Добрица Ћосић

ГРЕШНИК
роман

БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧКО-ГРАФИЧКИ ЗАВОД

1985.

MMXVII
„Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој…“
Јеванђеље по Матеју
 1

Из мрака сручише помије на Ивана Катића, вичући:

Троцкистички гаде! Шпијунчино! Издајицо! Чију истину ти браниш?
Под светлошћу уличне сијалице, Иван Катић престрашен зури у таму
дворишта студентске мензе: не распознаје им лица, а неодољиво, јаче од
свега у себи, жели да их види.
Она двојица што су га прекјуче пратила од „Лондона“ до Славије газећи
му пете, псовала мајку буржујску и троцкистичку − „Сатрећемо те,
шпијунчино!“ − имала су лепа и чедна дечачка лица, што га је толико
постидело да је скинуо наочаре и тако се пред њима и светом склонио у
сумаглицу своје рожњаче. А ономе што му је пре десетак дана пред
Академијом забрундао − „Бандо, фашистичка!“ − због тамних наочара и
великих бркова није видео ни очи ни израз лица, али га је тај неким
распуклим гласом налио страхом да неколико дана није излазио из куће.
Нешто меко пљусну га по наочарима, смаче их и разли му се лицем. Он
подиже и рашири руке:
То је недостојно вас, младићи!
Против кога недостојно, провокатору! Не глуми Исуса, Јудо! Није те
срамота да газиш земљу! Лажове!
Не вичите, не псујте! Приђите да људски разговарамо.
Грохотан смех. Звиждуци.
Некима међу вама, ја сам до јуче био професор.
Ово ти је људски одговор, троцкисто!
Тај га из близине погоди у чело нечим меким. Лицем му се слива смрад
и грохот смеха. Обриса рукавом ту киселу лепљивост и не саже се да
потражи наочаре: нису му више потребне. Погружено и тетурајући се пође
усковитланим сенкама и светлостима уз Бирчанинову ка кући, праћен
церекањем и повицима:
Жали се Жиду и Троцком! Жали се Даладјеу и Чемберлену! За колико су
те купили, издајицо!
Застаје и окреће се, жели да види то женско лице које пита за цену
његове издаје. Можда је то она иста која му је пре десетак дана у
анонимном писму написала: „Издао си и мајчине кости у Албанији“. У
гомили која из таме урла на њега не види ту која га најболније погодила, па
покуша да пожури кући, али се спотаче о ивичњак плочника и паде од вике
и смеха. Не би одмах ни устао да не зачу бат цокула и повике:
Жандари! Видите ли сад ко брани шпијунчину? Бежимо ка Славији,
другови!
Жандарм му поможе да устане:
Јесу ли вас повредили господине? Зашто вас гоне ови мангупи?
Хвала, могу сам. Нису ме повредили, сам сам пао. Молим вас, све је у
реду, не треба ми помоћ. Спотакао сам се и пао, а дечацима смешно, знате.
Не зна где да се склони: притрчава му Милена:
Шта су ти урадили ови безумници? Је ли ти то крв иза ува?
Није ми ништа, Милена, не вичи, молим те! Пусти ме, пусти, сам ћу! −
одмахује рукама док се она не повуче у сенку. Само Растко, само деца да га
сада не виде.
Некако погоди своју капију, која га звоњавом прибра да чује
заустављање аутомобила за собом: шта ће ако је ујак Најдан са говором за
банкет? Како сада да му пише о аутомобилизму и будућности? Припи се уз
баштенски зид у таму туја и осети да се сав тресе: они дубоко верују да је
издајник, зато га тако и мрзе.
Таштин љубавник Бошко Марковић у шареној одећи и са црвеним
шлемом на глави, протрча ка осветљеној веранди. Лакну му што није
Најдан Тошић и збуни га та чудна одећа, па протрља очи: можда су га ипак
повредили? Од размаза са лица − смрад. Са спрата куће разлежу се
одушевљени гласови његове деце и вриска таште Катарине: то је због
Бошка Марковића, који је дошао у костиму аутомобилисте-тркача. Треба
искористити њихову заокупљеност тркачем и неопажено се увући у кућу.
Згрчен под мокрином и смрадом, ушуња се у своју собу на спрату и
окрену кључ. У мраку, брзо се свуче, баци одећу уз врата, чаршавом са
кревета обриса лице и го, само у гаћама, седе на кревет: више никуд из ове
собе! Осветљена уличном сијалицом кроз прозор, мати га са портрета
гледа згрануто као онда кад се крајем августа 1914. вратио из Париза да
добровољно ступи у српску војску и рат. Затвори прозор и навуче завесу;
упали стону лампу.
 Одоздо, из приземља, где борави Вукашин са Миленом и њеним сином
Владимиром, грми најавни сигнал Радио-Лондона, а из таштине собе
узвици:
Ви сте права жуна! Цео Београд ће вам се смејати! Ви ћете бити
жалосно смешни на том првенству Европе, господине Марковићу! Ако сте
намерни да возите у тој жутој блузи, ја на трке нећу доћи!
Тихо куцање на врата и Вукашинов шапат:
Иване, отвори.
Шта сада хоће, он који се није попео на спрат откад се Катарина овамо
доселила? Ни када се са робије вратио, није хтео да се успне на спрат, него
је читаво поподне преседео у својој трпезарији, чекајући да он сиђе и
поздрави га. Како овакав да му отвори?
Куцање и шапат:
Сине, почео је други светски рат.
Ако је, оче! − викну.
Јутрос су Немци прешли пољску границу. Варшава је бомбардована и
сравњена − шапуће Вукашин.
Свеједно ми је! − виче.
Сиђи код мене да разговарамо.
Немамо о чему, оче!
Опет те напали они твоји, је ли? Е, мој Иване! Ко с ђаволом тикве
сади… Чекам те у трпезарији.
Од одеће смрди као у кафанском нужнику, а прожима га студ иако је у
соби запара. Затиснуо би постељином и прозор и врата да више не чује
људски глас; задавио би жену, ташту и тог аутомобилисту што се препиру
око плаве и жуте боје, а не може да се макне: тресу му се колена и дрхте
му руке и од мајчиног погледа са портрета. Зашто није скапао још у њеној
утроби? Зашто га ниједна болест није однела, толики куршуми и картечи
на Сувобору не убише га; ни у Нађмеђерском лагеру, кад се побунио. Зашто
није скочио кроз прозор Главњаче који је био отворен у оном кобном
сванућу, зашто за време бојкота на робији није себе уморио штрајком
глађу, зашто се није обесио на тераси прве ноћи по повратку са робије и
Верином одбијању да му дође у постељу? Шта је то у њему што и овако
понижено и попљувано хоће још да траје у овој јазбини од књига. И зар
може некаквом исповешћу да разјасни себе било коме, а поготову Богдану
Драговићу, члану Централног комитета Комунистичке партије, који је
клеветничким чланчићем нахушкао ону студентску руљу да га вечерас
полије сплачинама и заспе трулим парадајзима?
Огрће се креветским чаршавом, седа за сто, припаљује цигарету.
Испуши је па поче да чита:
Богдане Драговићу,
Када сам у Пролетеру прочитао твој чланак о мојој „подлој издаји наше
свете истине“, твој закључак да сам „типичан ситнобуржоаски
индивидуалист и декадент, који је дијалектиком својих неразрешивих
унутрашњих противуречности постао троцкистички гад, клеветник прве
земље социјализма и онда, сасвим природно и логично, сарадник
београдске полиције и агент француске обавештајне службе“, мени су,
ваљда од тог ударца маљем у потиљак, спале наочари. У измаглици невида
која се згушњавала, гушило ме осећање ништавила.
Не знам колико је времена прошло док сам напипао лупу, не наочаре, и
стао поново да читам „Маска је пала!“, дуго немоћан да се одвојим од
текста и потписа Б. Д., којим си иступио из илегалства и конспирације.
Ниси хтео псеудонимом да се потпишеш, како нико не би остао у
недоумици да сам ја, Иван Катић, издајник Партије и агент београдске и
француске полиције, јер то тврди главом и брадом Богдан Драговић, члан
Централног комитета, његов стари друг, најбољи пријатељ, зет, човек са
заједничке трпезе. И доиста, твоја тврдња постала је истина за све
београдске и југословенске комунисте и симпатизере партије, који су ми
објавили бојкот. Стари другови, кућни пријатељи, комунисти, окрећу главе
кад ме сретну, а ови млади, најреволуционарнији − пљују ме. Бојкотује ме
и мој сестрић, твој син Владимир, скојевац; бојкотује ме и мој братанац
Душан, Адамов син, који се одмах по појави Пролетера у Београду одселио
из наше куће да га ја не бих компромитовао.
И тако ће се „раскринкавањем“, клеветањем и пљувањем издајника И.
К., троцкисте и агента, бољшевизовати и калити млади комунисти и
застрашивати опортунисти и сапутници да не скрену са партијске линије и
не мисле својом главом. А ја ћу скончати по већ познатој шеми:
понижењима и насиљима можете и мене приморати да изјавим: Јесам
подлац и шпијун, као што су изјављивали стари и велики бољшевици на
московским процесима; могу и да се побуним против лажи и понижења,
може ме нагон самоодбране и освете преобразити у борца против вас. У
оба случаја ви ћете се осећати моралним и политичким победницима.
Потврдићу ваш закон: данас се мора бити с нама или против нас. Било како
да поступим, кад-тад бићу стрељан „у име монолитног јединства и срећне
будућности човечанства“.
Не желим да те ганем овом изјавом: једино што у овом свету нисам
очекивао, то је да ме ти прогласиш подлацем, издајником и шпијуном. За
то је морао да постоји велики разлог и у мени и у теби, Богдане. И то не
само онај циљ који оправдава сва средства; ради се о још нечем другом и
дубљем. Самим овим закључком не могу да те оправдам и несрећан сам
због тога: тим увиђањем не могу ни себе себи да објасним, јер биће, заиста,
да сам се ја некаквом дијалектиком унутрашњих и спољних супротности
довео у положај који те је приморао да ме жртвујеш свом „вишем циљу“.
Ја данас одиста више не знам шта сам људима. Најнеизвесније је у мени:
шта сам другима?
На зиду наше куће јутрос је освануо велики натпис: „Троцкистичка
јазбина!“ Тај натпис на нашој кући теби ће бити доказ да живимо у
револуционарном времену и да у Београду и твојом заслугом „незадрживо
нарастају револуционарне снаге“, како ти кажеш у твом директивном
напису „Маска је пала!“ Заблуда је то, и то кобна заблуда, пријатељу. Не, не
живимо ми у револуционарном времену, јер данас нико разуман нема
разлога за наду, без које нема револуције. Ово је само зло време. У Европи
умире слобода и дух, у Русији истина и нада света. Наступило је време
страха и мржње. Све је у питању, све је постављено наглавце. Неправда је
правда. Лаж је истина. Црно је црвено. Ко у то сумња, прогања се. Свима је
непријатељ онај који мисли, а највише људима који желе да промене свет.
Никоме данас није добро, па је много људи страсно запело да мења свет. И
чине то најлакшим средствима: лажима и убијањем.
Престаје да чита: дотле је то био почетак писма Богдану Драговићу.
Онда му је мисао скренула у нешто што личи на исповест грешног
сапутника. Овај ће почетак морати да измени. Али чему та разјашњавања
са собом, та раскопавања прошлости и правдања некоме? Шта уопште
значи његов случај према оном злочину, тежем од свих човекових за које
зна? Наставља да чита:
Можда је коб овог времена баш у немогућности да се разликују добри
од злих и виновници од жртава. Јер зло сада не носе само зли; зло носе и
добри и храбри. Можда највећа зла носе они који се боре за људску срећу.
Можда су од ових још гори они који то знају, па их из страха или из
најплеменитијих побуда помажу. Међу таквима видим себе и хоћу да
сагледам своју кривицу у самом њеном корену. Та ми је побуда изнад
налога савести. Зато и започињем да говорим нешто у шта одувек сумњам
да је мишљење вишег реда. То говорење о себи увек је говорење у своју
корист, чак и кад се исказује она „страшна“ и „тајна“ истина; то говорење о
себи је неизбежно усмерено против некога, а ја то не желим у овим
данима. У разлогу и смислу свих исповедања су страх од будућег и жеља за
спасењем, а ја поуздано знам да се не могу спасти. Такође, у свим тим
личним исказима садржано је и пуко моралисање и намера поучавања
потомака. Ја, међутим, немам ни жишку наде да моје искуство и моја
судбина могу иког да поуче и било каквом општем добру да послуже.
Таштину и себељубље, као побуде да говорим о себи, не могу да поричем;
остаје ми мука самосавлађивања са неизвесним исходом. Не успем ли,
нећу се због тога презирати више но што презирем свако друго лицемерје.
Па чему и коме онда ова исповест? Зашто се уопште бавим потрагом за
истином о себи? Да порекнем своју кривицу и докажем невиност пред
онима који данас пресуђују равнодушни према истини и правди, нећу
успети. Али ја не пристајем на њихов закон. Зар се није и Јов, тај тврди
верник кога ниједна Господња неправда није сломила, својом вером
побунио против неправди? И он је завапио да се гвозденом писаљком и
оловком у камен уреже његова истина за вечни спомен, верујући да ће
искупљење доћи макар над његовим прахом. Тај јововски, праисконски
нагон за правдом, нагон који полази из оног људског језгра што га зовемо
срцем и што је можда суштаственије но мисао одвојило човека од осталог
звериња, осећам и ја у себи, али без вере у искупљење, у правду која ће
доћи од будућности. Без Бога сам. А шта ћу кад у будућности коју сада
видим, не видим правду? И не знам шта је данас лакомисленије од вере у
будућност, поготову „разумну“, „правичну“, „срећну“. Страх ме је највише
оних који данас верују у будућност. Јер, своју веру потврђују лажима и
неправдом. А како ћу без неке вере чак и са собом да говорим о себи?
Може ли само то сазнање немоћи и бесмисла бити разлог говорења о себи
и чиме се онда може порећи „изворни грех“ мој и свих оних које ви,
бољшевици, охоло називате „сапутницима“?
Престаде да чита и потону у тугу. По законима у које верују комунисти
и револуционари борећи се за циљ који тражи главу и све у њој, који тражи
веру без сумњи, објективно он јесте издајник: њихова истина није више и
његова истина, или није цела, свеједно што ни истина њихових непријатеља
није његова истина, и ако је нешто од њихове истине − истина, она је само
по томе и његова. Како онда да разувери комунисте да његова издаја није
издаја? Или бар није само то. Бесмислени су такви напори. Одгурну од себе
хрпу исписане хартије. Највероватније не би је ни исписао да се није ово
догодило:
Кад је ујутру сишао у башту да испружи ноге и проветри главу, Милена
га загрлила са сузама у очима:
 „О, хвала Богу! Хвала Богу, Иване. Тата је срећан“.
„Од чега је срећан?“
„Сви смо срећни. И Вера и Владимир, сви смо се силно обрадовали кад
смо после толико година из твоје собе ноћас чули писаћу машину. А кад је
малопре Владимир по обичају звиждукао своје песмице, Вукашин га
изгрдио: „Ово није улица! Иван ради!“
Није имао срца да каже сестри: Иван не ради. Иван нема шта да ради и
нема за кога да ради. Помиловао је по њеној већ проседој коси и слагао:
„Покушавам нешто. Видећемо, сестрице“.
А био је сигуран да не може да ради нешто у чији смисао сумња изнад
својих могућности за самообману, неопходну сваком послу на хартији. Али
кад је увече, после скоро две и по године од повратка са робије, његова
разочарана и осветољубива жена први пут у спаваћици ушла у његову собу
и узбудљиво се завукла у постељу шапћући му да се свуче и угаси лампу, он
је неколико минута стајао сасвим збуњен. Шта се то догодило? Није му,
ваљда, дошла у постељу дозвана прошле ноћи лупом његове писаће
машине? Од повратка са робије, он је много пута узалудно молио и
преклињао да му дође, десетине ноћи преседео уз њен кревет пушећи,
чекајући да га позове. Остала је равнодушна и неумољива. А он је волео
све жешће, трпећи њену равнодушност, задовољан што може да је гледа,
што обедују заједно, што бар о деци разговарају, углавном само о деци.
Срећан да их има! Надао се да ће му једног дана ипак опростити обману и
вратити му се. Није му, ваљда, опростила робију и разочарање у њега само
због оних двадесетак реченица које је чупао из себе читаве прошле ноћи, а
чији садржај она и не слути? Зар му она због започињања некакве
исповести, нечег што личи на рад, после толико година поново постаје
жена? Шта она го сада воли у њему? Некаквог писца? Осећање
понижености брзо је сменило осећање кривице. Јесте, обмануо је. С
разлогом се разочарала, закључио је пре но што је угасио лампу и
свлачећи се увиђао да је, обузет политичким идејама и илегалним
пословима, њу много запоставио. Није ни разумео промене које су се
последњих година догодиле у њој; није осећао да је губи. Од ње, довољна
му је била њена лепота и присуство. Ниједна њена мана ту лепоту није
могла да угрози; ниједно њено нерасположење није му сметало. Тако до
његове робије. А по повратку са робије, она му није пружила могућност ни
да јој се диви, што је увек желела. Одлучно, чак и презриво, одбијала је сва
његова настојања да настави прекинуто и воли је онако како је волео. А
поред Вере, без обзира на њено понашање, другу жену није ни покушао да
заволи. Није могао. Како се без љубави до жене може доћи једино лажима
или новцем, неколико пута је прибегао куповању жене, јер је за тај циљ, по
његовом уверењу, новац много часније средство од лажи. Припио се уз њу
и узбуђен и ошамућен њеним голим телом, започео је своју исповест,
жељан искрености, поверења, потпуног предавања. Али, она га је
великодушним и страсним загрљајем онемогућила да говори.
А кад је око поноћи устала да пође у своју собу и пољубила га, рекавши:
„Иване, уморан си сада и немој, молим те, ноћас да радиш“. он је могао
истовремено и да се насмеје и да јаукне на тај брижни савет жене која је
његову ноћашњу срећу сасвим располутила једним својим покретом за
време грљења. Удишући мирис њене коже и новог парфема (од почетка
њихове љубави до његове робије употребљавала је један исти парфем који
су обоје волели), лежао је загледан у њу лепу и раскалашну док се грли са
њему непознатим, радоснија, много радоснија но са њим. И мислио је само
на оно њено блудно, први пут њему учињено што је у све ћелије његовог
пониженог тела крв дамарима разносила, паралишући га. Сетио се: некад
му је она шапутала да је силно узбуђује његова стидљивост. Веровао јој, па
је настојао да остане такав. Да она чини то што је њему учинила, требало
је да неког воли и жели више но што је њега икад волела и желела. Тај, од
другог мушкарца жељен и научен покрет, сада већ навика у којој ужива
заборављајући се, без које не може ни са њим, прави је, дакле, разлог
њеног непосећивања мужа робијаша! За две и по године апсе и робије,
његова обожавана жена, она иста Вера, студенткиња на Сорбони која се
због нечега занела њим па је уочи верениковог доласка из Београда
побегла у његов стан и у њему остала, та жена у чију верност до робије
никад није посумњао, на робији није га ниједанпут посетила. Од ње је
примио само неколико празних писама у којима га извештавала о деци и
тромбофлебиту своје мајке. О себи ни речи. Веровао је: ћерка славног
српског генерала, није поднела срамоту што је удата за човека који је
требало да постане бар професор универзитета, а он постао комунист и
отеран на робију због антидржавне делатности. Али сад је несумњиво шта
се с њом збило. Ко ли је тај што је утешио? Ко ли су ти? Ко је онај први? С
којим моћима је освојио? Како се то први пут догодило? За време његовог
робијања, из Милениних и њених причања, знао је да су их, сем Боре Пуба,
посећивали само неки стари пријатељи. Није смео ни у једног да сумња, а
сумњао је у све и не са мањом жестином но што је на робији сумњао.
Присећао се свих лепих и симпатичних мушкараца које је познавао и
сретао на београдским улицама; има много таквих с којима би Вера могла
да се грли. Приближава се рат, Београд постаје куплерај!
Попушио је пола паклице цигарета пре но што се из ужарене постеље
подигао, поражен и очајан, са намером да јој се освети. Огрнуо је ћебе и
стао да лупа по писаћој машини, с насладом тукући слова која су га
разрогачено гледала и видела му немоћ. Пред зору је исцепао папир
испуњен бесмислицама, као и увек згрожен својом љубомором, уплашен
тим падом. Ја, Иван Катић, љубоморни мужјак! До робије то није био. Био
је убеђен да то никад не може постати. Међутим, постао је у самици. У
самици се разболео љубомором. Зашто − то разумеју само робијаши,
самичари. Човек не зна себе, па је у стању и да се зачуди другима. При том,
љубав разуме једино несрећан у љубави. А несрећан у љубави, једини и зна
шта је љубомора, уверавао се. Таква размишљања нису му доносила
смирење.
Идуће ноћи наставио је да треска по машини, да у кући нико нема
миран сан, осветнички равнодушан на хистеричне протесте таште, те старе
„богомољке“, која има љубавника млађег од Вере. А куд би ћерка но за
мајком! Пишући о себи, понекад и несувисло, тражио је међу свим
познатим мушкарцима љубавника своје жене, оног зликовца и блудника
који је зажелео од ње да му учини оно што се њој толико допало да више
не може да се грли без тога. Тако је сву ноћ патио, много више због своје
љубоморе но због клевете у Пролетеру и партијског бојкота, гадио се
нискости те патње и тешио се што је освануо са досетком:
„Мали злочини чине се из користољубља и навике; велики злочини дела
су вере и убеђења. Само велики идеалисти чине велике злочине без кајања:
идеали их ослобађају гриже савести“.
Али, догађало му се и да осване са исписаном страном без иједне
разумљиве речи. Куцајући на машини сваке ноћи, успевао је код својих
најближих да поврати наду да није можда сасвим изгубљен, да ће на крају
ипак нешто написати и створити. Са том надом, као да се враћала и Верина
љубав, јер му је долазила у постељу скоро свако друго вече и у сваком
загрљају, само све раскалашније, чинила му оно своје љубавно умеће
научено од неког огрезлог у блуду. Није се усуђивао да је пита од кога,
иако је то жарко и болно желео. Стидео се своје жеље; стидео се њеног
стида; страх га било да је не увреди. И још се више плашио да тога
блудника не открије међу својим пријатељима. Замучило га нерешиво
питање: сазнати или не сазнати љубавника своје вољене жене? Идеолошка
разилажења с Богданом Драговићем и пријатељима, разочарања у Стаљина
и његову власт, у тим ноћима више му нису била највећа мука. Судбина
брачне постеље заклонила му судбину Европе и човечанства. Више,
огорченије, мрзи незнаног љубавника своје жене од свих нациста, фашиста,
од свих тирана на овом свету. Ничим, па ни патњом због партијског
бојкота, ни пониженошћу и стидом од пљувања партијаца и скојеваца на
јавним местима, није успевао да смири бол и бес своје мушке утробе. А он
је некад жарко веровао и у настајање „новог човека“!
Неколико ноћи куцајући на машини бесмислице и ништа, чекајући
Веру да му дође у постељу, доживљавао је и неку пријатност, једну чудну,
узбудљиву сласт љубавног понижења. Одувек је и без Достојевског знао да
сви такозвани пороци доносе ватрену насладу души. И сада се уверавао да
људе у пороке може заиста да води и страст за понижењем; нека мутна
жудња за болом који доноси једино понижење и „проживљени пад“. О свему
томе није се усуђивао да проговори са њом, као што се није усудио да свом
незнаном супарнику супротстави своју машту, те је све са Вером настављао
исто, свестан те обичности своје велике љубави којој је и мало много, којој
је и све мало, па је једноставно, као животиња, и свестан тога, увек хитао у
сам врх радости, без страха од краја, не осећајући потребу ни за једним
умећем, ни за једном речју којом се исказује неисказивост тела.
Својим ноћним куцањем на машини изазвао је још један неочекиван и
велики догађај: успео је да орасположи свог одавно унесрећеног и
ућуталог оца. Иако због Катарине, која се доселила код Вере чим је био
ухапшен, неће ни сада да се успне у синовљеву собу, тај неостварени
реформатор Србије и животом обманути моралист, некад сав усредсређен
на његову научничку и професорску каријеру, видео је у њему чак и
наследника филозофа Бране Петронијевића, а он једва стигао до
професора гимназије и три објављене прокомунистичке брошуре, дакле,
после петнаест година тај Вукашин Катић је можда први пут постао
задовољан сином. На његово питање шта то пише, рекао му је да се бави
односом Кантове према Сократовој етици, усрећио га том обманом. Па га
отац сваког дана кад изађе на терасу позове да заједно попију кафу,
запиткујући га опрезно како му рад напредује. Лаже га скрушено и
забринуто, а после за себе смишља оправдања и презире се.
Данас, пред полазак у ту кобну шетњу, отац га са дирљивом
бојажљивошћу упитао: „Шта мислиш, Иване, кад ћеш моћи да завршиш
књигу?“
Одговорио му без колебања: „До краја године“.
Да се није обрадовао и показао ту своју радост, разговор о књизи био би
завршен. Али се Вукашин толико обрадовао да није могао да га остави у
тако угодној обмани.
„Зашто, оче, никад не помислиш и на то да књиге пишу частохлепљиви
људи? Ташти брбљивци. Онај најмудрији није написао књигу. Није написао
ни реченицу. А можда је био и неписмен. Тај најмудрији човек, поштено се
трудио да зна колико не зна. И све своје знање препустио је памћењу и
разумевању својих пријатеља.“
„Тако се могло у Сократово време. А шта ћемо, синко, кад ми живимо у
времену у коме нам баш деца и пријатељи − постају највећи непријатељи?“
„Да, то је истина. Али нас у таквом времену и књиге убијају. Поготово,
ако су истине у њима. Можда и ја пишем такву књигу.“
Отац га свог обујмио и оклопио забринутим погледом. Запитао га:
„Шта ми саветујеш?“
„А је л' тако мораш, Иване?“
Није му одговорио. Устао је и изашао на улицу. А шта је и могао да му
одговори? Све што је до сада написао о себи, само је његов привид, нешто
што по неким чињеницама личи на њега и његове доживљаје. Мутљаг у
души и мозгу. Бесмислено. Све у глави и души бесмислено је под
пљувачком и помијама на лицу и грудима. Коју истину може да види
понижени човек, коме сме да се исповеда попљувани човек? И чему мука?
Загледа се у мајчино лице са великог портрета на зиду, изнад кревета.
Откад зна за себе ту је она, над његовом постељом. Бди. Још на самом
почетку поимања реалности која га окружује, за свагда је поверовао да је
мати на слици жива, али само ћути иако све види и чује. Као дете гасио је
светло да га не види кад чини неваљалства; као младић штрецнуо би се кад
би га угледала голог. Као ожењен није могао на светлости да се грли са
Вером. Младо мајчино лице све му је млађе: она сада њему може бити и
ћерка. Први пут то помисли и осети оне ледене жмарце у костима с којима
је она заспала у снегу на Проклетијама. Ако јој у последњим тренуцима
свести није било хладно, ако је истина да је смрт од хладноће опојно топла
и наступа као неодољиви сан, шта ли су онда биле последње мисли његове
мајке? Да ли је мислила на њега или на ту Косарину бебу у наручју? Мучи
га то откад је сазнао да је нестала у снежној мећави хиљаду девет стотина
петнаесте.
Смеје му се Стаљин. Са прве стране Политике коју је пре неколико дана
због вести о потписивању немачко-совјетског пакта о ненападању, за
незаборав и опомену прикачио на библиотеци поред писаћег стола, између
Рибентроповог и Молотовљевог осмеха, ликује Стаљин. Не разуме чему се
тако смеје Стаљин. Ништа више не разуме, не види, не чује. Угаси лампу да
ни њега нико не види.
 2

Милена се и због стида скрила у плетеној наслоњачи у тами сенице:

враћајући се кући, чула је њихове повике на Ивана и дотрчала до
студентске мензе, али кад је угледала разбеснелу руљу која га опколила, од
страха да је неко не препозна, није се усудила да му приђе и узме га у
заштиту, све док није пао. Није се усудила зато што је још увек жена
Богдана Драговића. Чува ауторитет члана Централног комитета. А није
први пут била, и против свог убеђења, на мужевљевој страни, против брата.
Више неће. Подиже главу да погледа у прозор Иванове собе, па спусти
чело на мермерну плочу стола: он је сада сам, онако мокар, прљав и
очајан, а не може к њему док не преломи у себи.
Шта да уради? Скоро двадесет и пет година, више од пола свог живота
она воли тог Богдана, жртвујући му све.
Није она на балу, корзоу, морској плажи срела неког лепог и загонетног
младића па се заљубила као у роману. Него је у брлогу, на поду ваљевске
ратне болнице, угледала тешког рањеника и тифусара како бунца, а она,
болничарка на сто таквих рањеника и тифусара, стала да се бори за његов
живот као рођена сестра, јер је био Иванов друг. Целе ваљевске зиме
борила се за његов живот, најпре, па за свој заједно с њим, мешајући своја
тифусарска бунцања, преливајући једно у друго вреле маглуштине оне
агоније, препознавајући се у јауцима и роптавом дисању. Можда је у дугом
бављењу уз њега, док му је мењала облоге и брисала знојаво чело, болесна
ваш с њега прешла на њу, ујела је и оборила је уз њега, да се заједно боре
за свест и светлост и заволе на самој међи живота и смрти. Љубав им се
оказала у нади у живот. Као сам живот. Волећи се том надом у живот,
заволели су се целим новим животима…
Па се под куршумима растала с њим на обали Мораве и испратила га у
безнађе српске војске у повлачењу и чекала га три преровске године,
молећи се богу, сунцу, ветру, звездама и биљкама да јој се жив врати.
Колико је ноћи клечала пред стаблима старих дединих јабука… Нека буде
и богаљ. Нек се врати и слеп, нека се само врати. Њен је. Није она
уседелички једва сачекала вереника-ратника да свије породицу и изроди
децу, живи спокојни брачни и грађански живот, слави деци рођендане, чека
празнике и летује у Дубровнику а зимује у Ници, страхујући само од дечјих
болести и мужевљевих заљубљивања. Из рата је она дочекала ратника који
мир не признаје за мир, па је још у униформи наставио да ратује за
револуцију. Удала се за студента који неће завршити факултет, социјалисту
који ће постати тајни функционер забрањене странке, од чега се не живи а
иде на робију. И није хтео да живи у кући Вукашина Катића, безбрижно и
богато, него је одвео у Ваљево, у сиротињску чатрљу своје мајке ткаље, да
се мучи у немаштини и беди. Јер његова политичка уверења, забога, нису
му допуштала да са женом буржујком живи господски, под буржујским
кровом и од њеног наслеђа. Није га се тицао њен отац што остаје сам и
унесрећен. Све је било како је он хтео. Са његовом полуслепом и
оглувелом мајком, о којој се старала као да јој је ћерка, чекала га да се
врати из честих и дугих одлазака по некаквим тајним пословима, за које
није смела ни да га пита. Још од првог дана њиховог брачног живота све му
је било прече и хитније од ње. Сваки политички састанак био му је важнији
од састанка с њом. Па су га ухапсили још кад је била у седмом месецу са
Владимиром. Није му то никад пребацила. Из те прве поратне апсе,
дочекала га с бебом у наручју, да после два дана оде некуда и месецима се
не врати. И од здравља и живота детета, пречи му били партијски послови!
Крила је своју патњу, смела је само пред свекрвом да уздахне и придружи
се њеним уздасима. За улицу, зачуђене комшије и ујака Најдана који је
посећивао и својим аутомобилом доносио поклоне и намирнице, одлазећи
очајан, она је увек имала осмех најсрећније жене. Љубав им је била
искидана његовим неизвесним путовањима и сталним доласцима
непознатих људи, увређених животом, љутих на Бога подједнако као на
среске начелнике и жандарме. Соба им је дању и ноћу била пуна тих
намргођених и простих људи који су пушили крџу, извикивали крупне речи,
будећи Владимира. Безброј пута су им заузимали постељу, остављајући им
и вашке, док су њих двоје спавали на земљаном поду. На такав живот никад
му није приговорила, нити се гадила те беде и прљавштине. Зар се мало
хвалио пред друговима како је праву буржујку преваспитао у пролетерку.
Није је он преваспитао и убедио у свој комунизам, као Ивана што је
убедио, већ је она из љубави, једино из љубави, пристала на тај пасји живот.
На вечно чекање и страх, на вечну неизвесност. На вест да је ухапшен,
осуђен, убијен.
Звоно на малој капији огласи нечији долазак. Види под сијалицом:
кројачица и њена помоћница доносе нове костиме Вери и Катарини за
сутрашње аутомобилске трке. Њих две ће сутра са ујаком Најданом,
председником Београдског ауто-клуба, бити у ложи поред краљевог
изасланика и књегиње Олге. Тоалете из лондонских модних журнала,
шешири a la госпођа Симпсон, дурбини украшени слоновачом. Осмеси
свима − докази среће и господства. Јадан мој брат!
Боже, какви су то дани и ноћи били! Са Владимиром у колевци и
шлогираном свекрвом, вазда уз корито перући њену постељину и дечје
пелене, вадећи воду из бунара, зајмећи дрва из комшилука док се он не
врати. Док ујак Најдан не стигне и не купи јој истругана и нацепкана дрва.
На срећу, отац је није посећивао, слао новац само кад потражи, тако је она
хтела, и писао јој нежна писма као да је туберкулозна болесница у
санаторијуму. Можда још нежнија но кад је била ратна болничарка. Била
му захвална што не види у каквој беди и муци живи, што она не види
његово сажаљење. Једино је Ивану у једном писму признала да јој у Ваљеву
у миру, није много лакше но у Ваљеву у рату. Можда теже од свега биле су
јој осветне пакости вршњакиња и мајчиних пријатељица из господског
Београда. Тек кад је сахранила свекрву, могла је и морала да се пресели у
Београд код оца.
А кад су по његовом повратку са прве робије почеле њој те сасвим
несхватљиве фракцијске борбе у партији, онда су им данашњи највећи
пријатељи сутрадан постајали највећи непријатељи. И њени, не само
његови, јер је све са њим делила, па и непријатеље. У свему се с њим
поистовећивала, примала на себе и мржњу против њега, и мрзела оно што
је он мрзео, а што иначе никад не би мрзела. И волела је она оно што је он
волео, што ни луда не би волела. Да му мало слакша живот, да не буде сам,
и иначе осамљен све више. Непријатељи су се множили, са свих страна се
оглашавали, опкољавали је, па се она слободна осећала као да је на
робији… Почела су спорења и са Иваном. С временом све жешћа и дубља,
а она је и тада остајала на његовој страни.
Са спрата, из Катаринине собе, чује њену грдњу кројачице што јој је
десни рукав костима скоро читав сантиметар краћи од левог, а кројачица
је узалудно убеђује да су оба рукава исте дужине, али је њено десно раме
више од левог. Катарина бесни на ту увреду њеног савршено складног тела.
И то сада слуша Иван!
Шта је она имала од таквог Богдана Драговића? Кад је после прве
робије емигрирао у Беч, више од годину дана оставио је без гласа о себи.
Колико је ноћи исплакала страхујући да је убијен. Па се једне кишне зоре
пред вратима сударила с њим прерушеним, док је бојажљиво звонио и на
толику њену патњу имао одговор без разјашњења: захтеви партијске
конспирације нису му дозвољавали да јој се јави. Захтеви конспирације?! А
постоје ли захтеви њене љубави, њиховог детета, њене душе? Није
узвикнула, али је тада први пут истински увредио. Неповерењем увредио.
Никада због ње није прекршио тај њихов закон конспирације. Никад јој
није рекао одакле долази и куда иде. Како је тај човек страховито
понижавао!
Једва да су две године саставили заједно као муж и жена, посвећени
једно другом, а он је опет морао у илегалство и бекство. А и те две године
прожете су стрепњама и неким светским бригама и морама. Све
комунистичке поразе по Европи, он је преживљавао као породичне и личне
несреће. Горе и теже! Па су и у постељи, и у играма са дететом, били
суморни и потиштени. Узалудан је био њен труд да га утеши љубављу и
породичном топлином. Никаквим узбуђењима и нежношћу није могла да
му уклони бриге због сукоба Стаљина и Троцког и рђавих вести из Немачке.
Никаквим загрљајима! Тада се и јавила њена прва велика сумња у дубину
његове љубави и снагу припадања неком свом. Њој. Човеку коме је свет
извор и среће и несреће шта значи љубав једне жене? Може ли он бити
добар човек, може ли бити отац, муж, љубавник?
Шта је, у ствари, била та њихова љубав?
Свагда: нешто је било − само било и можда − биће. Само понекад сада.
А кад су заједно, то опет није било цело сада, радост и спокојство у души,
јер је гризао страх: можда је последње. Кад се растану, кад оде некуда, или
кад се она враћа кући од њега, онда је боли све: и то што је било, радосно и
добро, и то што је кратко било, а што можда више неће бити никада. Ако
му се надала и тада је њена нада била ровашена сумњом. Туговала је кад је
најсрећнија била, јер није веровала да јој се та срећа може поновити. Па
они дани и ноћи после његових хапшења и бекства од полиције… Боже,
како је као куја којој су пород стрпали у џак и однели да баце, тумарала по
кући и башти, од постеље до капије, њушила одела и веш, удисала његов
нестанак, седала на његову столицу да додирује нешто што је он
додиривао, узимала његове књиге, ствари, одела, недељама спавала на
његовом јастуку и његовој постељини, и спаваћицу из последње заједничке
ноћи носила је недељама, пила воду из његове чаше, ослањала се на зид на
који се он ослањао… Ноћ је чекала да се зарони у њега, он јој био ноћ-
љубавник и илегалац. Ноћу је била слободна да му шапће све, да му чини
све, да га замишља и привиђа како јој је узбудљиво и лепо. Чим се пробуди,
била је с њим. Видела га поред себе и кад није био. У буђењу, оно његово
увек строго лице и војничка навика да устаје чим се пробуди, па њена
љутња што не лешкаре и не чаврљају голишави… А знао је да од свих
загрљаја највише воли неочекиване. Много мало га имала, стално га
желела и више но он њу. Никад се ником није пожалила на живот, чак ни
Ивану. Добри, несрећни мој брат… Тешио је тврдњом да су вечне само оне
љубави, које се не догађају. О, утехо!
Нападајући онако ружно и прљаво Ивана, како је могуће да није
мислио на њу? Како није помишљао да издајом Ивана издаје њу? Зар је
заборавио како су је крвнички тукли у Главњачи кад су је ухапсили пред
кућом на повратку из Славковице, под Сувобором, где се крио по доласку
из Беча, кад су јој пронашли његово писмо Другу Јаком и мучили је да
прокаже место његовог скривања и право име тога „Друга Јаког“. Боже,
како су је осветнички тукли! И што је ћерка републиканца, и што је жена
озлоглашеног комунистичког функционера. Могли су је испећи, не би га
одала. Јесте потом била најсрећнија у својој љубави што се он жртвовао за
њу. Јесте. Тада је био онај Богдан кога је она заволела. Чим је сазнао да је
ухапшена дошао је у Београд, омогућио полицији да га ухапси, а њу
ослободи уз помоћ Боре Пуба. Никад неће заборавити и радост и бол тог
изласка из затвора. Осећала је и знала да се он због ње предао полицији,
свеједно што јој је то рекао успут, и то годину дана доцније, са заветом да
то ни Ивану не каже. Да! То је био онај њен, прави Богдан Драговић!
И онда после свега, његово последње безочно писмо: Пресели се из
Вукашинове куће, узми двособни стан под кирију, запосли се како знаш,
живи сиротињски како пристоји нама. Нама!? И још треба на крају опет
оца да остави самог, да изневери старог оца! Због његовог партијског
угледа.
У колико је удовичких бесаница горела међу зидовима ове куће и
баште, колико је сванућа дочекала зурећи у таваницу смождена умором од
жудње за његовим загрљајем, а за све то време тај комунистички вођа, због
њихове партијске конспирације, није се усудио ни једно право љубавно
писмо да јој напише. А она одолевала свакојаким и љубавним искушењима,
била близу, сасвим близу преваре, најближе онда са Петром у Венецији и
на лађи до Пиреја, али се то није догодило. Никад више, никад! Чак и оног
дивног младића Ненада је уклонила из себе, да би могла јака и чиста да му
се унесе у очи кад се сретну, ако се некад сретну.
Па оне ноћи после његовог последњег хапшења… Иван је скривао од ње
шта се са Богданом збива у полицији. То је сазнала од Друга Јаког, који јој
је с неком ликујућом радошћу препричао партијски летак у коме је
говорено о „зверском мучењу Богдана Драговића у београдској Главњачи“
и његовом „херојском држању пред класним непријатељем“, додајући:
„Партија се поноси с њим. Буди поносна што си му другарица и буди
достојна њега“ шаптао је тај лисац, а она никако није могла да схвати како
може бити поносна што јој неког свог, њега кога воли, зверски муче у
полицији. А кад је Богдан осуђен и отеран на робију у Митровицу, тај исти
„Друг Јаки“ о чијој се храбрости и врлинама данас шире легенде међу
комунистима, стао да је уверава да је брачна верност најобичнија
малограђанска предрасуда и буржујско лицемерје. Али му је бар узвратила
како је заслужио!
Па они дани понижења и патњи, кад се са порцијама хране и
Владимиром вукла око Главњаче, у нади да ће је он можда угледати из
неке ћелије или кад га воде на саслушање. Онда четири године путовања
робијашу у Митровицу. Она струјна чежња за виђењем. Она жудња за
додиром и загрљајем од које бриди тело, она туга и очај у повратку,
осећање неке обманутости и стида као да се нечасно подала. Па увече дуг,
тужан плач над заспалим Владимиром, после измишљених и веселих згода
о оцу, у које он није веровао, али се правио да верује. Стотине таквих ноћи,
па оне лажи Владимиру о оцу ловцу на вукове, оне бајке о пустоловинама
тате морепловца, капетана велике лађе око Африке, Азије, који никако да
уплови у сплитску луку…
А по изласку са друге робије, ни месец дана нису живели заједно. Није
стигла ни да смири жудњу за његовим загрљајем, а он усрећен нечијом
одлуком, опет илегално прелази границу. Пред одлазак у Москву, састају се
у Бечу: он срећан што одлази у земљу социјализма и у својој срећи
равнодушан према њеном очајању и плачу на том растанку, стрепећи да је
последњи. Јер није могла да му поверује да ће револуција за њихова
живота победити и овде код нас и најзад их саставити, макар за старачке
нежности, уморе и болести. А из Москве, по непознатима, стизали су ретки
поздрави и поруке које не кажу ништа: „Здраво је и добро“ И они састанци
у Паризу и Бриселу, кад је боравио у Европи, увек су изневеравали њена
надања. Последњих година сваки сусрет доносио јој је мање радости од
претходног. Мењао се према њој. Све мање се занимао за њен живот без
њега. Није имао стрпљења да слуша о њеним туговањима и чежњама за
њим. Чак се некако и срдио на њена женска јадања. И о Владимиру су све
мање разговарали. Ни брига за његово школовање и будућност није их
уједињавала у оним језама њихових бесаница у јефтиним хотелима, које
памти и по смраду на скорели зној и карбол. Задовољавао се кратким
питањима о сину, интересујући се највише да ли је постао скојевац. А какве
је тек муке имала по повратку кући, приморана да сину измишља очеве
неизречене поруке! Па приче о срећном животу совјетске омладине! Још
док је био дете, није јој успевало да га задовољи својим казивањима о оцу.
Све што му исприча, било му је мало. Није му био ни тата, ни отац, ни
Богдан: као за све у кући, и за Владимира био је Он. Да, Он!
Али зашто јој онда њихов последњи сусрет у Паризу и онај растанак у
сумору и ћутању, није био опомена да се променио, да је у оној муци са
собом и својима у партији способан на све, па и да онако подмукло и
свирепо нападне Ивана? Прегорео је он све своје да остане веран партији.
Била је слепа. Када се у Паризу по сву ноћ свађао с Иваном због
московских суђења, био је очајан, јесте, али и спреман на све. У последњим
сусретима личио јој је на човека који је учинио неко велико зло, па га
мучи савест. Можда се још тада спремао да нападне Ивана. Пријатеља из
рата, рођака који му брине за сина више но за свог, друга и сарадника који
му је сваку директиву извршио, жртвовао живот тој његовој партији. И
само зато што више није могао да пише неистине о Русији, прогласио га
троцкистом и нахушкао руљу да га линчује. Да га пљују и као бесног пса
јуре студенти по улицама. Зар је таквог човека она волела двадесет и пет
година? Како ни толиком својом љубављу и загледаношћу у њега,
преживљавањем сваког његовог покрета и сваке речи, памћењем свега што
је чинила и видела с њим, знајући сваку пору на његовој кожи, како није
предосетила ни наслутила да воли човека спремног на сва средства, на
најцрњу лаж, на злочин кад то користи његовој партији? И сина је родила с
њим! Па он ће и свог сина, једино што она још има од њега и живота, да јој
отме и жртвује својим идејама! И Владимира је окренуо против рођеног
ујака, кога је до јуче обожавао, оца му замењивао. Како се то догодило,
како се све то могло догодити?
Можда је он одувек био притворан и подао, још од ваљевске болнице,
још док му је као тифусару-реконвалесценту расла опала коса, још од оног
болесног пролећа кад данима нису могли да поверују да у прозору њихове
собе стварно цвета дуња и из ње − њима нада у живот. Или је такав постао
тамо у Москви, у емиграцији, приморан неким и нечим? Па он је последњи
пут у Паризу за све време док су били заједно, чак и на улици шапутао и
опомињао је да не говори гласно. Није га, ваљда, страх за живот, страх од
Сибира натерао да обешчасти и насрне на Ивана? Чега се то уплашио, он
који је стотину пута и у рату и у миру доказао да му сопствени живот није
најпрече на свету? Било како било, то је крај. Не могу даље. Не могу,
шапуће и подиже главу са мокре мермерне плоче. А са спрата:
Ама, госпођа Нато, немојте ви мене учити шта је елеганција! Овај
набор на левој страни, не можете пеглањем да поправите. То је грешка у
кроју! Па видите ли, забога, како Вери дивно стоји? Хоћу тачно у пола
девет да ми донесете поправљен костим! Тачно! − виче Катарина на
кројачицу.
У Ивановој соби утрну светло. Сам је јадник. Жена му с мајком проба
хаљине за сутрашње аутомобилске трке и банкет у част победника. А ја?
Браним у себи његовог убицу. Колебам се између брата и мужа. Између
истине и лажи. Моје животне обмане. Маска је пала. Јесте, маска је пала,
Богдане Драговићу!
Улази у Иванову собу и пали светло. Лежећи на кревету у гаћама, Иван
се хитро покри чаршавом и рече јој да угаси светло.
Желим да те гледам док ти говорим.
Не, не! Говори у мраку.
Она угаси светло и седе на ивицу кревета уз његове ноге, желећи да му
узме руку, да му спусти длан на чело, али се не усуди на ту нежност:
Одлучила сам, Иване, да више ни један дан не будем његова жена.
Сутра ћу му преко партијског курира послати писмо у Париз да сам преко
суда повела бракоразводну парницу. А то ћу већ у понедељак учинити.
Владимиру ћу вечерас рећи да се разводим са његовим оцем.
Иван ћути. Жртвује ли се она њему? И док је још одано волео Богдана,
истовремено је и сажаљевао сестру која вене у својој чежњи и чекању. О
томе је неколико пута започињао са Миленом, али га она, поруменевши,
пресецала: „Доста је мени, Иване, што га чекам.“ Шта ће бити од ње без тог
њеног чекања? Није више млада.
Зашто ћутиш?
Доцкан, Милена!
Знам. Али то је једино што могу да учиним.
Због мене не треба и не смеш ништа да мењаш у свом животу. То је твој
једини живот. И носи га, сестро, до краја. Ако сада покушаш да се ишчупаш
из њега, бићеш још несрећнија.
Како могу да будем жена човеку који је тебе онако бесрамно и
крвнички напао? Који је нахушкао оне безумнике да те линчују!
Милена, ја нисам човек због кога треба преламати живот.
Мени јеси. Уосталом, наш последњи састанак у Паризу, као што знаш,
бацио ме у очајање. Он није личио на себе, видео си га, а ја… Нисам се
усудила да ти испричам шта ми се догодило на повратку.
Немој ни сада да ми причаш.
Она га ухвати за руку, дрхтећи:
 Не могу више да живим овако. Не могу! Колеба се да му покаже
Богданово последње писмо које је скрила од свих у кући.
Владимира ћеш изгубити. Он ће за оцем.
Владимира да изгубим?!
Да, изгубићеш га.
Милена с кревета устаде и седе у фотељу, шакама притисну лице,
сећајући се како је Владимир пробудио да јој преприча чланак „Маска је
пала“ из Пролетера и онда оштро запитао: „На чијој си ти страни, мама?“
„Како можеш да ме питаш? Зар и ти ниси на Ивановој страни, сине?“
„Ближи ти је брат од мужа?“ „Ближа ми сада истина и правда“. „Од мог
оца?“ „Ако је то стварно написао твој отац, он је учинио страшну неправду.
Он је одвратно слагао“. „Јесте, он је написао „Маска је пала“. Саопштила
нам виша веза. А ти си сада против њега? Буди сасвим искрена, молим те.
Не васпитавај ме ноћас“. „А на чијој си страни ти, сине?“ „На страни
партије.“ „Зар ти је партија изнад истине, изнад поштења, изнад мене,
Владимире!“ „Истина је на страни партије, мама. И ја се не колебам између
ње и ујака.“ „О, Боже, шта се то догађа?… Ако, дете моје, истина није на
страни ваше партије, ако си ти само на очевој страни? Неке његове
заблуде… или нечег у шта ни он не верује, сине? Слутиш ли ти каква онда
несрећа настаје у нашој кући?“ „Баш ме брига за нашу кућу. Твоје дубоко и
топло буржујско гнездо.“ „Шта то говориш, Владимире? Знаш ли ти шта ће
се догодити, ако тако мислиш?“ „Догодиће се оно што се мора догодити. Ја
сам на његовој страни, зато што је Иван оклеветао Совјетски Савез и напао
партију. Отворено стао на страну најцрње антикомунистичке реакције.“ „А
шта ћемо, Владимире, ако је Иван истину написао? Ако правду брани? Ако
се у Москви суди поштеним људима, ако Стаљин убија невине, у шта Иван
верује? Ти знаш да он никад није слагао. Ја најбоље знам колико се он
мучио да ли да напише први чланак о Жидовом „Повратку из Совјетског
Савеза“. „Жид је буржујски декадент и трули индивидуалист. Целом свету је
јасна лаж његове ,истине'. Сем Ивану Катићу. И теби, као што видим“,
изашао је из собе и оставио је до млекаџијкиног доласка да буљи у
таваницу.
Члан је његове партије, Милена.
Какве партије! Ја сам му мајка! Он ми је све што ми је остало од
живота.
Не смеш сина да супротстављаш оцу. Ту преровску традицију, то
проклетство нас Катића, ти и ја морамо прекинути.
Отац?! А чија сам ја жртва?
Он ће се тебе одрећи. Као што се и мене одрекао.
Мој Владимир да се одрекне мене? Шта бунцаш, Иване?
Нашу истину, сестро.
 3

