РАЗМЕНА ДАРОВА

Јана Алексић

СРЕ­ДИ­ШТЕ ПЕ­СМЕ И ПЕ­СНИЧ­К А

ЕГ­ЗИ­С ТЕН­ЦИ­ЈА
(Дра­ган Јо­ва­но­вић Да­ни­лов: Си­ме­три­ја вр­тло­га,
Кул­т ур­ни цен­тар Но­вог Са­да, Но­ви Сад, 2014)

Ich le­be mein Le­ben in wac­hsen­den Rin­gen,

die­sich über die Din­ge zi­ehn.
Ic­h wer­de den let­zten vi­el­le­icht nicht vol­lbrin­gen,
aber ver­suc­hen will ich ihn.

Ich kre­i­se um Gott, um den ural­ten Turm,

und ich kre­i­se ja­hr­ta­u­sen­de­lang;
un­d ich weiß noch nicht: bin ich ein Fal­ke, ein Stur­m
o­der ein großer Ge­sang.1

Ra­i­ner Ma­ria Ril­ke

Књи­га пе­са­ма Си­ме­три­ја вр­тло­га Дра­га­на Јо­ва­но­ви­ћа Да­ни­ло­ва све­до­чи Хел­дер­

ли­но­во мне­ни­је да, ми­мо све­га, „пе­снич­ки ста­ну­је чо­век на овој зе­мљи“. За­то је пун
за­слу­га. А Мар­тин Хај­де­гер ће то пе­снич­ко-фи­ло­соф­ско ге­сло оду­ше­вље­но ин­тер­пре­
ти­ра­ти на сле­де­ћи на­чин: „По­ет­ско ста­но­ва­ње гра­ди су­шти­ну ста­но­ва­ња. Пе­ва­ње и
ста­но­ва­ње не са­мо да се не ис­кљу­чу­ју, већ – зо­ву­ћи се на­из­ме­нич­но – при­па­да­ју јед­но
дру­гом. [...] По­ет­ско ства­ра­ње је основ­на моћ чо­ве­ко­вог ста­но­ва­ња.“ Да­к ле, за­слу­га
чо­ве­ка ко­ји је пе­сник, ле­жи у мо­ћи има­ги­на­ци­је, уо­бра­зи­ље, и у ње­го­вој кре­а­тив­ној
спо­соб­но­сти, као при­род­ној су­шти­ни ње­го­вог ста­но­ва­ња у овој ствар­но­сти, то јест,
ње­го­вог по­сто­ја­ња ко­је ову ствар­ност чи­ни леп­шим и бо­љим ме­стом.
Но, на ко­ји на­чин Да­ни­лов сти­че за­слу­ге за сво­је пе­снич­ко по­сто­ја­ње? По­е­ти­ком
ко­ја се окре­ће чи­стој по­е­зи­ји, иде­ји о ме­та­фи­зич­кој ми­си­ји пе­сни­штва, по­сла­њу ко­је
вра­ћа диг­ни­тет есте­ти­ци ле­пог и тран­ссен­ти­мен­тал­но­с ти у ко­јој је реч ис­пу­ње­ња
сво­јим из­вор­ним (сим­бо­лич­ким и сли­ков­ним) зна­че­њем, у ко­јој је је­зик ре­то­ри­чан,
не­ре­фе­рен­ци­ја­лан, а где се дис­пер­зив­ни пе­снич­ки глас са­к у­пио, уце­ло­вио као су­бјект
и из­но­ва кон­сти­т у­и­сао ори­ги­нал­ни ду­хов­ни иден­ти­тет.

1 „Ја жи­вим у кру­го­ви­ма ко­ји се ши­ре, / и њи­ма све ви­ше об­у ­хва­ти­ти жу­дим. / Ја мо­ж да и не­ћу

ис­к у­си­ти по­след­њи, / ко­нач­ни круг, али се тру­дим. // Ја кру­жим и кру­жим око Бо­га, / тог пра­
ста­рог тор­ња, већ хи­ља­ду ле­та, / и не знам још, је­сам ли со­кол или ви­хор, // или ве­ли­ка пе­сма
ово­га све­та.“ Рај­нер Ма­ри­ја Рил­ке

