Dve stanice u romanima Gorana 

Gocića
-Jelena Nedeljković-

Kada tragate za čarobnim, kad se odmećete u svetove koji vam dotad nisu bili poznati,
kad tražite nešto nadnaravno, čulno, neobično, nešto o čemu se često mislilo, ali ne tako često
pisalo– možda pronađete svet koji će u vama probuditi želju za lutanjem. Nekog junaka koji će
staviti ranac na leđa i krenuti:negde, nekad.
Ili ćete se zadovoljiti posmatranjem, poput veštog špijuna, koji ne traži tajne vlasti i
moći, već života, pokušavajući da otkrije bitnije istine, i da pronađe u njima, u tom životu,
junaka koji će se, samleven rutinama, nakon promašenih godina, spakovati i krenuti daleko iznad
granica očekivanog. U svet koji je obojen mirisom egzotike i erotike, čulan i iskren, otvoren za
umorne, za one koji dolaze da nađu mir: sasvim drugi i drugačiji svet. 

„U Bangkok sam uplovio tiho poput džunke“

I evo takvog sveta u romanu „Tai“. Jer Istok je mir za srce izlomljeno od panike i
konzumerizma. Smirenje je preko potrebno putniku-namerniku, istraživaču koji se traži daleko
od dnevnih rutina koje su ga samlele i pretvorile u amorfnu masu. Postao je robot i dela
mehanički, a ne oseća, nema pomisli o životu, o sebi, o onome šta jeste, šta je suštastvenost
njegovog bića, zatomljena trkom, maskirana glađu, namamljena profanim, prostim, materijalnim
i duboko prolaznim zamkama. Tek u tajanstvenoj džunki reke Čao Praje, sve će se otvoriti poput
srčane čakre, čakre života, pretvoriti u miran tok, u zalepršale misli, u ustreptala osećanja i
beskrajnu, bezgraničnu slobodu.
Sloboda! Tamo gde bajke postaju java a snovi postaju stvarnost, gde se širokogruda
toplina dobrodošlice stapa u misteriozni i topli pogled lepe Tajlanđanke. U pitomost i skromnost
oslikanu u nesreći i bedi koju žena pokušava da preboli u zagrljaju stranca i pukog gosta, ali čije
su ruke uteha, čiji je zagrljaj snaga, čije su usne hram. Oni je izdižu na pijedestal;visoko iznad
oznojene kaljuge u kojoj teku reke ljudi i njihovi zemaljski dani.

„Istočni pogled i Zapadni flert“

„Flert je demonstracija sile koja ne postoji, jer je najpre znak nemoći: onaj ko ima ljubavi
i strasti taj se zaljubljuje brzo, ne flertuje u beskraj. U tom pogledu, to je figura
dekadencije, figura Zapada, figura ohlađenosti. U istočnjačkim pričama nema flerta,
samo kobnih ljubavi. Istočnjački pogled se ne troši: on ostaje istog intenziteta,
interesovanja i predavanja, tako da mora da se prekine, skrene, odvrati pre nego što
postane prekasno.“ (Tai)

Flert je ta igra strasti obojena ukusima i mirisima slobode, slobodeIstoka, ukusima

čarobnim, zavodljivim, predskazujućim, koja zapadnog čoveka oslobađa nametnutih okova
života po ustaljenim šablonima.Istok je smirenje i nežnost pogleda divne plesačice koja se stidi
sebe.Ona se traži u vezi sa čovekom u kome umorno srce ponovo počinje da kuca, koji se budi iz
hibernacije i ponovo oseća želju i potrebu da štiti, čuva, udovoljava, ljubi. Koji ponovo oseća
potrebu da živi. Da bude.
 Njena podatnost, mekoća, orijentalna pokornost i smirenje predane budistkinje, koje nosi
bogatstvo njene duše i tradicije, pretvaraju namernika sa Zapada u ljubavnika. On je naučen da
bude „alfa“na ustaljeni način i po šablonu, snažan mužjak u krugu škola-posao-porodica, i ta
borba, svakodnevna i bespoštedna, lomi mu duh, umara ga, sprečava da se otvori, da ponovo
počne da oseća, da razbije svoje štitove, da skine oklop i pokaže ranjivu prirodu i zatraži
smirenje, ljubav i neku novu, nespoznatu snagu.

