SADRŽAJ

1. FARMACEUTSKA ETIKA..................................................3
2. ETIČKI PRINCIPI- OPŠTA NAČELA...............................4
3. ETIČKI PRINCIPI U FARMACEUTSKOJ PRAKSI.......5
3.1. Princip pravičnosti...............................................................................5
3.2. Princip neškodljivosti...........................................................................6
3.3. Princip dobročinstva.............................................................................6
3.4. Autonomija i lična odgovornost...........................................................6
3.5. Dignitet.................................................................................................7
3.6. Integritet...............................................................................................7
3.7. Ranjivost..............................................................................................8
3.8. Privatnost..............................................................................................8
3.9. Poverljivost..........................................................................................8
3.10. Pristanak............................................................................................8
3.11. Princip informisanosti.......................................................................8
3.12. Saglasnost informisanog pacijenta....................................................9
LITERATURA.........................................................................11
1. FARMACEUTSKA ETIKA
Gotovo sve stručne discipline imaju svoju profesionalnu etiku. To posebno važi za one
koje se na bilo koji način bave ljudima. Među njima, zbog specifičnosti poziva, zdravstvene
struke zauzimaju posebno mesto jer se one bave dvema najvećim ljudskim vrednostima, a to su
život i zdravlje čoveka.

Zdravstveni radnici su svakodnevno u prilici da donose odluke ili da postupaju po

odlukama drugih koje, bili oni toga svesni ili ne, imaju etički karakter. Prema Svetskoj
zdravstvenoj organizaciji, da bi se osiguralo dobro zdravlje svake osobe potrebno je stručno,
saosećajno i timsko angažovanje zdravstvenih radnika svih profesija. Za farmaceute je ta vizija
posvećenost unapređenju zdravstvene zaštite koja je fokusirana na pacijente, zasnovana na
upotrebi lekova i dostupna svima. Pošto se farmacija bavi specifičnim odlukama o čovekovom
životu, zdravlju i aspektima terapije u konkretnim životnim situacijama, farmaceut nosi veliku
odgovornost, te se profesionalna etika radnika i saradnika u farmaciji naziva još i farmaceutskom
etikom.