ИСПОВЕСТ САПУТНИКА
(Потрага за пореклом)
Стари мудрац ме опомиње да је човек непознаница и себи; своја
највећа неизвесност. И ако себе поштује и другима жели добро, човек се
мора сазнати: проживети себе. Свети Августин започиње своје „Исповести“:
„Велики си, Господе…“ и изјавом да је он, човек, „сићушни делић“ који
носи своју смртност. Постати свестан своје сићушности и својих грехова −
то је предуслов и комунистичке вере. Иако сам безбожник, „сапутник“ сам
и спреман на покајање које бољшевици називају самокритиком. Није ми то
тешко, јер ћу до гроба веровати да су истинољубље и праведност темељ
човеков. Али, они су најпре свест о свом, сопственом злу. И та се свест
мора да искаже. Покушаћу.
А важније од свега: ја више не могу да живим од наде; могу, по
Аристотелу, само као старац, да живим од сећања. Пишући изговарам
гласно сваку реч, а осећај бесмисла прожима ми кичмену мождину.
Чему, заиста, чему тај напор међу људима који могу да учине оно што
је онај човек учинио свом детету?
Дуго, дуго сам се гледао са мајком на њеном девојачком портрету и
нисам успео да се уверим да ме она родила. А то осећање ми је сада
неопходно. Треба ми да сам син, треба ми мати; најпреча ми је љубав која
одолева свим истинама.
Да почнем по животном реду и само о најкрупнијим чворовима.
Детињство и живот до одласка на студије у Париз, васпитање у кући и
моја схватања стечена читањем и посматрањем родитеља и околине, чине
ми се безначајним за оно што ћу постати после рата и оно што сам сада. Да
тражим себе у дечаку, размекшаном љубављу и сажаљевањем свих око
себе, зато што сам кратковид и неспретан у играма, да истражујем дечачке
озледе и снове, књиге које сам читао, своја разочарања њиховом
несагласношћу са стварношћу и људима око мене, да се растужујем
сећањима на мајку која је имала дар и моћ да ме воли баш онако како
желим, да брине само кад треба, испољава нежност кад ми то не смета, да
мој карактер и поступања тумачим Едип-комплексом, да потиснуту, свесно
сведену и ограничену љубав мог оца, ту мушку љубав између оца и сина
која се скрива ирационалним противништвом, објашњавам Вукашиновим
преровским озледама, кривицама и жртвама сељакове еманципације која
представља ону трагичну страну скоројевићевства, да једном јаком
љубављу према сестри и обожавањем њене лепоте, оправдавам своје
љубавне неуспехе све до сусрета са Вером Недељковић, да говорим о
мојим филозофским погледима после два семестра на Сорбони, да
исказујем политичка и морална схватања до добровољног одласка у рат
крајем августа 1914. и тако даље, − нећу рећи ништа суштинско што би
стварно представљало неко битније разрешење моје „неразрешиве
унутарње противречности“. Али и иначе, ја не волим младост. То је
најнапорније и најтеже људско доба. То је, најпре, доба спорог и тешког
сазнавања света и болног прилагођавања његовим окрутним законима. То
је доба несигурности и неизвесности у свему што је живот. То је доба кад
тело мучи жудњама и досадама, као у старости костобоља. Доба стрепњи и
страха и од животиња и од људи, јаког и непознатог; страха и од оца и
учитеља, и девојке и грубог, злог друга. То је доба непрестане провере и
надметања: у снази, храбрости, вештинама, у знању и лагању, у доброти и
чињењу зла и неваљалстава. Тада букте таштине. Детињство, то је доба
таштине и досаде. А мучи неко ирационално неспокојство. Нека болна,
мека, сетна метафизика. И једно исто питање: чему живот? Детињство и
младост испуњени су поразима и патњама, несхватљивим одраслима. Што
већини људи то није тако, то је само зато што им је памћење слабо или што
им је нада била јача од других осећаја. А ту наду младости, у зрелом и
позном добу и кад смо разочарани или резигнирани, надомести једна
некорисна и благородна лаж о свом „златном добу“, или један немоћни
изговор својом „несрећном младошћу“. Говорећи и пишући о свом животу,
људи највише лажу о својој младости. Баш зато што је она у људском
животу најтежа за разумевање. Праву и уверљиву истину о младости,
нисам до сада прочитао.
Кад понекад размишљам о тој својој младости, себе се овако сећам. Од
игара, више сам волео књиге, али сам брзо схватио да су бајке само књиге,
да се књиге и стварност само у полицама додирују. Од туча сам се
страховито бојао: како ћу понижен да живим? У школи сам био одличан
ђак, али сам узалудно чинио све да не будем најбољи: уочио сам тежину и
опасност таквог разликовања од својих вршњака. На срећу, пакост мојих
другова због успеха у школи, била је надокнађивана мојим неспретностима
за игре, изгледом и кратковидошћу, па су ми без веће злобе препуштали
првенство у учењу и знању. Љубав сам имао само једну, и она ми није била
узвраћена. Због тога, колико се сећам, нисам много патио, јер је у том добу
значајније да волимо но да смо вољени. Скоро сам сигуран да од учења и
сазнавања нисам имао већих амбиција. И врло ми је сметала очева
амбиција, свеједно што је скривена, да постанем велики научник као Јован
Цвијић и будем велики интелектуалац као Брана Петронијевић. Отац је
очигледно желео да у мени постигне оно што он није успео. Схватајући то,
ја сам неколико пута пред свима у кући изјављивао да ћу научно изучити
коцку и постати најбољи коцкар на Балкану. „Зашто баш коцкар?“ питала
би мама, отац се није усуђивао. „Да могу, кад ми се прохте, да прокоцкам
наслеђе“. „Зар не можеш, сине, да стекнеш неко богатство?“ „Не. Знам да
својим трошењем и захтевима, не умем да потрошим то што имам. Једино
коцком могу да га изгубим и упропастим све“. Родитељи би се згледали и
прекидали тај разговор. И тада, као и увек, отац би ћутањем одбранио свој
угрожени ауторитет. А ја заиста нисам желео да одлучујем о својој
будућности и бирам циљ док не завршим студије на Сорбони, пошто сам
још од основне школе знао где ћу студирати. Међутим, имао сам многе
ситне жеље. Желео сам да тучем зле и неправедне људе и моје лажљиве
вршњаке, а за то нисам имао смелости. Желео сам да грлим моју
професорку српског језика и неке млађе мамине пријатељице, и те сам
жеље остављао испод јоргана. Нећу слагати ако кажем: страх од жена био
ми је најмучнији страх. Желео сам да разговарам са одраслима и очевим
угледним и уваженим пријатељима и да им кажем кад говоре глупости и
лажу, а на то нисам имао право. Оца сам већ од седмог разреда ценио што
је уместо нежности и присности са мном, ставио свој ауторитет и неко
мушко одстојање, чиме се спасавао својих грешака и губљења угледа у
мојим очима. Мој отац није ни помишљао да другује и пријатељује са
сином, што је тих година у мојој генерацији постајао идеал модерног
односа у породици и доказ еманципације од балканске патријархалности.
Са мајком нисам имао такве проблеме. Њена нежност није била
одмеравана никаквом педагогијом и бригом за ауторитет; она ни једном
речју и ниједним поступком није губила у мени; свим што је чинила и
говорила, само је остављала.
Да будем учтив, а неснисходљив, мислим да ми је било најтеже у
младости. Колико сам у томе успевао, заслуга је моје мајке, која је имала
дар да с лакоћом и једноставношћу одреди ту меру и границу. Отац се
према људима односио с поштовањем и на одстојању, али некако тешко и
туробно. Мени, дечаку и младићу, такво понашање није могло бити узор
који бих подражавао. А и иначе, ја сам се чувао да било у чему очигледно
подражавам оца. Он је то примао с миром, чак и равнодушношћу, која би
понекад у мени изазвала и сумњу у његову љубав. Отац никад преда мном и
гласно није изразио жељу да га било у чему следим и личим на њега. Сада
га схватам: тај човек је дубоко испатио свој неспоразум и разлаз са оцем, и
из те патње умео да извуче најделикатнија искуства за односе са својим
сином. Размишљајући данас о свему што се збивало између мог оца и
мене, уверен сам да је љубав између оца и сина, најсложенија човекова
љубав; у њој су, поред емотивне садржине, уткани и посебни биолошки,
социјални и духовни садржаји, који не постоје ни у једној другој љубави.
У свом жестоком опирању да не личим ни на кога познатог из своје
околине, ја сам се свесно отуђивао од другова, чак и оних који су ме
волели и ценили, уверен да је то одрицање цена оригиналности. Тако сам
калио своју вољу и наслађивао се и мучио се својим самоћама. О мени се
међу вршњацима и по Београду говорило као чудаку, чија се интелигенција
и знање силно преувеличавало. Због своје таштине, ја сам то подржавао.
Наравно, такав углед плаћао сам самоћом и досадом. А досада ми је била
вероватно најдужа мука. Нарочито у прелазу између дечаштва и
младићства, сећам се, ужасно ме давила досада. И не само у мом случају,
досада је свакако она непризната, али стварна мука младости.
Са таквим детињством и младићством, одрастао у богатој кући и
интелектуалној средини, са изгледом и могућностима које ми је пружала
породица и отац, очигледно да нисам морао постати комунист, ни
„сапутник“ Комунистичке партије. Имао сам пред собом, верујем,
логичнију, природнију животну путању: часну грађанску каријеру. Кривице
и грехове због којих ће ми пасти попљувана глава, не видим у детињству и
младићству до рата. Малограђански декадент, троцкистички гад и шпијун
нисам постао због породичног и класног порекла. Мој прародитељски грех
не постоји.
Тај И. К. коме је „дијалектиком неразрешивих унутрашњих
противречности“ спала маска „напредног“, „револуционарног“,
„хуманистичког лицемерја“, како је написао и потписао Богдан Драговић,
тај И. К. саздан је у првом светском рату: на бојиштима Сувобора и у
Нађмеђерском лагеру за српске ратне заробљенике; дакле, у збивањима у
којима су се испољила неизрецива зла нашег времена. Свест која ме чини
овим што јесам, свест која ми је неким случајностима у које спада и
пријатељство са Богданом Драговићем, одредила судбину, − настала је у
рату.

Златни врт
У скопским „Плавим касарнама“, уз Богданово подстицање, омрзао сам
државу која има војску, касарне и поднареднике. На сувоборском бојишту
ми се стужила отаџбина за коју мора толико да се страда и гине, колико се
гинуло и страдало. На највећем дунавском острву, названом „Златни врт“, у
близини Братиславе, у мочвари код села Нађмеђера, у аустроугарском
лагеру за ратне заробљенике, омрзао сам свет коме ратови чине историју,
доносе некакве победе и славу, творе морал и уметност. У мочвару Златног
врта, са својим ренесансним и барокним градовима и универзитетима,
катедралама и библиотекама, хуманизмом и просветитељством,
филозофским системима и уметношћу, потонула ми је Европа, у којој
постоје лагери за људе, чија је једина кривица што су рођени као Срби и
што су морали да бране своју јадну слободу. На логорским жицама, сва се
исцепала и распала моја илузионистичка вера у човека и наивна представа
о људском прогресу, о култури и науци које оплемењују људе и друштвене
заједнице. Ту су ми се згадили не само наши победиоци и мучитељи, него и
многи моји сународници који су неисказиво патили. На своју срећу, међу
сапатницима, упознао сам и неке људе који не представљају ни народ ни
човечанство, а који свом народу и човечанству обезбеђују достојанство
постојања и разлог за најтежу веру: веру у неког човека, у понешто у
човеку; веру у могућност да човек може бити и племенит, и да може
волети више но што мрзи. А у дугим, смагљеним, мокрим и мразним
ноћима, испуњеним бунцањима предсмртника око мене и крицима
мочварских птичурина, ја нисам успео да поверујем у Бога, иако сам се за
ту веру свесрдно мучио. Паскал је у праву: вера је моћ срца, а те моћи није
било у мени. Завидео сам верницима. Гледао сам робове у њиховим
скрушеним молитвама и они су ми, међу нама, највише личили на људе,
они су, више од других, били обузети духом.
Залећем се у уопштавања, јер то ми је лакше и јасније. А чиним то и
зато што о мом робовању у Нађмеђеру, никад ни са ким нисам озбиљно
разговарао. Чак ни Богдана није занимала моја патња у ропству. Тумачио
сам то његовом ратничком надмоћношћу над заробљеничким страдањем.
Они који су преживели Албанију и пробили Солунски фронт, презирали су
нас заробљенике: били смо им кукавице и сумњиве патриоте. Јер жив се
Србин не предаје − тако су нам утувљавали у главу. И ја сам целу ту
несрећу свог пада у ропство због поломљених наочара и кратковидости,
доживљавао као своју кривицу, па сам хиљаде лагерских часова провео у
кајању и грижењу себе што у оном забрану опкољен, нисам јурнуо на
бајонете и био убијен. Стотине нађмеђерских ноћи сам утрошио на
спремање самоубиства, а нисам то учинио, не из жеље за животом, него
због неке савести и одговорности према мојим сапатницима. Самоубиство
је у лагеру било забрањено Србима. А ако га неко изврши, двојица су то
учинила, над његовим сународницима у бараци, извршаване су одмазде:
туче до смрти. Са тим осећањем кривице што сам заробљен и што сам жив,
у дубини душе осећао сам да ми Богдан чини неправду што не испољава
самилост према мом страдању, што ми не омогући исповест: зашто сам
пристајао да будем и фон Бенедиктов разредни старешина у лагерској
„школи“, и „коњ“, и купач Иштванове љубавнице, зашто сам истрпео
толика понижења у Златном врту? Заиста, зашто ме ниједан пријатељ
никада није упитао, какав сам смисао нашао својој патњи, или, шта је мој
кукавичлук смислио као разлог да издржи све то? Још у скопским
касарнама, а поготову на сувоборском бојишту, убедио сам себе да ми
живот не буде изван смисла који му дајем; уверио сам себе да смрт није
пад у ништавило ако је свесно изабрана. Ваљаност тог избора врло рано
сам схватио, можда још од шестог разреда гимназије, читајући римске
стоике, па сам свој интимни и духовни живот усмеравао ка моћи
овладавања својим животом и својом смрћу.
С том свешћу сам, полуслеп, добровољно отишао у рат. Међутим, у
мочвари Златног врта, ја сам се мучио за други смисао и друго
достојанство своје патње.
Желим да ми се поверује да ми глад, зима, физички напори нису били
најтежи, иако сам, наравно, морао још на Сувобору да презрем оне
брбљарије о надмоћности духа над телом којом се хвале они који то ничим
нису доказали. Сви ратници добро знају, да се ни једном идејом не може да
утоли глад, да ниједна љубав не може да утрне бол ране и раскрвављеног
жуља, да се ни са једном вером у срећну будућност не можемо да успавамо
на мразу и ветру. Па ипак, и са тим искуством, мени је од свих „нормалних“
ратничких и заробљеничких патњи, био тежи систем убијања душе у
поретку аустроугарских лагера за српске и, вероватно, руске ратне
заробљенике. То је систем понижавања и поништавања човека, претварање
човека у животињу са лагерским бројем и дужношћу да својим
сапатницима чини зла. А то планско деградирање човека, вршено је у име
победничке германске расе, католичке, европско-мисионарске,
антисловенске и антисрпске идеологије, оличене у духу и програму
Аустроугарске монархије. Поменућу неке репрезентативне методе убијања
душе, којима се, несумњиво, потврђује и напредовање варварства у још
већа варварства.
Командант лагера, пуковник Валмер, са лицем на коме не може да се
препозна ниједно осећање, тихим гласом кад се виче и способношћу за
осмех кад му се човек не нада, јако самосвестан и упоран Герман, одлучио
је да просвети нас „балканске варваре“. Средства су му била: дисциплина,
гимнастика, хигијена и „школа“ за немачки и мађарски језик са
предавањима „О културној мисији Германа на Истоку и Балкану“. А све се
то морало да спроводи по његовом неизмењивом плану и под свим
околностима, исказано у статистичким формуларима и процентима. Иако
смо у свим годишњим добима, сваког дана сем недеље, изгладнели и
полугладни, осам до десет сати копали канале за исушивање мочваре, а
није било дана да по неколицина заробљеника не сконча у блату, ми,
костури и авети, морали смо сваког јутра, чим устанемо, тачно пола сата
да радимо гимнастику. Кости су нам шкрипале, рушили смо се својим
покретима, корбач је непрестано пљуштао по гуравим леђима „српске
стоке“ која нема никаквог смисла за одсечни, командни ритам тела. Може
ли да се замисли нешто апсурдније од логорашке гимнастике на мећави
која је обарала најслабије од изгладнелих? И да их нису стражари
корбачима и ритањем усправљали, њих би за неколико минута завејала
мећава. Валмерови хигијенски прописи односили су се не само на наша
тела, него и на наш алат, бетонске стазе, лагерску жицу и све металне
предмете у лагеру. После рада морали смо да изгланцамо ашове и лопате
да се сјакте као пушке и бајонети у касарнама; вагонети у којима смо
превозили лешеве од „болнице“ до гробља, рибани су сваког дана и били
чистији од кухињских казана; рибали смо и гланцали и шине за те вагонете,
постављене између „болнице“ и гробља; и кад је киша, свакодневно је
топлом водом рибана и бетонска стаза која је повезивала команду са
заробљеничким баракама. Кажњавани смо и да од рђе чистимо бодљикаву
жицу око лагера. Пуковник Валмер је очигледно уживао у сјају гвожђа и
свих метала. Купање је било обавезно сваке недеље, па смо из својих
барака и по најљућем мразу, снегу и леденом ветру, трчали голи у
„купатила“, плашећи се међусобно својим изгледима. И тако
деморалисани, распарени врућом водом, ледили смо се на мразу до бараке
и у њој. Окупане и слеђене лешеве купили су „чисти“, а још живи, и
одвозили у гробље уз бесну тучу и псовке стражара и наредника Иштвана.
Јер најтежи прекршај дисциплине и одступање од Валмеровог поретка,
било је умирање ван „болнице“, места које је он одредио за умирање. Па
кад неко умре на копању канала, у „школи“, у кругу где се обавља
гимнастика, у бараци или „купатилу“, Валмер је грдио и кажњавао своје
потчињене стражаре, који су се онда светили Србима што су то учинили на
месту недозвољеном за цркавање: газили су лешеве, цокулама разбијали
главе и дивљачки тукли нас, још живе, што смо допустили да нам друг умре
на забрањеном месту.
У Валмеровом поретку мени је најчудовишнија била „школа“ за Србе.
Његов план школовања Срба био је прецизан и неизмењив: на
шестомесечним курсевима морао је тачан број уписаних Срба да свлада
немачки и мађарски језик предвиђен његовим програмом и да схвати
основне идеје „културне мисије Германа на Балкану и Истоку“, што су
предавали професори-шкартови аустроугарске војске, под надзором
капетана фон Бенедикта, Мађара, Валмеровог помоћника. Тај фон
Бенедикт толико је презирао своје робове-ђаке, да нас није ни гледао док
је предавао; чинио је то окренувши нам леђа или гледајући кроз прозор и
кад би прозвани из дневника одговарао на постављено питање или писао на
табли просте и сложене реченице на немачком или мађарском, он је често
стајао окренутих леђа, а „разредне старешине“ су му саопштавале да ли је
„ученик“ правилно написао задату реченицу. Тако окренутих леђа фон
Бенедикт је изрицао и казне: два дана без следовања, или клечање на
празним револверским чаурама, које се завршавало падањем на под
раскрвављених колена и шибањем док се не врати у своју клупу. Шибање и
остале физичке казне, фон Бенедикт није извршавао да не би дошао у
додир са „варварским сојем“; то су чинили стражари. Због таквог става он
није ни примећивао да ли у клупама седе мртви или живи, они које је
називао „српским идиотима“. Та околност је била повољна за наше
професоре, у ствари, ратне забушанте и нас, њихове помоћнике који смо
нешто знали немачки. У циљу испуњења Валмеровог плана, ја сам у мојој
учионици често писао задатке за мртве и потписивао их, не ризикујући
много због тих фалсификата: фон Бенедикт и Валмер, контролисали су
само број свезака. За време љутих мразева оне страховите зиме 1917.
године, слеђени „ђаци“ седели су у задњим клупама по више дана. Ту ћу
зиму до свог краја да памтим по јатима, облацима врана, гаврана и чавки
који су због дубоког снега и мраза остали без хране, па су са читавог
Великог житног острва попадали у наш лагер, осећајући смрт, чекајући
наше лешеве. Ујутру би се црнели кровови наших барака, стазе, лагерске
жице; гладне и премрзле птице падале су на наше главе и рамена док би
постројени стајали у ставу мирно за време прозивки, и пуниле нам
вагонете кад би лешеве одвозили у гробље. И сво звериње из мочваре,
насртало је те зиме на лагер. Од сутона, чула се рика барских јелена и
ревање срндаћа око жице, док су лисице и зечеви по сву ноћ везли по снегу
око барака, а у свануће праштале су пушке стражара: убијали су гладну и
полусмрзнуту дивљач по лагеру и око жице.
Са својим скромним знањем немачког језика био сам један од
преводилаца и тобожњи разредни старешина у Валмеровој назови школи.
Објективно говорећи, ја сам сарађивао са командом лагера у
„просвећивању“ својих сународника све до догађаја који следи. На часу
немачког језика умре, ваљда од капи, неки Врањанац, док се мучио да
напише на табли на немачком: „Ја сам срећан што живим у Златном врту“.
Наш га је професор, наредник Копецки, мислећи да је симулант, ошинуо
мртвог корбачем по лицу и наредио ми да „тог идиота“ однесем на гробље.
Узео сам га за ноге и повукао напоље. Али, кад сам вукући га ходником чуо
тупо ударање његове главе о степенице, ужаснут тим звуком мртве лобање,
испустио сам му ноге. Зверао сам око себе: да ли је још неко чуо ударање
мртве лобање о камен? Посматрала ме гомила врана са барака, стражари и
наредник Иштван. Више нисам могао мртваца да вучем за ноге и слушам
трескање његове главе, а гадило ми се да га узмем у наручје или натоварим
на леђа, па сам оставио леш на степеништу и вратио се у „учионицу“.
После неколико тренутака наредник Иштван је рапортирао фон Бенедикту
о мом поступку. Фон Бенедикт ме великодушно ставио под Иштванову
надлежност и овај ме потерао напоље шибајући ме корбачем по глави и
леђима, псујући ми „сто хиљада вагона српских мајки и богова“ и тако ме
спровео у шталу у којој су уместо коња били дисциплински најтеже
кажњени заробљеници које је он користио за вучу, орање, сејање и косидбу
на имању своје љубавнице Ержике, која је живела на крају села Нађмеђер,
уз баре и трстике. Била је то једна плава женетина, тешка, ваљда, сто
тридесет кила, са очицама које су подсмешљиво жмиркале из сала.
И тако сам ја скоро годину дана буквално живео коњски живот. Кад смо
орали, запрегу су чинила деветорица, а један је држао плуг и гонио нас;
дрљачу је вукло шест „коња“, косачицу такође шест, а пуна кола ђубрета
или репе и свих десет. О скапавању у бразди или каљузи, од напора, о
међусобном шибању, које је наређивао и надзиравао наредник Иштван, и
сваког забушанта у тучи као коња немилосрдно шибао, да му покаже како
се то ради са „српским свињама“, псујући „хиљаду хиљада вагона српских
мајки, сестара, кћери, богова“ − не могу појединости да причам.
 Од свих „коња“ био сам, чини ми се, највише понижен: понижен сам
симпатијом Иштванове љубавнице Ержике, која је приметила моје
„господске руке“ и „барунску кожу“, што је изненадило код једног Србина.
И она ме, кад год нисам под Иштвановим оком, издвајала из вуче и
приморавала да будем гонич својих другова. Ја сам у празно замахивао
бичем, пуцао с њим и плашио вране, па су они били задовољни што сам им
ја гонич и молили ме да се не опирем привилегији којом ме даривала
Ержика. А ја сам, још само по некој инерцији мождане масе, у читавом том
безумљу, непрестанце мислио о свом ништавилу, чудећи се зашто живим.
Патња ничим и никад није одвојена од питања њеног смисла. О томе ћу
касније. Ержикина слабост према мојим „господским рукама“ и „барунској
кожи“, била је толико јака да ме је она уз Иштванову сагласност узела за
свог купача. И ја сам јој месецима у његовом присуству прао леђа, табане,
па ноге до колена, а на крају и колена. Пред крај радног дана, она би ме
позивала у кућу где је Иштван без чизама, копорана и опасача, разгаћен,
пио бело вино и јео увек кобасице. Грејао сам воду у казану, преносио у
одају до кухиње и сипао у највеће корито које сам видео у свом животу.
Онда бих изашао напоље док се она уз вриску и кикот, претурање столица и
ствари по кухињи, ваљда се рвала са Иштваном, не свуче гола и не седне у
корито. Тада ме Иштван позове и викне: „На посао, мршава српска свињо!“
Под његовим строгим надзором да јој не додирнем сису, сапунао сам и дуго
трљао Ержикине валове сала, док је она гргољила: „Притисни Србине! Јаче,
јаче, мали!“ а он ми претио: „Видим све, заклаћу те!“ Ержика је особито
уживала да јој дуго перем ножне прсте, шапћући ми нешто на мађарском,
а Иштван је брисао рукавом своје напарено лице и псовао ми „сто хиљада
вагона курвинских мајки божјих“ и тврдио да он није ружније прсте видео
ни на једном јарцу. При сваком купању ми је повећавала површину свог
тела, а кад ми је наредила да јој перем и изнад колена, ја сам се исправио и
одречно завртео главом, гледајући у Иштвана: „А ти се буниш, мршава
српска свињо!?“ продрао се и распалио ме корбачем. И ја сам јој од тада
прао и колена и изнад њих, по неколико пута по њеној жељи сапунао јој
потколене жиле. Кад јој се вода охлади и Иштван почне да свлачи
чакшире, излазио сам напоље и из друге фиоке кухињског ормара узимао
пола хлеба и комадину сланине које ми је она кришом од Иштвана
остављала, шапћући ми нешто љубавно кад Иштван није близу. Од тог
дахтања најзад сам разумео да ме она храни да порастем и будем јачи од
Иштвана. Ержикину награду делио сам са својим друговима, понекад јео
најмањи део и стрепео да не добијам у тежини. Она је била незадовољна
мојим напредовањем, па ми је уз сланину остављала и грудву маслаца,
шапћући ми, колико сам разумео, да ће Иштван ускоро бити најурен на
фронт. Од својих сам, наравно, крио да купам Ержику; причао сам да јој
рибам кухињу и носим воду. А по сву ноћ сам размишљао како да скончам,
а да се то не схвати као самоубиство, па да Валмерови стражари премлате
све Србе из моје бараке. Тих се дана беше обесио један стари Црногорац,
па су од крваве и дивљачке туче после неки дан умрла још тројица
заробљеника. Валмер је на јутарњем рапорту тихим гласом поновио свој
закон који смо ми, који нешто знамо немачки, превели овако: „Запамтите
за свагда: самоубиство је чин части. На ту част немају право балкански
варвари, који су убили и надвојвоткињу Софију!“ Због тога и нисам могао
да будем равнодушан према последицама таквог избављења.
Други, значајнији разлог што се нисам обесио или утопио у мочвари,
био је бол за мајком. Још осмог јула 1916. примио сам преко женевског
Црвеног крста карту од оца у којој ме извештавао да је „Олга нестала у
мећави на Проклетијама“. Моја туга за мајком била је толико снажна да у
мени и око мене није било ничег што би могло да је прекине. Био сам
обузет том тугом − љубављу, као искушеник Богом. Баш као коњ, са
штрангом преко груди, особито под Иштвановим шибама, ја сам најдубље
патио за мајком. У тој патњи сам је и кривио и клео због свог постојања.
Али ме та патња чинила и моћним. У својој тузи, загледаном у небеса,
понекад ми се чинило да видим светлост и иза те Кумове сламе, коју сам
само неколико пута видео са телескопа Париске опсерваторије и запамтио
је. Било је тренутака кад сам чуо и ветар иза Венере, једине звезде коју сам
назирао. Много часова остајао сам иза и изнад свега земаљског. Из тамних
висина, струјала је и капала у моју душу нека свемирска туга,
испуњавајући ме ванјезичним, ванпојмовним осећањем. Да сам тада умео
да изумем речи за то осећање, да сам имао времена и услове да ћутим док
у том просветљењу тмине мог бића не исклијају, не роде се, не обликују се
речи, не настане језик те садржине, ја бих сишао дубље од знаног и даље од
исказаног и схватио нешто значајно. Човеку још није успело да изговори
нешто о себи, природи, васиони, што није макар и незнатна истина.
 4

