Есеј о Драинцу

„Тишине ме плаше, плаше, о још како!

И најмањи душе лудо дрхте кути
Узми ме за руку и води ме лако,
Води ме и ћути.“

Пружи ми руку, песниче мога сна и јаве, и поведи ме са собом. Док нам
разбарушене косе мрси свежи планински ветар. Пружи ми руку и поведи ме са собом, да
окушам својим чулима све рајске укусе Трбуња, тамо где си Ти стасао, да осетим оно што
је морило Тебе, да осетим све Твоје боли, и све Твоје немире који су Ти светским болом
изједали душу, Радојко, Рако, Драинче, песниче, разбарушени разбојниче и бандиту
књижевности и песме, укротитељу суза и бола. Рањени песимисто, поето и тражиоче
смисла у дубоком бесмислу.
Желим да са Тобом, крај Тебе прођем кроз поља која су те мамила на лутање у
топлим мајским вечерима када : „И звезде се пале. Негде усред села јеца виолина, па опет
тишинба, помрчина бледа у грању се сплела, и сањиво трпти звездана висина.“ Није
више довољно само бескрајно плаветнило Дунава да у њему , као у Снежанином чаробном
огледалу осмотрим, видим, очима упијем сву ту земаљску милину која је Тебе водила. Не,
није само то довољно, душа тражи стазе којима си Ти лутао, тражи Твоје кораке, да
Твојим траговима, у Твојим ципелама проходи пољима и ливадама Твоје Топлице. Оне,
која те је гледала као одметника, као разбурешног, несхваћеног луталника и страдалника.
Која те је гурала у безнађе и беспуће, без разумевања дубина које су Те вукле себи. Та
песам сирена која Те је мамила, за њих је била апстрактна, ефемерна и пролазна,
паланачким умом бојена у неприхавтљиво и недолично, али, Ти... Ти си знао више, Ти си
гледао у звезде и дубине, Ти си видео пропаст и страдање, упознао си мрачне стране
задимљених крчми, бола, и крик туге који се распрхнуо из Твојих стихова као снага, као
упозорење, као ураган и торнадо осећања која су морала да испливају из гомиле муља
оних који су у Теби видели само Радојка, а никада Драинца, који су у Теби видели своје
слабости, који си причао о њиховим страховима, који си их доживео за њих.
То хоћу и ја да осетим, вечити, разбарушени, боему задимљених београдских
кафана, у којима си дане и ноћи топио у једно, у сузе и вино, у љубав и лик жене, нежне,
медених усана, топлих руку, нежног срца и душе, коју си волео онако како си само Ти
знао, као да си : „Један лист спарушен, сав у златној боји, са јецањем пада поред ногу
твоји.“ У љубав си уткао своје кајање, своје жеље, снове и хтења, који воли „ све
скривене чари да гледам како горе заносно, к'о пуни катрана борови стари“. Јер то љубав
исказана свим чулима коју су нудио као на длану, на сребрно послужавнику препуном
плодова из рајске баште Твоје душе, да сатвориш гозбу за њене светле очи, да се маши за
ту божанску гозбу својим нежним, од свиле прстима и да Те тако и воли као Бога у
пролеће Ваше љубави.
Колико је била срећна. Да ли је знала ? Да ли је умела у трептају Твог радозналог
ока да препозна сјај свих небеских звезда? Да ли је видела себе и звезду Даницу као једно
у Твојим очима? Да ли је наслућивала да: „Живот је кратак и љубав не сме бити
тужна“. Или те је препустила Твојим сањама, да кроз њих луташ као кроз ужарену
Сахару, док над Твојом главом ждије врелина Сунца које ти топи снагу, и гура у бес,
потмули, најпре, тихи, а онда га претвара у громогласан крик Твоје несхваћене, напаћене
душе која тражи мир, која тражи спасење, која лута кроз галаксију стихова као последњи
трагач за благом, који се још није предао, који још није изгубио наду да ће пронаћи ту
чудесну, златну жилу у бесконачном трагању за непознатим.
Или Те је одбила, и учинила да Те само једним погледом презрења „Убије месец
самоће и балканске шуме“ и убила у Теби све лепоте осећања, сва Твоја чула и Твоју
душу од лире, харфе и тананих струна сачињену, па Те оставила да уз муке распетог
Христа у родноме крају испустиш душу и умреш као вечити песимиста, чија је чаша до
пола празна, из које је испарио сав гушт и слаткоћа меденог вина, Драинче, песниче,
неистражених дубина љубави, којих си остао жељан као трагач, као сањар, као Одисеја
што морима лута разапет између Сциле и Харибде. Твоја лутања осликана су на небу,
лирска као облаци кад дођу са далеких Карпата.
Због ње, и њеног осмеха, постао си песник – скитница, несмирене душе који мрзи
зиму, који мрзе себе и своја бесциљна скитања, повлачења по и тумарања по овом
преболном, исквареном свету.
„Ох, како је симболично живот мој означен трулежима туберкулознога новембра!
Звуком са старог клавсена боли ме та сенка скитничке младости моје,
У мени недостижна туга пева невином белином снежнога децембра
У јутро, кад издахнем са чиме ћу се бесмртно везати?
Не ваљда са поезијом једног неурастеника као градске светиљке занихане на
мразу?