Farmaceutska etika je primenjena etika koja proučava načine na koje se moralne norme i
principi mogu primeniti na konkretne situacije u farmaceutskoj praksi i s tim u vezi kodifikuje
norme ponašanja farmaceuta kroz određene forme etičkih normativa. Ove norme donose
profesionalna udruženja farmaceuta, stručne i staleške organizacije.
Samoregulacija farmaceutske profesije uz pomoć primenjene, tj. profesionalne etike
omogućava da se opšte norme i teorije vezane za konkretne probleme farmaceutske prakse
sprovedu efikasnije, u vidu pravilnih postupaka i odluka. U odlučivanju i ophođenju sa
pacijentima, i širom društvenom zajednicom, farmaceut se podstiče da čini dobro, i da izbegava
loše, da radi ispravno, a ne pogrešno, da se ponaša na odgovarajući način- u okviru etičkih načela
koja nalaže struka. Time se omogućava samoregulacija profesije.
Kao takva farmaceutska etika je deo jedne šire discipline koju nazivamo zdravstvena
etika, a koja obuhvata i medicinsku etiku, kliničku etiku, stomatološku etiku i mnoge druge.
2. ETIČKI PRINCIPI- OPŠTA NAČELA
Etički principi koriste se da pojasne temelj nečega, ono po čemu se nešto prepoznaje, ili
od nečega drugog razlikuje. Izražavaju različite dimenzije brige i interesa za zaštitu ljudskih bića,
pa je neke od njih nemoguće apstraktno definisati već ih je potrebno sagledati u kontekstu u
kojem se primenjuju. Za većinu ljudi princip je odrednica prema kojoj žive i rade, pri čemu
principi ne moraju da budu u saglasnosti sa principima drugih ljudi, društveno proklamovanim i
sl.
Postojanje etičkih principa koji se mogu primeniti u zdravstvenoj profesiji trebalo bi da
pomognu zdravstvenim radnicima kao putokaz kroz moralno delovanje, da uz stručno-
profesionalni odnos uspostave, razviju i urede i etički odnos sa pacijentima i postave prave
koordinate u tom odnosu (principi u užem smislu) kao i da procene etičku prihvatljivost novih
mogućnosti naučno-tehnološkog napretka u granicama mogućeg (bioetički ili principi u širem
smislu). Sami etički principi se mogu izvesti iz opštih etičkih načela koja su primenjivana u
zdravstvenim ali i drugim srodnim profesijama, i pomažu nam u razlikovanju principa
međusobno i pojašnjenju mogućih konflikata među principima, te njihvog rešavanja.
Opšta etička načela od kojih se mnoga mogu primeniti na sistem zdravstvene zaštite i
farmaceutsku praksu su sledeća:
1. Poštovanje osobe: Interesi i dobrobit pojedinca treba da imaju prioritet nad samim
interesom grupe, populacije ili društva.
2. Koristi i štete: Direktna i indirektna korist za lica koja učestvuju i/ili se podvrgavaju
nečemu kao i za druge pojedince kojih se to tiče, treba da bude maksimalna, a svaka eventualna
šteta svedena na najmanju meru.
3. Zabrana diskriminacije i stigmatizacije je princip koji podrazumeva osudu i
nepristajanje na diskrimainaciju i/ili stigmatizaciju bilo kog lica ili grupe po bilo kom osnovu,
kojim se krši ljudsko dostojanstvo, ljudska prava i osnvne slobode.
4. Uvažavanje kulturne različitosti i pluralizma: Važnost kulturne različitosti i
pluralizma treba da se uvažava. Međutim, na takva uvažavanja ne sme se pozivati da bi se kršilo
ljudsko dostojanstvo, ljudska prava i osnovne slobode, načela ili da bi se ograničio njihov domet.
5. Solidarnost i saradnja: Mora se podsticati solidarnost među ljudima i međunarodna
saradnja koja tome teži.
6. Socijalna odgovornost i zdravlje: Glavna funkcija svake vlade je unapređenje
zdravlja i socijalnog razvoja stanovništva u čemu učestvuju svi segmenti društva.
7. Učestvovanje u raspodeli dobrobiti: Dobrobiti koje proizađu iz bilo kojeg naučnog
istraživanja i njegove primene treba da budu dostupne društvu u celini, kao i u okvirima
međunarodne zajednice, a naročito državama u razvoju.
8. Zaštita budućih generacija: Treba obratiti posebnu pažnju na uticaj nauka o životu
na buduće generacije, uključujući i uticaj na njihovu genetsku strukturu.
 9. Zaštita životne sredine, biosfere i biološke raznovrsnosti: Posebno se mora obratiti
pažnja na povezanost između ljudskih bića i drugih oblika života, na važnost odgovarajućeg
pristupa i iskorišćavanje bioloških i genetičkih resursa, na poštovanje tradicionalnog znanja i na
ulogu ljudskih bića u zaštiti životne sredine, biosfere i biološke raznovrsnosti.
3. ETIČKI PRINCIPI U FARMACEUTSKOJ PRAKSI

3.1. Princip pravičnosti

Princip pravičnosti je pošteno postupanje sa pacijentima i pružanje usluga koje im