„Želja da prigrlim i zaštitim tu osobu, želja koja se pojavila silno i nenadano čim sam je
ugledao u baru, nije jenjavala ni to veče ni kasnije. Bila je tako intenzivna i neprestano se
uvećavala da sam se usredsredio na nju i na toj pregači rasprostro svoje ambicije.“(Tai)

Tajland je čarolija. Slatka i privlačna poput meda koji klizi niz usne željne čulnog dodira,
željne nežnosti, da se posvete i podaju nečemu čega na Zapadu, uzavrelom poput pčelinjaka,
nema dovoljno da zadovolji i utaži žeđ za onom iskonskom dubinom i toplinom, za lepotom koja
se ukazuje u liku žene nalik devojčici– na tren nevinoj i čistoj poput anđela, na trenutke uprljanoj
pogledima stranaca koji traže putenost i uzbuđenje u njenom plesu– a samo za Njega, upornog u
traganju, ona je spas, ona je suština, ona je život.
Tu je i nevidljivi sagovornik, „Gos“, s kojim junak razmenjuje mejlove. I to je jedini
dramski element u romanu Tai. Ta fantastična prepiska je delo u delu. U razmenjenim mejlovima
ogledaju se dva duha zarobljena u međusprostoru vrcavih, filozofskih ekskurza o umetnosti,
svetu, životu, Istoku, Tajlandu – koji je otvorio dveri za svakog, pod uslovom da u tajanstveni
Bangkok doputuje rekom Čao Prajom. Grad ga onda dočekuje otvorenih kapija i nudi mu se
poput kolačića sudbine položenog na mokri dlan.
Tražila sam neku manu ovoj knjizi i koliko god da sam htela da joj ubeležim bar jedan
minus, da ovo ne zaliči na panegirik autoru – nisam uspela. Roman o proputovanju sopstvenom
dušom nije lako kritikovati, jer kao što se autor u njemu tražio, tako se čitalac u njemu može
pronaći.

Bespravno življenje u Britaniji

„Poslednja stanica Britanija“ je druga priča – iako je hronološki prethodila Tajlandu – i

drugačije putovanje, sasvim različito od bajke o Tajlandu koju je Goran Gocić sročio u romanu
Tai. Ako je Tajland čaroban, Britanija je raščarana; ako je Tajland medna utopija, Britanija je
grka distopija. Ali cilj pripovedača je isti: pronaći sebe u lutanju svetom.
Ovo nije priča za osetljive duše, tananih osećanja. Poslednja stanica Britanija nema
savršeni, pitki, lirski izraz kao priča o Tajlandu. Jer ni Britanija ni emigracija koja je živela
skvoterskim životom u sirotinjskim četvrtima Londona nemaju tanana osećanja. To je borba za
preživljavanje, a ona je surova i ne trpi lirske izlive.
Ova na trenutke gorka ispovest o snovima, balkanskoj mladosti koja u matičnim
zemljama ratuje, a u emigraciji se grčevito drži svojih zemljakinja – jer drugačije ne bi mogla da
sanja, da živi i preživi daleko od sveta koji je ostao za njom, a tako blizu snova koje će možda,
ako bude dovoljno istrajna, jednom ostvariti. Hronika o skvotingu– bespravnom življenju i
protivprirodnoj askezi – ispričana je iz vizure tri potpuno različita čoveka.
Prvi je pripovedač Antonio, koji je u London stigao sa Sicilije i bavi se sitnim krađama u
prodavnicama, jer to je njegov način da iskaže bunt, nezadovoljstvo i bes zbog sopstvene
nemoći da se izdigne i bude nešto više od emigranta, a manje od Engleza. Od njega saznajemo
sveo njegovim cimerima i sapatnicima u tom neobičnom životu s druge, mračnije strane rampe
londonskih sivih, kišnih ulica, kada je svaki dan prebrajanje praznine i osećanja s kojima on ne
zna kako da se bori.
Drugi je Ivan, politički emigrant iz Praga, željan slobode, dostojanstvenog života bez
sputavanja i ograničenja koje je pred njega postavila gvozdena zavesa i surova ruka još surovijeg
režima.
Treći je Goran, od milja prozvan „Gordon“, budući novinar i nesuđeni pesnik čija pisaća
mašina čakće po čitavu noć u želji da zaboravi odakle je krenuo, da ne misli o onome što je
ostavio na Balkanu – gde krv i reči podjednako klize po ratnim ranama onih koji su ostali.
Gordon je piščev alter-ego, čovek koji ponovo luta i koji se ponovo traži, osećajan,
zamišljen, večito upitan u sebe, pomalo osobenjak koji duboko doživljava i preživljava sve ružne
vesti Bi-Bi-Sija o rasulu i raspadu njegove zemlje. Ona tone u blato hiperinflacije i glib turbo-
folk supkulture koje preuzimaju primat u životima onih koji su ostali, a zgražava one koji tamo,
negde daleko, nose živa sećanja i snažna osećanja za bivšu zemlju. Ona je sada nalik samrtniku;
njen poslednji ropac zaglušuju odjeci granata i metaka, do poslednje kapi krvi zaraćenog bratstva
koje se koliko do juče klelo u jedinstvo „od Vardara pa do Triglava“.
I taj bol, kao zloslutna sen, prati Gordona na putu popločanom setnim, bolnim rimama i
najboljim namerama, zagledanog u izloge s televizijskim ekranima s kojih se mračno i zloćudno
keze slike vatre, čelika i krvi, isto onako teške, samrtne i turobne kao i one koje su spalile
Preverov Cesan.
Za sve njih – Britanija je bila poslednja stanica ka slobodi, ka snovima, ka životu. Ovo je
roman o običnim mladićima koji lutaju Londonom u želji da probaju život velikom kašikom, da
pobede, da se izbore, da postanu „neko“i da se u zemlju iz koje su otišli ne vrate kao „niko“– kao
luzeri, kao brodolomnici davno izgubljeni na pučini, nasukani na kakvom ostrvu pustijem od
Britanije.

Na pretposlednjoj stanici

Poslednja stanica Britanija nije samo ispovest, nije samo roman toka svesti;ona je više
od toga.To su flešbekovi koji se pozivaju na život u teskobi i sivilu, to je priča o bratstvu i
bekstvu, fantazmagorija, i pokušaj da se ti, mali ljudi, izdignu iz surovog okruženja, otrgnu od
statusa neženja i emigranta, da pobede sve „Tomije“ i „Bobije“ koji su se okomili na njih poput
lešinara. To je podsećanje na olovno-hladnu dobrodošlicu ružnih carinica koje skeniraju
namernike pogledom hladnijim od norveških fjordova.
Ono što je meni na trenutke smetalo kod Poslednje stanice Britanije je pomalo razvučena
radnja i tek poneka refleksija o ženi i ljubavi. Kako se daljina i tuga leče bez jasnog ženskog lika
zbog koga se to traženje produbljuje? Ovo je roman jednako muški kao oni nastali u zatvorima i
kasarnama: žene se na proputovanju kroz London na kakvo nismo navikli javljaju tek u obrisima,
kao senke, slučajne prolaznice i mokri snovi.
A možda bi snovi i trebalo da budu takvi – vlažni, nestvarni i teško dostižni? Možda te
žene i jesu san, igra mašte i duha, nedostajanje, obrisi nečeg što je prošlo s prelaskom granice
između dva potpuno različita sveta, onog koji je ostao i onog koji se pred smelim mladim
ljudima otvara i s kojim oni igraju vasionsku partiju šaha. Znamo da je u takvim partijama
pobeda vazda neizvesna.
Sve te žene emigranata su stvarne, a senovite, ogrnute velom tajni, mistične i erotične,
zamamne i „lude“. Sve su istovremeno tajanstvene i otvorene, zabavne, proste i podatne – i sve
su tu samo u odjeku snova i želja ovih antijunaka, koji čeznu, koji se nadaju, koji traže, lutaju i
pitaju, ali ne mole, ne prose, ni azil, ni život, ni to šturo i sivo englesko preživljavanje natopljeno
kišom i obojeno velom magle nekog čudnovato gustog i neprohodnog tkanja. Iz te magle
izranjaju povređeni i slomljeni, ali ipak preživeli emigranti.
Šta su te žene, a su šta svi njihovi odmetnuti izabranici s kojima proživljavamo i
preživljavamo sveže rane i duboke ožiljke emigrantskog života, osećamo ono šta njih prožima i
uvlači se u kosti promrzle na ledenom vetru Saderka – otići ili ostati? Predati se, potpisati
bezuslovnu kapitulaciju, pokupiti svoje stvari, strpati u izanđali ranac, odbaciti taj ostatak želje
za Zapadnim snom i vratiti se na početak, u sigurnost, u poznato?
Ali gde je to poznato? Gde je kuća? Kuda će nas putnički instinkt dalje voditi? Ima li
uopšte sigurnosti i puta u išta poznato, ili nam je i ono poznato postalo strano, a strano poznato, a
ipak daleko i tuđe? Odgovor na ovo pitanje krije se negde u dubinama putničkih snoviđenja, u
romanima Tai i Poslednja stanica Britanija, na nekoj stanici pre one poslednje.