ИМЕНИЦЕ

Именице су променљиве врсте речи које означавају бића (мушкарац, жена, дете,
мачка, ласта) и природне или вештачке објекте (облак, планина, кућа), материју (вода,
песак, вино, блато), као и апстрактне појаве (живот, правда, бол, недостатак), али и неке
невидљиве и неопипљиве појмове као што су особине, осећања, радње. Именице имају три
граматичке категорије: две морфолошке (падеж и број) и једну класификациону (род). То
значи да именица мења свој облик у зависности од тога у ком своју и падежу стоји.
Насупрот томе, једна именица је (осим ретких изузетака) у свим својим облицима увек
истог рода.
Граматички број у којем ће именица бити употребљена зависи од броја објеката
(предмета) које именица означава (тзв. реалног броја): ако означава један објекат, именица
ће стајати у једници; ако означава већиброј објеката, стајаће у множини. Изузетак су
збирне именице, које обликом једнине означавају већи број објеката. Уз бројеве два, три и
четири именице мушког и средњег рода стоје у облику на –а, у тзв, облику паукала.
Што се категорије рода тиче, разликујемо две врсте рода: природни и
граматички, и њихове три вредности – мушки, женски и средњи. Природни род имају
само именице које означавају бића (најчешће особе) и он је једнак полу означеног бића
(нпр. мушкарац, момак су природног мушког рода јер означавају особе мушког пола).
Граматички род одређује се по промени (ДЕКЛИНАЦИЈИ) именице. Њега имају све
иемнице, а код оних именица које означавају нешто неживо одређује се по облику
придевске речи која стоји уз њу (нпр. тај поток, та река, то језеро). Веза између природног
и граматичког рода није случајна, међутим, постоје случајеви када се природни и
граматички род не поклапају. Нпр. именице слуга (граматички женски род, јер се мења
као именица жена, али природног мушког рода јер означава особу мушког пола), тата,
судија.

!!! Примети разлику између природног и граматичког рода:

ДЕВОЈЧИЦА, ДЕВОЈЧЕ, ДЕВОЈЧУРАК !!!