pripadaju. Međutim, šire gledano princip nepristrasnosti samo je jedan aspekt načela pravde, koji
se u savremenoj etici ogleda i kroz postojanje prava na lečenje koje poseduje svaki čovek i kroz
ravnomernu raspodelu zdravstvenih dobara i usluga. O raspodeli pravičnosti, govori princip
distributivne pravde. Raspodela pravičnosti predstavlja pokušaj da se povežu interesi i
mogućnosti sa moralnim načelima društva. Ograničena materijalna sredstva, čak i u
najrazvijenijim društvenim sistemima, čine da raspodela nikad ne može da bude pravedna.
Predlažu se dva kriterijuma kako bi raspodela pravičnosti bila etička i to: društvene
vrednosti i društveni doprinos ili očekivane korisnosti u smislu „većeg preživljavanja“ ili
„poboljšanja kvaliteta života“ za veći broj pacijenata. Prema prvom kriterijumu, pacijentov
društveno-politički status i mogućnost budućeg doprinosa društvu igraju važnu ulogu, odnosno
utiču na visinu usluge koju zdravstveni stručnjaci obezbeđuju. Farmaceut u javnim apotekama i
laboratoriji nije često u mogućnosti da se bavi pravičnom raspodelom zdravstvenih sredstava
svim pacijentima. Bolnički, a posebno klinički farmaceut, kao i lekar, mogu se naći u situacijama
da odlučuju kako da najpravilnije preraspodele sredstva zdravstvene zaštite kao što su npr. lekovi.
Klinički farmaceut može se naći u etičkoj dilemi, kada je npr. potrebno da odluči, da li da uključi
nekoliko novih skupih antiinfektivnih lekova na spisak bolničke liste za nabavku, a da isključi
veći broj manje skupih, koji su do sada bili na listi, a koje bi od sada pacijenti morali da plaćaju.
Zbog ograničenih sredstava i potrebe da se izbalansira budžet nabavke lekova, farmaceut kao
zdravstveni radnik postavlja pitanje, koji su to kriterijumi koje treba da ima u pravičnom
raspodeljivanju sredstava. Suština njegove dileme jeste da izbalansira korist za nekoliko
pacijenata koji su na hemoterapiji i koji bi sa novim antiinfektivnim lekovima značajno poboljšali
kvalitet života, sa jedne strane, i korist za veliku grupu pacijenata, koji bi koristili druge, češće
propisivane lekove. Postavlja se pitanje da li će ovi skupi antiinfektivni lekovi, čak i da budu
pridodati spisku lekova za nabavku, biti dostupni svima kojima su potrebni ili samo onima koji
imaju skupa osiguranja i/ili mogućnost da delimično participiraju u troškovima lečenja. Da bi se
obezbedila dodatna korist za malu grupu ozbiljno bolesnih pacijenata, može se naneti šteta
mnogo većem broju drugih pacijenata. Zbog toga bi bilo najpoštenije da čitava odgovornost za
selekciju lekova u ovom i sličnim slučajevima, ne leži na jednom čoveku, bio on farmaceut ili
lekar, već na zdravstvenoj instituciji, odnosno grupi stručnjaka koji učestvuju u lečenju. Tim koji
donosi odluku trebalo bi da uključi i predstavnike pacijenata kao i konsultanta za zdravstvenu
etiku, ukoliko postoji u bolnici. Ova podeljena odgovornost pozitivno deluje na profesionalni
odnos između farmaceuta i lekara, a samim tim neće bitnije uticati na promenu odnosa između
pacijenta i lekara. Iako pitanja o međuljudskim odnosima nemaju direktno veze sa etičkom
dilemom, ona su uvek važna, pošto mogućnost promene ovih odnosa može u krajnjem slučaju,
uticati na dobrobit pacijenta.

3.2. Princip neškodljivosti

Princip neškodljivosti podrazumeva zaštitu pacijenata od povrede, tj. izbegavanje povrede

pacijenta ili brigu o tome da se pacijentu nekim postupkom ne naškodi. Principi dobročinstva i
neškodljivosti se u izvesnom smislu dopinjuju, mada sam princip dobročinstva potencijalno
zahteva nešto više od principa neškodljivosti, jer zdravstveni radnici moraju da preduzmu
pozitivne korake da pomognu drugima a ne samo da se suzdržavaju od nanošenja štete. Na
primer, ako farmaceut odbije da izda propisani lek zbog mogućih neželjenih efekata, onda je to
primer principa neškodljivosti. Ako isti farmaceut kontaktira lekara radi propisivanja
alternativnog leka, u smislu terapijske zamene, onda je to primer principa dobročinstva. Svakako
da opšti moral ne sadrži princip dobročinstva koji zahteva veliko odricanje i krajnji altruizam u
profesionalnom životu. U privatnom životu zdravstveni radnik može da ne poštuje princip
dobročinstva prema nekome koga ne poznaje i to se ne smatra nemoralnim. U profesionalnom
životu, zdravstveni radnik je u obavezi da pomogne svima u nevolji, a to su obično osobe sa
kojima nije u posebnim odnosima. S druge strane, opšti moral nam zabranjuje da ikome
nanesemo zlo. Tako sledi da princip neškodljivosti moramo poštovati svuda i uvek, dok se
principa dobročinstva ne moramo uvek striktno pridržavati. Autori koji veruju u rangiranje
etičkih principa, smatraju da prema pravilima činjenja dobra, farmaceut ne sme da izaziva štetu,
mora da je sprečava, ako je učinjena mora da je otkloni i mora da pomogne, odnosno, da čini
dobro.