Пуцали су громови на Арарату, а Ти си певао, и певао, више као егзалтирани циник

него као песник, борећи се да оставиш вулкански траг на својој стази, скупљајући у својој
меморији, у својим непогрешивим далеким сећањима, исте такве даљине, слагао их у
шкриње своје душе као најскупље, најсјајније дијаманте, бежећи од прошлости која Те је
прогањала као чопор хијена, док Ти је будућност била нејасна, сива и несигурна као магла
изнад шума.
Певао си о Балкану, о свему, описивао ту љубав и тај свет, живот и сан, али Твој
последњи сан, последњи сан бунтовника, и више разбарушеног бандита, него песника. У
својим сновима, ја тражим Твој сан, Твоје жеље и лутања, Твоја трагања, и боли ме тај
светски бол, и та пропала револуција коју си прижељкивао, обојена стиховима, који више
сете на крик рањеног орла, на писку сокола сломљеног крила, који лута, који тражи, који
бежи.

„ Демократије стила ампир као нашминкана дроља

Када је социјализам добио луес
И када су Јуде комуну расплели на крст
У столећу тираније мада то не беше народна воља
И ево зашто у небо, као бунтовник дигох прст““

Бунтовник у теби је певао, као што пева у мени, као што тражи ту слободу, скупу,
прескупу, као вечиту опомену, као подсмех лажном, пролазном, безверном, оном што се
само од себе наметнуло као добро, а било је добро само у искривљеном огледалу.
И ја то тражим, ту стазу, излаз из безнађа у које смо утонули као бродови у чије
потпалубље продире вода, топи нас и дави. Боли. Истина и стварност болне су и Теби, као
и мени, и тражим Те, и Твоје речи, пророчке, Ти, пениче, Питијо из Делфа визионару
пропасти која нас је задесила.

„Уместо срца, човек ће под пазухом носити акумулатор пун електрицитета

Љубав ће нам агенције изнајмљивати за минималне хонораре
И то је можда, још једини сан човечанства у ово мрско доба турбина
Када ће уместо срца лајати мегафони са бандера.“

Све си видео, и осетио, и ја тражим трагове Твојих неизбледелих осећања, и налазим