Највећи број именица мушког рода завршава се на нулти наставак, односно на

сугласник; највећи број именица женског рода на –а, а средњег рода на –о или –е.
Граматичка категорија падежа именица означена је различитим наставцима који
су додати на граматичку основу исте именице према томе какву функцију дата реч има у
односу на друге речи у реченици. По наставцима и њиховој вези са граамтичком основом,
уз узимање у обзир категорије природног и граматичког рода, именица се сврстава у једну
од четири врста промене.
 Именице се према деклинацији деле у четири врсте.
Именице прве врсте – по њој се мењају именице мушког рода чији се номинатив
једнине завршава на сугласник (тј. које имају нулти наставак) и именице мушког и
средњег рода чији се номинатив једнине завршава наставцима -о или –е, при чему
граматичка основа именица средњег рода остаје ИСТА у свим падежима (дакле, нема
проширивања основе).
 У В. јд. именица мушког рода наставак може бити –е (војниче) и –у, ако се основа
завршава на предњонепчани сугласник (младићу, возачу, краљу, пријатељу, рају,
змају, коњу).
 Неке именице, нарочито оне страног порекла, имају В = Н, да би се избегле
гласовне промене (тетак; Џек, Фриц, Хајнрих).
 Именице које се завршавају на –р понашају се различито:
оне које се завршавају на –ар и –ир а означавају носиоца занимања могу имати –е и –у
(господаре/господару, пастире/пастиру);
оне на –ор и именица цар имају наставак –е (директоре, царе);
такође именице чија се грамтичка основа завршава предњонепчаним сугласницима ч,
ж, ш има дублетне облике (кочијашу/кочијаше, Милошу/Милоше, ложачу/ложаче).
 Наставак –у имају и неке именице код којих се то не би очекивало (Французу).
 Именица град, као и већина једносложних и један број двосложних именица
мушког рода, у множини испред падежног наставка добијају уметак (инфикс) -ов-,
-ев-. (нпр. цвет, стан, лакат, пањ, муж, кључ). Изузетак су неке једносложне
именице (дан, нерв), именице које значе меру или новчану јединицу (грам, јен) и
имена народа или племена (Чеси, Готи).
 Један број именица кој еозначавају људска бића у једнини се завшравају на –ин, а у
множини наставци се додају на окрњену основу без тог завршетка (чобанин,
чобани, Јеврејин, Јевреји, Арапин, Арапи, касапин, касапи).
 У И. јд. именице имају различите наставке:
-ом – именице чија се основа завршава ненепчаним сугласником (ученик, сунцокрет,
град, топ, зуб, друг) и именице које у Н. јд. имају наставк –о (стрико, Војо, Неђо,
Перо);
-ем – именице чија се основа завршава предњонепчаним сугласником (учитељ, нож,
младић, Милош, крај) и именице које у Н. јд. имају наставак –е (Милоје, Ђорђе,
Радоје).
ОБРАТИ ПАЖЊУ!!!
Расподела ових наставака за И. јд. постаје сложенија деловањем дисимилације
(разједначавањем) самогласника на блиском растојању, па су облици са -ом код
 именица мушког рода и иза предњонепчаних сугласника у примерима: Сењом (име
Сења), јежом, кељом, хмељом, Прењом, кејом, падежом, кречом, Бечом, вешом – јер се
у слогу који непосредно претходи наставку за И. јд. налази вокал -е-.
Са друге стране, иза предњонепчаних сугласника основе увек ће бити наставак -ем у
примерима: ножем, Гочем (планина Гоч), Милошем, Радошем, дођошем, кошем,
добошем – јер се у слогу који непосредно претходи наставку за И. јд. налази вокал -о-.
Дублетни облици: Основе на тврде предњонепчане сугласнике (ч, ш, ж), на групу шт,
жд, на сонант Р, као и основе са више од три слога, могу имати наставак и -ом и -ем
(нпр. возач, бич, кошаркаш, пуж, вожд, секретар, пастир, учитељ, непријатељ). Овакве
дублете имају и неке основе на ц (стриц), з (мраз), уколико пронцип дисимилације
самогласника не наметне само један наставак (оцем, зецом).
 Г. мн. именица мушког и средњег рода има обично наставак –ȃ (при чему је дуг
и слог који претходи наставку); већина именица са сугласничком групом на
крају основе има и непостојано а – пољубаца, тренутака, борава, читалаца 1.
Неколико именица има наставак -и и -ију (степени, гостију).
 Један број именица мушког рода има и другачије облике Г. мн.
Именица ЉУДИ, која је и у свом основном облику допунски (суплетивни) облик
множине за именицу човек (Ген. мн. људи – на у је дугиузлазни, а на и је дужина);
Именице прст, нокат, гост имају облике: прстију, ноктију, гостију, тј облике старе
двојине (прста, ноката, госта).
 Именице мушког рода на -о са дугоузлазним акцентом – Перо, Мико – могу имати
две промене (Перо, пера, Перу или Перо, Пере, Пери као именице женског рода на
-а).
 По првој врсти мењају се и именице страног порекла као што су торнадо, ауто,
бијенале; оне су у једнини мушког рода, али у множини средњег; именица финале
је у јд. средњег рода или мушког.
 Неке именице страног порекла имају на крају дуг самогласник; он у промени остаје
део основе – купе, купеа; табу, табуа.
 По првом врсти мењају се и именице м.р. које су страног порекла а у Н.јд. се
завршавају на -и (такси).Оне у промени задржавају тај самогласник, а између њега
и падежног наставка пише се -ј- (таксија). Именице које се завршавају на -у (кану)
задржавају то -у као део основе (кануа).
 У српском језику само једна именица средњег рода има наставак -а у Н. јд. –
ДОБА.

