Стари градски слуга Ћоркан више није имао снаге за то.

Следи дигресија у којој се

описује Ћорканова смрт. Угасио се, стар и испоштен, седећи на једном зиду изван
града. Сахранили су га по муслиманском обреду. Већ сутрадан по Ћоркановој
сахрани Прелац се прихватио да поубија све варошке псе-луталице и због тоја је
постао омражен. Дечак, чији стриц је општински потпредседник, често одлази у
зграду општине, и једном таквом приликом осмотрио је како Прелац убија псе. И
запамтио је једну епизоду у којој пас, бранећи се, уједе Прелца. Та слика прати га
и узнемирава, чак ни Милино присуство не смирује његов немир. Плаши се
Прелца, који наставља да ради свој посао, и свако вече се опија. И тако буде све
до једног дана када ће дечак поново видети Прелца, али мртвог. Пијани Прелац
се, наиме, несрећно оклизнуо, пао са високог бедема и удавио се у набујалој реци.