речи које мени недостају, које сам изгубила, и не могу да их пронађем у Твојим
осећањима, у Твом болу, у Твом трагању за давно изгубљеним братством, јер си видео, у
својим задимљеним кафанским сновима, главе испружене о руку, на шареном, коцкастом
столњаку, видео си када су се разбратили они које је требало да буду браћа и по крви, и по
роду. Певао си о њима, блиским, а никада даљима, и причао ми, у мојим заборављеним
сновима,
„ Али, најболније беше гледати како народи жваћу своје национализме,
Као свету еухаристију
Историју како пљује на гробнице сахрањеног братства
И људска крда како се претварају у отровне термите
У каменoлому моје душе још се разлеже од плача
Видео сам Европу, вођену од лудака и епилептичара
Гледао сам перфидије апостола и песника
И ја сам окусио све отрове света“
а да се ништа баш није променило, ни преокренуло, јер још ратујемо до истребљења, баш
као што су Ти море говориле давно, и нећемо се смирити док се не истребимо, баш као
што си нам поручио и као што си нас подучио да не чинимо, а ми смо све пренебрегли,
заборавили, и одбацили снагу Твојих речи и жар птице из Твојих упозорења.
Зато тражим ноћас, док се луче света гасе, Твоју недокученост свега, Твоја трагања
и Твоја лутања, да се нађемо негде на пола пута међу звездама, у неистрженим дубинама
Твог израза, и мог препознавања, да се повежу две душе у истом лутању, у истом трагању,
и да и Ти најзад осетиш мир, а да ја пронађем снагу, и досегнем оне исте дубине у којима
си Ти медитирао и тражио, и патио, и боловао и бирао стрме, непознате стазе, и путеве
непознато, да их и мени кроз Твоје стихове откријеш, да сазнам све дубине једног бића,
величанственог као Твоје песме, као Твоје пророчке речи, и сву подвојеност Твога бића,
Радојко, обични човече, сељаче са топличких поља, Драинче, песниче, кога је прогонила
светска бол, Драинче, песниче коме се згадила сва пропадљивост и исквареност света,
кога су болеле јефтине илузије, нестварне и лажне, неверне, корумпиране, као лоши људи,
као лоша дела и њихове лоше речи.
„ Свршено је, згадио сам се на све светиње овогс света
Излазећи из живота у коме сам ни горе ни боље прошао од осталих
Спреман сам равнодушно да сиђем у пакао
У тај хришћански бордел са ликом браће своје
Понижених и малих.“

Смрт Ти је била спас и бекство, и спасење за којим си предуго жудео. Бандит

или песник, тражилица, пчела луталица, несмиреник, бунтовник разореног духа, у коме
сам препознала стихове своје душе, који тражи непронађиво, који лута за непостојећи,
који се увија у балканске магле, који тоне у јадранске дубине, који се као некада давно у
Топлици, у Трбуњу, огрће гуњем истканим од суза проливених над пропашћу једног
света, и стварањем другог, никада и никако бољег, безверног, безбожног, од свих грехова
исплетеним. Све је то прочистила смрт, као ватрени, пламени огањ који сагорева душе
које траже, које лутају и питају о забрањеном. Пробадало Те, кидало меса и оголело болне
и крте кости Твоје поезије, изједало, ломило и гасило дух, све до последње сене која се
као магла спуштала на топличка поља, тако се гасио жар и плам у Твоме телу, Твојој души
и по први пут Ти донело миран сан, уклесан у мермеру изнад Твоје главе, изнад очију које
су се по први пут мирно, без трзања склопиле.

„Ужареном иглом по мојој кожи запишите ове речи

Спавај први пут мирно, друже Драинче
Велики наш путниче и ништа више“.
 Почивај у миру. По први пут и ја ћу тај мир осетити као и Ти, онда када се на
моје очи надвије копрена као свила танане мараме, и знаћу тада колико су нам лутања
била слична Драинче, најдражи мој песниче, у чијим су речима сва моја осећања добила
прави смисао и пронашла свој у стазу и своју истину, исткану од звезда под Трбуњем,
једне топле, мајске вечери, а до тада и ја ћу писати и певати и за мене, и ма колико не
умела и невешта била, певаћу и за Тебе, и певаћу Твојим стиховима исказаним мојим
речима, пронађеним благом сакривеним негде на зеленим топличким пољима.

Аутор : Елане Ј. сеЗан