3.3. Princip dobročinstva

Princip dobročinstva označava činove milosrđa, dobrote i davanja, ali i altruizam, ljubav i
ljudskost. U farmaceutskoj praksi, poštovanje ovoga principa iskazano je kroz brigu za pacijente,
s jedne strane, i društvo, s druge strane, kao i saradnju sa ostalim zdravstvenim radnicima da bi se
obezbedilo efikasno i bezbedno lečenje. Pozivajući se na princip dobročinstva, farmaceut može
biti u situaciji da nameće svoje mišljenje i narušava princip autonomije, odnosno pravo pacijenta
da samostalno odlučuje. Farmaceut bi na taj način postupao paternalistički. Postavlja se pitanje
šta znači činiti dobro pacijentu i zaštititi ga od povrede, kao i pitanje da li farmaceut treba da
ograniči svoju brigu za dobrobit pacijenta. Primarna obaveza farmaceuta je prema pacijentu, ali
ispunjavanje te dužnosti može ponekad da dođe u sukob sa interesima društva, porodice
farmaceuta, pa i sa interesima profesije.
 3.4. Autonomija i lična odgovornost

Autonomija se prema značenju reči iz kojih se izvodi može poistovetiti sa samo-

upravljanjem. Ljudi se smatraju autonomnim u onoj meri u kojoj su sposbni da kontrolišu vlastite
živote i odluke, što u kontekstu zdravstvene zaštite zasigurno pretpostavlja da pacijent ima pravo
izbora i slobodu da donese sopstvenu odluku o svom telu, kao i slobodu u odnosu na samu
proceduru medicinskog tretmana ili predložene zdravstvene tehnologije. Međutim, autonomnost
lica u donošenju odluka, uz njihovo preuzimanje odgovornosti za te odluke i poštovanje
autonomije drugih, osnovno je načelo ugrađeno u mnoge evropske uslove koji se baziraju na
ličnoj slobodi i ličnoj odgovornosti za sopstveni život. Često se u sukobu dva principa prednost
daje autonomiji, međutim insistirati samo na ovom principu nije moguće u situacijama koje
nalažu društvenu brigu za zdravlje i potrebu drugih, npr. onih koji nisu autonomni kao što su
fetusi, pacijenti u stanju kome, mentalno bolesni i dr. Posebne mere moraju se preduzeti prema
licima koja nisu sposobna da samostalno odlučuju radi zaštite njihovih prava i interesa. S druge
strane postoji i autonomija zdravstvenog radnika kao odgovornog i kompetentnog pojedinca, koja
je u okvirima radnog okruženja i ne bi smela biti kompromitovana organizacionim, političkim ili
tehničkim ograničenjima.

3.5. Dignitet

Dignitet je princip tesno povezan sa principom autonomije, i predstavlja moralnu

odgovornost pojedinca u prepoznavanju drugih u međuljudskim relacijama, odnosno može se
sagledati kroz određene situacije i emocije koje su bitne za proces ljudskog civilizovanog
ponašanja (uključujući ponašanje u graničnim situacijama kakve su rođenje, smrt bliske osobe,
žalost i slično). Princip digniteta određuje da ljudsko biće ima posebno mesto u prirodi i nema
cenu, pa ne može biti predmet trgovine ili komercijalnih transakcija (delove ljudskog tela,
odnosno organe radi transplatacije nije moguće prodavati, moguće ih je samo poklanjati). Dakle
koncept ljudskog digniteta podrazumeva uvažavanje osobe u biološkom, psihološkom i
simboličkom značenju i predstavlja temelj koncepta ljudskih prava, prisutan, kako u pravnim
instrumentima Evrope, tako i u evropskoj kulturi i tradiciji. Očuvanje ljudskog digniteta prisutno
je još više u „krajnjim“ situacijama kada osoba još nije stekla ili više nema autonomije (embrion,
hendikepirana novorođenčad, umrla lica, osobe u stanju kome). U mnogim međunarodnim
deklaracijama o ljudskim pravima, postoji iskazan princip digniteta.

