Евдокија Анђел – српски залог мира и протерана владарка

Након што су се 1196. године повукли из световног живота, велики жупан Стефан
Немања и жупаница Ана су на престолу Србије оставили, мимо свих правила и очекивања
свог млађег сина – Стефана Немањића, који је у то време био ожењен једном од жена које
ће касније постати симбол жртве несрећног брака – прелепом византијском принцезом
Евдокијом Анђел.
Евдокија Анђел била је синовица византијског цара Исака II Анђела и ћерка
његовог наследника, Алексија III Анђела. Жена принца Стефана Немањића постала је
као део договора њеног стрица и великог жупана Стефана Немање и тако постала прва
страна принцеза на српском двору.
За младу и прелепу принцезу, ону за коју се причало да у свакога јутра обасјава
сунцем Византију, била је огромна разлика када је са двора државе називане и "центром
света" дошла у егзотичну, али дивљу и "варварску" Србију, земљу која се тек борила за
своју самосталност и идентитет.
Као и већини владарки тог, за жене можда и најтежег историјског периода, ни
Евдокији није било лако да се прилагоди другим и другачијим обичајима, на које није
навикла, и који су се косили са византијским дворским протоколом и васпитањем
племкиње највишег рода.
Док је Немања владао државом, Евдокија је била скоро неприметна. Није се мешала у
политику, мудро је стајала по страни и посветила се подизању и васпитању деце - са
Стефаном их имала је четворо - Радослава, Предислава, Владислава и Комнену.
Управо је она одиграла кључну улогу у васпитању деце, а посебно снажан утицај
имала је на најстаријег сина Радослава, који је одрастао у човека који се осећао више као
Грк него као Србин.
Све се променило када је Стефан Немања свог средњег сина и Евдокијиног мужа
решио да именује за наследнка. Принцеза је тиме добила титулу велике жупанке, а
сматрала је да јој по праву и пореклу припада и део власти.
Својом жељом да, коначно завлада Србијом и култивише је по својој жељи и
васпитању које је у Србију донела са византијског двора, окренуће своје поданике против
себе и створити омразу у народу и према себи, али и према Стефану. Народ се неће лако
мирити са амбицијом једне жене да постане равноправни сувладар на престолу.
  Неће дуго проћи, а Евдокија ће понети и неке мање лепе епитете. Непомирљиви,
патријахални Срби, прозваће је “грешна”, “непослушна”, “шугава”, а њен брак ће имати
сраман крај, а византијска лепотица постаће и прва принцеза протерана из Србије и то
све за само једну деценију.
 У наредним годинама брак Евдокије и Стефана Немањића постајао је све
нестабилнији. разлог за то, можда би се могао као недостатак љубави, али и у чињеници
да је Велики жупан Стефан Немањић био је склон неверствима и имао је велики број
“дружбеница”. Евдокија му је, такође оштро замерала да је запоставља и превише пије.
Са друге стране, у Стефановим очима, Евдокија је превише привлачила мушку
пажњу и понашала се како не приличи супрузи српског владара. Неминовно – дошло је до
краха брака иако се историчари не слажу око разлога.
Неки историчари тврде да је Стефан Евдокију ухватио у неверству, па наредио да
јој се скину хаљине, и да се нага пешке протера из земље.
Да у причи о Евдокијином неверству има делова истине сведочи и запис охридског
архиепископа Хоматијана који је забележио да је Стефан данима дубоко патио због
“срамоте коју му је Евдекија нанела”.
– Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена –
записао је касније први српски краљ Стефан Немањић. То се, наравно, односило на
његово лоше искуство у браку са Евдокијом.
Други наводе да је принцеза оболела од шуге, па ју је српски владар отерао да се и
сам не би заразио. Они рационалнији ипак ће рећи да је до развода дошло у склопу
окретања Србије ка Западу и покушаја Стефана Немањића да на двору Латина пронађе
нову жену уз коју би, од папе, добио и краљевску круну.
Тужна суштина и епилог били су исти – Евдокија је постала прва владарка Србије
која је протерана из земље. Њен и Стефанов брак , дуг десет година, поништила је црква, и
обоје су били слободни да потраже друге животне сапутнике.
Деца су, наравно, остала на српском двору, али су и упркос покушају Стефана
Немањића да на њих утиче и окрене их против мајке, у томе није успео. Синови, а посебно
Радослав, који ће се, када буде преузео власт, потписивати као Радослав Дука Анђел,
остаће привржени мајци.
Након што се вратила у Византију Евдокија није дуго самовала. Прво је постала
љубавница Алексија Дуке Мурзуфла, који је почетком 1204. произведен у цара у време
када су се крсташи, захваљујући скретању Четвртог крсташког похода, умешали у
унутрашње сукобе у Византији. Свеже разведена принцеза се и удала за свог љубавника,
али је он недуго после ослепљен и то од стране Евдокијиног оца, прогнаног цара Алексија
III. Ослепљеног Алексија V су затим заробили крсташи који су га погубили 1205. године.
Евдокија је била очајна и бесна, док је отац на њене увреде одговарао да је бестидна и да
треба да се стиди својих раскалашних љубави. Евдокија се удала и трећи пут и то за Лава
Згура, византијског великаша који је владао Коринтом, али ни ту није пронашла срећу.
Згур је 1208. извршио самоубиство након што су га Латини опсели у коринтској тврђави.
Након толико несрећних љубави Евдокија је отишла у Малу Азију својој сестри
Ани и тако нестала са историјске сцене. Зна се да је преминула око 1211. године.
Неоспорна је и чињеница да је лепа византијска принцеза била превише за
традицији и патријахарту окренут српски двор, који је у њој видео изузетно јаког и
опасног непријатеља, који би могао да попут куге прошири идеју о женском сувладарству,
па се са њом изборио тако што ју је протерао.
Јелена Недељковић

https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/2019/9/4/prelepa-grena-i-ugava-princeza-dola-je-kao-
zalog-mira-a-postala-prva-proterana-vladarka-srbije
М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији
https://vidovdan.org/istorija/evdokija-prva-proterana-princeza-stefanu-prvovencanom-nanela-je-
veliku-sramotu-pa-ju-je-golu-oterao-iz-srbije/