо у рату, расла пред мојим очима, сматрао сам
је као своје дете…
- Значи, ја ћу вас од сада увек звати ‘татом’?! - узвикну весело
Душица… - Како сте ви добри! Верујте, ја сам вас и волела као тату, јер
нисам познавала ту љубав…
И наивно, детиње, она му се обеси о врат, пољуби га у један и други
образ, притрча мајци, пољуби и њу.
- Замисли, мама, сад имам и тату и маму…
Господин погледа топлим очима маму и помисли у себи: „Богами, и ја
ћу ову маму да волим…” Ко зна шта све може испасти. Ово и јесте прилика
за мене, а не овакве балавице…
После два месеца, Душица се венчала са Дракчетом, а господин Миша и
њена мама испратише их на свадбени пут.
Враћајући се кући, он је мислио: „Вала, доста сам се бећарио, треба и ја
једном да се скрасим… Иде старост, није време да самујем… Дође нека
болест, паднем у кревет, па те неће више ни једна жена. А ова баш вреди.”
И он погледа умиљато њен бели, обли врат, зарумењене образе, лепе
црне очи и би му тако пријатно и кад су изашли из аута, он је придржа,
ухвати за мишицу, топло је стеже, и осети једну облу женску руку, још
жељну миловања и пољубаца.
 АЛПСКЕ РУЖЕ

Разнородно туристичко друштво кретало се путем кроз шуму која води

ка Камнишким Алпима… Сви нису били професионални туристи, којима је
то верање спорт и страст, већ љубитељи излета и шетњи, и зауставиће се у
првој планинској кућици, у подножју Алпа, да ту преноће и освеже се
алпским зеленилом и сочним мирисом трава и четинара…
Пут је био величанствен. Стаза кроз шуму личила је на алеју у неком
древном замку, са високим јелама чија су стабла имала висину палме а
круна на врху личила је на куглу. Свуда по земљи је попадало лишће јела и
борова и тај игличасти тепих се слагао, као чекињаста простирка, а одозго
су се жутели сасушени листови који су долелујали са храстова. Негде је
сенка шуме правила загаситожут тон, а тамо где је Сунце провлачило кроз
лишће своје златне нити, све је имало неки стакласти зелени сјај и стално
су се претакале те две боје као симфоније - златна и зелена… Колико год се
више пело узбрдо, све је био опојнији мирис маховине, сувог лишћа,
четинара, папрати. Тај мирис се утапао у ту дубоку шумску тишину, која се
намах осети, кад се утишају кораци, а одмах затим чује се час више, час
ниже пуцкање сувог лишћа, сонорни смех, довикивање, песма или
мундхармоника.
Било је људи различитог доба. Једна дебела дама, у муслину, прилично
лако се кретала, за њене облине, застајкујући да се одмори, и тај пут је
предузела не из љубави према спорту већ из мржње према свом трбуху,
надајући се да ће се одозго, са планине, вратити бар са три киле мање… И
сва њена одећа је говорила како има мало смисла за туризам: беле ципеле,
огрлица око врата, минијатурни сунцобран… Као да је пошла у
поподневну шетњу… Покрај ње су ишле две Словенке, рођене туристкиње,
као Енглескиње, плаве и румене, дугих витких ногу, које су се еластично и
лако пеле, као да не осећају тежину тела, иако су имале потковане донове,
палицу и торбу на леђима… Носиле су туристичке панталоне и при сваком
кораку материјал се припијао уз тело, оцртавајући мишиће, очврсле од
верања по планинама… Био је и један дебељко, учитељ, Јужносрбијанац,
који је стално пристизао даму у муслину и весело ћеретао са њом. Његово
бело летње одело показивало је да ни он није туриста. Један стари
Словенац, са жваком у устима, који је жвакао као Американац, већ десети
пут иде на Камнишке Алпе. Скакутале су кроз шуму и две Београђанке, у
друштву два младића, и видело се да је то неки љубавнички излет, по оном
нежном припијању једног уз друго и разговору пуном афектирања
београдских девојака, који је одјекивао сонорно кроз акустичку шуму и
плашио веверице. Уз ту групу ишла су и три дечака, гимназијалца,
Словенца, који већ од најнижих разреда гимназије сами обилазе своје лепе
крајеве… Иза њих је ишао један млади пар, Србијанци. Она је била лепа,
млада жена од двадесет и две године, страсна спортисткиња,
некадашња соколића, спортски и обучена, као да се припремала да са врха
Камнишких Алпа ужива у изласку руже, које ће је целе године подсећати на
боравак у чаробној Словенији… Држала је испод руке мужа, болешљивог и
нежног, са сањалачким црним очима, који није био тако одушевљен тим
тренирањем као његова жена, али је хтео да покаже да ни њему није тешко
да издржи тај пут. Поворку је завршавао један Словенац, леп и снажан
младић, са плавом коврџавом косом, препланула лица и оштра профила, и
плавим очима, које су тако дивно блистале на том поцрнелом лицу, час
топле и меке, час горде и хладне… Носио је туристичке панталоне, беж и
браон, бео светер од вунице, торбу на рамену и дуге туристичке чарапе са
ципелама дебелих ђонова… Кроз вунени светер назирала се његова фигура,
снажна и мишићава, а из оковратника врат је показивао енергичност
мушкарца, са оном лепом линијом подшишане плаве косе, која оцртава
интелектуални потиљак…
Било је већ скоро пет сати. Коси зраци Сунца, које се спушта све ниже,
чиниле су шуму фантастичном… Низ шумске падине и урвине лежала су
стабла четинара, која ће на зиму бујице да снесу, и зраци су се завлачили у
те урвине, и неке чудне златне мрље светлеле су по том шумском мраку,
који ствара густи хлад…
У самом подножју Камнишког врха налазила се планинска кућица… Ту
ће сви туристи да преноће а сутра, они који су пасионирани и неустрашиви
туристи, кренуће даље… Дама у муслину имала је свој циљ… подножје
Алпа… Али, она ће причати како је била на врху… и донеће алпске руже…
Словенке и словеначки гимназијалци не би себе сматрали туристима, ако
не би искусили све опасности… Београдске госпођице задовољиће се, као
дама у муслину, да проведу пријатне часове у зеленилу алпске кућице, у
друштву својих каваљера, који исто тако нису били одушевљени идејом да
се иде на те снежне врхове, и налазили су да је и овде, у подножју, трава
дивна за одмарање и ваљушкање… Млади пар је хтео да иде на врх Алпа,
жена сва усхићена, муж мало бојажљив, не смејући да предложи жени да се
не веру горе, кад је тако лепо и овде, и довољно је што могу изблиза да
гледају те беле и плавичасте планине, што имају неки сјај седефа и
аметиста у коме их злати Сунце…
Лепи, ћутљиви Словенац, са плавом косом, показивао је својом
одеждом да му није ништа отићи до врха.
Сунце се овде брзо скрива иза планина, сутон се нагло спусти, а с њим
и роса… Сви су били у планинској кућици, швајцарског стила, од брвана,
окруженој тако светлим и свежим зеленилом, какво имају само алпски
предели, оном јасном бојом, која одмара и усхићује поглед… Бујни
пашњаци били су унаоколо, четинари су били тамни, као кипариси, и та два
зелена тона хармонично су се сливала и опијала их… Долазак туриста
ужурбао је гостионичара… Келнерица је записивала вечеру, јер је требало
нахранити тај изгладнели свет… Било је и других туриста који су ту седели
већ два-три дана, неки су се спуштали са Камнишких Алпа и из даљине се
чуло оно планинско подврискивање, словеначке песме, и једна хармоника
која је изазвала и тугу и радост…
Велики дрвени столови су били напољу, покривени белим чаршавима, и
дрвене клупе, као на сеоском сабору, тако да су сви седели један до другога,
и тако их је заједнички пут зближавао и упознавао, да су сви чаврљали, као
стари познаници… Сад су се око стола представљали… Београдске
госпођице седоше одвојено са својим каваљерима. А око једног дугачког
стола седе веће групе. Словенке су биле учитељице, Словенац техничар,
србијански пар је чинио мушкарац архитекта, а његова жена само свршена
матуранткиња, дама у муслину, удовица из Осијека, врло весела и врло
љута на своју гојазност, због чега ју је тешио учитељ Јужносрбијанац,
мераклија на обле жене што је и потврђивао речима: „Не треба се секирати,
госпођо… Женска треба да буде обла. Ја вам ништа више не ценим него
округласту жену…” Он је био шаљивчина и све их је развесељавао, чак су
се смејали и млади гимназијалци, који су из своје торбе вадили саламу, сир
и хлеб и само поручише пиво… Глад је била најјачи осећај код свих, те су
сви чупкали хлеб и свако је појео већ пола свога комада. Свежи ваздух као
да је повећавао њихов апетит и сваки час су се нервозно окретали ка плавој
и љупкој келнерици, која је већ разносила јело, и са завишћу гледала оне
срећне, који већ почињу свој обед. Келнерица се смешила, умиривала их,
знајући гладну нестрпљивост туриста; неки са другог стола, обешењаци
Словенци, задиркивали су је, све је било тако живо, весело, шуме, зеленило,
жубор поточића, алпска кућица. Ускоро се на столу појавише пилићи, свежа
јаја, сир, омлет, палачинке… Дама у муслину тражила је омлет и уплаши се
кад угледа колики је и љубазно пружи Словенкама, учитељицама, и
Јужносрбијанцу, молећи их да умање ову њену порцију, јер ако све ово
поједе, неће јој вредети ништа што је превалила оволики пут… Она ће ту
остати, док они прекосутра не сиђу са врха, па после сви заједно да се
врате, а Јужносрбијанац се галантно понуди да јој прави друштво…
Словенац техничар, постао је говорљив и живо је причао са архитектом…
Његове свелте плаве очи зауставиле би се по који пут на кадифастим очима
архитектове жене, која је усхићено слушала његове приче о туристичким
подвизима, које је он преживео, пузећи уз најопасније стене… Са
одушевљењем је причао колико је лепоте у тим опасностима, како се све
један по један пење, на извесном одстојању, да се не би одвалила стена на
главу ономе који се пење испод њега… Има страшних туристичких прича,
које плаше оне који нису вични, а за правог туристу сласт је у опасности.
Алпска ноћ брзо се спусти. Жене осетише језу и увише се у своје
мантиле. Умор их је већ савлађивао и сви одоше на спавање… Жене
засебно, у једну велику заједничку собу, са више постеља, а мушкарци,
опет, у своје одељење… Као да су спавали на лађи… или у неком зачараном
древном дворцу… Како је сладак сан у тим алпским пределима! Ноћи,
испуњене мирисом, каквог нигде нема, мирисом четинара, шумских јагода
и циклама… Све се умирује брзо. Још се чује понека цика оних несташних,
који се враћају, каткад и ноћу, или хармоника, па се све стиша… И царује
планинска ноћ са својим тајанственим шуштањем, опрезним ходом звери,
лаким скакутом срна, вештим прикрадањем веверице… Како се слатко
спава, у тој алпској ноћи, кад се покривач обавија око рамена, као да је
јесен или рано пролеће…
Хладан поветарац долазио је са врха Алпа и расхлађивао туристе, који
су се весело пели, не осећајући умор… Гимназијалци су се такмичили са
учитељицама, ко ће бити бржи, и дечаци, са својим младим и несташним
ногама, одмакоше испред учитељица, које су мушки пружале кораке у
туристичким панталонама. Последњи је ишао архитекта са женом, а испред
њих млади Словенац, нудећи каткад руку младој жени, што је она одбијала:
 - Боље помозите моме мужу, ја сам вештија од њега и могу сама…
Њени танки образи су били тако румени, дуге коврџе црне косе спуштале су
се испод берете од беле вунице, да је била врло слатка и очи тамне имале су
сјај сомота… Настајао је опасан пут. Сви су ишли један по један. Словенке
и гимназијалци далеко су били испред њих. Словенац их је опомињао да
пазе…
- Ах, ено, овде видим пуно алпских ружа, морам да је уберем - узвикну
млада жена… Стазица се спуштала блаже на том месту и могла је сићи са
ње оном благом стрмином и узбрати цвеће… Само је иза те стрмине
настајала једна права падина, смртоносна и страшна, где се није имало ни
за шта придржати.
- Немој сада да береш руже, ту је опасно - викну јој муж.
- Шта опасно? Не бојим се ја, штета би било оставити их…
- Пазите, госпођо - добаци јој Словенац.
Млада жена се лагано спуштала, опрезно забадајући у камен своје
потковане ђонове. Саже се, пружи руку, дохвати неколико ружица, ено, још
једне, још две, она набра букетић, остави га у торбу, пође натраг, али нога
јој се закачи, она се спотаче, посрну, друга нога јој се оклизну, она поче да
срља, врисну из свег гласа, ухвати се за један шиљат камен… Њено тело се
опружи преко стене и ноге су јој већ додиривале ивицу оне праве падине…
Ако само попусти камен, она ће се сурвати.
Муж јаукну на сав глас, али није смео напред, само је запомагао:
- Лела, Лела, погинућеш!
Стајао је очајан, видевши да ништа не може да учини… Хтеде да пође,
али како, то значи и он да погине. Само је запомагао… Словенац се у трен
ока нађе покрај њега, спусти се брзо, саже се, пружи јој руку и
натчовечански, страшно набреклих мишића, диже је једном руком… Она се
готово онесвести од страха, он је узе испод мишице, понесе је као дете, а
другом руком, са палицом, придржавао се и пео се…
- Ах, Лела - јадиковао је њен муж. - Зашто ме не слушаш…?
- Не бојте се, нема више опасности - добаци Словенац…
Дође до мужа, спусти младу жену. Она отвори очи.
- Нога, јаој, нога ме боли… Свуче чарапу, и указа се рана и крв…
- Ево, ја имам јода. Дајте да вам оперем рану.
- Узмите моју марамицу…
Словенац преви ногу младој жени… Она устаде, пође, али поклекну…
 - Као да сам уганула ногу…
- Кад ти мене не слушаш - љутио се муж… - Ево, већ смо дошли до врха,
још само мало, хајде покушај, нек ти се нога мало раздрма…
- Не могу - јекну жена. Муж није знао шта да ради.
- Ја не могу да те носим.
- Допустите мени, ја ћу моћи господу да носим… Словенац је подиже и
она му седе на једну руку као дете.
- Обухватите ви мене око врата и држите се чврсто… А ви узмите моју
торбу, господине…
Млада жена загрли Словенца… Он се пео опрезно. Пут је био ближи и
они избише на врх…
Ту је била планинска кућа, где ће преноћити и остати да вечерају…
Млада жена леже да се одмори, измасираше јој ногу, мало је била
уганула, преви и рану, која се већ била сасушила од хода…
Увече су седели напољу и вечерали, и дивили се панорами која је
откривала највећи хоризонт, безбројна села, градове, реке, као да су
природу посматрали из авиона, све је било тако минијатурно, плаво и
замагљено, од јасног зеленила до црних тонова…
Лепота и величанственост природе осети се тек са тих великих
висина… Ту као да ишчезава све рђаво у човеку, као да се пречишћава дух у
некој стратосфери, као да се живи у другом свету, где царују мир и
вечност…

***

Сутрадан су се опет вратили планинској кућици у подножју Алпа, где су

чекали удовица из Осијека и Јужносрбијанац. Београђанке су са
каваљерима отишле, тражећи згоду да буду сами и да уживају у лепотама
повратка.
Опет се брзо спустила ноћ и сви су полегали.
Лела је била у соби са дамом у муслину. Удовица је брзо заспала и чула
је како пућка уснама у сну. Кревет под њом зашкрипа, окрете се на другу
страну и настави сан…
Лела је лежала будна. Није могла да заспи. Неко нервно узнемирење
боцкало је као трње… Превртала се и уздисала… Утиша се и заклопи очи,
пребаци руке преко главе… Опет отвори очи, учини јој се као да је нека
сенка у белом прошла покрај њеног прозора… Сети се да је и он, Словенац,
исто тако у белом… Затвори очи и поче да призива оно пријатно осећање
кад ју је држао у наручју. Њена рука му је обавијала врат. Осећала је
топлину његове мишице, његових образа уз које би се каткад случајно
приљубило њено лице… Он је био тако озбиљан, али, једно двапут, осетила
је поглед његових плавих очију, које су је погледале чудновато, нежно и
топло…
- Јесам ли вам тешка? - прошапутала је.
- Нисте, ни најмање.
И опет ју је погледао и насмешио јој се.
Муж је ишао испред њих, она га је била заборавила у том тренутку.
Како јој је било слатко у наручју тог снажног, лепог и неустрашивог
младића. Осећала се тако слабом, малом, немоћном у његовој руци и толико
је било сласти у тој заштити јаког мушкарца… Она је опазила како тешко
дише…
- Ви сте уморни…
- Не бојте се, ја се тако лако не уморим… Само ме држите јаче око
врата…
Она га ухвати, готово стеже, припи целу своју меку мишицу око његовог
врата и задрхта, као кад жена грли човека, дође јој да наслони образ уз
његов, и умало да се заборави, па се трже, и погледа његове усне, оне су је
привлачиле, те фине, сензуалне, румене, мушке усне тако близу ње, само да
спусти мало ниже главу, па да их пољуби. И пред тим искушењем, окрете
главу, гледаше преко његовог рамена, а очима као да је миловала његове
плаве косе и растужи се, узбуди, дође јој да заплаче од неког бола и
узбуђења.
И сад је све то преживљавала и питала се шта је он тада осећао. Бојала
се да га није заморила. Она је витка, ситна, није тешка, али, ипак, тај пут
узбрдо тежак је, заморан… Наслони главу на своју мишицу и замисли да је
и он тако наслањао на њену руку… Никада није осетила такву снагу код
свог мужа. Он је био нежан, више кржљав, није имао ону његову снажну
бисту, која се назирала кроз светер, не би могао тако да је понесе, никад да
јој толико импонује својом снагом. Осети неку сласт, зажеле опет оне
његове руке да је подижу, понесу… И нешто ју је дизало из постеље,
несвесно, она лагано устаде, онако у светлозеленој пиџами, навуче папуче,
окрете се ка дами у муслину… Она је још увек спавала и пућкала. Млада
жена осети да је нешто гони да изађе… Седе на постељу, груди јој се
усталасаше. Нешто се борило у њој… Хтела је да види ону белу силуету,
што је прошла покрај прозора… То је он… Али како да излази ноћу? А њен
муж? Она му је увек била верна, па зар сад да га изневери…? Нема смисла
да иде. Али ноћ, тако мирисна, тај опојни дах четинара, та величанствена
лепота природе. Ту треба осетити љубав, јер је и она лепота природе. Ох,
само да га види у тој ноћи, онако лепог, снажног у белом светеру, који се
беласао као врх Алпа. А шта је ту ружно? Ништа то није. Он јој је спасао
живот, она треба да му захвали… Да њега није било, она би лежала у том
црном понору. Она се стресе, усправи, као да угледа амбис смрти. Како јој
је био тада велики, моћан, тај лепи Словенац! Као олимпијски бог. А њен
муж како је био јадан. Он би је оставио и она би погинула покрај њега…
Ах, мора да га види, он је то заслужио. И зашто сада не спава, о чему он
размишља у ноћи? На кога мисли?… Она то мора да сазна…
Устаде, отвори лагано врата, изађе на прстима. На клупи је седела бела
силуета. То је био он… Она није могла да се врати. Та бела прилика ју је
привлачила, нешто ју је гонило ка њему, све се удруживало да појача чудно
осећање у њој. Те шуме, црне као нека декорација, то светлуцаво небо, са
звездама као златним перлама, тај слатки жубор воде, тај мирис… Пође ка
њему као привиђење… Он је седео скрштених руку, замишљен. Виде је,
устаде.. -Ви не спавате - прошапута она.
- Не! Не могу! - расејано прошапута он. Ћутали су.
Он се окрете, гледаше је. Она га погледа и виде онај исти, топли и
нежни поглед као кад је носио. Стресе се од зиме или узбуђења. -Вама је
хладно.
- Помало…
Он пружи руку, као да хоће да је увије својом мишицом.
Млада жена задрхта… Инстинктивно му се приближи. Младић пружи
нагло руке, обгрли је, уздиже, спусти себи на крило… Она се заборави.
Њене руке му се обавише око врата, њен образ се наслони на његово лице.
Чежња која је цео дан треперила у њој, сад се разли у једну страсну
мелодију… од пољубаца и загрљаја…
- Ах, како је лепо у вашем наручју…
Он није могао да говори. Осећања су га гушила. Као да је познавао ту
жену, као да су чекали једнмо друго, да се нађу у овој лепоти природе, да
испевају велику песму љубави. У моменту су се срели, у моменту је букнуо
плам њиховог инстинкта. Као да су им се била разбуктала чула.
 Она га је страсно грлила, њена пиџама се откопча на грудима, он
спусти главу и загњури је у њене груди…
- Носите ме - шапутала је жена - хоћу да осетим снагу ваших руку.
Он је узе и понесе… Тамо се црнела шума као неки плашт и они се
изгубише иза тог плашта, уздрталих нерава, приљубљених усана, сами, у
алпској ноћи пуној мириса циклама, четинара и јагода, сами и читав свет у
тој ноћи, кад се заборавља све унаоколо, и друштво и обавезе, кад страст
господари и са природом пева своју симфонију.
Утрчала је на прстима, сва влажна од росе, мокрих ногу, бацила се у
постељу, покрила и заплакала од среће, бола, љубави…
Сутрадан кад су се растајали, она је узела свој букетић алпских ружа,
одвојила му неколико цветића.
- Узмите ово за успомену на онај дан кад сте ми спасли живот.
- Алпске руже никад не увену - прошапутао је Словенац.
- Као ни моја успомена на вас.
И док се воз удаљавао, њу су пратиле плаве очи, лепе као небо
словеначко и замагљене тугом, као бели облаци кад покрију сјај неба.
Она се окрете, да сакрије сузу од мужа, која склизну и паде на њен
букетић алпских ружа.
Шапутала је:
„Збогом, лепе плаве очи. Збогом, чаробна Словенијо, чувај тајну моје
љубави у алпској ноћи.”
 МЛАДЕ УЧИТЕЉИЦЕ СУ ОДШЕТАЛЕ ДО
ГРАДА