3.6. Integritet

Integritet je princip koji se odnosi na fiziči i psihički integritet, i u doslovnom prevodu sa

latinskog znači nešto što se ne sme oštetiti i povrediti, nego ga treba čuvati i poštovati. Fizički
integritet predstavlja poštovanje ljudskog tela, znači pravo na lični život uključujući i
samouništenje, a psihička ili mentalna dimenzija integriteta u zdravstvenoj zaštiti je poštovanje
privatnosti i pacijentovog shvatanja sopstvenog života i bolesti. Poštovanjem principa integriteta
stvara se poverenje između zdravstvenog radnika i pacijenta, a to je posebno značajno u praksi
koja je fokusirana na pacijenta i ishode zdravstvene zaštite koja mu se pruža. U uslovima
najnovijih dostignuća genetske tehnologije i mogućnostima manipulacije ljudskom genetskom
strukturom poštovanje integriteta osigurava zaštitu genetskog nasleđa budućih generacija i zaštitu
genetskog identiteta.

3.7. Ranjivost

Odnosi se na prepoznavanje i poštovanje ljudske ranjivosti, što je u neku ruku

odgovornost za druge i razvijanje osetljivosti za posebnu zaštitu onih lica koja nisu pravno ili
mentalno sposobna da se sami o sebi brinu, i da sami za sebe donesu odluku, pa to za njih treba
da učini neko drugi. Prepoznavanje i uvažavanje principa ranjivosti u pružanju zdravstvene
zaštite posebno je značajno, a to je regulisano i brojnim pravnmim aktima, kao što su Zakon o
zdravstvenoj zaštiti, Zakon o pravima pacijenata, Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima i
sl.

3.8. Privatnost

Privatnost je princip koji traži slobodu od uplitanja u nečiji život i najčešće se shvata kao
pravo koje ima svaka osoba, a koje uključuje informacije, poverenje i slobodu od neželjenog
ometanja drugih ljudi. U zdravstvenoj zaštiti privatnost ima tri elementa: informativna privatnost,
fizička i privatnost odlučivanja.

3.9. Poverljivost

Podrazumeva poštovanje tajnosti podataka, odnosno težnju da se u najvećoj mogućoj

meri, zaštiti tajnost podataka koji se ne smeju koristiti niti učiniti dostupnim u druge svrhe osim u
svrhe zbog kojih su prikupljani i na koje je dotično lice u izvesnim situacijama, kada je to
potrebno, dalo svoj pristanak.

3.10. Pristanak

Pristanak je princip koji podrazumeva slobodno iskazanu saglasnost na nešto što se te

osobe koja daje pristanak tiče. U zdravstvenoj zaštiti pristanak je slobodno iskazana volja i data
saglasnost da se određena zdravstvena tehnologija primeni i/ili zdravstvena usluga sprovede u
cilju prevencije, dijagnostike i terapije. Postoje i situacije kada pristanak ne daje osoba koje se taj
pristanak tiče, jer nije pravno, psihiči i fizički kompetentna da daje saglasnost.