Најдан Тошић хита уз степенице на Иванов спрат, замишљајући

Катаринин израз кад угледа брош са брилијантима. Оно ташто и осмехнуто
задовољство које има од даривања, особито од расцветавања и разгоревања
женских очију кад им се дарује накит, неизвесно му је као и све што му је
неизвесно са том настраном, а неодољивом Катарином. Чује галаму у
њеној соби, Бошка Марковића чује, стаје у холу: прхну му нада. Чак ни овај
тренутак он не може да не подели са тим њеним лепим клипаном!
Шлогираће га та жена, коб, коју воли од 1916, од првог сусрета у Атини, на
тргу Омонија, од првог њеног дугог омамљујућег погледа, запањен
Српкињом, крупнооком плавушом, са тешком ражаном косом и високим
бедрима. Шта је све учинио за њу кад је остала удовица, а он, на срећу, већ
био удовац! Човек се ни у роману није часније и упорније од њега борио за
љубав једне жене. Богатство, углед, неограничену слободу, да, и слободу! −
све јој положио пред ноге. Једино на двобој није ишао. И то би учинио да
му супарник није младић, може скоро унук да му буде. А она га оном
искреношћу од које се излуђује, уценила: „Ви сте, господине Најдане,
искусан љубавник и будите мало стрпљиви. Љубав се доказује праштањем и
чекањем. Дечко ће ко лептир сагорети своја крилца на мом жару, па ће као
бубица да одмили својој суђеници. Нас двоје у будућности имамо само −
једно друго“. Тако сможден први пут, ништа слично ни од противника у
послу, ни од жене која га неће није доживео, пристао је на све. Љубавника
јој запослио у својој фирми, вечитог студента технике, једну преиспољну
ленштину која једино уме и сме да јури на моторима, омогућио му у овом
пешачком Београду да се бави аутомобилизмом, до сада му два тркачка
аутомобила купио, финансирао му учешћа на тркама, шта га само кошта
освојено првенство Југославије у Загребу! А тада га Катарина први пут
помиловала по врату: „Тај дечко је право чудо од талента. Помозите му да
буде првак Балкана. Зашто се мрштите, господине Најдане? Нисте
великодушни према младићу. Знајте, то ме одбија од вас“. Шта му је друго
остало него да ради на организацији трка за првенство Балкана и уз
исусовске муке, парама и свакојаким корупцијама, помогне да постане
вицешампион Балкана. Да га одвоји од ње, намештао му певачице и
глумице, богате удаваче и своје лепе чиновнице којима чак ни папа не би
одолео − и ништа! А Катарина га једне вечери позвала и одмах понудила
да седне на канабе до ње, узела му руку и спустила на своја крила, мазећи
му надланицу прстима, лако, као млада мачка: „Балкан није никаква
афирмација за аутомобилисту. Као што знате, драги мој, без успеха у
Европи, нема правог успеха. Стручњаци тврде да је Бошко геније за
аутомобиле. Ви и ја смо дужни да му омогућимо да узлети међу светске
асове. И то му је доста од нас“. „А шта ћемо, драга моја, ако он не узлети
међу светске асове?“ „Ја сам убеђена да то само од вас зависи. Од ваше
великодушности, Најдане. Купите му машину с којом ће победити.
Колебате се?“ Пустила је руку и додала: „Запамтите, господине Најдане, ја
могу само једном да се разочарам“. И опет је покорно следио њену жељу,
јер тај перверзни клипан воли жену − мајку, двадесет и три године старију
од себе. Ни сада, везану за кревет и са ногама отеклим од
тромбофлебитиса, не оставља је ни једно вече саму. Перверзно, морбидно!
Само је болесна љубав трајна љубав, стара је то истина. Нг може вечерас да
га види. Чује га како као шнајдерица брбља с њом о костиму и подсукњама,
а сања да буде првак Европе. Избацићу га напоље! И мом стрпљењу је крај!
Крупним корацима полази ка Катарининим вратима, али уплашен
њеним немилосрдним презирима кад год не свлада своју „недостојну,
прљаву љубомору“, тако она назива његову истинску патњу, он нагло
скрену у Иванову собу и бану у њену таму:
Иване! Па ту си и ти, Милена. Зашто седите у мраку, децо?
Пријатније нам је тако, ујаче − каже Милена, устаје да му препусти
једину фотељу у соби и упали лампу. Иван се покри чаршавом и оста
лежећи у кревету.
Нешто ти се опет догодило?
Не, ујаче. Све је у реду. Дај ми говор.
Да читаш професорски и накити. Ја сутра вече не говорим
шупљоглавим аутомобилистима и београдским дамама. Хоћу да одржим
говор министрима и привредницима, влади овог јадног пешачког народа. И
молим те, што више, слободно и филозофски истакни значај
аутомобилског првенства Европе које се одржава у Београду, баш у часу
кад та Европа започиње други светски рат.
А ја сматрам да тај апсурд треба прећутати.
Никако! Трке су, убеђен сам, епохалан догађај. Нарочито прошири тај
парадокс историје: први светски рат почео је нападом на Србију и
рушењем Београда, а кад Европа започиње други светски рат, Београд,
Србија, Југославија, жељна мира и напретка, организује приредбу која
симболише нашу цивилизацију и њену будућност. То је важно. Београд
сада држи лекцију Берлину, Паризу, Лондону, Риму − скреши им то!
Не волим тај тон. Лекције држе силни и тупи, ујаче.
Којешта! Лекције држи надмоћан духом. А то смо у овом часу ми.
Европске престонице су већ у ратној агонији, а Београд је данас европска
Спарта која слави весника нове будућности. Моћ људског ума и човекову
неустрашивост да јури земљом преко две стотине километара на сат. Знате
ли ви, децо, да ће сутра, од постанка људске врсте први пут на Балкану,
човек јурити по земљи преко двеста километара на сат!
Ја, ујаче, мрзим ту фаталну страст − отићи некуда. Што брже отићи,
што пре стићи некуда. Не стићи нигде.
Немој те твоје песимистичке идеје, молим те! Са таквим идејама, мој
Иване, ништа човек није урадио на овом свету.
Није. Али ни са аутомобилским идејама неће нигде стићи.
Хоће! Пре неки дан сам прочитао у Фигароу да је брзина оваплоћење
наде. Победом простора побеђујемо време и реално, многоструко
продужавамо свој век. И то је апсолутно тачно!
То је апсолутна глупост!
Глупост? Зар ти не слутиш какве су све последице факта што је човек у
две деценије постао најбрже живо биће на земљи?
Нисам уверен да му то доноси и срећу. Нисам, али ћу написати. Све ћу
написати што желиш.
Напиши то твојски, филозофски, све што знаш о брзини напиши. Тој
страсти која је више од осталих и потпуно променила свет. Разради то о
брзини као највећој моћи нове цивилизације. Али, оптимистички, молим
те, сестрићу… Зашто си ти, Милена, плакала?
Зар немам зашта, ујаче?
Уплашио те рат, напад на Пољску? Зашто? Ви сте сада савезници са
Хитлером. Видиш ли како се срећно смеје ваш вођа Џугашвили? −
показује руком на Стаљинову фотографију.
Прошле године у Минхену, тако су се смејали и твоје вође, Чемберлен и
Даладје.
Најдан Тошић обриса марамицом знојаво чело и држећи у руци летњи
шешир и штап, прислони се уз њену фотељу:
 Чуј, дете моје. Ја се спремам на један озбиљан разговор са вама, чим
прођу трке. Синоћ сам вечерао са немачким послаником фон Хереном.
Наступају незапамћена времена. Први светски рат према овоме који је
данас почео, биће позоришна представа. Идила, пасторала! Ви морате
размишљати о свом спасавању.
Од чега ми још можемо да се спасемо?
Од злих духова, Милена. Од твог Богдана и његових другова бољшевика.
Све ће вас, децо, они побити. Видите ли, како се смеје та сотона?
Иван се секну од стола и Најдановог говора на свечаном банкету:
Ми смо се, ујаче, још пре десетак година договорили да о политици и
комунизму не расправљамо.
Јесмо, сестрићу. Али је дошао час да још једном о томе поразговарамо.
Ви сте пред амбисом! Ја не могу да останем равнодушан пред вашом
несрећом. Ви сте моја деца, све што сам за педесет година урадио и
створио, остаје вама и вашој деци.
Мени не треба ништа. И не чувај за мене.
Чуј, Иване. Да ти нешто кажем, ја, прави капиталист и буржуј, кога зет
Богдан намерава да експроприше, то јест, опљачка и скине му главу.
Слушај, мораш ме сада чути, Иване. Ја живим за вас… Ако сте ви несрећни,
ако вама не треба моје богатство, онда је без икаквог смисла мој труд и
мука да створим себи и вама сигурност и моћ над злима и будалама, каквих
је пун овај свет. Нисам ја радио да бих имао гомилу пара. Нисам ја постао
богат да бих био мецена уметницима и аутомобилистима. Не пада ми на
памет ни да изигравам Илију Коларца па да отечеству остављам палате и
фондове. У овом исквареном свету, да би могао да постојиш као свој човек,
да ти име и презиме нешто значе, мораш имати или паре, или власт. Ја
сматрам да је много часније имати паре но власт.
У та твоја схватања, да будем искрен, ујаче, ја не верујем од хиљаду
девет стотина четрнаесте.
А поверовао си у најгоре идеје откад је света и века? У политику си и ти
поверовао, као и твој отац. И посветио си се најпрљавијем људском послу.
Не бих волео, ујаче, да нас двојица разговарамо о прљавим пословима.
Ти добро знаш шта ја мислим о твојим пословима. И тако ћу мислити док
сам жив, без обзира на све околности и остало.
Слушај, сестрићу. Ниједан мој лиферантски посао, ниједна моја
берзанска шпекулација, да, да, ни један мој крвави капиталистички посао,
како ви комунисти брбљате, није толико крвав и прљав, колико су то
крвави и прљави ти Коминтернини послови, којима се посветио Богдан
Драговић, и ти за њим.
О тој ствари имам друкчије мишљење, ујаче. И ни о једном прљавом и
крвавом послу нас двојица се нећемо сагласити. Немој ме вући за језик. Ти
добро знаш колико је туђег зноја и муке у твом богатству. И то оне најгоре
прљавштине. Најгоре!
Много мање но у вашем комунизму! Политика је прљава и кад је
демократска, а колико је тек прљава та ваша тајна комунистичка
политика?! Зар то још не видиш, забога! А чујем да те неки твој друг
пљунуо у Москви. Цео Београд о томе прича.
Да завршимо тај разговор, ујаче. Одмах!
Зашто си робијао? Због кога си се одрекао бриљантне каријере? Колико
си добра могао да учиниш овој земљи са својом сјајном главом коју си
жртвовао белосветским пробисветима, а они је сада још и јавно пљују!
Памет и знање си потрошио на летке, чланчиће у пишљивим левичарским
часописима, на неке брошуре о Русији! Марксизму! Ђавоље семе сејао си у
неписмене, празне главе!
Иван устаде од стола:
Ујаче, ако одмах не заћутиш, ја ћу изаћи напоље.
Заћутаћу, сестрићу. На моју несрећу, заћутаћу. Али кад прођу трке, ми
ћемо наставити овај разговор до његовог свршетка.
Најдан Тошић расрђен изађе и без куцања упаде у Катаринину собу.
Улазите као тркач, господине Тошићу.
Добро вече, госпођо. Улазим као човек са хиљаду послова ове ноћи, са
жељом да обрадујем друге, са надом… Са надом да ће неко разумети бар
моју журбу − изговори сажаљевајући себе и са несавладаном јеткошћу
према Бошку Марковићу који га и не погледа, забављен гледањем неких
илустрација са Растком, тринаестогодишњим Ивановим сином. И први пут
не пољуби Катаринину пружену руку, него се само овлаш рукова, љут на
себе због тога. Помисли да је ту његову погрешку уочио и Бошко
Марковић, па му се строго обрати:
Вама је, драги господине Марковићу, време за спавање. Ви ноћас
морате спавати девет сати. Ако сутра не стигнете иза фон Браухича и
Милера, а пре Нуволарија и Ланга, онда, удрите у бандеру! Ја сам до сада
уложио у трке скоро два милиона, не рачунајући пехар и сто других
ствари.
Не подносим тај ваш газдашки, тај деспотски тон, господине Тошићу.
Не подносим никакве грубости. То сте морали схватити још пре петнаест
година.
Схватио сам, госпођо Катарина. Све сам схватио, на жалост.
А кад већ тако неукусно говорите о вашим милионима, онда сте уместо
поршеа, могли нашем представнику да купите БМВ. Па затим, господине
Тошићу, Бошкова блуза требало је да буде загасито плава, а не овако жута,
као кајгана. Надала сам се да смо се ви и ја о бојама одавно споразумели.
Најдан Тошић се жустро окрену Бошку Марковићу:
Откад вам то не ваља порше, господине Марковићу?
Бошко Марковић устаде, на шта се Катарина намршти и њему би
потребно више секунди да се прибере:
Па није сјајан тај порше, господине Тошићу. Данас на проби, имао сам
два квара на мотору. Гуме не могу да поднесу оштре кривине. А фон
Браухич и Милер, као што знате, возили су јуче поред Небојшиие куле,
преко двеста на сат. Нуволари и Ланг су тактизирали и крили брзине.
Ја сам по вашој жељи и по саветима наших најбољих стручњака купио
порше. Нема смисла изговарати се на машину, драги младићу. Уз то, Србин
си, и знаш да бој не бије свијетло оружје.
Оставите песмарице, молим вас, господине Тошићу. Сутрашњи бој, бије
и свијетло оружје. А што се тиче циља, потпуно сам сагласна са вама: он
мора бити међу првом тројицом! Мора стићи пре Италијана! Право да вам
кажем, мени је много важно да сутра победимо Италију. Разумете ли ме,
господине Марковићу? Стари Београд зна да сте мој штићеник. Ви добро
знате шта ризикујете! − прети му прстом и звецка гривнама.
Знам. Молим вас, госпођо Катарина, да у то не сумњате. Сутра је моја
трка живота. Само се Ланга плашим. Он је најсрећнији возач на свету.
Долазе ли Французи, господине Тошићу?
Французи, на жалост, не долазе. Пре два часа примио сам последњи
телеграм. Отказују због рата. А тиме су ваше шансе огромно порасле,
господине Марковићу. Ви возите на својој, српској земљи. Гледа вас цео
Београд, Шумадија, Банат, Срем, све је сутра уз вас. У овим данима ви сте
наш национални јунак.
Тога се плашим, баш се тога плашим! − узвикује Катарина.
Да, јесте то преимућство. Међутим, техника… Техника је данас све.
Целе вечери ме уцењујете техником! Па не терате ви сутра волове,
него возите, богаму, један од најбољих аутомобила на свету!
 Не уцењујем вас, господине Тошићу. Ја сам само реалист.
Реалист? То први пут чујем. Морам вам одмах рећи да су ми реалисти
најнесимпатичнији људи.
Чујте, господине Тошићу. Сутра ћу надмашити себе или ћу…
Пст! Пст! − за претњом кажипрста звецкају јој гривне − знате, Бошко,
да не подносим патетику. Мој покојни муж је био победник на Брегалници
и Кајмакчалану. А никад није изговорио ни једну патетичну реч.
Најдану Тошићу годи њихов мали сукоб и прилази свом љубимцу,
Растку, својој нади, наследнику, да с њим разгледа фотографије сутрашњих
такмичара и њихових аутомобила. Све ће њему оставити. Одлично учи,
воли технику и математику, хвала Богу није на Катиће, чим матурира
послаће га у Кембриџ. Уз помоћ мудрих старих Енглеза, он ће бринути за
његово школовање и васпитање. Да га спасе катићевске болести −
политике, ове комунистичке луднице. А још је и леп на мајку.
Деда, хоћеш ли да ми купиш БМВ?
Сине, чим се упишеш у осми разред, деда ће да ти купи ауто. Бићеш
најмлађи Србин који тера аутомобил.
Најдан Тошић наставља гласно да разговара са дечаком и мази га, а
прислушкује Катарину и Бошка који у углу собе шапућу:
Сутра возиш за моју љубав, Бошко. Не заборављај: хоћу да те видим са
ловоровим венцем око врата. И да ту жуту крпетину замениш
тамноплавом блузом.
Све ћу учинити. Све, видећете… Лаку ноћ, господине Тошићу.
Растко истрча за аутомобилистом.
Најдан Тошић цепти од бола: каква их луда страст испреплела! А он се
ни после двадесет година борења за њену љубав и толиких улагања у њу,
још није изборио ни за њено „ти“. Убиће га кап од ових стресова. Професор
Игњатовски му категорично рекао да су велика узбуђења највећа опасност
за крвне судове у седамдесетим, његовим годинама. Пресвиснуће на њеним
степеницама. Једини неостварени циљ. И жена му је на време умрла, и она
је на време остала удовица, све је обећавало срећу. Али, она се пет година
борила са црнином и удовичком тугом, а онда је у прецветавању обрлатио
младић, тај лепи, перверзни клипан.
О чему то сањарите, господине Тошићу?
О вама, Катарина.
А јесте ли срећни?
 У њен ироничан осмех што се затеже по извијеним пуним уснама, он се
сетно загледа.
Заиста нисте срећни?
Коју вам жељу нисам испунио?
Нестрпљиви сте. Одвећ сте нестрпљиви, драги мој.
А ви заборављате колико ми је година? − завапи и крену да јој спусти
главу на крила, у њене нежне дубине. Али се она намршти, заустављајући
га раширеном шаком; он стаде, погнут, придржавајући се за наслон
фотеље.
Она прва проговори:
Што дуже мислим, све сам више убеђена да је господин Марковић у
праву. Тај порше неће издржати са беемвејцима. Ја вас не разумем,
господине Тошићу, зашто нисте следили прву техничку нацију света?
Седите, молим вас, у фотељу кад разговарамо о овако судбоносним
стварима.
Најдан Тошић не седа у фотељу: клима главом и гледа у под, све више
жалећи себе. Бацио би јој поклон и изашао, како је он некад чинио својим
љубавницама кад га наљуте, међутим, она му то није. И ако би сада
поступно како осећа, губи је за свагда. А то не сме. Па стоји укован пред
њом и гледа је, не схвата шта му то говори о моторима, док она не подиже
глас:
Па ви сте се опет подали вашој прљавој љубомори!
Спасава га Вера која улази; он пољуби снаху и помилова је по коси као
увек што чини.
Ја сам вам, драга моја, као захвалност што ћу сутра на тркама и увече
на банкету, дакле, читав дан бити са вама двема… ево, донео два скромна
поклона. Тек да ме се некад сетите, − пружа Катарини кутију са брошем, а
Вери огрлицу.
Искрено обрадована, Вера га загрли љубећи га, а Катарина стави брош
на длан, погледа га зажмиривши и без речи спусти на сточић поред
фотеље.
 5

ЗЛАТНИ ВРТ, КРАЈ

Морам још неку реч о мајци и мени, Иштвановом „коњу“ на Великом
житном острву, на највећем дунавском, и највећем речном острву у
Европи. Успут се питам: постоји ли неки историјски, па и лични значајан
догађај који се није збио на одговарајућем простору и времену? Историја
скоро савршено сарађује са географијом, климом и годишњим добима. Са
тим околностима, такође, усклађују се љубав и патња.
Од сазнања да је моја мати нестала у мећави, са њом сам био
непрестано. Понекад сам настојао да је се сећам по следу смене светлости
и таме: дању и ујутру оног што се збивало тада, у сутонима и ноћу оног што
се у њима догађало. Тај ми редослед туге није увек успевао, па су сећања
започињала по животном току: од њених недара када сам јој био у наручју
и чуо неко тупкање у њој, − била је то моја прва тајна света, која ме најпре
уплашила, па после забављала више од сваке играчке, па до нашег
растанка на нишкој железничкој станици, призора који толико прецизно
памтим да бих га, кад бих умео, могао насликати. Тако непрестанце живео
сам наш живот, понављајући га. Упорно сам мислио и о њеном гробу. Како
је она по очевим речима „нестала у мећави“ то јој гроб нисам видео на
земљи. Привиђао сам га на рубовима облака. Кад су Златним вртом
беснеле мећаве, кад су јата ветрова слетала у мочвару, ваљала и ломила
трску, хукћући и цвилећи, крцала наше дрвене бараке док им не завеју
прозоре и врата, ја сам у хоровима ветрова тражио мајчин глас, њен вапај,
њен последњи уздах и згуснуту срџбу на живот и свет који нас је раздвојио.
Осећао сам њену чежњу да и ја нестанем у мећави, па сам ујутру био
разочаран што сам још жив и морам са друговима у дроњцима да разгрћем
велику белу хумку како би изашли на гимнастику. У тој тузи, тој обузетости
мајком, сасвим чулно, као студ, осећао сам вечност, а смрт ми је губила
сваки вид ништавила и грозе. У ствари, у неким часовима, памтим их, у
мени се била укинула она апсолутна граница између смрти и живота.
Доживљавао сам неко трансцендентално јединство егзистенције у
непрестаном преображавању појава и облика, откидао сам себе од
целокупног свог искуства, превазилазио сам се у неком натчулном
измирењу са стварношћу. А кад би ми се та стварност поново успоставила
као телесно страдање и убијање душе, имао сам једну, не баш лако
објашњиву, потребу да свим људима чиним добро. У Златном врту, људи су
највише патили од глади и ја сам давао све што сам имао. Поред оног
Ержикиног следовања које сам делио са друговима, делио сам на
равноправне делове и пакете које ми је ујак Најдан скоро сваког месеца
слао преко Црвеног крста из Женеве. Одрицао сам се свог реда грејања
леђа уз млаку пећ, неговао болесне, писао карте неписменима, новац који
ми је слао ујак давао сам пушачима да преко стражара набављају дуван, у
свакој прилици настојао сам да помогнем друга. То чињење добра људима
који пате, био је за мене онај стварни смисао трајања; онај смисао без
којег, тугујући за мајком, нисам видео разлог да трпим. У чињењу добра,
запазио сам и ово: добро се не мери оним што се прима, него ко га даје.
Нема исту вредност комад хлеба пружен од друга и сапатника и комад
хлеба који да стражар и победник. Добро дело од свог, то је испуњена
дужност и задуживање примаоца; добро дело стражара, Аустријанца или
Мађара, био је подвиг огромног моралног и психолошког значаја. Са
првим доброчинствима се опстаје и сачувава људска заједница; са другима
се утемељује човек са вредностима које му творе ону вишу свест о себи и
право на достојанство. По мом искуству из Златног врта, у својој бити и кад
је реч о опстанку, људи се деле на мање зле и зле; на мање добре и боље.
Људска суштина је себичност. Саможивост. Скоро сва зла укорењена су у
њој. А глупост, која је суштина по себи, посебна, непроменљива је
супстанца нашег бића. Глупост је својство свих људи; и генијалност садржи
своју глупост. Зато нам је најнижа и свест о својој глупости. У том Златном
врту ја сам, теже од свих победникових насиља, подносио зла која су
настајала из себичности мојих сапатника и оптимизам њихове глупости.
Каква су то животна, коренска, искушења била! Кад гладан роб украде
гладном робу последњу мрвицу хлеба чувану за последњи час, кад јачи роб
отме слабијем крпе за ноге, па овај мора на гола стопала да навуче кломпе
и изађе на снег и блато које се мрзне, кад болесни роб украде ћебе
болесном робу, кад кувари Срби поједу следовање масти и шећера за читав
лагер, или га продају кантињеру, па су они дебели и румени, а ми провидни
и повијени костури, када за комад репе роб шпијунира своје другове и због
њихове наде у победу Србије и савезника пријављује их команди лагера,
кад… Ко да поброји зла која смо као робови чинили једни другима? Или, ко
може да означи количину глупости коју су ти робови изговорили у бараци,
пре но што заспе? Али сам, патећи од људског зла и глупости, открио
можда најоптимистичнију чињеницу о човеку: онај који никад није био
спреман да се жртвује за другог, који није имао моћ да понекад учини
добро, није имао ни веру да ће преживети. За човека безнађа и очаја било
је нормално и природно чињење зла; човек са надом у живот, имао је снагу
да чини и добра другима; човек с надом у живот мање је и глупости чинио.
Да споменем и ово искуство: трпљење, спремност на трпљење, одржало је
људе у људским границама. Добре да чине само мала зла, а оне зле да
учине понекад и добро. Људи који нису имали снаге да трпе, постајали су
животиње или злочинци. Знам да је то прастара поука, али је изговарам
себи и сада понижен, уверен да се и савест и достојанство, и врлине и дар, и
ум, и лепота, могу да сачувају само трпљењем. У нађмеђерској мочвари,
схватио сам да је та свест умнија од вере и животоноснија од наде. Тек
када се трпљење прихвати као судбина, онда човек може и да помери неке
своје границе. Мислим и на сазнања о себи и на уздизање у врлинама.
Међутим, приметио сам и ово: људи који су се истакли снагом трпљења,
чим им се измене услови, испољавају склоност ка лаком подавању
пороцима. Зло не трпи сопствени мањак. Оно се само, из свог праизвора,
надокнађује и брзо успоставља равнотежу, па и надмоћност над својом
супротношћу. На своју срећу, човек још не зна шта све може да истрпи. Да
то зна, одавно би се уништила људска врста. И на том незнању, ја заснивам
свој историјски оптимизам: верујем да нема тог зла које може да уништи
човека. Човека, највероватније, стварна опасност вреба једино од добра;
јер за подношење добра, човек нема снаге, ни искуство, ни морал, ни
лукавство. Уопштавам, да. Моји бивши другови рећи ће: типично за
интелигента! Не браним се од бољшевичког прекора и помишљам да би
требало створити новог Фауста: човека који тражи границу трпње и изазива
Мефиста да му открива њене незнане видове.
У Златном врту умирали су сви који су изгубили циљ и смисао патње.
Више је људи умрло од безнађа но од глади.
Овде и успут признајем једину кривицу у мојој побуни против
московских суђења и Стаљинових чистки: рушио сам веру у будућност.
Чинио сам то иако сам знао да се све вере смеју рушити, сем вере у
будућност. Без те вере, свеједно каквог је садржаја, човек не може да
опстане. Јер том вером, сваки човек одговара на своје егзистенцијално
питање: зашто да живи патећи се?
У Златном врту мени није утрнула душа можда и зато што сам имао
разлоге да плачем. Често и дуго да плачем за мајком. Било је много дана и
ноћи када ми је само тај плач давао смисао патњи; тај плач ми је одржавао
идентитет и самосвест. Да нисам могао да плачем, морално бих се срушио
у себи; био бих издајник и тај би ме грех сагорео. Успевао сам понекад да
плачем целим телом, утробом, костима и жилама. Није то био само
синовљевски плач; био је то и онај прави, агапичан плач човека. Био је то
плач над јадним и немоћним човеком у Валмеровом поретку Златног врта;
плач Иштвановог „коња“ и Ержикиног „купача“ који још увек има некакву
душу и у њој достојанство које се опире трајању по сваку цену. У смирењу,
у оном обамирућем брујању свих чула, осећао сам близину онога кога
људи две хиљаде година називају Христосом. Не Бога који суди људима за
грехе, за радости тела и слободу ума, већ човека Исуса који се жртвује за
спас људи пред апокалипсом која се чека. У тим тренуцима, имао сам и ја
храбрости да се жртвујем за моју поробљену браћу.
Ако ово моје исповедање читају бунтовници и професионални
револуционари, сигурно ће их обузети гнев и презир: какви смо ми то људи
који се ни као „коњи“ нисмо побунили? Побунили смо се! Ипак смо се
побунили! Српски, епски. У ствари, апсурдно.
Са мном у истој бараци налазио се и неки чича Видоје са Дурмитора,
народни певач који је скоро сваке недеље зането декламовао јуначке
народне песме, иако је певање сматрано побуном и било најстрожије
забрањено. Ми смо га побожно као молитву слушали, неми, загубљени у
сећањима на завичај и своје, занети надом у слободу која ће нас спасти и
одвести својима. Ту око чича-Видоја, слушајући десетерац, који ја, иначе,
нисам дотле обожавао, ми смо успостављали духовно братство и свој
национални идентитет. У том буђењу и струјању оних виших и општих
осећања, неко је одлучио да се Видоју направе гусле и организује гуслање с
певањем за све нађмеђерске заробљенике, па је почела тајна набавка и
крађа потребног материјала и алата. Најхрабрији су давали задатке
најпоузданијим, у лагеру се стварала и расла велика завера и света тајна,
чије би се откривање, знало се, платило нашим главама. Личило нам је то
на делање за победу над својим безнађем и својим свирепим победником;
било нам је то и искупљење што смо се предали на бојишту; била нам је то
и солидарност са браћом која на фронту гину за наше ослобођење; била
нам је то мука за сатрвено достојанство, за часно дело којим се постаје и
опстаје као човек и Србин. То тајно прављење гусала у многима је
осмислило патњу, постало борење за отаџбину, испунило пустош ропског
живота и у недосвест отегнутог времена међу жицама, времена у којем ни
честе смрти нису више остављале траг, биле догађај.
Са још некима и ја сам био задужен да набавим длаке из коњских
репова за гусле и гудало, пошто смо, радећи на Ержикином имању, имали
прилике да се сретнемо и са правим коњима. Мени није успело ни длаку да
ишчупам. Гризла ме та неспособност, па сам, кад год сам могао, онако
полуслеп, тражио по сеоском путу коњске длаке. Мој друг Милојко
Рудничанин (уместо презимена ми смо именима махом додавали
завичајност), који је успео да се дочепа репа нађмеђерског коња и начупа
пуну шаку, био је изубијан копитима, па од власника кобиле оптужен за
покушај содомије, обешен по Валмеровом наређењу, јер је, како је фон
Бенедикт саопштио, прекршио „и царске, и европске, и човечанске законе“.
Свеједно, Милојко је успео да преда коме треба длаке за гусле и гудало.
После неколико недеља, од шпијуна неоткривене градње гусала, једне
суботе, нашом бараком прошао је шапат „Сјутра је света неђеља“.
А ту „свету неђељу“ чекали смо узнемирено и халуцинантно, као што се
чекао дан изласка из лагера. Ослушкивали смо и чули гусле у гакању
дивљих пловака и крицима чапљи и вивака, у ветру по трстицима мочваре,
као што смо чули артиљерију наступајуће ослободилачке војске. Те вечери
и ноћи уочи „свете неђеље“, у нашој бараци настао је мук, који дотада није
следио ни једно вешање, и ни једну заробљеникову смрт. У нашим, још
неумрлим душама, светлуцала је побуна, обавијена стрепњом и
неизвесношћу; стрепњом и за глас тих невиђених гусала, стрепњом и од
Видојевог гласа у сред лагерског круга. У том муку уочи недеље, мало је ко
спавао; чекало се свануће, желела се ноћ до конца.
И устали смо сви пре звечке која нас је позивала на умивање и
гимнастику, крпили своју дроњаву одећу, бријали се и зачешљавали. То
осећање свечаности, та прослава вере било је најсуптилније и
најузбудљивије колективно осећање које сам доживео у Нађмеђеру. Тога
јутра, и једино тога јесењег сунчаног дана, кад су јата дивљих пловака
летела високо и далеко у језерца Великог житног острва, сви су ми моји
сународници заиста били браћа. Нико подлац. Нико бездушник. Било је то
јединствено испољавање припадности нечем значајнијем и вечнијем од нас
самих: припадности људској заједници и народу који не пристаје на
уништење. У ствари, била је то свест и илузија кишне капи да пада у океан.
И кад смо се без ичијег позива, после гимнастике, за тили час сви, из
свих барака слили у круг, у нему гомилу и поседали збијени један уз
другога, по погледима се видело да исто слутимо. Али нико није узмакао,
иако је пуковник Валмер панично наређивао фон Бенедикту да пред
командом лагера постави митраљез. Стражари су са оружјем трчали ка
пуковнику Валмеру, а ми смо их гледали као да гледамо неми филм. И
чекали глас наших гусала и песму чича-Видоја, који је седео у сред гомиле,
невидљив већини верника. Фон Бенедикт је са револвером у руци, праћен
стражарима са пушкама на готовс, кренуо ка нама.
Онда је нешто застрашујуће зашкрипало и закврчало, па је дрхтаво
залелекао Видоје, као да ће да зарида:
Боже мили, чуда великога…
Од пуцњаве пушака ја више нисам разумео Видоја, иако је он наставио
да виче своју песму, уз коју су се верници погружено разилазили ка
баракама. Остао је сам у уверењу да већина није бежала. Вероватно и зато
што нису имали снаге да потрче. Или зато што су били запрепашћени
пуцњавом. Или зато што су постигли Циљ: чула се песма. Или зато што им
се у свести изравнала смрт са животом. Или зато што су им пркос и инат
последње што могу. А можда и зато што у том братству побуне, човек може
скоро све што може. Из тог братства, са десетак људи нисам ни ја могао да
се макнем; седели смо, а око нас су лежали мртви и рањени, међу њима и
чича Видоје у кога наредник Иштван опали још један метак. Капетан фон
Бенедикт је пришао нама што седимо, командовао да устанемо и ми смо
лагано устали, па ми се обратио на немачком, показујући ми руком на
наше гусле, један склепан инструмент, које је, вероватно, први пут видео:
„Шта је оно?“ У тишини која се после пуцњаве чује, ја сам одговорио:
„Дух, господине капетане.“
„Шта си рекао?“
„То је дух, господине капетане.“
Опколили су ме стражари са упереним пушкама, а фон Бенедикт је
рекао озбиљно:
„Нисам те разумео.“
Прилазио је и пуковник Валмер и питао фон Бенедикта шта се то
догађа. Фон Бенедикт му је рекао, пружајући револвер ка мени:
„Тај говори о слободи!“
„Зар ти знаш шта је слобода?“
Уплашен, сав пометен, ћутао сам, а пуковник Валмер ми је пришао
ближе и тихо, да само ја чујем, рекао:
„Реци све што знаш о слободи.“
Нисам знао ништа о слободи. Заборавио сам и немачки. Чекао сам
његову команду стражарима да опале у мене. А он ми рече замишљено:
„Сувише тешко питање за тебе. Одвуци вашег певача до вешала.“
Знао сам и тада да треба да му пљунем у лице и часно окончам нашу
побуну. Али, ја то нисам могао. Не једино због страха. Више зато што ми је
у том тренутку и сама смрт била лишена сваког смисла. Узео сам за ноге
чича-Видоја и одвукао до вешала на ивици круга. А вешање Видојевог
леша и његових гусала на посебном стубу и ужету, обављено је у присуству
свих заробљеника у Нађмеђерском лагеру и сунчаној тишини Златног врта.
Стојећи пред обешеним, ја сам страховито патио што сам извршио
Валмерово наређење. Понизио ме и победио коначно. Поуздано сам знао
да то моја браћа не увиђају, да то знамо само Валмер и ја. Први пут на
његовом лицу ја сам разабрао саосећање. Он није скидао замишљен поглед
са мене, порезан неким можда сетним осмехом. Ја сам га гледао дрско, с
мржњом, изазивајући га да ме обеси. Било ми је жао што моја браћа не
осећају моју патњу и жељу. Јер бих тада зажелео да живим. Међутим, био
сам сам и са мојим победником Валмером, који је, сигуран сам, једини
наслућивао шта се збива у мојој души. Њему је, чинило ми се, био јасан
мој напор да га изазовем на одлуку и, највероватније, једино због тога није
ме обесио.
У том тренутку мој победник и господар, мој мучитељ, био ми је људски
ближи од свих мојих сународника и сапатника. Онда је он сасвим пословно
рекао:
„Тај ваш инструменат поравнај са главом певача.“
Извршио сам и то његово наређење. Зашто? Српски јунаци ће без
двоумљења рећи зато што сам кукавица. Дајем им часну реч да сам ову
наредбу извршио зато што је мој победник, међу хиљадама мојих
сапатника, био једини који је осећао моју душевну борбу и знао да сам још
по нечему човек.
Не знам да ли из пркоса или због нечег дубљег, и мени недокучивог, сви
су заробљеници гледали у сунце што се искосило у плавети над мочваром
Златног врта. Ваљда њима подстакнут, у то сунце загледао сам се и ја, док
нисам обневидео од светлости над собом, и сваком ћелијом свог тела
постао свестан: поражен сам коначно. Ја сам изгубио рат, без обзира чијом
ће победом да се оконча.
Све потом о певачу, гуслама и жртвама за њих, било је наше ћутање.
Они што су веровали у Бога, спас су очекивали једино од његове милости.
Очајници су удисали свој пепео и нису били способни ни за какво добро
другоме. Није било мало оних који су веровали у чудо. Вера у чудо је
последња вера; њој се при свом крају, приклонио и сам Христос. Тако се
већина моје браће у жицама Златног врта мучила за наду. А нада им је
клијала и из нечије лажне вести са фронта, из све замишљенијег лица
пуковника Валмера, из понашања капетана фон Бенедикта који више није
тако оштро и потпуно окретао леђа кад је Србин пред њим, из сваког
сажаљивог поступка стражара који не кажњава батинама за оно што је до
тада обавезно кажњавао, из капљица масти које се запажају у водурини са
обареним комадићима купуса и репе којима су нас хранили, из шале неког
стражара на каналу… Мени је наду у крај понижења будила Ержика која се
за време купања све бешње свађала са Иштваном што постаје све
љубоморнији, а она ми све гласније говорила да ће „најдаље за месец дана
овог дебелог вепра отерати на фронт и убити као пса“. Верујем да је
свачије искуство: човеку који пати, безначајно мало довољно је за наду.
Нема те заблуде, тог чуда, те лажи у које неће поверовати човек који пати.
И на том искуству, ја и данас темељим веру у неуништивост човекову и
убеђење да се човек и „пустом надом“ може спасти. После Златног врта, за
мене је прометејство само мит „пусте наде“, којом је, по Есхилу, Прометеј
населио људске душе. Можда се са том „пустом надом“ дуже истрајава но
са истином. А наду нам је доносио и ветар.
Ветар је имао велико чулно и психолошко дејство на нас робове.
Слушали смо га побожно, напрегнуто, с највећом пажњом и
концентрацијом за коју смо били способни. У Златном врту, свако годишње
доба, свако доба дана има свој ветар. Не само по смеру и снази, него по
гласу: шуму, шумору, брујању, хуку, хујању, цвиљењу, кршењу, крцкању… У
јесењи сутон, ветар са Алпа и словачких планина, заједно са јатима птица
селица, дивљих гусака и ждралова пада на мочвару и њена језерца; то су
чудесни хорови и оркестри у непрегледним трстицима, шипразима и
травуљацима. И у овом часу кад причам, ја чујем онај први јесењи ветар
који се из даљине Великог житног острва најављује сувим шумом свеле
траве, па шумором трстика неким меким ваљањем сунчеве и месечеве
прашине, измешане са златастим метлицама трске и птичјим перјем. Свако
од нас, по завичају и занимању, по искуству, тузи и чежњи, слушао је ветар
и чуо у њему оно што је желео. У отупелима ветар је оживљавао усахла
сећања на прошло и далеко; онима што су још имали наду најављивао је
испуњење жеља; очајницима оглашавао наступање смрти; мени понекад
музику оргуља које сам слушао у Нотр-Даму 6. августа 1914, уочи поласка
у Србију, одлучан да идем у рат и браним отаџбину. Црногорци, Златиборци
и планинци, у ветру су слушали блејања и сјуривања стада, завијања
курјака, лелекања за мртвима; Моравци и равничари, слушали су шуморе
својих кукуруза, роктања свиња, свирку на светковинама; Мачвани су чули
вриску коња, вршидбе, свадбаре у кочијама; Которани и Приморци − море;
учитељи грају деце на одмору; а неки само плач својих. Једне ветровите
ноћи, викну из мрака неко:
„Чујете ли, браћо? Грме топови! Штекћу митраљези!“
„То наступа пешадија!“ − викну други.
„Долазе наши! Долазе, браћо!“ − викну трећи.
„Чујете ли коњицу, у галопу?“ − пита неко.
„Тандрче комора! Знам ја шта је комора!“ − додаје вероватно негдашњи
коморџија.
„Долазе, долазе…“ − шапућу око мене у мраку.
Људи су силазили са лежаја, припијали се уз врата и прозоре, клечали,
крстили се, шапутали молитве. Халуцинација је најпотпуније обузимала
оне најнемоћније и болесне, па су бунцали бесмислице, а један је
избезумљено почео да виче:
„Живела слобода! Живела Србија!“
Упали су стражари са батеријским лампама и сабљама тукли редом оне
што су клечали, пуцали насумце док није замукао тај што је викао „Живела
Србија!“ Кад нам је ветар постао само ветар, тад смо чули јаукање
претучених и рањених.
Уморила ме нека исконска туга изазвана сећањима на ропство, па ћу,
неуверен да сам исказао најбитније, завршити исповед о мом ратном
поразу.
Ослобођење је наступило после једне испретуране, ветровите и студене
ноћи, када су наше халуцинације и бесанице у зору биле избушене
стварном пуцњавом у лагеру и по селу Нађмеђеру. Ваљда су стражари
пуцали једни на друге, јер се наши ослободиоци које смо годинама чекали,
нису појављивали. Опрезно смо се извлачили из барака и нисмо пошли на
гимнастику. Бараке и жице око нас белеле су се од слане и иња. Отворену
лагерску капију љуљао је ветар. На згради команде отворена врата. Нигде
стражара. Вратили смо се у бараке и ћутали чекајући нешто. Тек пред
подне у нашу бараку провирио је заробљеник из друге бараке и рекао
обичним гласом:
„Они су побегли.“
Изашли смо из бараке. Нисмо се радовали. Нисмо имали снаге. Нисмо
смели. Нисмо више ни умели да се радујемо. Само неко опуштање
напетости у шапутању и журба да се што пре изађе из жице и Златног врта,
у којем се већ зажегла ватра што се ваљала од села, од Ержикине куће.
Тада сам веровао да је неко од нас „коња“ запалио Ержикину кућу, а у возу
за Београд сам сазнао од другова да је то учинио наредник Иштван,
највероватније пијан и у наступу љубоморе. Ветар је са њеног сеника и
куће бацио ватру у трстик и расуо је по мочвари, захватајући зрелу трску.
Она је буктала, ватра и дим ваљали се ка насипу којим смо хитали пут села
и железничке станице, сви са неким дењцима, сем мене. Осим главе и руку,
ја нисам имао ништа друго да изнесем из Златног врта. Ержикина запаљена
кућа и трстик око ње, узбудили су ме стварније од ослобођења. Идући
насипом, чуо сам Ержикине крике и запомагања у запаљеном трстику.
Застао сам и тражио је погледом у ваљку ватре и дима који се, гоњен
ветром, кретао мочваром. Нисам могао да је оставим да изгори, нисам
знао како да је спасем. Позивао сам ослобођене робове да спасемо жену;
ослобођени су ме гледали равнодушно и хитали у слободу, својим женама.
Остао сам на насипу дуго, укопан Ержикиним крицима, раскидан
искушењем да јурнем у запаљене трстике и спасавам своју господарицу
која ме својим симпатијама понизила до корена, али ми вероватно и
спасла живот.
Зашто нисам јурнуо у запаљени трстик и макар покушао да спасавам
Ержику која је пред љубавниковим бесом, пред куршумима љубоморног
Иштвана, можда и рањена побегла у трстик, запаљен ватром са њене куће?
Да је се нисам сетио голе у кориту, ружне, узгибане гомиле меса и сала,
жутих длака на дну трбуха и гргољастог смеха у пари топле воде, ја бих
сигурно јурнуо у запаљену трску. Њена ружноћа сажегла ми самилост и
спречила да поступим по налогу праисконске људске доброте коју сам
снажно осећао. У том ћутању пред запаљеном мочваром и Ержикиним
јауцима, одживео сам још неке истине о себи и људима. И нисам смогао
снагу којом се човек жртвује за човека у свакој прилици, те тако себи отме
нешто од вечности. Био сам још једном поражен собом; још једном сам
био собом постиђен. Кад су у праску запаљене трске умукли Ержикини
јауци, ја сам кренуо за далеко одмаклом браћом.
Рањене савести и са мучнином у души, Ержикиним крицима у ушима и
са ватром у Златном врту у очима, из које излећу јата дивљих пловака,
гњураца, чапљи и барских орлова и витлају се сивим небом над запаљеном
мочваром, ћутао сам у возу од Братиславе ка Будимпешти и Београду. Тако
је почела моја слобода.
Сећајући се сада Ержикиних крикова, ја мислим на план оног одојчета,
пре но што му се пробудио отац.
 6