Небо се наједном наоблачи, оним лаким, сивим летњим облацима, што

тако развесељавају у данима јунске врућине и одједном поче пљусак… Све
задрхта од неког заноса и свежине: цвеће, дрвеће, трава, и село као да се
окити кристалним перлама капљица, што су подрхтавале на сваком листу.
Развеселише се и младе сеоске учитељице и Вида предложи Радмили:
- Како би било да одемо пешице до града? Четвртак је, немамо наставу.
Шта мислиш?
- Сјајна идеја! - узвикну Радмила. - Већ месец дана нисмо биле тамо.
И расположене, брбљиве, кренуше пешице у оближњу варошицу,
удаљену шест километара, које оне пређу, обичним ходом, не замарајући се,
за сат и по… Обукле су нове хаљине, једна белу од платна, друга плаву и те
две силуете на друму, усред мора од жита, булки, кукуруза, кроз оне
величанствене равни Поморавља, на друму као од белутка, изгледале су као
две хортензије… Носиле су у рукама кожне ташне, да ту ставе неке
стварчице из трговине а ту су биле и нове беле ципеле, које ће обути на
улазу у град…
Све их је увесељавало и давало живост њиховим очима и ведру боју
младости лицу… Прво, та идеја да иду у град, где има бар два-три
каваљера. А оне су тако жељне мушког друштва, лепих младића,
разговора са њима, њиховог удварања, погледа и љубљења руку. И та мисао,
која их је највише водила у град, давала је лепоте целој природи…
Усхићивале су се булкама у житу, оним нијансама њива, још прошараним
понегде зеленим класјем покрај оних заруделих; уживале су у дивном
поветарцу, који је долазио преко равница, као пучине, са далеких огранака
планинског ланца, што се нежно плави као небо покривено танким
облацима… И све је одисало неким финим мирисом поља, лепшим од
сваког парфема… Друм је био раван, час губећи се у перспективи, без
иједног брежуљка, а после завијуга, уздиже се и спушта, скраћује
перспективу и даљину пешачења. Оне су знале све те брежуљчиће, и само
кад пређу ону раван, после лако стижу…
За сат и по стигле су у варошицу. Она није била нимало примамљива;
била је обична, типична, сва расплинута у једној улици и пијаци, са
неколико попречних уличица, једноспратних зграда и са две-три
двоспратнице које су штрцале као куле… И свуда дућанчићи, са разноликом
робом, опанчар, обућар, кожар, поткивач, али њихово расположење је увек
исто и та драга паланчица везује их за више успомена, зимски бал,
неколико шетњи, и ону последњу, пре месец дана, са симпатичним
инжењерским потпоручником, који је ту на понтонском мосту…
Ишле су лагано и већ их запази градић: извирише трговци и помоћници,
кафеџија им се љубазно поклони, на прозору финансијске управе појави се
разбарушена глава једног младића и оне као да унеше своју лепоту и
елеганцију у тај мирни градић…
- Куда ћемо? - запита Радмила.
- Па… хајдемо до Мораве.
Знале су да прво тамо морају, јер је тамо био инжењерски
потпоручник.
Убрзаше кораке. Угледаше неколико војника који су поправљали нешто
на чамцима. Они дигоше главу и погледаше их, насмешише се и све време
су куцали и гледали у њих…
- А где ли је потпоручник? - запита црномањаста Вида. - Увек је био за
оним столом испод врбе…
Ту је сада седео један поднаредник. Оне седоше на једну клупу, мало
даље, испод врбе… Гутале су, ишчекујући његов долазак. Гледале су реку,
са неким златним преливима на средини, као да их то занима, али их река
није нимало занимала, већ су обе виделе плаве очи, скоро љубичасте,
шармантни осмејак, и слутиле речи: „Какво пријатно изненађење!” Тако је
било прошлог пута и шетали су дуго, испратио их је изван града и та
успомена их је испуњавала слатким мислима цео месец у сеоској самоћи и
све лепо и мило преплитало се око тога младића.
Сад су пролазили минути, десет, четврт, пола сата, али он се не појави.
Наредник их је чешће погледао, устаде да прошета, правећи се важан.
- Слушај, нема смисла више да седимо. Видиш како су дрски ови
војници.
- Али, ако он дође, било би му жао… Како би било да питамо
поднаредника…?
- Како хоћеш…
Он баш тада прође покрај њих и Вида га зовну.
 - Господине поднаредниче, молим вас, хоћете ли нам рећи где је ваш
потпоручник?
Он их поздрави војнички и изговори тоном војника:
- Господин потпоручник је јутрос отишао возом, има посла у команди,
али ће се вратити вечерас у десет.
- Хвала - рече Вида неким безвучним гласом.
- Баш смо малерозне! - прошапута Радмила.
Седеле су и даље на клупи, а оно расположење, које их је држало од
села до града, као да се утопи у Морави. Лутале су, посматрајући скелу и у
даљини, далеко, воз, чији је писак долетао преко равнице и видео се дим,
који се кретао као неки победоносни стуб… Оне зажалише што нису покрај
воза. О томе су обе сањале, да имају кућу покрај саме пруге. Како то мора
бити лепо, колико живота у оној хуци воза, са начичканим главама дама и
мушкараца… А оне да стоје на прозору, да се смеше на све оне очи којих
нема у селу… Сентименталним девојкама пожуда за животом као да
превуче сенком њихове лепе очи…
Устадоше…
- Хајде да прошетамо.
Пођоше покрај обале, у сенци високих врба, које су се огледале у води,
тамнозелене, и њихале своје сенке… Ишле су чак до једног вира, тако
подмуклог у оном свом колутању таласа, мирном и безазленом а тако
злокобном.
- Хајдемо, натраг…
Окретоше леђа Морави и војницима и нађоше се на улици.
- Куда ћемо сад? - питале су се равнодушно, јер их сад ништа више није
интересовало…
- Хајдемо до учитељице… Да је питамо какав је надзорник, је ли строг
при оцењивању, она га боље познаје.
То је била старија девојка, дугогодишња учитељица, дванаест година је
већ у овој варошици и већ је као неки староседелац.
Дочекала их је љубазно, са оном добротом какву имају понеке старије
девојке, које увек иду за дугом времена. Пуна такта, умиљатих речи,
гостољубива… Некада је била врло лепа; она је имала свој роман, велику
љубав, и кад се роман завршио, никад није хтела да се уда. Посветила се
школи, деци, својој кући, са љубављу материнском и једном естетском
педантношћу. Пуна јој је кућа била ручних радова и по моди њиховој могле
су се проценити и њене године, које су имале своју младост у доба крстића
на јути, тепиха са воденицама и лотосовим цветом, да би после, у познијим
годинама, прихватила и „ришеље”, до данашњег косовског веза и јастучића
од вунице у облику лепезе…
Разговарале су са њом о школи, о букварима, које они из Београда сваки
час шаљу, нове и нове, о цртању, о новим методама у рачунској настави, о
том огромном програму из историје и проширеној Југославији, кад и
учитељица мора да учи да би све ово запамтила, о већим и мањим
сплеткама и чаркама, без којих није ниједан већи учитељски колегијум.
Опростише се са њом, и одоше, чудећи се сваки пут што се тако мила и
лепа девојка није удала и изненађивало их је како она има духа и
расположења, супротно тврђењу да су уседелице увек пакосне и џангризаве.
Било је четири сата и улица је још била под блеском сунца, прашњава,
досадна, са оним настрешницама на пијаци, лупом казанџија и
поткивача…
- Како је досадно! - узвикну Радмила. - Богами, налазим да је наше село
лепше.
То је био рефлекс оне туге, што им та варошица није испунила самоћу
њиховог младог срца, жељног провода.
- Хајдемо до апотеке да купимо помаду…
- Да видимо оног младог фармацеута.
И то је био један од њихових каваљера за кога се више интересовала
Радмила. Зимус јој се удварао на балу и једном их је чак посетио у селу…
У апотеци затекоше старог апотекара, високог, сувоњавог, помало
женскароша, који је мутио нешто у једној чинији са дебелим дном са
ваљком од порцулана…
- О, драге госпођице, откад вас нема. Ја више и не памтим кад сам вас
последњи пут видео. Тако ви нас заборављате - говорио је, љубећи им руку
и нудећи их да седну.
И обасу их комплиментима, што њих расположи, насмејаше се, али кроз
ону завесу од зеленог сомота непрестано су погледале, неће ли се указати
фармацеут, са оним црним и мало косим очима као у Кинеза.
Али, фармацеут се не појави, мада се чуло да и тамо неко нешто
меша… Апотекару није ни падало на памет да им каже штогод за
фармацеута, мислећи да је доста што је он ту, и кад се појави једна
девојчица са рецептом, Радмила шапну Види, која је била слободнија:
 - Питај га где је фармацеут. И добише одговор:
- Ах, он хоће да купи апотеку и отпутовао је да види једну.
Оне се крадом погледаше а у очима њиховим могло се прочитати:
„Баш немамо среће.”
Било им је досадно и апотекарево удварање и његови комплименти и да
би их прекратиле, запиташе га:
- Имате ли какву добру помаду за суву кожу?
- Ево, баш сад је правим, то је мој специјалитет. Али, што вама треба
помада, ваши обрашчићи су тако светли?
- Ипак, лице испуца.
- Ова је масна, баш за суву кожу.
Он им напуни две теглице, оне прегледаше и тубице с ружом,
испробаше разне повлачећи по руци, да виде руменило, узеше две, купише и
колоњску воду „шипр”.
И опет се нађоше на истој улици, досадној, успаваној, пођоше
тротоаром, где је местимице била калдрма, бетон, камене коцке, негде и
цигле, што су шегрти већ заливали кантицама воде…
- Треба да купимо у продавници шећер и кафу.
Уђоше у једну наизглед мануфактурну радњу, јер је напољу било доста
окачене робе, али и у унутрашњости је било свега и свачега, почев од
грнчарских лонаца и меденица за овнове, па до креп-жоржета. Трговац,
плави буцмасти младић, тип паланчанина, ужурба се око учитељица,
желећи све да им покаже. Оне узеше мало његове увозне робе и разгледаше
по дућану.
- Донео сам нешто фино за хаљине, последњи новитет из Београда -
поче трговац и хтеде да поскида све са рафова.
- Ах, нећемо то сад, иначе идемо кући, па ћемо тамо шити. Него, дајте
ону вазицу.
- Видиш, то је лепа стварчица - примети Вида. - Имате ли још једну?
- Ево, само, ова је зелена.
- Добро, то ћу узети ја. И две чаше за воду. Нећу те шлифоване, дајте ми
оне са венчићем.
Покупише стакларију, паковање чоколаде, бадема, јер ће скоро испит,
ручаће ту и надзорник, па треба и умесити штогод.
Трговац је био врло задовољан што има тако лепе муштерије, због којих
је увек извиривао, кад дођу у варош и да би их задржао мало дуже у дућану,
нареди момку да донесе две чаше хладне воде и послужи их ратлуком и
ужурба се да им покаже неке кристалне перле.
- Ово ће се вама допасти.
- Хвала, лепе су, али ми смо изгустирале те перле. Свака сељанка их
има на врату. Оне сигурно то купују?
- Доста сам их продао. Сељанка више воли варошку моду. Ено, преко
пута има један абаџија, који прави и јелечиће женске, па се човек жали
како сад сељанка неће јелек, вели, то је скупље него свила.
- Тако и код нас у селу, иако се ми боримо… Истина, то је за вас добро,
али наша је дужност да штитимо домаћу индустрију, јер се све у селу
полакомило на варошку моду.
Њихове кожне торбе биле су пуне кад изађоше из радње, док млади
трговац оста на вратима, уздишући за њима…
Хлад се већ спустио преко улице и још је само на другој страни сијало
сунце до половине тротоара… Али је владало оно исто мртвило, тек само
понегде отварао се прозор и појављивала се жена или девојка, апатично
гледајући десно или лево, срећна кад има да угледа неко ново лице.
Оне су се окретале по тој чаршији, увек на истом месту. Све су виделе,
све покуповале али су се осећале у души тако празно и суморно, горе него
што је била суморност паланке…
А да се у том тренутку појавио само један лепи младић, паланчица би
сва оживела.
Једна мисао као да оживе Радмилине очи.
- Је ли, да ли је Мића овде?
- Не знам. Мени се чини да је рекао да неће сад да полаже испит.
- Како би било да прошетамо сад поред њихове куће… Нећемо да
свратимо, него као шетамо само, па ако нас позову ући ћемо.
- Можемо… ионако имамо још времена.
Тај Мића је био студент права, протин син, врло весео младић и добар
играч. Он им се чак и јавио једном разгледницом. То је било зимус а на
забави је играо са њима, чак је био мало и љубоморан на потпоручника,
што им је једном и пребацио:
- Чуди ме да ви, интелигентне девојке, толико лудујете за
потпоручницима. Шта има интересантног у њима? Они су тако празни.
Оне му нису дале за право и браниле су потпоручника, доказујући да је
он интелигентан и много чита, па чак и њима позајмљује књиге.
 Али се правник на то само иронично насмејао, што је њима било мило,
осетиле су у њему мало љубоморе, јер је потпоручник био најлепши младић
у тој варошици.
Али, кад он није ту, задовољиће се оне и са Мићиним друштвом и
упутише се кроз један сокачић, где је најлепша била протина кућа, са
гвозденом оградом, лепом фасадом и великом баштом као парком.
Оне застадоше испред зграде. У башти је седео прота и читао новине, а
протиница је плела неке сиве, вунене чарапе.
- Добар дан - узвикнуше учитељице кроз ограду.
- О, моје госпођице - узвикну протиница, остави плетиво и пође ка
огради. - Па извол’те, госпојице, овамо…
- Извол’те - говорио је прота, идући за њом…
Уђоше, поздравише се, оне пољубише протиници руке, она њих
матерински у образ…
- Како је овде код вас рај… Као парк…
- Не, не, извол’те у собу, шта ћемо овде - говорила је протиница, јер,
забога, за шта ће јој она сала и онолике собе, треба бар неко да уђе, да види
сву њену лепоту и чистоћу.
- Даринка, Даро, отвори онај предњи улаз - зовну служавку.
И кроз парадни улаз уведе учитељице, она истрча напред, да их поведе,
у старинском шлафроку, са фесом на глави, отвори врата и поведе их кроз
један ходник, са блиставо жутим подом од прања и фарбе, покривен лепим
клечаним ћилимом. Уведе их у „салу”, како је она називала свој салон, сав
утонуо у бордо полусутон од спуштених сомотских завеса на прозорима.
Мирисало је на стари намештај и чистоћу. Протиница подиже једну завесу,
јурну сноп сунчаних зракова и сва се соба зарумене од сунца, које заигра на
бордо сомотским фотељама. Било је тако пријатно у тој црвенкастој
хладовини иза тих дебелих зидова, који не пропуштају топлоту. Свуда се
видео старински намештај, дебела ораховина са рељефом на орманима и
шифоњерима.
Протиница је била причљива, срдачна и патријархална жена, говорила
је учитељицама час „ви” час „ти”, испитивала их је о ручним радовима, о
новим колачима…
- Мој Мића сатире колаче, па све тако купим од млађег света шта зна
ново…
Оне хтедоше да запитају: „А где је господин Мића?”, али се уздржаше,
из бојазни да се протиница не сети да су због њега дошле. Но, прота, као да
је погађао њихове мисли, и нагађао да је тај њихов Мића мамац за ове младе
учитељице, рече:
- Мића је положио испит, кривично право. Јутрос смо добили
разгледницу.
- Је л’те? - само рекоше, као весело, а у души им одјекну:
„Данас баш немамо среће.”
- И слику нам је послао. Сликао се на Топчидеру… Је ли, попо, где си је
оставио?
- Чекај, донећу је…
Прота оде у другу собу, његову канцеларију, где је био један велики сто,
на њему крст и једна велика књига са сребрним крстом утиснутим на
корицама. Видео се и велики орман са књигама, сва кола Књижевне
задруге, разни часописи и неке црвене и црне укоричене књиге. Прота је
био интелигентан човек. Волео је књижевност и музику и сваки пут кад би
отишао до Београда, морао је да посети позориште. Био је врло уважен у
варошици и врло достојанствен са својим широким црвеним појасом.
Протиницу су исто тако сви волели. Она је основала занатску школу и дуго
била њена председница, па је после предала млађим госпођама, али остала
је и даље редовни члан. Мића им је био најмлађи син, кога су обожавали,
јер су два сина изгубили у рату. Зато се у свакој речи осећала мајчинска
нежност и носећи слику гледала је са очима пуним материнске љубави.
- Видите како је леп мој Мића.
Пружи слику Радмили и она га виде како се држи испод руке с једном
госпођицом. Њу нешто такну у срце, помисли: „Има неку у Београду” и
резервисано га похвали:
- Јесте, врло је леп - па пружи слику Види.
- То је моја братаница, студенткиња права - објасни прота…
И на ту примедбу Видин комплимент био је много веселији… Радмила
поново узе слику и исто тако весело похвали:
- Личе једно на друго.
И настаде весео разговор, док су Мићине очи гледале са једне слике на
зиду. А младим учитељицама било је пријатно у тој атмосфери Мићине
куће, бар су могле разговарати о једном младићу, слушаче о његовим
навикама, несташлуцима, омиљеним колачима, слатком, свирању на
виолини. Било је пријатно и од оних похвала протиничиних, за њихово
добро владање у селу, што је она слушала од сеоске попадије и сељака, како
су добре учитељице, вредне домаћице, ни с ким се не забављају, не трче кад
дође доктор или неки чиновник у село. Јер, у варошици се знало о свакој
учитељици из околних села. Знала је и протиница, за тих двадесет година,
све оне авантуре наивних и лакомислених девојака, које би долазиле у
варошицу, забављале се са чиновницима и после је из тога паланачка
чаршија испредала приче, увеличане и изопачене, и рушила углед
младим учитељицама, исмевајући их простачки и паланачки.
Служавка донесе слатко.
- Шта, ви још имате дуње?
- То је њено преклањско слатко - насмеја се прота.
- Какво преклањско? Ко ће од Миће да сачува? Сваку теглу он први
начне, па кад оде у Београд, ја тек онда видим како ми је потаманио слатко.
А учитељице су се на то смејале, и дуго би још остале, али већ је време
да крену. Прота и протиница задржаваху их још, да бар ужинају, оне се
извинише, али патријархална протиница присили их да бар поједу неко
парче пите од јабука, коју и њен Мића највише воли.
Изађоше из те хладовите собе у башту. Ту су биле најлепше руже,
канашчак, петонија, шебоји, каранфили.
- Хоћу да вам наберем један букет ружа. У селу немате овако лепе.
- Што је лепа та шафран боја!
- То је Мића донео пелцер.
Ах, опет тај Мића! Оне су нежно гледале оне шафран боје руже, добише
велике букете, опростише се, опет са пољупцем у руку и образ, испратише
их чак на улицу.
- Већ је пола седам. Треба да пожуримо.
Али, пред кафаном седи шеф финансијске управе.
- О, па зар нећете мало да седнете са мном?
- Извините, али ми журимо, већ је пола седам…
- Па, де, де, мало, пет минута, на један ратлук и кафу. Иначе, не дам
плату првог - шалио се шеф, велики шаљивчина и љубитељ младих
учитељица.
- Добро, само пет минута.
Али, тих пет минута одужише се на пола сата.
И оне скочише, кад видеше да је седам, јер сад морају да убрзају корак
да би стигле за сат и четврт, а летњи је дан па се још види…
 - Штета што одлазите кад је најлепше - жалио се шеф. - Зашто не
останете, па бисмо вам нашли кола, отпратио бих вас ја до села.
- Хвала, волимо ми пешке - говориле су учитељице, а кад се одмакоше
од њега прогунђаше:
- Јест, да нас он вози, па сутра да нас сви оговарају. Треба водити
рачуна о свом угледу… Овако само прошиштимо кроз варош, па сви
извирују.
И заиста, сви су извиривали… Варошица се већ пробудила из
поподневног дремежа, жене су износиле столице и клупе испред капија,
госпођице су шеткале, трговци скидали обешену робу са врата, а кафеџије
су обично захвале тротоар, док је пред једном кафаном келнер већ стављао
плоче на грамофон а брица је ударао у гитару.
Баш на изласку из варошице, сретоше једног колегу из оближњег села,
који је могао да дође сваке вечери, те се задржаше и са њим у разговору о
школи, ђацима, неким надзорниковим наредбама, да је било већ скоро осам.
Оне брзо скидоше беле ципеле, навукоше старе и пођоше низ друм
мушким корацима.
- Црне ми, кад ћемо стићи у село? Никад се оволико нисмо задржале -
говорила је плашљивија Радмила, плавуша са кестењастом косом. - А нема
ни месечине.
- Пожурићемо, за сат ћемо стићи…
Пред њима се пружао беличаст друм, а свуда се протезала поља, мало
тамнија него по подне. Два сеоска момка у белим кошуљама ишла су
испред њих. Оне их прођоше и поздравише:
- Помаже Бог! Момци их отпоздравише.
Оне су ишле брзо, не осврћући се. Сретоше неколико сељака, који су се
враћали с ливаде, с косом на рамену. Летњи сутон се брзо спуштао, али се
свуда унаоколо још видело. Тек сада се осећала сва лепота моравске долине
која се протезала као пучина, набрекла од плода и бујности. А по тој равни,
тихо је клизила Морава, у сутону, као асфалтирани пут, и што год се више
згушњавао мрак, она је тамнила и као да се утапала у те равни и своје обале
изнад које се уздизала магла, што ће се зачас претворити у ноћ. Назирало се
још све, оне златне боје класја, што у ноћи губе сјај, само одају лаки шушањ
од нихања житних таласа, мек и сладак, пратећи оно кратко, крто и оштро
шуштање кукуруза, који су постајали све тамнији, као нека црна ограда.
Радмила се окрете.
 - Гле, она два сељака иду за нама.
- Мене је страх.
- Шта се плашиш? Можда су то сељаци из нашег села, они знају да смо
учитељице.
- Ипак је ово доцкан, такву смо глупост направиле. Сељаци су били све
ближе, пређоше они сад њих, као да застадоше мало, па опет пођоше
напред.
- Шта застајкују? Ја се тако бојим.
- Немој да будеш луда… Па причају људи, па застајкују.
Она је то само ову храбрила а и њу је подилазила нека језа и да би то
одагнала, прелазила је у разговору с теме на тему, као да не опажа оне две
сељачке прилике, али, несвесно, поглед јој је ишао у том правцу.
- Симпатична је ова протиница… Зна ти та много штошта о
учитељицама.
- Није све то истина. Зар је учитељ ускакао кроз прозор оној Даници,
што је била пре нас?
- То су све сељаци измислили. Каже, пео се само на клупу, јер је висок
прозор, а сељак ти из тога испреда чуда.
Чудила се што се она није удала за њега.
- Та је гледала нешто високо, није хтела учитеља.
- Па што је није узео доктор…? Само се изиграла са њим. А тај учитељ
је био баш добар младић, како кажу сељаци.
- Да ли би се ти удала за учитеља?
- Зашто да не бих… Сећаш ли се оног лепог учитеља са учитељског
збора? Штета што ми немамо тако неког младог колегу, него овог чичу…
- Али, признаћеш, баш је добар наш чича… Некад избије звонце а нас
нема. Још нам уведе ђаке у школу и постави његовог ђака да пази на ред. А
знаш како има гадних управитеља.
Биле су тек на брежуљкастом делу друма, где се са стране могла видети
понека кућа, а тек после настаје онај највећи део пута потпуно раван и пуст.
Радмила застаде.
- Гледај, молим те, је л’ они сељаци стоје?
- И мени се чини… Можда хоће да скрену с пута.
- Јаој, ко зна какве су то лопуже. Ја се не сећам да су из нашег села.
- Море, хајде напред, наши су то сељаци, само их ми не познајемо.
- Слушај, да се ми вратимо натраг.
 - Ух, што си ти плашљива да и мене уплашиш. Добро, да застанемо и
ми. Боље да ми њих пратимо и не губимо из вида… Ено, видиш, сад су
пошли…
Пођоше и оне.
Сутон је већ почињао да се згушњава у ноћ. Више се не види ни Морава,
ни планински ланац, само она поља око њих, на које ноћ спушта свој танки,
тамни покривач…
Уплашене од та два човека, оне су се сада плашиле од сваког шушња.
Сељаци избише на врх брежуљкастог дела…
- Брже за њима да се не спусте низ брег и сакрију.
- Слушај, ја теби лепо кажем да се ми вратимо натраг, ја не смем даље.
- Где ћеш натраг? Баш си луда. Хајде напред, ја се не плашим.
Није се плашила, али су јој ноге клецале. Сељаци се спуштају, оне виде
како им се смањују силуете, али журе, да само не изгубе те силуете, и сад су
оне на брегу а они доле.
И опет стадоше.
Оне застадоше престрављене и прибише се једна уз другу. Сад ни Вида
нема више храбрости а Радмила шапуће:
- Ако нас нападну, шта ћемо да радимо? Тешко нама!
- Ах, кад би само имале један револвер. Ето, то треба свака учитељица
да има.
Стале су и оне, па сад ни назад ни напред… Опет се храбри Вида…
- Гледај, пошли су.
- Ја не могу да дишем од страха. Сад тек настаје онај пуст део пута. Они
се нешто договарају, то се види. И ми, овако саме у ноћи, такву глупост да
учинимо.
- Шта, ноћ? Нема још девет сати. Морамо напред. Угледаше сада ону
бескрајну перспективу. Равница као степа а на средини пут, и оне, две
младе девојке, саме на том друму и два непозната човека. Дрхтале су обе.
Осећање страха расло је у њима, и све унаоколо било је тако страшно.
Раширених очију оне само гледају оне две беличасте прилике. Час им се
учини у мраку да застану, час да иду.
- Не стоје, ено, иду људи својим путем.
- Сад стоје, ја те уверавам.
- Чекај, да видим.
И видеше како скретоше с друма, застадоше покрај јарка и чекаху да
оне наиђу.
- Свршено је с нама - говорила је Радмила, ужаснута од страха,
замишљајући најгоре слике… Ја не могу даље, не смем, хајде да бежимо
натраг.
- Где да бежиш? Ми морамо напред. Ко сме да нас нападне? Него, знаш
шта, чим их престигнемо, да ударимо у један кас. Напрегни сву снагу. А кад
пређемо онај празан простор, онда се спуштамо према раскрсници а одатле
је наш сеоски пут. Ту је већ једна колибица.
Пођоше енергичним корацима. Сељаци су стајали. Радмила се крстила.
- Боже, сачувај нас од несреће. Никад више у животу нећу се враћати
овако касно. Само сад да се спасемо.
Ишле су кроз ноћ, брзо, слеђене од страха. Беле прилике су постајале
све веће и веће, као утваре, оне им се приближаваху, већ су близу њих, све
ближе, ближе, са страшним ишчекивањем несреће, сад су испред њих, коса
им се диже на глави, престигоше их и учини им се да се те утваре кретоше и
хоће да јурну на њих, један проговори:
- Добро вече, госпојице. Вида само шапну:
- Бежи!
Задигоше једном руком сукњицу, размлатараше ташном у другој руци и
појурише низ друм, нешто прште у Видиној ташни, а за њима се зачу кикот
сељака.
Али оне јуре, не окрећући се, као да прелетоше тај најопаснији део пута
и нађоше се пред раскрсницом, дахћући тешко, тек ту застадоше, окретоше
се, али сељака нигде ни од корова, а с друге стране јуриле су кочије друмом
који води до варошке станице.
- Госпојице, јесте ли то ви? Откуда у ово доба да се враћате? То је питао
сеоски кочијаш, газда Петар.
У колима је седео један младић у варошком оделу.
- Јаој, газда Петре, што смо се уплашиле! Задржале смо се у вароши а
два сељака све за нама, тако су нас препали.
Газда Петар се насмеја.
- Што се плашите, госпојице, то су наши сељаци, не сме вама нико и
ништа… Него, седите у кола, да вас довезем до куће. Ти, господине, немаш
ништа против. То је попов рођак, а ово су наше учитељице - представи их
сељак.
- О, изволите само, госпођице - узвикну младић и пружи руку
девојкама да им помогне при пењању. Он им уступи горње седиште, а он
седе преко пута, окренут леђима кочијашу. Представи им се. Био је
техничар.
Младе учитељице наједном осетише да ишчезе сав страх, кад осетише
стисак младићеве руке и угледаше у сутону једно лепо лице чију сваку црту
нису могле одмах да запазе.
Сад су се возили сеоским путем покрај кућа и светлост, која се
пробијала кроз прозор и отворена врата, обасјавала је техничара… Оне
оживеше, орасположише се, као оно после кише, све постаде лепо око њих,
ноћ пуна чаробних визија и мириса, врбе тако сањиве, овални лукови на
доксатима, воћњаци и баштице, очи техничара које су их гледале тако да су
њихова девојачка срца већ била готова да се одшкрину и приме одмах изјаву
љубави. Седећи у колима, једна покрај друге, стегоше једна другој руку, што
је био њихов немушти разговор о мушкарцима. Пред њиховом кућом младић
скочи, поможе им да се скину, загледа њихове витке силуете и сам очаран
тако изненадним и поетичним сусретом са двема младим учитељицама које
су му у овом окружењу, на пустом друму, у ноћи, изгледале лепше од свих
госпођица на београдском корзоу и, скидајући шешир, љубазно је говорио:
- Надам се да ћу вас опет видети…
Оне су хтеле рећи: „Ах, зар још питаш?! Па ти не знаш како смо ми
жељне каваљера у овој сеоској самоћи… Изашле бисмо ми већ саме да те
потражимо.”
Улетеше раздрагано у своје собице, обе су заспале узбуркана срца и
једва чекале сутрашњи дан да га виде.