1
Пази на именицу читалац! (читалац, читаоца, читаоцу, читаоца, читаоче, читаоцем, читаоцу; читаоци,
читалацȃ, читаоцима, читаоце, читаоци, читаоцима, читаоцима)
 Именице друге врсте – по њој се мењају именице средњег рода које своју граматичку
основу у свим падежима, осим у А. и В. јд проширују најчешће сугласницима -н- или -т-.
Оне се по правилу у Н. јд. завршавају на -е (име, дугме, време, кубе).
 Неке именице, осим проширене основе уз помоћ које граде системску множину,
имају и облике суплетивне множине (дугме, дугмета – ово је облик Н. мн, дугмићи;
прасе, прасићи – мењају се по првој врсти мушког рода у мн), али суплетивну
множину могу означавати и збирне именице (дугмад, прасад – мењају се по
четвртој врсти).
 Суплетивну множину имају именице друге врсте које означавају млада људска и
животињска бића (ДЕТЕ – ДЕЦА (суплетивна множина, мења се по трећој врсти),
чобанче, момче, ждребе, теле, јагње, пиле).
 По Стевановићевој другој врсти мењају се и именице чији се Н. јд. завршава на -о
или -е, а основе им се проширују сугласницима -с-, -р- (чудо, чудеса, небо, небеса,
слово, словеса, вече, вечера), поред промене по првој врсти чудо, чуда; небо, неба.
 Ген. мн. има два дуга слога – имена (е је дугоузлазно, а је дужина), кубета (у је
краткосилазно, е и а имају дужину) – исти је случај и са ждребади и пилића.

Именице треће врсте – мењају се именице које се у Н. јд. завршавају на кратко –а.
Типичне за ову врсту су именице природног женског рода (жена, сестра), али се по њој
мењају и неке именице природног мушког рода (Никола, Лука, Стева, судија, слуга,
колега, старешина, занатлија, галамџија, тата, браца).
 Иако је у В. јд. регуларни наставак –о, он може бити и другачији:
вишесложне именице на -ица имају наставак -е: учитељица, наставница, сестрица, Зорица;
Милица, за разлику од двосложних које имају -о (птица, маца, Кица);
вишесложна имена, па и многа двосложна, било женска или мушка, најчешће имају В = Н:
Марија, Јованка, Никола, Лука, Ана; за разлику од двосложних личних које имају
најчешће наставак –о (Зора, Стана, Мара, Божа, Љуба); али има и имена којима је В = Н
(Бранка, Станка, Вера);
Дублетни облици: именице на –а природног мушког рода са значењем маца занимања
или звања, имају наставке -а (В = Н) или -о (судија, владика, бурегџија, паша, војвода,
хаџија); именице на –а са значењем сродника, женског или мушког (мама, стрина, баба,
тата, деда), али се углавном инсистира на В = Н облицима.
 У Ген. мн. најчешће је наставак -а (са дужином). Кад се основа именице завршава
сугласничком групом, множина се града на уобичајени начин само ако је то група
-ст, -зд, -шт, -шћ (ласта, звезда, башта, гошћа). Остале именице или уз наставак –а
 умећу непостојано а (оловка, оловака; девојка, земља, овца, битка, приповетка,
чипка) или имају наставак –и (молба, молби; претња, радња, лопта,). Ово друго је
случај нарочито са именица страног порекла (норма).
Дублетни облици: Многе именице имају у Ген. мн. дублетне облике са наставнцима -а
или -и: претња (претњȃ/претњи), радња (радњȃ/радњи), сметња (сметњȃ/сметњи), битка
(битака/битки), оловка )оловака/оловки), конзерва (конзервȃ/конзерви).
 Именице РУКА, НОГА, СЛУГА имају наставак -у у Ген. мн.
 Неке именице у промени суочавају се са алтернацијом к, г, х ------ > ц, з, с ( рука,
руке, руци; нога, ноге, нози; снаха, снахе, снаси), с тим што су облици СНАХИ и
СНАСИ дублетни. Од промене се одступа у случајевима личних имена (Зорка,
Јованка, Зага, Лука – у Вуковом преводу Новог завјета видимо облик Јеванђеље по
Луци, али је застарело) и именица чија се основа завршава једним сугласником, а
мали број слогова, односно једносложност њихове основе допушта нејасност
облика (бака, сека, клика, ага, лига).
 Акценат – Ген. јд. наставак је дуг (жена, женê); Инс. јд. вокал у наставку је дуг
(жена, женôм); Ген. мн. дуги су вокал падежног наставка и слог непосредно пред
њим (то значи да ако је вишесложна реч у питању има две дужине или у
двосложним речима један дуг акценат и дужину – žénȃ, prijatèljîcȃ, vlàdȋkȃ).