3.11. Princip informisanosti

Ovaj princip nalaže da pacijent mora biti u potpunosti upoznat sa koristima i rizicima
neke kliničke usluge kojoj se podvrgava, kao i očekivanim ishodima usluge. U svakodnevnoj
kliničkoj praksi u zdravstvu ovaj princip je neformalno prihvaćen. Tako na primer, ako farmaceut
informiše pacijenta da uzme propisani lek ili generičku i/ili terapijsku paralelu, pacijent se
informiše o koristima i rizicima uzimanja leka i mora sam odlučiti da li će lek uzeti ili ne.
Farmaceuti su često u nedoumici kada odlučuju koliko informacija o sporednim efektima i
neželjenim reakcijama bi trebalo da podele sa pacijentima: da li će previše informacija uplašiti
pacijenta koji se neće pravilno pridržavati terapije ili će odustati od terapije. Nepotpuna
informisanost pacijenta, čak i kada se misli da je u najboljem interesu pacijenta, može se
posmatrati kao kršenje principa informisanosti. U zavisnosti od prirode terapije trebalo bi da
budu informisani i članovi porodice. Poštovanje ovog principa dovodi se u slučaju kada porodica
insistira da se pacijentu ne kaže istina, odnosno da dobije nepotpune informacije o leku i lečenju.
Iako porodica veruje da je za pacijenta bolje da ne zna o rizicima terapije, farmaceut prema
principu poverljivosti ima moralnu odgovornost prema pacijentu, koju ne bi smeo da prekrši.
Farmaceuti u javnim apotekama često dolaze u situacije u kojima odlučuju koliko informacija bi
trebalo da pruže pacijentu bez ozbiljnog kompromitovanja, bilo terapije, bilo obaveze vernosti.
Oni se često susreću sa novim pacijentima o kojima imaju malo ili nimalo podataka i sa kojima
tek treba da uspostave odnos poverenja. U takvim situacijama se često javljaju etiče dileme, koje
proveravaju obavezu farmaceuta ne samo da potpuno informiše o terapiji, već da osigura da
pacijenti u potpunosti pristanu da učestvuju u lečenju, obezbeđujući na taj način informisani
pristanak pacijenta. Dobijanje pacijentovog pristanka moralna je obaveza farmaceuta, čak i kada
pristanak može štetiti pacijentu i kada nema direktne dobrobiti za pacijenta. Pristanak pacijenta
nije jednostavna stvar njegove popustljivosti, a ponajmanje njegove nemogućnosti odbijanja.
Mnogi farmaceuti kompromituju ovo pravo pretpostavljajući da pacijente ne interesuju, ili da ne
bi razumeli tehničke informacije vezane za propisane lekove, ili pak pretpostavljajući da
izdavanje lekova sa originalnim upakovanim uputstvima, koje će pacijent pročitati kod kuće,
obezbeđuje dovoljno mogućnosti za informisani pristanak. Često pitanje pacijenta o indikacijama
primene leka, pruža savesnom farmaceutu mogućnost ne samo da potkrepi lekareva često štura
terapijska uputstva, već i da se uveri da li pacijent ima dovoljno znanja da na informisan način
pristane na terapiju.
 3.12. Saglasnost informisanog pacijenta

Ovaj princip podrazumeva datu saglasnost na neku intervenciju ako, i samo sako, je toj
saglasnosti prethodila informisanost te osobe o proceduri, ako je ona dobijenu informaciju
pravilno shvatila i na osnovu toga dobrovoljno dala saglasnost. Pet elemenata moraju biti
zadovoljena da bi smo mogli reći da je ovaj princip ispoštovan. To su: verodostojnost podataka,
sposobnost shvatanja, kompetentnost u donošenju odluka, dobrovoljnost i pristanak. Sam princip
ima više funkcija. Prvo, prepoznaje individualnu autonomiju pacijenta i ne priznaje paternalizam,
a potom podstiče racionalno donošenje odluka u kliničkoj praksi, upućuje i primorava
zdravstvene radnike na etiču samokontrolu i na kraju smanjuje opasnost od građanske i krivične
odgovornosti za zdravstvene radnike i/ili zdravstvene ustanove. U dokumentima kao što su
Helsinška deklaracija, Nirnberški kodeks, CIOMS preporuke za biomedicinska istraživanja na
ljudima ili Etički kodeks za farmaceute Farmaceutske komore Srbije postoji iskazan princip
informisane saglasnosti.
 LITERATURA

1. Krajnović D., Marinković V., Georgiev M. A. Farmaceutsko zakonodavstvo i etika (praktikum).

Beograd, 2014.