***

Око бунара, на трави, после рада, освежавајући се хладовином сумрака,

разговарали су сеоски момци. Била су ту и она двојица са друма. Један мало
старији, окретнији, лепши и слободнији, причао је:
- Ономад, Тића и ја, враћамо се из вароши а и наше учитељице. Што су
ти згодне, мани! Запучиле ти оне сукње одострага, па игра ли, игра, сваки
мишић, милина да гледаш. А ја кажем овоме шмокљи: ‘Хајде да им
приђемо, можда их страх саме.’
- Што сам сада, ја шмокља? - обрецну се Тића.
- Па шмокља си, говорио си непрестано: ‘Шта ми умемо да
разговарамо са госпођицама.’
 - Па ниси учеван да водиш господске разговоре. Шта би ти причао, дед
реци…
- Шта бих причао? Умем ја да ти разговарам као господин… Казао бих
им: ‘Како вас слушају ваши ђаци? Удрите ви ако не ваљају. Батина је из раја
изашла и мене је мој учитељ тукао где стигне, као вола.’
Младићи се насмешише.
- И ти то зовеш господски разговор?
- Умем ја како год хоћете да окренем. И о љубави, а те варошке ти воле
љубав више него сељанке.
- Јес’ више него сељанке, баш си потрефио. Сељанку ти одмах дрпнеш
за груди, а чик варошку…
- Шта ти мислиш, варошке не воле да их мушко дрпне за груди? Те ти
тек бегенишу ‘флерт’.
- Каква ти је то реч?
- Зато ти ја и кажем да знам господски говор. Пуно сам речи научио од
оног мог рођака у вароши: флерт, рандеву, корзо, шик, еманципација…
кокота…
- Кокота!
- Кокота! Ко-ко-ко! - узвикну један младић. - Је л’ то кокошка?
- Каква кокошка? То ти је женска као ова наша Наста, удовица, код које
сви ми момци навраћамо. Па кад пођеш кући, а она те салети: ‘Е, ти нећеш
ништа да частиш…’ А кад ти заждиш кроз воћњак, она пљас за тобом
каменицом.
- А тако и те варошке кокоте, каменицом за мушкарцима.
- Нема тога тамо. Господа све поштено плаћају.
- Е знате шта, сад ћемо Насту да зовемо госпођа Кокота. Она се увек
хвали како је госпоја.
- Ти рече још једну реч, како беше, ‘пација’.
- Еманципација. Видите, ту реч сам могао да употребим са
учитељицама. И баш сам мислио то да урадим. Кажем ја њима, на пример:
‘Ви волите еманципацију.’
- Дед, растумачи ти то нама, кад знаш господски…
- То значи: волите да радите све оно што ради мушкарац. Младићи се
закикоташе.
- Ала би ти оне тада звизнуле шамар…
- Ех, што сте гејаци: све изокрећете шеретски… Еманципација је кад
учитељ учи ђаке и учитељица учи ђаке… То ти је један исти посао.
- А то ли је? Значи, све поштено. А ја мислим звизнуће ти шамар.
Малецна рука као у детета, па да ме пљесне по једном образу, не бих ни
трепнуо, окренуо бих и други и казао: ‘Прилепи још један, очију ти.’
- Ама, ти не сврши шта би ономад на друму. Приђосте ли?
- Једва ја овог натерах да их сачекамо, па кад оне наиђоше, а ја пођох, и
таман хтедох да кажем: ‘Добар вече, госпођице, је 1’ по вољи наше
друштво, можда вас страх саме?’ и само што отворих уста и рекох:
‘Добар вече, госпојце’… кад ти, мој брате, оне клиснуше низ друм као
ждребићи… А ми ударисмо у кикот… Е, нисам могао да верујем да са
онолишним ножицама, као козје ноге, могу онако да трче.
- Зар се тако проведе, толико господских речи знаш, па ти госпојице
умакоше?
А он на то скочи, шчепа воду са бунара, поли их водом, настаде
подврискивање, рвање, смех, јурњава око бунара од несташлука и обести
сеоских момака… Излетеше затим на вратнице и пођоше низ сеоски пут, да
се прошетају, ухваћени испод руке, као леса, целом ширином сеоског
сокака.
Наједаред чуше један ситан женски смех и разговор.
- То су наше учитељице. Како се смеју као прапорци…
- Чек да их видимо.
Сокаком су шетале учитељице, а међ’ њима техничар. Младићи се
подгуркиваху лактовима…
- Оче оне господу. Вида је говорила:
- Дивно је наше село, само некад досадно, нема каваљера… Младићи се
опет гурнуше.
- Нема каваљера, а ми оваки момци! Зар ми је овај жгоља бољи? Да га
ухватим око појаса, завитлао бих га око себе десет пута. Сав би се
пресамитио.
Сад рече техничар:
- Умало што нисам оставио да дођем у јулу. Тако се не бих упознао са
вама: и било би ми жао.
- Е, што бих сад имао жељу да га ритнем ногом - прошапута младић са
друма.
Учитељице чуше кораке иза себе и окретоше се. Окрете се и техничар.
- Хај’дмо ми у овај шљивик - рече један момак.
 - Јок, него хајд’мо до Настине куће.
- Јес’, до госпа Кокоте.
И леса од момака скрете удесно, преко шљивика, па кроз један воћњак
стиже до Настине куће и чу се:
- Ко-ко-ко! Ко-ко-ко! Ко-ко-ко!…
 ДАМА СА МЛАДЕЖОМ

Са досадом, какву осећа младић у бањи када нема ниједне интересантне

женске особе, млади адвокат Нинковић упути се кроз шуму. Сунце је већ
било при заласку, било је разбуктано као пожар и од његовог одсјаја сва
шума је била испресецана црвеним тракама. Оне су се расипале по влажном
лишћу, још од јесени, да је све било као обојено бакарном тинтуром, и све
живље, изразитије, свака гранчица оцртана неким умекшавајућим тоном, а
лишће истањено и прозрачно као од зеленог кристала… Тако је био неки
опојни дах у шуми, кад се осећа приближавање сутона а врелина дана се
умањује и ваздух се хлади, па мирише шумска влага, неким финим
мирисом, што се још меша са цикламама, овде-онде уздигнутих круница,
загасито љубичастих и бледих, на својим танким и еластичним
стабљикама, покрај широких листова, сувише великих и лепих за тај
сићушни цветић…
Адвокат је ишао лагано стазицом, која се пела уз брдо, а наједном
водила равно кроз дрворед, бела и уска, осенчена травом, шумским плавим
цветовима на сламним стабљикама папрати као чипкастим лепезама, који
су ту мирно расли и тек би се повили од додира неког лептирића. Свуда она
шумска тишина, без људске вреве и хуке али опет испуњена неким
шумовима, тајанственим и лаким, као зујање инсеката, лепршање крила,
лет листића, ударац кљуном детлића или опрезно скакутање веверице…
Његови кораци су нарушавали ту симфонијску тишину шуме и он застаде на
једном малом платоу да погледа панораму, планинске кућице, сувише беле
у том зеленилу, неколико оваца као грумење шећера, сељанке које су биле
из даљине мале као кепеци… Однекуд, наједаред, допре до њега женски
глас који је певушио: „Ах, Лола, ружни сјај лице ти краси…” Адвокат пође
у правцу тог гласа, опрезно, слушајући га све јасније. Пред њим се указаше
прво ноге, два дивно извајана листа у чарапама боје зреле вишње, са малим
белим сандалама, кроз које се назирао цео облик стопала… Он пође још
три корака… Види белу хаљину, око врата једно црвено шалче са белим
туфнама, и два крупна, топла црна ока, на лицу које је уоквиривала коса
тамна као гар, приљубљена као лакована да се види цео облик главе… Три
црна пужића од косе на челу и образима, давали су декоративан изглед
лицу… Дама ућута кад он наиђе и забављаше се са једном сламком држећи
је у устима… Он прође покрај ње, погледа је мило, чисто мало насмешен,
са оном слободом какву имају мушкарци у бањи, и хтеде да јој се јави, али
се предомисли… Синоћ ју је видео први пут, и обрадовао се да бар једно
занимљиво женско види… Сад је прилика да се упозна, и он одлучи да је
искористи. Испод стазице је био пошумљен брег и он угледа пуно
циклама… Спусти се са стазе, поче да је бере, бацајући покаткад поглед на
даму, која га је посматрала у том кокетном лежећем ставу… Он је мислио
да њој није тешко прићи. Чим она њега овако посматра, значи да жели
познанство. Он поде узбрдо, баш према оном месту где је она лежала и као
да говори себи: „Ах, шта је циклама!” Онда погледа даму и очекиваше
одговор…
- Како их ви немилосрдно кидате… Он се обрадова.
- А зар је вама жао?
- Па видите да их не берем… Ја уживам у њиховом мирису.
- Онда ми допустите да вам понудим овај букетић…
- Ох не, задржите их за себе…
- Мушкарцима не приличи цвеће. То је само украс жена… Особито
лепих…
Дама се насмеја, устаде, пође… Он за њом…
- Дајете ми корпу…
- Ако вам чини задовољство, узећу…
Стазица је била уска, она је ишла испред њега, а он је, као сваки
мушкарац, посматрао њен стас и уживао у гибању и виткости… “Врло
дражесна… Ово би могао бити један мали бањски флерт…” Изађоше на
алеју. Он стаде покрај ње…
- Допустите да вам се представим… Адвокат Нинковић.
- Злата Јовановић.
- Ви сте, чини ми се, јуче допутовали?
- Да… Али већ ми је досадно. Тако неки чудни гости. Све неке бабе и
старци…
- И ја осећам исту досаду. Ако ми допустите да вам приђем, биће ми
врло пријатно… У ком сте хотелу? Она рече.
- Па ми смо преко пута. Гледате ли на главну алеју?
- Не, гледам на шуму. Тако су настале шетње.
Дама је излазила увек предвече. Два-три пута ју је видео у друштву
мушкараца, увек других. Био је мало љубоморан.
- Ах, па то су моји познаници… Он се распитивао да ли је удата.
- Да, удата сам. Муж ми је директор банке у Београду. Врло је
љубоморан. Једва ме је пустио саму.
- Значи да сте несрећни?
- Ниједна жена не може се похвалити да је апсолутно срећна у браку…
Њега је то већ обрадовало. Несрећну жену треба утешити, и он је предузео
своју правничку тактику да освоји ову жену… Била му је чудновата… Њене
очи, лице, држање, кокетерија, све му је наговештавало да та жена може
лако да се освоји, али кад год би он покушао у каквој замраченој алеји да
пружи руку, да јој обавије струк, она се вешто извијала и запретила би му
прстом да буде коректан.
- Немојте мислити да сам дошла да флертујем у бањи…
И он је у њој увек осећао две жене. Једну даму, отмену, пристојну, другу
демонку, и те две жене у њој су га збуњивале, да би каткад био дрзак, а
други пут пристојан…
Он је хтео да направи излет до једног ресторана на брегу и ту да
вечерају. Рачунао је да ће она бити много попустљивија, кад се буду у сутон
враћали кроз шуму… Већ два дана она је била тако слободна, мало
раскалашна, у једној белој прозрачној хаљини, и, идући за њом, он угледа
кроз танку свилену хаљину, на левој плећки, један диван младеж, као од
сомота…
- Ах, господо, једна осица вам је стала на раме, чекајте да је отерам…
Она цикну, он се саже, ухвати је за плећа и пољуби онај младеж…
- Како сте дрски! - узвикну она. Појури алејом, он за њом и, као
мушкарац, стеже је, ухвати је и пољупцима искали своју жељу за ово дуго
чекање у бањи, где се обично не чека дуго…
- Сутра ћемо ићи горе на брег, на вечеру, у онај ресторан.
- Ићи ћемо… - смејала се дама. - Кренућемо у четири…
- А знате шта је ново? Прекосутра се пресељавам у ваш хотел. Случајно,
соба преко пута ваше…
- Којешта! Шта сте то радили? А да дође мој муж… Ја не бих смела да
вам се јавим.
- Па ја вам се онда нећу јавити… Зар се љутите што ћу бити у истом
ходнику?
- Не… Шалим се…
 - Дајете ми наду…
- Све могуће последице… Она удари у смех.
Растали су се. Он је био радостан. Она чини све уступке врло лако…
Сутрадан је чекао. Четири сата, пет… Ње нема. Постао је нервозан…
Отишао је, закуцао је на њена врата… Собарица се појави…
- Ви тражите госпођу Јовановић? Она је отпутовала у два сата.
Он је излетео бесан… „Како ме је изиграла… Поиграла се са мном… О,
жене, како су лукаве… Препреденије су од сваког мушкарца… Ко је
заправо она? Час се правила светица, час кокота. Такве су жене, у свакој је
и светица и кокота, само се крију, претварају… А ја луђак веровао. Како
може да буде глуп мушкарац и да верује у обећање једне жене… Тако нам и
треба. Устручавамо се, из неких обзира и пристојности. Требало је да јој
упаднем у собу… Ах, што нисам…? Сад ми не би било криво… Жена
мушкарца да изигра… Више сам веровао да је непоштена него поштена…
Поштених жена и нема… Њихово поштење зависи од момента…”
И млади адвокат оде да шета сам, љутито кидајући папрат.

***

Било је следеће године. Он је опет отишао у једну од највећих бања, где

долази свет са свих страна. Надао се лепшем проводу. Било је ту и
Мађарица, Јеврејки, Немица, Италијанки… Једне вечери је слушао оркестар
у парку. После концерта пође да шета… Баш испред једне електричне
лампе он угледа једну даму и познаде она два прошлогодишња црна ока…
- О, господо Јовановић, и ви сте дошли? Видите, имам неку срећу да вас
опет сретнем.
Дама га погледа изненађено.
- Ви сте се преварили, господине. Ја нисам господа Јовановић.
- Како нисте? Ја бих се заклео да сте то ви. Није могуће…
- Ваљда ја најбоље знам ко сам… Свакако да личим на неку вашу
познаницу…
И она га поздрави, оде, и остави га забезекнутог.
„Е, ја бих дао главу да је то она… Баш ћу да је видим опет.” Ишао је за
њом, посматрао је… „Јесте, исти онај стас… Ноге не могу да видим, од ове
дугачке хаљине…” Дама је имала шеширић на глави, али је он видео да има
плаву косу. То, најзад, није тешко. Жене зачас промене боју косе, али не
могу очи, глас, ход.
 Непрестано се вајкао и дошао је сам до закључка да ово није госпођа
Јовановић… Има невероватне сличности у животу… Уосталом, не мења
ствар. Ова дама је још шармантнија и могао би се упознати са њом.
Сутрадан је чекао прилику да јој приђе… Дама је ишла увек са једним
господином… Он се распитивао у хотелу ко је тај пар и одговорили су му
да је то један индустријалац са својом супругом.
- Је ли она његова жена? - питао је секретара бање.
- Они су се тако уписали а бањска управа је дискретна и не упушта се у
проверавање да ли су законити или незаконити пар…
- Ипак је то друга особа… Он ју је често посматрао у парку. Јављао се,
из учтивости. Она му је одговарала… Срео ју је једном саму…
- Опростите, госпођо, смем ли да вам приђем?
- Изволите…
- Ја сам вам пришао оно вече онако нагло, јер ми се учинило да сте иста
једна дама, коју сам прошле године упознао. Ви не можете да појмите
колика је сличност између вас две… Сад већ опажам да има и разлике. Она
је била веселија и темпераментнија, ви имате неки меланхолични поглед. И
она је била старија… Могла је имати до тридесет година.
- А шта ви мислите, колико ја имам година? - Ви немате више од
двадесет пет година…
- Погодили сте.
- А где је ваш господин супруг?
- Он је отпутовао, има нека посла… - А ви још остајете?
- Он ће ми јавити кад да дођем… Засад остајем. Адвокат се обрадовао.
„Можда ћу код ове имати висе успеха…” Али, ова је била још уздржљива. У
њеним тајновитим очима је била толика загонетка. Час су биле сјајне, час
су се гасиле, некад су имале неки плавичасти сјај, као они црни сомоти што
се преливају у плавкасто… Говорила је тихо, мало се мазећи, као жене
којима се сви удварају, које су задовољне, па су зато размажене… Покрети
су јој били немарни, и увек је имала неку ритмичку лежерност, коју је
изводила својим рукама дугих белих прстију… Он је посматрао те руке,
чудновато су му биле сличне, само нокти ексцентрично црвени као корал…
И увек је гледала некако полузатворених очију, због чега су очи имале
бадемаст облик, и тако су јој биле стилизоване и обрве, танке и дуге, чак до
слепоочница…
Гледајући је, он је све више долазио до уверења, да је то друга особа.
 Док је у соби пушио своју цигарету, стојећи на прозору, размишљао је о
овој жени и наједном се сети: „Младеж? Имали ова младеж? Ако има, онда
је она…”
Сутрадан и прекосутра, кад год би је срео, трудио се да иде иза ње не би
ли угледао младеж. А она је носила све неке загасите хаљине, тегет, бордо,
зелено, непровидне материјале, или се огртала шалом и он није могао да
види… Једне вечери видео ју је у белој хаљини. Седела је на клупи и
слушала музику… Опет је имала шал… Он јој приђе с леђа, стаде иза клупе,
поздрави је.
- Вас занима музика?
- Баш је волим… Нисам нарочито музикална, али радо слушам
музику… Хоћете ли да седнете?
- Не, волим да вас посматрам овако стојећки.
Стао је иза ње и лагано јој свлачио шал са рамена. Она начини један
покрет као да хоће да се окрене, шал од глатке свиле склизну са рамена и
адвокат једва угуши један узвик.
На левој плећки стајао је црни младеж као један кружић од сомота…
„Ах, дакле, она је… Знао сам ја то… Само, зашто ли се крије?”
Није хтео ништа да јој каже, правио се да је то госпођа Мила
Бранковић, жена индустријалца…
Али се спремао да јој докаже њену идентичност са оном
прошлогодишњом дамом…
Кад је она отишла, он је пошао за њом… Закуцао је на врата.
- Ко је? - запитао је женски глас.
- Један телеграм… Кључ се окрете.
- Ах, шта то значи?! - узвикну дама. - Откуда ви? Он уђе, не рече ништа,
закључа врата.
Дошао сам да вам се осветим што сте ме прошле године онако изиграли
и побегли.
- Господине, ја вас не разумем. Кад сам ја вас изиграла? Изгледа да вам
је та прошлогодишња дама завртела памет, па у свим женама гледате њу…
- Да, она ми је завртела памет, али ме није толико залудела, да верујем
да ви нисте госпођа Злата…
- Баш сте луди! То је интересантно… Правите читав заплет…
- Ви сте направили заплет, али ја, као адвокат, нисам допустио да ме
држите у заблуди… А знате ли шта ми је помогло у мом трагању…
 - Шта?
Он је дочепа, свуче јој хаљину са рамена, окрете ка огледалу. Она се
још бранила, али попусти.
- Па шта сад хоћете?
- Хоћу да вам се осветим зато што сте прошле године побегли и хоћу да
ми објасните зашто се сада кријете под другим именом.
- Ја се сада не кријем. Крила сам се прошле године. Мој муж је
индустријалац, врло љубоморан… Прошле године, ја сам просто побегла у
бању, под туђим именом и представљала сам се као жена једног банкара.
Ове године смо дошли заједно, али то је последњи пут. С њим ми је
немогућ живот и он је најзад пристао да се разведемо. Посвађали смо се и
он је отпутовао. Ја сам по оцу богата, имам своју вишеспратну зграду у
Београду и довољну ренту да могу да живим. Колико сам ја пропатила због
њега, кад бисте све знали!
Плакала је и испричала му је свој живот. Она је из врло отмене
београдске породице, отац јој је био дипломата. Као девојчица, била је у
Мадриду, Бечу, Пешти, Цариграду. Толико је имала просилаца, али њега је
заволела. Он је био богат, јединац као и она, врло леп. Били су прво време
срећни, а после је настала свађа, његова љубомора…
Он ју је загрлио, тешио и сам се растужио.
- Ах, ви не знате да сам вас прошле године заволела, готово се заљубила
у вас… Ја никад мог мужа нисам преварила, рекла сам: ма какав био, бићу
му верна. И кад сам прошле године осетила да ћу подлећи искушењу,
побегла сам, јер ми је било тешко да се претварам… Колико сам пута
помислила: ‘Ето, да сам се за оваквог човека удала.’
- Зар бисте се ви удали за мене?
- Зашто да не? А да ли бисте ви мене узели?
- Таква лепа жена може сваког да освоји и залуди… Он јој дохвати руку
и принесе уснама.
- Ох, како имате диван прстен! - узвикну млада жена.
- Хоћете да то буде ваш веренички прстен?
- Да се веримо? Тако брзо… А нисам се ни развела.
- Онда морате пожурити са разводом… Где станујете у Београду?
- А ви нисте адвокат у Београду?
- Не, ја сам из унутрашњости. Она рече улицу и број 198.
- Дакле, хоћете да будете моја жена?
 - Хоћу, чим се разведем - говорила је она, скидајући му прстен. - То је
рубин… као крв… да пробам.
- Више има историјску вредност. Још мој деда га је наследио од свога
оца, који га је добио од једног паше. Читава легенда је везана за овај
прстен… Моји преци су били врло богати. Живели су у Нишу. Ту је прадеда
имао свој конак и често су навраћали код њега угледни Турци при повратку
из Цариграда. Једном је тако свратио београдски паша. Враћао се из
Цариграда. Одсео је са читавом свитом… Ту је био један врло лепи официр,
који запази ћерку мога прадеде. Она је била лепотица. Турци су седели
четири дана, па су онда кренули… Све је било лепо. Али, после три дана
нестаде прадедина ћерка. Одмах се они досетише јаду, да су је Турци
одвели. Тако је и било. Овај официр је оставио два гаваза, да је украду и
одведу у Београд. Појури прадеда паши да се жали. Паша се разбесне кад је
то чуо, сазове целу свиту, испитивао их је и дознао је где ју је сакрио онај
официр. Одмах нареди да је доведу оцу, а официр да се казни. И том
приликом, да би деди дао неку надокнаду, подари му овај прстен са
рубином.
- Како је све то занимљиво. И овај је прстен сигурно врло скупоцен…
- Нисам никад мислио да га продам, али, вероватно, има велику
вредност. Вама је велики за домали прст. На средњи већ може. Видите, овај
се рубин отвара. То је као неки поклопчић… У тој малој шатулици скривао
се отров…
- Ах, то сам читала како су даме носиле отров у прстењу…
- На вашој ручици тако лепо стоји овај прстен… И он јој изљуби све
прсте…
- Сад да идете…
- Ах, нећете ме, богами, отерати. Уверавам вас да се нећу маћи одавде.
Погинућу покрај ваших ногу…
- Па ви хоћете да се ја наљутим на вас.
- Не мари, и сам сам се прошле године љутио на вас. Не само љутио,
био сам бесан, толико бесан да сам све могао да кидам и ломим око себе.
Чувајте се да ме не баците опет у какву јарост.
Говорећи, приђе јој, обујми је око рамена, тако је силовито стегну у
загрљај и притисну на груди као да хоће да је угуши.
- Дед, отмите се сада…
- Ах, пустите ме - шапутала је лепа жена малаксало и све више му је
клонула на груди.
Он је узе у наручје и држаше је као дете.
- Како сте дивни, витки и топли… заносни…
Кад се у зору растајао са њом, шапутао је кроз пољупце:
- Ах, ви сте ме залудели. Најслађа сте жена… Какав је то глуп муж, који
је могао да вас остави. Ја идем са вама до Београда.
- Бар да видите моју кућу, да се уверите у све. Ето, ја вас просим.
Господине, хоћете ли да се ожените мноме?… Имам ренту петнаест
хиљада.
- Ви више вредите него ваша рента… А кад се враћате у Београд?
- Ја мислим кроз три дана…
Кад је дошао сутрадан после подне, да је потражи у њеној соби,
собарица му је саопштила:
- Госпођа је отпутовала…
Он није могао да се поврати од изненађења… „Зашто сад да
отпутује…?” И наједаред се сети: „Однела је и прстен, тај скупоцени, који
толико вреди…”
Сад му је било јасно да је то једна опасна хохштаплерка, која се
појављује у бањама под разним именима…
„И то ја, адвокат, да тако награишем…”
Кад је стигао у Београд отишао је да потражи њену кућу. Тражио је тај
број, али је видео да се улица завршава са бројем 144.
Дакле, њена кућа није ни постојала… Вратио се у своје место и,
читајући једном новине, нађе ово: „Опасан хохштаплер”. Ухваћен је један
отмени господин, који се по бањама представљао као индустријалац и
вршио крађе са дамом, коју је представљао као своју жену. Он је ухапшен а
за дамом се трага…”
Он је био уверен да је то његова плава дама и њен муж
индустријалац.

***

После две године отишао је на Лидо. Био је сјајан сунчан дан и плажа
прекривена нагим телима у разнобојним костимима… Само су се виделе
ноге и главе, или неки брежуљци као рељеф тела под жутим песком… Све
могуће народности могу се видети, сви језици чути, разни типови, најлепше
и најружније жене, последња мода и старомодност. Сунчајући се на песку,
он је гледао испред себе један пар, бујну гргураву косу једне даме и главу
једног мушкарца са америчким наочарима… Дама се диже, седе на песак,
он је гледаше с леда и застаде изненађен… Трико је био дубоко деколтиран
на леђима и он спази на левој плећки црн сомотски младеж…
„Боже, да ли је то она?”
Није могао да издржи, устао је, заобишао их и погледао даму.
„Она је!”
„Чекај, хоћу да јој се јавим.” Климну главом, насмеши се, она га
изненађено погледа, насмеши се и одговори му на поздрав.
Она се окрете ка господину са наочарима и рече му нешто на
француском, он чу како она рече „мој земљак…”
„Кога ли је сад ово нашла?… Сигурно ће га добро опљачкати…”
Тражио је прилику да се нађе са њом и она му прва приђе…
- Ох, какво пријатно изненађење да вас опет видим…
- Ја чисто сумњам да вам је пријатно изненађење.
- Ах, ви то због оног прстена! Баш ми је криво што сам заборавила да
вам дам…
- Ја сам то већ заборавио… Нисам такав некаваљер да бих једну даму
због тога предао суду… Него, зашто сте онда умакли?…
- Зато што сам добила телеграм од мог мужа.
- Да, знам, од оног господина ‘индустријалца’.
- Шта ћете, и то је професија, можда најтежа.
- Па шта вам је јавио у телеграму?
- Да одмах бежим из те бање… њему су већ били ушли у траг… _
- Чини ми се да се и за вама трагало.
- Да, ухапсили су ме, али ја сам доказала своју невиност и они су ме
пустили.
- Па шта сте после радили? Јесте ли наставили исту професију?
- Не, уверавам вас. Продала сам ваш прстен за десет хиљада.
- Само десет?
- Јувелир му није придавао велику историјску вредност.
- Кад купују они не придају вредност, али при продаји је добро знају…
- Знате ли да ми је тај ваш прстен донео срећу?
- То ме радује.
- С тим новцем отишла сам у Париз и била сам манекен и сликарски
модел. На једној слици ме је видео овај Американац, распитао се за мене
код сликара, зажелео да ме упозна и тако сам постала његова метреса…
- А како сте се њему представили?
- Као руска кнегиња. Ти амерички плејбоји лудују за аристократама.
- Мислите ли ви и мене да представите као руског кнеза? Чуо сам кад
сте казали ‘мон цомпатриоте’.
- Не. То је сасвим проста ствар. Била сам избеглица у Југославији, ви
сте Југословен, Словен, уопште, мој земљак…
- Само, ја не бих желео да ме представите свом Американцу. Бојим се
да се не заплетете у какве незгодне послове.
- Хоћете да кажете да нешто не украдем и да ме затворе?
- Имам права све да мислим…
- Варате се, драги мој… Сад сам ја много паметнија. Шта ви мислите,
да ћу се задовољити прстеном? Ја сам сада дама, имам своје
издржавање од стране Американца, не трошим тај новац, већ га чувам, и
накупила сам пола милиона… Кад скупим један милион, доћи ћу у своју
отаџбину, купити кућу, и живећу од ренте и сви ће ми се клањати… А ви
знате да ја умем да изигравам отмену даму…
- У томе сте без конкуренције.
- Па то је најважније. И после тога не може ми се пребацити да ма шта
добијам џабе од мушкараца… Сваки поклон ја унапред платим…
- То вам признајем. И сваки вас задржи у успомени…
- А да ли верујете да се ја вас стално сећам? Ви сте прави мушкарац,
каквог највише волим… Слушајте, хоћете ли доћи код мене још једном?
Немојте се бојати да ћу вас опљачкати.
- Не бојим се ја тога, него се плашим да и овај ваш Американац не буде
неки као онај ‘индустријалац’ с којим сте били у ортаклуку.
- Ах, заклињем вам се, ово је прави Американац, и ја више онакве
послове не радим… Ја нисам никад ни крала. Моје су све крађе биле као
онај ваш прстен и никад ме нико није пријавио… Једна љубавна ноћ и
сутрадан ја узмем као поклон сат, прстен, неку хиљадарку…
- Опасна сте хохштаплерка, и тако чаробна…
- Дакле, доћи ћете…
- Хоћу. Али реците ми, искрено, ко сте ви у ствари?
- Бићу потпуно искрена и испричаћу вам своју историју…
- Ја сам сељанка из ужичког округа…
- Сељанка! Ужичанка!?
 - Чуди вас што сам умела сељанку да издигнем у овакву даму?… Као
девојчицу од десет година узела ме је под своје једна чиновничка породица
из једне вароши из унутрашњости. Ту сам била до петнаесте године. Била
сам лепо развијена, лепа девојчица и једног дана заведе ме један бакалин…
Кад сам остала у другом стању та породица ме врати у село… Чим сам
родила, побегнем у Београд… Ту сам служила у две-три куће и једног дана
ме један самац, старији господин, узме к себи… Била сам његова метреса,
он је био доста имућан, хтео је да ми приушти мало образовања, имао је
клавир у кући, узео ми је учитеља за клавир, за француски језик, све ми је
чинио, само је чича био страшно љубоморан и тукао ме је. Ја сам га могла
волети као оца, али ми је био одвратан као љубавник. Мени то досади,
заљубим се у једног младића, побегнем с њим… Тај младић је био онај
‘индустријалац’, хохштаплер, који ме је обучио свим хохштаплерајима и ја
сам тако имала улогу да заводим мушкарце и после да их пљачкам… Била
сам срећна кад су га ухапсили, јер сам била под таквим његовим утицајем,
да би он од мене направио обичну крадљивицу…
Оног првог пута, кад сам побегла, он је дошао и одвео ме је у другу
бању, јер је ту било богатих мушкараца… Сад сам постала куртизана,
метреса богатих људи, а једног дана бићу честита жена…
Ето, то је моја историја. Могла сам сасвим пропасти, да нисам имала
своју оштроумност, природну интелигенцију и расуђивање. Ја сам се преко
порока попела до врха својих друштвених степеница, али последњи мој
степеник зваће се часност. Одатле ћу са висине да погледам све а то ћу моћи
да учиним, јер ћу бити богата. Богатство, драги мој, рехабилитује сваког и
уздиже га… На чему се заснивао цео мој успех? Не само на лепоти, већ и на
том достојанству са којим сам увек изигравала отмену и богату даму. А у
данашњем друштву треба умети играти своју ролу онако како то свет
највише воли. До данас сам сваку своју улогу са успехом одиграла а надам
се да ћу и последњу. Дакле, хоћете ли доћи?
- А ако ту буде ваш Американац?
- Не, ја ћу њега вешто испратити да разгледа млетачке тамнице…
Извинићу се да ме боли глава… А напослетку, то је Американац, неће
упасти у моју собу без куцања…
Она је била тако лепа, да јој адвокат није могао одбити молбу.
***
Париз, Ротонда. Интернационална гужва… И кроз ту гужву он угледа
једну главу са бакарном косом као шубара, једна деколтирана леда и
сомотски младеж. Покрај ње прође један хиндус…
„Гледај ти, како Ужичанка прави каријеру… Сад се дочепала Азије.”
Познала га је и нашла моменат да с њим разговара. - Видите да се наши
путеви увек укрштају… То је, збиља, нека судбина…
- А где вам је Американац?
- Отпутовао је у Америку.
- А ви нисте хтели с њим?
- Ја не напуштам европски континент…
- Али се држите и Америке, и Азије…
- Хиндуси су врло симпатични… Мистично обожавају жене. Њима се
само треба представити као нека сфинга.
- А како сте се ви њему представили…?
- Као жена која тражи вечну љубав и бесмртност душе… Ја у њему
гледам највећу душу, највећи ум, обожавам га као човека над свим другим
људима, а његову земљу, као земљу мистерије и мудрости…
- Значи, ви и читате?
- Наравно… Кад сам се упознала с њим, набавила сам многе књиге о
Индији и читала сам и он се дивио моме уму…
- А какве компензације за све то имате?
- Па, милион сам претерала. Са хиндусом се надам да ћу дотерати до
два милиона… Марљиво проучавам хиндуску мистерију и што год сам више
упозната са његовом земљом, он ме све више воли и издашно ми ставља
своју благајну на располагање… Видите, драги мој, овај прстен. Рубин!…
То вреди двеста хиљада… Хоћете ли да вам га дам? Не желим да ме
сачувате у рђавој успомени због оног вашег историјског рубина.
- Не, ја сам то заборавио. Сматрајте да је то био поклон од мене.
- Како сте великодушни…
- Зато што осећам да и ви имате душе у себи. Нисте је изгубили у том
животу.
- Зато се и сећам вас. Хоћете ли опет да се нађемо, као онда на Лиду?
- Ја немам никад моћи да се вама одупрем, лепа заводнице…