180
 У по­след­њој збир­ци пе­са­ма, ме­ђу­тим, Да­ни­лов сво­ју пе­снич­к у ег­зи­стен­ци­ју оправ­
да­ва иде­о­ло­шком плат­фор­мом ко­ја се окре­ће чо­ве­к у и вра­ћа диг­ни­тет ху­ма­ни­те­т у.
Кроз се­дам ци­к лу­са пе­сник успе­шно ва­ри­ра по­зи­ци­ју ми­с ле­ћег и чул­но осе­тљи­вог
су­бјек­та, ус­пев­ши да сво­јим пе­снич­ким оком и убе­дљи­вом ре­то­ри­ком за­хва­ти и оно
пар­че ег­зи­стен­ци­је ко­је се до­га­ђа на ру­бу по­гле­да. Пе­сник пра­ти пу­та­њу кон­тем­пла­
тив­но-осе­ћај­но-до­жи­вље­ног кре­та­ња су­бјек­та и оцр­та­ва је на те­лу пе­сме. Он ка­дри­
ра рас­ко­шне пе­снич­ке сли­ке и есте­ти­зу­је ли­це и на­лич­је жи­во­та. Та­ко као сим­бол
пе­снич­ког пу ­те­ше­стви­ја кон­фи­гу­ри­ше вр­тлог. На­и­ме, рас­пу­пе­ла пе­сни­ко­ва има­ги­на­
ци­ја ожи­вља­ва те­ло је­зи­ка, чак и ка­да оно озна­ча­ва чул­но по­и­ма­ње и ства­ра пе­сму.
Је­зик са дру­ге стра­не, има­ги­на­ци­ју и уну­тра­шњу ди­ја­лек­ти­ку су­бјек­та оспо­љу­је и тран­
сфор­ми­ше за спо­ља­шњост пе­сме, спо­ља­шњост све­та, јер је и су­бјек­т у свет при­ка­зан
са спољ­не стра­не. Та­ко на­с та­је (пе­снич­ка, есте­тич­ко-ду ­хов­на) ег­зи­с тен­ци­ја из ко­је
су­бјект ства­ра­лац, као њен са­став­ни део, цео кре­а­тив­ни про­цес по­сма­тра, про­ми­шља
и за­пи­су­је у је­зик.
По­чев­ши од са­мог на­сло­ва – си­ме­три­је вр­тло­га – мо­же­мо на­слу­ти­ти на­ста­вља­ње
на је­дан ду­хов­но-по­ве­сни кон­ти­ну­и­тет ко­ји чо­ве­ка, у ње­го­вој су­бјек­тив­но­сти и ин­ди­
ви­ду­ал­но­сти, по­ста­вља у сре­ди­ште пе­снич­ке сли­ке и цен­тар ми­шље­не ствар­но­сти.
На­и­ме, на­слов са­др­жи про­ти­ву­ре­чан ме­та­фо­рич­ки склоп – ок­си­мо­рон – ко­ји прет­по­
ста­вља јед­ну ду­бљу по­ет­ско-идеј­ну ди­ја­лек­ти­ку. Дру­ги члан овог ок­си­мо­ро­на – вр­тлог
– ука­зу­је на кру ­жно кре­та­ње за­хва­љу­ју­ћи спа­ја­њу две­ју су­прот­них стру­ја ко­је, опет,
ства­ра­ју две вр­сте: ци­к лон­ског ти­па, где се во­да кре­ће од дна ка по­вр­ши­ни, и ан­ти­ци­
клон­ског ти­па, при че­му во­да пра­ви улег­ну­ће у об­ли­к у лев­ка, јер се кре­ће од по­вр­
ши­не ка дну. Да­ни­ло­вљев вр­тлог у на­сло­ву слу­ти још је­дан про­цес, ово­га пу­та по­ет­ски
и ме­ди­та­тив­ни – сим­бо­ли­за­ци­ју ег­зи­с тен­ци­је ко­ја вр­тло­жи сми­сао у се­би или око
се­бе, и ула­зи у про­стор по­е­зи­је. То је вид ста­но­ва­ња ко­ји под­ра­зу­ме­ва кру­жно кре­та­
ње у ду­х у и вре­ме­ну, али и ко­ји се за­сни­ва на раз­ли­чи­тим пре­о­бра­жа­ји­ма и де­фор­ма­
ци­ја­ма те спи­рал­но-ци­к лич­не пу ­та­ње ко­ју опи­с у­је. По­с та­вља се пи­та­ње, ме­ђу ­тим,
от­к у­да си­ме­три­ја, пре­сли­ка­ва­ње об­ли­ка и фи­гу­ра не­чег та­ко не­у ­хва­тљи­вог и у при­
ро­ди не­из­ве­сног, ко­је се опи­ре би­ло ка­квом ка­лу­пу и ди­сци­пли­ни, као што је при­род­
ни и кон­тем­пла­тив­ни по­јам вр­тло­га? Да­ни­лов је про­на­ла­зи у са­мој би­ти пе­снич­ке
ег­зи­стен­ци­је ко­ја се осми­шља­ва, да­к ле, у од­но­су на тач­к у или сре­ди­ште ко­је је си­ме­
трич­но са­мо се­би, и ко­ја се све вре­ме на­ла­зи на ме­ђи оно­стра­ног и ово­стра­ног, ре­чи
и ства­ри, те­ла и ре­чи, те­ле­сног и ду­хов­ног, чул­ног и кон­тем­пла­тив­ног, жи­во­та и смр­ти.
Чо­ве­ков круг у свим сво­јим ме­та­мор­фо­за­ма, ко­је сим­бо­ли­зу­је вр­тлог, об­у ­хва­та пред­
ста­ву о ду­х у ко­ји је из­во­ри­ште кре­та­ња кроз вре­ме.
На­и­ме, увид ко­ји се на­ме­ће при­ли­ком са­гле­да­ва­ња Да­ни­ло­вље­ве идеј­не по­тке у
овој књи­зи је­сте су­бјект ко­ји се на­кон свих ду­хов­но­и­сто­риј­ских ло­мо­ва вра­ћа у сре­ди­
ште кру­га ко­је се ши­ри ка спо­ља­шњо­сти или ка уну­тра­шњо­сти. Та екс­тен­зи­ја сре­ди­шта
ка спо­ља и ка уну­тра, у за­ви­сно­сти од до­ми­нант­ног ду­ха епо­хе, ка­ко нам по­ка­зу­је Жорж
Пу­ле, сво­је ду­хов­но-по­ве­сно упо­ри­ште има у нео­пла­то­ни­зму, ре­не­сан­си и ро­ман­ти­зму.
Ту се ис­по­ста­вља тач­ном пре­ми­са да је свет „ши­ро­ко по­ље ко­је чо­век пре­пла­вљу­је
сво­јим при­су­ством“. Ра­ди се, на­и­ме, о кру­жном рас­цве­та­ва­њу људ­ског ми­кро­ко­смо­са,
те о по­бе­ди су­бјек­тив­но­сти као ме­ри ства­ри. Јер, „сва­ка ду­ша је тач­ка ра­ста, зрач­но