Владимир Драговић кружи неосветљеним стазама Карађорђевог парка

да би се тачно у девет срео са Мишком Пубом, секретаром скојевског
руководства.
Мама је видела кад је пао, она је све видела и чула. Како да јој погледа
у очи? А деди? Психолошки, морално, то је стварно убиство. Помијама или
куршумом, свеједно је Ивану Катићу. И мени!
Заплакаће. Не сме овакав пред Мишка. Са стазе скрену у мрак и
прислони се уз стабло да се прибере. Али он није рекао да га заспу
помијама, ни да га гађају трулим парадајзом и корама лубеница као
џепароша на каленићкој пијаци, идиоти! Дао им директиву да га сачекају
кад шета поред мензе и да му звижде и вичу да је троцкист и издајник, само
да му вичу и ништа више. Нека зна на чијој је страни напредна омладина,
само то! Да нису стигли жандарми, они би га и претукли. По његовој
директиви, ужасно! Зар толико може да се мрзи троцкист? Партија рекла
да је непријатељ, он то пренео њима, они спремни одмах да убију. Од
чланка до бојкота, од бојкота до убиства! Од револуционара до убице −
један корак! Или једна реч. Мисао. Само мисао! Како је близу од љубави до
мржње, од друга до непријатеља, од мисли до злочина! Или је све то једино
у мојој малограђанској души? Тако мислим једино ја − Свилени! Па то би
сигурно и Душан урадио, вечерас га мора наћи, он се ослободио породичне
сентименталности. А зашто сви неком вишем од себе доказујемо да смо
спремни на све? Мени Радовић и Данило, ја − Мишку, Мишко − Месном
комитету, Месни − Централном, Централни − Коминтерни, она −
Стаљину… И отац је неком доказивао верност. Зар и он то мора? Ои
сигурно зна како да не погреши комунист. Посумњао је у то још док је на
састанку Мишко патетично, глумачки читао из Пролетера „Маска је пала“,
на крају, као из обзирности према њему, Владимиру, шапнуо потпис чланка
„Б. Д.“. „Ви, наравно, знате ко је Б. Д. Ето, другови, тако се принципијелно
бори један велики револуционар! За њега не постоји ништа лично што је
прече од партијског.“ Онда се загледао у њега што је дрхтао од бола и
стида. Тим стидом и болом, и због ујака и због оца, тим запрепашћењем
које није успео да скрије, толико је разочарао и Зору да је после састанка у
шетњи по Дорћолу до свитања гребла по његовој „малограђанској души“, а
његове покушаје да јој образложи свој очај, она је пресецала: „Јеси
Свилени, Владимире! Зашто си очајан што је раскринкан један тако
подмукао непријатељ партије? Ујак? Шта је то ујак, отац, мајка, шта је то,
Владо, према партији?! Несрећна сам што си толико слаб.“ Није успео да
јој објасни своја осећања, није смео ни да јој каже целу истину, јер она не
може да схвати његов бол од првог разочарања у оца. Она не разуме како
је тим чланком жестоко и неправедно претучен, први пут од оца. Свет му
се одиста зањихао и смрачио. Неколико дана и деду је избегавао, не
долазећи на ручак и вечеру, стидећи се оца пред њим. Као мушкарац,
осећао је неку мушку, синовљевску одговорност за оца и пред мајком, као
женом чијег је брата његов отац онако немилосрдно напао. Зар је баш он
морао да нападне Ивана, њему најоданијег човека, маминог брата, у чијој
кући живимо? Није часно! Није! Ни Мишково често дивљење поступку Б.
Д., није могло да га утеши: „Тако ради велики бољшевик. Све жртвује
партији. То је, Свилени, пример за нас. Тај твој матори је велики човек.“ А
кад му је и рођак Душан, партијац, саопштио да се сели са њихове
мансарде да га не компромитује живот под истим кровом са Иваном
Катићем, био је покошен, али ни тада није престао да жали ујака. Зашто је
баш он, Богдан Драговић, морао да напише „Маска је пала“? Директива
ЦеКа или његово лично убеђење? Испада тако како деда каже: „То ти је,
синко, тај бољшевички морал: друг на друга, брат на брата, син на оца, све
− за победу партије! Уништити све противнике − то је ваша револуција.“
Ако је деда у праву? Избегавао је ујаков поглед и пред њим осећао пламен
у образима. Шамарао га ујак и ћутањем, деда моралистичким згражањем
за сваким ручком, мајка највише сузним очима, уздасима и прекорним
муком кад остану сами. А кад је почео партијски бојкот Ивана, она га
дочекала: „Твој отац је све нас јавно испљувао. Он нас је издао. Све нас је
жртвовао партији, бездушник!“ „Како, мама, о њему смеш тако да
говориш? Мој отац је частан човек! Мој отац је велики револуционар и
херој партије! Па ти си најобичнија буржујка! Твој отац и твој брат су
окорели буржуји и реакционари.“ „Шта ја од тебе чујем, Владимире?“
„Истину!“ Од стида три ноћи није долазио кући, спавао у вешерници Зорине
тетке, лажући Зору да му предстоји хапшење. То је до сада највећа лаж
његовог скојевског живота. Пече га та лаж, мораће је признати Мишку. Не
Зори, разочараће је. „Што си тако покуњен, Владо?“ − сваког дана га пита.
Кад он не уме да скрије своја осећања. Његови другови су у праву: све
слабости, те недоумице и таласања у њему, све му је то од порекла и
живота у буржоаским условима. Како још сме да се колеба?
 Па Иван јесте троцкист. Славио је и хвалио тобожњу истину Андре
Жида, и после осуде и њихових признања, бранио је и Бухарина, Зиновјева
и целу шпијунску банду. Он је у „Светлости“ написао да су невини
издајници Совјетског Савеза, да су московска суђења „срамни и незалечиви
порази истине и правде“. Тако говоре само окорели антикомунисти и
троцкисти. Отац је у име ЦеКа написао „Маска је пала“. То не може бити
грешка и неправда. Где ли је он сада? Сада је у Москви једанаест сати.
Можда шета Црвеним тргом…
Кад је ЦеКа утврдио да је Иван Катић непријатељ, кад је један Богдан
Драговић, његов најинтимнији друг, онако одлучно и јасно написао у
Пролетеру шта је и ко је Иван Катић − онда је то истина. Она истина која
прогорева мозак. Ако су Бухарин, Камењев, Зиновјев, највећи бољшевици,
поклекли пред тешкоћама изградње социјализма и постали издајници, то
јавно признали на суђењу пред публиком и страним дипломатама и
новинарима, зашто један малодушни, буржоаски индивидуалист, какав је
Иван Катић, не би постао издајник и француски агент? Тим пре што се у
полицији слабо држао. Завршио студије у Паризу, неколико година провео
у Француској, а онако мек и неотпоран, сломио се на некој својој „истини“.
Ужасна судбина! Шта је човек? Зар и Шекспир и Достојевски не показују да
је човек чудовиште и зликовац. Свако може постати убица. Свако издајник.
Свако! Страшно, страшно, ујаче!
Како се тај јадник затетурао од прве кофе помија! А како је он то могао
да гледа? Зашто није скочио кроз прозор и рекао: Не понижавајте га,
барабе! Нисам вам рекао то да чините, он јесте непријатељ, ал' ми смо
комунисти, ми се боримо часно, памећу, не помијама, не тако срамно на
полуслепог човека. Кад му је онај главати Македонац ћушнуо наочаре и
онако простачки га опсовао − није више могао да гледа како су га засули
увредама и трулим парадајзом. Можда је неко видео кад је устукнуо од
прозора и дрхтао? Јесте, дрхтао је. За београдски СКОЈ остаће „Свилени“,
како га је још у шестом разреду крстио Мишко Пуб. Опет ће да извуку
закључак о његовом „сестрићском опортунизму“, тако га уједе и Мишко
пре оног последњег разговора о самокритици: „Кад размишљаш о својим
комунистичким дужностима, шта највише замераш себи, Свилени? Има
три месеца како ти ниси о себи ни једну самокритику изрекао… А без
самокритике, као што знаш, нема очишћења од егоизма и малограђанског
талога у нама. Нови човек је немилосрдан према својим слабостима.“
Збунио га. Заиста, он је пред друговима одћутао своју муку, своје сажаљење
према ујаку после прорађивања Пролетеровог чланка. Као што је раније
прећутао и Иваново мишљење о московским суђењима, о чему су се више
пута свађали, а није рекао партији ни о његовим честим клеветама
совјетског поретка, у којем, тобоже, нема слободе и поштовања људске
личности, ни о његовим ситнобуржоаским закерањима диктатури
пролетаријата, што је несумњив доказ његовог одвајања од партије и
раскида са револуционарном идеологијом. О Максиму Горком свагда
говори да није велики писац. То говоре и најгори реакционари. У ствари,
он се са робије вратио потпуно разочаран, није хтео да му прича о славним
робијашима, ни о комунистичком универзитету на робији, само му рекао:
„Сестрићу, то је пакао. Чини све да не одеш на робију.“ Прећутао је
друговима и како га је ујак пре десетак дана позвао у своју собу и први пут
понудио цигаретом: „Знаш да не пушим.“ „Знам. Али можда ти је време да
пропушиш.“ „Нећу своју вољу да корумпирам никотином.“ „Вољу, Владо, не
треба проверавати на малим искушењима. Ништа тако не замара дух као
чистунство.“ „Не слажем се. Начела су начела само док се ниједаред не
прекрше.“ „То је начело твог деде.“ „И мог оца. И моје.“ „У реду, сестрићу.
Матурирао си, постајеш студент, па ти је време и за начела. Ако би од мене
потражио савет, ја бих ти уместо свих начела предложио слободу према
начелима.“ „Револуција је моја слобода.“ „Само док се сања, Владимире. А
рад за њену победу и победа одмах захтевају потчињавање. Иначе си
контрареволуционар. Но, оставимо сада идеологију, Желим поново да
разговарамо о Богдановом чланку у Пролетеру и силама које су нас
судариле. Морам да ти разјасним неке важне ствари у нашем животу, а пре
свега, ко ме је и зашто пријавио полицији.“ „Твоја разјашњења ми више
нису потребна.“ „Јесу, Владимире. Желим нешто да схватиш пре но што ти
буде непотребна свачија истина. Можда се можеш спасти једне узалудне
патње.“ „Ни од какве патње ти ме више не можеш спасти. Нећу твој спас.“
„Не буди окрутан, Владимире. За човека нема нечасније глупости од
окрутности у име начела.“ „Шта имаш да ми кажеш ти који си ми
осрамотио свих шеснаест година које сам провео у овој кући? Мама ми је
живот упропастила пресељењем из Ваљева. Толико се од тебе осећам
обманутим, лакше би ми било ако бих сазнао да ме Милена није родила.
Ужасно сам несрећан, ујаче.“
Није издржао. Засузио је, а Иван се окренуо ка библиотеци, рамена су
му подрхтавала.
Та бедна погуреност, то јадничко дрхтање великог истинољупца и
правдољупца, толико га заболело и разјарило истовремено, па је викао у
Иванова леђа: „Понижен сам! Не могу да прођем Београдом! Понизили сте
ме и ти и он!“ Тада се Иван окренуо и тихо рекао: „Јесмо. И ја те молим за
опроштај. Знам да твоја вера не опрашта. Она не признаје самилост и
праштање. Али то што се догодило између мене и твог оца, није се
догодило нашом кривицом. Нашом погрешком. Догодило се то и по
највишим, и по најнижим законима света. Ако смо криви, криви смо што
смо веровали да се ти закони могу да промене.“ „То су само фразе! Јасна
ми је твоја издаја!“ „Није ти, Владимире, јасно оно што не знаш. Не желим
да се правдам, а још мање желим да оптужујем твог оца, мог животног
друга. Желим само да ти кажем оно што ти не знаш. Саслушај ме, молим
те. Незнање је наша истинска несрећа.“ „Мислиш, схватићу те, кад се као
ти ослободим заблуда?“ „Схватићеш ме кад сазнаш истину. Мршави, који
ме вероватно пријавио полицији да поткопа Богдана тамо у Централном
комитету и истисне га из Србије…“ „Зар ти и таквог комунисту, славног
илегалца Мршавог, хоћеш да прогласиш провокатором? Срамота! Надаш
се да ћу ја твоје интриге примити као истину? То, ујаче, нећеш дочекати!“
Обема шакама ослоњен о полице препуне књига, Иван се сагнуо и окренуо
као од ударца и шапнуо: „А ако дочекам, сестрићу?“ „Нећеш то дочекати,
ујаче!“ „Седи, чуј ме Владимире. Ја добро знам колико је узалудна и
немоћна људска реч. Стани!“
Изјурио је напоље да не чује ни реч сумње у свог оца. Жалио је ујака
као да је умро и истовремено пребацивао себи због таквих осећања.
Овакав, он не може постати прави комунист. Он никад неће бити
револуционар као отац. Где ли је он сада? Ноћас би с њим о мржњи
разговарао. То са мржњом, односно с бескомпромисношћу у борби против
непријатеља, особито издајника, опортуниста и отпадника, одувек је било
најсложеније у његовој тежњи ка новом човеку и бољшевизацији карактера
и схватања. Мишко Пуб му непогрешиво осети то колебање. Тај лукавко
види све у њему. Зашто касни?
Излази на парковску стазу, корача лагано, погнут.
И Зора види све у њему. Зато је на састанку комитета пре неколико дана
морао поново да се изјашњава о Ивану Катићу и ни политичком
оштрином, коју ни Мишко није испољио, није сасвим успео да убеди
другове у своју искреност; зато су га и прекидали, захтевајући да им још
конкретније образложи своја осећања према ујаку. Тада је схватио да их
једино лажима може уверити у свој бољшевички однос према ујаку-
непријатељу. И покушао је тешким изразима да их обмањује, када га је
Мишко прекинуо:
„Стани, Владо. Једну очигледну издају, каква је издаја Ивана Катића,
није логично толиким фразама доказивати. Тако се нешто доказује себи
самом, а не нама који верујемо партији.“ „Тако је, Мишко. За оно што нам
је јасно и за оно у шта верујемо, потребно нам је мало и обичних речи“ −
ошамарила га и Зора, гледајући га право у очи. „Сетите се, другови, са
колико мало речи и каквом јасноћом наш Брка, Стаљин, излаже и
најсложеније теоријске и филозофске ствари“ − убацио се Ћале. „Па с
колико је мало и обичних речи друг Богдан Драговић у Пролетеру,
разобличио издајничку работу Ивана Катића. Фразе и брбљања својства су
интелигената и опортуниста“ − одсекао је Раде.
Тада се оно страшно догодило у њему, тада: под строгим и
проверавајућим погледима другова, изгубио је дах, али је то потрајало
највише неколико секунди, па се упркос Мишку Пубу осмехнуо исто онако
надмоћно и презриво како му се осмехивао у својим победама над њим у
њиховом вечном супарништву, од дечјих игара и учења, до освајања
девојака и револуционарства, на шта му се Мишко за свагда осветио
надимком − Свилени. На тај жиг није пристајао, тај крст порекла и живота
у вили Вукашина Катића, ниједним скојевским подвигом до сада није успео
да збрише. Протекло је више секунди док је Мишко проговорио: „Шта је
теби, Свилени, сада смешно?“ „Ти, Мишко. Да, ти! А ја предлажем…“ И
предложио је да се Иван Катић сачека код Опште студентске мензе, поред
које шета сваке вечери, и приреди му се бојкот студената − партијаца и
скојеваца. „Ако предлог прихватате, ја се пријављујем да организујем ту
акцију.“
Предлог су сви обрадовано прихватили, једини је Мишко натмурен
гледао у колена. Као побеђен? Да ли само то? С том недоумицом отишао је
са састанка. Две ноћи мучиле га бесанице: било би часније да му је партија
наредила да пуца у Ивана Катића, но што му он организује срамоћење и
понижење. Знао је да је за Ивана Катића понижење човека она патња због
које треба и променити свет. Колико пута му о томе говорио и понављао:
„Поред гладних, не заборављај, непоштено је бити сит; поред голих и босих,
ружно је бити лепо обучен; стидно је бити радостан док други плачу и
срећан док други пате. Срамно је и глупо, Владимире, у овом времену бити
себичан и задовољан.“ Подстакнут тим речима, он је у седмом разреду
данима мучио себе глађу и неспавањем, раздавао сиротињи и циганчићима
у Јатаган-мали своја одела и ципеле, носио са Мишком храну и лекове
туберкулозној породици незапосленог радника на Чукарици. Тако је
морално усавршавао себе ка свом идеалу − комунисте и новог човека. Али
зашто нови човек мора да буде немилосрдан према својим слабостима,
зашто њему морају бити туђа сажаљења и праштања човеку? То је оно
питање о којем није могао да разговара са ујаком, ни са једним својим
другом. Може једино себи да га упућује и сваки пут друкчије да одговори.
И док се тих дана, одлажући акцију код студентске мензе, кидао и
распињао између сажаљења према ујаку и задатка који му је партија
поставила, који је он сам себи задао, између љубави и дужности којом себе
и њега понижава, упала је и Зора са својом сумњом: „Последњих дана
блуде ти мисли, Владо. Много си расејан и одсутан. Чак и кад се грлимо. На
састанцима само фразираш. Сви осећају да ниси искрен. Кад си са
друговима, имаш неку малограђанску потребу да се разликујеш од свих.
Осамљујеш се и избегаваш друштво. Као да нешто страшно кријеш. Зар и
од мене?“ Уплашио се тих речи; она га добро види. Гледао је у плаве,
пегичасте очи и дуго миловао по коси док није смислио изговор за хитни
одлазак. Тада већ коначно убеђен да више не сме да одлаже своју акцију.
Здраво, Свилени! Немци су провалили у Пољску. Рат! А из њега −
револуција и социјализам у Европи.
Ти, Пубићу, касниш више од пет минута, − изненади се с коликом је
срџбом у гласу изрекао прекор блиском другу, па додаде тихо: − Знам.
Бомбардована је Варшава.
Наступа наше време, Свилени. Какав ће то земљотрес бити!
Преврнућемо нашу Краљевину! Шта си урадио?
Корачају дубље у таму.
Организација излета у реду. Полазе возом ујутру у шест, у осам увече се
враћају. Пренео сам директиву да Бањац не учествује у културном
програму и да се подвргне бојкоту. Међутим, твоја сестра, Нађа…
Јеси ли им рекао да са Бањцем нико ни у возу не седи на истој клупи и
ни реч не проговори, ако пође с њима?
Рекао сам им да га потпуно осаме. Међутим, као што знаш, Бањац је
омиљен у студентским масама и толико популаран да и твоја сестра…
Тим пре, морамо га одлучно сасећи. Тај тип не заводи само
малограђанке, него и студентске масе.
Твоја сестра Нађа из познатих разлога даје најжешћи отпор бојкоту.
Неће да пева на приредби без његове пратње.
Нађу ми више не натичи на нос! Вечерас ћу ја с њом то да средим, не
брини. Шта си ти урадио с твојим ујкицом?
Опет осети жељу да га ошамари, али се свлада:
Сачекан је код студентске мензе и добио што је заслужио.
Испричај ми детаљно целу акцију.
Било је двадесетак-тридесетак скојеваца и партијаца у мензи на вечери
кад је он наишао. Они су му приредили праву демонстрацију. Засули су га
помијама и трулим парадајзом!
Ћуте неколико корака.
То је, Свилени, само половично успела акција.
Зашто само половично?
Мишко Пуб га заобиђе и продужи да корача:
О томе ћемо подробније на састанку. Јеси ли господина Ивана Катића
видео после?
Нисам. Зашто бих га гледао?
Ми се морамо навићи да непријатеља гледамо у очи. Троцкисту треба
психолошки дотући. Уосталом, ако тај господин има трунчицу поноса у
себи, излаз му постоји.
Излаз? Какав излаз?! − Ухвати га за мишицу и испусти као да је
додирнуо ужарену шипку, покајавши се одмах. − Он је потпуно изгубљен
човек. Сломљен.
Слушај, Владо, твом ујкици филозофу, гледајући га право у очи, треба
да кажеш јасно и гласно: Логика издаје има и логичан крај. Логичну тачку.
Ако он још увек има нешто достојанства у себи, ако није апсолутни
подлац…
Стаде пред Мишка и унесе му се у лице:
Откуд теби та идеја, Пубе? Изум реакционарног писца. Оног којег ми
комунисти не читамо.
Како откуд мени та идеја? − обрецну се, заобиђе Владимира и настави
да корача брже: − У овом времену не може се делимично бити ни издајник,
ни револуционар. Затресла се земаљска кугла, Владо. Спадају све маске,
оклопи, лете цилиндри, кишобрани, наочари за сунце… Пламен догађаја
претвара у дим малограђанске снове и брбљарије. Дело, акција, го је сада
човек! Не слажеш се?
Фразираш глупости, Пубе! И то патетичне глупости! Најгоре. − Осећа
праву сласт да згужва и исмеје Мишка. Не само Мишка, свог секретара
који га је психолошки приморао на вечерашњу гадост, него Мишка из
читавог њиховог друговања још од поласка у основну школу, када га
освојио храброшћу да се пење на највише дрвеће и завирује по подрумима
и свуда где он није смео… Како је могао да буде близак друг с њим и воли
га, придобија за комунизам, сваке вечери виђа тог Мишка што друговима
издева најпоганије надимке, што ужива да друге ухвати у некој срамоти и
то после на најлукавији начин објави, а онда сваког пораженог и угроженог
узме у заштиту? Зар тек сада увиђа зашто је он увек штитио слабе и
помагао рђаве ђаке, а рушио успешне и ружио најбоље? Најобичнији
демагог! Рећи ће му најзад да је његова популарност међу београдском
омладином, због чега је и постао секретар руководства, заснована на
демагогији и лукавству.
Рећи му све! Тај заштитник и „васпитач“ малих лопова и коцкара, та
другарчина глупака и слабића, тај лафчина што на корзоу увек вуче са
собом гомилу шегрта, неке ровашене и сакате типове из београдског
подземља, па све њих претвара у „напредне омладинце“, да му се диве и
обожавају га. Сад му скресати! Да господариш и намећеш своју вољу, да
све потчиниш себи, ти се и забављаш са ружним и старим девојкама!
Савкин љубавник! Знам те напамет, Пубе!
Стоје један према другом, не виде израз и очи, чују дисање:
Ти дрхтиш, Свилени?
И ти дрхтиш, Пубићу!
Шта имаш да ми кажеш?
Владимир Драговић уздахну; не може да му каже то што мисли.
Наставља да корача. Уз њега корача и Мишко:
Састанак комитета је у десет. Бићу код тебе у пола десет.
Зашто сутра у десет? У десет почињу трке. Зар се нисмо договорили да
сви идемо и навијамо за Чехе?
Више немамо времена за буржоаске проводе. Наступили су судбоносни
догађаји. А конспирација налаже…
Не говори фразе и не мистификуј ствари! Конспирација је теби алиби за
најгоре особине.
Није реч о конспирацији због конспирације, будало! Реч је о нашој
мобилизацији! Сада се постаје прави бољшевик и нови човек, или се
отпада. Дочекали смо.
Владимир Драговић осећа неодољиву жељу да му каже да је он први од
другова, не, први човек кога је омрзао. Једино би се том искреношћу
искупио пред собом, био прави бољшевик. Ако му то не каже, стварно је
малограђанин и свилени. Има времена да сабере снагу за ту победу. Јер,
поћи ће кући тек када буде сигуран да су мама и деда поспали. Ако га виде
вечерас, они ће по његовом лицу знати шта је учинио. С дедом му је увек
најтеже. Мораће најпре с Душаном братски да се посаветује. Да ли ће га
схватити тај паметни и лукави Преровац? Једино би га отац разумео.
Колико је сада сати у Москви?
 7

Мишко Пуб уплашен Нађиним одбијањем да бојкотује Бањца, жели што

пре да је види, али једино изговором да иде на састанак са вишом везом
може да се растане са Владом Драговићем који га нервира што не успева
да скрије грижу што је организовао бојкот ујака. Како не схвата политички
и морални значај своје акције, како не види колики ће му углед она донети
међу београдским скојевцима? Ни пред њим, најбољим другом, нема
храбрости да призна свој опортунизам, па се очајнички оборио на идеју
логичног самоубиства. „Шигаљевштина, нечајевштина“ − понавља ујакове
реакционарне глупости. Ако. Убацио му Pallida спирохету и она му се сада
зарива у мозак. Ипак, жао му га је. Стварно га жали. Он није крив што је
одрастао поред Ивана Катића. Човек не може из своје коже. Услови и
стварају и руше револуционарну свест. Ако њега оволико мучи једна овако
ситна и безопасна акција, како ће он са том својом типично
малограђанско-интелигентском душом, сутра да води омладину на
барикаде и јуриша против батаљона жандармерије и пукова краљеве гарде?
Одавно њега нагриза декаденција, иако је теоријски најпоткованији у
скојевском руководству. Свеједно што најбоље тумачи Капитал и
Антидиринг, гуши се он у ујаковом идејном брлогу. А син Богдана
Драговића! Жалосно! Мораће много више времена да посвети каљењу
његовог мекушног карактера. Не сме више фамилијарно да се односи
према пријатељевим слабостима. Сутра вече, тачку по тачку, све слабости
на видело. Јадни мој Свилени! Стара је то истина: не може се бити скојевац
и бољшевик, а живети као буржуј у вили и у салону ћаскати са дедом,
окорелим грађанином и ујаком троцкистом. Али и мени су кућа и отац −
централни проблем!
Могу ли још мало да те пратим?
Само до ћошка, Владо.
Не слуша шта му говори. Треба му помоћи да се што пре ишчупа из тог
катићевског кала. Као његов најбољи друг и секретар, сноси део кривице за
неке његове слабости које могу бити кобне по његову револуционарну
будућност. А он је благодарећи оцу, са Богдановим ореолом и легендом,
можда и од њега, Мишка, популарнији код омладине. Сада су му ујаковом
издајом мало очукани рогови.
Е, па, здраво, Владо! Ујутру сам тачно у девет под твојим прозором.
Прелазећи улицу, скреће лево да завара смер ако га посматра. Догађаји
који наступају, непогрешиво ће нас разврстати.
Моје време! Београд ће бити црвена престоница, цела земља биће
слободна, наша… Застаје испред отвореног прозора одакле радио јавља о
напредовању немачке армије у Пољској. Није му жао Пољске. То је и
заслужила својом антисовјетском политиком. Да сврати код Савке? Не, не!
Али, шта ће он ако Нађа не пристане на бојкот Бањца, ако сутра на
излету на Космај одбије да пева без његове гитаре? Биће то његов први
пораз пред партијом, биће осрамоћен пред комитетом. Знаће цела
скојевска организација да Мишко Пуб ни своју сестру, тобоже напредну и
организовану студенткињу, није убедио да бојкотује једног моралног
прљавка који се скрива лажним револуционарством. Страшан удар на мој
ауторитет! Породица је најтеже бреме сваком револуционару. Каква га тек
искушења чекају.
Ускаче у трамвај и, по обичају, остаје на задњој платформи, уз сам улаз,
да у случају опасности од агената најлакше стругне. Два скојевца што стоје
код средњих врата поздрављају га осмехом и прилазе му. Зауставља их
погледом и хитрим покретом кажипрста ка елегантном грађанину који
стоји иза њих: агент! Чини то због свог ауторитета: они треба да верују да
он познаје све агенте београдске полиције; и због њиховог васпитања:
скојевци морају бити свагда мобилни и спремни да умакну; и због
неспремности да вечерас с њима разговара о Матвеју Кожемјакину,
роману Максима Горког, који им је дао да прочитају, обећавши им
разговор и о Травеновом Мртвачком броду и Гвозденој пети Џек Лондона,
књигама о којима они имају подељена мишљења. Скојевци се мрште на
„агента“ и на првој станици искачу из трамваја, ругајући му се. Зна, то чине
да пред њим покажу храброст, али ће их он критиковати због овог
недоличног понашања. Ђаци! Парадери и фразери, конституционално!
Само кроз акције и окршаје могу се проверити. Стаје уз задње прозорско
окно и припрети им прстом, али са осмехом: скојевски руководилац мора
бити увек принципијелан и ауторитативан, али истовремено присан и
омиљен друг. Притиска чело уз гвоздену шипку: шта да чини ако Нађу не
убеди?
Кад искочи из трамваја, схвати да је прошао своју станицу. Пожури ка
кући незадовољан собом и због овог промашаја. Нека расејаност, није због
сукоба са Савком, не! Рат га потресао. То је неспособност да влада собом у
сваком расположењу. Опасна, гадна мана у илегали. Вежбама воље мора
постићи да истовремено мисли на неколико ствари, све види око себе и
држи на дизгинима воље. Да мучи тело и казни себе за расејаност, што игда
може потрча вождовачким кривим и неравним улицама. Пред својом
кућом, под сијалицом, угледа Нађу са неким мушкарцем и припи се уз
ограду, у сенку. Нађа се нешто жустро објашњава, обоје машу рукама.
Прикраде им се сенкама: Бањац! Уздрхта од срџбе. Жели да јурне и потуче
се с њим пред њом; од свих њених удварача и момака једино њега истински
мрзи. Мрзи га одувек, пре одлуке партије о бојкоту, чим га је видео једне
вечери на почетку лета како је власнички пригрлио Нађу, са руком
спуштеном јој на бедро, што му је доказивало да је та рука већ била свуда
на њеном телу. А о његовој мушкости и неодољивости међу Нађиним
другарицама, шапућу се чуда. Нађа му је једном дрско, без имало стида,
рекла да је тај провокатор и покварењак Рајко Бањац „највећи лаф на
Правном факултету“. Расрдила га том похвалом. Покушавао је
разговорима да је одврати од њега, није хтела ни да чује. Неколико пута је
одлучивао да покрене њено искључење из СКОЈ-а, па је у последњем
тренутку одустајао, јер она би, и иначе склона пороцима, без скојевске
дисциплине и здраве комунистичке средине, брзо пропала. Штета, храбра
је, интелигентна, популарна, може много да користи општој ствари.
Од Бањчевог звонког и заталасаног смеха шмугну у градилиште и оста у
неозиданој кући све док се Бањац и Нађа не растадоше, не пољубивши се,
што га као мало смири. Можда је одлука партије да се он бојкотује као
проповедник слободне љубави, ипак деловала на њу да се одвоји од њега.
Ни вечерас му не успе да уђе у кућу, а да га у предсобљу не дочека мајка са
увек истим, жалостивним изразом. А он, као и свагда, свлада се и испољи
само узорну учтивост и нежност у гласу:
Забога, мама, зашто ме тако несрећно гледаш?
Нема те од јутрос, сине. Ниси ни ручао. Чуо си да је рат почео. После
Пољске, Бора каже, на реду смо ми.
Милошу, уђи! − виче Бора Пуб из своје собе одакле се чује радио.
Заузет сам! Свратићу кад завршим посао, − одговори му осорно као и
увек.
Сине, тата хоће с тобом да разговара о нечему важном. Хајде да
вечераш, па ући код оца.
Нисам гладан, мама. С њим ћу сутра. Имам с Нађом важна посла, пусти
ме, молим те. − Врховима прстију помилова мајку по образу да мало
ублажи јеткост свог гласа: неиздржљива му је та њена усплахирена
брижност, то дрхтање и прекори кад год се ноћу касно врати, то њено
стајање на балкону или прозору увек кад одлази. Онеспокојава га толики
страх, и уз очево цинично реакционарство чини му непријатним живот у
кући. Оца некако и схвата: високи чиновник, добро плаћен да служи класи
на власти, вероватно се надао да га у првој владиној смени узму за
министра. Али она! Била ратна болничарка, јунак-девојка, прешла
Албанију, ранили је Арнаути из заседе, она је заиста гинула за ту своју
отаџбину, а сада се понаша као преиспољна кукавица. Сада је устрашена
малограђанка, којој не пада на памет да и њена деца имају неку своју
отаџбину и идеале, за које су спремни, за које морају да гину. Наше рођене
мајке су данас највећи савезници буржоазије и њене полиције, треба то
рећи у неком летку. Али треба их и васпитавати. А она неће ни „Мати“ од
Горког да прочита.
Милошу, звао сам те!
Неће да се одазове оцу. Грубо отвори врата Нађине собе и занеме,
укопа се од њеног згужваног комбинезона: она се вечерас с оним типом
ваљала негде!
Нађа наставља да се свлачи, откопчавајући грудњак као да је сама, али
јој његова забленутост дуго траје и срди је:
Ти, Мишко, никад ниси видео голу женску?
Срете јој поглед крупних, дрских очију: нема руж на уснама, јасна
ствар! Седе у фотељу, не престајући да је шиба погледом. Како само
раскалашно, блудно стоји! Следбеница слободне љубави, страшно! Ћути и
прибира се; чека да и њу мине жеља за свађом коју јој види у очима. Као да
јој и руке подрхтавају од љутње док навлачи доњи део пиџаме, па почиње
да јој прича о немачком продору у Пољску и бомбардовању Варшаве.
Тако морају да прођу сви империјалистички сатрапи. Пољски народ сад
мора да пита своју господу шљахтиће: Где су вам пријатељи и савезници,
Енглеска и Француска? У шта сте нас гурнули са својим
антибољшевизмом?
Нађа се завуче под чаршав, пресави јастук за полулежећи положај,
припали цигарету и обрати му се оштро:
Прећи на ствар!
Прелазим. Твом активу је саопштена одлука партије о бојкоту оног
типа о чијим оргијама са вама, другарицама комунисткињама, прича цео
Београд. Скандализујући се, наравно. А ти, као да ниси свесна колику
политичку штету наноси партији његова пропаганда слободне љубави и све
то што чините ви, његове следбенице?
Најпре, Рајко Бањац није никакав тип. Он је комунист храбрији и
поштенији од тебе и твог друга Владе. Да ти сад не набрајам друге.
Није твоје да нам процењујеш поштење и храброст.
Ко се као Бањац тукао са жандармима на демонстрацији против
Конкордата? Ко се од вас борио заједно са штрајкачима у Икарусу, као он?
Још је модар од кундака и пендрека!
А ти му видаш револуционарне ране? Ти му са твојим колегиницама,
бројиш модрице, је ли, колонтајко?
Није те срамота мени тако да говориш!
Ни сви фашисти и троцкисти нису кукавице, гуско! А помишљаш ли
зашто је храбар тај твој, то јест, ваш заједнички лаф?
Зато што је невиђен идеалист! Што има велико, романтично срце!
Срце?
Да, срце! И не кези се! Што је човечина и мушкарчина! Ако баш хоћеш
све да ти кажем. Страшан је!
Сјајно, сестро! За тебе је идеалист − мушкарчина! У чијем се великом,
романтичном срцу праћакате и понекад почерупате вас неколико
малограђанских Венера… Сјајно! За тебе је романтичар борац за отворен
куплерај!
Она збаци чаршав са себе и спусти ноге на под:
Па ти си најобичнији завидљивко! Злобник! Ти си оличење
малограђанштине! Ти немаш ни памет, ни срце да схватиш љубав
слободног мушкарца и слободне жене! Љубав људи ослобођених од Бога, и
од вашег поседничког и буржоаског егоизма, и од свих традиција, рачуна,
моралног лицемерја. За тебе је, ћифто, неморал испуњење љубавне жудње
са бићем које се слободно воли и само воли, које се љубављу не заробљава,
не претвара у посед, у својину! Као ви своје другарице!
Али се претвара у моралну прљавштину. У блуд!
Зар има веће моралне прљавштине од љубоморе која раздире вас који
себе сматрате правим бољшевицима и узорним комунистима? Зашто си
оставио Лелу, егоисто!
Не вичи, чуће нас тата. Смири се, па да разговарамо као другови.
Нећу с тобом другарске разговоре. И не изигравај ми секретара и
важног друга! Не подносим хијерархију!
Мишко седе на ивицу кревета, поћута па рече промењеним гласом:
Добро, Нађа, зар треба поново да те подсећам на Лењинову полемику
са Александром Колонтај? Зар теби, стварно, ништа не значи она сјајна
Лењинова мисао, оно питање: „Можете ли ви, другарице Колонтај, да
пијете воду из чаше чије су ивице загађене туђим испљувцима?“
То је вулгарна, то је гадна доскочица! То није никаква мисао.
За тебе Лењин мисли вулгарно, гадно? Шта се то с тобом догађа, Нађа?
Ништа! Ја се дивим Лењину, зна се зашто. Али што се тиче љубави,
нисам му присталица. Уосталом, шта се Лењина тиче љубав. И не
покушавај, буразеру, да ме гњавиш неким фалш теоријама, које ја знам
боље од тебе.
Није реч о теоријама, реч је о моралној чистоти комунисте, нас који
треба у свему да будемо пример омладини.
Ту нашу, ту буржоаску хипокризију о љубавној чистоти и моногамији, на
коју су, не знам из којих разлога насели бољшевици, чак и један генијални
Лењин, ја презирем више од свих буржоаских лажи и малограђанских
предрасуда. Губи се!
Ти, дакле, не увиђаш колике политичке штете наносе партији те ваше
патолошке брбљарије о слободној љубави, и та ваша оргијања са Бањцем,
Сандићем и Ћуком?
Никаква оргијања не постоје! И никакав блуд ми не спроводимо. То су
интриге и подлости оних ружних и скочањених партијки, оних успаљуша
које нико неће. И вас затуцаних линијаша и лицемера! Да, лицемера!
Знамо се добро, буразеру. А ми, које ви раскринкавате, ми се само искрено
и поштено волимо и поштујемо своја и туђа осећања. Како смете да
прогласите бојкот човека кога обожавају студентске масе? Ви сте
политички идиоти! Наређујете ми да презирем свог друга, да не говорим с
њим, и не поздрављам га, еј, и не поздрављам се! Са човеком кога волим!
Волиш?
Не смешкај се! Ја нисам заљубљена у Бањца! Он ми је само драг и
близак човек. Али нећу сутра да га бојкотујем. Нећу! То је нечасно, то је
срамно за комунисту!
Мишко не зна шта да чини са овом разбешњеном колонтајком. Ако је
не преваспита, изгубљена је за партију. И компромитоваће га на
Универзитету. Тактички је погрешно повео разговор с њом. Треба је на
осећања ухватити, на сестринску сентименталност.
 Добро, Нађа, кажи ти мени како ћу ја сутра друговима да објасним
зашто нисам успео тебе, моју сестру да убедим?
У шта да ме убедиш? Да вршим насиље?
Да је за борбено учвршћење наших редова, за довршетак
бољшевизације СКОЈ-а и Партије, неопходан одлучан обрачун са свим
идејним застрањивањима и моралном трулежи!
Не признајем да сам у било чему идејно застранила.
О идејним застрањењима, једино партија доноси објективан суд.
Партија може да погреши.
Партија не греши. Греше само њени чланови. Ми.
У ту ме глупост нећеш уверити. Губи се, хоћу да спавам! Морам да
устанем у пола пет.
Угаси стону лампу.
 8