***

Једног дана адвокат доби писмо: „Драги пријатељу, остварила сам свој
идеал. Вратила сам се у своју отаџбину и сад сам отмена, часна жена.
Купила сам имање које ми доноси ренту од седамнаест хиљада… Не желим
више да настављам ранији живот… Хтела бих да бацим један вео на целу
моју прошлост… Желела бих да се удам за једног часног човека - човека
који би ми највише ласкао - то сте ви. Ви знате целу моју прошлост, зато
вас могу слободно питати: хоћете ли да будем ваша жена?… Ви сте били
једна чиста, лепа успомена у моме животу. Можете ли се ви потрудити да
заборавите мој живот и да верујете да могу бити достојна да се назовем
вашом женом? Ви знате на какав сам се начин обогатила. Можда то није
часно. Али, јесам ли ја нечаснија од оних људи који су шпекулацијама и
нечасним радом дошли до богатства, искоришћавајући труд многих руку?…
Ја нисам никоме учинила зло… Напротив. Сваком сам пружила
задовољство и да ли сам зато гора од других? У суштини своје природе,
била сам створена да будем добра супруга и мајка… Али, и ја сам можда
жртва друштва, од којих се много њих изгуби у пороку. Нисам пропала јер
ме је можда чувала она суштина моје природе, која је увек чезнула да буде
добра жена и мајка… Мој живот није сваком познат и ја верујем да би ми
многи мушкарци пружили своју руку… Али, ја желим баш вас, зато што ме
познајете, и што хоћу да уздигнем саму себе у својим очима, вашим
опроштајем и разумевањем… Ако пристанете, дојурите одмах… Ја ћу вас
чекати као заљубљена жена, понудићу вам своје срце и своје имање…
Данас носим своје право девојачко име. Зовем се Радојка Милуновић.
Верујте да вас никад нисам заборавила!”
Мушкарцима се сада оставља да реше да ли ће се адвокат одлучити за
овај брак или ће одбити њену руку…
 ДИПЛОМАТА МЛАДЕ ДАКТИЛОГРАФКИЊЕ

У животу девојака има једна велика брига. Она се зове - удаја. До

двадесете године она се тек помаља, после тога доба девојка већ мисли да
треба да се уда, прави комбинације, ступа у офанзиву, и из године у годину
употребљава све енергичније мере да дође до тако жељеног брака. То је
њено право, јер она увиђа, у оном периоду заљубљивања, до двадесете
године, да сама љубав не вреди, да сви флертови доносе разочарања, да
један по један каваљер одлази, губе се, остављајући као успомену само
своје слатке, лажљиве речи, које понављају свим девојкама.
Тако је и дактилографкиња Душанка била сита лажљивих речи. Њен
шармантни носић, насмејане очице, сочна уста, привлачили су многе, на
улици, у канцеларији, на журевима њених пријатељица, и све се, ипак,
распрши као мехурић од сапуна. Чудила се она како мушкарци могу да буду
тако нестални, како се зачас преиначе, до јуче је уверавају у своја осећа- ња,
а сутрадан она их види са другом… А она је замишљала, као све девојке, да
свака љубав мора да има завршетак - брак. Љубав је за њу била једно
божанствено осећање, нешто без чега не може да се живи, смисао живота,
спасење од канцеларије и оне досадне машине, нешто неопходно, али само
са оном крајњом етапом - браком.
Али, до данас је још нико није запросио. Често је због тога била тужна
и у њену душу се увлачио скептицизам, помешан са песимизмом. И колико
пута, док је трамвајем журила у канцеларију, њене веселе очи имале су
неки израз сете, и све време би остала седећи крај прозора, увек са
погледом на улицу, механички читајући фирме, по ко зна који пут…
Само би одвојила поглед са улице, кад би дошла до једне станице, да
види да ли ће опет ући онај младић. Каква случајност! Увек су се сретали
после подне, кад она иде на посао, и она је веровала да је и он неки
чиновник… Она је пре њега силазила, а он је остајао, гледајући за њом,
оним упорним погледом мушкарца, који као да пркоси дами и говори:
„Чик да ме погледате…” И ма како окретала поглед, зарицала се да га
не погледа, правила се да је све више занима улица, ипак је морала да се
окрене и да га летимице погледа, готово да се насмеши.
А он се није смешио. И то је оно што узбуђује жене, тај поглед који се
не смеши, не вређа, већ само гледа, као да су очи мета и он нишани да кроз
поглед рани срце.
Душанки је био пријатан тај сусрет и очекивала га је сваки дан.
Допадао јој се тај младић. Није био ексцентричан као многе дасе, са оним
зулуфима и бркчићима, једино је имао нафатирана рамена, која нису била у
оној комичној непропорционалности са стасом, какву имају многи
младићи, кад рамена личе на вешалице и прелазе са сваке стране тела бар
по двадесет сантиметара… Он је био елегантан младић, пристојан, са
лепим погледом, са очима које су издалека изгледале црне, због сенке
трепавица, а изблиза су имале боју загаситих облака.
Тако се то настављало читава два месеца, ти сусрети у трамвају, и
једног дана, као што се обично догађа, младић сиђе са трамваја, пође за њом
и представи се… Рече јој само своје име, занимање прећута, а њу
заинтересова, и поче да га испитује:
- Ви сте сигурно чиновник?
- Да, приватно радим у једном предузећу, иначе сам студент.
- Шта студирате?
- Права.
- А кад завршавате?
- Ове године…
- Хоћете ли после да идете у судску струку или ћете се посветити
адвокатском позиву?
- Ни једно, ни друго. Ићи ћу у иностранство да студирам дипломатске
науке.
- Ах, хоћете да будете дипломата! То је дивно…
- Мене то највише одушевљава…
И они наставише разговор, онај разноврстан, прелазећи с теме на тему,
као увек, при новом познанству, кад се и једно и друго интересују да
дознају појединости из живота оног другог. Душанка му је причала са
искреношћу младе девојке, као свом давнашњем познанику, јер јој се
чинило да то и јесу, пошто су се два месеца непрекидно сретали и готово
упознали очима, које су испричале многе ствари. Сад му је причала да је
дактилографкиња, отац јој је чиновник, има још млађе браће и сестара, па
мора и она да ради.
- Па шта бисте иначе радили код куће - говорио је младић. - То је лепо
кад млада девојка може да заради за себе…
 Растали су се пријатељски и он је журно отишао у своје предузеће…
Сутрадан је опет мало пратио… Питао ју је кад би се могли видети.
- Ја излазим у шест, можемо се наћи око пола седам…
- Али ја сам заузет до седам, некад и до осам остајем на послу а после
учим за испит. Него, могли бисмо у недељу после подне.
И тако су увек недељом ишли у биоскоп, и Душанка је била сва
одушевљена својим „дипломатом”. Никоме није причала о том познанству.
Из искуства је знала да је тако боље, јер кад се поквари љубав онда тек
настаје оно испитивање: „Па шта би са том твојом симпатијом? Зар сте се
разишли?” Зашто би је оговарали? А не треба о свакој љубави причати
пријатељицама. Све би јој завиделе. Оваквог младића она не сме да изгуби,
јер ко зна да ли ће јој се још некад указати оваква партија… То је као неки
амерички фељтон, где се секретарице и дактилографкиње удају за
милионере, банкаре, ређе за индустријалце и државнике. Она не тражи
више него да се уда за дипломату. Она мора да гледа да се они венчају, па
заједно да иду у иностранство да он студира дипломатију. Његов отац је
добро ситуиран, слао би им за издржавање, а она би се култивисала,
научила језик, јер као будућа господа једног дипломате, она мора да зна бар
један страни језик, француски, да би се могла кретати у свим салонима. А
њој баш и приличи да буде нека амбасадорка. Тако је грациозна, лепа,
љупка, уме лепо да говори, пази на своје манире; не би нимало осрамотила
свог дипломату. А њен дипломата је тако мио младић и врло отмен. Није
дрзак, није безобразан, увек је пажљив, чак мало и сентименталан, што њу
чуди, и једном га је запитала:
- Зашто сте ви тако сентиментални? Опажам да с времена на време
падате у неку сету…
Он јој на то узе ручицу, пољуби и прошапута:
- Зато што се питам да ли ме ви волите и хоћете ли ме увек волети.
Те његове речи тако су је узбудиле…. Он се боји да ли ће га волети,
уместо она да се боји?! Ах, она ће њега увек волети. Шта може лепше и
боље да тражи? Леп положај, леп младић, уз то и васпитан… Колико је она
могла да оцени, и врло интелигентан. Како би и могао да буде дипломата да
није интелигентан? Она се само бојала да она неће њему одговарати. Шта је
она? Дактилографкиња, из сиромашне чиновничке породице, завршила
четири разреда гимназије и дактилографски курс… И зато му је одговорила
топло и искрено:
 - Ја ћу вас увек волети…
Он јој је изљубио ручицу, загледао јој прстиће:
- Како су вам лепо маникирани нокти! Ко вам их маникира?
- Сама, а некад идем и код козметичара.
Он јој је гледао очи, косицу тако лепо таласасту. Узе један прамен њене
косе:
- Електрична ондулација?
- Да, још пре три месеца, видите како добро држи.
- Видим врло добро, а где се фризирате? Она му рече име једног
фризера.
Сад она њему узврати комплимент.
- А и ви имате лепу косу. - Пружи руку, помилова га по коси… Он
нагињаше главу, спусти је на њено раме, затим је обгрли руком, подиже
главу, привуче је себи и пољуби…
- Хоћете ли ме увек волети? Реците још једном.
- Хоћу, увек - шапутала је она сва срећна.
- А кад бисте се разочарали у мене?
- Ја верујем да се нећу разочарати у вас. Ви сте бољи од свих младића
које сам до сада познавала…
Она је то искрено рекла. Он је заиста, био бољи. Она се сећала других
понуда, нимало коректних. Једни су јој држали читаве проповеди о
слободној љубави, звали је у њихове гарсоњере, чудили се што је тако
глупа, што не искористи живот… Она је млада, лепа, не треба да се мучи.
Зар је за њу да седи у канцеларији, кад би могла да има свој елегантни
апартман, луксузне тоалете, да лето проводи на ривијери?!… То су била
златна обећања, али она је била паметна девојка, васпитана у моралној
породици, сиромашној али поштеној, и више је волела скроман и поштен
брачни живот, него луксузан а неморалан. Имала је прилике да види како
пролазе младе девојке које се полакоме на луксуз и колико њих улудо
упропасти свој живот, и после их нико не гледа, и колико су раније трчали
за њима, толико доцније беже и исмејавају их. А она је навикла да живи у
скромној породици, није имала луксузних жеља. И зато је награђена, можда
је зато срела овог младића, који ће јој пружити леп и сјајан живот, о коме
она није смела ни да сања.
Он јој још није ништа споменуо о браку, али је она предосећала из
сваког његовог погледа и речи да ће то питање доћи, да ово није обичан
флерт, обична љубав, већ нешто дубље и трајније. И била је срећна,
заљубљивала се све више у њега, то је била њена најлепша љубав какву до
сада није осетила.

***

Једног дана су се договорили да у недељу после подне оду на

Топчидер… Она је хтела да буде још лепша, и као свака жена која прво
почиње са улепшавањем своје фризуре, хтела је и она да опере косу и
поправи своје увојке… Излазећи из канцеларије, она се предомислила:
„Што морам код мог фризера, могу и код другог, оно је још бољи салон.”
И она оде код другог фризера…
Фризерка је уведе у један празан сепаре, повуче завесу, донесе јој
илустроване часописе.
- Причекајте мало, док помоћник заврши фарбање једној дами.
Она је превртала листове, механички разгледала слике. Једна мисао ју
је непрестано испуњавала радошћу. Прекјуче јој је њен дипломата рекао:
„Имам нешто важно да вам саопштим на Топчидеру и да вас питам…”
Она је сад о томе размишљала. Није сумњала да то важно неће бити
просидба. Она је осећала да ће је питати: хоће ли за њега да се уда?… Зато
је хтела да буде лепа и дошла је код бољег фризера…
У салону су сви сепареи били заузети. Чуло се зујање фенова за косу, да
се није могла чути ниједна реч, шуштање воде, и свуда мириси шампона,
фарбе, лимуна, лака… До њеног сепареа сушили су једној дами косу…
Мушки глас је говорио, а женски му је одговарао. Зујање апарата се утиша и
гласови постадоше разговетнији:
- Како сте лепи, плави као анђео…
- Да, ми из салона увек излазимо као анђели.
- Па немојте сада два месеца да не дођете… Треба сваког месеца да
дођете једанпут…
- Да ме улепшате - смејао се женски глас.
Душанка је слушала тај разговор у свом сепареу и седећи испред
огледала она је видела своје лице, које је имало запрепашћени изглед…
Тај мушки глас, она је чула… У то нема сумње… То је њен дипломата.
И он у салону са неком дамом… Шта ће он ту? Како се смеје?… Да није
он? Шта?… То није могуће… То би било страшно!
- Љубим руке, милостива - говорио је мушки глас у другом сепареу.
 - Збогом…
Душанка је била сва укочена на својој столици и кроз огледало је
гледала нетремице у завесу иза себе.
Завеса се наједном размаче и појави се фризерски помоћник…
Он застаде иза ње и кроз огледало они упреше погледе један у другога,
он је стајао као скамењен а и она се није мицала с места… Обоје су били
изненађени и неми…
Тај фризерски помоћник био је њен - дипломата!
Она устаде, погледа га хладно, проговори уздрхталим гласом, трудећи
се да га ошине сваком речи:
- Дакле, тако, ви сте фризерски помоћник а не правник и дипломата…
Она дохвати брзим потезом свој шешир и мантил, и љутито га навуче,
закопча га брзо, узе ташну, стаде и погледа га презриво:
- Ви сте један нитков! Изговоривши то она излете из салона.
Прође читава недеља дана. Она није хтела да га види и бежала је само
да се с њим не сретне, ишла је пешице, заобилазним улицама, у канцеларију
а недељом није излазила из куће… Била је сва утучена, разочарана,
несрећна, бесна… Каква је варалица, како се правио отмен… Па хајде да је
измислио неку другу професију него - дипломата! И она је веровала,
заносила се њиме. Зато је он и био онако сентименталан, бојао се да ли ће
га волети. Дабоме, знао је да је фризерски помоћник а она чиновница,
госпођица, и он се усудио њу да гледа. Што није гледао кројачице и
модескиње, већ нашао њу чиновницу, око које су облетала тако фина
господа…
Била је тако гневна и на њега и на себе, љута што се љубила с њим и
толико се још заљубила у њега и то у кога - у фризерског помоћника!!! Али,
осветиће се она. Научиће га памети да се више неће сетити да погледа у
неку госпођицу.
Прође десет дана. Нигде га није видела. Сад је почела да се љути:
„Гледај само како је дрзак! Још се он прави важан.
Треба сад да облеће сваки дан око њене куће, да јој се извини за своју
дрскост, а он, господин, фризерски помоћник, држи до себе. Тако јој и
треба. У данашње време свака девојка треба да тражи од мушкарца да се
легитимише, кад га не познаје, па тек онда да разговара са њим! Било јој је
већ досадило да иде пешице у канцеларију. „Шта се склањам од њега?
Треба да седнем у трамвај и да га не погледам. Нећу му се више ни
јављати… Он за мене више не постоји!”
И једанаестог дана уђе у трамвај… На оној истој станици попе се и он.
Она је све време седела окренута ка улици и није му се јавила… Сишла је
брзо и пошла ка канцеларији. „Вероватно ме тражи.” Није хтела одмах да се
окрене, тек на једном ћошку, застаде и окрете се… Њега нигде није било…
„Ала је безобразан! Уместо да је пришао, извинио се, он се господин
прави увређен!”
Била је све време у канцеларији страховито љута, и тај свој бес
искалила је на типкама тастатуре ударајући снажно по њима… Једно друго
осећање, поред гнева, појавило се у њој… Сад сигурно фризира неку даму.
Како се само онда смејао и делио комплименте: „Како сте лепи… као
анђео!” Он се још и лепо забавља… Она је знала како даме весело причају
са фризерским помоћницима, и да им је врло пријатна она њихова близина
и додир руке по коси. Још кад је неки помоћник леп, онда дама долази
сваких петнаест дана. Да, и она плава ће долазити сваких петнаест дана.
„Ах, криво ми је што је бар нисам видела… А што ми је криво?!
Глупости!… Још да будем љубоморна. На кога? Јака ми је он мустра.”
Али, у подсвести она је осећала да није тако, и да је тај фризерски
помоћник врло лепа „мустра”… Како су му само лепе очи, каква уста…
Никада није осетила тако сладак пољубац и понашао се као прави
господин, а елегантнији је од многих чиновника које овде виђа… Нико не
би ни помислио да он није неки господин. Протестовао је други глас у
њој… Ја сам рашчистила с њим, и сад смо квит! Ако се само усуди да ми
приђе - најурићу га…
Али, он се није усуђивао… Сад је она стално ишла истим трамвајем
усудила се она да га погледа, он је тада скинуо шешир, јавио се, она му је
отпоздравила, не љубазно, али учтиво, као познанику… У њеном
размишљању сад је било мање срџбе. Почела је да попушта, чак је
покушавала да умири себе, а да оправда њега… Ипак је он учтив младић…
Шта је он крив што се заљубио? Он ме није просио. Можда је скривио само
толико, што је сакрио своју професију. Али, вероватно је хтео да ми се
приближи, па је мислио да ја нећу желети његово друштво ако каже да је
фризер. Нема спора, он је симпатичан младић. И како уме горд да буде…
Није требало онако да му кажем: „Ви сте нитков!” Ту сам се ја показала као
проста. Он је занатлија и не може да буде нитков. Што сам ја нешто више
од њега? Дактилографкиња?! Чудна ми чуда. Куцам по цео дан на машини
за осамсто динара… Он сигурно има већу плату… Хтела сам дипломату?! А
да ли мени приличи дипломата? Да је он дипломата, трчао би за отменим
дамама. А он, сиромах, баш је био заљубљен у мене. Чуди ме само што сад
не приђе. То ме већ брине… Можда бих му ја и опростила…!
Али, лепи фризерски помоћник је умео да буде тако важан и горд да је,
заиста, као прави дипломата поново успео да пробуди љубав код
дактилографкиње и да утиша њену увређену сујету…
И кад је спазио први пут у трамвају њене очи, које су му говориле:
„Зашто не приђете?”, он је пришао… И одмах је настало извињавање.
- Ја вас молим да ми опростите. Зар је то увреда заљубити се у једну
девојку? Ја вас много волим, и нисам смео да вам кажем своју професију
мислећи да и ви, као и све девојке које сањају о богаташима, и господи,
сматрате да ми, занатлије, не смемо да мислимо на вас…
- Ваша је грешка што сте сакрили своју професију.
- Па добро, да ли бисте ме волели да сте знали да сам фризер?
- Не знам…
- А да ли сте приметили да сам занатлија?
- Нисам… Ви сте тако елегантни…
- Зар је елеганција само право господе?
- То не мислим…
- Чак сте поверовали да сам толико отмен да могу да будем
дипломата…
- Ви сте се тако претварали…
- Зашто претварао? Зар један занатлија, један радник, не може да буде
отмен као господин? Отменост је, госпођице, само једна форма, коју може
да створи сваки мушкарац, ако уме да се обуче, уме да говори и има лепе
манире…
- А ви сте то искористили да се лажно представите.
- Да, само због тога што сам вас искрено волео, много искреније него
други, признаћете, који би вас можда на други начин искористили…
- А зар ви нисте искористили ово познанство да се приближите једној
госпођици?
- Нажалост, госпођици која је, можда, у заблуди и која неће да схвати
праву љубав мушкарца…
- Каква љубав? Ви сте за мене исто што и други, само препреденији…
- Не, варате се… Ја ћу вам доказати да нисам такав за каквог ме
сматрате… Ви сте ме увредили, назвали сте ме нитковом, мене је то
заболело, али сам све претрпео, јер сам и ја погрешио, али сад бих желео да
ме наградите. Ја вас волим и хоћу до краја да останем частан младић. Мени
је жао што сам овако испао у вашим очима као нека варалица, а ја сам хтео
сам да вам на Топчидеру признам све, и да вас замолим да ми будете жена.
Ја сад отварам моју самосталну фризерску радњу и био бих врло срећан да
ви будете моја жена.
Душанка је била сва збуњена, толико разних осећања се покренуло у
њој, да му је одговорила:
- Не могу одмах да вам дам одговор. Рећи ћу вам прекосутра.
Читава два дана она је размишљала о његовој просидби и питала се: да
ли да се удам? Мислила је - занатлија је, имаће своју радњу. Фризери увек
морају имати посла… Можда и они осећају кризу, али гора ће бити моја
криза ако отпусте и мене и њега… Шта онда, ако сам ја чиновничка ћерка?
Ваљда су само чиновници господа? Данас је господин онај који може
да разради… И она је размишљала о њиховом породичном животу. Колико
тегоба, напрезања, оскудице… Првог се прими плата и до петнаестог ни
динара у кући. Све се узима на рачун. Дужни бакалину, пекару, месару,
обућару, кројачу. Мама јадикује свако јутро: „Не смем више да узимам код
бакалина, ни за прошли месец нисмо му платили цео дуг.” Браћа и сестре
свако јутро траже паре: за оловку, за хартију, за уџбеник. Тата виче како
нема… Сви нервозни, сви незадовољни, жељни свега, и ципела, и одела, и
провода… Али њен тата је чиновник, она чиновница, значи господа… Како
је накарадни појам о господству и комичан. Она и мама седе на другој
галерији, негде иза стуба, а доле у ложи касапин и његова жена. Али мама
је фина госпођа и с висине ће погледати касапинову жену чак кад тражи од
ње на вересију… Зато и она, госпођица, гледа са висине на занатлије… А
тај занатлија је много елегантније обучен од њеног брата… Њеном брату су
купили полован зимски капут, а на фризеру се види капут шивен код
кројача, нов… Али, госпођице ипак чезну за господом. Више воле да буду
њихове метресе, понижаване, него жене вредних и поштених занатлија,
који би их можда више усрећили… У њој је велика борба и преокрет… Она
увиђа глупост младих девојака које само сањају о високом положају.
Осећала је да може да буде срећна поред свог фризера… Увидела је његову
доброту и нежност и решила је: удаћу се за њега… Ја могу и даље да
останем дактилографкиња. Ја ћу да куцам на машини а он нека фризира…
 Ту се Душанка мало замисли. Сети се оног смеха и разговора у сепареу.
„Како сте лепи!… Дођите сваког месеца…
„Не, не, боље би било да сам и ја ту поред њега. Он је онако увек сам у
сепареу… Каквих све има жена, а он још леп… Ја бих могла да научим
фризерски посао, да маникирам… И ту бих била увек поред њега…”
Прекосутра она му одговори: - Пристајем. Удаћу се за вас. Ја мислим да
и даље останем дактилографкиња.
- А, то нећу… Ја хоћу да имам жену домаћицу. Имам и своју кућицу,
није богзна колика, али нећемо плаћати кирију, а ја се надам да ћу зарадити
за нас двоје.
- Шта, имате и кућицу? - изненади се она.
Сети се како њена мама често говори: „Да ми је да имам само једну
собу и кујну, да не плаћамо ову проклету кирију… Та кирија нас
упропасти.”
И, ето, она ће имати и своју кућу…
- Па ја могу да вам помажем у салону - весело је рекла.
- Можда касније. Видећемо како ми буде ишао посао. Ја имам пуно
дама, које сам фенирао, фарбао и правио им водену и електричну
ондулацију и већ сам им саопштио да отварам салон и оне ће све прећи код
мене.
- Па да ли ће се љутити ваш газда?
- То ме се не тиче. Ми сви тако практикујемо. Радимо као помоћници у
неком великом салону, даме се навикну на нас и свака после тражи свог
фризера…
- То је лепо - прошапута Душанка. А у себи помисли: „Обилазићу ја
тебе да видим ја те твоје даме и оног плавог анђела…”
Сутрадан је фризерски помоћник био представљен као вереник у тој
чиновничкој породици… Допао се свима. Отац је после говорио: „Удајте се
то је најпаметније, скидајте ми се с врата. Нека је поштен човек и вредан па
макар био и радник… Све чекате, хоћете господу. Неће данас господа без
пара…”
И тако се обистинио један део снова младе дактилографкиње. Она је
сањала о отменом свету и салонима, па је нашла салон, истина фризерски, у
њему мужа и отмене даме, које су своје косе поверавале њеном лепом
мужу, и тако весело ћаскале с њим као на чајанки у неком отменом салону.
 СУПАРНИЦЕ

Жур госпође Павловић разликовао се од журева њених пријатељица.