181
сре­ди­ште ко­је тво­ри вла­сти­то кру ­жно де­ло­ва­ње. Она у се­би по­тен­ци­јал­но са­др­жи
све, она је све. Али тај по­тен­ци­јал­ни то­та­ли­тет она тре­ба да раз­ви­је и оства­ри“. То је
она Па­ска­ло­ва „тач­ка ко­ја се сву­да по­ме­ра“, као ка­мен­чић ба­чен у во­ду ко­ји ши­ри та­
ла­се. То је она ро­ман­ти­чар­ска те­жња ја­ког ду ­ха-сре­ди­шта да кре­не у тра­га­ње за не­
по­зна­тим кру­гом, ко­је је бес­ко­нач­на пе­ри­фе­ри­ја ствар­но­сти, а ко­је све вре­ме на­слу­
ћу­је из­вор. То по­ка­зу­је да су­бјек ­тив­ност, прем­да све­про­жи­ма­ју­ћа, ни­је инерт­на. „У
ду­би­ни ње­го­ве цен­трал­но­сти нео­пи­си­во се ме­ша­ју тај­на ње­го­вог вла­сти­тог би­ћа и
тај­на Бо­га ко­ја је са њом по­ве­за­на. По­ву­ћи се у сре­ди­ште не зна­чи, да­к ле, од­ре­ћи се
це­ло­ви­тог по­сто­ја­ња, осу­ди­ти се­бе на је­дан ума­њен жи­вот, већ, [...] вра­ти­ти се пр­во­
бит­ним сна­га­ма, црп­сти на из­во­ру.“ А људ­ско би­ће, пре­ма Пу­леу, раз­ви­ја се као ства­
ра­лач­ко на­че­ло, „‘ис­пу­шта­ју­ћи исто­вре­ме­но из се­бе не­бро­је­но и не­пре­су­шно мно­штво
зра­ко­ва’. Сва­ки час у жи­во­т у, сва­ко ме­сто, ма ко­ли­ко би­ло си­ћу­шно, ако га ис­пу­ни и
нај­ма­ње при­су­ство, по­ста­је сре­ди­ште зрач­не енер­ги­је ко­ја, ка­ко ка­же Сен-Мар­тен,
‘ра­сте исто­вре­ме­но и у свим прав­ци­ма; за­у­зи­ма и ис­пу­ња­ва све де­ло­ве сво­је пе­ри­фе­
ри­је’“. То је та „зрач­на цен­трал­ност ми­сли“, бес­ко­нач­на моћ екс­пан­зи­је, не са­мо ког­
ни­тив­ног, већ и ум­ног, сен­зу­ал­ног и ну­ми­но­зног ко­ју Да­ни­лов пе­ва и о ко­јој пе­ва.
Пе­сник је да­к ле и сре­ди­ште и круг ко­ји се дво­стру­ко, вр­тло­жно кре­ће, иза­зван спољ­
ном ствар­но­шћу, с јед­не, и уну ­тра­шњом има­ги­на­тив­ном по­тре­бом ши­ре­ња, с дру­ге
стра­не. Он по­сто­ја­ње об­ујм­љу­је сво­јом моћ­ном су­бјек­тив­но­шћу, сво­јим де­ло­твор­ним
ин­ди­ви­ду­а­ли­змом. Да­ни­ло­вљев вр­тлог се оспо­ља­ва ка­ко на пла­ну кре­та­ња су­бјек­та,
та­ко на пла­ну ме­та­фо­ре, пе­снич­ке ме­ди­та­ци­је или це­ле пе­снич­ке сли­ке.
Иза­зов за кон­тем­пла­тив­но тра­га­ње на­ла­зи­мо у пе­сми „Вр­тлог“, у ко­јој је пред­ста­
вљен фе­но­мен са­мо­у­би­ства ска­ка­њем с мо­ста у вр­тлог ре­ке. Су­бјект иро­нич­но од­го­
не­та сми­сао та­квог чи­на: „Са­мо мр­тви мо­г у ви­де­ти го­лу зби­љу – / то­ну у но­ћи као
ки­по­ви све­та­ца. // Ка­кав спек­такл! Ка­ква до­бро оба­вље­на тран­сак­ци­ја с ни­шта­ви­лом!“
Пре­ме­шта­ње те­мат­ског сре­ди­шта са спо­ља­шњег на ин­ди­ви­ду­ал­ни план до­га­ђа се у
пе­сми „Пси но­ћу ла­ју на ка­ра­ва­не“. Про­јек­ци­ја сим­бо­лич­ког су­и­ци­да услед „тач­ног
без­на­ђа“ од­и­гра­ва се већ у пр­вом сти­х у: „Ба­цам се с вр­ха хри­ди­не.“ Јер, су­бјект отво­
ре­но про­го­ва­ра о свом дрх­та­њу над по­се­дом ис­к у­ства, по­пут та­ла­са, др­же­ћи се чвр­
сто за по­зи­ци­ју цен­тра, ко­ју је осво­јио, ко­ја му је по­зна­та, док те­ло де­во­ја­ка по­ста­је
она гра­ни­ца до ко­је пе­снич­ки тре­ба до­ско­чи­ти, ко­ју тре­ба при­сво­ји­ти, за но­ву пе­снич­
ку по­зи­ци­ју. За­вр­ше­так љу­бав­не при­че у пе­сми „Ам­бис“ ука­зу­је на бив­с тво­ва­ње у
за­јед­нич­ком цен­тру дво­је љу­бав­ни­ка, ко­ји се на­кон љу­бав­ног бро­до­ло­ма, це­па­ју и
одва­ја­ју ка сво­јим пе­ри­фе­ри­ја­ма, ка но­вим цен­три­ма сво­је ег­зи­стен­ци­је. Пе­сник бол­ну
исти­ну рас­ки­да, као це­па­ња јед­ног сре­ди­шта, по­др­жа­ва са сто­ич­ким ми­ром: „Сва­ко
сам ку­је ти­ши­ну у ду­пљи свог те­ла.“ Но, ипак не ра­ди се о раз­два­ја­њу од Дру­го­сти.
Ро­ман­ти­чар­ско рас­та­ка­ње ко­је оста­вља пра­зни­ну до­ча­ра­но је тран­ссим­бо­ли­стич­ки
оме­ђе­ном пе­смом „Ве­ли­ке су пу­сте ду­ше“, ко­ја пред­ста­вља и ин­тер­тек­сту­ал­ну ко­ре­ла­
ци­ју са пе­смом „Ве­ли­ке су пу­сти­ње“ Фер­нан­да Пе­сое. Јер, „у пу­стим ду­ша­ма / су пу­сти­ње
и но­ћи над пу­с ти­ња­ма: у пу­с тим / ду­ша­ма су оне са­ме јер не­ма­ју с ким по­де­ли­ти /
из­о­би­ље ни­шта­ви­ла“. А хи­по­ста­зи­ра­на пу­ста ду­ша је­сте из­вор и ис­ход пу­та­ње су­бјек­
та ко­ји ипак те­жи из­ла­ску из сво­је там­ни­це: „тек у пу­стој ду­ши сти­гао си та­мо ода­к ле
си кре­нуо“. Овај ре­вер­зи­би­лан про­цес по­ка­зу­је да чо­век од се­бе не мо­же по­бе­ћи где