МАГЛОМ У МАГЛУ
Наш повратак возом у ослобођену отаџбину крајем новембра 1918.
трајао је четири-пет дана и збивао се по незапамћено густој, мразној
магли; толико густој да се кроз прозор гледани нису видели ни суседни
вагони, као ни бандере и дрвеће поред пруге. Враћајући се у своју
отаџбину после четири године робовања и путујући њом, ми је нисмо
видели; њена села и поља, шуме и путеве, потопила је магла, па смо само
по речима и псовкама на станицама знали да смо на својој земљи. Од
Новог Сада до Београда, воз је бојажљиво милео читав дан, сваки час
застајкивао и непрестано звиждао. Моји другови су очајнички зурили у
маглу и узвикивали: „Браћо, где ли смо сад?… Па где је, људи, тај
Београд?!“ Кроз Мађарску, нарочито до Будимпеште и у њој, они су, мање
обрадовани слободом, а више из освете према пораженом непријатељу,
певали и драли се до изнемоглости. Ми, аустроугарски заробљеници, могли
смо се осећати победницима само на аустроугарској територији; у својој
отаџбини, ми смо се осећали пораженим ратницима које чека презир
ратника-победника, наших ослободилаца. Зато су од Суботице сви замукли,
а од Новог Сада сви стрепели утучени: кога ће од својих затећи живог. Та
истина да је читава Србија за време четворогодишњег рата била бојиште и
умиралиште, мучно и болно је прожела и оптеретила наш доживљај краја
рата, ослобођење, почетак мира. Уз остала тешка осећања при повратку, ја
нисам могао да се одбраним ни од ове драстичне симболике: повратак из
ропства кроз маглу, у слободу − маглу, у будућност − маглу. У Будимпешти,
на станици, од продавца новина разабрао сам да је у Русији пре годину
дана извршена револуција, збачен цар, и да су бољшевици на власти.
Нисам знао ко су бољшевици и шта им је циљ, али саму револуцију, само
рушење поретка, света зла и безумља, света ратника и заробљеника,
бојишта и лагера, доживео сам као најаву неког општег спаса и рађање
наде, верујући да долази ново доба, одлучан да се борим за њега.
 Кад је у сутону воз негде стао и дуго није кретао, неко је повикао:
„Људи, ово је Београд!“ Ми смо неодлучно, са дењцима, сишли из вагона у
маглу и без поздрава погубили се у њој. И мени су из магле изронили
Милена и ујак Најдан. У ствари, они су под плинском светлошћу угледали
мене и због мог јадног изгледа бризнули у плач; заплакао сам и ја, али за
мајком. Кад смо фијакером кроз маглу пошли кући, није се видела ни
улица, ни куће, само ми је стрмина била доказ да се успињемо
Бирчаниновом; да сам, дакле, у Београду. Милена ми обе руке држала на
својим крилима и пиљила у мене не престајући да плаче. Од веселог и
распричаног ујака Најдана, сазнао сам да је отац у Паризу на пословима
југословенског уједињења и да ће за десетак дана стићи. Та вест ми
слакшала улазак у кућу − још нисмо сви ту, тек треба да се прикупимо.
Тада сам запитао Милену да ли је од неког нешто чула о Богдану
Драговићу, оном другу о коме сам јој писао из Скопља, ујесен 1914. Нешто
збуњена, Милена ми исприча да је Богдан у ослободилачком наступању
наше војске свратио у Прерово да је види, преноћио и продужио ка северу,
а пре неки дан јавио јој се из Суботице да ускоро долази у Београд. Нисам
издржао, одмах сам је питао: „Је л' се вас двоје волите?“ „Па да! Много!“
То је била моја прва животна радост од слободе. Нека моја лична ратна
победа. Пољубио сам сестру, мислим тек тада, јер је дотле само она мене
љубила.
А кад сам ушао у кућу коју је ујак Најдан волшебнички већ оправио и
оспособио за становање, прикупио нешто намештаја, поставио и тепихе, у
мојој соби изнад кревета окачио оштећен мамин портрет који је сачувала
наша слушкиња Цана, доживео сам шок од таквог сусрета са мајком.
Нисам могао да се макнем из њеног погледа; нисам могао да се нагледам
моје лепе мајке која ћути; тресао сам се у некој грозници, натерао сам
ујака и сестру да сви троје вечерамо у мојој соби под њеним погледом.
После вечере сву ноћ нисам угасио лампу, нисам ни могао ни хтео да
зажмурим пред њеним замишљеним погледом упртим у мене, као да ме
пита шта сам доживео и чинио у жицама Златног врта?
У ту моју прву ноћ у ослобођеном Београду у нашој кући, нећу да
роним ни сада и ни због какве своје истине. Нека ми остане као грозница,
бунцање, привиђења запаљене нађмеђерске мочваре… Рећи ћу само: те
прве ноћи у мојој соби и ослобођеном Београду, за свагда, просто душом,
тугом, целим бићем схватио сам да је са целокупним предратним животом
коначно свршено.
Први дан и сваки дан потом, све што сам видео у Београду и сазнао од
живих о мртвима и преживелима, све што се збивало у Београду, земљи,
око мене, потврђивало је велику промену, болан прелом: то јесте наша
кућа, али ми је туђа; Милена и ја, ујак, наше комшије, преживели
пријатељи и другови, јесмо ми, али смо други људи; Београд порушен и
некако остарео под окупацијом, јесте Београд, али то није онај Београд из
којег сам отишао на студије у Париз и после у рат; ми се јесмо ослободили,
али је та слобода неиздржљиво тужна и мучна; јесте наступио мир, али то
је неизвестан мир и није ми мир који смо замишљали и сневали одлазећи у
рат. Овај мир нема радосно и победничко лице. И тако су ми се низала и
укрштала несагласја; жеље, свест и осећања, драматично се сукобљавајући
са стварношћу. Моје нерасположење се све више замућивало сазнавањима
ко је све погинуо, умро у ропству, нестао, или ко се све од другова,
пријатеља, суседа и познаника нечасно понео под окупацијом. Сви
преживели били су рањени тугом за неким блиским, а многи богме и
осрамоћени што су живи, јер су искушења била дуготрајна. Толико је
изгинуло наших другова и знанаца; толико је безгробно мртвих, толико је
живих богаља, толико је жена у црнини и мушкараца са брадом жалобника,
толико је кућа пустих и полупустих, деце сирочади и жена удовица, да је
мени било нечовечно радовати се победи и миру. Заиста, тој се нашој
слободи мало ко и веселио сем, кажу, првог дана, кад се појавила наша
војска, дочекана плачем и крицима.
Једног преподнева, снежило је, пошао сам са Миленом у шетњу до
Калемегдана и нисмо стигли до парка. Вратили смо се кући. Нисам могао
да гледам толику беду и сиротињу на улици, непознате људе у похабаним и
подераним војничким и официрским шињелима, гладну децу и
беспризорну дечурлију, инвалиде који су од сваког „господина“ и „госпође“
у име ратних заслуга и изгубљених ногу и руку за отаџбину, увређено и
срџбено тражили новац. Жене су преко Теразија носиле нарамке дрва на
леђима. Сељанке су продавале по неколико кромпира и јабука, а
црноберзијанци нас хватали за рукаве и нудили колонијалну и
мануфактурну робу из Беча и Пеште. Неколико познаника које сам срео,
више су се изненадили што ме виде живог, но што су ми се обрадовали.
Девојке, наше вршњакиње, устрептале при поздрављању, не испуштају ти
руку, распитују се за ратнике, позивају на славе, нуде нова виђења и
сусрете. У тим првим данима нашег ослобођења, радосна и весела лица,
задовољна и победничка изгледа, у Београду су били једино ратни
забушанти, црноберзијанци или они што су се враћали из Француске, где су
провели рат. Ја сам дуго мрзео радосне и веселе суграђане. На људску
радост после првог светског рата, привикао сам се тек на студијама у
Паризу, у туђем свету, где радовање и забаву нисам сматрао моралним
прекршајем.
Те позне јесени и зиме 1918, мене су унесрећивале сахране у Београду.
Неофарбан ковчег на двоколици коју вуче мршаво кљусе, крстача коју
носи дечак или инвалид, поп, за ковчегом погружена и нема жена, баба,
смрачени ратник у подераном шињелу − то је цела пратња. Понекад само
поп и једна жена или један човек; понекад и без попа, дечак и девојчица за
ковчегом. Није било људи ни за сахрану! После толиког умирања, толике
смрти и паћења, људи више нису могли ни да жале те који су умирали у
миру. Сва се осећања потроше, а сажаљење међу првима.
За доба које је наступало, чинило ми се да нам је најчовечније осећање
било страхопоштовање према демобилисаним ратницима, натмуреним и
уморним, на махове према свему гневним, љутим на све живе, највише на
оне који нису ратовали. Сваким даном сам све више сретао разочаране у
слободу и мир, људе увређене слободом и миром; скоро свакоме је нова
држава доносила по неку увреду и неправду. Није ми било потребно ни
месец дана мира и слободе, па да схватим да се дугим и скупим ратом
какав је био наш, српски рат, не задобија ни мир, ни слобода: тај наш мир
за који се дуго ратовало, угибао се, сламао се под тугом и умором
преживелих; некако мучна и тегобна била је та наша слобода, за коју смо
се дуго борили; била је пуна и свакојаких освета, баналног славољубља и
много, одмах много лажи, нарочито политичких. Ратујући за слободу и
уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца, ми смо ратовали и за правду
свима; тих дана сам увидео да људске патње и жртве једино правда може да
надокнади. А те је правде мало било, и то за оне који су је највише
заслуживали. Наш мир је одмах почео јуришом на власт, јуришом у
каријере, афере, пљачке државног и народног. У нашој савременој
историји, у моралном држању људи, ваљда ништа није тако ружно и ниско
било, као те, прве поратне године. Корупција и непојмљив неред и у души и
у држави; ништа није функционисало сем, донекле, кафане. Држава за коју
смо се борили, одмах се видело, није та која се политичким погађањима и
уценама стварала тих дана у Београду. Осим збрајања изгинулих, умрлих и
несталих, и осим бриге за храну и огрев, ми преживели смо, чини ми се,
највише говорили о нашем уједињењу са Хрватима и Словенцима. За
преполовљени српски народ, то уједињење са Хрватима и Словенцима,
како сам га ја доживео, било је једно еруптивно испољавање колективног
нагона за самоодржањем. Наш, такозвани обични свет, осећао је да се
уједињењем јача изнемогло народно биће, попуњавају изгинули редови,
ојачава мали и угрожени народ за будући рат са великима и
немилосрднима. То уједињење, остатку српског народа било је у
психолошком погледу једина морална и историјска накнада за толике
жртве, једина опипљива потврда да је одбијање аустроугарског ултиматума
1914. и повлачење преко Албаније имало неки смисао за будућност. А она
хрватска условљавања, политичке шпекулације и комбинаторике око
уједињења са нама, и ја сам, са преживелим ратницима, доживљавао као
обесмишљавање наше ратне победе, као страховиту неправду према
српском страдању и ратним жртвама.
Све до Богдановог доласка у Београд и нашег заједничког и
незаборавног сусрета и виђања са Бором Пубом, ја сам врло ретко излазио
из куће. Нисам ни читао. Према књигама из очеве библиотеке, које је наша
слушкиња Цана углавном сачувала, односио сам се равнодушно као према
ћуповима из неолитског доба; нису ми узнемиравале ни мисао ни машту.
Непрестано сам био са Миленом, нисам могао да је се нагледам; слушао
сам њене ратне и окупацијске доживљаје, упознавао сам сестру, откривао
промене, сазнавао шта су јој рат и ропство узели и оставили. Постала је
смирена, строга и замишљена као мама. И много лепша но што је била
одлазећи у ратне болничарке; разрасла се, добила у снази и женствености.
Својим променама, Милена ми наметнула зебњу: колико је и у чему је рат
Богдана променио? И мене њему. Можемо ли промењени један другоме
бити оно што смо били у скопским касарнама и на сувоборском бојишту?
Иако сам био потиштен, био сам и смирен што Милена и ја, сами, без оца,
живимо прве поратне дане. Ујак Најдан нас снабдевао намирницама,
бринуо за нас, а наша домаћица Цана нам кувала и спремала кућу,
непрестано нас подсећајући на мајку о којој смо нас двоје само ћутањем
зборили. О свом ропству, Милени нисам приповедао, чекао сам Богдана, па
да им се исповедим. А она се за моје страдање није ни занимала, као да је
то била нека и само моја несрећа, било јој довољно што сам жив. Причала
ми дуго и исцрпно о ваљевској болници, заједничком боловању и
оздрављењу са Богданом у његовој соби и како им је споро израстала од
тифуса опала коса; како им је у том њиховом пролећу дуго цветала дуња у
прозору. У Милениним доживљајима из Прерова, силно ме узбудила прича
о деди Аћиму и његовој смрти; деда ми, собом и Преровом, створио
завичај, неку мени тајну, тамну, ирационалну и биолошку основу
постојања. Осетио сам да сам са дубоким људским кореном, осетио сам
неко ново, посебно поштовање и захвалност према оцу што је рођен у
Прерову. Одлучио сам да чим ојачам и дође отац, одем деди на гроб у то
незнано и сада моје Прерово.
И када је на Бадњи дан ујутру, пред вратима моје собе Милена
повикала: „Устај, дошао Богдан!“, ја сам задрхтао од страха, и та ме
дрхтавица није напуштала читавог дана: шта сам ја њему сада? Њега,
очигледно, није распињала недоумица: шта је он мени? Већ од загрљаја и
првих реченица, морали смо обојица увидети да више нисмо они младићи
које је на Сувобору, крајем новембра 1914, рат раставио, најпре његовим
рањавањем, а онда мојим несрећним падом у ропство. Био је официр,
потпоручник, самоуверен, оптимиста, видно срећан. И то не зато што се
рат завршио и што има Милену, него зато што је победила револуција у
Русији и што је чврсто веровао да ће се револуција разгорети Европом и
сасвим сигурно обузети и нашу сељачку и тек ослобођену земљу. Било је
прошло четири године и месец дана од нашег растанка, а он се одмах
распричао о руској револуцији, Лењину и Троцком, о првој власти радника
и сељака у историји човечанства, о совјетској држави у којој већ не постоји
новац, што му је био доказ да на земљи најзад настаје рај. Од читавог свог
рата, за недељу дана колико смо провели заједно до његовог повратка у
команду, испричао ми је исцрпно само своје згражање над Солунским
процесом, назвавши га „срамотом српске историје“ и излио свој
социјалистички бес на краља Александра и Николу Пашића. А
најзначајније што је имао да ми повери из рата, био је његов сусрет са
Петром Бајевићем негде у Албанији, „једним чудесним младобосанцем“,
како рече, четником Војводе Вука, Аписовим агентом, кога је преобразио у
социјалисту и преко мог оца Вукашина послао у Француску на студије, и то
одмах после Солунског процеса, на којем је требало да буде лажни сведок
против Аписа, а он био његов бранилац. Толико је одушевљено говорио о
Петру Бајевићу, да је и Милени било непријатно да га слуша. Било ми је
сасвим јасно да је после рата његов први пријатељ Петар, а не ја, да га
више и цени и воли но мене. Било је то моје тешко поратно разочарање.
Требало је да прође неколико месеци па да ми зарасте та мирнодопска
рана. Уистину, тиштао ме тај први сусрет са Богданом све док нисам
упознао Петра Бајевића, и сам га заволео, врло брзо подлегавши
заводљивој снази његове романтичарско-бунтовничке природе. А осетио
сам се донекле равноправан са обојицом, тек када сам са њима почео да
другујем на револуционарним пословима и комунистичким задацима, које
нам је Богдан постављао, уверивши се опет да је равноправност у
храбрости најљудскија равноправност.
Врло ме заболело и то што Богдана није ни мало занимало где сам био
три године, што ме није подстакао да му исповедим моје ропство у
Златном врту. Да ли зато што је био сав обузет будућношћу коју му је
обасјала руска револуција, или зато што је у мом паду у ропство видео
кукавичлук и нешто нечасно? Не знам. Али то памтим.
 Пратећи га са Миленом на станицу по оном младом негаженом
снежићу низ Бирчанинову, не мање незадовољан собом но Богданом, ја
сам, сасвим неодговарајуће прилици, почео да му говорим да је овај рат
изгубио човек на обема зараћеним странама, да су рат изгубили сви који су
веровали да је човек разуман створ, а људска историја некакво
напредовање и ка вишем циљу осмишљено деловање. Прекинуо ме врло
одлучно: „Овај рат се окончава револуцијом. И он је, драги мој Иване,
добијен за будућност. Добиће га потлачени и сви они који пођу за Лењином
и бољшевицима. Разум је на тој страни света. Човек је најзад нашао свој
прави пут…“ Није завршио мисао. Били смо на углу улице Књаза Милоша
кад угледасмо жену у кошуљи коју јури гологлави војник са исуканим
бајонетом. Она је трчала ка нама запомажући, а он урликао: „Курво!
Курво!“ Нас троје потрчасмо ка жени, али не стигосмо: опкорачена
ратником, она је у самртничком ропцу кркљала у локви крви која се
ширила по снегу. Милена одгурну убицу и покуша да пружи помоћ жени. Ја
сам се придржао за липу, гледао како се руменило крви шири снегом и
сећао се таквих румених мрља по сувоборском снегу 1914, схватајући да се
рат није окончао, да су сада и куће ратника, трпезе и брачне постеље
постале бојиште. А несрећни ратни победник, стајао је мирно пред
Богданом и муцао: „Курва, господине потпоручниче. Курвала се са мојим
рођеним братом, шкартовом, док сам ја шест година ратовао. Он ми
побеже, ал' ћу да га нађем, господине поручниче…“
Продужили смо ка станици ћутећи о смрти неверне жене којом је
почињао мир и о ратном победнику који се после шест година ратовања за
отаџбину и слободу враћа кући и убија жену коју воли, зато што није
издржала у чекању, те тако своју слободу претвара у своју робију. Ћутао
сам о томе и са Миленом, али сам Богдану, неколико дана по његовом
одласку написао писмо о слободи-рушиоцу наде и илузија, о слободи којом
се копају нови ровови, заснивају нова бојишта, започињу нове деобе:
најпре на ратнике и издајнике, на Солунце и заробљенике, на црнорукце и
белорукце, на сараднике окупатора и часне патриоте, на поштене и
непоштене трговце и пекаре, на часне и нечасне Српкиње, на верне и
неверне жене; потом су почеле деобе страначке и националне, на богате и
сиромашне, на власт и потлачене. Писао сам му о слободи која рањава и
нерањене у рату, о слободи која боли и рађа нове страхове. А он ме
изненадио, хоћу рећи, обрадовао једним промишљеним и амбициозним
писмом о слободи којом се освешћује патња потчињених и понижених, о
слободи која рађа наду и храброст.
Али, ја сада знам да нема те слободе у којој човек неће учинити оно
што је учинио онај зидарски радник свом детету. А не верујем ни у његову
патњу којом би могао да се искупи. Зло надвисује човека.
Не куца ми се више. Кажу, од дуга и љубоморе, најбрже се стари.
Сажаљевам писце и све такозване психологе који објашњавају човеков
унутрашњи живот; који нас ауторитетом своје професије уверавају да знају
шта и како човек мисли и осећа. Јуче ми није отпоздравио један мој друг
са робије, пуштен после мене, коме сам се толико обрадовао да сам
раширио руке да га загрлим. А он ме ошинуо мржњом и окренуо главу,
запањивши ме толико да сам са подигнутим рукама остао све док ми се
неке девојчице нису насмејале и покренуле да корачам као по песку до
колена, кроз трњак погледа. О, дао бих годину живота за моћ да тачно
искажем своја осећања и мисли јуче од подне до ове зоре. Ништа се
истинито не може изрећи! Ништа.
 9

Вукашин Катић забринуто шетка по великом салону и нестрпљиво чека

Ивана и другу емисију Радио-Лондона. Иако Иван скрива и ћути, он зна и
види шта се збива с њим. Како га свирепо прогањају комунисти, његови
другови! Из Москве их нахушкао Богдан, наш Богдан, мој Богдан, кога је
волео као сина и поштовао као најчаснијег човека, а само жалио што
страда због идеја које заступа. То је она права несрећа: свој те туче! Свој
на свога! Кад се овако разрачунавају са својима и најбољим људима, и то
кад нису на власти, док им полиција краљевине ломи кости и тера их на
робију, какви би тек били према стварним противницима кад би дошли на
власт? И вечерас су Ивану нешто опако приредили ти млади фанатици, кад
он са оцем не може да разговара ни о светском рату што ће се ускоро
сручити на Југославију. Катићи га не могу преживети. У прошлом је
постојао фронт и позадина, знао се непријатељ, постојао је народ морално
спреман за борење и трпњу, постојао је јасан и велики циљ. А сада општи
морални слом, зло, смрт са свих страна. Сад се не зна ко ти није и ко ти
сутра неће бити непријатељ. На границама државе још рат није почео, а у
кућама се одавно заратило између очева и деце, закрвило се међу браћом,
пријатељима, друговима, међу женама и мужевима. Све потегло нож за
неку своју веру и корист. Велики и мали, сви су преварени од неког, сви су
због нечег увређени и жедни освете. И све ће се разлике међу људима
преко крви равнати.
Телефон опет звони, неће да се јави: последњих дана, Владимира
непрестано зивкају његови. Снују ли снују црну пређу, ти млади фанатици!
Бар да им не буде телефонист и веза. Међу њима су сигурно и они који на
улицама пљују Ивана, који ће га и убити у овом помрачењу ума што се као
зараза шири светом. А он, са чим ће у пропаст? Зар само с поразима? До
рата и у рату − опозиција Пашићу, ништа није постигао, ништа се није
урадило онако како је веровао да је за народ добро. После рата, опет
опозиција, сада и краљу, сада и негдашњим својим друговима и
истомишљеницима, ни хиљаду присталица није задобио, ни сто
истомишљеника данас нема. А за високе и поштене циљеве се борио и
бори. Не бори се више. Ни три пријатеља данас нема. Усамљен, без утицаја
и значаја, опкољен презиром властодржаца, корумпираних интелектуалаца
и апсолутним неразумевањем народа и младог нараштаја! Ко беше тај
Вукашин Катић? Ко? Четрдесет година у опозицији против власти и
политике за своју корист, политике спремне на свакојаке опачине и
прљавштине, а он ни под Живковићевом диктатуром није успео да заслужи
ни ноћ апсе! Она ноћ, оно Бадње вече кад је по проглашењу диктатуре, са
Иваном до свитања, са спремљеним стварима, узбуђен, чак некако
радостан, узалудно чекао жандарме да га одведу у апсу… Толико га се нису
плашили, толико им својим порицањем монархије, непоштене и глупе
власти није засметао, да нису имали потребе ни да га у кварт приведу на
саслушање, како приводе пијанице кад јавно псују краља и државу.
Жалостан и тужан биланс! А он је некад био „морални мач Србије“! Свака
његова реч чула се читавом Србијом. И кад се понадао да ће у новој и
уједињеној држави, после Солунског процеса, великих ратних погрешака и
заблуда, да загрми истином из Скупштине и објави нови политички
програм, одједном је за његову реч оглувело све. Ни уморним ратницима,
ни сналажљивим неборцима, његова република није била потребна. У миру,
ниједна му се политичка нада није остварила. Југославија, његов
политички идеал, пропала је самим стварањем. Да сачува верност Олги,
верност која није враћање дуга за оне изневере у младости, него му је
душевна потреба за моралном чистотом своје патње за њом, он, удовац са
педесет година, не само да се није оженио, него ни пријатељицу није хтео
да има. Мучио се и самоћом згоревао своју мушкост и само у ретким и све
ређим путовањима у Париз, са неким увелим пријатељицама из свог
париског доба, одживео би своју жудњу за женом. Све у свему, заиста,
жалостан и јадан биланс! Без животног дела, без животног друга, без
спокојства и разлога за било какву наду у сутрашњицу. У оном рату изгубио
Олгу и неке идеале, у миру остао и без деце. Милену му отео Богдан, тај
несрећни коминтерновац што јој ојадио и опустео живот, Иван му залутао
у мрачна и јалова посла, од робије ништа више није постигао, а отуђила му
га и Вера. Чекао унуке, уздао се у Владимира, васпитавао га и гајио, бдио
над њим, бранио од очеве заразе, а чувајући му оца и љубав према њему.
Узалуд! Пошао за оцем, у његово зло. И он се упутио у пропаст. Ивановог
Растка васпитавају Катарина и Најдан, подмићују га играчкама и парама,
тај му неће бити унук. Мала Олга − мека и слабашна на оца. И сад − други
светски рат! Први се завршио револуцијама, мир започео новим рововима,
дубљим и коначнијим од оних ратних. Био је то мир који је само
припремао рат. Чиме ли ће да се оконча овај други рат, какав ће после
њега бити мир? Шта ће бити од ове државе која је почела да пропада истог
часа кад је и створена? Држава која мир није могла да поднесе, нема
никаквог изгледа ни рат да преживи. А Срби у свом духовном бунилу и
распаду, у неком кобном раскораку са својим могућностима, временом и
светом, још нису сагледали обману и лаж своје ратне победе, па не
разумеју ни зашто их мрзе они за чије су ослобођење изгинули, зашто их
њихова браћа не сматрају браћом? Шта ће бити од земље и народа у коме
су сви против свих?
Телефон упорно звони, мора да се јави.
Добро вече. Ко? Драгиша Васић? − Откуд ти да ме се баш вечерас
сетиш, после толиких година невиђања? Зашто се морамо окупити?
Доцкан, Драгиша! И ја целог дана мислим с којим циљевима почиње други
светски рат. Да, да. Само су у политици, а неки кажу и у љубави, све лажи
уверљиве. Можда. Ми Срби да се окупљамо? За шта још ми можемо да се
окупимо? Све што смо у рату стекли, изгубили смо у миру. А у миру смо
стекли само нове непријатеље. Да, да. Опасније но што смо имали у
прошлом рату. Не слажем се. Не слажем се, Драгиша. То су старе заблуде,
Драгиша. Не, не. Политичар без присталица није политичар. Политичар
без успеха, без власти, није политичар. Власт је циљ и садржај сваке
политике. Ја сам у тој ствари макијавелист. Слободан Јовановић? Зашто да
не? Можемо да разговарамо. Чекам вас сутра у десет.
Спусти слушалицу и седе у фотељу: заиста је рат почео кад и њега зову
да спасава српски народ. Стварање националног програма кад се нема
времена ни за ратни план? Доцкан, доцкан, господо! Да се врати политици?
Како човек који од несреће не може да спасе ни своју децу, ни себе, како
може да спасава народ? Национални програм стварају људи са надом и
заблудама у које се може веровати, а не старци, очајни од искуства, којима
су костобоља и шуљеви највећа мука свог живота. Смрт је једино наше
озбиљно питање. Доцкан, господо, доцкан! Опет су други пре нас хитнули у
будућност ону фаталну стрелу времена. И ми је нећемо стићи. Не, господо.
Испусти цигарету: зашто га то сазнање не боли као некад? Чим је
напунио седамдесет, скоро одједном у његовом осећању збила се велика
промена: будућност је нестала и у срцу и у мислима; садашњост је изгубила
пређашњи значај и јасноћу, постала једнолична и заморна, а прошлост у
сети, добија све већи значај. Тмона, на тренутке и осунчана сета над
минулим, уз љубав за Владимира, у овим данима најлепше је његово
осећање. Има му вредност већу, верује, и од негдашњих младићких нада у
будућност.
Или му се само тако чини, тако жели да буде? Он одавно не успева ни
да смисли наду. Пресахла је она као што су му пресахле и неке страсти, без
којих није могао ни да замисли свој живот. У ствари, кад сада размишља о
живљењу и времену, најдуже размишља о пролазности. И себи − честици
пролазности, која се вољом не може ни убрзати, ни успорити у свом
кретању и паду. Као она Толстојева честица у инерцији историје. Зато и
верује да су и они који су пре нас хитнули у будућност своју стрелу
времена, такође је хитнули за неким који је то исто пре њих учинио, и да
нико никог више не може достићи у хуку историје. А оно што се у младости
чинило напретком и уздизањем, у старости је пад и растакање. Ма где се
човек успео, свагда умире на подножју и у урвини. Па зашто онда да га
брине судбина народа који своју судбину не може да измени? Та је брига
постала навика. У ствари, није то више ни брига.
Улази Милена сва скрушена и седа према њему с обореним погледом.
Плакала. Сигурно због Ивана.
Зашто Иван не сиђе кад сам га молио?
Ујка Најдан га гњави неким својим говором. Сићи ће.
Њега су вечерас опет напали они Богданови лудаци. Он треба што пре
да се склони у Прерово код Адама. Иван рат мора да сачека у селу.
Како ће, тата, код Адама кад га и његов син бојкотује? Видиш ли да је
Душан побегао од нас и не долази откад је Иван нападнут? Душан је већ у
неком партијском комитету.
Адам ће Ивана примити као брата и неће га се тицати Душанова
партија. После оне несреће са Толиним сином Алексом, престао је да се
бави сваком политиком. Он је од свих нас најбољи Катић.
Не може се Иван сакрити ни у Прерову. И тамо сада има комуниста,
Душан их је створио.
Ако их и има, сигурно нису као ови београдски фанатици. Ови
Богданови. Сељаци не могу бити фанатици. Они не убијају због мишљења и
вере, они убијају за њиву и отаџбину.
Ћуте. Милена подиже глас:
Тата, ја сам одлучила да се растанем с Богданом.
Хвала Богу. Хвала Богу, најзад, − хтеде да узвикне. Ако је младост
изгубила, нека бар спасе нешто достојанства. Али знајући дубину њене
љубави и сумњајући у њену снагу за то раскидање, рече равнодушним
гласом:
Раставио вас је, надам се, рат. Као и у животу народа, изгледа ми, и у
животу неких породица, рат реши и оно у миру нерешиво.
 Нећу ни рат, ни случај да ми одлуче живот са Богданом. То хоћу ја
својом вољом да решим. Вечерас ћу рећи Влади. Ако је и њему партија
преча од мајке, као што је његовом оцу преча од мене и свих нас и свега на
свету, онда… Нека ме се одрекне… Нека… − замуче.
Вукашин уздрхта од сажаљења; али осећа и неку сласт скривене освете:
због Богдана, због те његове партије, напустила је она њега 1919, кад му је
без Олге било најтеже, оставила га самог у овој кућерини и заљубљена и
срећна отишла да живи пролетерски у некој ваљевској чатрљи. Напустила
је оца да јој, забога, мужа великог комунисту, будућег члана Централног
комитета, политички не компромитује таст буржуј и живот у вили. Ћути.
Пушта је да плаче. Нека размишља и о својој издаји њега, оца, о
проклетству тих издаја очева које теку њиховом, катићевском, преровском
крвљу.
Уђе Иван и ослони се на Миленину фотељу, спуштајући јој длан на косу:
Нико не заслужује твоје сузе. Нико, чујеш ли? − окреће се оцу: − Желео
си да разговараш о нечему?
Вукашин ћути: како да га спасе, кад он у себи носи, као туберкулозу,
неку болест пропадања. Неспособан је да се спасе. Одувек се сплиће у
свакодневици и реалности, тетура и пада, ништа не види јасно, људи су му
идеје. Не уме да дела, што је год јавно покушао претрпео је неуспехе, у
политици слом. Уништиће га његови. Много брзо стари несрећник. На
робији је остарио. Руши га и неспавање.
Тата, звао си ме.
Да се договоримо шта ћемо и куд ћемо, Иване. За неки месец и ми
ћемо се наћи у рату.
Вероватно. А у том случају немамо се о чему договарати.
Како то мислиш?
Једино у рату живот има јасан и тачан циљ: да се убија и да се преживи.
Ми се, Иване, морамо мучити само за ово друго.
Не можемо се, оче, спасти. Памећу, свакако не. Једино страхом ако се
спасемо. Страх може све. Ових дана размишљам и о томе. Страх је наша
најживотнија и најпаметнија моћ. Али мене није страх. Не осећам разлог
за страх. Милена, молим те, смири се.
Пред тобом, Иване, није само рат. Ти си још млад човек, пред тобом је
и његов мир. Можда је наша и национална и породична несрећа што уочи
прошлог рата нисмо довољно мислили на мир после њега.
 Мир?! Који мир? − Хода, виче: − Мир у којем је било мање слободе но
пре рата за ослобођење, мир у којем су чињене веће неправде но у рату, у
којем су владале веће лажи но у рату, у којем су политичари били
непоштенији, а богаташи безочнији но икад у овој земљи? Какав мир! У
том миру беснео је рат за истребљење неистомишљеника. У том миру све
се за нови рат спремало!
Па ја ти се не супротстављам, Иване. У томе смо истомишљеници,
забога! − рече сасвим тихо и благо Вукашин.
Иван га не слуша, следи свој гневни залет:
Био је то мир у којем се ратовало за све што немамо, а против свих који
не мисле као ми. И хвала Богу што се руши тај историјски привид, та
хипокризија прогреса, та велика обмана историје. Што се тај криминал
укида, просто, својом дијалектиком. Мени, оче, рат доноси олакшање.
Биће макар мање лажи.
Неће, Иване, неће. У модерним временима сваки рат почиње с великом
лажју. Не може друкчије. Морални напредак човечанства зауставио се у
хипокризији. Злу је неопходан алиби. Што је већи рат, већа је и лаж у
његовом циљу.
Но, баталимо филозофирање. Да сам на твом месту, одмах бих
напустио Београд и отишао у Прерово.
Зашто?
У времену које наступа, ти ћеш у Београду страдати.
Од кога ти желиш мене да спасеш, од кога ја могу данас да се спасем?
Вукашин дуго поћута док се одлучи:
Комуниста, другова, да се спасеш. Најпре, својих заблуда, Иване.
Којих заблуда? Мени је до неких заблуда стало толико колико и до
живота.
Ти си, на жалост, поверовао у највеће заблуде овог времена. И
жртвовао си им живот.
Иван се зауставља пред њим:
Слушај, оче… На такав суд о мом животу, не могу ни сада да пристанем.
Такав закључак ме чини кривим и пред собом и пред тобом. Пред свима
вама које сам разочарао. А ја се не осећам кривим. Не. Нисам живот
посветио злим циљевима. Нисте ви у праву зато што ја нисам у праву.
Твоје заблуде служе великом злу, мој синко!
Које моје заблуде служе великом злу?
 Твоја вера да се може свет променити. Твоја вера да се комунисти боре
за велике идеале и да ће их остварити.
У томе је ствар, и то је она фундаментална разлика међу нама… Ја ћу
док не цркнем, док ми мозак не иструли, да верујем: ако се овај свет не
може променити, онда је у њему све дозвољено. Треба га и уништити. Да,
баш уништити!
Вукашин снуждено заклима главом: откако је ухапшен и отеран на
робију, има од тада пет година, њих двојица се нису овако сударили. Жао
му га је било, избегавао је политичке разговоре. Жао му га је сада више но
икада, па уместо да му каже шта мисли о његовом револуционарству, рече:
Нисам у то уверен, Иване.
А зар ти никад, док си био социјалист, присталица Светозара Марковића
и потом, ниси веровао да се свет може променити, да се друштвени идеали
могу остварити?
Веровао сам.
Зар твој отац, такође, није имао неку сличну веру и своје идеале које
није остварио?
Свакако да је имао. Међутим, ми Срби од Светог Саве идемо из заблуде
у заблуду. Време је да се то увиди, Иване.
То се не може ни да увиди, ни да измени. Какав бих ја човек био да
нисам поверовао у идеале? Да, у заблуде. У те највеће заблуде у које су
веровали мој отац и моји преци, у које су одувек веровали они бољи људи
на земљи?
Посечена њиховим разговором, Милена се увређено загледа у оца и
брата: зар у овом часу, кад јој се слама живот, кад их моли за подршку, њен
отац и брат започињу старе распре. Викну:
Молим вас, немојте о политици и вечерас! Не могу више да слушам о
томе, не могу! Постојим, ваљда, и ја и моја несрећа.
Постојиш, ћерко. Али се сада све наше несреће сливају у једно питање:
како да преживимо ово што наступа?
 10