Она није имала онај утврђени дан у месецу, познат свима, нити ону досадну
атмосферу журева, кад се стално премешта исто друштво из једног салона у
други, са истим разговорима, сплеткама, које се све више распредају, како
се дође у који салон… Такве пријеме није волела гђа Павловић. Она је
сваког месеца имала други дан за пријем, позивала је сама друштво,
уносећи разноликост личности и разговора, и ником није могло бити
досадно, што се у многим салонима осети, кад се унапред зна шта ће се
служити, о чему разговарати и која ће лица све бити… Жур госпође
Павловић био је жива енциклопедија, где се морао видети неки политичар,
научник, књижевник, наравно и глумац… И са природном бистрином, она
је умела да искористи те разговоре, да прошири своје образовање, да
окружи себе ореолом интелигентне жене, чија је интелигенција, у суштини,
била напабирчена из свих дискусија, што је она вештом конверзацијом
умела да истакне, јер је имала таленат за конверзацију, као све жене које
више времена проведу у разговору него у студирању.
Тога месеца жур где Павловић је био заказан за дванаести. Она је
скупила врло занимљиво друштво. Био је један народни посланик, козер и
врло духовит човек, једна глумица, врло омиљена и љупка, две-три отмене
даме, са репутацијом монденки, али не оних празних и сујетних, већ жена
које су волеле уметност, увек се виђале на изложбама и премијерама, а
имале свој формиран укус за уметност. Једна озбиљна интелектуалка
потврђивала је својим присуством да се домаћице интересују за науку, што
она, у ствари, није чинила, нити је замарала своје лепе очи читајући научне
студије, али је увек пратила предавања на Народном универзитету, читала
праве научне студије по новинама, нарочито у божичним додацима.
Уметничку атмосферу њеног салона допуњавао је тога дана један
сликар, једна сликарка, и музичар. Сваки жур имао је своју централну
личност, коју је она приказивала, трудећи се, као даме осамнаестог века, да
покаже своје везе са целим уметничким светом. Тога дванаестог, централна
личност био је музичар, за кога је госпођа Павловић имала мало веће
симпатије. То је био само први део флерта, започет код једне њене
пријатељице, и сада се настављао у њеном салону, удвоје, и кад је ту
уметник музичар, оправдано је да у салону стоји један пијанино.
А госпођа је волела да музицира.
Тај дванаести био је посебан због две централне личности. Друга
личност је била једна девојка, један млађи примерак госпође Павловић, са
једним шармом који даје младост - њена кћи која се вратила из пансиона, и
мати ју је данас први пут, после три године, представљала на журу.
Представљање, које изазива и пријатност и трему, малу стрепњу пред
том лепотом у развитку, које радује сваку маму, јер је то њена креација, али
и замрачује њену лепоту, и што је најгоре, тако очито открива године мајке.
То су моменти некада тешки за мајке, које су још увек и љубавнице и мајке,
чезну за тријумфом, сви им се удварају, ласкају, и једнога дана, кад се
појави кћи, сва та обожавања, сасвим природно, прелазе на то новије и
млађе издање.
Сувише млада удата, за старијег мужа који није одговарао њеним
девојачким идеалима, госпођа Павловић је кроз цео свој брачни живот
задржала једну чежњу шипарице, сањала о љубави, и овде-онде примала
удварања, заносила се флертовима, лако се заљубљивала и тиме тешила
себе за своје изгубљене снове.
Зато је у њој увек преовладавало осећање љубавнице над инстинктом
материнства, што, можда, и то дете није било плод љубави, и подсећало је
на све тешке часове, кад жена мора да прими љубав човека без усхићења.
Зато се лака срца растала са девојчицом, и послала је у пансион, и тада се
осећала некако лако, вратила се својим девојачким сновима и отпочела
живот једне даме, која воли да показује друштву и свој дух и лепоту. Тако је
проживела три године, заборављајући на девојчицу. Увек је она била
предмет пажње, она једина привлачност свога салона, али, дошао је дан кад
је требало показати и кћер.
То је био тренутак кад је она морала да капитулира пред својим
победама, јер сада, та млада девојка као да је опомињала: „Ти си мајка, ти
немаш права да флертујеш, мораш да водиш рачуна о свом понашању, јер
ћеш тиме срушити мени углед и свако ће рећи: ‘И она ће бити као мајка.’ И
до тога дана она је могла да приказује своје године по оном принципу:
„Жена је стара, колико изгледа”, а она је на моменте изгледала као
девојка… Али сад? Оно пакосно, уобичајено рачунање година: „Њеној
ћерки је осамнаест, па рецимо да се она удала у двадесетој, мада она каже
да се удала у шеснаестој, али то није истина, имала је она и двадесет и две
године, и њој је сада пуних… итд.” Ето, тако ће свуда њу дочекивати и
повећавати јој године удаје, да би са оном цифром ћеркиних испао већи
број њених година.
Данас је требало да обелодани број својих година.
Као искусна жена, хтела је тоалетом да истакне своју драж и
младоликост, и вешто је изабрала боју, линију, док је једноставношћу
ћеркине тоалете хтела да је прикаже као скромну, неупадљиву, којој није
потребно никакво истицање.
И тако, кад су сви били на окупу, она је казала:
- Сад ћу да вам представим моју кћер.
Хтела је да процени општи утисак, хтела је да оцени осећање музичара
према њој, да ухвати у њему све те тонове симпатије, да га упозна боље и
види како њега импресионирана једно младо створење…
Ефекат је био велики… Сви су ласкали младој девојци, гледали је
разнежено, сликар је у њој видео свој модел а музичар инспирацију за неку
композицију…
А млада девојка је наивна, са пуним срцем маштања о неком
шармантном принцу, и наједном је схватила да је тај њен шармантни принц
могао бити - лепи музичар.
Мати је у тренутку све осетила. Учинило јој се да су музичареви
погледи тако дуги, разнежени и сјајни, управљени на ћерку, и вешто је
окретала разговор уплићући свакога и привлачећи га ка себи и
приморавајући га да гледа њу, још увек раскошну, као онај цвет што се
расцветао и хоће да засени пупољак.
Девојка је улазила у тај мамин свет, без збуњености, слободно,
разговарала је, гледала ведро, примајући све похвале и погледе, који су је
узбуђивали, као сваку девојку кад наједном осети да је предмет пажње и то
после живота у неком пансиону, где се само шапатом прича о неком
каваљеру.
А њена мама имала је у себи два различита осећања…
Хтела је да умири себе, да поласка својој сујети, јер је њена кћи тако
млада, лепа; трудила се да увери себе да је и њен успех већи поред ње. Али,
ипак, нешто је тиштало, умањивало радост, њен успех она је осећала по оној
централној личности, музичару, који је имао за њу раније пуно
комплимената и љубазности, али овога пута је то изражавао врло
коректним тоном, као што се диви некој слици, која је платно а не живо
биће… Једино живо биће у салону сад је била њена кћи…
И мајка је осетила љубомору, тим већу што јој је супарница - њена
кћи…
Узалуд је себе уверавала да она има других примамљивости, као жену
ипак ју је вређало што другим очима гледају њену кћерку, оним
заљубљеним, упућеним жени која изазива само жељу и пожуду… А она је
исто тако желела да се у њу заљубљују.
Друштво се разишло, остале су саме мати и кћи, једна одушевљена а
друга утучена, прва наивна, причајући своје утиске, а друга лукава, да
докучи њена осећања, да види ко јој се највише допао.
- Де, реци ми, ко ти се највише допао? Сликар?
- Ах, не, мама. Музичар је симпатичнији… Он има дивне очи, тако
топле, и кад говори дикција му је пријатна…
- А је ли ти делио комплименте? - кушала је мати са осмехом на лицу а
са болом у срцу.
- Јесте - говорила је наивно девојка. - Каже да сам врло интересантна,
да ми ови пужићи на ушима тако лепо стоје, да је интересантнија дуга
коса… Питао ме је шта свирам и казао ми је да би врло радо дошао да
свирамо у четири руке…
Љубомора је расла у срцу мајке… И њој је делио комплименте. И њу је
питао шта свира. И она се спремала да га позове да свирају у четири руке.
А има ли смисла да га сад позове? Сме ли допустити да се у ћерки роди
љубав према њему? Зар њено дете, па да јој уништи њено најлепше
осећање? Не, она ће то осујетити…
Гледајући оне безазлене очи младе девојке, које су је тако мило
посматрале, са љубављу, исповедајући јој те своје прве утиске о свету и
мушкарцу, она се као мало разнежи, у њој се појави осећање материнско,
помилова је по коси, али, у једном тренутку поглед јој падне на мужевљев
портрет, на његове строге очи, виде тог човека који је њој уништио сву
младост и учини јој се да и ово дете, лепо као и он, хоће да јој одузме сву
срећу… У њој се опет појави љубомора, заљубљена жена, и она проговори
хладним гласом:
- Теби као да је завртео памет тај музичар… То је велики ласкавац и
женскарош. Свим женама он дели комплименте, и о његовим флертовима
се много прича… Није он за тебе… Зар није симпатичнији онај млади
адвокат? И сликар је исто тако фин младић… Ти треба мени све да кажеш,
кад год ти ко да комплимент, па ћу ти ја дати савет као мати…
- Хоћу, мама, богами… Ти мени не треба да дајеш савете… Ах, ти си
тако лепа, мама - одушевљава се кћи. - Ниједна дама није тако лепа као
ти…
И кћи загрли мајку, и ти искрени и топли комплименти раскравише
мало њено срце, и оне се растадоше као пријатељице.
Али, у својој соби, у постељи, гледајући покрај себе мужа, тог човека
кога никад није волела, она уздахну и заплака…
А зашто је плакала? - питала је саму себе и покајала се до дна своје
душе…
И ту је нашла оно скривено осећање - љубав према музичару која је сада
била доведена у опасност.
И опет се у њој јави гнев. „Не, неће ми га она отети. Не дам га. Она ће
имати живот, ја ћу јој га створити, ја ћу јој радост причинити, али јој не
дам музичара. Он мора припасти мени.”
И она је смишљала тактику, припремала одбрану. „Нећу га звати на
жур… Позваћу га другог дана, кад будем сама. Њу ћу одстранити. Причаћу
му да се већ заљубила, да ћемо је удати…” Удати? Она се изненади како јој
то одмах није пало на памет. Па ништа лакше него да је уда… Тиме
отклања своју супарницу. Додуше, није још, али постаће… А какав би тада
био њен живот? Не би више имала никакве радости, свуда би била личност
у другом плану покрај своје ћерке, изигравала би мајку, којој мушкарци
прилазе и љубе јој руке гледајући у њој само будућу ташту, која ће дати
кћерци велики мираз. Она је млада и лепа… Неки глас је прекори: „Ти си
себична… Мислиш само на себе…” Други глас је бранио: „Шта сам имала
од живота? Све што је било лепо било је кришом…”
И тако се водила непрекидна душевна борба између мајке и
љубавнице.

***

Долазак девојке наметнуо јој је дужност мајке. Требало је водити на

балове, журеве, бирати јој хаљине, слушати непрекидне похвале. Круг
удварача младе девојке бивао је све већи, мамини удварачи прилазили су
кћери и мати је видела како кћи постаје центар у њеном салону. У њој је
непрестано била љубомора, често се љутила на њу, без разлога, борила се
са собом, некад се трудила да буде нежна, јер је осећала колико је кћи воли,
али није умела да буде нежна мати. Код неке жене то осећање материнства
није узвишено, нема ону префињену нежност, јер то осећање захтева жртву
с мајчине стране, а неке жене нису у стању да се жртвују за децу. Можда је
томе крив и култ младости, који жени даје право да дуго уображава да може
да рачуна на победе, и кад дође тренутак да те победе треба оставити
кћерима, мајке у њима гледају противнице.
Кћи, која у први мах није ништа наслућивала већ је мислила да је
мајчина строгост жеља да она не учини какву погрешку и наивно јој је све
поверавала, сад је почела да увиђа истину…
И та истина је била тако тешка, страшна, стварала је непремостив јаз
између ње и мајке. Она се бојала ње, гледала у неким тренуцима у њој
непознату жену, и патила због тога, немоћна да све то између њих уништи,
да јој се приближи, да осети њену велику нежност, ону нежност мајке коју
су осетиле друге девојке, њене пријатељице… Њена патња у животу била је
због тога што је њена мати била сувише лепа и млада, што је и она била
лепа, и што мати није хтела да прихвати своје материнске дужности, већ је
хтела исти провод као кћи, и у њој је видела супарницу. И један исти човек
уплео се у осећања и мајке и ћерке, тај музичар, и сад је кћи крила од мајке
своја осећања, као и ова од ње, а знале су да га обе воле… Потајна
љубомора почела је да тиња у кћери кад је једног дана затекла музичара са
мамом у салону, и тако ухватила у лажи маму, која је рекла да иде код
пријатељице, па је испратила њу код другарице, а она се вратила раније, јер
другарица није била код куће…
Била је збуњена мама, био је збуњен и музичар…
Девојка је плакала те ноћи… А сутрадан јој је донело утеху писмо
музичарево. Писао је како је мислио да ће њу затећи код куће, да је био врло
жалостан, чак и мало љубоморан при помисли где је она могла бити, зашто
је нигде не виђа, што не шета на корзоу, итд.
Настало је дописивање, а мама о томе није ни слутила, и мало умирена,
после музичаревих ласкавих речи оног послеподнева, веровала је да се
преварила, и сад је била много нежнија према кћери.
А кћи, исто тако умирена због изјаве музичара, нежно је волела маму, и
неко затишје настало је између те две супарнице…
Тако је дошло лето и оне су отишле на море…
Кћи је маштала о томе да се уда за музичара, а мама се зарицала да ће
он бити њен љубавник и свака је вешто крила своје жеље. Кћи је мислила:
„Он није заљубљен у маму, ја сам се преварила…” А мати: „Како сам и
могла да мислим да њу воли… Она је још наивна, али ја ћу је удати на јесен
и бићу опет слободна.”
И купајући се и сунчајући се, док су лежале на песку, обе су сањале о
том лепом младићу, с којим би било тако дивно свирати у четири руке.
Једног дана направише излет у друго место на мору, и остадоше да
преноће. Седеле су увече у парку и слушале музику, која је допирала из
једног ресторана… У сенци једне палме, близу њих, чуо се шапат… Кад се
утишала музика, могао се чути тај шапат…
Мушки глас је говорио: „Једва сам чекао да се нађемо овде.” -
„Једва чекао!”, иронично је одговарао женски глас, „а у Београду сви
говоре да водиш љубав и са госпођом Павловић и са њеном ћерком.”
„То је лаж! Ја сам их само посећивао. Признајем, мати је искусна
кокета, а ћерка је још наивка, али имаће опасну школу поред своје мајке,
која неће одушевити ниједног мушкарца, јер ће је она затровати том
атмосфером љубавнице…”
Шапат се утиша… А после опет женски глас: „Волиш ли ме много?” -
„Да те не волим зар бих те пратио чак овамо?”
Мати и кћи су се следиле од изненађења и нису умеле да се макну с
места… Обе су препознале глас музичара…
Пар устаде, и оне угледаше музичара са једном удатом дамом из
Београда, која је, вероватно, приредила себи медени месец без мужа, на
плажи.
- Хајдемо, мама - прошапута кћи. И обе се тако ћутке упутише у хотел.
Девојка није могла да се уздржи… зајеца, и кроз сузе признаде мами за сва
његова писма… Још и више. Причала је да се састајала с њим кришом на
Калемегдану, да се љубила, како је уверавао да је воли, да цени њену маму,
а сад овако дрско прича о њој и њеној мами…
Мати, увређена, све је порицала, тешила је кћер, сада потпуно
расхлађена, увидела је своју погрешку што се тако заносила својим
животом, напуштала кћер, препуштала је самој себи, допуштала да буде
према њој неискрена и неповерљива, да крије свој живот, што би је могло
навести на многе погрешке.
И пред овим болом неискусне девојке, она је гушила свој бол и
понижење, и у њој се појави мајка са потиснутим материнским осећањем,
та мајка, која треба да штити своју кћер, да јој предочава опасности живота,
да је чува од разочарања…
- То није истина што је за мене рекао. Ја сам га примила као уметника,
знала сам да је женскарош, зато сам ти скренула пажњу да га се чуваш, а ти
ме ниси слушала…
- Зато, мама, што сам мислила да ти кажем… Мени се увек чинило да
ме ти не волиш, ја сам због тога патила, толико очајавала, завидела сам
свакој девојци која има љубав мајке, јер ме ти ниси волела, а зашто, ја не
знам, можда зато што ниси тату волела. А зар сам ја крива што сам се
родила? И зашто ја да патим поред тебе, кад сам се ја тако поносила што
имам лепу маму? Да, ти си лепа, али ниси нежна, ниси ме волела, ниси
била добра мама, као друге…
И она је јецала, и кроз јецање исповедала сву тугу срца лишеног
материнске љубави и увређеног због свог лакомисленог понашања.
И та њена исповест и бол као да пробише то ледено мајчинско срце…
Први пут ју је мајка нежно грлила, први пут је осетила своју дужност мајке.
Тек сад је увидела да материнска љубав треба да буде изнад свега, да њој
више не приличи да се такмичи са ћерком, да отима њене љубави, упропа-
шћујући углед и себи и ћерки, да не сме више да буде њена супарница, већ
заштитник и нежна мати.
Те вечери, онај јаз између мајке и ћерке ишчезну заувек.
Мати је дуго размишљала: да ли би осетила бол да њена кћи учини
погрешку у животу и пропадне? А то јој се могло десити овако неискусној,
самој… И да ли би радост флерта и љубави могла у мајци угушити грижу
савести и оставити је равнодушном пред грешком кћери? Не. Она је увидела
тек сада да је њена дужност много већа, и да све оно што јој је до сад
чинило радост живота, више не приличи њој као мајци, јер некад живот
мајке убија срећу кћери.
 КАКО ЛУЛА ВОЛИ ДА ВОДИ ЉУБАВ

Лула је од оних слатких девојака, које у исти мах одају утисак и

девојчице и девојке, и наивке и жене. Њене очи мењају јој тај израз. Оне су
час умиљате, наивне, безазлене, час враголасте, несташне и пркосне. Она
никада нема исти израз лица. Код куће може да буде замишљена чак с
неком сетом у очима. Она воли да размишља кад је сама, а у друштву је увек
насмејана, са мушкарцима кокетна и пркосна и уме вешто да прикрива
своју природу, која, све скупа, одаје утисак једне пристојне девојке, која
уме да се чува искушења модерног живота. Да, Лула неће да учини никакав
велики грех, а она није једина; има доста таквих девојака које могу да одају
утисак лакомислености, а то је само несташлук и кокетерија. Нешто што
Лула воли највише у животу, то је љубав. Али та реч „волети” код ње је у
оквиру предрасуда, преко којих она неће да преде… Јер Лула хоће да се уда
и да воли, да има своју кућу, и неће да буде каприц мушкараца…
Сад је заљубљена истински, дубоко, али је у њој пуно стрепње, неког
неповерења, и у једном свом писму пријатељици она се јада и отвара своје
мало срце… Ево, читајте сами, па реците да ли је Лула у праву…
Драга моја,
Ти ме у последњем писму питаш: ‘јеси ли се верила?’ Нажалост, од
веридбе нема још ни помена. Нећу, ваљда, ја прва да га запросим, ја чекам
да се он изјасни, а и он чека… Шта чека, ја не знам?… Некада ми је врло
сентименталан, а некада ми се не свиђају његови појмови о животу и
љубави. О љубави он увек говори, али брак не спомиње никада. И нема
нимало поезије у себи, а ти знаш да је свака жена мало поетична… Тако
једном приликом седимо на клупи на Калемегдану… Како је било дивно
вече. После кише, па ваздух млак, мирише однекуда покошено сено, руже
распростиру чежњив мирис, а са липа испаравају они последњи слатки
мирисни сокови… Ја сам се ућутала, замислила, зажелела сам да спустим
главу на његово раме… А он, мислиш ли да је ишта осетио од те лепоте…?
Боже сачувај! Нити је видео небо и звезде… Јесте, гледао је само мене,
неким чудним, сјајним очима, али гледала сам и ја њега, само сва та лепота
око нас улепшавала је и њега… И док сам ја ћутала, он је развијао своје
теорије о животу. Те његове теорије увек ме брину, јер се све своди на то:
»Прво треба бити метреса једном младићу, па после жена…”
Знам да је данас лакше то постати, али је вештина избећи да будеш у
једној незаконитој вези. Ја то нећу… Он то зна, зато се труди да ми докаже
како је најлепша ствар на свету слободна љубав… И чак тврди да је
слободна љубав пут који води ка браку… Ето, зашто младе девојке
пропадају, што се намаме на те слатке речи… Девојка је много идеалнија
од младића. Она увек мисли: „Волим те и удала бих се за тебе.”А у очима
мушкарца увек читаш: „Волим те и забављао бих се са тобом, али се не бих
оженио.” Они не кажу да се не би оженили, али сувише велике жртве
траже… И великодушно дају до знања девојци: „Ко зна шта може после
тога бити…” Другим речима: „Постани ти само моја љубавница, па ћу те ја
можда после узети за жену…” То је као брак на пробу… Код неких девојака
успевају, код мене неће успети… Он то зна, и осетим код њега неку
огорченост према мени… Како да га не волим… Али, слушај, драга моја,
боље је остати упорна и достојанствена. Ако ништа друго, мора да те
цени… Он ме цени, можда ми се и смеје, са оним цинизмом модерног
човека, и разићи ћемо се једног дана… „Удаћеш се ти за њега”, чујем како
ме ти увераваш. Данас девојка не може никада да тврди да ће се удати за
човека кога воли… Одлука може да се преиначи за један дан. А мушкарац
је сав у комбинацијама.
А непредвиђени случајеви у његовом животу играју још већу улогу…
Један поглед је у стању да засени поглед жене коју воли… Један танго може
да га опије, и замрачи љубав у његовом срцу… Треба бити увек на опрезу,
жена више од мушкарца. Код њега мене брине што неће да трчи за мном…
Јеси ли опазила да мушкарци све мање трче за женама? Сад се све
обрнуло… Жене трче за њима; оне прве пишу писма и изјављују љубав, и
рандеву заказују, и вребају по ћошковима, и јуре за њима… И што је
најгоре, уместо да мушкарац долази у стан жене, девојке долазе у њихове
гарсоњере… Али ја не трчим. Пре бих умрла него да прођем тамо, где знам
да ће он проћи, или да му заказујем рандеву. И тако се обоје држимо гордо.
Он је горд због уображености мушкарца, ја сам горда због женске сујете и
поноса… Овакав начин љубави ми се не свиђа. Мучим ја њега, мучи ори
мене… Рекла сам ја њему: „Желела бих да сваке вечери прођеш покрај моје
куће, ја да стојим на прозору и да те погледам…” Он се насмејао:
„Што да зевам у твој прозор? Кад би још сишла, ја бих могао да разумем
да прођем туда…”
 Зар ти не осетиш кад те неки човек воли, јер га сретнеш где се никад не
надаш… Ето, ја то хоћу, да преда мном искрсне, кад се не надам… А он би
хтео да ја пред њим излетим. Ја се због тога наљутим, па га не видим по
десет дана… А кад се сретнемо, он се заинати па ме не пита где сам била за
то време… А осетим бол и љубомору у његовим очима, али и ја вешто
кријем свој бол… Осећам да смо обоје наелектрисани, и само да прасне он,
па да заплачем ја, и да му паднем у загрљај… А ја се правим весела, смејем
се, чак се и кикоћем, добацим неком поглед, и он ухвати тај поглед… Тада
се растајемо коректно, он ме испраћа до куће, хладно ми љуби руку и
одлази.
Ја сам тада срећна. Ми се узајамно мучимо и пецкамо, и понеки
тренутак, кад се миримо, доноси ми радост…
Другог начина нема да докучиш љубав једног човека… У овом
модерном животу чудновата је љубав. Ако ти питаш мушкарца: „Волиш ли
ме?”, он ти у инат неће рећи да те воли.
И ти се тада трудиш да на други начин спознаш његову љубав… Мучиш
га, правиш љубоморним, изиграваш равнодушност, и тражиш знаке љубави
у његовим очима… Очи мушкарца једино не лажу… Устима никад не
можеш да верујеш… И ја увек проучавам његове очи, а не верујем ономе
што говоре уста… И извежбала сам се да све прочитам на његовом лицу…
Знам да ме воли, али још не знам да ли мисли да ме узме за жену… А ја бих
се удала за њега, јер га волим, а осећам да би се он забављао са мном више
него што треба… Мало је без скрупула, то не волим код њега, зато се
трудим да му наметнем своје скрупуле… Убедила сам га да сам од оних
девојака с којима не може лако да се флертује. То је било тешко, јер
мушкарци не верују - женама… Они их имају толико у животу, да им све
изгледају истоветне… И кад се нека издваја они су у стању иронично да
добаце:
„Шта се правиш?” Он данас неће то рећи за мене… Ја сам успела да ме
цени… А кад мушкарац цени једну девојку, и то лепу девојку, која му се
допада, онда је она увек учинила један успех у срцу његовом… Да ли ћу
учинити и други успех, не знам, али ја ипак водим љубав онако како ја
хоћу… а не како он хоће… И још није побегао од мене. У тој мојој
стратегији, ја се разочаравам, опет очаравам, и одушевим и расхладим,
учини ми се неки пут да је све свршено, па један поглед опет све поправи…
И то се већ дуго понавља, и уверавам те да ме је добро ухватила ова љубав, а
верујем и њега.
 ЗОРИЧИН СВАДБЕНИ ПУТ