Именице четврте врсте – у питању су именице граматичког женског рода које се у Ном.
јд. завршавају на сугласник, односно нулти наставак (ствар, ноћ, љубав, младост, памет,
чађ). У променама ове врсте примећујемо синкретизам (обличка изједначеност).
 И. јд. може имати наставак -у (иде после јотованог сугласника – чађ, чађу) или -ју
(ствар, стварју), као и наставак -и.
 Именице КОКОШ, КОСТ, ВАШ – имају два облика Ген. мн. – кокоши, кокошију.
 По четвртој врсти мења се и именица КЋИ, која у свим осталим падежима сем
Ном. јд. има основу кћер-.
 Ном. и Вок. на –и, као и проширену основу (матер-) у другим падежима има и
именица МАТИ; на ту проширену основу додају се наставци треће врсте (сем за
Вок. јд.);
 именица ВЕЧЕ је средњег рода, мења се по другој врсти и проширује основу
сонантом р. Међутим, у свим падежима, осим у Ном, Ак. и Вок. јд. замењује се
именицом вечер, која је женског рода и мења се по четвртој врсти.
Подела именица према значењу:
‒ Конкретне именице означавају појмове који су стварни, опипљиви, и деле се у неколико
група:
 Властите именице означавају властита имена људи, животиња, географских
појмова и животиња (Петар Петровић, Београд, Нови Сад, Србија, Алпи, Русија,
Белка, Шарац, Јупитер, Сатурн). По правилу немају облике множине, већ само
облике једнине. Облике множине могу имати када означавају више појмова са
истим именом (У разреду имамо две Јелене и три Марка. Мораве су две најлепше
реке Србије.). У оквиру властитих именица неке су плуралија тантум (Карловци,
Хаваји, Алпи, Задушнице).
 Заједничке именице означавају предмете, бића и појаве са истим особинама. По
правилу имају облике и једнине и множине (кућа-куће, књига-књиге, сто-столови,
лист-листови).
Поједине именице имају неправилну множину, односно суплетивну (допунску) множину
и у тим случајевима је облик множине збирна именица (брат-браћа, дете-деца, господин-
господа).
 Збирне именице означавају предмете и појмове који се налазе у пару или у неком
мноштву. Обликом једнине казују множину (лишће, цвеће, грање, телад, јагњад,
пилад, деца, браћа).
 Градивне именице означавају материју или грађу. По правилу немају облик
множине (вода, земља, брашно, шећер, вода, вино, песак, челик, памук). Када
означавају више врста различитих материја могу имати множину (црна и бела вина,
бели и жути шећери). Пошто се материја не може бројати, ове именице могу
стајати само у граматичком облику јединине – оне су сингуларија тантум. У облику
множине могу стајати само ако донекле промене значење (кад не значе саму
материју, него врсту неке материје – У овом ресторану служе много добра вина –
показује сорте вина). Материја се може количински одредити уз прилоге.
 Апстрактне именице означавају нешто неопипљиво, као што су осећања, особине,
природне и друштвене појаве, радње... (срећа, снага, љубав, радост, лепота, наука,
суша). У оквиру апстрактних именица често се као подврста издвајају такозване
глаголске именице, изведене од глагола, које означавају радње, стања и збивања
(читање, посрнуће, вожња, сеоба, сетва, кукњава, грабеж, излазак, упис) – НИСУ
ДАКЛЕ САМО ИМЕНИЦЕ НА -ЊЕ. Један део апстрактних именица нема облике
множине (здравље, доброта, туга, смех), али има и оних које се могу употребити у
множини (болови, мисли, срахови, бриге).
  Бројне именице означавају број (тројица, петорица, петина, трећак, седморка).
Стотина, хиљада, милион, милијарда означавају број, али су именице.
Основне функције именица у реченицу јесу функција субјекта (граматичког и логичког) и
објекта (правог и неправог). То су специфично именичке функције. Међутим, именице
могу вршити функције атрибута, предикатива, прилошких одредби и др.