182
год да се за­пу­тио. Ро­ман­ти­чар­ску че­жњу за над­ис­ку­стве­ним спо­зна­њи­ма и за из­ла­ском
из сво­га „ја“ вер­но пре­но­си пе­сма „Да­ле­ки то­пли про­зо­ри“. Пе­сник отва­ра пи­та­ње
по­сто­ја­ња Бо­га, ко­је ће у пе­снич­ким ме­ди­та­ци­ја­ма „Имаш ли и ти не­ког ко­ме ћеш се
ис­по­ве­ди­ти?“, „Чу­вар ста­да“ и „При­чам сво­јој кће­ри при­чу“ про­ду­би­ти и са пе­снич­ке
сли­ке про­ши­ри­ти на це­лу пе­сму.
У окви­ру по­е­ти­ке за­па­зи­ће­мо то се­ман­тич­ко по­ме­ра­ње са та­ла­са као екс­пли­ка­ци­је
ми­са­о­но-има­ги­на­тив­них стру­ја о чо­ве­ко­вом иден­ти­те­т у (по­нај­пре у те­мат­ско-мо­тив­
ском оп­се­гу и кон­струк­ци­ји об­ли­ка ко­ји је ве­зан за Бе­о­град), до вр­тло­га као фе­но­ме­
на ко­ји на­ста­је уз­бур­ка­ва­њем кон­тем­пла­тив­ног то­ка или су­да­ром опреч­них ми­са­о­них
си­ла. За­то је пе­сник „лу­ди во­до­пад“, онај ко­ји пред­ста­вља сло­бо­дан пад ре­чи и ми­сли,
иза­зван про­ме­на­ма у еле­ва­ци­ји ре­ље­фа ствар­но­сти. Упра­во се у ци­к лу­су ко­ји но­си
овај на­слов соп­ство нај­ви­ше пре­и­спи­т у­је, сме­њу­ју се та­ла­си и вр­тло­зи и ре­не­сан­сно
и ро­ман­ти­чар­ско по­и­ма­ње сре­ди­шта. Пе­сник ће у екс­к ла­ма­тив­ном за­но­су за­пи­са­ти
сво­је спа­со­но­сно са­зна­ње: „Кад то­нем све от­кри­јем / У Ве­не­ци­ји не­ма во­де!“
А то се­ље­ње уну ­тар сре­ди­шта, от­кри­ва­ње ду­би­на соп­стве­не лич­но­сти, ко­јем је
склон ре­не­сан­сни и ро­ман­ти­чар­ски пе­снич­ки дух, нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­је су да­те у
пе­сма­ма: „Се­о­бе по­роч­ног си­на“ и „Се­о­бе ру­жа“. Се­о­бе су­ге­ри­шу по­ме­ра­ње сре­ди­шта
са­мо­спо­зна­је, од­но­сно кру­жног кре­та­ња око сре­ди­шта, у има­ги­нар­ном про­стран­ству
ко­је је те­ко­ви­на су­бјек ­тив­но­сти ре­не­сан­се, а ко­ја је сво­ју пра­ву апо­ло­ги­ју до­би­ла у
ро­ман­ти­зму. Пе­сник ве­ли: „Не мо­гу по­ста­ти не­за­ви­сан од се­о­ба / ко­је се већ ду­го од­
ви­ја­ју уну­тра“, а по­том: „да­ле­ко од исто­ри­је од­ви­ја­ју се мо­је се­о­бе, оне су у ме­ни са­мом,
ва­ни их ни­ка­да ни­је би­ло.“ У пе­сми „Се­о­бе ру ­жа“ при­ме­ћу­је­мо екла­тант­ну при­ме­ну
зра­ка­сте екс­пан­зи­је енер­ги­је цен­тра на при­ме­ру ме­та­фо­ре ру­же ко­ја све­до­чи не­по­
крет­ност све­та. Ру ­же су де­вој­ке ко­је уз по­моћ ве­тра ши­ре ми­рис и свет об­ујм­љу­ју
со­бом и до­ка­зу­ју веч­ну исти­ну о чо­ве­к у.2 Али пу­пољ­ци се отва­ра­ју и ду­бо­ко уну ­тра
(„Ју­тар­ња пе­сма са же­ле­знич­ке ста­ни­це у По­же­ги“).
Фла­гран­тан при­мер кре­та­ња од сре­ди­шта ка пе­ри­фе­ри­ји пред­ста­вља пе­сма „Де­
вој­ке у ла­ким па­муч­ним ха­љи­на­ма“. На по­чет­ку го­вор­ни су­бјект одр­жа­ва ди­стинк­ци­ју
из­ме­ђу ја-сре­ди­шта и пе­ри­фе­риј­ског не-ја, ко­ји пред­ста­вља­ју де­вој­ке у лет­њим па­
муч­ним ха­љи­на­ма. Но, иза­зван ле­по­том, ко­ја је са­да, на­су­прот оној на­слу­ће­ној у пе­сми
„Да­ле­ки, то­пли про­зо­ри“, тран­спа­рент­на и при­сут­на, с ове стра­не кру­га, а ко­ја је искон­
ска јер по­сто­ји „от­ка­ко се свет за­љу­љао“, сре­ди­ште мо­ра да кре­не у то кон­тем­пла­тив­
но-лир­ско ис­ку­ство при­бли­жа­ва­ња пе­ри­фе­ри­ји, у овом слу­ча­ју, то чи­ни та­ко што пе­ри­
фе­ри­ју при­зи­ва се­би. У том про­це­су схва­та да је до­шло до за­ме­не сре­ди­шта, и да су
де­вој­ке оно нео­сво­је­но по­крет­но сре­ди­ште ка ко­јој се не­по­крет­на пе­снич­ка мар­ги­на
мо­ра устре­ми­ти, јер „оне су ве­тар ко­ји иде да­ље / оста­вља­ју­ћи иза се­бе пра­зни­ну да
нам / уз­вра­ти за­гр­љај.“

