I-II: Smisao menadžmenta

Predvidjanje kvaliteta odluka

1. Na čemu se zasniva definicija klasičnog menadžmenta?

Klasični menadžment se zasniva na jednosmernom donošenju upravjačkih odluka koje

podredjeni treba samo da izvršavaju. Ovakav menadžment polazi od pretpostavke da
donosioci odluka (menadžeri) znaju šta je najbolje za preduzeće, ali i za zaposlene koji treba
da učestvuju u sprovodjenju odluka. Zato se pojam menadžementa, koji je izvorno engleski
termin, u različitim zemljama prevodi na različite načine, a kao: upravljanje, rukovodjenje,
motivisanje, odlučivati, organizovati, planirati, kontrolisati...

2. Kakav je to funkcionalistički pristup menadžmentu?

Funkcionalistički pristup menadžmentu traži stalno donošenje upravljačkih odluka kao

posledice problema koje treba rešavati u upravljanju, a koji izviru iz stalnih promena u
privatnom, društvenom i poslovnom životu. Tako donošenje upravljačkih odluka znači stalno
upravljanje stalnim promenama koja su konstanta života. Da bi upravljanje bilo funkcionalno
ono mora da se posmatra iz dva ugla: 1) kao proces donošenja odluka, i 2) kao proces
sprovodjenja odluka.

3. Šta obuhvata kvalitetan menadžement?

Kvalitetan menadžment mora da ispuni dva uslova: 1) da odluke budu kvalitetne, i 2) da

donete odluke budu efikasno sprovedene. Za kvalitetne odluke neophodan uslov je
demokratska atmosfera u kojoj se odluke donose. Ona obuhvata aktivno učešće svih aktera u
procesu donošenja odluka. Da bi obluke bile efikasno sprovedene neophodna je odlučnost u
njihovoj realizaciji. Ova dva procesa kvalitetnog menadžmenta po pravilu nisu prisutna u
istom menadžerskom timu zbog različitih predrasuda njihovih nosilaca. Tek spajanjem ova
dva procesa, koja su često suprotni jedan drugom, dobija se kvalitetan menadžment. Zato je
funkcionalan menadžment istovremeno i kvalitetan menadžment, ali je i njegovo formiranje
izuzetno težak i zahtevan proces učenja.

4. Kako dobar menadžment pristupa identifikovanju problema?

Dobar menadžment ne pristupa identifikaciji problema pre nego što ne izabere ljude koji
mogu da reše problem. Jer ljudi rešavaju probleme, a ne menadžeri, pošto sve probleme ne
može da poznaje ni jedan menadžer, ma koliko bio mnogo plaćen. Svet je suviše složen i sa
mnogo i sve intenzivnijim promenama da bi mogao pojedinac da ga poznaje. Menadžeri su
plaćeni da izaberu prave ljude i formiraju ambijent da ljudi (njihovi saradnici) mogu da
istražuju uzroke problema i traže odgovarajuće odluke. Njihov posao je samo da rukovode
ovim procesom.

5. Za dobru odluku menadžmenta šta mora da postoji na „ulazu“ a šta na „izlazu“

organizacije, da bi se odluka mogla prepoznati kao prava?

Da bi odluka menadžmenta bila dobra, na početku donošenja odluke menadžerskog tima (na
„ulazu“) mora postojati ispunjen uslov poznavanja četiri uloge odlučivanja. Da bi odluka bila
kvalitetna ona u krajnjem (na „izlazu“) mora da poboljša kratkoročnu i dugoročnu efikasnost i
efektivnost organizacije. Jedno bez drugo ne može da funkcioniše, jer nije moguće doneti
dobru odluku bez ove 4 uloge odlučivanja, a bez njihovog poznavanja nije moguće znati da li
će konačni rezultat povećati ili smanjiti kratkoročnu i dugoročnu efektivnost i efikasnost
organizacije. Čekanje da se na osnovu rezultata utvrdjuje da li je odluka kvalitetna je
prekasno, skupo i ne vodi popravljanju već jednom donete odluke. Zato je Adižesov metod
„holistički“ jer sistem posmatra u celini i u sastavnim delovima, posmatrajući ih funkcionalno
i organski.

6. Objasniti razliku izmedju efikasnosti i efektivnosti, i to na kratak i dugi rok.

Efikasnošću se traži odgovor na pitanje „kako“. Od načina kako se obavlja neki posao
zavisiće uspešnost rezultata. Efektivnost traži odgovor na pitanje „zašto“. Od odgovora na
pitanje zašto se radi neki posao zavisiće da li je rezultat smislen. Razlikovanje izmedju
efikasnosti i efektivnosti treba pratiti na liniji ulaz-proces-rezultat. Usmerenost na proces
stvara uslove da se organizacija funkcionalno uredi i rezultat bude efikasan i efektivan.
Usmerenost samo na rezultat nikada neće proizvesti funkcionalnu organizaciju, a efikasnu
možda samo na kratak rok.

