Ана-Анастасија Немањић – благородна чуварка светородне лозе

Често је наша историја била неправедна према женама које су јој много дале. Једна
од оних о коју су се летописци и хроничари огрешили била је Ана Немањић, супруга
великог жупана Рашке – Стефана Немање.
О њој нема пуно података а званични историјски извори веома су контрадикторни.
Претпоставља се да је рођена између 1113. и 1125. године, али је њено порекло такође
било предмет спорења истоијских извора. Нису могли да се усагласе ког је порекла била
прва владарка српске државе, као што нису могли да утврде ни тачну годину када се Ана
удала за Стефана Немању. Претпоставка је да је то било између 1141. и 1142. године.
Што се њеног порекла тиче, постоје претпоставке да је у Рашку дошла из Босне, те
да је Гркиња, Францускиња, па чак и да има угарске или руске крви. Записи о томе како се
упознала са Немањом, и како се за њега удала, такође су непознати.
Оно што се поуздано зна, је да је великом жупану Стефану Немањи родила три сина:
Стефана, Вукана, Растка и кћери Ефимију, Елену, а о трећој кћери се готово ништа не зна.
Претпоставља се да се звала Брнча, да се никада није удавала и да је сахрањена са мајком,
Аном, потоњом монахињом Анастасијом и да заједно почивају у припрати манастира
Студеница.
Као владарка и мајка била је „целомудрена, блага и нежна, добра супруга и предана
Хришћанка“ навешће касније у својим списима њени синови Стефан Првовенчани и Сава,
који су своје родитеље Ану и Немању често помињали а обојица у житијима „Светог
Симеона“, мајку Ану, монахињу Анастасију помињу као „благородну, благочестиву и
милосрдну госпођу“.
Иако су о Ани Немањић писали многи значајни историчари који су се око њеног
порекла, и чињеница из живота спорили, сви, укључујући и Мавра Орбинија, Илариона
Руварца, Јустина Поповића, па касније и Предрага Пузовића се без двоумљења слажу да је
несумњиво била „ доброг рода, васпитана, умна и уистину благородна жена и благоверна
Хришћанка која је у своју децу усадила љубав према Христу и речи Божијој.“
Заједно са Стефаном Немањом била је задужбинар, градила је манастире, бринула и
помагала сиромашне, да је била „часна жена у дому својега мужа“ која је „ творила дела
Господу угодна, а на ползу и чест потомства јој.“
 Према предању које је остало забележено у српском народу, Ана и Немања сматрани
су нововековним Саром и Аврамом којима је након предане молитве и богоугодних дела,
Бог подарио мушко дете коме су наденули име Растко и које је одрастало под посебном
бригом и пажњом родитеља.
Зато су га, без поговора послушали када им је са Свете Горе поручио да се замонаше.
1196. године Немања и Ана су заједнички, у љубави и слози одлучили да из руку
епископа Калиника приме монашки постриг. Немања је добио име Симеон а Ана је понела
монашко име Анастасија.. Анастасија се повукла из световног живота и отишла у
манастир Свете Тројице у Топлици.
Заиста је неправедна чињеница да се ни о духовном животу ове, за српски народ
можда и најзначајније владарке, зачетнице прве српске владарске династије веома мало
зна, иако је учинила много за свој народ и задужила га својом добротом и племенитошћу.
Од сина, Стефана Првовенчаног на бригу и старање добила је манастир Студеницу у
коме је основала сестринство монахиња које су племенито и предано бринуле о онима
којима је помоћ била најпотребнија.
Али, сем тих пар штурих чињеница, о њеном монашком подвигу веома се мало зна.
Као да је историја хтела да сакрије трагове тих жена које су и својој породици, и народу и
вери пружиле много.
Историчари, хроничари и летописци се, међутим слажу у једноме, а то је чињеница да
Србија, односно Рашка, није имала брижнију, милосрднију и благороднију владарку од
оне која је свом народу поред потомства и опстанка владарске лозе, подарила и светитеље,
а међу њима, свакако, и највољенијег и најпоштованијег светитеља и просветитеља, свог
најмлађег сина – Растка – Светог Саву.
Жупаница је кратко била монахиња, претпоставља се да се упокојила између 22. јуна
1199 и 21. јула 1200. године.
Канонизована је и проглашена за светицу, а Српска Православна Црква, 22.јуна по
јулијанском а 05. јула по грегоријанском обележава дан сећања на ову јединствену жену
која је била и остала упамћена као најсветлији пример благородне владарке, одане жене,
мајке и смерне и предане монахиње.
Пишући претходни текст о принцези Оливери писала сам да се место њеног вечног
почивалишта не зна. Много пре ње, таква судбина задесила је и прву српску владарку,
Ану Немањић.
Дуго се претпостављало да је сахрањена у манастиру Пресвете Богородице, а када је
пренета у припрату манастира Богородичине цркве у Студеници, историја не може
поуздано да докаже.
Највећа захвалница овој великој добротворки, ктиторки и монахињи је натпис који
је остао забележен изнад њеног гроба у Студеници :
„Пресвјатаја Дјело и Бога нашего мати, прими мољенија рабе својеј монахињи
Анастасији“.

Јелена Недељковић

извори :
- Пузовић, Предраг, Тајанствено порекло Ане, супруге Стефана Немање, „Српско
наслеђе“ бр. 5, 1998. године
- http://novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:316223-Potera-za-sinom-Rastkom
- Перић, Ђорђе, Мајка Св. Саве, госпођа Ана(стасија), према историји и предању, 1986.
- Мавро Орбини „Краљевство Словена“