2 Го­то­во иден­тич­ну сли­к у на­ла­зи­мо код Ви­ље­ма Блеј­ка у пе­сми „Мил­тон“: „Опа­жаш да цве­то­ви

сво­је дра­го­це­не ми­ри­се ис­пу­шта­ју / и ни­ко не зна ка­ко из та­ко ма­лог сре­ди­шта из­ви­ре то­ли­ка
сласт, / За­бо­ра­вља­ју­ћи да у том сре­ди­шту веч­ност вра­та сво­ја отва­ра.“ [...] Или у пе­сми „Пред­
зна­ци не­ви­но­с ти“: „Ви­де­ти свет у зрн­це­т у пе­ска / И ви­де­ти у цве­т у не­бе­ска про­с тран­с тва /
Др­жа­ти бес­ко­нач­ност на дла­ну / И веч­ност у јед­ном жи­вот­ном ча­су.“

183
 Упра­во за­то што је (на­кон мо­дер­ни­стич­ке пе­снич­ке ег­зи­стен­ци­је, ко­ре­спон­дент­не
ра­сре­ди­ште­ном ду­ху епо­хе), у из­но­ва из­гра­ђе­ном сре­ди­шту ства­ри и за­то што је от­крио
ну­ми­но­зно по­ре­к ло сво­је пе­снич­ке ег­зи­стен­ци­је, у вр­тло­гу ко­јим по­к у­ша­ва да је уце­
ло­ви, су­бјект се мо­ра пи­та­ти о Бо­гу као оном ко­јем је ре­не­сан­сна и ба­рок­на тра­ди­ци­ја
од­ре­ди­ла ме­сто сре­ди­шта свих сре­ди­шта, чак и чо­ве­ко­вог. Тај екс­пли­цит­ни ди­ја­лог
из­нет у пе­сма­ма „Имаш ли и ти не­ког ко­ме ћеш се ис­по­ве­ди­ти?“, „Чу­вар ста­да“, те­жи
ан­тро­по­мор­фи­за­ци­ји Лич­но­сти, тра­ве­сти­ји ис­по­вед­не мо­ли­тве, он­то­ло­шко-гно­се­о­
ло­шкој ин­вер­зи­ји ко­ја је мо­дер­ни­стич­ко тре­ти­ра­ње те­ме, а ов­де по­сле­ди­ца све­сти о
сло­бо­ди из­бо­ра, ко­ја је дра­ма, али и кон­се­квен­ца ро­ман­ти­чар­ски его­цен­трич­не пер­
спек­ти­ве, пре­ма ко­јој све по­ла­зи од су­бјек­тив­не про­јек­ци­је ства­ри, чак и Бож­је при­
су­ство и об­ја­ва. Су­бјект је у пе­сми „Имаш ли и ти не­ког ко­ме ћеш се ис­по­ве­ди­ти?“ сав
окре­нут Бож­јој ин­стан­ци и бла­го­на­кло­но јој се обра­ћа, раз­го­ва­ра­ју­ћи, при том, са соп­
стве­ним стра­хо­ви­ма и же­ља­ма. Пе­сма „Чу­вар ста­да“ ба­ви се он­то­ло­шким пи­та­њи­ма
ко­ја по­ла­зе из осво­је­ног сре­ди­шта и ин­верз­но ука­зу­ју на спо­зна­ње про­на­ђе­ног Бо­га
у са­мом су­бјек­т у. Ту се епо­хал­на по­е­тич­ко-иде­о­ло­шка ми­гра­ци­ја за­вр­ша­ва.
У кон­тек­сту освр­та­ња на ге­не­ра­циј­ске ди­хо­то­ми­је ко­је им­пли­ци­ра­ју про­ме­ну жи­
вот­них све­то­на­зо­ра и ду­хов­них упо­ри­шта у ци­к лу­су „На­ша де­ца“, су­бјект ће при­ли­ком
обра­ћа­ња сво­јој кће­ри у пе­сми „При­чам сво­јој кће­ри при­чу“, ука­за­ти на по­сто­ја­ње
сре­ди­шта као на ону Исти­ну ко­ја је не­по­бит­на и до ко­је је соп­стве­ним ис­к у­ством до­