Марамица у њеној руци залепршала се на прозору, као заставица

предаје, и кад воз сави за један брежуљак, она се предаде наручју свога
мужа, са очима пуним суза, да су њене загаситоплаве дужице личиле на
мерџан од плавог кристала утопљен у језерце… Топле усне избрисаше јој
сузе, и она утону у занос пољубаца, дугих, врло дугих, чак од једне до друге
станице… Сумрак поче да обавија воз, увуче се у купе, и лампа баци кроз
завесице индиго светлост по купеу у коме је седео млади брачни пар.
Зорица је јурила брзим возом на свој свадбени пут. Како је она
ишчекивала тај дан! Она, са романтичном маштом младе девојке, начитане
разних романа и фељтона из новина, који су допунили њену малу матуру;
он са страшћу, као сваки вереник, који сагорева од жеље да се опрости од
свих свадбених церемонија, рођака, другова и пријатеља и да се једном нађе
сам са својом женицом…
Зорица је направила програм: Београд, Загреб, Сушак, Венеција…
И сад их воз носи загрљене и срећне, ту плаву девојчицу, ситних коврџа,
које бацају фине сенке, као маслачак, по њеном лицу нежном и белом, и са
једним розњикавим тоном камелије, трепавице, које дају чудновате сенке
њеним очима, те су час плаве као сафир, а некад, кад се рашире и разлију
по дужици, оне су љубичасте, или тегет… А на сунцу блистају неком
ведром, детињастом радости… А, он, леп, црномањаст, сензуалних
усана, страсних очију, црне таласасте косе.
Воз јури и пољупци се нижу, ах, то су „ђулићи, ђулићи слабији и
јачи”… а точкови вагона, и сва машинерија, свирају свадбени марш и
симфонију љубави.
Ужасни прасак, грмљавина, звекет проломише се кроз купе, кофери се
сручише, они полетеше главом напред, затим их нека сила гурну натраг, и
као да се земља проломи, или гром пуче…
Зорица врисну, муж је шчепа у наручје, из суседног вагона чу се вриска
деце, женски панични гласови, тискање покрај купеа и један глас споља:
„Локомотива је налетела на теретни воз на прузи”… Други глас:
„Не бојте се, нема опасности, повређен је само машиновођа…”
Зорица сва дрхти у наручју свог мужа, милује га по образу, глади по
коси, и уплашено пита: „Ништа, ништа те не боли?” И кад видеше да су
остали неповређени, загрлише се, и Зорица се расплака…
Стигли су у Београд са пет сати закашњења, уморни, неиспавани, али
опет срећни, и прво је муж одјурио да пошаље телеграм Зоричиној мами:
„Стигли смо здраво у Београд.”
Шетња по граду орасположила је Зорицу, повратила јој руменило на
лице, и она се умиљато наслањала на руку свом мужу. Ах, сад је жена, сад
ће је звати господа, имаће увек са ким да изађе, а она воли да шета, да иде у
кафану, нарочито ту у Београду, да седи и пре подне пред „Москвом” и
„Руским царем”, као што је виђала да седе даме, и њој су све оне
изгледале отмено. А она, у унутрашњости, само је могла недељом да изађе,
и увек су она и њена мама удовица морале да траже неке рођаке да их
изведу…
Уморни, вратили су се раније у хотел, на изглед врло елегантан и чист,
да би могли преспавати лепо целу ноћ…
Али, као да им је било суђено да и ту ноћ пробде. Усред ноћи нешто
пецну Зорицу, убоде је у груди, она се трже, осети свраб, и прошапута:
„Јаој, овде има стеница!” Младожења брзо упали светио, почеше да
траже тог непријатеља, и нађоше га на Зоричиним грудима, баш ту, на
малим куполама, дрхтавим као ружичасти крем…
А Сунце поче да се диже, све више и више, његови зраци, најпре благи,
постајаху све врелији, и оно поче да букти на небу и да пржи поља… Вагон
се усија, седишта се загрејаше као да је пуштена пара, и настаде жега, тешка
и несносна, која гуши и не може да се дише…
И Зорица доби страшну главобољу, осети муку у стомаку, глава јој
отежа, паде на раме мужу, а у слепоочницама нешто је кљуцало, као да јој
неко шило буши кост… Ни хладна вода, ни лимуни, ни облози на челу не
помогоше, и та тешка главобоља и мука трајале су све до Загреба, тако да је
Зорица проклињала у себи воз, и мислила је на ону своју лепу кућицу у
унутрашњости, намештену, па све угодно, и бокори георгина пред
прозором…
Ах, да јој је само да се дочепа своје куће… Загреб је очарао младу
женицу…
Вожња аутомобилом и шетње по Тушканцу, опет кафане, а она лепа,
дражесна и њих двоје - златни пар… И свуда су сејали своје пољупце, оне
кратке, кришом од пролазника, увек жедни једно другога… На клупи у
парку, у сенци неке куће, и она сва припијена уз њега…
Кроз отворени прозор хотела долази све слабији шум узаврелог
варошког живота… И постепено се све стишава, као што се умирују и
њихова чула… Зорица спава слатким, љубавним сном…
Али неко јецање отрже се са њених полуотворених усана и она се сва
згрчи од бола…
- Зорице, Зорице, шта ти је, срце моје? - упита уплашено муж. Она
отвори очице, и опет јаук…
„Ништа, ништа”, шапутала је, наслањајући свој образ уз мужевљев, као
да се стидела да каже, ух, зар сад да каже мужу да је заболео стомак!
„Ништа, ништа то није, проћи ће”, и она љуби његове усне, стишава се,
умирује, сад је не боли, ах, хвала богу… Кад оно опет заболи. Сави се, згрчи
се, и она повика: „Јао, стомак, не могу више!…”
И тај мали орган, који се зове стомак, са својим прозаичним
функцијама, задржао их је два дана дуже у Загребу, да је мужић, брижан,
позвао и доктора, а он га је тешио: „Ништа није, госпођа је покварила
стомак, промена јеловника, воде, или је јела воће, и два дана на чају
довешће је у ред.”
Пут кроз Горски Котар освежио је женицу, и сва се наслађивала морем
зеленила, огромним четинарима, и било је пријатно, као у пролеће, после
јучерашње кише, да се главобоља није усудила да шчепа Зорицу. Она је сва
узбуђена, јер ће се сад указати море, које она није никад видела, и муж
стоји покрај ње, да ужива у њеном узбуђењу и одушевљењу, да подели
утиске те импресивне женице, која се као дете свему радује, па се и он
весели што је она тако срећна…
- Море! - кликну Зорица, и шчепа мужа за руку, стеже га, и остаде
занесена, а он гледа, час море, час њу и загрлише се и пољубише пред том
величанственом сликом лепом као њихова љубав…
Сад је тек настао диван провод… Сва су места обишли: Бакар,
Краљевицу, Црквеницу, Абацију и Ријеку, само Зорица никако није смела
да уђе у чамац. Чамца се страховито бојала, а и на лађи увек се тискала уз
мужа и плашљиво гледала несташне таласе, кад их обузме мало јачи бес.
И дивно би све било, да се не деси Зорици један малер… Два плика, два
огромна плика искочише изнад пете, па се онда распрскоше и направише се
две ране, па пеку те ранице, као да су две жишке пале на ножице… Ниједне
ципеле ни да помисли да обује… А она носи увек „пасент”. Али овога пута
морала је да купи нове ципеле, од антилопа, и то број 37. Само је за вољу
мужа узела 37, јер он је очајан што пате њене лепе ножице, и што му
женица храмље…
Са ципелицама од антилопа ушли су у воз, који их је одвезао у
Венецију…
Јаој, тај први утисак, просто је страшан!
Она Венеција, коју је Зорица знала из романа, и у њеној машти била је
сва сјајна, кристалних и мермерних палата, и раскошних боја као неки
колорисани филм, указа се сва зелена, црна, прљава, под ситним тушем те
летње кише, која некад даје илузију јесени, са сивим небом, ниским,
спуштеним чак до купола, као наквашено шаторско крило…
Била је очајна, и са тим изразом гледала је са својих прозора оне мутне
канале, са повлакама нечистоће, по којима су пливале коре од
поморанџи и банана, лишће купуса, љуске јајета, изгужване хартије,
гледала је оне зидине влажне и зелене, као старе капеле на оскрнављеном
гробљу… После ручка заспала је у тој соби где јој је све изгледало
пресвучено сивом бојом… Кад је отворила очи, раширила их је намах. Шта
је то, каква је то светлост што трепери на стварима и зиду? Гле, њене
радости!… Напољу је блистало сунце, небо је било чисто као креп сатен,
улице већ суве, и свуда весео жагор…
И она се обукла тако да би била у складу са тим сунчаним даном.
Хаљина од ретко зеленог креп сатена, као лишће агаве, зелени шеширић,
каро ципеле, зелене кристалне перле…
Ох, ко би могао да не погледа ту слатку женицу, са облинама бујне
младости, у тесној хаљини, којој мода даје сва права да индискретно
покаже своје дражесне облине…
На Тргу светог Марка нађоше се са једним познаником, другом њеног
мужа, и изгубише се са њим у оној маси, шетајући испод аркада, горе-доле,
и застајкујући испред излога. Пред једним излогом златара Зорица их
задржа дуже, као свака жена… Гледа, и диви се оним венецијанским
перлама, и све би их купила да понесе за успомену са свадбеног пута… „Ах,
гледај, молим те, гледај ону огрлицу… Је ли да је лепа?”
Али, шта то би наједном? Зорица врисну, отрже руку од мужа, баци је
уназад, чисто се ухвати испод кука… Погледа једног младића, који умаче, и
љутито проговори: „Безобразник један, уштинуо ме!” Грешни Италијан! Ко
не би тај злочин починио, пред оним примамљивим, дражесним облинама,
као извајаним делтом Фидијаса, због којих би сваки мушкарац полетео у
пакао…
Али, мужјак плану у мужу, он полете за Италијаном, дрекну;
карабинијер, важан и укрућен, дотрча да види шта је то, неколико њих
застадоше, сакупи се још више света, направи се круг око младе и мужа,
који гестикулира, црвен и бесан, и његов пријатељ успе да објасни
стражару:
„Један је уштинуо госпођу.” Стражару се насмејаше очи, али се брзо
уозбиљи, и сви около устремише погледе на примамљиву женицу,
загледајући је са свих страна, завидећи ономе који је имао смелости да
учини тај гест, који би сви они радо направили… И кад се закрчише аркаде
од радозналаца, пријатељ шапну своме другу:
„Хајдемо одавде, немој да правиш скандал, знаш да нас овде не трпе.”
Муж узе ручицу жене испод своје руке, извуче је из те светине, која са
уживањем отпрати дивну, зајапурену жену, тражећи на њеној хаљини место
искушења и злочина.
Из Венеције су се враћали лађом, да би Зорица уживала у мору и
пучини. Сад се она већ ослободила, возила се у гондоли, било је усклика
страха при улажењу у гондолу, али ту су увек биле снажне руке њеног мужа,
које су је уносиле, држале чврсто уза се, стежући њен стас…
И њу онда није било страх, кад је штити он, њена љубав, коме би она
дала сав свој живот…
Море је било мирно, дан мало спаран, али ипак пријатно… Узели су
најбољу кабину, на крову, да би било што више чистог ваздуха… Упознали
су се и са капетаном, једним маринцем педесетих година, орловских очију,
опаљене коже, разговорним, пуним прича, комплимената и ватреним
погледом на женски свет, какви су сви маринци, људи запаљива срца, пуни
љубавног експлозива… Био је особито пажљив према брачном пару, и
занимало га је весело ћеретање младе жене, њена запиткивања о животу
маринаца… Седели су на палуби, њих троје, и разговарали…
Капетан се загледа у пучину и проговори: „Биће буре!”
Зорица пљесну ручицама: „Ах, то је дивно! Ништа не бих волела више,
него да видим буру на мору…” А капетан се насмеши: „Немојте то желети,
госпођо…”
И ћудљиво море, тако мирно и глатко, поче своју бесну игру у дубини,
ону најстрашнију и подмуклу, кад још Сунце сија, таласи блеште као сафир
и смарагд, а са дна се диже бес и гнев…
Још није ништа страшно за Зорицу, она се смеши, гледа игру таласа, али
смех јој ишчезе и њене очи добише израз ужаса, кад се лађа залелуја и наже
чак до површине воде. И најпре лагано, па брже, јаче, ограда се савијала,
час десно, час лево, таласи се усковитлаше, уздигоше се као нека морска
чудовишта, која траже жртву, ту лађу, сићушну пред њиховом пакленом
моћи…
Зорица побледе, приби се уз мужа, побегоше од ограде, и она
узнемирено гледа… Па је потом нешто шчепа за стомак, стеже, као да јој
неко утробу повуче, у глави јој се замути, и јаукну: „Ја хоћу да повраћам.”
И не потраја много, а на све стране људи се савише преко ограде.
Таласи ричу, а на броду јаук и рика повраћања, жене бледе, избезумљених
очију, као у агонији, јер утробу нешто чупа, а пред очима се све врти, све је
замућено у глави, као да је и мозак житка течност па се љуља… Зоричин
муж, очајан, држи јој главу, он се држи храбро, само да он не подлегне, јер
су свуда унаоколо попадали по поду, опружени, и мушко и женско, нити
више има каваљера и дама, нити се више обазире мушкарац на жену, већ
сви јаучу, и бацају око себе тушеве зелене боје из своје утробе… И
напослетку, рикну и Зоричин муж, па онда наизменично, како она
предахне, полети ка њему, држи му главу, па тек што он предахне, за- јауче
она…
А морнари јуре по броду, снажни као богови, низ њихова бронзана тела
цеде се млазеви пенушаве морске воде, и лепи су, снажни и неустрашиви,
ништа за њих није бура, они јој пркосе, и смеју се оним јадним и
намученим што се превијају по поду.
Мало као да се утиша, и Зоричин муж узе је у наручје, пође преко
палубе, посрћући, унесе је у кабину и положи на постељу…
„Само лезите и не мичите се”, рече им један морнар. И ко зна кад их је
ухватио сан, они нису ни осетили кад се стишала бура. Кад су сутрадан
сишли на копно, Зорица осети несвестицу у глави, опет гађење и све се око
ње љуљало, као да се земља њише.
У два сата ухватили су воз на Сишаку за Београд и грлећи мужа Зорица
је шапутала: „Ах, једва чекам да се вратимо нашој кући…”
И кад су се нашли у њиховој лепој кућици, тек тада је за њих настао
прави медени месец.
 ПРВИ ПОЉУБАЦ

Она је била сва радост своје старе мајке. С њом је шетала као
девојчица, она је чешљала њене дуге коврџе, облачила је, некад и спавала у
њеној соби. А кад је порасла, постала је бабина маза, и све најлепше
тоалете добијала је од те своје „мајке”, како је тепала својој старој мајци,
још увек лепе и младе, увек спремне да се насмеши, да јој опрости њене
несташлуке и кокетерију, да се интересује за њене каваљере.
Како је била и још увек је лепа њена стара мајка… Два црна велурска
ока, личила су на старински, скупоцени адиђар у оквиру сребра, које је
блистало на њеној коси, још таласастој, са вијугама покрај образа као
малим каскадама; извајаног профила, као од воска, и оним теном старијих
жена, меким и сјајним, које у младости нису знале за шминку. Благост и
сета мешале су се у њеним очима, а те очи увек су миловале својим
погледом Кацу, и она је увек тражила заштиту и окриље тих погледа који су
је бранили и штитили…
А морала је бити лепотица старамајка у младости. Причају и сада о
њеној лепоти, за којом су лудовали сви у њиховом крају. Отац старамајкин
је био Грк, досељен још одавно из Солуна у Србију и ту су се обогатили као
трговци. Само је имао Афродиту, ту девојчицу чудне лепоте, Каћину
старамајку, коју су сви обожавали. Имала је она у то доба гувернанту, што
се ретко догађало, говорила је француски и грчки, што је научила од своје
бабе, јер јој је мати била Српкиња.
Лето је проводила у Солуну, код очеве сестре, играла се са малом
Аспазијом, њеном сестром од тетке, и једва је чекала распуст да иде у
Солун.
Под топлим зрацима приморског сунца и ваздуха, она се развијала и
расла, и увек долазила кући још лепша, са лицем боје слонове кости, и
неким златним сјајем на кестењастој коси, чисто позлаћеној јужњачким
сунцем.
Као девојчицу од четрнаест година, послали су је у иностранство, у
пансион, и три године није видела своју земљу, ни тетку у Солуну, ни ону
њихову вилу, утонулу у олеандере, смокве, јасмине и палме, нити своју
собицу, горе на чардаку, над чијем се прозору нагињао високо кипарис, тих,
нечујан, замишљен и величанствен, као да вечно сања о вековима и
непрестано ишчекује излазак Сунца на пучини… У пансиону Афродита је
највише туговала за том баштом, гледајући беле врхове снежних планина,
смарагдно зеленило четинара, и слушајући зимски фијук покрај камина, у
тој великој соби, у којој је спавала са својим другарицама.
Једнога дана дошли су родитељи и одвели је кући. Била је то сензација
за цео град, кад се она појавила, још у својој униформи из пансиона, тегет-
белој. Ал, божанствено лепа, дугих локни које су падале низ врат,
сањалачких очију, какве су имале египатске лепотице, оне очи што се
лагано покрећу, не говоре ништа али узбуђују, јер се осећа као да је пуно
тајни и живота иза тих сјајних дужица…
Већ су долазили просиоци, покрај прозора су шетали каваљери, стално
јој свирали серенаде, писамца бацали у двориште, и велике букете, са
понеком картицом на којој је било само неколико љубавних речи…
Али, она још није знала за љубав. Мати и отац нису журили да је удају,
а једна њихова рођака наваљивала је да је удају за једног дивног младића,
који је био најревноснији у шетњи испод прозора.
Тог лета отишла је у Солун. Њена рођака Аспазија била се удала, и она
је сада била сама у соби, горе на чардаку, и кипарис је био ту још већи и
мрачнији, и све је порасло, смокве се разгранале, оне сасвим младе сад су
бацале хлад, јасмин се развијао, и тако високо су се дизали, да су прелазили
зид између њихове баште и суседне… Са свог високог прозора, она је
гледала у ту суседну башту, исто тако раскошну у зеленилу и мирису… Ту је
становао један богати Турчин, са лепим женама, девојчицама, и увек је
било пуно шарених боја у башти од њихових шалвара и марама, и смеха, и
дечје ларме и плача.
Те јунске вечери било је пуно мириса и чежње у ваздуху. Сви су
полегали, само је Афродита седела крај свог прозора… И кроз ноћ,
наједном, из суседне баште, допирала је лагана свирка на гитари. Неколико
тихих, развучених акорда, а онда поче да певуши мушки глас, нешто
болећиво, слатко и са пуно чежње.
Афродита се наже преко прозора, исправи, загледа у башту. Тражила је
тог што пева, али су свуда биле сенке и ништа није видела… Осетила је
како се глас приближава, и она се још више нагну… Њено лице је било
обасјано месечином, и личила је на прозору на краљицу ноћи, која чезне и
сања.
 Глас је допирао све ближе и ближе и она угледа једну силуету испод
јасмина, и гране и лишће бацали су сенку на ту високу, витку фигуру, као
неки стор од чипке… Силуета пође још неки корак, извуче се испод сенке,
и стаде на зелену пелузу, покрај ронделе белог и жутог крина, висока као
млади кипарис… Афродита га угледа, трже се, одмаче се од прозора, и
остаде у раму прозора, као нека стара слика, са магловитим цртама лица,
превученим велом собне помрчине… Видела је, он је још стајао тамо… Ох,
ко је то, тај диван младић, висок, огромних очију, забачена феса на глави,
опуштене кићанке што гледа горе, непомичан, и мами је погледом, моли и
преклиње…? Она приђе један корак ближе прозору, још један корак и
наслони се на рам и остаде тако… И само неколико тренутака, па побеже,
залупи прозор, полете ка својој постељи, опет дође до прозора, одшкрину
завесу, и виде га како стоји непомичан, још увек на истом месту…
Те ноћи није дуго заспала, сваки шум јој се чинио као звук гитаре, руке
су јој биле вреле, и нека слатка грозница и радост струјали су и стезали
њено тело. И није јој изгледало да је то јава, већ сан или роман, као они
романи које је кришом читала у пансиону, и после дуго сневала о томе,
замишљајући себе јунакињом за којом лудују, прикрадају се ноћу… Ох,
како је сада све то слатко…
Сутрадан, сасвим немарно, питала је тетку ко је то ноћас свирао, а
тетка јој је причала да је то био млади Хасан, сестрић Мехмед-бега, који је
допутовао из Цариграда, и тамо студира.
Мехмед-бегова сестра удала се у Цариграду за пашу, и прошле године
Хасан је долазио…
И сваке вечери је свирао гитару, а Афродита је стајала на прозору, више
није бежала, већ и кад престане песма, она дуго стоји и гледају се са немим
обожавањем… Гледала га је и дању, очекивала кад ће да се појави, уживала
док се он играо са својим малим рођакама, а он је сваки час бацао погледе
горе, ка њеном прозору, као да је знао да је она ту…
Читав месец је прошао, а они нису разменили ни једну реч, али су очи
говориле, шапутале о љубави; Афродита је бледела, њене очи су имале још
више сете, и стрепела је, мислећи на час кад треба да отпутује…
Једнога дана, враћала се сама предвече кући, и таман је ушла на капију,
осети наједном да јој се неко брзо приближава, и меки топао глас
проговори на француском: „Пардон, мадмоазел…” Није могла да се помери
с места, и у једном тренутку пође, као у несвестици, али он је ухвати за
руку, загледа се у њене очи и поче да јој шапуће о љубави: о томе како он
њу воли, он је још од прошле године слушао о њој, причале су му његове
рођаке, Ајша и Зејна, оне су њу описивале, како је она лепа, и чудиле су се
што је нема три године… Видео ју је одмах, првог дана када је дошао, јер су
му Ајша и Зејна казале да је она ту, и оне знају да он њу воли, да се заљубио
од првог дана, и да ће умрети за њом. И док је говорио, она је само видела
његове очи, тамне, дубоке, и као да су две црне сенке полазиле из тих очију
и замрачивале њен ум… Није знала ни где ни шта се догађа око ње, само је
осећала неко слатко струјање кроз тело…
Он је лагано ухвати за мишице, затим рашири руке, стеже је у загрљај, и
она осети на својим уснама неки мек, топао додир, као притисак кадифне
руже, загрејане на сунцу… И док је љубио, шапутао је да не може да живи
без ње, да је лудо воли, и жели да буде његова жена, да ће је одвести у
Цариград, побећи ће, молио је, преклињао да побегне са њим, да ће је
усрећити, он је јединац, родитељи га воле, и она ће му бити једина жена и
сва његова радост, његова млада султанија… Она се једва држала на
ногама, готово је лежала на његовим рукама. Он је узе за руке, подиже,
притисну на груди, загњури лице у њене свилене локне, поде један корак,
готово да побегне са том девојчицом, луд од љубави и страсти…
Из баште допреше кораци, и говор, и он је спусти, побеже, а она пође,
посрћући, једва се успе уза степенице, уде у собу, паде на постељу и зајеца,
заплака од љубави, тог првог узбуђења њене наивне девојачке душе…
По кући њене тетке тог јутра била је права узбуна. Трчали су на све
стране, тражили је, звали, и испод чаршава на столу нађоше њено писмо.
Она је писала:
„Драга тетка, опрости ми, али ја нисам могла више да издржим, јер бих
умрла од љубави. Ја волим Хасана, и он је луд за мном, и побегла сам с њим
у Цариград. Немојте ме тражити, ја не могу без њега да живим, венчаћу се
са њим… Молим вас, утешите моју маму, знам да ће они бити несрећни, али
нисам могла другачије, јер је љубав била јача од мојих дужности као ћерке.
Они су увек желели мени срећу, и нека ми опросте.”
После три дана дојурили су из Србије њен отац и мати, и за недељу
дана он је био у Цариграду. Мехмед-бег, честит и правичан Турчин, љутио
се на поступак свога сестрића, јер раније није ништа знао, и пошао је и он у
Цариград са Афродитиним оцем… Помоћу преваре измамили су Афродиту
из харема, готово је отели, и довели у Солун… Ту су остали три дана, па се
вратили у Србију…
Душевне патње, љубав, очајање, бацили су девојку у постељу. Њена је
душа страховито патила и лекари су саветовали да је пошаљу у
санаторијум. Годину дана је лежала у санаторијуму и у њеној вароши
чудили су се каваљери шта то би са лепом Афродитом, али нико није знао
тајну њеног бекства у Цариград…
Више јој нису дали да иде у Солун, али није ни она тражила. Сви су је
опет мазили, чували, угађали јој. Дубока родитељска љубав све је
опростила, и никад није уследио ниједан прекор, већ само милошта за ту
њихову јединицу, која је несвесно учинила погрешку, из чисте љубави. И
пред толиком родитељском пажњом она се трудила да се насмеши, да
ублажи и њихове ране, и да скрије своју тугу пред њима.
Њена лепота добила је меланхоличан израз, али је то давало још више
привлачности њеном лицу… Три године је требало да се утиша то мало
срце, које је непрестано чезнуло за лепим Хасаном.
После петнаест година, отишла је први пут у Солун, са девојчицом,
Каћином мамом, која је била лепа као и она, и тек се тада усудила да пита
за Хасана. Казали су јој да је умро од туберкулозе, две године после њене
удаје, да су га оженили, имао је и сина, и да је заувек туговао за
Афродитом.
И ко би могао завирити у срце Каћине старамајке, нашао би ту један
скривени кутак, као тајни олтар, у коме је даноноћно тињао жижак њене
прве, незаборављене љубави, али и тужно сећање на непромишљени
поступак романтичне девојчице. Зато је увек штитила Каћу кад је мама грди
„што се задржала у биоскопу, што мора да посети сваки матине, или сваког
дана да отперја до корзоа” а старамајка све то слуша, и оправдава је, јер је у
души више волела и одобравала све што је модерно и даје снагу девојкама
да овако вешто завитлавају своје каваљере, смеју се на њихове изјаве
љубави, а не као она, први пољубац па беж’ са њим…
 УДАТЕ ЖЕНЕ И ЊИХОВА ПСИХА