СА ОЦЕМ НА СВАДБУ У ПРЕРОВО И

МОЈИ ПРВИ ПОРАЗИ У МИРУ
Три дана сам ћутао и савладавао бесмисао говорења са самим собом,
бесмисао те обмане оца и жене да пишем „Књигу“. Књигу коју никад нико
неће прочитати, јер је ја ником не намењујем. Осим себи. Без икаквог
посла, бојкотом партије сатеран у кућу, јавно осрамоћен, заморен
читањем, могу још једино да се бавим собом. Да у себи и са собом нешто
радим. Да спасавам себе собом. Да се уверавам да нисам издајник, подлац
и шпијун. А зар то треба? Од свих Жидових књига најмање волим његове
дневнике. Русоове Исповести су ми биле досадне и никад их други пут не
бих читао. За мемоаре немам живот, ни самоуверење. То бављење собом,
чак и ако није самољубље, то је немоћ за бављење правим стварима. Али ја
морам да куцам на машини и својима, макар и овом обманом, повратим
неку наду да нисам коначно пропао. А рат је неминован, рат ће ме спасти.
Претуриће се свет. Ако и преживим ту рушевину, мучиће ме теже муке од
садашњих, и сви ћемо један другом нешто друго бити.
Наставићу о поратним данима. Они су моја животна раскрсница.
По Богдановом одласку у команду, живео сам у чекању оца из Париза;
чекао сам га с љубављу и поштовањем које до рата нисам гајио према
њему; чекао сам га да сазнам његова ратна искуства и њима проверим
своја. Осећао сам у себи и један снажан порив да нешто велико почнем, а
нисам знао шта то велико ја могу. Време сам проводио у разговорима са
Миленом, крепећи се њеним нежностима и материнским старањем,
храбрећи се њеним преровским искуствима. Она је из Прерова донела
снажну веру у народ, у моћ људи, особито жена, да и без рачуна чине добро
и свладавају зла. Таквим причама о преровском народу, био сам
подстакнут да се искрено мучим да повратим веру у људе, без које, знао
сам добро, нема ни вере у промену света, ни у будућност друкчију од
прошлости. Ако добра нема у људима, не може га бити ни у друштву.
А Вукашин је стигао без најаве, једног јануарског јутра, пробудивши
најпре Милену, па мене Милена, сва уплакана. Ја сам схватио да плаче за
мамом, сузе су и мене загушиле; од страха да не заридам кад угледам оца,
одуговлачио сам сусрет, умивао се хладном водом, брисао лице и опет
умивао. Онда сам сишао у трпезарију где ме чекао отац: смршао, остарео,
замишљен, загрлио ме срдачно и крепко, ни речју ни гестом патетично.
Ничим није одавао осећање да ми се изузетно обрадовао, ничим није
показивао да се нисмо видели четири године и да смо у том времену
преживели први светски рат, ја остао без мајке, он без жене. Вукашин
Катић се понашао као да смо се растали пре неколико месеци, као на
сваком повратку из иностранства. Приметио сам да ми се ниједном није
обратио са „сине“. И никад после рата, све до вести да је почео други
светски рат, отац ми није рекао „сине“. Ја сам за њега био само Иван, што
ми је, особито првих дана с њим, веома годило. Изражавана је тиме и свест
о промени и моје личности и света у којем смо до рата живели. Највеће
изненађење приредио ми је В. К. непомињањем Олге. Све до поласка на
студије, сваке вечери, заједно са Миленом, ја сам очекивао да нам отац
исприча како је то „Олга нестала у мећави на Проклетијама“. Али, о Олги
се међу нама ћутало, као да никад није постојала. Било је то ћутање много
тужно и мучно.
Овде сам прекинуо проживљавање себе и потрагу за својим греховима и
кривицама које би могле бити корен моје пропасти и једно више,
надморално оправдање партијске казне. Четири ноћи нисам куцао на
машини. Вера ми једне вечери свратила у собу, али ја се нисам макао од
стола; отишла је увређена и ко зна када ће ми опет доћи. Отац ме узалудно
чекао на тераси да пијемо кафу и припитује како ми напредује рад на
књизи, нисам силазио ни разговарао с њим. Милена узалудно свраћала у
моју собу и распитивала се за моје здравље. Тишином у нашој кући,
задовољна је једино моја ташта Катарина. Кад сам био у посети Бори Пубу,
његов син, Владимиров друг и млади комунист, иначе сјајан младић коме
сам се увек радовао, није ме поздравио иако смо се сударили на капији. Тај
догађај ме страховито погодио, али сам га прећутао Бори, који ми је
поводом партијског бојкота рекао нешто пубовски цинично и засмејао ме:
„Ја сам, Иване, све до тог комунистичког бојкота тебе, веровао да је
највећа несрећа у овом животу имати децу комунисте. А сад по теби
видим, да је још горе имати децу троцкисте. Нека ме Бог сачува њиховог
опамећивања.“
 Прочитао сам све што сам написао о повратку из ропства и увиђам да
ми не полази за руком да искажем себе. Бежи ми живот из пера. као вода из
мреже! Неће моја истина у реченицу! Неће, али морам да наставим своју
обману.
Први поратни политички разговор са оцем гласи отприлике овако:
„Причај ми како у Паризу изгледа мир?“ − рекао сам оцу.
„Мир? Свеопшти је немир! Као да почиње нови рат. На улицама нека
брутална раскалашност, нека невиђена жестина у страстима. Рекло би се,
најсрећније су жене. А много је пијаних, свакако не само од победе. Рат су,
Иване, као и увек, добили неки генерали, а најубедљивије ратни
лиферанти. А овај мир, за сада, добијају жене и новинари.“
Насмејао сам се.
„Да, да! Међутим, инфлација сеје панику и чини и слободу толико
девалвираном, да људи сваког јутра и вечери узимају новине, као да ће у
њима прочитати објаву новог рата. Све ми се чини да ће мир коначно
припасти комунистима. Из Русије сада, Иване, светом веје и велика нада и
велики страх.“
„А шта ти мислиш о руској револуцији? Шта се тамо збило?“
„Право да ти кажем, кад су социјалисти Немачке и Француске 1914.
одушевљено пошли у рат да гину за цара и отаџбину, ја сам био сигуран да
је са револуцијом и Марксовом идеологијом свршено за свагда. А да она
букне у царској и сељачкој Русији, у то се нико писмен није надао. Та се
револуција догодила онако како се догађају катастрофални земљотреси.
Тако је ја видим.“
„Не слажем се, оче. (Обратио сам му се са оче, уместо ,тата' и са своје
стране и обраћањем померио наш однос на поратни ступањ). Дуга и велика
патња натерала је руски народ под заставу Лењина и Троцког. Патња, а не
идеје. Ја верујем да је то прва револуција у историји света која није
изведена само да се промени власт, већ да се измени сав живот у темељу и
смислу. Видећеш, она је по свему далекосежнија и од француске
револуције. Тако мисли и Богдан.“
„Људи су, Иване, у историји увек знали зашто руше власт. Међутим,
када треба да се гради и ствара на разрушеном, онда им памет и снага
понестану, па се лате најгорег: убијања противника. Сети се јакобинске
,слободе кроз терор', ,терора врлине' у француској револуцији.“
„Хоћеш да кажеш да је и Лењинова диктатура пролетаријата терор
врлине?“
 „Не врлине. Ствар је у томе што се Лењинов терор врши у име мањине.“
„Не слажем се. Француска револуција, као што знамо, била је
револуција филозофа и трећег сталежа. Руска револуција је свељудска
револуција. Она је подигнута против ропства и рата, и свега што га
условило и што он доноси.“
„Илузије су то, Иване. Те бољшевичке и руске илузије о уништењу
приватне својине, и експлоатације, о неким совјетима као радничкој и
сељачкој власти, много су веће илузије и обмане од илузија 1879. сабраних
у девизи: ,Слобода, братство, једнакост'. Право да ти кажем, ја не верујем
да ће се тај Лењин и тај Троцки одржати на власти. Не могу одолети
Антантиним интервенционистичким војскама, које крећу против њих. Шта
је мужичка Русија према читавом свету?“
„Одржаће се, сигурно. Русију ће одржати њен велики циљ. Али ће се
читава Европа сурвати у катастрофу. А она је то и заслужила прошлим
ратом“ − тврдио сам зато што отац није веровао, што у то Богдан верује,
што сам ја очевим отпором и Богдановом вером заснивао своју веру и
осмишљавао себи у темељу обесмишљен живот. А В. К., сећам се добро,
поћутао је изненађено и замишљено загледан у мене, па је сасвим
помирљиво рекао:
„А ко зна, Иване… Овај мир је очигледно много, много неизвестан. Ако
Лењин и Троцки пропадну, можда неће то ваљати ни за Русију, ни за Европу.
Ако опстану и учврсте своју власт, опет неће ваљати.“
„Зашто неће ваљати?“
„Зато што нам из Русије, поготову од те диктатуре пролетаријата, не
може доћи слобода и демократија. Из Русије нам могу доћи генијалне
књиге, генијални писци и музичари, велике духовне вредности. То они
имају, то руски народ рађа. А слободу и демократију нису имали никад,
немају их ни после револуције. Можда им и не треба.“
„Ако Руси нису имали слободу и демократију, револуција ће им то
донети. С тим циљем револуција је и изведена, забога!“
„Не верујем у то, Иване. Ако револуција не настаје из слободе, ни
слобода не настаје из револуције.“
Тад сам ја заћутао збуњен овом злослутном тврдњом која је из уста В.
К. звучала не као нека теорија, већ као лично искуство. Али сам наставио
са својим првим пробољшевичким наступом и објавом свог животног
опредељења:
„Од сваке демократије, мени је значајније, мени је сада најважније,
рушење капитализма. Треба до темеља срушити поредак који је довео до
оваквог рата и у којем настаје овакав мир, какав настаје.“
Тако је некако текао тај наш први поратни политички разговор,
карактеристичан за нас обојицу и наше потоње судбине, а који је Милена
због нечега одлучно прекинула и испричала како је Прерово дочекало
ослобођење. Како је све живо из Прерова са погачама, испеченим
колачима, пићем, јабукама и грожђем изишло на обалу Мораве да дочека
ослободиоце, своје преживеле ратнике; како се наш стриц Ђорђе од страха
за Адама напио до бесвести кад је чуо да Швабе беже и долазе наши и није
се трезнио, није излазио из подрума са пићем, све док му сутрадан син
Адам није ушао у авлију и пуцњима из карабина отрезнио оца. Жао ми је
што нисам доживео сам чин ослобођења и видим тада шта је народ.
Од првог сусрета са оцем, па до Мнленине удаје за Богдана и мог
одласка у Париз, сад смем рећи и потом, све до овога часа, мој отац В. К. у
рату је одлучио, у рату се преломило у њему да раскине са аврамовском
традицијом, том најупорнијом традицијом хришћанског и патријархалног
света: жртвовањем деце свом Богу, својој вери, себи коначно, В. К. се после
рата одрицао себе за слободу своје деце и задобио моје поштовање. Таквим
својим ставом, он није постао срећан, нисмо ни ми постали срећни
његовим ослобођењем нас од њега, али га вероватно не мучи савест за
наше несреће.
И о том Прерову морам нешто да испричам, јер је одлазак у дедину и
очеву постојбину врло значајан догађај у мом животу. После сусрета са
Миленом и Богданом, у том нашем ослобођењу, ништа ме није толико
радовало и дубље узбуђивало као одлазак у Прерово са оцем и Миленом,
на Адамову свадбу. Ишао сам деди на гроб; ишао сам да видим те
Миленине жене и људе који су у рату и под окупацијом имали снагу и
разлог да чине добра дела. Путовали смо возом, очекивао сам очеве приче,
али је он, потиштен својим сећањима, ћутао. У Паланци нас је дочекао
Адам са коњима и колима, самосвестан и самоуверен, спонтан и присан са
свима, као да смо до рата живели у истој кући, иако се он и ја први пут
видимо. Био је то први ратник кога сам упознао, а да се ни по чему није
могло да закључи да је био у рату, што ме је силно изненадило. Нас троје
смо причали о његовој свадби, а отац је и даље загубљено ћутао. Био је крај
фебруара, сув и хладан, а сунчан дан, пролазили смо кроз села, а ја сам
тражио, желео да угледам нешто незнано мени, оно своје што људима чини
завичај, оно за свагда њихово што их родном крају неодољиво привлачи и
узбуђује. У ствари, у очевом, тражио сам себи завичај. А видео сам само
сиромаштво и беду, оронулост кућа и зграда, порушене ограде, црне
барјаке за стрехама, људе у подераним војничким шињелима, жене са
црним шамијама, децу у дроњцима.
Кад смо стигли у Прерово, помно сам посматрао оца, покушавајући да
одгонетнем његову скрушену ћутњу. А кућа мог стрица Ђорђа, толико се
богатством и уредношћу разликовала од свих у селу Прерову и неколико
села кроз која смо прошли, да сам ја у томе видео једну велику неправду.
Скоро нешто нечасно. Сусрет В. К. са братом био је обичан, с обе стране
уздржан. Милена ме одмах повела у стару дедину кућу, у његову старинску
собу, у којој сам дуго посматрао фотографију деде и оца пред полазак у
Париз на студије. Ту фотографију сам први пут видео. Можда сам помоћу
те фотографије нешто и схватио од њиховог трагичног сукоба и разлаза. У
Прерову сам се осећао као у првој посети музеју: све сам желео да видим и
све да запамтим. Отац није започињао своју причу. Слутио сам: мучи га
нека кривица. Према сељацима се понашао дистанцирано, али с
поштовањем. Није се трудио да их осваја; говорио је с њима о свему, али не
правећи им уступке ни у чему. Тада сам схватио: воља и напор В. К. да
постане просвећени, европеизовани грађанин, да прескочи генерацију и
епоху, који су ми до тада изазивали ироничан и сажаљив смешак, нису били
скоројевићско бежање од ниског порекла кога се стиди, јер он није имао
разлога да се стиди оца Аћима, ни Прерова, него његова одлука и амбиција
да собом означи пут којим треба да крећу сви Преровци. В. К. је
реформатор који је најпре себе препородио и стекао морално право да
много захтева од свих. Својом гордошћу неприлагођен околини и смешан
у свом крутом морализму, често апсурдан у својој високој начелности, он
је, схватио сам тада у Прерову, својом судбином трагична фигура српског
19. века.
Миленине окупацијске пријатељице, сељанке и стари сељаци о којима
ми је много причала, нису ме импресионирали. У њиховој свакодневној
обичности, нисам успевао да им сагледам оне моћи и особине које су
освојиле Милену. У тој својој запослености и сталној брижности за све што
је живо око њих, стопљени с реалношћу, изукрштани с дрвећем, измешани
са стоком, земљасти, конкретни, практични, те жене и ти људи ничим нису
показивали да су спремни на велике моралне подвиге о којима ми је
причала сестра. Сећајући се својих ратних другова сељака, особито оног
дивног, јединственог Саве Марића о чијој сам погибији тек касније чуо од
Богдана, ја сам схватио да је наш сељачки народ животно вишеструк,
слојевит, променљив, са подједнаким моћима и за добро и за зло.
Дуго сам мислио, и сада често размишљам: шта је мени Прерово? Први
пут виђено зими, ништа лепо за памћење, чак ми је ружно и тужно то село,
али ме узбуђује припадност њему. То је, у ствари, припадност очевом свету
и оцу.
Дубинска, несвесна припадност, која и не захтева расветљавање и
осиромашује се дефинисањем. Та припадност ми је одмах постала толико
значајна да нећу моћи никад да је се одрекнем. У њој осећам свој
историјски корен, из дубине векова струји у мене неко истекло време
узносећи ме, промичу ми сенке незнаних предака, чак тамо до Косовске
битке у којој је, верујем, погинуо и мој незнани деда у коњици неког од
Југовића. И ја завичајем постајем оно што је Киркегард назвао „беочуг“ у
ланцу људског трајања, реално постајем трен вечности.
Посебан ми је доживљај био деда-Аћимов јабучар. Те старе јабуке
толико су ми биле особене и загонетне као старци који ћуте, а све знају и
памте, толико су ми неком мудрошћу зрачиле, да сам од сваког стабла
другу поруку и друкчију опомену чуо. Тамо, у дединој авлији, свако старо
дрво имало је своју тајну, као стара непрочитана књига. Само међу
стаблима тих старих јасенова и јабука ја замишљам деду Аћима, оног
сељачког трибуна и бунџију, од кога је, како у Прерову још увек причају
старци, стрепео и краљ Милан Обреновић. До сада сам двапут, и то ујесен,
посетио дедин јабучар, мораћу и ове јесени да му одем у походе. Да ноћу, у
тами, слушам падање зрелих јабука…
А та Адамова свадба била је по свему неприлична времену и страшна
по једном исходу. Неприлична, јер је била прва поратна свадба у Прерову,
па је у сватовима изазвала неку ирационалну, осветну веселост, неку
опасну жестину весеља, неко бахато дивљање живота над смрћу − тако су
свадбовали демобилисани и недемобилисани ратници и ратни инвалиди.
Неприлична и зато што је у Прерову више од половине мобилисаних
погинуло у рату, па је због опште туге и жалости, на свадби било само оних
из кућа у које се неко вратио из рата. Док је у авлији мог стрица јектала
свирка и песма десетак Цигана-свирача, дотле се комшилуком и селом
разлегала кукњава и лелек жена, изазвана управо свадбарским весељем, а
деца из тих ожалошћених и преполовљених кућа окитила су плотове мог
стрица и разрогачено гледала у људе који играју и певају. Страшна ми је то
свадба била и због догађаја о коме смо Милена и ја дуго и често причали,
јер је Вукашин одбијао сваки разговор о томе. Наиме, наш ратни друг
Алекса Дачић, онај за све способни ратник из Богдановог вода који је на
Сувобору, кад смо били заштитница пука, убио нашег командира, шашавог
и чудног Луку Бога (не знам му презиме) који због свог српског поноса није
могао да поднесе непрестано повлачење, па се одлучио да се до последњег
војника не повуче са положаја на Превијама (запамтио сам назив косе!).
Тај Алекса је на свадби, парама и револвером, за себе присвојио музику,
сам је са својом женом играо и певао; лумповао и лудовао, претворио
свадбу у свој лумперај, па му се Адам супротставио. Настала је свађа са
претњама, чуле су се ружне псовке и Алексин узвик: „Ти ниси Катић! Тебе
је мој отац Тола направио!“ То су сви сватови чули, и сва дечурлија што је
вирила кроз плотове. Адам је утрчао у кућу и излетео са пушком,
убацујући метак у цев. Пред њим се усправио и раширио руке Алексин
отац Тола, старац кога сам запамтио са Сувобора кад је дошао на фронт да
посети Алексу; крупна, гологлава старчина набоде се на Адамову пушку и
викну: „У мене. Адаме!“ Адам га прегази. Да се десетак људи у шињелима и
војничким копоранима није стуштило на Алексу, изнело га на пут и
одвукло његовој кући, да гомила стараца и жена није запомажући и
преклињући опколила и шчепала Адама и пушку, овај би га сигурно, ту
пред нама, убио. Толико је био избезумљен и увређен. Никад нећу
заборавити лице тог очајног младожење, тешко рањеног обешћу друга. До
одласка из Прерова туговао сам посматрајући Адама осрамоћеног
Алексином увредом у слављу своје младости и ратне победе. И размишљао
сам, добро се сећам, седећи на миндерлуку у дединој соби, о апсурду
људске природе и њеним парадоксима. Колико је на овом свету људи
рањених обешћу, злобом, лакомисленошћу, несавесношћу, не непријатеља
него својих, најближих! Гледајући одједном угашеног брата Адама, који из
рата носи две медаље за храброст, био сам сигуран да он ни у једној бици
није толико патио, колико је патио на својој свадби и да га обе ране од
граната на Солунском фронту нису болеле као она од свог животног друга
и комшије Алексе Дачића. Од тада ће међу њима двојицом, можда стварно
браћом, почети борба, политичка, страначка, јер ће Адам бити демократа,
а Алекса радикал. Била је то дугогодишња борба за престиж и власт, која се
на последњим изборима окончала потпуним Алексиним поразом. Борећи
се против Адама свим средствима и парама, у трећим изборима за
председника преровске општине, Алекса Дачић је распродао и у банкама
презадужио цело имање, сав женин мираз и тако материјално и морално
упропашћен, по причању Адамовог сина Душана, на спавању секиром
убијен од своје жене! Ја сам од Адама, кад би нам ретко долазио у госте,
увек само на ручак, јер никад није хтео да преноћи, понешто сазнавао од
те његове и Алексине политичке борбе за престиж и уништење. И то ми је,
поред осталих, био један подстицај да издржим као комунист, да истрајем у
борби за рушење поретка у којем је могућа, нормална и таква „политика“,
такав бесмисао политике, каквом су се бавили Адам Катић и Алекса Дачић.
После повратка из Прерова, чекао сам да Богдана демобилишу, па да
почнемо са политичком делатношћу и организовањем незадовољних и
храбрих. Одлучио сам да живот посветим стварању света у којем би рат
био немогућ, а људи били мало бољи и разумнији но што јесу. Не срећнији,
не! У људску срећу после Златног врта нисам више могао да поверујем;
због „људске среће“ не бих срушио ни нужник, а камоли нешто веће на
овом свету. Разочаран првим плодовима мира и новом државом која се
стварала, отац је неуморно, даноноћно, са неколико својих пријатеља
радио на стварању Републиканске странке. Његова активност била је без
икаквих изгледа на успех. Кушао сам му веру, да потврђујем своју:
„Ти заиста верујеш да у овој земљи може данас да победи република?“
„Данас не може да победи република. Али, да би победила сутра, или
било када, неко данас мора да се бори за републику.“
„У овом буржоаском поретку, који би ти то људи били бољи за власт од
ових који владају?“ − Мислим да сам тада први пут у разговору са оцем
употребио појам „буржоаски поредак“. Он је то запазио, поћутао не
гледајући ме и рекао:
„На власти, Иване, могу бити свакојаки људи, али су лажови гори и од
лопова. У сваком случају, ратним победницима не треба препустити мир.
Јер, као што видиш, они на власти у миру, већ наплаћују своје ратне патње
и жртве. Они по ратним заслугама узимају више власти но што им закон
допушта и за коју су способни“.
„То је истина. Али они су јачи и ти немаш никаквих изгледа да их
победиш“ − изазивао сам старог опозиционара.
„Ја се, Иване, више не бавим политиком с вером у своју победу. Човек
који се бори за идеје, човек који у политици заступа начела, схватио сам
то, не сме да се нада у своју победу. Он живи од припадности идејама и
заступања својих начела.“
„И то ти је довољно да истрајеш?“
„После свега што сам доживео, ја увиђам, најзадовољнији сам био
собом кад сам био против већине. Кад сам терао инат и људима и Богу.“
Једва сам се уздржао да оца не пљеснем по рамену и узвикнем: „Алал
вера, матори!“ Нагнуо сам се к њему да му добро видим очи и израз, док га
питам:
„То разумем. Али, шта народ има од такве политике?“
„Много! Учвршћује му се дух непристајања на зло и успоставља се
морал супротстављања свакој власти. Народ који се мири са влашћу, не
заслужује никакво поштовање. То је, Иване, народ без грађанских врлина.
То је народ поданика. Јадан народ!“
Још неколико пута смо разговарали о смислу и бесмислу политичких
борби и победа, и В. К. је, на моју радост, био све убедљивији у одбрани
духа непристајања, иако није веровао у револуцију и совјетску власт. Мој
отац није ни слутио, колико ме охрабривао да усвојим комунистичке идеје,
које је он још тада сматрао кобним за људски род, како рече једном
приликом, читајући у новинама о оснивању Треће интернационале у
Москви.
Почетком априла 1919. демобилисан је и Богдан. Дошао је код нас и
после кратке шетње са Миленом, саопштио Вукашину и мени да се њих
двоје венчавају одмах после Конгреса уједињења југословенских
социјалиста.
В. К. је прибрано саслушао њихову одлуку да живе у Ваљеву и рекао
једино: „Чините све, све што мислите да ће вас усрећити.“ За време вечере
Богдан је зането говорио о Трећој интернационали, која постаје штаб
светске револуције; мене је та идеја узносила, а Вукашин је ћутао и чим
смо завршили вечеру, отишао је у своју собу, изговоривши се умором.
А кад се завршио први конгрес југословенских социјалиста, на њему
створена Социјалистичка радничка партија Југославије и Богдан био
изабран у централно партијско веће, нас троје смо, уочи њиховог одласка у
Ваљево, прославили тај догађај вечером у „Москви“. Испивши трећу чашу
вина, загрејан и љубављу, као да ме усрећује, Богдан ме позвао да се
учланим у социјалистичку странку. Пристао сам. Учинио сам то сутрадан,
јер је Богданов циљ био и мој циљ. Али, без Богданове спремности да ћу
„радити оно што моја странка буде од мене захтевала“, како је он
изјављивао. То сам тада прећутао, због чега сам доцније често прекоревао
себе. Јер, одиста, нисам могао ни да замислим да некаква странка може од
мене захтевати не само да живим и радим, него и да мислим и осећам оно
што ми она налаже.
Њих двоје су се одселили у Ваљево; остао сам са оцем у кући, задивљен
његовом острашћеношћу у ширењу републиканских идеја; оном
острашћеношћу којом се одликују само неки песимисти. А потом убрзо
доживео сам револуционарно „ватрено крштење“ и први револуционарни
пораз.
У организовању генералног штрајка радника с циљем да се спречи
учешће југословенских трупа у угушивању Мађарске револуције, Богдан је
пламеним говорима и храброшћу постајао раднички трибун, а ја сам
стицао сазнања о природи радничке побуне. Тада сам схватио: за
револуционарну побуну неопходни су у подједнакој мери очај и нада,
велики разлог и мали повод јака увереност и не мања лаковерност. Јурио
сам са Богданом од радионица до сиротињских крчми по Београду, Земуну
и Панчеву, слушајући његове ватрене говоре о руском комунизму у којем
је тврдио да су хлеб и со бесплатни, да новац више не постоји, што људи
нису могли да схвате; да каплари − бољшевици командују генералима, што
је одушевљавало бивше ратнике и војнике; да радници управљају
градовима и фабрикама, на шта су сумњичаво вртели главом и међусобно
се препирали радници и занатлије; да се сеоска и градска сиротиња уселила
у племићке дворце, због чега су ликовали и претили својој господи; да је
Лењин прави друг и по животу једнак са свим радницима и сељацима,
једном речју, у Русији настаје царство земаљско! Богданове речи и
чињенице биле су толико фантастичне, да се у оној поратној беди и хаосу
морало у њих да поверује. После оног прављења гусала у Златном врту, у
нашем генералном штрајку, први пут сам осетио оно узбудљиво
припадништво људима, пролетаријату, народу, човечанству од Чукарице и
Славије до Црвеног трга и Владивостока… Ако се не могу волети сви људи,
а не могу, може се волети идеја љубави за ближње, солидарност у патњи,
братство у духу и циљу, а то је довољно да се буде комунист − веровао сам
тада. И без икаквог страха учествовао сам са неким подофицирима
социјалистима у крађи муниције и пушака из војног магацина, сандуке
муниције крио са инвалидом Тврдишићем у наш подрум, нестрпљиво
чекао наредбу за почетак оружаног устанка који ми је Богдан у поверењу
најављивао, спреман да поведем на двор чету радника и ратних инвалида.
Нисам се уплашио чак ни кад су ме у нашој капији сачекала три жандарма
са официром и ухапсили, пошто су из нашег подрума већ били однели два
сандука муниције и десетак пушака (Вукашин је био у Крагујевцу на неком
републиканском збору). Додуше, држао сам се самоуверено и зато што је
међу официрима који су ме хапсили био и мој добар друг из ђачког
батаљона, који је, кад су ме одвели у касарну Краљеве гарде, сву ноћ
преседео са мном у једној канцеларији, не дозвољавајући да ме вежу, јер је
разумео мотиве мога учешћа у припреми побуне.
Око поноћи, доведен је везан и Петар Бајевић, који нас је својим
шаљивим причицама из рата засмејавао док ујутру нису увели везаног
Богдана Драговића. Ја сам га загрлио, а он није скривао очајање због
нашег хапшења.
Нисмо изведени пред војни суд и осуђени, како се осуђује за такво дело,
већ смо само мобилисани и послати на војну вежбу у Штип, оставши тамо
два месеца под околностима које су ме учиниле још жешћим противником
поретка. Мој отац је наше хапшење и војну вежбу примио врло прибрано и
дочекао ме само са опоменом: „Политиком се, Иване, могу бавити сви, сем
наивних и будала.“
А потом, почеле су и наше прве идеолошке несугласице. Нисам могао
да прихватим насиља диктатуре пролетаријата после револуције, око чега
смо се Богдан и ја жестоко спорили. Тврдио је да је слом капитализма
једино могућ ако пролетаријат освоји политичку власт и диктатуром сатре
своје противнике. Супротстављао сам му се с уверењем да та власт треба
да буде демократска, а не власт која легитимно уништава противнике и
врши насиље над слободом појединца.
Тврдњу о месијанству пролетаријата, сматрао сам бесмислицом и
опасном глупошћу. Богдан је био врло несрећан због мог ситнобуржоаског
либерализма, како је крстио моја схватања и чинио је највеће умне напоре
да ме изведе на прави, комунистички, тј. бољшевички пут. Наставио је да
ми даје задатке, тражио од мене да пишем пропагандне чланке о совјетској
власти у Русији, да пропагирам партијски програм и држим марксистичка
предавања као да сам марксист. Извршавао сам његове налоге, али сам и
одбијао оне с којима нисам био сагласан.
Када сам рекао Богдану да идем у Париз на студије, он је био
запрепашћен и убеђен да сам политички деморалисан. Па је запео да ме
уверава како је пораз Мађарске револуције привремен, предвиђао
револуције широм Европе, које ће неминовно захватити и нашу земљу;
убеђивао ме да је марксизам наша једина наука, и да нема важнијих
студија од учешћа у револуционарној борби маса; да се у овом времену
дисертације не бране на Сорбони, него пред историјом. Супротстављао сам
му се, али и не много убедљиво.
Пред одлазак у Париз В. К. ми рече да је врло задовољан што ћу се
бавити филозофијом, нечим што ће мало људи да разуме и мало коме да
користи. То ме збунило, није личило на њега, супротставио сам му се
тврдњом о значају и корисности филозофије за српску културу, а он ми
узвратио: „По мом искуству, Иване, у овој земљи, а поготову у овом
времену, најкорисније је за народ, бавити се некорисним наукама. Они који
уче школе да служе народу, нису до сада постизали тај циљ. Изгледа ми,
народу највише користе они интелектуалци који му не служе.“ Докле је
стигао негдашњи присталица Светозара Марковића и велики реформатор!
Не чека ли и мене сличан крај, нећу ли и ја стићи негде где се нисам
упутио? Та ме стрепња тада свог прожела.
Уочи поласка у Париз, ја нисам могао да однесем оно ћутање о мајци и
затражио сам од Вукашина да ми исприча како је то „Олга нестала у
мећави на Проклетијама“. И он ми до зоре причао о њиховом повлачењу
од Ниша, свраћању у Прерово, и све до њеног краја и његовог укрцавања у
Драчу на француску лађу. Тада сам закључио, ма колико да је он ту истину
савршено скривао, и до овога часа остао сам у том уверењу: моја мајка је
умрла спасавајући дете оне скопске проститутке Косаре, дете које им је
она подметнула као моје! Иако је отац то одлучно одрицао, ја сам био и
остао у уверењу да је мати ту бебу носила преко Косова и Албаније као мог
сина! А можда је стварно и био мој син? Сва моја потоња испитивања и
истраживања (по повратку из Париза тајно сам путовао у Скопље да
пронађем Косару и покушам од ње да сазнам нешто о том детету, али о њој
ни трага ни гласа), сва моја права ислеђења Вукашина Катића, нису му
донела истину ни чињенице које би ме ослободиле море савести, тог мог
страшног греха: узрочно, у ланцу тих условности и ја сам кривац за смрт
мајке. Она је због мене, носећи мог тобожњег сина, спасавајући њега,
нестала у мећави на тим кобним Проклетијама. Да сам то знао у
Нађмеђеру, вероватно не бих сачекао крај рата. Са тим грехом, са том
крварећом раном, отишао сам у Париз.
Богдан ме није испратио. Памтим и тај бол.
Киркегард, један не много познат дански филозоф, приметио је негде да
се ниједна илузија не уништава непосредно, у директном судару са
истинама и чињеницама, јер је она, илузија, надмоћнија од њих; илузија се
разара посредним средствима, заобилазним, споредним путевима,
неприметно и лагано. Сада, после Богдановог чланка у Пролетеру против
мене, ја помишљам да је он почео да ме жртвује још од првог послератног
сусрета. Равнодушност је, а не мржња, крај сваке љубави. Мржња може да
се угаси и смени обновљеном љубављу, чак и јачом но пре мржње;
равнодушност ничим не може да се измени. Она је психолошка основа
сваког неморала међу људима и сваке њихове суровости. Биће да људи који
воле класу и човечанство, не могу да воле жену и пријатеља. Они не воле
никог, волећи класу којој припада и онај човек, чији злочин не могу ни да
изговорим. Биће да су то само равнодушни, да не кажем и − празнодушни
људи.
 11