шао. Њен ме­та­фи­зич­ко-гро­теск­ни ан­ти­под као до­каз по­сто­ја­ња Бо­га би­ће стра­ши­ло,
а отац је онај ко­ји не­ја­ко де­те шти­ти од Иро­до­вог по­гро­ма, то јест од свих за­ла овог
све­та. Кључ­но ис­к у­ство, ср­це са­мо­спо­зна­ња цен­тра, од­и­гра­ва се, ме­ђу ­тим, у пе­сми
„Мо­је гроб­но ме­сто“: „у ме­ни има пу­сто ме­сто на ко­је / оста­ре­ли ор­ло­ви од­ла­зе уми­
ра­ти, спо­знав­ши / у сво­јим ди­ја­мант­ским мо­зго­ви­ма / да ни­шта од овог све­та ни­је
на­ше.“ То ме­сто је окри­ље, уто­чи­ште и мир; оно је очи­шће­но од пр­љав­шти­не ре­чи
сва­ко­дне­ви­це, оно је сме­ште­но у ну­три­ни би­ћа. То пе­снич­ко би­ће је у Да­ни­ло­вље­вом
пе­снич­ком цар­ству ко­је је ма­гиј­ски ли­рич­но, скло­но пре­ру­ша­ва­њи­ма и про­ме­на­ма
об­ли­ка, па га су­сре­ће­мо као ри­бу, ор­ла, га­вра­на, пса на не­ко­ли­ко ме­ста, итд.
Јед­на од до­ми­нант­них си­ме­три­ја вр­тло­га ис­по­ља­ва се на пла­ну про­ми­шља­ња пе­
снич­ког ства­ра­ла­штва и упо­шља­ва­ња је­зи­ка, али и ко­ре­спон­ден­ци­је ка­ко из­ме­ђу
ре­чи и ми­с ли, та­ко и из­ме­ђу по­е­зи­је и ствар­но­сти: „Нај­тач­ни­је ре­чи из­го­во­ри­ле су
сен­ке“, „Сун­чан дан је та­ко ре­чит, али ћу­тљи­ве / сен­ке има­ју по­след­њу реч“, „Као кр­
ти­ца, ко­пам ход­ни­ке у је­зи­к у; / тек по­не­кад иза­ђем на ва­здух, дрх­тим, / рас­тр­зан сам,
и то је је­ди­но ста­ње / у ко­јем сам су­ве­рен.“ У Да­ни­ло­вље­вој пе­снич­кој ко­смо­го­ни­ји
за­ти­че­мо осо­бе­ну сум­њу у мо­гућ­ност је­зич­ког из­ра­жа­ва­ња истин­ског пе­снич­ког осе­
ћа­ња и на­у­ма: „Ре­чи су пре­сла­бе за оно што им се по­ве­ра­ва.“ Ипак, су­бјект/пе­сник има
ре­чи ко­ји­ма би опи­сао сво­је „тач­но без­на­ђе“. Сре­ди­ште у ко­јем оби­та­ва пе­снич­ки
са­мо­све­стан го­вор­ни су­бјект до­жи­вљен је као ка­вез: „по­че­так и крај не ста­ју у веч­ност,
не­го у ка­вез“, ту­нел, у ко­је чо­век од­ла­же се­бе, као оно ме­сто ода­к ле из­ви­ру ре­чи ко­је
не до­при­но­се за­вр­шни­ци, тач­ној ар­ти­к у­ла­ци­ји оно­га што је про­о­се­ћа­но и до­жи­вље­но
пре пе­сме. А не­ма стр­пље­ња да бо­ра­ви у не­вер­бал­ној изо­ла­ци­ји. Ње­му су ре­чи нео­
п­ход­не да би мо­гао пе­снич­ки да ста­ну­је. Али оно што ра­би у свом ис­к у­ству су „олов­не
ре­чи“, као оне ко­је при­па­да­ју сва­ко­дне­ви­ци и ко­је су за­бо­ра­ви­ле сво­је сим­бо­лич­ко и