Гђа Мила гђи Нати

„Ти ме питаш како сам се провела у бањи. Па, о неком проводу овде не
може ни бити говора јер то и није бања за забављање, већ само за одмор.
Наодмарала сам се као никад код куће… Само кад немаш оно јутарње
питање: шта да се кува? Е, то ми је најгоре. А овде, одеш у кафану, па
јеловник, и бираш шта хоћеш. Само сам и овде опет имала секи- рацију. Ова
два моја мала откачењака, несташна су да бог сачува. Девојчица ми је прави
анђео, не миче се од мене, а за њима морам да трчим и ја и гувернанта. А ти
знаш како сам ја луда за децом, сва трептим над њима. Знам да не ваља то,
али не могу другачије. Гледам неке мајке, пусте децу, па цело преподне и
не гледају где су. А ја, ако их не видим пола сата, јурим као луда и тражим
их… На гувернанту не смем да се ослоним. И она ми је задала јед. Замисли
само - заљубила се, и то у кога? У келнера. Те су ти странкиње чудне, сваки
може да им заврти памет. Чим сам дошла кући, отпустила сам је… Ваљда
да је трпим, да ми и идуће године келнер стоји више главе и кибицује се са
њом…
Иначе је дивна бања, али где год погледам само маме са децом. О, што
сам се нагледала батина. Где год се окренеш чујеш дреку деце и видиш
мајке како их туку. Ја не могу с батинама да се помирим. Ево, ови моји
несташци, баш заслужују неки пут, а мени жао… А гледам у бањи, једног
дана, малишан пао и разбио главу. Кад ти излете његова мама као фурија,
па кад поче да га туче, мени се смрче… Детету цело лице обливено крвљу,
а она као нека бесна тигрица бије га и не мисли да ли је дете озбиљно
повређено… А другог дана, опет, једна девојчица тера колица са бебом, па
се девојчица загледала, а беба испаде из колица, и удари у плач… Мама на
ту вриску дотрча, па уместо да избије девојчицу, што није пазила, дочепа ти
ону бебу, па удри, удри… Јадно дете, дође ми да га отргнем из руке оне
распомамљене мајке и да јој викнем: ‘Жено, јеси ли полудела?’ Да је то
моје дете, ја бих се престравила да није, далеко било, сломило кичму, а она
се нервирала и криво јој што се узнемирила, па на беби да искали гнев…
Ето, то ми је био провод у бањи: посматрала сам како мајке туку децу.
Једна отмена дама, жена вишег чиновника, усред парка кишобраном је
тукла свог синчића, као кад таљигаш туђе кљусе… Да се тако нешто деси у
Француској, Французи би насред улице линчовали такву мајку… Ја сам
мајка, наљутим се, казним дете, али благо, и не могу да се помирим да
једна отмена жена бије дете тако јавно, пред светом и распали се као
зверка. За мене је то ординарна глупача, и може она бити елегантна, и
отмена, и лепа, у очима целог света она изгуби кад тако туче децу.
Сад сам опет забринута: Боба је покварио стомак, има неку инфекцију у
цревима и добио је температуру. Целе ноћи нисам тренула, сваки час сам га
обилазила… Одмах сам звала лекара, он каже да није ништа озбиљно. Ах,
срце моје, само да он устане. Он је увек здрав, несташан и кад он легне у
кревет, значи да је баш слаб… Кад су они здрави ја сам нај- срећнија, а кад
њима нешто фали, просто не марим за живот.”
Гђа Мира гђи Ради
„Остала сам ти, драга моја, још увек глупа, као и раније, и поред твојих
савета које си ми слала: ‘Луда си што се не проводиш, твој муж се забавља,
а ти тако, увек меланхолична, затворена у својој души, без радости живота.
Кајаћеш се кад ти прођу младост и лепота…’
Сећам се, тако си ми писала, и ја знам да ћу се кајати, али другачија не
могу да будем.
Па, ето, видиш, ја сам те послушала, и заљубила се, јесте заљубила се
толико, да сам била готова на све… А није било ништа, и неће никада
бити… Писала сам ти о томе младићу, то је тај исти, јер код мене нема
промене… Мењати, значи - флертовати, а ја нисам способна за флерт. Ја
само могу да волим, да будем равнодушна или да презирем… Њега сам
волела али сам увек била далеко од њега, трудила се да га проучим, као оно
на клавијатури кад тражим неки тон, тако сам и ја по његовој души
тражила онај најлепши тон љубави али нисам нашла ништа… Код
данашњих младића љубав се изражава само у жељи, али он може да има
сваког дана једну такву жељу у очима за другом женом. Ја сам се трудила да
дознам да ли ја заузимам неко нарочито место у његовој души, али ништа,
ништа нисам дознала. Да ли, уопште, данашњи младић има срца?… Био ми
је неки пут интересантан, загонетан, чинило ми се каткад да је у њему
интензиван унутрашњи живот, а некада ми је био савршено празан. И како
да се приближим једном таквом младићу, како да се упустим у авантуру, не
знајући с ким идем, и шта ће ми то донети? Није свака жена способна за
авантуру, а данашње љубави су само такви догађаји, обични, каприциозни,
површни, тренутни… Ја чувам свој душевни живот, и носим око себе као
неки панцир гордости, и више волим празнину живота него понижење од
човека кога волим… Видиш, ја се плашим понижења, плашим се тих
комичних ситуација у које може да западне удата жена. Кад девојка воли, за
њу нема таквих комичних ситуација… То се догађа удатим женама.
Девојци припадају сви младићи, а она никоме… Удата жена је везана за
једног човека, и сваки њен смели корак мора да буде оправдан. Она увек
тражи оно што нема у браку, тражи љубав, топлу, дубоку… А ако је не нађе,
зашто да излаже себе понижењу? Јер данашњи мушкарац није осећајна,
скрупулозна природа… Он иронише жену, јер је лако добија, он не воли да
се мучи да осваја, јер му се жене на сваком кораку нуде, и ако нешто може
лако да добије, иде у сусрет жени, ако је то теже освајање, за њега нема
интересантности и он иде даље… Жена је данас најјефтинија роба… Некад
је мушкарац сањао о удатој жени, данас се двадесет процената девојака
удаје без венчања. И оне не траже дубину осећања, оне траже оно исто што
и мушкарци.
А кад се једног дана удају, кад дође разочарање и прве мужевљеве
преваре, у некима се пробуди психа, она увређена рањена психа, која тражи
нежности, топлине и освете… И кад је та тежња у жени која није живела
као девојка, којој је муж први љубавник, онда има бола у тој тежњи, страха
пред опасношћу од новог разочарања… Нисам се разочарала, то могу рећи,
јер нисам ништа ни осетила у души тог младића… Осетила сам да ме је
желео, али ме није волео, по оној психологији данашњих младића. Није он
крив што не може да воли, а ја сам крива што умем да волим… Али ја умем
и да се успавам, да се повучем у себе, да се удаљим… И кад си ти, драга
моја, очекивала да ћу ти писати о неком дивном роману на мом летовању, ја
ти могу рећи: роман је завршен на првој страни. Ми смо се удаљили једно
од другога… Он се удаљио што је можда сувише желео, а није ме добио и
његова мушка сујета је тиме повређена. А ја сам отишла што сам га сувише
волела и желела да чујем његову реч љубави, а нисам је никад чула…
Видиш, у томе лежи један неспоразум, који карактерише две психе. Ја сам
саткана од љубави и нежности, а он не разуме љубав као што је ја схватам,
ни пријатељство, ни другарство жене, он је само - мужјак. Па шта онда да
тражим даље?… Сачувала сам свој психички мир, и сад ми је у души тихо,
као увече у порти сеоске цркве, кад се не лелуја ни трава, ни лишће, већ
влада неки мир, бескрајан, дубок и пун туге… Кад ја идем са својим
болним миром, прођем покрај њега, видим га са другим женама, и оне исте
жеље за њима у његовим очима, и ја се удаљим равнодушно, и све оно лепо
што сам мислила о њему претворило се у успомене, увек са неком
свежином, као цвет мимозе, који сасушен чува своје пролетње успомене,
насмешим се и кажем: ‘Тај човек није знао да је био прва љубав у мом
браку.’ А видиш, драга моја, неким женама је суђено да остану верне
неверним мужевима, и та њихова гордост, и дубока психа, подижу бедем
верности око њих, преко кога оне не могу да пређу…
Ти ћутиш сада, и можда ми се смејеш, јер ти другачије схваташ живот…
А сад, слушај даље… Са мојом успаваном, болном душом, седим на
обали живота… И на пучини ничега нема… све је празно… А пре кратког
времена појавила су се два нова ока са истом жељом…
И сад се нешто дивљачки буди у мени. Цело моје биће тражи освету.
Стиснути су ми зуби, стегнуте руке, и ја полазим тој жељи у сусрет… Али
са мржњом, да заријем нокте у то друго срце, да га ишчупам и бацим оном
првом…
А ко зна да ли ћу то учинити?… Можда ћу увек остати иста, чувајући
своје мимозе и сећање на те лепе очи, које су ми сада тако далеке, туђе и
непознате… јер у њима нисам ништа могла прочитати…”
 МЛАДА ДАМА СА НАОЧАРИМА И ЊЕН
ЛЕПИ КАВАЉЕР

Моја пријатељица се зове Лула, а ја је у шали зовем „Лу-Лу”, или још

краће Лу. Затекла сам је на дивану, замишљену, са „Фемином” на поду и
њеним ангорцем иза леђа… Нешто су се наљутили једно на друго, јер
свилени и перјани ангорац окреће леђа Лу-Лу само кад га она не милује.
Тада затвори очи, или их држи полуотворене, и виде му се велике црне
женице, и плаве дужице, меланхоличне и сањалачке…
На клавиру стоје ноте „Риторна”. Лу то свира само онда кад изазива
сећање на неког. Била је једно време заљубљена у Новара, и тада је само
свирала „Риторну”… После се разочарала у њега, не знам зашто… Чула је
да Новаро не воли жене.
- Молим те, како може да их пољуби, кад их не воли?… Знаш ону сцену
у „Љубавницима” са Алис Тери? То је узбудљива, права љубавничка
сцена… А то је све намештено и комедија.
И Лу дуго није свирала „Риторну”. Сад је опет партитура на клавиру и
Лу је замишљена. Ангорац устаде, скочи на Лу, заби своју свилену главицу
у њено пазухо, онда је погледа заљубљено:
- Је л’ да има очи као дете, она лепа плава деца, и никад није пакостан?
Он као да зна да она о њему говори, опет хоће да се умиљава, а Лу га
одгурну, седе на софу, затресе главом да би коврџе довела у ред, пребаци
руке иза потиљка и прошапута:
- Опет сам га видела…
- Кога?
- Лепог пратиоца младе даме са наочарима…
- А, је л’ то она твоја летошња успомена?
- Да, из трамваја…
Скочи са дивана, приђе клавиру, и забруја „Риторна”… Све лакше и
лакше, и са последњим звуцима она поче да говори, као рецитацију…
Што је чудна та Лу… Као из осамнаестог века. Ја верујем да би се
заљубила у старе слике. Једном је била заљубљена у једног певача с
грамофона… „Он је висок, има сањалачке очи, лице му је бледо…”
Њени су идеали као у госпођице из деветнаестог века, а данас шипарице
воле снажне мишице спортиста и опрљену кожу купача…
Лу импровизује на клавиру и рецитује… То је песма о каваљеру младе
даме са наочарима.
- Било је сунчано преподне… Пошла сам у шетњу… Један високи, лепи
младић ушао је у трамвај и сео преко пута мене…
Акорди умукоше… Лу направи пируету на столици…
- Јеси ли опазила да има чудних сусрета очију? Погледају се двоје, и као
да им се зенице стопе, и у твојим очима остану његове зенице, а можда у
његовим твоје. Знаш како деца загледају једно другом у очи, да виде слику у
зеницама… У очима остане фотографски снимак неког непознатог бића,
кога видиш само једном или два пута… Мене је тај поглед хипнотисао, и
чини ми се као да су ми увек на челу очи тог високог младића… То нису
обичне очи… Некако су топле, мало насмејане, али као што се смеше
младићи на старим сликама… Те очи не могу да буду никад дрске, ни
насртљиве, већ увек као да милују… И трепавице су дуге, повијене нагоре,
као да и оне хоће да још више отворе поглед и да им дају ведрине…
- И ти никад не заборављаш те очи?! - Никад!
- Само си их једном видела?
- Не, видела сам их и сутрадан… опет у трамвају, и опет преко пута… И
чула сам две његове речи, које је казао кондуктеру: ‘До Теразија.’ Осећала
сам његов поглед, и окренула сам главу. Зар се ти не збуниш кад те неко
погледа? Ја се збуним… Уграбила сам један тренутак кад се окренуо на
другу страну да га погледам… Видела сам му усне… Као Геста Екман има
уста. То су најлепша уста на филму…
- Лу, прави си фантаста…
Лу се замисли, окрете се ка клавиру, и удари неколико тужних акорда
Шопеновог „Ноктурна”.
- Хајде, Лу, причај даље… Лу је меланхолична.
- То ме подсећа на сањарије госпођица из осамнаестог века… Ја верујем
да се у психи неке модерне жене атавизмом чува осамнаести век. Ко зна
чију сам ја душу наследила?
- Јер само у осамнаестом веку жене су могле годинама да живе од
сећања на један поглед… Пардон, ти си добила два погледа… И знаш две
речи: ‘До Теразија’. Види, чак ти се и Мона Лиза смеје… Та није била тако
романтична као ти.
Лу погледа Мона Лизу.
 - Уверена сам да би ова Мона Лиза умела да се снађе у двадесетом
веку… Што је она лукава и препредена… Не можеш никада да јој ухватиш
праву мисао…
- И ја мислим да се она нарочито смешка кад ти свираш ‘Риторну’…
Али, настави причу… о лепом каваљеру младе даме са наочарима… Зар ти
ниси љубоморна на даму са наочарима?
- Она је врло симпатична… Био је једном са две даме на шеталишту…
Он тако лепо хода… Лагано, а висок је и отмен… То није нервозни ход
Београђанина. И нема ничег дегенерисаног на лицу… Видела сам га
неколико пута… Час са том дамом, а једном је био сам, у сутону, после
летње кише… А једном у биоскопу… Нисам ништа запамтила тај филм. И
што је незгодна ситуација, кад ти седиш испред неког кога желиш да
видиш.
- Па зашто се не окренеш?
- Дама са наочарима је била ту. Жена не сме да се окреће да гледа
једног мушкарца кад седи са дамом… Онда има право да јој се подсмехне
она друга дама… У току једне сцене они су отишли. И више их нисам
видела…
- И ти си стално мислила на њих?
- Не и на њу, младу даму, већ само на њега… Кад је неко непознат онда
те све о њему занима… Питаш се ко је, одакле је, какав има положај…
Читав роман пишеш. Кад се спусти вече, ја само свирам… Стално
импровизујем, и једну моју импровизацију зовем ‘Непознати’…
- И са том романсом је готово?
- Не, још није… После седам месеци опет сам их видела… Прво даму са
наочарима… Али, он мене тада није видео… Ни друге вечери, ни треће…
Четврти пут кад сам ја њега видела, он ме је први пут спазио.
Познао ме је… Видела сам опет оне исте очи младића са старих слика,
крупне, лепе очи… Никад нисам видела тако лепе очи… и насмејане, и
озбиљне, и сањалачке…
Био је у биоскопу, и она дама је била с њим…
Отишли су после у пролетње вече… Више их нисам видела…
Лу се окрете ка клавиру и дубоки акорди Шопеновог „Ноктурна”
испунише собу и једна суза скотрља се низ образ и паде на дирке.
- Ти плачеш?
Лу побеже на диван и загњури лице у јастуче.
 - Слушај, Лу, могу ли некако да ти помогнем?
Лу подиже главу, уоквирену замршеним коврџама, замисли се, и
насмеја…
- Знаш шта? Написаћеш оглас: Тражи се лепи пратилац младе даме са
наочарима… Тражи се сентиментална Лу…
 СВЕ ОНЕ ВОЛЕ ЉУБАВ

На мансарди свира гитара, бели прстићи једва додирују струне, и сиве

очи, као летњи облаци, замишљене су и шаљу своје погледе преко
шпицастих кровова чак до плавих вода Саве и Дунава…
То свира госпођица Мими, код своје љубави, свог сликара, кога
освежава дахом своје младости, прашта му погрешке, и окорелог боема
враћа топлом породичном животу. Кад не свира, онда крпи чарапе, избоцка
своје прсте као Мими Миржеова, кува макароне, или шије своју хаљину…
Она воли и подноси и суровији тон, и сања о вечном браку. Изјутра с
корпицом иде на пијацу, и букет хризантема удружи са букетом першуна,
лако одскакуће уза степенице, јер сати одмичу, и њен примус струји, вечно
струји… Породица је одвраћа од ове љубави, али она је јака, упорна, пркоси
свима, јер они не знају да он има душе, и она воли његову душу… А у
замену, он добија најсвежију младост, и прегршт нежности и осетљивост
њене младе психе.

***

Госпођица БУБА никад није без љубави, и увек се жали на сваку љубав.
Нико не уме да је воли. Мушкарци! Какви мушкарци? Нико од њих није
прави мушкарац… Разметљива је са новцем. Воли да се пљесне по ташни и
узвикне: „Имам паре!”… Ништа не мари што су то паре од њене љубави…
Догађа се да и она тражи душу, и тада пада у сентименталност и исповеда
се: „Сваки хоће да се проводи, а нико не пита да ли бих се удала.” Воли она
брак, то јој је тајна жеља, само не воли сиромаштво. Песника се ужасава…
Ах, сироти песник гргураве косе… Обожавао је њене чудне очи, дрске и
вреле, опевао је њено сићушно тело, фино као статуица, тражио је њен
уздах, завиривао у њену душу… И њена душа проговори најслађим гласом:
„Баш бих негде ишла на шкембиће.” Ужас! Песник излете разбарушене косе,
разбијена срца, исцепаних стихова. Страшна је та Буба, и опет за њом
лудују… Што је дрска, и природна у тој својој дрскости, отворена, смела,
неустрашива, боем… Ногу преко ноге да прекрсти, да запали цигарету, да
зачкиљи као мушкарац… Све што је реално воли, а воли и лаж… Слагаће
увек за цену тоалете. Цифре су њена лаж, као да не зна математику. А
понекад се ражалости, разнежи, право дете, умиљата и болећива…
И иза тог штимунга може да дође до буре… Усред кафане, Буба пљус
шамар… Симпатији… Дојадио јој, нека иде бестрага… И опет се лупи по
џепу. „Што имам пара!”… А џеп празан… Раскидати и обнављати два су
глагола који заузимају најважније место у њеном животу… Иза сваке
обнове и она се обнови… Раскош, луксуз… и тако непрекидно, јер она воли
љубав и не може да живи без ње, али свака љубав јој доноси горчину, само
зато што се не заврши браком.

***

ЕЛА, кокетна и заводљива, увек рецитује: „Ах, дивна је љубав…” Чудно

је само нешто, брак је плаши, она бежи, бежи далеко од сваког човека који
помисли да је веже брачним ланцем… „Људе треба испумпати”, то је
њена девиза. И она их пумпа. „Мушкарцу не треба никад рећи да га много
волиш”, и она заиста никад не говори и држи га на пристојном одстојању.
За њу би било страшно живети без љубави… Она уме да натера све
мушкарце да се баце пред њене ноге, а кад њихово обожавање пређе у
деспотизам одгурне их. Први стадијум заљубљености она воли, док је он
побожно посматра, слуша сваку њену жељу, испуњава сваки њен прохтев.
Она има прохтева. Тоалете… Воли их, да би била лепа, али једног дана
све може да баци у лице својој љубави… Ништа код ње није стално, и
никад ни она није сигурна да може да каже: Волећу га вечно… Вечно
љубити једног, значи убуђати се… Не, не, само то не. Нити брак, ни досаду
прања рубља, ни јутарња неглижеа мужа, његове покрете са бријачем,
његове срџбе и господарске заповести… Запрепашћује поступцима своје
пријатељице: „Луда и безумница, не уме да сачува таквог човека.” А она се
смеши јер воли своју младост, која ће још да осваја… И шепури се са својом
младошћу, час у крзну, час у скромном мантилу, али, шта мари, докле ће
живот да траје, ништа није вечно, а толико лепих очију се зауставља на њој,
толико пожудних усана… И она пије, пије живот, срећна и непрестано
заљубљена.

***

НЕНА је сва уплакана, плаче и прича о тој својој првој љубави, која се
провлачи кроз њен живот као црвена нит. Он јој је био прва љубав, па је
дошао други, па опет он, па трећи, а иза њега „он” и тако је он увек на
њеном путу… Шета са њим у крзну од оног трећег, проводи се на ривијери
с њим са парама оног другог, воли све редом, а тугује за њим, удала би се за
сваког, а с њим би изневерила све, пише му љубавна писма после рандевуа,
прави му љубоморне сцене ако чује да се забављао с другом, удешава свој
салон по укусу четвртог, да би у њему сачекала првог…
О, чудна је Нена! У њеном животу два пута су паралелна… По једном
иде само он, на другом читава галерија „њих”, и она прелеће час тамо час
овамо, и не зна који ће је пут довести до краја живота… Да не воли луксуз
била би само његова. Али он нема ауто, а она је стекла ту па- сију да јури
осамдесет километара на сат… И чезне понеки пут да он седне покрај ње у
том ауту другог. О њој пријатељице говоре да је створена на пољу љубави,
завиде јој и оговарају је…

***

Зову је ДАНА. Монденка, која увек јури десет километара на сат.

Пешице, не аутом. Само јој недостаје једна монденска навика: не оговара,
ваљда зато што њу много оговарају… Сад је оговарају због
„деце”. Не њене рођене, она је девица, него због деце између 22. и 26.
године. Сва та деца су мушког рода… Она не зна да каже кога воли. Све и
никог, у ствари, она воли да њу воле, и узима од љубави онолико колико се
њој допада… Пољубац прати шетњу, ћевапчиће, ражњиће, позориште,
биоскоп. Мушкарци се не усуђују да је оговарају. Она уме милостиво да им
пружи ручицу, и да их научи да сматрају за част ако их позове у своје
друштво… Један стални круг младића не трпи. Постају досадни. Чим
каваљер почне да води рачуна о годинама даме, њега треба избацити из
друштва. А она је у оном добу кад се већ претреса крштеница… Шта се то
ње тиче, кад је она још увек лепа и елегантна… Елегантна не баш увек.
Понекад осети потребу да пркоси друштву, и направи читав препад својом
појавом… Има и неку своју стратегију. Не игра много на балу, већ седи у
неком углу, окружена каваљерима. Тако развија дугачке теме да не могу да
се одмакну… И целе вечери око ње круг. И њен ћошак привуче пажњу
пријатељица. Е, то оне не могу да поднесу.

***
 ЦИЦА… Просто је свима досадна. Због удаје… Хоће на силу да се уда,
али тражи љубав, не, боље рећи: чека љубав… А љубав се данас не чека,
она се хвата. Не уме она да ухвати… И чита разне књиге: „Вештина је
волети”, „Шта је љубав”, „Како да се допаднете”, „Црнке или плавуше”,
итд. Све је боје променила. Била је црнка, па је постала бакарна, па
златна… Злато је највише успело, и велика је била љубав, па се
покварила… Сад је опет црнка.
Заљубљена је опет, али се тај увек прави важан. У њеном животу сви
мушкарци су важни… Негде је она прочитала:
„Кад мушкарац уобрази да много волиш, пљесни га по носу, нек се
освести.” Да пљесне, али како? То се не објашњава у књизи. И у девојачком
савету њених пријатељица дискутовало се о томе. Једна је рекла: „Забављај
се с другим…” Друга је рекла: „Уступи ти њега мени, а ја ћу теби моју
љубав, јер и он високо диже главу…” Размена је брзо извршена… И шта је
било? Обојица су појурила за Цицином пријатељицом… Подвалила јој… И
Цица је тужна, и непрестано сања о удаји… Има читав тефтер у коме су
забележени младићи. Јутрос је прелиставала да види да ли би у неког могла
да уложи више наде… На једном се задржала. Тај је много волео, а она њега
није. И мисли: Како је то глупо, девојка не воли младића који њу воли…
Брзо, брзо његов телефон… Ало! Ало… Његов глас, да баш његов… Ви, ви
сте то? Откуда?… Како ви мене да се сетите?… Дођите код мене на жур…
Хоћу, биће ми пријатно, али знате, ја сам се јуче верио…
Слушалица испаде из руке и Цица остаде непомична пред телефоном…
и проговори: „Будала, морао да се вери, а ја бих га запросила.”
 ГОСПОЂИЦА И ЊЕНИХ ПЕТ КАВАЛИЕРА