Не трепери, душо! рече себи Петар Бајевић, сада Јохан Кестнер,

спортски новинар из Минхена, кад из воза који јури Сремом угледа прве
светлости Београда.
Од Винковаца прибио се уз прозор и пиљи у помрчину чекајући да се
високо просветли хоризонт над хрбатом и брежуљцима Београда, који у
души није успео да замени Москвом, као што ни отаџбину није заменио
Русијом. Иако мрзи свет у којем је илегалац и настоји свим средствима да
разори државу из које је протеран још 1921. године, у коју вероватно
последњи пут свраћа, са лажним пасошем, тобоже на некакве
аутомобилске трке око Калемегдана, много пута је он стајао уз границу те
државе, желећи да јурне преко: прође њеним пропланком, загази у њен
поток, откине гранчицу с њене букве и побегне назад, у Аустрију. Колико је
пута ноћивао по малим аустријским местима око мариборског и
шентиљског прелаза, пео се на аустријска брда и гледао отаџбину у
небесима над њом, у звездама, месецу, облацима, у поноћним тишинама
ослушкивао њене псе, петлове, ветрове, дрхтурио кад угледа воз што
долази отуда, милујући точкове локомотиве као коњске сапи знојаве и
вреле, удишући задах угља и гвожђа, као да удише шуме и пашњаке,
мајчине наћве и огњиште родне куће у Херцеговини. У тих осамнаест
година илегале, двапут је на француској лађи пловио Јадраном да гледа
планине отаџбине, Боку Которску и Дубровник. Нешто га јаче и друкчије
од сваке љубави и сваке чежње које тајно носи, привлачило да у неко
невреме, затрпан угљем за локомотиву или на дну шлепа, као некад, дође
макар на једну ноћ у Београд, свраћа у све крчме од пристаништа до
Каленића пијаце, у свакој испије чашу другог пића, сврати код неких
ратних другова на коју реч, види Милену, пред зору бане код оне узбудљиве
Лоле… Дужност је свладавала ту чежњу, остављајући му тугу, мучну као
мамурлук од пијанке са руским официрима у сибирском гарнизону.
Нека госпођа трећи пут излази из купеа и стоји уз прозор, мотрећи га
кришом. Да ли се у Љубљани или у Загребу попела у воз? То није смео да
превиди.
 Светлост Београда утрну му у таму улица и катедрала старог Цириха и
обале Лимата, а штропот точкова воза опет утихну у откуцаје времена са
торњева три цркве око којих се последњих дана одједном завртео и
замрсио сав његов живот.
Још од Загреба он се упорно мучи да не мисли о билом, Башкиреву,
Јурину и Гросу, да као свагда мисли унапред, о ономе што ће бити и куда
иде, настојећи да предвиди догађаје и све могућности будућих збивања, јер
га будуће угрожава сваким треном и сваким делићем стварности,
приморавајући га на увиђање: што више живи за будућност, што више дела
за њу, тим неминовније и скорије постаје њена жртва. У овим данима му
није утеха, ни таштина као некад, што то окрутно божанство без лика
узима крв само својих највећих верника; у Паризу и Цириху, будућност му
постала неизвесна баш у ономе у чему то никад није била. Па чак ни
Београду, свом дечачком, ратничком и револуционарном сну, у који је
илегално долазио последњи пут пре шеснаест година, ни свом Београду
сада не сме да се радује: можда му је губилиште. Ако га ту сутра избегне,
неће га избећи у Москви, Паризу, или негде у Канади и Америци. А колико
га губилишта на овом свету чекало и чека! У потрази за тајном и
издајником, бежећи од једног примицао се другом, да заобиђе то, упадао у
празнину између зида и постројених војника који са прстом на орозу чекају
команду, измакавши њима налетао на празну омчу и казнивши издајника
бежао кроз куршуме, бежао стално кроз заседе да се дочепа тајне и бегунцу
постави заседу; бежећи од губилишта јурио ка тамници. Последњих година
живи чистећи комунистички покрет од издајника, веру од јеретика и
отпадника што се све више множе светом Треће интернационале. Постаје
ли сада и он бегунац од својих, отпадник, издајник? Исто оно што гони и од
чега чисти партије и Службу од Шангаја до Алжира, од Москве до Калкуте,
Брисела, Цириха… Опет, по ко зна који пут у последњих шест дана, присећа
се сваке појединости како га тмурни Башкирев повео аутомобилом у
Булоњску шуму, не одговарајући на његова питања о новостима из Москве,
све док се није зауставио пред неким пустим пропланком, изашао из кола и
уводећи га у шуму почео да шапуће:
„Слушај, Шмит. Чистка опет ушла у наше. Пре неколико дана
похапшени су сви началници и њихови заменици у нашем Сектору.“
„Салтиков, Кривицки, Бергер?“
Башкирев је стао и зажмуривши зурио му у зенице: „Чак је и онај
архиполтрон Подносцев пред хапшење скочио кроз прозор и смрскао се на
плочнику пред гаражом. Нестао је и шеф обезбеђења нашег улаза, онај
инвалид. А у недељу вече, у Амстердаму су на лађу спаковали и двојицу из
покретне групе, Гастона и Бојцева.“
Застао је и посматрао га и вероватно је уловио ону муњу која је севнула
њим: тог јутра примио је другу категоричку наредбу да се, чим сврши
посао са Вилхелмом Гросом, укрца на „Зору“ у Амстердаму и врати у
Москву. Гастон, Бојцев, па он! А пре њих Шароши и Кларк, очистиће целу
„покретну групу“. Башкирев је скоро сасвим зажмурео, а оказао му се онај
његов издајнички тик − титрај горње усне што је поуздан знак да му је
угледао страх у самој мождини: Зар је већ и на мене дошао ред?
„Да, да, Шмит. Још ниже и још даље сече Кобина1 коса. Нешто се с
Немцима озбиљно ради.“
Провокатор! Ту ме нећеш стићи, помислио је и упитао га: „А шта ми то
имамо да радимо са нацистима?“
„Зар не знаш да су сви Немци комунисти пре неколико дана протерани
из Москве?“
„Шалиш се, или продајеш патке?“
„А ти играш бебу, ништа не разумеш. Је ли, Шмит?“
„Заиста, Башкирев, не разумем зашто би из Москве протеривали
комунисте? Реци све.“
„Зато што ће за неки дан у Москву стићи неки Хитлерови Немци који не
треба да виде Немце комунисте.“
„Ништа не разумем.“
„За два-три дана биће ти савршено јасно. Налазимо се пред новим
сензационалним заокретом генералне линије. Наша смена је логична.“
Ћутао је: куша ли га овај стари лисац чије се стопе још увек виде у
Шпанији? Иако је према њему био увек коректан, у Сектору је познат по
„коефицијенту будности“ или начелу: „Међу тројицом невиних, увек је бар
један кривац“. Или, „међу тројицом верних, један је свакако издајник“.
„Пао ти чекић на теме. Још ти је мрак, Шмит?“
„Откуд ти знаш шта се догодило са Гастоном и Бојцевом?“
„То се логично закључује.“
„Ту се логика не користи, Башкирев.“ Већ га је прибрано и строго
посматрао, припаљујући цигарету: „Ти не можеш и не смеш знати шта се
догађа у другој покретној групи. А што се тиче твог мишљења о Кобиној
коси и заокрету генералне линије, ту си сасвим ван компетенције.“
 „Не будали, Шмит! Међу тројицом верних данас су двојица издајници. А
сутра ће сва тројица бити издајници. Такав је закон док Кобина коса коси.
Нас двојица смо одавно посвршавали своје послове. Стари смо и време
нам је да запловимо ка другој обали. Ја знам, ти си поносан човек и не
може ти бити свеједно ако те неправда свали у ад.“
„Ја не мењам курс, Башкиреве. И не присиљавај ме на посебно
реферисање кад ових дана стигнем до началника.“
„А знаш ли ко ти је сада началник?“
„Не занима ме.“
„До началника ти никад више нећеш стићи. Тебе ће везати на „Зори“, а
кад те одвежу у Лубјанки, пред тобом ће стајати непознати балавац и рећи:
„Ми све знамо, грађанине Шмит. Треба само да нам кажеш тачан износ
фунти које си примио од Интелиџенс сервиса и како си га распоредио
бухариновској банди.“
Тада се, можда неубедљиво, насмејао старом лисцу, који га ухватио за
мишку:
„По памети и искуству које имаш, ти би, Шмит, морао знати да све игре
нису игре и да правила важе само за почетнике. Немам времена за пинг-
понг, који си ти у Кини, очигледно, усавршио. Ја имам карту и за тебе да се
прекосутра у Авру укрцамо за Канаду. Не смешкај се, Србине. Одмах ћу ти
рећи зашто ти нудим спас. Ниси ме ти добрим задужио да ти главом
враћам. Могу ти рећи, да те још помало и мрзим због Ирине. Само си се
поиграо с њом, а мене унесрећио. Ако човек какав сам ја, или какав си ти,
има право на несрећу. Из чистог интереса одлучио сам да те спасем. Ако би
се нас двојица удружили, ми бисмо сигурно, бар до краја рата који ће ових
дана почети, могли да вучемо за нос и Енглезе и Ујка-Сама. А после рата,
можда ћемо отићи у Кремљ по медаље.“
„На толико поверење морам ти узвратити искреношћу: ову твоју
комбинацију писмено ћу реферисати началнику.“
„Ипак, Шмит, пре но што напишеш тај реферат, размишљај о њему до
сутра ујутру. А ја ћу тачно у девет проћи аутомобилом истом улицом у
којој сам те данас узео. Хајдемо назад, имам посла.“
„Ти, Башкирев, знаш да ја хитро мислим.“
„Молим, молим. Ја ћу за сваки случај проћи тамо сутра у девет. За
новац не брини. Имамо га довољно.“
„Имаш га довољно!“
Са лицем на коме се није могло ни наслутити шта осећа, Башкирев је
отворио врата аутомобила: „Пењи се, Шмит.“
Остао је непомичан и рекао му: „Ја ћу пешице. Збогом Башкирев.“
Башкирев је климнуо главом и сео у кола, возећи их лагано, као да је
очекивао да ће му махнути да стане. Провокатор или издајник? Више од
сата ишао је до прве станице метроа, не могавши себи да одговори: зашто
би сада њега под косу чистке? Сваки, апсолутно сваки задатак постављен
му од Коминтерне и Службе, извршио је без иједне примедбе. За
Коминтернине послове у Кини и Алжиру, добио је и ордене. Ни један му од
ближих пријатеља није био међу троцкистима и бухариновцима. Обожавао
је троцкисту Раковског, али то није поверио ником. У ствари, од кад је
напустио партијски рад и ступио у обавештајну службу, он се одрекао и
сталнијих веза са женама и блиских пријатељстава. Од старих пријатеља
остао му је једино Богдан Драговић. Други су као фракционаши и
опозиционари пали у чисткама. Како се последњих година и Богдан подао
незадовољству кадровском политиком у партији, почео да критикује
Димитрова, Ерколиа и Мануилског, људе из самог врха Коминтерне, он се и
са њим ређе виђа и пресеца му сваки критизерски разговор о партијској
линији. Сваку судску пресуду у Москви, као и ликвидације издајника
Совјетског Савеза, убеђено је бранио пред сваким у иностранству. Па зашто
би онда дошао ред на њега? То једино може бити нека освета. Завист.
Пакост. Вечна људска злоба. Нико на свету није тако злобан као емигрант,
нико тако осветољубив као илегалац. У сваком случају, Башкирев му није
без разлога онако приступио.
Одложио је вечерњи одлазак у Цирих да себи одговори на питање на
које нема одговора. Потражио је Јурина, од њега није извукао ни реч о
догађајима у Москви, сем што му је можда једва приметно климнуо
главом да су Гастон и Бојцев спаковани у „Зори“. Ако је Башкирев
провокатор са задатком да буде сведок који треба на суђењу да конкретно
потврди оптужбу, зашто му долази после позива да се врати у Москву? Шта
им треба такав доказ за суђења на којима је оптужба доказ, а сам оптужени
најубедљивији сведок? А затим, кривцима у какве он спада, до сада нису
били потребни ни суђења, ни сведоци: стрељају се ноћу, у подруму. Сем ако
му иследник буде неки задрти каријерист, па направи конструкцију
шпијунске мреже по читавом Совјетском Савезу, а он треба да буде веза са
иностранством. И у том случају није им потребан провокатор
Башкиревљевог ауторитета. Сме ли да поверује да један Башкирев,
прослављени чекист, човек чији се подвизи проучавају на курсевима
НКВД-еа, сада, и то уочи рата, постаје издајник? Ако је истина да су
Гастона и Бојцева смотали у кајиту „Зоре“, у шта је после разговора са
Јурином, неразумно сумњати, ако је истина да су онолики и онакви људи
похапшени у Сектору, па чак и онај бедни Подносцев, онда је вероватно да
ће га на „Зори“ снаћи судбина Гастона и Бојцева.
Таквим и сличним размишљањима није могао да одгонетне шта га чека
у Москви, али се пред задатком у Цириху није колебао. Са неопходним
подацима узео је и неколико фотографија Вилхелма Гроса и кренуо возом
у Цирих. Први и последњи пут је видео Вилхелма Гроса, бившег члана
ЦеКа Комунистичке партије Немачке 23. јануара 1932. у Берлину и то
ноћу, у друштву са Телманом, запамтио га по осмеху, неком жалостивном
и крезубом осмеху, једином осмеху који је те ноћи видео у Берлину у којем
се чекао смак света: Хитлер је постајао господар Немачке, његови јуришни
одреди харали су Берлином. Мало га збуњивало што је Вилхелм Грос на
фотографијама које носи строг и намрштен, али је био сигуран да ће му у
сусрету, за две-три секунде утврдити идентитет. У Цириху се сместио у
хотелу пуном Швеђана и стао са револвером у џепу да трага за троцкистом
и издајником, који у угледним европским листовима објављује врло подле
нападе на Совјетски Савез, Коминтерну и Стаљина. Са циришким
сарадником брзо га пронашао у хотелу „Рода“, на самој обали Лимата у
коме одседају швајцарски младенци, проводећи ту своје „медене дане“. Та
сарадникова напомена о гостима хотела, изазвала му неке недоумице,
разгорела машту: Вилхелм Грос мора да има и неки сасвим интимни разлог
што борави међу заљубљенима, који се по сву ноћ милују и грле, верујући
у љубавну срећу. Теши ли се њима? Стао је да кружи око „Роде“, пратећи
кретање Вилхелма Гроса. А он је излазио из хотела само на вечерње мисе
или на концерте у старим црквама, увек праћен буљуком веселих
младенаца, као да им је свима ујак или стриц. У цркви, ако младенци не
уђу, смештао се усред верника, излазио с њима у гомили, махом сачекиван
од младенаца, заједно с њима и весело враћао се у хотел. Издајник је
очигледно био свестан опасности; али зашто и како је то успевао да га
прате и чувају младенци, то није одгонетнуо. Много више од њега, мучио
се он: на обали Лимата између речног жубора и слапова, са Гросминстера,
Фрауминстера и Светог Петра, који су различитим гласовима и у малим,
тајанственим размацима одбројавали делиће вечности и последње
тренутке троцкисти и отпаднику Вилхелму Гросу, а и њему, док је пратио
Вилхелма Гроса, од „Роде“ до цркава, загледан у његову ћелаву главу, на
мисама и концертима старе музике, померао је он камен по камен свог
темеља, разлог по разлог своје вере.
Да бежи у Канаду и Аустралију, како су то учинила двојица из његовог
сектора, како ће то можда учинити Башкирев, или да оде за својом
судбином, у Лубјанку, Сибир, на мучење и стрељање? Да буде невин бегунац
и невин издајник, пронађен и ликвидиран од својих, или од Интелиџенс
сервиса за спас главе приморан на издају? Ако не пристане, тајно смакнут.
То је смрт од непријатеља. Незаслужена, глупа, али може бар да мрзи
убицу. У партији, име ће му и тада остати међу издајницима. Или да остане
то што јесте, револуционар који ради најтежи посао за победу и падне на
вршењу дужности, без обзира од чије руке? У ствари, он једино може да
изабере мало дужи, или мало краћи живот, и опет да га стигне чекић
својих, онај вечни Malleus maleficarum! Да се смуца по катедралама,
музејима, забитим хотелима и куплерајима, да бежи од својих и полиција
целог света, или да стане под „заштиту“ непријатеља и за бифтек и шпанско
вино отпева све што зна? Не, то не! Ако се врати у Москву и добије задатак
лажног сведока на неком процесу, буде оптужен као агент неке
империјалистичке државе, бедна фигура у иследниковој режији, веза
опозиције, шпијунске банде са центром у Берлину, Паризу, Лондону и
стрељан од затворских стражара? Гадан крај! У списку издајника. Неправда.
Ако је ишта очекивао од партије и Треће интернационале, Револуције и
Совјетског Савеза, од својих другова, то нису награде, одликовање и
похвале за дела и подвиге које је учинио последњих година у служби, а због
којих је сто пута могао да изгуби главу, то није ни успон у хијерархији
Сектора, или Балканске секције Коминтерне, то је једино правда за своју
веру због које је убијао не само њене противнике, него и оне који су
почели губити веру да она може настати на овоме свету. Не, не!
Њега не може појести помрчина. Зна га пола Коминтерне. Против њега
се може само са чињеницама и доказима. Али, ни он у одбрани вере и
испуњењу револуционарне правде, отпадницима и издајницима није
пружао доказе њихових грехова и кривица. Ти су докази били у самој
одлуци оних који имају право да ту одлуку доносе. Њима је веровао толико
да би му докази само понизили правду и рушили веру у партију и вођство.
А не може да прими неправду према себи. Не може, а зна да у
револуционарним циљевима не постоји своја правда; јер, ако постоји своја
правда, постоји и своја истина са хиљаду последица. До сада је веровао да
је своја истина, истина само ако је истина и партији. Тако је скоро двадесет
година веровао, мислио, живео.
Вилхелм Грос је клекнуо међу бабама и погнуо главу: да ли је искрено
заменио Маркса са Христосом и може ли се то? Или се, подлац, молитвама
маскира, као што се са младенцима чува?
Да се покори у име дужности и доследности, или да се супротстави у
име своје правде и свог достојанства? Да сада бежи од своје вере, спасава
главу, буде издајник? Невин издајник. Нема невиног издајника. Издајник је
данас свако ко не следи партију и њену генералну линију. Не може се
против партије бити комунист, ни револуционар против Совјетског Савеза.
То ником није успело. Ту где је у борцу буктала љубав, може да изникне
само мржња; ту где је пламсала толика вера, може да се дими само
безверје. Таква смена, зна из искуства, изазива и кајање, а кајање тражи
накнаду, као што жртвовање захтева освету. Зар није непомућено веровао
да кривицу издајника револуције не треба доказивати: сви су докази у њему,
издајнику, и њему који кажњава. Онај који познаје човека, зна и те доказе.
А толико човека познаје ко год зна за страх. Тај такође зна да су највећи
грехови невидни; види их једино починилац. Па се у овој одсудној борби
много веће грешке чине у пропуштању непријатеља, него у кажњавању
невиних. А потом, људско искуство је недвосмислено: највећа зла се чине
ближњима. Својима. Зар се једном у животу уверио, да ниједно зло човек
не може да учини непријатељу, које може бити равно злу према своме,
оном најближем, рођаку по крви, брату по идејама. Зато је и казна свога
увек праведна, и не може бити толико окрутна да престане бити праведна.
Тако је веровао. А сада?
Она дама је опет у ходнику. Није је приметио кад се наместила да гледа
у мрак и искоса у њега. Одвећ је елегантна за југословенску шпијунку. А
можда је и наша полиција напредовала. Или је обична курва? За сваки
случај, мораће да сиђе у Земуну.
Учинило му се тада да се Вилхелм Грос прекрстио док је грешнички
клечао у цркви Светог Петра, слушајући оргуље. Његова глава са смеђом,
сјајном ћелом скоро до потиљка, била му је толико ружна, гадна, па није
ни имао ону несавладиву муку и језу која га прати пред извршење правде.
Једва је чекао да се заврши миса и чим изађе из цркве сврши с отпадником.
Међутим, кад су излазили из цркве, Грос се, као овца која је преживела
упад курјака у тор, завлачио у групицу верника што је силазила ка Лимату
и све до уласка у хотел „Рода“ није га имао ни неколико корачаја самог и
што је још горе, увек леђима окренутог. А он никад, ни у комитском
војевању, ни у рату, ни у Служби, није могао да пуца човеку у леђа. Не из
епске части и херојства, већ зато што му је човек с леђа толико тужан и
јадан, да ои нема срца да пуца у леђа.
Бежаће од свих док не погине у бекству. Прећи ће тајно границу и
довући се у Херцеговину, у своје сеоце Церницу, живеће као пастир и
хајдук у Бјелашници. Ни тамо се неће сакрити. И ту ће га пронаћи рука
револуционарне освете. А док се та правда не догоди, он ће се кајати,
збрајати грехове, чекати милост свевишњег. Јадан крај! Остаје му само
смрт. Часна или нечасна, кукавичка или херојска. Али шта је сада часно, а
шта нечасно у њему који десетак година то није разликовао, није хтео да
разликује, није имао разлога да своје задатке дели на часне и нечасне, кад
му је те задатке постављала партија? Чекај, Петре Бајевићу! Свагда постоји
кукавичко и јуначко. Ти не смеш да се премишљаш и сплићеш. Шта је
кукавичко у непристајању на смрт невиног издајника? Шта је јуначко у
бежању од жртве својих другова, кад се тим бекством бежи непријатељу, јер
овај свет нема трећу страну? Испио је на гладно флашу токајца и једва је
заспао и без тог одговора, свеједно што је убеђивао себе да чим постоји
питање, постоји и одговор.
Сутрадан је Вилхелм Грос нешто раније и између два пара младенаца
изашао из хотела на обалу Лимата. Ту га је издала професионална
опрезност и у читавом Сектору признато стрпљење с непријатељем, па им
се приближио на неколико корачаја. И збунио се оним Гросовим тужним,
самосажаљивим осмехом, запамћеним из оне берлинске ноћи, кад су били
другови, док је овај слушао раздрагано причање младенаца о првом
сусрету и љубави, чим су им се срели погледи. Зашто се они њему
поверавају, зашто их он са оволиком пажњом и саосећањем слуша? Није
то одгонетнуо, застао је на пристојном одстојању, гледао реку и чекао
сатове са катедрала. Продавац новина је трчао кејом и узвикивао да су
Хитлер и Стаљин склопили савез; купио је новине, прочитао наслов прве
стране. То је то што је Башкирев наговештавао! Да ли је могуће да је он
политички идиот? Па тај совјетско-немачки пакт, то је генијалан потез
Стаљинов! Опет је стрпљиви Ђурђијанац, насамарио лукаве непријатеље!
То је велика, то је једина добра вест овог лета: поражена су настојања
Енглеске да гурне Немачку против Совјетског Савеза. Стаљин је надмудрио
и старе мајсторе политике. Текст испод наслова и фотографије са
потписивања пакта Рибентроп−Молотов у Москви, није читао, није му
било важно. Сетио се оне хладне и влажне јануарске ноћи, кад је у згради
Централног комитета КаПе Немачке, први пут видео Вилхелма Гроса, како
са Телманом, одмакнут од прозора, са оним неразумљивим осмехом гледа
на улицу којом демонстрирају наоружане руље нациста узвикујући: „Смрт
комунистима! Смрт Совјетима!“ Одмакао се неколико корака од Вилхелма
Гроса и његових младенаца, мислећи о вођи немачких комуниста Телману,
у чијем је спасавању од нациста требало да учествује и он, али је Телман
одбио своје спасење изван судбине партије, чији је вођа. Изабрао је
судбину мученика и жртве. Зар ја смем друкчије? А Вилхелм Грос је под
сумњивим околностима побегао у Белгију.
Бити жртва или издајник? Чија жртва? Својих, својих! Ако си жртва
својих, ниси жртва.
Падаш као борац. На ком фронту, за који циљ, у ком часу, није твоје да
одлучујеш. Ни до сада није одлучивао где ће изгубити главу и да ли је
праведно губи. Истину и правду, поверио је партији, класи, револуцији.
Јесте, али ће му на главу пасти срам издаје. За све другове и пријатеље, и у
Југославији и у Русији, и свуда по свету где је деловао, биће издајник.
Пример подлости, продана душа, троцкист, империјалистички шпијун −
писаће по комунистичким листовима. А мати ће, (да ли је жива та
мученица? више од пола године нема вести о мајци), брат, рођаци, ратни
другови, цела Херцеговина и Београд, чути да је убијен због издаје. Онај ко
у то посумња, сматраће га несрећником који је улудо изгубио главу. Са
срамотом издајника, пашће на њега срамота глупака, који је живот сатро
на најбеднији начин. Та му срамота није лакша од оне прве. Таштино, кујо
стара! Обе срамоте користиће партија, том срамотом биће плашени
колебљиви, а храбрени малодушни и уморни борци. Ни таква смрт, ни та
жртва није узалудна. А то је једино важно кад се може одлучивати о свом
животу и његовом смислу. Проклетство Вука Бранковића, није мање
послужило слободи од славе Милоша Обилића. То јесте, тако може бити у
глави, али није и у души. Није, и боли. Која ће то партијска комисија после
победе имати толико праведности да се бави архивом Велике чистке,
списковима и биографијама комуниста-емиграната, оних што су и жигом
издаје служили Револуцији?
Вилхелм Грос се нечему први пут гласно насмејао, задигао главу па му
је бљештала исфиксана ћела; око њега кикотали су се и младенци, као да се
голицају.
Помакао се још неколико корака од њих у исту своју крлетку: бити
невин издајник у Великој чистки или частан бегунац од чистке? Невин
издајник користи партији. Частан бегунац постаје стварни издајник. Бити
оклеветан борац, жртва „коефицијента будности“, или поражен и частан
човек? Првим се користи Револуцији, другим буржоазији, непријатељу,
фашизму. Не, не! Овај свет нема три стране. Бити лажни издајник или
приморан издајник? Лажни издајник − то је неправда. Приморан издајник −
то је своја правда. Између користи и истине, између неправде и правде, сад
су партији потребни корист и неправда. Да, такво је време! Такав је услов
победе.
Са три цркве откуцаји сатова одјекивали су и не сустизали се у
небесима над Лиматом и крововима старог Цириха.
Чему то ташто и јадно разлучивање о себи и око себе, кад си кап у реци
која тече у будуће, у незнано? Хоће ли та кап стићи до Црног мора, или ће
је попити галеб, биљка, сунце, од каквог је то значаја, и чему та узалудна
мука? Вршити дужност до краја, служити до краја, испунити сваки задатак
партије, својих. Ако тражи и немогуће, чинити и немогуће. Чинити све!
Тада се Вилхелм Грос замислио, као да чита нејасну поруку и унео у
осмехнуто лице младе жене.
Али, да ли је сада исто његово и њихово немогуће? Да ли је сада
неминовно „све дати“, „све учинити“? Први пут се питао и клонуо на
камени зид лиматског кеја. Ако партија греши, шта ће онда? Ако њен и
његов циљ сада нису исти? Онда је бесмислена сва ова његова мука. Први
пут је тако сумњао. Како с том сумњом да казни Вилхелма Гроса, и потом
све да истрпи? С том сумњом револуционар постаје убица. С њом се у
издаји завршава. С њом се ни ноћ не издржи у Лубјанки. Шта ће ако сасвим
посумња у циљ, ако посумња у све што је чинио, да није чињено за добро
Револуције? Могу ли се трпети мучења, а да се не мрзе мучитељи? Може
ли се бити бегунац, а да се не мрзи гонилац? А мучитељи и гониоци ће бити
моји другови, моја браћа. Мржњом својих постаје се непријатељ.
Објективно, стварно непријатељ. Зар да умре као непријатељ Совјетског
Савеза и партије? Биће понижен и обесмишљен сав његов живот, сва
његова одрицања од живота у којем милион ствари воли, од живота у којем
не зна шта би пре грабио и уживао, од Милене које се одрекао на путу за
грчко острво на које годинама у машти путује с њом.
У реку му је био истекао загледан поглед, сатови су били замрли у
тишини, када је видео да Вилхелма Гроса и његових младенаца више нема
на обали Лимата. Галебови су летели над реком, кричећи. Пожурио је у
Фрауминстер. Није га било, устрчао је до Светог Петра, ни ту га није било,
сјурио се на мост и у Гросминстеру се смирио кад га угледао међу бабама и
децом како зането слуша оргуље.
Ако падне као жртва Стаљинових заблуда, ако страда за погрешну
политику партије? Стани, Петре Бајевићу! Греше ли Стаљин и партија
данас, ко онда ради правилно и добро? Ко? У праву су Троцки, Зиновјев,
Бухарин, Радек? Не, не, Вилхелме Грос! На тој страни није победа, ни
будућност.
Све ово што се збива око њега − то је паника одсудне битке. Ми или
они. Ови наопаки услови изврћу нам мозак. У наопаким условима,
неминовне су и велике грешке. Ако Стаљин греши данас, није крив, крива
је историја.
То јесте закон историје, али тај му закон не доноси ниједну утеху, ни
једну једину. Још је теже то што се грешка тек у исходу сазна. Он је неће
сазнати. А мора веровати да није грешка. Мора, а јесте грешка. И они који
ће га ухапсити и стрељати знају да је то грешка, неправда, лаж, а говориће
и радиће као да је све супротно. Тако морају, тако треба, тако је корисно.
Ни партија, ни Стаљин нису криви што је тако. Што се изврнуо свет. Што је
одувек изврнут. Па је наопако правилно, па је непоштено поштено, па је
лаж истина. Па је безумно разумно и корисно. И све то сутра − обрнуто.
Ваљда од светла витроа, велика ћела Вилхелма Гроса постала је сва
крвава и он је уздрхтао од тог призора.
Послужити лажи или бранити истину − вечно је, али и издајничко
питање. Моралисти верују да је њихово. Вилхелм Грос сигурно верује или
се убеђује да верује − служи истини. А и последњи глупак види да он том
својом истином деморалише класу и служи империјалистима и фашизму.
Хитлеру, Мусолинију, Франку. Такво је доба, такав се свет саздао људским
делањем. И људским неделањем. Људским страхом. Овом слабошћу, овим
дрхтајем, овом жељом да разговара с њим. Најпре да се изразговарају о
оним страшним погромима нациста кад су дошли на власт, о оној
берлинској ноћи кад га је срео са Телманом у холу зграде Централног
комитета КП Немачке и, позван од Телмана, ушао са њима у Телманову
канцеларију. Најпре да му докаже колико је тешко и срамно његово
клеветање Совјетског Савеза, а пре свега Стаљина и Коминтерне, да су
својом наопаком политиком према немачкој социјалдемократији помогли
Хитлеру да дође на власт. Онда да вечерају и испију флашу црног вина,
попуше по лулу, зато што се некад јуначки тукао са нацистима у Минхену,
што је овај исти гурави ћелавко двапут бежао из затвора.
Од светла витроа, ваљда, велика, превијена ћела Вилхелма Гроса
постала је љубичаста, ружнија и гаднија но икад. У ружног и у ружно, увек
је лакше пуцао. Неће му задрхтати рука.
Бежати од неправде и лажи, бежати од срамоте и понижења, бежати и
борити се, крити се од свих и изабрати непријатеље, постати терорист,
погинути у атентату на Чемберлена, Даладјеа, Мусолинија. Па он се некада
по Аписовом налогу спремао да пуца у Вилхелма Другог, цара Немачке!
Никоме жив у руке, а кад не буде имао куд, прегристи свог насмејаног Буду
у теракоти, кога крије од себе за час кад не буде више сигуран да је јачи од
себе, како му је рекао Лио, сарадник и пријатељ из Хонгконга, који му је и
дао малог Буду са цијанкалијем у трбуху. Можда је час да се поједе мали
Буда, да му прегризе главицу? Можда је време да уважи савет старог
Кинеза: „Мудри људи могу и да живе и да умру храбро, али најмудрији у
себе увек сумњају.“ Не цвокоћи! Пре тога мора се срести са Миленом,
мора је повести на острво. Тамо где онда нису стигли. А ако она то сада
неће, не може да опрости, неће да разуме зашто је морао да је остави у
пирејској луци?…
… Није издржао молитву до краја, изашао је на обалу Лимата, сео на
клупу и загледан у врата катедрале чекао Вилхелма Гроса, у том часу не
знајући зашто га чека. Није га ни видео кад је изашао. Пожурио је у цркву,
била је закључана. Осетио се и преварено и помало издајнички. Љут и
спреман на све. раскорачао се кривудавим улицама старог Цириха, све
више издајник у себи и гневан на себе, питао рецепцију „Роде“ имају ли
празну собу, слакшали му мало што нису имали, наставио да корача
обалом Лимата и с нежношћу посматра пар пловака што је застајкујући
пливао уз реку, завидећи пловану са сјајном зеленкастом ћубом.
А сутра вече, као забављен плованом и пловком, чекајући Гроса да
изађе из „Роде“, тог дана први пут није ишао на мису, осећао се много
уморним и жељним да се најзад одмори од свих страхова и недоума. Да се
одмори и од наде, те своје вере у будућност. Од извршења правде. Од те
своје свести и воље, од целог себе. Отићи из овог злог и наопаког света.
Одрећи се свих радовања и одрицања, свих доступних жена, недоступне
Милене, јела, пића, слика, планина и река које воли, одрећи се сваког
откуцаја времена и бројања минута и часова, пасти у безвремено, у таму
без иједног светла и звезде, пасти у непостојање. А ако није непостојање?
Ако непостојање за његов мозак и тело, није непостојање за оно што он
тајно и грешно назива душом, у коју миленијумима верују милијарде
људи? Е, то је оно питање без одговора! Шта му онда може бити то незнано
постојање? Ту, заиста, мораш стати, Петре Бајевићу. Свеједно. Ту још није
крај ни граница ове језе којом ништа не одгонета. Том границом се не
може спасти ни једног зла које га чека. Овом језом не може да предвиди
зло које га чека. Ни да изабере мање. Храброшћу се не може спасти.
Савешћу, такође, Лукавством, можда? Том моћи којом располаже сваки
живи створ, једино би се можда провукао до неког лакшег краја. Нема је,
не осећа је сад. Сад ми је потребан само Бог. Једино Бог чија би доброта
била равна моћи, чије би знање било само доброта, чија би доброта била
сваком доступна и ње сваки људски створ достојан, једино такав Бог би
могао да му каже шта сад ваља да чини.
Тада се тргао од лакших и хитрих корака по степеницама старог моста,
угледао ћелавог погуренка и страховито се препао. Дошло му да бежи, да
скаче у реку, сјежио се од хладног жубора Лимата, а Вилхелм Грос је мирно
наставио ка свом хотелу. Требало му је још само неколико тренутака да му
се изгубе из вида и плован и пловка, па да се прибере и у магновењу, с
бесом према себи малодушнику и кукавици, одлучи да изврши своју
дужност и брзим кораком крене за Вилхелмом Гросом. Сустигао га је на
педесетак корачаја од терасе хотела пуне младенаца за вечером, никог у
близини није било, извадио револвер, али му одједном понестала храброст
да га претекне и буде с њим лицем у лице, није био сигуран да може да
пуца у онај његов жалостиван осмех, од кад ратује никад није пуцао у
осмех, па му је остао за леђима, пришао му на корак, принео цев ћели и с
гађењем притиснуо ороз: револвер је шкљоцнуо, тишина му пребила руку,
ћелави погуренко се окренуо: то није био Вилхелм Грос! Рука с
револвером му пала низ ногу, човек је рекао нешто као „Пардон,
господине!“ и наставио да корача назад, ка мосту, одакле је и дошао, а он је
продужио напред ка осветљеној тераси „Роде“, и тек кад је срео
запрепашћене погледе двоје младенаца с краја терасе, вратио револвер у
џеп и скренуо у прву улицу, сможден мишљу: ако је вечерас погрешно
пуцао, онда је сигурно да то није било први пут! Никад после пуцња
непријатељу није загледао лице и проверавао идентитет. Ја сам, вероватно,
убио и невиног.
Зауставио је празан такси и наредио му да лагано вози најлепшим
улицама Цириха. Није видео ни људе ни куће. Гледао је у своје шаке,
положене на коленима и нису му личиле на своје. Присећао се редом
кажњених непријатеља и издајника, њихових живих лица, а ни једног
мртвог; присећао се њихове живе снаге, висине, телесних одлика, а
мртваци му ни по чему нису личили на издајнике и непријатеље. Јесам
убица! Таксиста га питао: „Куда сада, господине?“ Одговарао је „Право“,
све док нису изашли из града, када је схватио да из Цириха мора исте ноћи
некуда отићи за свагда. Свратио је у свој хотел по ствари, платио рачун и
одвезао се на станицу. Излазећи на перон да пита за полазак воза ка
Француској, угледао је експресни воз за Атину. Ту му се одједном јасно
обзнанио циљ: Београд! Најпре Милени, па потом остале одлуке. И ако не
пристане да наставе пут на острво, прекинут у Пиреју, одлука ће бити лака.
Тада најлакша. Потом је све неопходно смислио и у Лозани уредио за пут у
Београд.
Куд ли је нестала она дама? Пролази поред њеног купеа: нема је! У
Митровици није сишла с воза. Пролази целим вагоном: нема је. Како је
смео да је испусти из погледа! И то сада, кад му се све одлучује.
Звека гвожђа савским мостом налива га оном старом дрхтавицом
стрепње и радости пред својим, а неизвесним, опасним. Воз кочи, он се
прибира, сабија у себе и постаје онај илегалац кога гоне све европске тајне
полиције. А Београд, своја рођена земља, зјапи тамницом, мрачи се
губилиштем. Али је то своје. И неће му се дати. Сачека путнике да сићу.
Оне даме нема. То није случајност. Крену. Сиђе претпоследњи. Кад са
елегантним кофером ступи на перон, занесе се мало, клецавих колена: зар
те више ни ноге не држе, јадниче?
Продавци новина узвикују: Правда! Правда! Ново издање! Немачка је
напала Пољску! Срушена Варшава!
Петар Бајевић застаде за трен: можда му рат доноси спас?
 12

ОКО ИСТИНЕ И ОБМАНЕ

Сатана је само лакрдијаш према данашњим револуционарима.
Усред пуне „Москве“, док сам седео са Бором Пубом и пио кафу,
пришао ми Богданов следбеник, неки коштуњави и гологлави младић,
сиротињски обучен, по свему судећи студент и пљунуо ми у лице: „На,
троцкисто!“ Бора га шчепао за груди, он му се отео и јурнуо да бежи, Бора
дозвао жандарма, младић побегао, хвала Богу. До последњег даха памтићу
огањ у његовим очима и прамен црне косурде устремљен на мене. Каква је
то мржња! Идући кући, Бора је ружно говорио о Богдану Драговићу и свим
комунистима, а ја сам се сетио наслова у московским Извештајима, које
сам читао у Паризу 1937, у време суђења некој „троцкистичкој банди“.
„Стрељајте бесне псе!“ − писало је крупним словима на првој страни
званичног органа владе Совјетског Савеза. То су совјетски трудбеници
поручивали социјалистичком суду! Нисам то испричао Бори: он ми је као
антикомунист и сада политички противник, и ја му не дам и тај аргуменат
против социјализма. После тог догађаја у „Москви“, а у Богданову одбрану,
једва сам се уздржао да не испричам Бори злочин оног радника учињен
само зато што му је дете сметало да заспи. И заиста шта је Богданова
издаја према злочину његовог пролетера, припадника „класе која баштини
најбоље тековине човечанства“?
Неколико ноћи нисам куцао на машини. Не знам зашто се уздржавам да
не спалим ту потрошену хартију. С каквим циљем ја изврћем своју кожу,
зашто ријем по души и прошлом, из те тмине за кога износим нешто своје
истине (или њеног привида), кад никоме данас истина ништа не значи?
Данас су куршуми и батине, пљувања и псовке једино убедљиви аргументи.
У једном од мојих последњих разговора у Паризу са Богданом,
растужен писањем Иманитеа о Совјетском Уставу као „најдемократскијем
уставу у историји човечанства“, шетајући Луксембуршким парком, рекао
сам му отприлике ово:
„Ако се свет мења лажју и крвљу, онда може једино власт да се промени.
А у то се, на пашу несрећу, извргла руска револуција. Зар ти још увек
верујеш да таква промена оправдава патњу коју је изазвала и наду која је
прати? Освета изневерених, то да знаш, биће свирепа и прљава.“
Гледајући ме право у очи, мирно ми је узвратио: „А ти треба најзад да
схватиш: За социјализам се данас мора све жртвовати. Нема друге.“
„За социјализам или Стаљинову власт?“
„То је сада исто, Иване. И једино је на земљи што „човечанству даје
наду у неку бољу будућност. Једино. Шта се може?“
„За мене је, Богдане, контрареволуција наступила са напуштањем
истине. Са напуштањем истине, умно и морално поништава се револуција
и њен хумани циљ. Самим тим и човек.“
„То што тебе, Иване, мучи, то је за историју ситна, безначајна мука.
Уосталом, то што ти сматраш истином, то је субјективна,
индивидуалистичка истина. Апстрактна истина. То није класна и
револуционарна истина из које се рађа ново и будуће. Оно што једино
може бити и што постаје општечовечанска истина.“
„Шта ће, Богдане, бити социјализам ако му и истину жртвујемо?
Појединац, човек, може да живи и без истине. Али друштво, људска
заједница, не може да постоји без истине. Истина је, Богдане, темељ
правде, она је разлог и смисао слободе.“
„Колико ја знам историју човечанства, није ми познат ниједан устанак
за истину.“
„Није га било, тачно је. Али баш зато то треба да буде социјалистичка
револуција. Та не могу да прихватим социјализам у којем истина није
његов устав, његов закон, његова јавна реч. Све што чини човек, све што
људи мисле, раде и говоре, мора да се огледа у истини.“
„То су интелектуалистичка трабуњања!“ скресао ми је са оном, мени
добро познатом, бољшевичком анимозношћу према интелектуалцима и
„филозофирању“, па је додао: „Схвати једном, богаму, да се социјализам не
успоставља преко ноћи, ступањем комуниста на власт и мудрим декретима,
већ неуморним радом и стварањем неколико генерација. За
социјалистички идеал треба прегазити и превазићи његову целокупну
предисторију са свим њеним предрасудама и истинама, какве су твоје.“
„Е, то је право бољшевичко трабуњање! Ако је човек већ толико
неразуман, јадан и зао, да остварење његовог идеала захтева крв и сузе,
патњу и одрицања, добро, пристајем на те жртве. Али, ако идеал захтева да
му жртвујем и истину, онда је мени гнусан тај идеал. Ја тада више немам
никаквог доказа да је победа револуције − стварно победа социјалистичког
идеала. Односно, да је стварни циљ револуције − социјалистички идеал. Ја
хоћу револуцију као победу човекове истине. Ту је, наравно, слобода услов
правде, а правда мера њене људске вредности.“
„Чекај, шта је то истина и истинито, ван интереса потлачених и
експлоатисаних? Ван стварања и одбране социјализма данас? Тлапња! Ја
хоћу ново и будуће. А будуће и ново, не мере се твојом истином. За твоју
истиноносну револуцију, ја не бих препливао ни Сену, а камоли…“
Прекинуо сам га: „Како, Богдане, можеш желети будућност нечега,
после толико лажи изговорених за њу, толико зла почињених за ту
будућност? Можеш ли се ти стварно обрадовати њеној победи?“
Поћутао је па рекао: „Могу. Јер више нећу морати да лажем и чиним
зла. Ни ја, ни мој син.“
Ту сам ја заћутао: његов морал-неморал је заблуда са оним страшним
оправдањем: Циљ оправдава средства, или − Све је допуштено спасиоцу и
усрећитељу човечанства. Тек пошто смо сели пред један бистро и попили
пиво, одлучио сам да му кажем:
„Ти и сви ви који тврдите и верујете да и истину треба жртвовати
социјализму, ви сте, Богдане, деморалисани револуционари, ви сте
очајници. Да, очајници. Изгубивши веру у револуцију и социјализам,
пристали сте на победу своје власти по цену свих и последњих средстава.
Ви сте, другови, социјализам заменили својом влашћу. Ви сте само −
властољупци.“
„Кад си смислио ту реакционарну бесмислицу?“
„Тако вас ја видим. Жао ми је, несрећан сам због тога. Али тако видим
ствари.“
„Да ли ти, Иване Катићу, озбиљно мислиш да смо ми који следимо
линију партије и Треће интернационале, покварењаци и глупаци? Да не
знамо то што ти знаш. Што знају сви келнери из Латинског кварта?“
„То нисам рекао. Ја сматрам да су поштени комунисти данас
најтрагичнији људи. Ви сте, просто, жртве својих заблуда.“
Поћутао је, па тихо упитао:
„Осим што смо трагични очајници и властољупци, шта смо ти још,
Иване?“
„Кукавице. Плашите се сваке супротне мисли и истините речи, јер би
разориле вашу обману. А социјализам се данас морално може спасти само
ако се увиди та велика и кобна заблуда. Ако се призна несагласност
социјализма и стварности у Русији. И ви бољшевици, као људи можете се
морално спасти, ако се одрекнете своје фикције и лажи, ако свладате страх
од истине.“ Тада сам још веровао да су Богдан и већина наших емиграната
у Москви часни револуционари.
„А шта мислиш, Иване, ако данас једино ми што следимо Стаљина и
Коминтерну, трезвено, реално сагледавамо ово време и стварност света?
Биће да смо управо ми једини храбри да то учинимо. Помишљаш ли ти
колико је то болно и колико то мене кошта? Мислиш ли да сам ја мало
патио кад сам дошао у Москву?“ Дуго смо ћутали, па је он опет био у својој
равнотежи: „Сад је реализам прва врлина револуционара. А ви, либерали и
интелигенти, ви опортунисти, сакрили сте се иза своје истинице,
слободице, савести и сличних измишљотина, па нам пуцате право у чело!“
„Ако ми данас пристанемо на реалност, онда је, Богдане, са
социјализмом свршено!“
Нагнуо се преко столића и ухватио ме за мишке: „Схвати, једном за
свагда: ако ми данас немамо храбрости за све, разумеш ли, за све, онда смо
изгубљени! Сатреће нас буржоазија са својим фашизмима и Хитлерима.
Свет се дели, други светски рат је на прагу и судбоносан за човечанство.
Видиш ли шта се збива? Октобарска револуција је застрашила светску, а
пре свега европску буржоазију, и она је кренула у фашизам, напуштајући
демократију и парламентаризам. Шта је у Европи остало од буржоаске
демократије? Француска и Чехословачка! И империјалистичка Британија
на острву. Шта раде те такозване демократске државе? Подржавају и
помажу све десне диктатуре у борби против револуције и Совјетског
Савеза. Видиш ли шта се збива са Шпанијом? У таквом свету, како може
човек здраве памети да говори о моралу у политици, да се пита да ли циљ
оправдава средство? То је, Иване, морални кретенизам! Зар ти не видиш да
се светска буржоазија организује да уништи све револуционарне покрете и
Совјетски Савез? И можемо ли ми, смемо ли ми данас да сањаримо и
водимо неке бесмислене расправе о циљу и средствима?“
То је, углавном, био садржај његових аргумената против мог
„истинољубља“, а ја сам му, признајем, поколебан силином његовог
убеђења, приметио:
„Мислим да нам је та храброст за непристајање на сва средства, ипак,
неопходна. Иначе, без те храбрости, бићемо поражени. Победићемо сами
себе.“
 „Филозофираш, Иване. Филозофираш небулозно, а опако. Све
реакционарније.“ Претеће је вртео главом. Нисам се усудио да му признам
како увиђам: наше разлике не може да разреши разум. То ће, можда,
учинити само историја. А ја морам остати на својој истини и њеној
узалудности, да не бих презрео себе, да бих имао разлог да дишем, једем и
пушим, и да све то једном прекинем.
Сетио сам се тог разговора са Богданом. Данас, јавно попљуван,
изговарам и ово: Вама је лако, ви се злом страном света, фашизмом,
браните од савести. Ви се својом вером спасавате од разума. Али ви себе не
можете спасти. Због Стаљинових „чистки“ вас је обузео лудачки страх од
истине, од сваког мишљења које није Стаљиново и партијско. Ви немате
храбрости да се сукобите са друкчијим и супротним мишљењем.
Капитулирали сте пред лажју. Свој кукавичлук скрили сте у принципе,
ушанчили у догме. Партија је сада ваша тврђава у којој вас ниједна сумња
не може ранити, ни једна истина погодити у главу − док сте у њој, на њеној
„гвозденој генералној линији“! Уверавате себе и свет да сте људи нарочитог
кова, а ви сте само − опасни људи. Јадни људи! Ако, дакле, ви победите и
нас критичаре и буржоазију, ваш ће свет бити гори од свих светова које су
људи свесно и несвесно стварали. Јер ће у темељима вашег поретка бити
толико и таквих жртава, да се свако зло и свака несрећа вашег
„социјализма“ може морално оправдати. Жртвама за своју победу, ви ћете
толико уценити живе и своје потомке, да им неће бити допуштено ни једно
једино незадовољство стварношћу коју сте установили. Сви ће бити
дужници вашим жртвама. И тада ће наступити историјска смрт вашег
идеала. У ствари, она већ данас наступа, вашим пљувањем истине. Ако ви
данас, прогоњени и изложени ужасним насиљима и страдањима, можете да
прогањате и вршите насиља над својим друговима неистомишљеницима,
шта ћете, Богдани Драговићи, чинити ако победите и установите своју
неприкосновену власт?
Трипут сам прочитао ово што сам написао после оне згађености нада
мном и пљувања ми у лице − „На, троцкисто!“, усред „Москве“, пред сто
људи! Ужаснуо сам се својих речи. Ја, заиста, постајем непријатељ! Да!
Објективно − непријатељ! У другом виду непријатељ и не постоји.
Морам у прошлост, тамо сам, одатле сам.
Шта сам скривио на студијама у Паризу? Не знам! Због тих студија у
Француској Богдан је и могао, имао повод да ме назове француским
агентом, наравно рачунајући с тим да је за чланове партије и скојевце и
само разумевање разочарања Андре Жида у Совјетски Савез, доказ да сам
агент. Истина, студирао сам „идеалистичку“ филозофију, јер је тих година
на Сорбони у филозофији званично владао Бергсон, али ја бергсоновац
нисам постао и поред изванредне убедљивости мог професора Алена, који
се свесрдно трудио да ме учини својим учеником. Помно сам читао
филозофске слободе; узнемиравао ме и узносио Ниче; откривао сам Данца
Киркегарда. Покушавао сам да читам и Маркса, али ми он није обузео дух.
Сем оне категорично формулисане једанаесте тезе о Фојербаху, која ме
покренула, и поред његове разорне и генијалне критике капитализма, он
ме у неопходност промене света мање уверио од пуковника Валмера и
наредника Иштвана. Нисам се осећао марксистом не зато што ми је „глава
пуна идеалистичког шљама“, како је говорио Богдан Драговић, него зато
што ми је Марксова мисао била детерминистичка, једносмерна,
материјалистичка, па се у њој нисам могао осетити духовно слободним ни
у рушењу капитализма. Јер, само слободан човек диже револуцију.
У Паризу ме у тим двадесетим годинама потресао Фројд. Појава
психоанализе била је и за мене најгенијалнији изум модерне епохе (за
Ајнштајнову теорију релативитета и откриће кванта касније сам сазнао),
најреволуционарније откриће за нас који смо преживели први светски рат
и искуствено размишљали о човеку и његовој природи. Откривена је,
дакле, Подсвест! Алиби и оне ирационалности које сматрамо Историјом.
Наш „чисти ум“ који је Канту а priori моћ сазнања, наш божански дух који
је Хегел својим системом устоличио као Апсолут, преко ноћи је поткопан
и изрован либидом, апсолутом секса. Ми обманути ратни победници, као и
очајни ратни пораженици, сви разочарани у Науку и Прогрес, тј. у Разум,
охлађени мукама и поразима Револуције у Европи, једва смо дочекали да
поверујемо у Подсвест и Либидо. Био је то за нас и частан пораз Разума у
који су се најумнији људи тако самоуверено поуздали последњих векова. За
нас, тада малобројне фројдовце, душа је изгубила романтичарски ореол,
патос невиности и божанску чистоту. Овај њен пад, у класичној грађанској
традицији која се опирала свему новом и поратном, чини ми се, доживљен
је теже од свих материјалистичких, позитивистичких и дарвинистичких
рушења од половине 19. века, па до наших дана. Ово Фројдово
„скрнављење душе“, као што рекох, нама ратницима није пало нимало
тешко и зато што нам се душа била смучила у рововима и лагерима.
Култура нам се са свог торжественог пре стола лако свлачила у
сублимацију сексуалне енергије. Откриће Подсвести, имало је за мене и
моје пријатеље значај Коперниковог открића; био је то тренутак неког
интелектуалног излаза за све нас који смо преживели светски рат и у миру
се осећали изгубљеним.
А Европом, и оном пораженом у рату и оном победничком − хаос и
опште расуло вредности; беда рата продужила се и разбуктала у беду мира.
Али, било је лако уочити, да се од револуције поредак бранио пуним
касарнама и припремао ново разбојиште.
Велику промену света у том граду створеном за све и сваког, мени нису
најављивале само револуције у Русији и по Европи, политички и
економски хаос са инфлацијама и финансијским аферама, него и нови
правци у уметности, спонтано и страсно супротстављање традицији, општи
негаторски и нихилистички дух. Смучило нам се све што је старо,
класично, традиционално. Предратно. Наше обожавање лепоте, рушила је
изложба Даде, на музику хармоније, насртао је амерички џез. Промене су
настајале у свему, све је вапило за новим. Била је то агонија свих
ауторитета. Андре Жид је постајао мој писац.
А на Сорбони смо се пребројавали и збирали мртве. Нас 178 „стараца“,
који смо после шест година настављали студије, нисмо мрзели своје
дојучерашње непријатеље − Немце и Аустријанце. На њихову пораженичку
смерност и резигнацију, ми „ратни победници“ из савезничких држава,
одговарали смо великодушним дефетизмом и антипатриотизмом. О свом
ратовању и уопште о рату, причали смо само припити и сасвим пијани
завршавали такве приче.
Читао сам и даноноћно учио, опирући се хедонистичкој и еротској
помами, која је била захватила младеж у првим поратним годинама,
особито оне што су ратовали. Читајући и размишљајући о свету, ја сам и
интелектуално постао комунист. Најупрошћеније говорећи, из сумрачних
слушаоница и библиотеке Сорбоне, историјску потребу за револуцијом
извео сам из пораза највећих духовних покрета у Европи, од хришћанства
до просветитељства и рационализма. Тако су ми сорбонска библиотека и
учење учинили убедљивом ону чувену Марксову тезу: „До сада су
филозофи само тумачили свет, а ради се о томе да се он измени“. У то сам
заиста чврсто поверовао и утврдио општи смисао свог живота.
Око мене, моји су се другови разврставали у равнодушне хедонисте,
очајнике и револуционаре. Првих је, наравно, било највише; десператисти
су били најубедљивији и симпатичнији од свих који су их презирали; ови
трећи, деловали су ми најразумније: желе да сруше поредак и створе нови
свет, знајући тачно какав треба да буде. Психолошки, мени је било
најлакше да се суљнем међу безнаднике и нихилисте и пренебрегнем
интелектуална сазнања, али ми то није допуштала савест. И Богданова је
заслуга и кривица, што сам се одлучио на напор, неизвесност и жртву. Ја
сам месецима боловао Богданов одлазак на робију, после Видовданског
процеса, стидео се свог париског живота, сваког другог дана писао Милени
писма, тешећи је и храбрећи да издржи, уверавајући је да сам Богданов
следбеник.
На такву одлуку утицала су и очева писма о нашим приликама и његови
чланци о недемократском карактеру нове државе и социјалним приликама
у њој. Додуше, Вукашин ме понекад и срдио својим прејаким
моралисањем, оним његовим жестоким грдњама народа због поратног
моралног слома, његове немоћи да одржи висине ратног морала, па сам му
се супротстављао тврдњом да је мирнодопски неморал законита последица
општег ратног злочина. Сасвим је природно да се убијање настави крађом;
да се војничка дисциплина, живот у касарни и рову, замени нерадом и
митом. Јер мир не може бити само престанак ратних напора; мир мора
бити и наплаћивање тих напора. Убити човека − било је тешко, па нужно,
па обично; а из тог „обичног“ ратног стања духа, најобичније је
корумпирати и бити корумпиран, обично је узимати државно кад се шест
година гинуло за државно. Дуг и тежак рат, писао сам Вукашину, законито
се смењује општим неморалом; видео сам то и у Француској и Белгији,
тврдећи му да се свака аскеза смењује порочношћу, са чим се В. К. никако
није слагао у дугом и узорно моралистичком писму, које чувам. Удаљих се
од себе, мучи ме Вукашин. Најтеже је бити син узорног оца. Биће да ми је
за живот ипак најзначајније, што сам у Паризу нашао Веру Недељковић,
која је студирала језик и књижевност, толико лепа да сам био поносан што
је Српкиња и толико женствена и љубавна да ми није падало на памет да се
борим за њу. Срећући је на Сорбони и по Латинском кварту, испољавао сам
сународничку срдачност и другарску спремност да јој будем на услузи, што
је она брзо уочила и стала то обилато да користи, претворивши ме у свог
спољног момка и снабдевача скоро свим потребама, па чак и оним из
интимне тоалете, причињавајући ми узбудљиве радости што ми пружа
прилику да често и дуго будем поред ње. Понашала се са мном са
сестринском слободом, чак се и облачила преда мном, наредивши ми
понекад да гледам кроз прозор док навлачи грудњак, причала ми без
одушевљења о свом веренику, потом неке свађе с њим, онда је преда мном
исцепала два његова писма не прочитавши их. Ја сам је братски тешио и
обазриво саветовао да према веренику, који је био ратник и јунак, мора да
има више разумевања па и за извесне његове грубости, иако ми је он,
иначе, под дејством њених све чешћих и исцрпнијих прича, постајао све
несимпатичнији и апсолутно недостојан њене лепоте. Она је све дуже
бивала са мном и мојим друговима, очигледно уживајући у мени за време
наших бурних филозофских и политичких расправа у којима сам се
истицао, које уистину није разумевала, али је увек била на мојој страни.
Веренику је одлагала посету изговарајући се испитима, примала је љутита
писма од оца и мајке на која није одговарала, а кад је после дужих „испита“
примила телеграм од вереника да долази са Катарином да је врате у
Београд и венчају се, она се уочи њиховог доласка преселила у мој стан,
оставивши веренику и мајци писмо да раскида веридбу и да је са својим
пријатељем отпутовала негде у Нормандију, где ће остати најмање месец
дана. Био сам силно збуњен. Одбила је да је поведем на вечеру, распремала
је ствари по мојим ормарима као да су њени, па ме замолила да јој купим
млеко и вату. Сомнамбулно сам сишао на улицу и продужио тако да ходам
улицама; она ће ипак ноћас, или наредних ноћи морати да ме позове у
кревет, неће, ваљда, допустити да лежим на поду! Каква је то кошмарна и
раскидајућа неизвесност била! Каква прва битка под Сувобором! Једва сам
се прибрао да купим млеко и остало и у правој грозници вратио се кући.
Имао сам осећање да ми тек од тог часа започиње прави поратни мир.
Стварна победа. Стварна слобода. Једном њеном реченицом створен ми је
нови свет, раскрилила се будућност: „Па где си досад, дечаку мој стидљиви,
мили?“ Скинула ми наочаре, загрлила, љубила и није ми дозволила ни да
сумњам, ни да се још чудим.
Мислим да је то био онај час у мом животу који и сада после свих
искустава смем да назовем срећом. Од тада, срећу искључиво везујем за
љубав. Мене песимисту, Вера је исте ноћи преобразила у човека наде; мене
сетног и замишљеног у ведрог и веселог. А ујутру ме запрепастила
захтевом да јој се закунем да нећу постати комунист. Нисам се дуго
колебао. Али сам је за време ручка у Куполи, питао: „Откуд ти та идеја да
ја не смем да будем комунист?“ „То би мог оца, кога обожавам, страховито
унесрећило. Кад је на краља Александра претпрошле године неки
комунист бацио бомбу, он ми је написао да могу у животу бити све, сем
комунист. Заклео ме да ја, његова јединица, никад не будем против краља и
отаџбине. То се од сада односи и на тебе.“ Нисам се усудио да размишљам;
одмах сам јој обећао да ћу поштовати њену жељу.
Међутим, чим смо идућег лета, већ венчани у Паризу, Вера и ја дошли
на ферије у Београд, Богдан ме одмах увукао у опасну илегалну акцију,
дајући ми задатак да учествујем у набавци и опреми тајне штампарије
Покрајинског комитета, тада већ забрањене и немилосрдно прогоњене
Комунистичке партије. Било је то моје тешко револуционарно,
комунистичко искушење: ако ме полиција открије, ја не идем само на
робију, ја губим и Веру! Ако одбијем његов задатак и не следим га у
револуционарној делатности, он ће ме презрети, изгубићу његово
пријатељство! Осећао сам да ми се тим опредељењем одлучује и будући
живот. Саветника нисам могао имати, а таква се одлука и не доноси по
саветима, него по разуму и морању. Верност Богдану, налагала ми је да
слажем Веру и ризикујем њену љубав. И ја сам прихватио задатак и
отпутовао у Нови Сад да купим некакву тигл-машину. Провале и робије ме
спасло само Богданово хапшење и његово, заиста херојско држање у
полицији. Одолео је батинама и мучењима, није одао моје учешће у
организовању илегалне штампарије. Дужник сам му. А мој отац ми, по
Богдановом хапшењу, рекао: „Срећан сам, Иване, што ти политика неће
упропастити живот као Богдану.“ Оставио сам га у тој заблуди, као и Веру у
лажном обећању.
 13