184
сли­ков­но по­ре­к ло, па не мо­гу уз­диг­ну­ти оскуд­ни ово­стра­ни он­то­ло­шки пеј­заж у ко­јем
је пе­сник при­ну­ђен да жи­ви.
Али­је­на­ци­ја су­бјек­та у озна­чи­те­љу се до­га­ђа услед опред­ме­ћи­ва­ња, ожи­вља­ва­ња
ре­чи и је­зи­ка, ко­ји по­ста­ју­ћи за­себ­ни ен­ти­те­ти, за­до­би­ја­ју сво­је те­ло и сво­ју во­љу: „Не
ра­дим с ре­чи­ма, ја се од њих чи­стим. / Пи­шем за­то да се не уз­но­сим из­над дру­гих.“
Али је­зик као мем­бра­на по­е­зи­је, као пре­но­сник пе­снич­ког на­дах­ну­ћа, ни­је до­вољ­но
ис­ка­зив за по­сто­ја­ње са­мог су­бјек­та и све­та ко­ји се у ње­му до­га­ђа: „Ни­ко та­ко не сте­
же у за­гр­љај као / не­из­го­во­ре­не ре­чи!“ („За­што пе­сма не­ма ре­чи“). И упра­во у то­ме се
кри­је по­е­тич­ка де­тер­ми­нан­та и лир­ска дра­ма Да­ни­ло­вље­вог пе­ва­ња ко­ју до­след­но
по­др­жа­ва и у овој збир­ци пе­са­ма „ока­сне­ли по­глед“ и „име­но­ва­ње оног што се опи­ре
ре­чи­ма“. У то­ме ле­жи гно­се­о­ло­шки па­ра­докс – у не­по­бит­ном по­ве­ре­њу у је­зик пе­снич­
ка зеб­ња у ње­гов он­то­ло­шки и гно­се­о­ло­шки по­тен­ци­јал. Да­ни­лов по­к у­ша­ва да кон­
фи­гу­ри­ше пе­сму ка­ко упо­тре­бом ства­ри из скла­ди­шта при­су­ства, та­ко и оних ко­је су
скло­ње­не, сме­ште­не у од­су­ство: „Ре­чи су ту да их ни­ко не ви­ди и не чу­је. / Из­ме­ђу нас
ћу­та­ње бр­зо ме­ња об­ли­ке, / ни­кад не по­ста­ју­ћи глас“ („За­што пе­сма не­ма ре­чи“). Пе­
сник афир­ми­ше те­ле­сност ре­чи; ре­чи и те­ла су из­јед­на­че­ни ра­ди из­бе­га­ва­ња гра­ни­ца
оту­ђе­ног је­зи­ка и кјер­ке­го­ров­ски дрх­те у оску­ди­ци ег­зи­стен­ци­је: „Дрх­те­ћа на­ша те­ла
и ре­чи – то је исто. // Ка­ко се те­ла отва­ра­ју / јед­но дру­гом, та­ко се ре­чи на па­пи­ру /
сми­ру­ју од дрх­та­ња.“
По­е­зи­јом се до­зи­ва­ју и ва­ни­ску­стве­ни про­сто­ри, тран­сцен­ди­ра се из јед­не ег­зи­
стен­ци­је у дру­г у, на­слу­ће­ну, нео­пи­пљи­ву. И прем­да све­стан да не мо­же­мо спо­зна­ти
шта за­и­ста сто­ји иза ре­чи („Ју­тар­ња пе­сма са же­ле­знич­ке ста­ни­це у По­же­ги“), Да­ни­лов
све­ча­но на­пу­шта пи­та­ње мо­же ли се по­е­зи­јом ство­ри­ти и спо­зна­ти свет, јер но­си онај
те­рет ко­ји има и осе­ћа да је по­е­зи­ја је­ди­но уто­чи­ште, сре­ди­ште ег­зи­стен­ци­је под ко­
је му се ва­ља скло­ни­ти.
Па­ра­диг­ма­тич­на пе­сма за про­ник­ну­ће у Да­ни­ло­вљев ау­то­по­е­тич­ки све­тон­зор је­
сте „Орао и де­те, или шта ми је на са­мр­ти ре­као отац“: „Не­ма на­чи­на да се ја­сно ка­же
оно што се / же­ли ре­ћи, ни­шта не јем­чи све­моћ је­зи­ка. / За­то не учи од Хе­ге­ла, већ
слу­шај сен­ке, / је­ди­но оне су спо­зна­ле не­што.“ Су­бјект је на ис­к у­стви­ма пе­снич­ке тра­
ди­ци­је на­у­чио на ко­је те­ме ва­ља упо­шља­ва­ти ре­чи, а ко­је ва­ља из­бе­га­ва­ти, ка­ко га
сам пе­снич­ки је­зик не би из­не­ве­рио. А упра­во су ре­чи оне сен­ке, оно жу­ђе­но Дру­го,
ка ко­ме у свом по­к у­ша­ју Це­ло­го­ва­ра (Who­le­spe­ak) – ка­ко га фор­му­ли­ше ау­стра­лиј­ски
пе­сник Лес Ма­реј – ин­к ли­ни­ра пе­снич­ка свест, јер у ти­ши­ни ре­чи ле­жи он­то­ло­шка
си­гур­ност у ко­јој, пун за­слу­га, ста­ну­је пе­сник.

* * *

На кон­цу, лек­сич­ко, сли­ков­но и пе­снич­ко бо­гат­ство пе­снич­ке књи­ге Си­ме­три­ја

вр­тло­га, као и све­у­к уп­не књи­жев­но­сти Дра­га­на Јо­ва­но­ви­ћа Да­ни­ло­ва сво­ју илу­стра­
ци­ју и аде­ква­тан чул­но-ду­шев­ни ана­ло­гон за­до­би­ја у све­чар­ском и га­стро­ном­ском
до­ме­ну жи­вље­ња. На­и­ме, ка­да чи­та­мо Да­ни­ло­вље­ва де­ла, би­ло да су у пи­та­њу по­е­
зи­ја, ро­ма­ни или есе­ји, има­мо ути­сак као да се на­ла­зи­мо на пра­знич­ној го­зби; да је
пред на­ма огром­на ша­ре­на тр­пе­за, на­лик швед­ском сто­лу, пу­ном ра­зно­ра­зних ђа­ко­

185
ни­ја ко­ји­ма нас до­ма­ћин услу ­жно ну­ди. Оби­ље је пр­ва асо­ци­ја­тив­на реч ко­ју наш
до­жи­вљај при­зи­ва у свест. Оби­ље осе­ћа­ња, ми­сли, ре­чи, чул­них сли­ка, бо­ја. И ми се
ште­дро го­сти­мо. И ко­ју год реч, фра­зу или пе­снич­к у сли­к у да оку­си­мо, сва­ка је уку­сна
и на­шем тр­бу­х у ла­ка. Мо­гли би­смо де­гу­сти­ра­ти од сва­ке вр­сте је­ла, од сва­ке бо­је, ко­
ли­ко год да смо ина­че про­би­тач­ни. А Да­ни­ло­вље­ва ме­ло­ди­о­зност, звуч­ни рас­по­ред
и се­ман­тич­ка за­вр­шни­ца по­ста­је фи­но цр­ве­но ви­но ко­јим за­ли­ва­мо оку­ше­не по­ет­ске
спе­ци­ја­ли­те­те. И ко­ли­ко је у по­чет­к у та пе­снич­ка ме­ло­ди­ја про­зрач­на и ла­га­на, на­лик
Шу­бер­то­вој раз­и­гра­ној сим­фо­ни­ји, то­ли­ко је она осно­ва тог ви­на ко­ја оста­је на неп­
ци­ма ко­ји ми­нут на­кон што сви уку­си и до­жи­вља­ји про­ђу, онај еле­мент ко­ји чи­ни то
ви­но и ту књи­жев­ност осо­бе­ним, на­лик Ба­хо­вом фу­га­ма, фан­та­зи­ја­ма или пре­ли­ди­ма
за ор­гу­ље. А у њи­ма се са­жи­ма ис­к у­ство ду­хов­ног и све­тов­ног, ну­ми­но­зног и про­фа­
ног, по­е­зи­је ко­ја зна­чи ства­ри и жи­вот ре­чи.

186