„Мила Заза, знам да те интересује како сам се провела на мору и одмах

ћу ти рећи. Провод је био првокласан. Имала сам пет каваљера, који су увек
били спремни да ми ставе своје играчке услуге у дансингу, заједно са
срцем. Али сам очајна. Угојила сам се четири киле! Моје педесет две сад су
се попеле на педесет шест… Кад сам се измерила, плакала сам, а сад за
ручком увек је двобој са мамом и татом, јер ја нећу да једем много, а они ме
грде и хоће да ме кљукају као да сам гуска, а ја нећу да изгубим од свог
шарма. Знам ја добро колико сам зимус са педесет кила имала успеха на
баловима, али до зиме смаћи ћу ја ових шест.
А сад да ти причам о каваљерима. Прво број 1. Дефиниција за њега
гласи: уображеност и дрскост. То ти је један од оних анонимних играча, с
којима играш зато што си на летовању, и што ту може да ти приђе сваки
играч, јер је друштво разнолико, али које никад не би срела у свом свету
преко зиме. И тај се усудио да уздише за мном, и да ми изјављује љубав.
Сиромах дечко. Сваке вечери шапутао ми је: ‘Могу ли се надати да ћете ме,
макар мало, волети?’ и при том је имао поглед као моје кученце Флори кад
ме моли за парче шећера. Разуме се да му нисам дала нимало наде, а он је
имао дрскости да се наљути, и није хтео више са мном да игра. Нисам била
очајна јер ме је утешио.
Број 2…
За њега дефиниција гласи: сентименталан и запаљив; и један од оних
младића, које би било опасно вући за нос, јер би могли учинити сваку
глупост, чак се послужити и оружјем… Тај није тражио да му дам ‘мало
наде’ већ ми је сваке вечери шапутао уз звуке танга: ‘Волите ли ме?’… и
при том сам осећала како сав гори, да сам једва чекала да се заврши танго, и
уз последње акорде увек сам слушала његове прекоре: ‘Ви сте кокета,
притворна, неискрена. Ви ме мучите, играте се са мном…’ А богами, нисам
га вукла за нос, видела сам да је луцкаст… Мене не одушевљава нимало кад
ми неки младић прича како би се могао убити из љубави. Ја разумем шта
значи бити љубоморан, патити, правити сцене, али убити се! То су, по мом
мишљењу, праве будале… Ти што се убијају, толико хоће да окупирају једну
девојку, да она не сме никог да погледа, ни са ким другим да игра… већ
само на њега да мисли. А ти знаш да ја не могу само с једним да се
забављам, јер се до сада нисам ни у кога озбиљно заљибила. Оно зимус,
знаш са Мићом, није била права љубав… А он мене није искрено волео…
После сам се уверила, и чула како се удварао једној богатој госпођици, и
прозвали су га ‘ловац на мираз’, јер само склапа познанства са богатим
девојкама. Зато сам га изгустирала, и само сам му једну разгледницу
послала, а ја сам добила од њега два писма. Пре неки дан смо се видели, а
ја сам га тако хладно пресрела, да је могао да види да га више не
симпатишем…
Сад да се вратим на тог луцкастог. Хвала богу, отпутовао је пре мене,
али ме је сваког дана бомбардовао писмима… Интелигентан дечко, али
толико заљубљен, да већ постаје отужан… и… балавац… двадесет
година…
Број 3: бонвиван и удварач, а најлепши атрибути - „пакард” и рента…
Сваког дана ме је молио да се са њим провозам у његовом ауту, али ја
нисам смела од маме. Мама ми је запретила и само нас је једном возио све
заједно. И мама је била с нама… Блазиран је, види му се по лицу, али мени
се свиђају ти блазирани типови. Имају нечег интересантног у себи. Као да
на све гледају немарно и са иронијом. И кад ти се удварају и деле
комплименте, осећаш да они не чекају твоју љубав као неку милост, већ
сматрају да ти једва чекаш да ти они поклоне неки грам својих осећања.
Имају увек неког самопоуздања у себи, и свесни су својих победа… Он је
био најбоља партија и госпођице су се отимале за њега. Ни једна није
успела да га отме од друге, јер он је свакој говорио: ‘Дивни сте, али штета
што нисте мадам.’ За њега је била интересантнија свака мадам него
мадемоазел… И ми, сироте, мадемоазел, морамо стрпљиво да чекамо, да
нам неко прикачи титулу мадам, мада многе само чекају да се званично
протоколишу… Не знам, шта би му Лула на то одговорила?… Изгледа ми да
сам се, ипак, ја највише допала бонвивану… Увек ми је говорио: ‘Ваша
примамљива лепота ме дражи…’ Али, једног дана појавила се једна дивна
удовица, нека пречанка, и он је пао пред њене ноге. Непрекидно су ишли у
шетње и госпођице су узалуд уздисале, а неке су хтеле да цркну од муке и
што су оговарале и грдиле ту удовицу! Из пакости. А мени није било ништа
криво. Ја разумем, један младић мора да се забавља са женама, али он нас
на други начин воли, а другачију љубав поклања госпођама… Господа је за
њега забава, и он њу не би узео за жену, а госпођица може увек да рачуна да
ће је једног дана запросити. Ипак сам дошла до закључка да је лепо бити
удата жена, па на летовању сама… Некако сви мушкарци обигравају око
белих удовица, више него око девојака. Углавном, ја нисам грдила ту
удовицу јер су се у том тренутку појавили:
Бројеви 4 и 5
Баш сам се истог дана упознала са обојицом. Број 4 ожењен, али бели
удовац… Веруј ми, да је момак удала бих се за њега, врло је интересантан.
Знам, ти не волиш да се забављаш са ожењеним људима, али за мене
ожењени има много дражи… Ту можеш да окушаш колико имаш моћи и
супериорности над другом женом… Једне вечери ми се сиромах жалио
како није срећан у браку, жена га нимало не разуме, нити имају какве
сродности психичке… И мени га је било тако жао, па причам Нади, знаш и
она је овде била… А она, ударила на то у кикот: ‘И ти верујеш то што ти је
причао?… Лаже, то је трик свих ожењених, да се жале на своје жене, хоће
човек да се направи мученик, не би ли умилостивио срце неке госпођице…
Ти мислиш, кад се ми ударно, неће се и на нас жалити наши мужеви…’ И
тако ме је Нада разуверила. Ипак сам с њим играла, мама се наљутила кад
је опазила како он трчи за мном, и категорички је изјавила: ‘Са овим
ожењеним нећу да те видим да играш, има овде толико младића, па се
забављај с њима…’ И онда је на моје срце направио прави јуриш у галопу
један коњички официр - број 5…
Ти већ знаш да ја највише имам симпатија за официре, а коњица долази
на прво место, и веруј, највише бих волела да се удам за коњаника… Моји
мисле, напротив, да ме удају за неког пословног човека или рентијера, али
ту ћемо се ухватити у коштац. То познанство је било само прва глава
романа, који се наставља сада, у Београду… Ономад сам добила писмо од
њега… а утом наиђе тата и ја стрпам писмо у недра… И никако да уграбим
тренутак, да га прочитам… Сели смо да ручамо, а мени писмо у недрима, а
ја само стрепим да ми се не помоли на деколте, па ми једном зашушта, а ја
помислим, сад ће тата да каже: ‘Шта имаш то у недрима?’, и морала бих му
дати да прочита, а он не трпи коњичке официре, само зато што их ја волим.
И после ручка једва сам успела да умакнем и побегла сам да га прочитам у
шпајзу… јер сам ту била најсигурнија.
Лепо бих се провела да је, којим случајем, тати пало у руке то писмо…
Видиш, моји родитељи и ја, два смо света. Они мене нимало не разумеју.
Они замишљају да ја треба да се удам за неког озбиљног, сталоженог
човека, интелектуалца, за кога су игра и тенис глупост, и кад би ме
запросио неки озбиљан научник или коњички поручник, они би нашли да је
за мене много боља партија тај научник. Само замисли ту перспективу
брака: недељом послеподне ја сређујем рукописе моме мужу, са зловољним
лицем, јер немам нимало појма о тим његовим проблемима, проналасцима,
и много бих више волела један танго, него читање његове дисертиције… И
мене, која волим спорт, тенис, игру, јахање, треба затворити покрај неког
пословног човека. Ја замишљам да мој брак треба да буде весео, а
највеселији су бракови са официрима. Али, де, докажи ти то мојим
родитељима. За њих сам ја ветропир, а они не разумеју да сам ја девојка
модерног доба, која воли спорт и забаву. Можда ћу ја бити срећнија с
таквим поимањем живота, него они, што су од једног до другог бала чекали
годину дана, да могу да заиграју…
Као што видиш, мој летњи провод није завршен, и обећава да ће ми
донети пријатности и јесење и зимске сезоне…
Само, морам признати да ја још себи не верујем да ћу моћи да се
концентришем само на коњаника… Јер, ето, јуче, видела сам оног доктора,
који ми се прошле зиме удварао, а и онај техничар се вратио, кога сам
симпатисала прошле године (не, озбиљно, већ онако, пролазан флерт), али
он је врло леп дечко (истина, није лепши од коњичког поручника), а пре
кратког времена на балу у гардијском дому, упознала сам се и играла, знаш
са којим, са оним лепим, што смо га ти и ја прозвале Адонис… Сјајно сам
се провела…
А сутрадан, после тако лепог провода, била сам толико меланхолична,
да сам могла цео дан да плачем… Просто не знам шта ми је, некад сам
страшно нервозна и несрећна, и мрзим живот… и питам се: зашто живим?
Зашто?…”
Воли те твоја Нина.
 БУБИНА НЕДОВРШЕНА ЉУБАВНА ПИСМА

Буба је дошла сва несрећна кући једне кишне вечери… И то због

„Њега”, кога она толико воли, а он се наљутио на њу, из неких разлога,
њој и познатих и непознатих, и већ је прошло толико времена како се она
није видела са њим… Она зна да он пати, али и Буба пати, зато што је он
мучи, а њено слабашно женско срце тако је осетљиво… Јер она је у њега
заљубљена, више неголи досада у ма ког другог мушкарца…
И те вечери срела се са њим.. А он… „Он” је само поздравио и
прошао… Чак се није ни насмешио, ни погледао је онако како је увек гледа,
оним својим лепим и топлим очима.
Буба се враћала кући, киша је сипила, а низ влажно лице клизиле су
топле сузе…
И одмах је одлучила: кратко и јасно - раскинуће с њим… Зашто да
пати?
‘Он нека пати, ако хоће, ја нећу…’, расрђено мисли Буба.
И одмах дохвати перо и хартију.
Написаће му писмо…
Али мора најпре да узме један аспирин, јер је тако боли глава, од
„Њега” је боли…
Влажних очију, са аспирином у нервима, она мисли: Рећи ћу му „ви” и
„господине”. И почиње: „Господине, знате, међу нама је све свршено…”
‘Ништа, ништа више нећу да додам…’
Прочита писмо два-три пута и наједном очи јој застадоше укочене на
оној речи „свршено”… и она као да се уплаши од те речи… јер зна, и
верује, да то није „свршено” и да се неће лако свршити… То је само
свршетак увертире њене љубави…
‘И како је то обична, прозаична фраза… Не, не, треба рећи нешто
изражајније, достојанственије…’ И Буба поче да пише: „Бранко, чуди ме
ваше понашање… Зашто сте љути?… Ако ви наставите да се љутите, не
морамо се више ни виђати…”
Ни ово не ваља… Сувише коректно и сувопарно, а он заслужује да му
мало очитам и неку лекцију… Написаћу му темпераментније:
„Драги Бранко, ти си највећи инаџија, најкаприциознији младић,
најљубоморнији, и знај, ја те нимало не волим, баш нимало…”
‘Али, чим се ја оволико жестим, он ће да погоди да ја патим… а ја нећу
да он то зна. Онда би он тријумфовао… и још би гори био…’
Написаћу тако као да ја њега сажаљевам што он пати, и унећу мало
нежнији тон… а то ће њега још више да изнервира. „Драги мој, тако ми је
жао што патиш забадава… Јуче сам шетала, али тебе нисам нигде видела и
помислила сам: ‘Опет је љубоморан и опет је нешто уобразио…’“
Аспирин је већ имао дејство и Бубини нерви су мало умирени, а
главобоља престаје… Она сад мирније расуђује. ‘Можда сам и ја крива…
Признајем, правила сам га љубоморним… Како би било да му то признам,
то ће поласкати његовој мушкој сујети…’ И она почиње:
„Мило моје, ја нисам заслужила да ме толико мучиш… Признајем да
сам хтела да те направим љубоморним… Али, то је све било тако наивно…
а ти си све схватио озбиљно… Тако бих желела да се опет насмешиш и да
будеш весео… Знај да сам и ја врло, врло меланхолична… Уверавам те да
више нећу да те правим љубоморним, и нећу да те вређам…”
Буба опет прочита писмо и замисли се: ‘То је писмо једне кокете, која
признаје своју тактику, из каприца, да би опет завладала срцем једног
мушкарца… Није довољно искрено, а он ће то да осети… А ја бих желела
да он осети, да га ја волим…’ Наједном, једна мисао као да продрма Бубу:
‘Треба ли мушкарац да осети да он жену воли и да буде потпуно уверен
у њену љубав…? Зашто да не…’ - одговара сама себи Буба. ‘Онда ја увек
морам да будем лажна… А ја нећу, ја то не волим… Треба да кријем
осмејак, кад бих се тако радо насмешила на њега… Треба да бежим, кад
желим да га видим… Ах, а ја тако волим да га видим… Ја то морам да му
кажем, морам…’
Сјајних очију и нервозних покрета, Буба пише:
„Срце моје, то је страшно да ти можеш да издржиш да се толико дана
не видимо; ја желим да те видим, много… много желим…”
‘А ако он остане и даље упоран, а он може такав да буде јер је врло
горд, онда се нећемо дуго видети, још дуго. Мушкарац је увек упорнији од
жене. Кажу да смо ми жене каприциозније, а ми смо увек
попустљивије, нежније и умиљатије… Па то је и боље… Нежност жене
увек управља осећањима једног мушкарца… Управо диригује… И зато хоћу
да будем нежна и умиљата… Па шта ако му кажем да га волим, волим
много? Може ли мушкарац да буде незадовољан ако зна да га жена воли? А
ја знам да он неће бити незадовољан… можда ће бити срећан…’
Још грозничавије Буба пише:
„Љубави моја!
Ја те волим, много, много и разболећу се од туге и чежње ако се не
видимо одмах… А ти не желиш да се твоја Буба разболи и умре од
љубави…”
‘Ово ћу писмо да пошаљем поштом, а ова остала иду у ватру…’
Пламен прогута срџбу, прекоре, и жаљење Бубе… Глава је не боли
више, мисли су јој ведре, Буба је заљубљена… и сања отворених очију…
сања о „Њему”… Тако пролази сат…
Буба пружи руку, узе последње писмо, прочита га поново… Наједном
скочи, очи јој блеснуше, стеже писмо у руци и исцепа га…
‘Не, нећу послати ни ово… Ако пошаљем, онда значи да капитулирам
пред њим… А он ће бити победник… А ја хоћу да останем упорна… упорна
до краја… и ставићу на лице маску индиферентности… Љубав - то је
психолошки рат жене са мушкарцем… И ја ћу наставити тај рат… Али се
нећу још предати…’
 ДЕВОЈАЧКА ПРОШЛОСТ

Те вечери у гарсоњери се скупило мушко друштво, њих четворица, да

проведу неколико часова уз вино, пршуту, кафу и карте… Око стола су
седели: један инжењер, адвокатски приправник, глумац и један виши
чиновник.
Разговор је био жив, са причицама, вицевима, час озбиљан, час
детињаст, што се догађа мушкарцима кад воле да се нашале и излудирају
после једне седмице рада и умора. И само мушкарци умеју да осете
пријатност у мушком друштву, том ћаскању, каткад до зоре.
Између две партије карата, уз вино и кафу, поведе се разговор о женама
и њиховој невиности. Тројица су били младићи, само је виши чиновник био
удовац…
Један од њих рече:
- Ја сам већ с тим начисто да нећу добити чедну жену… И помирио сам
се…
- Немамо права ни захтевати од младих девојака да нам остану верне и
пре брака… Уосталом, чедност је и глупа ствар. Један амерички лекар
смело је изнео своје мишљење да би чедност требало уништити још у
детињству, јер то ствара многе компликације и обољења код жена, пошто
химен представља једну брану и препреку нормалног лучења…
-А шта ти, као удовац, мислиш о томе? Ти си већ био у браку и можеш
да нам кажеш шта си искусио и шта је боље.
- Да, могу, и рећи ћу вам: ви говорите теоријски, а у пракси је сасвим
другачије. И ја сам као ви проповедао: ‘Шта је чедност? Нећу ни правити од
тога питање у браку.’ А кад је требало да се женим, ја сам из оног, можда,
мужјачког егоизма, хтео идеалну девојку, којој ћу ја бити први љубавник и
да је уводим у све тајне живота… - И увео си је…?
- То је читава прича… Умало што нисам тражио развод брака.
- Толико си био глуп?
- Није то глупост, већ мушка сујета, ако хоћете и понос… Ми мушкарци
скитамо, варамо своје жене, али ми, ипак, поштујемо своју жену, она је
боља од других кад знамо да је била само наша. Ето, ти кажеш да нећеш од
чедности да правиш питање. А не само да нећеш да правиш питање, него
ћеш правити такве сцене опазиш ли први поглед који твоја жена добаци
мушкарцу, нећеш јој никад веровати да је имала само једног љубавника,
или двојицу, већ читаво туце и увек ћеш јој добацивати најпогрдније речи,
као некој девојчури, чим се завадиш са њом. И што је најважније, мушкарац
је разрешен свих обавеза према таквој жени. Осећаш сласт да је вараш, да
јој се светиш за њену прошлост, без икакве гриже савести, коју би морао
каткад осетити, кад си ти први освајач… Затим, немаш у кући онај мир,
који ствара поверење код жене, јер ти јој никад не верујеш.
- То је само љубомора.
- Није љубомора, већ питање части. Ја сам имао у себи и части и поноса
и нисам хтео да допустим да будем исмејаван и сажаљеван у друштву и да
излажем подсмехивачком кибицовању своју жену, кад о њој неко прича и
хвалише се, са оном познатом мушком индискретношћу: ‘Ја сам је први
имао…’ А сваки мушкарац воли да се похвали а девојке после у браку осете
последице тога.
- Па и девојке нас оговарају.
- Много мање. Жена није индискретна. Која би се од њих хвалила: ‘Тај
је и мене имао…’? Она то сматра као свој пораз и крије док се мушкарац са
тим глорификује као победник.
- То је неваспитање.
- Још и горе - нитковлук.
- Ти си, дакле, све то преживео и говориш из искуства.
- Моје је искуство другачије. Да, осетио сам шта значи имати жену која
је изгубила невиност и зато вам кажем да је у браку другачије.
- Па твоја жена је била врло скромна девојка, зар је она могла тако што
да учини?
- Тако сам и ја веровао. Стара породица, отац строг, она лепо
васпитана, добра домаћица, паметна, један идеал за брак. Уз то је донела и
ренту од једне куће и ја сам замишљао да ћу ја бити најсрећнији човек…
Али, у мом момачком животу била је једна несрећа, једна жена са којом
сам се везао три године, која је на све начине гледала да ме улови, да сам се
једва ишчупао из њених канџи. Такве везе су најгоре у момачком животу. И
ако не мислите на венчање, никад не одржавајте дуго везу са једном женом.
Једног дана сам решио да ту везу прекинем макар се она и убила. Али, она
није била од тих жена које се убијају. Она је употребила друго средство.
Тражила је да јој исплатим педесет хиљада или ће да направи скандал у
цркви. Ја сам се плашио таквих скандала, више него свега. Била је у стању
читаву каријеру и брак да ми упропасти и почео сам да тражим на све
стране новац и да је молим да смањи мало ту суму. Али, све је узалуд.
- Зашто је ниси протерао, тражио интервенцију полиције?
- Јест, да је протерам. Није она била уличарка, већ из добре фамилије.
Кад сам видео да не могу нигде да нађем новац, решио сам да притегнем
таста. Нека ми он да тих педесет хиљада динара. Двадесет ми је дао већ за
свадбени пут, али знао сам да је добар газда и да има и готовине. Баш на два
дана пред венчање одем код њега и затражим новац. Било је повуци-
потегни. Он ни да чује. Кад сам видео да је све изгубљено, да не да, ја
одлучим да употребим и последњи адут и изјавим му:
- Ја не могу да се венчам.
- Дакле, тако - викну он - ја сам мислио да ви волите моју кћерку а сад
видим да сам се преварио.
Реч по реч, готово да се завадимо. Он се најзад умири и запита ме:
- Зашто сад тражите тај новац?
Ја му признам да морам да исплатим метресу.
Он ништа на то не рече, поче да шета по соби, да гунђа: „Метресу, да
тако. Ја сам се мучио и радио, па сад зету да исплаћујем метресе. А шта би
на то казала моја кћи да чује? Она вас лудо воли. Право да вам кажем, ја
сам са њом имао другу комбинацију за брак, али она хоће вас и никога
другог… А јединица, остала рано без мајке, све сам јој чинио, па нисам ни
ту жељу хтео да јој кварим. Жалим само што увиђам да је не волите… Били
бисте у стању да раскинете.”
- Опростите, али и ја њу волим.
- Волите, али до последњег дана држите метресу.
- Ви ме можете као мушкарац разумети.
- Разумем, да, морам да вас разумем због моје кћери, и због ње морам да
вам дам тај новац. Иначе, да сам само ја у питању, раскинуо бих одмах. Али
она, ко зна како би то примила. Могла би свашта да учини од себе. Добро,
вечерас ћете добити новац. Али, за ово никад моја кћи не сме да сазна, нити
за овај новац.
- И ја сам то мислио и захваљујем вам - рекох му. - Молим вас да ми
верујете да ћу се ја са моје стране трудити да је усрећим. По овој мојој
момачкој вези немојте да судите о мом карактеру.
Те вечери ми је дао новац и ја сам одмах одјурио да исплатим своју
метресу. Наредио сам јој да те исте вечери отпутује из Београда, што је она
и учинила.
Све је било заглађено, таст љубазан пред ћерком и још један дан до
венчања. Те вечери, уочи венчања, моја вереница ми рече:
- Имам нешто са тобом да разговарам.
Сећам се, стајала је у салону, у белој хаљини, љупка као пролећни цвет,
са дугим златним коврџама. Имала је све услове да се допадне мушкарцу и
ја сам просто био горд што ћу имати такву жену, онакву какву сам
замишљао.
- О чему имаш да разговараш? - упитах је.
- Хоћу с тобом да рашчистим једно питање, да бисмо ушли у брак
потпуно без илузија.
- Ја се надам да ми нећеш покварити ниједну моју илузију о теби.
- Ко зна?
- Зашто тако говориш? - запитам је.
- Зато што познајем себе и нећу да уображаваш да сам боља, хоћу да ме
знаш онакву каква сам.
- А каква си?
- Можда ћеш се изненадити.
- Баш сам жељан да чујем.
- Дакле, нећу да завијам и околишем, рећи ћу ти отворено: ја сам имала
љубавника.
- Она имала љубавника! - узвикнуше сва три младића. - Па, дед, сад
веруј жени. А како си се ти осећао код тих речи?
- Да ме сад неко од вас удари овом флашом по глави, лакше бих поднео
тај ударац, него онај њен. У први мах нисам могао реч да проговорим,
затим сам устао, осећао сам да сав дрхтим од гнева и само сам прошапутао:
- Зашто то ниси раније казала, него си чекала уочи самог венчања?
- Зато, што сам веровала - рећи ће она - да ти од тога нећеш правити
питање, као ни други мушкарци, јер се толике девојке удају с таквим
дефектом.
Ја на то планух:
- Али ја нисам као други мушкарци, ја нисам мислио да узмем такву
девојку. Ја тај брак нећу.
- То до тебе стоји - одговори она хладно. - Ја сам поштено хтела да ти
признам, па сад одлучи: хоћеш ли да се венчамо или нећемо.
 То ме још више разбесни и ја викнух:
- И то говориш сада, изабрала си тренутак уочи венчања да ме доведеш
у један шкрипац. Али, знај, ја те презирем и ти никад нећеш бити моја
жена. Ја одустајем.
Срушио сам се у фотељу, дошло ми је просто од беса да заплачем,
стезао сам гневно руке, био сам у стању да је ударим, бацим на под.
А она на све то мирно запали цигарету, и са једним таквим цинизмом и
хладнокрвношћу одговори ми:
- Ја ти остављам да размислиш. Ако хоћеш дођи сутра на венчање, ако
нећеш, немој.
И тај њен цинизам срушио је све илузије о њој. Видео сам сву њену
бестидност, прошлост под том маском чедности и ја сам тек тад осетио
како мушкарац може да буде наиван и страшно да верује једној девојци.
Устао сам, пошао без збогом, нисам је погледао, а она је опет имала
дрскости да ми добаци:
- До сутра имаш времена да размислиш.
- Па ти си се венчао?
- Да, венчао сам се. Шта сам могао друго да радим? А верујте, да моја
метреса није те вечери отпутовала, био сам у стању да узмем од ње новац,
да вратим њеном оцу и да се сутрадан венчам са метресом. Вереница ми је
била толико гнусна, да сам сва њена својства, која сам уображавао,
придавао метреси. Метреса ме је волела, била је моја, није крила свој
живот, била ми је верна. А ова је изигравала чедну девицу, из добре
породице а сва је од лажи и нискости. Али, био сам у безизлазном положају
и сутрадан одох на венчање.
- Какав ти је био медени месец?
- Какав медени? Чемеран је то био месец. Замислите ону драж
свадбеног пута, у возу, у хотелу, кад се приближава тренутак да ти добијеш
једну жену, да будеш њен освајач и господар… Ја нисам осетио ништа,
седели смо у купеу као два обична странца, ја преко пута ње и најгоре што
ме је вређало, то је био онај њен безбрижни, наивни израз и осмех на лицу
и сва њена поза, мимика, као да су ми говорили: „Купила сам те па шта сад
хоћеш? Тако ми се може.” Био сам страшно увређен и решио сам да јој се
светим по сваку цену од првог дана. Стигли смо на море, одсели у једном
хотелу и ја узмем две собе. Нисам хтео с њом да будем у истој соби.
- Добро си могао да издржиш. Она је била дивна жена.
 - Кад је мушка сујета увређена и егоизам мужјака онда се може… Хтео
сам да јој покажем да сам јачи од ње, да ћу бити њен господар и да има да
стрепи од мене и очекује казну за ту превару.
- А како сте се понашали у хотелу?
- Врло коректно. Ја сам изигравао учтивог каваљера, и одавали смо
утисак неког пара који је већ сит брачне љубави. Али, потајно је почела да
ме мучи љубомора. Био сам љубоморан на ту њену прошлост,
љубоморан на сваког младића који је погледа. А они су је гледали усхићено.
Била је тако грациозна, са божанственим телом, као богиња, и све ми се
чинило да је и тај њен заводник, да је и он дошао, да ме исмевају обоје,
чинило ми се да је сваки у стању да је освоји, да су је многи имали. Море,
Сунце, ваздух, све је појачавало моју нервозу и љубомору, мрзео сам је и
жудео за њом, за њеним телом, да је ломим, мучим, да се светим над тим
телом, над њом.
- И могао си да издржиш?
- Петнаест дана смо спавали одвојено. То је већ почело да ме вређа, она,
што се не покори, што ме не позове, што ме не моли. По читаве сате сам
шетао по соби до њене, она је морала чути моје кораке, морала је и она да
буде будна, али је тврдоглаво ћутала, чекала је да јој ја први приђем. Сваки
њен гест ме је узрујавао и вредао, сваки њен поглед као да ми је пркосио.
Тек сам сад увиђао колико је покварена, по оној веселости, немарности с
којом ме је каткад хватала испод руке, наслањајући се на моју мишицу, по
оним позама на песку, којима је вероватно хтела мене да залуди, а и
другима да се допадне. И не знам да ли сам је тада мрзео или волео. Био
сам толико напрегнутих чула, гледајући је у мору, на песку, да сам мислио
пашћу јој пред колена ако ме позове и опростићу јој. А чим би она случајно
погледала другог задрхтао бих, и злочиначка мисао јавила би се у мени.
Просто сам стрепео од самог себе, падао у очајање, предвиђајући какав ће
ми бити брак с њом. Разочарање, неповерење, омаловажавање, презирање.
Презирао сам и себе и њу и долазило ми је да одмах поведем парницу за
развод. А ипак, осећао сам да је волим. Читав хаос ми је био у срцу. И тако
све до једне вечери.
Вратили смо се једном јако касно. На мору је певао један баритон,
песму малој Флорами. Осећао сам мирис мора, олеандера, бегонија, и
женских парфема. Био сам расејан, утучен, ожалошћен. Жалио сам себе.
Нисам могао да тренем. Стајао сам на прозору. Наједном, чух врисак из
њене собе. Та врата између наших соба била су закључана. Ја излетех у
ходник, утрчах у њену собу. Она опет врисну!
- Шта је оно?
- Шкорпион! - узвикнух ја. Дохватих њену ципелицу и убих га.
- Ах, што ме је страх - прошапута. - Овде има шкорпиона.
- Инстинктивно се припи уз мене. Ја осетих, кроз кошуљу, њено младо,
витко тело, опазих чврсте груди, задрхтали, изгубих свест и заборавих све…
И можете мислити моје изненађење: она је била невина.
- Невина?
- Да. Био сам луд од среће и заљубио сам се до ушију.
- Па зашто је све то изигравала?
- Зато што је онда слушала иза врата онај мој разговор са њеним оцем,
разочарала се кад је чула како сам казао: ‘Не могу да се венчам’ и то због
своје метресе и са глупим романтизмом младе девојке хтела је да раскине,
али како ме је волела, није могла, него је хтела да ми се свети, јер је
веровала да сам дао новац и да нећу моћи да одустанем од венчања.
- А да је била искуснија, она би схватила твој живот и не би правила
питање…
- Боље је, ипак, што је била неискуснија. Ето, зато вам кажем да ви
теоретски говорите и да се у браку другачије осећа муж према идеалној
жени него према оној која је имала прошлост. То је егоизам нас мушкараца.
Видите, ја сам морао да исплаћујем своју метресу а тражио сам
беспрекоран живот своје жене… Али, тај наш мушки егоизам има и своју
добру страну. Ми тражимо да жена у браку буде моралнија, јер, признаћете
сами, ми мушкарци, нисмо морални, а жена је чувар домаћег огњишта и
мати наше деце, она може да нас поправи или упропасти. Зато, драги моји,
никад не желите да вам жена има прошлост. Ја сам осетио шта то значи и
да је моја жена имала прошлост никад не бих био срећан.
 Белешка о списатељици

Милица Јаковљевић Мир-Јам је рођена у Јагодини 22. априла 1887.

године.
У Крагујевцу је завршила основну школу и девет разреда учитељске
школе.
Била је учитељица у Кривом Виру (1907-1913).
Током Првог светског рата живела је у Крагујевцу.
Године 1919. прелази у Београд и бави се новинарством у Новостима,
Штампи и Времену.
Од 1926. до 1941. године радила је у Недељним илустрацијама. Ту је
објављивала приче и љубавне романе у наставцима.
Други светски рат је провела у Београду. Говорила је француски и
руски. Није се удавала.
Преминула је 22. децембра 1952. године, што, нажалост, нису
забележиле ниједне престоничке новине.
Важнији романи Мирјане Јаковљевић Мирј-Јам су: У словеначким
горама, То је било једне ноћи на Јадрану, Грех њене маме, Отмица
мушкарца, Непобедиво срце, Рањени орао, Самац у браку, Мала супруга.
Мир-Јам је писала и драме, а најславнију драматизацију Рањеног орла
начинио је Борислав Михајловић Михиз.