7. Šta je osnovni organizacioni i krajnji cilj svake organizacije?

Osnovni cilj svake organizacije je integracija. Ona proizilazi iz medjuzavisnosti kao

osnovnom antropološkim elementu svake organizacije. Zato je integratorska uloga važan
momenat prilikom donošenja neke upravljačke odluke. U Adižesovom modelu ona je
označena jednom od četiri uloge odlučivanja kao (I) uloga.

8. Šta je funkcionalna medjuzavisnost bilo koje organizacije i na koji način se ona

postiže?

Funkcionalna medjuzavisnost bilo koje organizacije proizilazi iz potrebe ljudi jednih za

drugima. Ali i iz potrebe da nešto preduzimaju kako bi unapredili svoju organizaciju. Najčešći
motiv je zadovoljenje neke dugoročne potrebe ljudi – bilo one ekonomske ili neekonomske,
svejedno. Ona se ostvaruje preduzetničkom ulogom pojedinca. U Adižesovom modelu je to
(E) uloge, od engleske reči za preduzetništvo (Enterpeneurship). Da bi se potreba realizovala
mora se nešto trenutno uraditi, proizvesti neka aktivnost. U Adižesovom modelu je to
proizvodjačka (P) uloga. Konačno, ta aktivnost se mora izvesti na poznat i jednostavan način.
Za to je potreban neki stručnjak, poznavalac funkcionisanja sistema. U Adižesovom modelu
je to (A) uloga administratora. Sve zajedno se ponovo i kratkoročno i dugoročno integriše u
funkcionalnu celinu, preko integratora - (I) uloga. Tek sa ispunjenošću ove 4 uloge
odlučivanja postoji mogućnost da se postigne funkcionalna medjuzavisnost organizacije, koja
na dugi rok proizvodi dodatnu vrednost. Ona se u ekonomskim organizacijama naziva profit,
u neekonomskim (društvenim) se naziva vrednost, a u ličnim (emocionalnim) se naziva
ljubav.

9. Koji je krajnji cilj funkcionalne medjuzavisnosti bilo koje organizacije?

Krajnji cilj funkcionalne medjuzavisnosti bilo koje ekonomske ili neekonomske organizacije
je zadovoljavanje potreba korisnika. Korisnici koji plaćaju proizvode ili usluge kojima
zadovoljavaju svoje potrebe nazivaju se kupci. Korisnici koji zadovoljavaju svoje potrebe a ne
plaćaju njihovu ekonomsku vrednost nazivaju se klijenti. Oni mogu biti i članovi ekonomskih
organizacija, pa se nazivaju unutrašnji korisnici. Zadovoljenje njihovih poslovnih potreba je
takodje deo sistema funkcionalne medjuzavisnosti, ali se ove usluge ne plaćaju. Organizacije
se i udružuju u veće celine kako bi se izbegla unutrašnja plaćanja (i nepotrebni tzv.
transakcioni troškovi), pa je posledično tome smisao njihove unutrašnje organizacije
medjuzavisnost klijenata, učesnika, zaposlenih, članova menadžerskog tima ili upravnog
odbora.

10. Šta je svrha odlučivanja ako se posmatra iz ugla zadovoljavanja potreba

korisnika/klijenata i 4 uloge odlučivanja?

Prva i osnovna svrha odlučivanja traži se u odgovoru na pitanja kao što su „za koga“ ili „ko
su korisnici, klijenti“ ili zašto postoji uopšte organizacija koja se bavi nekim poslovima i u
čije ime se donosi neka odluka. Ova svrha je u vezi sa integrativnom ulogom odlučivanja
(uloga I).
Da bi se znale potrebe korisnika i zašto se bilo šta preduzima neophodno je imati u vidu
prilikom bilo kog odlučivanja. Odgovor na pitanje „zašto se nešto preduzima“ je
preduzetničko pitanje i preduzetnička uloga odlučivanja (uloga E).
Šta se radi da bi se zadovoljile potrebe je pitanje same tekuće svrhe neke aktivnosti. Odgovor
na ovo pitanje je šta proizvoditi, pa je ovde zadovoljena proizvodjačka uloga odlučivanja (P
uloga).
Konačno, način na koji se zadovoljavaju potrebe, koji obuhvata kontinuitet aktivnosti i
efikasnost kroz štednju energije kada se radi o neekonomskim aktivnostima, ili uštedаma na
troškovima, kada se radi o ekonomskoj aktivnosti, daje se odgovor na pitanje same
organizacije obavljene aktivnosti. Njome se zadovoljava i četvrta svrha odlučivanja,
zadovoljenjem tzv. administrirajuće uloge odlučivanja (uloga A).