Зато што није смогао снаге да скреше Мишку Пубу да никог на свету не
мрзи ноћас више од њега; што је заиста „Свилени“ па не може да буде
искрен ни пред својим најближим другом с којим се две године морално
усавршавао изграђујући се у новог човека, надметао у искрености и у
самокритикама, вежбао у моралним анализама другова и симпатизера
партије, где је Мишко прецизнији и убедљивији од њега; зато што је
намеран да још вечерас призна ујаку да је он лично организовао бојкот код
студентске мензе, јер неће више да се понаша опортунистички и подлачки
према непријатељу партије, него бољшевички као отац, који је часно,
отворено потписао напад у Пролетеру, иако су најбољи другови и рођаци;
зато вечерас неће слабићки ту своју стварно двојну, тројну, стоструку душу
да теши и излива у Зорина недра, овако смушен заплиће њеном дугом
косом и обезнађује се у њеном чврстом загрљају, као да му и тиме доказује
да је радница. Сада нека она њега чека. Морао је чак на Сењак да иде
трамвајем и потражи Душана, тог промућурног Преровца и стварно
лукавог како се говори да су лукави сви сељаци, у шта он не верује, пита
Душана шта да каже деди и мами или само „идем“, исприча му шта је
урадио са рођеним ујаком, он је можда и члан универзитетског комитета а
и онако јако је трезвен као да је металац, за њега је политика − политика,
мора бити корисна и кад је комунистичка, увек корисна, толико пута му
рекао да је радикал а не комунист, деда никад није рекао да је политика −
политика и да мора бити корисна, свеједно, он Душана стварно обожава
што је заиста способан за све, и за жене, и за акције, а стиже и да се
марксистички уздиже, савршено је разумљиво, то је воља, то је
револуционарна одлучност у свему, што се одмах покупио и отишао из
наше троцкистичке и буржујске јазбине, ствари нису све тако једноставне
па му је вечерас био неопходан, међутим, није га нашао, чекао га пола сата
пред том кућом где се сместио код неке бабе и није га било. Па је кренуо
трамвајем право код Зоре што га чека, увређена што га три сата чека, али
је на Славији одједном скочио из трамваја као да га гоне агенти, улетео у
прву кафану да се опије. Као права бараба и слабић. Зато што не зна зашто
је на овом свету стварно све прљаво и гадно, ух, што је гадно, нека га и
отац види: Владимир Драговић у „Астрономији“ испија чаше, једну за
другом. Ништа. Испи три чаше ракије, сигурно најгорег пића на свету, људи
који пију ракију не могу никад постати револуционари. Опет пиво. У ћошку
је, и сам, за неким издуженим валовитим столом што се њише све
непријатније. Њише или пропада? Неће кући све док не буде сигуран да
може то што мора. Још једну љуту са пивом. Нешто шушти из зида? Људи
говоре саме глупости о нападу Немачке на Пољску и сутрашњим
аутомобилским тркама око Калемегдана, кладећи се да ће Бошко
Марковић онако српски, као ала питу, прегазити те Немце, прваке света,
нека им је моторе направио сам свети Петар, ништа им то не помаже кад
се тркају поред Небојшине куле, а о том Талијану што једе жабе и мачке,
шта је тај за нашег Бошка! Повраћа му се од тих глупости, нигде на свету
се не говоре толике глупости као у београдској кафани, а почео је други
светски рат, повраћа му се на „Астрономију“, страшно хуче зидови, грозно
му се повраћа на људе, на келнере нарочито, па не узима кусур, и тај је
пролетер а лиже патос за динар, неиздржљиво му се повраћа на тај
лумпенпролетаријат купљен бакшишом, само револуција може да збрише
овај шљам, смрад, брбљања…
Молим вас, оставите ме! Није ми ништа, није… Згадила ми се глупост,
ваше глупости… Побада главу у зид, то је спас! Држи се за олук, ужасна
компромитација, повраћа утробу, јао кад би га сад отац видео! Шта је теже,
мучније, страшније у животу од овога, мама, мама…
Истрже се из нечијих руку и јурну да бежи од трамваја који звони, шта
ће на Славији? Видеће га скојевци, јурну узбрдо ка опсерваторији, где су
звезде, скљока се на празну клупу, повраћа, повраћа мучнину, тако је пред
смрт…
Стреса се од језе, отвара очи: дрвеће и куће, тама и светлост, трамвај
завија, људи лагано иду к њему. Колико је био без свести? Ако је неко од
скојеваца и партијаца, ако га виде овако пијаног, бедног, биће им одмах све
јасно. Хладно му је, стреса се: можда неко од ових познаје Богдана
Драговића: зар је његов син постао пијаница? Устаје и тетураво жури ка
кући, пролази је, обилази улице, иде до Мостара, враћа се, трезни се,
трезни: куће мирују укопане у таму дрвеће је усправно и светлуца лишће,
људи више не ходају косо и чује им кораке. Крај је кукавичлуку и
самообманама ове ноћи. Да га сви виде, да им у лице каже шта мисли о
њима.
Светли у трпезарији, ту су деда и мама. Врло добро, најпре њима
истину: Ја сам лично организовао напад на њега код студентске мензе!
Само да вам је јасно, то нисам учинио зато што га у Пролетеру напао мој
отац, ни зато што ми је партија то наредила. Учинио сам то из свог
уверења, својом вољом, разочаран у њега, згађен његовом издајом. А сутра
оном злобнику Мишку сручити у лице све његове демагошке прљавштине и
остало, притиснути га због Нађе, и Зору раскринкати са њеним амбицијама
да буде вођа београдских радница, тој лукавој периферијској курвици што
скрива да је завршила шест разреда гимназије и изиграва класно-свесну
пролетерку, рећи јој све шта стоји иза њене толике страсти за
самокритиком. Од вечерас са сваким истину на чистац. За добро-добро, за
шамар два шамара, како га отац учио пред одлазак на робију. Где ли је он
сада? Он би му помогао да поступа правилно, револуционарно. Колико је
сада сати у Москви?
Добро вече… О, ујаче!… Откуд ти без наочара? Због рата? Слушате
Радио-Лондон. Цео Београд ноћас слуша Радио-Лондон. Ординарне
империјалистичке лажи! Замисли, ујаче, ту буржујску, империјалистичку
хипокризију: највеће лажи почињу са Бетовеновом симфонијом: бам, бам,
бам, бааам…
Шта ти се догодило, Владимире?
Не додируј ме, мама. Ништа што се људима не догађа. Хтео сам рећи
што се људима догађа.
На шта то заудараш?
Почео други светски рат, као што знаш. Па, ваљда, имам и ја право да
ове спарне историјске ноћи, попијем криглу пива. Студент сам, мајку му
божију!
Откад ти псујеш?
Извини, деда. Имам вечерас важне ствари, праве истине да ти кажем.
Најпре о твојој поуци о знању. Памтим је као Оченаш. Је л' овако: „Слушај
ме, синко. Било шта да радиш у животу, недостајаће ти знање. Ако си
намеран да идеш очевим путем и рушиш државу и поредак, и за то рушење
биће ти потребно знање. Минерство је занат. Зато учи и буди најбољи ђак.“
Јесам ли те тачно цитирао?
Владимире, пусти ме да чујем вести на миру!
Е, видиш, деда, твоја најважнија поука… Мислим, поука којом си ме
највише гњавио, та ти поука апсолутно ништа не вреди. Добро, минерство
јесте занат, и то ми се и сада допада. Стварно. Ал' за то минерство на које
ти мислиш, ја тачно знам шта треба. Треба да можеш нешто што твој
непријатељ не може… Што не може…
 Молим те, Владимире, иди у купатило. Стави прст у уста, поврати, биће
ти лакше.
Ал' си ти, мама, наивна! Ко може да поврати самог себе?… Мислим,
своју мисао, идеју… Деда, морам ти, најзад, рећи праву истину о твом
републиканству и опозиционарству. То јест, да те питам: шта си ти са
твојим републиканцима, ево, за двадесет година опозиције, шта сте ви,
господо, урадили за свој народ? Крв сте му просули у рату, зној и крв пије
му буржоазија у миру. Ал' сад је крај. Наступа рат и сви ћете ви, господо,
морати народу да положите рачун. Сви ћете ви пред суд народа! И ти, ти
деда!
Владимире заћути, или изађи напоље док не прођу вести!
Како ти, деда, не схваташ да су све те лондонске вести одвратне
империјалистичке лажи? Кад Црвена армија опседне Ламанш, слушаћемо
и Радио-Лондон. А од вечерас се слуша само Радио-Москва! − нежно
одгурну мајку, седе на столицу уз трпезаријски сто и загледа се у Ивана: не
скренути поглед, издржати! Он у кућном огртачу седи у фотељи, гледа у
под. Поза кривца? Невиног? Жртве? Да ли нешто слути? Запрепастиће се,
неће веровати. „И најбољи човек може да учини скоро све што најгори
мисли“, рекао му ујак кад је прочитао „Маска је пала!“ Наже се к њему и
гледајући га у мутне и расквашене зенице, шапну му:
Ујаче, је л' твоја мисао да и најбољи човек може да учини све што
најгори смисли?
Не знам. Вероватно.
Помучи се, молим те, и одговори ми тачно.
Зашто ти је потребан тачан одговор за тако несумњиву истину?
Зато што та несумњива истина није увек несумњива.
Реци ми, Владимире, шта се то вечерас догађа с тобом?
Ништа нарочито, мама. Само се понашам искрено. Онако како се мој
отац увек понаша. Кад би ви Катићи, рецимо, били спремни на искреност,
то би било врло, врло часно. Међутим, мама, ни ти, ни остали, за то немате
снаге. Ви сте фине кукавице и учтиви малограђани… Фини лицемери! И ја
с вама, наравно. Да, и ти! Ти се врло дволично понашаш према мом оцу. Ти
мислиш да сам ја још увек беба!
Шта чујем од тебе? Ти си пијан!
Дволично зато што… што си жена, хоћу рећи, супруга човека који ти је
напао брата… Што ти уништио брата… Дволична зато што живиш у кући са
човеком који је издао партију, њега, твог мужа, издао… Хоћу да кажем да је
Иван издао Богдана… Деда држи у кући и храни мене који сам… син
Богданов, а Богдан му упропастио сина… А ја, син Богданов, који сам
спреман за партију апсолутно све, све! Да учиним њеним непријатељима.
Пре свега мислим на троцкисте, без обзира што ми је неко ујак… Пусти ме
мама, пусти ме!
Ти си страшно блед! Што дрхтиш, сине? Иди на спавање, окупај се!
Хајде са мном у своју собу.
Не вреди, мама, не вреди. Што би ви малограђански рекли, душа ми је
прљава! Запрљана овим животом овде − шири руке и гадљиво се мршти на
салонски намештај, библиотеку, слике, пљунуо би на сваку ствар посебице.
− Иване, шта ти као познати ситнобуржоаски моралист, адвокат Бухарина,
Тухачевског и остале банде, па оног буржоаског декадента Жида, шта ти, на
пример… мислиш о једном сложеном моралном проблему…
Каквом проблему?
На пример… о оном благајнику Поштанске штедионице, који је
извршио самоубиство пошто му је утврђена проневера. Политика пре неки
дан писала о томе.
Можеш да жалиш човека. Шта имаш друго да мислиш?
Има. Како да нема. Зар теби то није једно логично самоубиство?
Кад си ти читао Зле духе?
Није то никакав филозофски изум, да бих га негде прочитао. То је
сасвим обична и логична идеја. Човек који је својом слабошћу… из неког
личног рачуна проневерио касу, украо новац и ухваћен… издао што би ти
рекао свој смисао, осрамотио своју породицу… децу… Тај благајник је
поступио логично. Он није подлац… Он је имао част и понос… Као частан
човек није имао алтернативу! Је л' тако, ујаче?
Тако је, сестрићу.
Молим без ироније. И ја, дакле, сматрам да је благајниково
самоубиство и логично и морално. Такође логично би било његово
самоубиство да је он само оклеветан. Мислим начелно.
Неоригинална ти је идеја, Владимире.
Знам, знам. Нисам је ја измислио. Пуна је историја часних, то јест
логичних самоубистава. Некада се то чинило мачем у самоћи, у модерно
доба − пиштољем. Тако се издаја, или, рецимо, крађом упрљан образ, како
би ви идеалистички филозофи рекли, трансцендентира… Јесам ли тачно
изговорио?
 Да чујем крај реченице.
Трансцендентира у морални чин. Подвиг поништи срамоту. Постане се
жртва. А жртве се и памте и поштују. Ја, на пример, када би заслужио
смртну казну, никад не бих дозволио да будем смакнут туђом руком. Никад.
Није оригинално, Владимире. Није. Али за твоје године, ипак
занимљиво размишљање. А сад, на пример, да у другом смеру употребимо
логику. Који је, сестрићу, по твом мишљењу, логичан чин човека који је
свесно оклеветао благајника? Који прогања невиног благајника и
фалсификује му потпис?
Зависи од циља. Од мотива и циља. Ако, на пример, то захтева партија,
револуција… Добро, и отаџбина.
Телефон звони и спасе га од упетљаности у логику. Ако је Зора, одмах
код ње! То је логично!
Ало! Да! Ту је… Мама, тебе неко зове − предаје јој слушалицу и осећа
да је сасвим трезан и неспособан за даља логична размишљања. А Радио-
Лондон завршава емисију, сада ће морати и са дедом логично да разговара
и обојици да гледа у очи. Деди, то је најстрашније. Ако одмах не може да
повраћа и то насред салона, онда право код Зоре. То је мали спас: да га као
синоћ обвије косом око врата, то му је први пут синоћ учинила, и чврсто,
чврсто га обгрли. Не, не, најчасније је повраћати.
 14

Милена муца:
Јесам… Ко?… Откуд ти?… Не разумем… Није могуће?… Зашто тамо?
Ако могу, доћи ћу… Заузета сам сутра вече. Кажем ти, ако могу, свакако ћу
доћи… Нисам сигурна, нисам… Лаку ноћ. − Испусти слушалицу и ухвати се
за табернакл, сусревши се са Ивановим забринутим и Владимировим
подозривим погледом. Не зна шта да им каже. И Вукашин окрену главу од
радија који кркља и зуји, гледајући је строго. Мора им нешто рећи: − Један
друг… Један наш пријатељ, тата. − Дрхте јој ноге и руке, једва изађе из
њихових погледа и утону у таму своје собе. Окрену кључ, прислони се на
врата: Он! Петар Бајевић! Откуд? И шта ће сад?
„Ти неизоставно мораш доћи! Нас двоје се сутра увече морамо видети!“
Доноси јој неку Богданову поруку, објашњење за Ивана? Или хоће да јој
објасни зашто је скинуо с воза у Венецији и све оно што се на лађи до
Атине онако збило, па је оставио у пирејском пристаништу? Како да
заборави оно свуноћно чекање и дрхтање у бродској кабини, а на силаску с
лађе само: „Збогом, Милена. Ти знаш, ја морам својим путем“, па своје
кајање и очајање у возу од Атине до Београда! Таман се некако слегло у
њој, дуго је то запретала у себе, изнашла оправдања поштена и убедљива да
их може Богдану испричати, што ће свакако учинити ако га икад буде
видела. Зашто? Све је свршено! На последњем сусрету, после две и по
године, а пре Париза само дан и ноћ у Брислу, а између Брисла и Беча,
отегле се године, пре Беча само два месеца у Београду после
четворогодишње робије − тада, на последњем сусрету у Паризу све се
покидало у њој.
Најпре: није је дочекао у хотелу како је обавестио да ће учинити,
заболело је много, али га и тада правдала у себи: није је дочекао зато што
никако није могао. Брзо се окупала и обукла да она њега дочека у њиховој
соби, лепо је изгледала иако од узбуђења у возу прошлу ноћ није тренула,
најзад задовољна собом после дуге женске туге и страха од старења које је
обузима последње године, цептала је од жеље да га види, од жудње да му се
утопи у очи, скрши у наручју, па је шетала између врата и огледала,
загледала се, незадовољна оним наслагама на спољним странама бутина
које су последњих година нарасле више од година но од гојења, окретала се
да види себе с леђа у огледалу, задовољна листовима ногу за које је некад
страховала да су јој танки и да му се због тога не свиђају њене ноге,
задовољна и дужином сукње која изванредно истиче тајновитост и лепоту
њених колена, а њега није било: гледала на свој сат, слушала сат са неке
цркве и смалаксавала од корака на степеницама који су се завршавали
чангрљањем кључа у суседним собама, на нове кораке притајила се уз
рагастов сливајући у врата и зид своју дрхтавицу, тако је прошло време за
ручак, а она није ни присела: била би то предаја и признање пораза. Ходала
је да одржи радост и наду, ходала је да јој умор прикрије бол, који се
разастирао и буктао читавим телом, испуњавао собу, прожимао ваздух
згушњавајући га сећањима на толика њена узалудна чекања; ходала је све
спорије, ударала у огледало не гледајући се више, пресецао јој се дах,
јечала у себи, па све гласније на изневеравања корака који су се губили на
спрату, више није ни гледала на сат, сутон је гаравио прозор: вукла се по
соби све преваренија и пониженија, док јој није постало сасвим стварно да
он њу више не воли, да му њен долазак ништа не значи, да му више није
стало ни до свог, њиховог сина. Тада је смлаћена пала на кревет, плачући
док није заспала.
Њеним именом будио је из мрака, није сигурна да ли је и пољубио, али
је држао за руку коју је она хтела да извуче, можда и то покушала кад је он
стегао, не љубавно, не, придигла се: седели су на кревету једно поред
другог дуго ћутећи, у прозору је горео и брујао Париз:
„Жао ми је, Милена. Али нисам могао да напустим састанак, који је
трајао више од петнаест сати. Како је Владимир?“ − и према уличној
светлости видела му седину некад изразито црне косе. Оседео је за три
године, зборало му се и чело, мреже око очију, тешки подочњаци…
Па он је већ старац! А ја њему?
„Питам те за Владимира, Милена.“ „Здрав је и одличан ђак, као и увек.“
„Макар за њега да не бринем“ − запалио је цигарету и запослио руку, а она
је очекивала на себи ту руку и питања о њој без њега; очекивала је понуду
за вечеру и седела обучена за одлазак на ручак.
„Реци ми, Милена, је ли Иван полудео?“ „Иван сутра вече стиже. Нисмо
хтели да путујемо заједно због полиције.“
„Ког ће врага сада у Париз? Како је могао да напише онај срамни
хвалоспев Андре Жиду? Онако отворено да се придружи антисовјетској
пропаганди. Слути ли он у какав је положај мене довео?“
Најпре га запитала − зашто шапуће, па увређена темом и тоном
разговора, одговорила му: „Као што ти је добро познато, Иван је одувек
говорио оно што мисли. А Жидов „Повратак из СССР-а“ га истински
потресао.“
„Потресао? Жид га потресао? Тај корумпирани декадент, тај буржоаски
дегенерик са својим педерастичним либерализмом?“
„Иван се диви његовом поштењу и храбрости да каже истину“, рекла је у
инат, иако Жида не воли као писца.
„Ти га браниш?“
„Наравно да га браним!“
„Тише говори, молим те.“
„Зашто тише? Ко нас слуша, забога?“
„Слуша нас. Не мучи ме. И ти сматраш истином ту Иванову клевету
Совјетског Савеза и Стаљина? За кога је то истина, коме је упућена та
истина?“
„Богдане, ако немаш о нечем другом, заћути. Иван ће, рекла сам ти,
сутра стићи, па се расправи с њим. Ти знаш да сам ја све то чиме се ти
бавиш и чим се Иван бави, и због чега је робијао, прихватила зато што је
нешто ваше. Твоје. И волела то, јер то волиш ти, пре свега ти, који си ми
све… Све!“ − уздржавала се да не завапи.
„Мене је тај Иванов чланак ужасно погодио, и мој положај у партији
страховито искомпликовао. Морам то да ти кажем… Данас сам друговима
по други пут цела три сата морао да објашњавам његову конфузну и
нестабилну личност. И своје односе с њим.“
„Не чујем те, човече. Говори гласније. Шта се то догађа?“
„Свуци се, Милена, и лези. Прошла је поноћ.“
Просто је одскочила од кревета до прозора и загубила се у светлостима
и пламсајима града, оне немилосрдно равнодушне туђине у коју истиче и
липти њена измучена жудња за сусретом и загрљајем. Али она још није
пристајала на пораз и чекала га. Он се није мицао. Двапут је очајнички
узвикнуо: „Како да их убедим, како да се оперем од његове издаје?!“ Онда
је заћутао. Још се надала, можда читав сат се надала да ће устати и
загрлити је с леђа, однети у постељу. Није ни шушнуо. Тада је зажелела да
крикне за собом и скочи у те таласе кровова и ниске светлости и тако спасе
то њено што престаје да бива њено. Чекала је само једну његову реч, глас,
покрет са кревета, као охрабрење и доказ да и он жели исто, или да му је
свеједно што ће се стрмоглавити у камен плочника. Чекала је док није
зацвокотала од поноћне студи и ветра, што је прибрало, те је од свих
осећаја умор тела постао најјаче осећање себе, па се окренула кревету и
њему који је већ лежао свучен и пушио. То што се он свукао и покрио
ћебетом, што је на себе толико мислио чак и да не назебе, што је могао да
пуши и ужива у дувану док је она стајала нагнута над амбисом, видећи у
њему последњи спас − пренеразило је и отрезнило, учинило чак и некако
обичним и нормалним све што јој се догађа од силаска из Симплон-
Оријента. Па се свукла, отишла у купатило и после легла поред њега без
иједног љубавног покрета и додира, тако туђа све док јој он није завукао
руку под главу уздахнувши рањенички изломљено, од чега су је прожели
трнци и сећање на њихове брачне дане у Ваљеву. Зажелела је да га загрли,
свије под себе, у себе, али је он посекао:
„Спавај, Милена.“
„А хоћеш ли ти да спаваш?“
„Не могу.“
„Можеш ли ми рећи шта се то догађа с тобом?“
„Не могу. Сем да је Горкић ухапшен у Москви као енглески агент.“
„Горкић енглески агент?“
„Не вичи, забога! Да. Секретар наше партије.“
Придигла се да му гледа лице и очи осветљене уличном светлошћу:
„Ти у то верујеш?“
„Тако нам је саопштено.“
„Да, да. Иван је у праву.“
„Иван није у праву.“
„Кад си ти дошао из Москве?“
„Пре три месеца.“
„А шта је са твојим најбољим пријатељем, Светом?“
„Ухапшен је Света.“
„Света Ракић ухапшен? Зашто?
„Не знам. И не питај ме ништа више. И шапући кад те молим.“
„Како не знаш зашто је ухапшен онакав човек?“
„Молим те, Милена, не саслушавај ме.“
 „А шта је са Здравком и Костом?“
„Ухапшени су.“
„Па нису и они енглески и немачки агенти?“
„Не знам.“
„Како можеш да не знаш?“
„Знаш да су стари фракционаши. А сад и нашом партијом витла
гвоздена метла.“
„Гвоздена метла за онакве људе?“
„Тише, Милена, тише!“
Нагнула се над њим и шапутала:
„Шта се то тамо ради, Богдане? Па ти си био одушевљен Русијом кад си
писао оне брошуре о срећном животу радника, колхозника, омладине!“
Ћутао је.
„Или си можда лагао?“
Ћутао је.
„Морао си онако да пишеш?“
„Нисам морао. Писао сам по свом уверењу.“
„А да ли и сад тако верујеш?“
„Верујем. Хоћу да верујем. Не саслушавај ме и ти!“
Припалио је цигарету.
„Па они ће вас све похапсити и побити, Богдане. Ако су могли Зиновјева
и Бухарина да ухапсе. Ако су ухапсили Свету, Косту, Здравка, онда… Шта је
са Петром?“
„Ту је Петар. Не мучи ме више ноћас. Ти знаш моје принципе.“
„Нећу више ни једну ноћ да живим с тобом по принципима твоје
конспирације. Жена сам ти!“
„Јеси. Али си ми другарица. Друг!“
„Нећу више да ти будем другарица! То је назив ваше неодговорности за
љубав. И ваше политичко право на неверство. Ти добро знаш да сам ја
одувек желела да ти будем само жена. Не другарица, но жена.“
„Шта ти то говориш? Неке Иванове идеје. Шта се то с тобом догађа,
Милена?“
„Нису то Иванове идеје. То је моја истина! Нећу више да ти будем
никаква другарица!“
„Шапући кад те молим!“
„Хоћу да будем жена! Жена!“
„Па зар ми то ниси била? Шта се с тобом догодило, чије то речи
изговараш?“
„Нисам ти била жена због тих твојих принципа, због те ваше проклете
конспирације, тих ваших одвратних тајни које си скривао од мене,
најоданијег ти човека, а те тајне су твоји комунисти после неколико
шамара причали полицији!“
„Нас двоје никад нисмо водили овакав разговор. Каква је то промена у
теби, Милена?“
„Зато што нисмо никад овако разговарали, ноћас хоћу да ти кажем све.
Те твоје партијске тајне су ми разориле љубав и упропастиле живот. Ја те
нисам имала. Јер нисам знала ни шта радиш, ни где си, ни да ли ћеш сутра
у Беч, или на робију. Реци ми бар сада, шта ће бити с тобом?“
„Знаш, богаму, да не могу с тобом о томе!“
„Зар ни после двадесет година верности ја нисам заслужила поверење
да знам шта ће бити с тобом, шта ће бити с нама? Ако ти пропаднеш, шта
ће бити с нашим сином?“
Он је ћутао.
„Зашто ћутиш? Зашто кријеш да ћеш и ти бити ухапшен и отеран у
Сибир, као Здравко и Света? Зашто, Богдане? Зар толико не цениш себе,
свој живот, нас које жртвујеш? Или си толика кукавица?“
„Милена, смири се! Молим те, тише говори!“
„Нећу! Нећу да разумем зашто скриваш толику нашу несрећу?“
„А шта да радим?“
„И ти ћеш допустити да те убију као нечијег агента?“
„А како то могу да спречим?“ Први пут је повисио глас и придигао се. −
„Како? Како?“ крикнуо је.
Неко је из суседне собе закуцао у зид. Заћутали су и спустили се на
јастуке. Он јој опет подметнуо руку под главу, она је чекала да је обгрли и
другом лако окрене к себи, али он је прошапутао:
„Уништавамо се, Милена. Уништићемо се… Побећи ћу у Шпанију да
бар погинем као револуционар.“
Више није издржала: поклопила га и без даха љубила и миловала,
шапћући му: „Ја сам твоја, твоја жена!“ А он јој се подао и загрлио без
речи, да би се после кратког грча, као да бежи, стровалио поред ње,
заборављајући једну тешку ногу на њој, све док није припалио цигарету.
Наглим покретом извукла се испод његове одсутне тежине, окренула, и,
несрећна што му као увек не прича како јој је било без њега, зурила у
шарену таму своје собе. Попушио је и другу цигарету у ћутању, па се
окренуо за њом и загрлио је: она је поново букнула у жељи да се склопи
над њом, чекала је знане покрете, а чула карактеристично шиштање кроз
нос: заспао! Он сигурно има другу жену, можда је то гласно и рекла, толико
је била запрепашћена, није он овакав само због тих партијских брига, имао
их је и раније, па је баш у тим тешким часовима најстрасније и грлио,
остављајући је у уверењу да га она љубављу може од свега спасти. И то
једино она. Зато се није ни мучила љубоморним страховима што су толико
раздвојени, јер је веровала, а он јој то потврђивао, да само с њом и у
несрећи може да буде срећан. Онда је обузела неодољива жеља да му гледа
лице, па се тихо извукла из постеље, села на ивицу кревета и загледала му
се у лице које је са свитањем бивало све старије, а кад се сасвим разданило
− старачко! То је запрепастило и ражалостило, па је стала да му шапће сва
њихова тепања, највише она прва, млада и детињаста, желећи да га види
целог: подигла је ћебе и загледала му се у руке, у којима је од његових
рањеничких дана уживала зато што су некако самосвесно лепе; на
надланици угледала му старачку флеку, она мртва ткива каквима су
нагрђене и очеве руке, које избегава да гледа, подсећају је на смрт. Стари
мој, несрећни мој, шапутала је у сузама. Боже, ако га одвуку у Москву,
ухапсе и убију, убиће старца! Тамо, у Москви, за три године је остарио. А
пре Москве, робија. Можда је за то време и она њему остарила. Плакала је
све гласније и пробудила га. Он је без речи привукао себи и пригрлио.
Кад се пробудила, седео је обучен за столом и нешто писао.
Доручковали су у тузи и ћутању. Рекао јој да мора на неки састанак, она
нека шета по Паризу, доћи ће у два да је поведе на ручак. А у два кад је
закуцао на врата, била је још неодевена, желела је да га обрадује новим
комбинезоном који је тог преподнева купила, али је уместо њега улазио
Петар Бајевић с благим осмехом и жарким, жудећим погледом од којег су
јој се укочиле руке и цело тело: облачећи чарапу, стајала је са ногом на
столици, обнаженом високо изнад колена и гледала га преплашено,
немоћна да покрене руке и спусти ногу на под, немоћна за било коју реч.
Осећала се као да му се подаје, али без љубави, приморана неком незнаном
силом, па је због тога није било ни стид. То је ваљда дуго потрајало, јер је
са његовог лица нестао онај осмех. Сменила га нека задивљеност, па сета,
све у трену. Пружио јој обе руке и сасвим тихим и храпавим гласом
проговорио:
„Знаш ли ти колико те векова нисам видео?“
Тек тада се постидела што је у кошуљи и с нагом ногом, па је спустила
на под и пружила му руку:
„Откуд ти?“
„Тачно три године, четири месеца и једанаест дана од нашег последњег
виђења у Бечу. