“Elen i druge pesme o navikama svetosti” Gorana Gocića

Jelena Nedeljković

"Sad joj mogu reći ljubavi

jer voleo sam dirljivu ženstvenost,
umirujući pokret sudbine,
želeći isto tako njeno naglo pripadanje
I čuvajući za druge sopstvenu grubost..."

Jedne ledene februarske večeri, na moj prag sa starim, prašnjavim koferom u ruci stigla je Elen.
Došla je nenajavljeno,zalutala poput putnika namernika čija je duša izmorena dugim putovanjem
i teškim teretom, tražeći i pronalazeći nekog sebi sličnog, da sa njime podeli svoju priču.
U tom neočekivanom,iznenadnom ispovedanju dveju usamljenih duša, sa kapljicama
belog vina koje su skliznule niz rub čaše, skliznule su i reči koje su potpuno ogolile naša
osećanja, iskustva, doživljaje.
Tada je zbacila masku gospodstvene nežnosti, pretvarajući se u zavodljivu plesačicu po
tananoj žici pesnikovih strasnih,erotskih zamišljanja, otmeno prikrivenih među redovima i
pozvala me da zajedno krenemo u šetnju zamršenim londonskim stazama njegove duše.
Da zajedno sa njim volimo, drhtimo, patimo, strasno želimo.
Bio je to poziv da se, zaposednute vulkanskom snagom i energijom koja eruptira iz pera
opčinjenog podjednako ljubavlju, delikatnom seksualnošću, koja deluje tek kao nevina slutnja,
dok iznutra u njemu, pesniku i muškarcu, bukti strast, bacimo u to pulsirajuće grotlo, prateći
plamen te, iskonske, alfa muške žudnje i razbuktalih emocija.
Prepliće se u ovim stihovima opčinjenost smrću, i nema, a glasnija od krika, neizgovorena
molba, da nas dve– Ona, snoviđenje koje se, prizvano magijom punog meseca našlo na mom
pragu i ja– koja sam ovom stihovanju nemi posmatrač, zajedno umremo, kako bismo se ponovo
rodile u pesnikovim jecajima, kriku, suzama.
Da zajedno sa njim okusimo nektar čulnih senzacija i onostranih doživljaja, protkanog
tečnim zlatom nastalim iz mešavine razbuktale strasti i oslobođajućeg kraja.

“…kad vidim kako i u samom snu smrtan & sujetan

u zemlji šapućem sapet
ali ponosan pred drugima
na to što često posećuješ
i ukrašavaš cvećem moj počinak”

Jer, Elen je sva od alhemije stvorena. Stvorena da bude mistična, meka i podatna
ljubavnica. Konačnica. Ropac.Svetlost i tama.Izdah ronioca koji iz dubina okeana izranja na
površinu. Elen je ono najintimnije razotkrivanje duše, podjednako pesnikove koliko i čitaočeve.
To je razotkrivanje neobičnosti. Ni nalik drugim stihovima.
Ni sam pesnik nije nalik drugim pesnicima. Valovita snaga njegovog izraza, kovanica
nastalih u preispitivanju sopstvenih tragova koje spiraju londonske kiše i brišu guste magle i
sopstvene snage, monaške predanosti i izdržljivosti.

„...I sama pokošena razumom,

grubošću neprospavanih noći, gradova
i zakona,
hodočašćima koje nismo zavredeli
pod nogama svetih ni zaneseni ni prevareni...“

Baš kroz taj nemir, kroz duh pesnika– lutalice, otvara se portal koji vodi u drugi svet, koji
rasvetljava dušu prozorljivog poete, čije oči vide ružnu evropsku stvarnost natopljenu krvlju i
suzama.
Ali, koji u najskrivenijim lavinirtima sopstvene duše, dok njegova pisaća mašina do kasno
u noć čakće, pred sobom, u limbu na granici sna i jave, vidi ženu koja se predaje strastima kao
izazovu.
 U tom poigravanju stihom, formom i stilom, otkrivaju se, poput bisera okamenjenog u
školjci, svi emotivni naboji prekriveni slojevima široke, slovenske duše, kao kontrast britanskom
sivilu, uštogljenosti i hladnoći.
U tamnim zenicama pesnika, sa odsjajem svih onih prikrivenih, neprolivenih suza
pomešan je weltschmerz, a duša se, nevidljivim vremeplovom, iz romantizma reinkarnirala u
vetroviti London XX veka, u kome je rođena Elen.
Gorko– slatki plod ljubavi i večne borbe Erosa i Tanatosa, dveju najvećih sila– Ljubavi i
Smrti, kroz koje se proteže čitav spektar osećanja, od one fine jeze prepletene sa ni na trenutak
vulgarnom erotičnošću, koja lagano, poput dodira svile klizi niz kičmu :

…”lagano sam se doteturao iz svog pijanstva:

i videvši da je brzina neuredna
osetivši da je žurba neumesna
shvativši da je hitrost izlišna
lagano sam sebe izdao
i svoje telo naterao u zadovoljstvo
zapamtio sve njene zaborave
i tiho je za sebe pripremio lagano je uništivši:
i sada mi pripada tako beznadežno
tako potpuno da mi je niko ne može oduzeti osim same smrti;”

do suza koje su onaj dugo očekivani vrhunac, emotivno oslobođenje i pražnjenje duše:

…”a ja vratio sam se sa šakama preko lica u rođenje,

i taj san, ispoveđen i zanet, pokorio mu se krotko,
lutajući čistim nebom, bez pretnji... glasa... i suza...
okajavši novi život, i sad već tuđeg smeha novu radost,
pretvarajući se da prošlo je... prošaptavši da predajem se...
prizivao sam propast, da... prošlo je, slagao sam sebe mirno,
a možda plaho, u jednom dahu, da i u raju mora da je ovako...
kao u naglom kraju, kao u nekom strahu.”

Ovaj intimni razgovor sa Elen je i za čitaoca i za tvoritelja stihova poput biblijskog

otkrovenja. Bilo je to poniranje u olujni vorteks složene ženske psihe u kome se nalaze sve one
male, ženske tajne, neveštom oku nevidljive.
Bilo je to putovanje u neku sasvim drugu, metafizičku ravan, nadnaravnu dimenziju u
kojoj pesnik poput modernog Čajlda Harolda u paralelnoj stvarnosti luta ulicama Londona i u
duši taloži teskobu, taloži emocije tako čiste, snažne, na trenutke dirljivo bolne, bez trunke
patetike, sjedinjene sa ledenim vetrovima Saderka i podjednako hladnim pogledima onih za koje
će zauvek biti došljak.

"Nepogrešivo i nesputano, koliko i tuđa nesreća

otkrivši u našim očima, u našim delima
i u našem sećanju nevažne
grbove gradova, zidove sudnica, imena devojaka
i lakoćom granica, pomirenih
svetlošću granice bezumnih ljubavi,
praštanja, snova smrtnika....

Zato je Elen koloplet onih reči u kojima se oseća nostalgija za onim poznatim krajolicima,
mirisima, ukusima koji su ostali daleko od pesnika.
To je prožimanje balkanske prošlosti sa zapadnjačkom budućnošću. To je sudar dva sveta,
dve polovine pesnikove duše omeđenih preispitivanjem, traganjem i setom koja se sakrila u
očima :
„Rođeno na dverima života,
od osvećujućeg počinka,
na oltaru divote
od zaboravljenog ostatka što ostaje
suočen ničim do samim sobom,
 od obraćanja sebi i govorenja rečima
izgubljenih prilika
od odricanja svega što svetu ostavljam bednom...“

Izvire iz stihova toplina, onaj zamišljeni, zapitani, romantično razbarušeni bajronovski ton
u stihu. Stihu– koji je baš poput samog Bajrona prognanik.
Osuđen na čamotinju, skrajnut do neprepoznatljivosti, kao da nije povest o životu, o
ljubavi, bolu i smrti, kao da nije trag krvi, prolivene iz pozleđenih rana pesnikove duše.

„…kad u sumnji saznajem za svet drugih heroja i govora:

herojski je ponos, a isti let,
iste su humke dremljive pre ove zamislili,
raskopali, hteli ili osećali;
kad bez sumnje saznajem
da nema nijedne namere nove verolomne,
lakoumne, sirove, ni uslova ni istine memljive
koja samo najboljeg k sebi zove,
nijedne laži ili poroka u kojima sam goreo sam
ili baš prvi, čak i da jesam bio heroj,
svestan da stigao sam negde pre svih – sad moram joj se prikloniti,
jer ležim ovde konačan, od strpljenja pobeđen i tih…”

Sve je to iz pesnika iznedrilo stihove koji su fascinantni. Snažni.

U ovom pevanju, koje je omaž bujnoj, samosvojnoj, ali i burnoj prošlosti i onim danima
koji se neće vratiti, pronalaze se oni čije su staze hod po mukama. To je putokaz duše za one koji
su dovoljno hrabri da otvoreno priznaju da se ne stide svojih suza, lomova, patnje.
To je vešto složena rima, koji svojom komplikovanom i neobičnom formom, navodi na na
otvaranje svih pora duše, svih čakri, aure koja je od bola potamnela, na predaju iskušenjima.
Koracima sedam kratkih nogu, a kroz sedam dugih koraka inspiracije, pesnik svog čitaoca
pomalo lukavo i perfidno navodi na put koji predstavlja izbor vrline ili izbor greha.
Poput Mefistofelesa u Geteovom Faustu, kroz pevanje o tajanstvenoj, misterioznoj Elen i
drugim navikama svetosti, ako se na svetost i na život u svetosti može navići, traži dušu svog
predanog tumača. Onu iskrenu, na tren nevinu, ako nevinost, kao takva u ovom dubokom
zaranjanju u strasti, želje i propitvanja postoji. Dušu, čistu, na tren detinje naivnu, otvorenu a
opet, otrovanu svetom. Razočaranu, bolnu. Frustriranu i prelomljenu sopstvenim slabostima.
Dušu rasplakanu, spremnu da se prepusti, da pred ovakvom silinom pevanja raskrili dveri svog
unutrašnjeg bića, kao što je to učinio pesnik, stvarajući ih.
Elen, to su stihovi prepuni bunta, isprepletanih i kompleksnih odnosa od kojih pesnik
beži, tragajući za svetlošću koja se sakrila u obrisima žene, koje, baš kao Andrićeve Jelene, nema.
A ona je iskonska potreba: Žena i Želja u isto vreme.
Jer kako drugačije može da preživi On– došljak, lutalica, pesnik i muškarac, bez žene,
koja je možda nestvarna, možda stotinama kilometara udaljena, možda tu, na dohvat ruke, možda
strana svima, pa i njemu samom, možda se čak i ne zove Elen, ali ipak je tu. U njegovom dahu, u
njegovim očima, upletena u njegovu dušu.

„...ali, kako me je samo gledala ponekad,

bez smeha i savesti,
bez besa i taštine, tako retka i nesavršena
da takvim pogledima ni jednom dirnut ni osvojen
za njih i njihov smeh sam raspoznat
učinio verujući da, više ni obmanut ni kažnjen
za sve to vreme samo sebe zarobimbez greha i bez ikog
do sebe ranivši
samo sebičan ili samo srećan...“

Pesnik oseća njeno živo prisustvo u besanim noćima, kada pesnička, umetnička, kada
skvoterska i lutalačka askeza postaje protiv prirodna, možda i suviše bolna. Ona je san na javi,
potreba, ona je nedostajanje, ona je cilj. Ona je navika, svetost, svetlost, greh, ona je ispovest,
pokajanje i oproštaj.
Pred njom njegova duša kleči tražeći utehu. U njenom zagrljaju traži smirenje. U dubini
njenih zenica, toplini njene ženstvenosti, On– muškarac i pesnik celi svoje raspukline, vida svoje
poraze i proslavlja svoje pobede.
Ona je – Elen. Eros i Tanatos. Ljubav i smrt.

„...i kroz jedini dan naše različitosti... neiskustva... sumnje

strasti...bekstva...opraštaju se podozrive i beznačajne reči
poput razloga svake patnje i porazne poput tebe i tvog odgovora
opraštaju se od nas i od sebe samih,
opraštaju sve tvoje priče bez kojih
mogu živeti sasvim bezbrižno
opraštaju svu našu radost i opet ti govore
ljubavi“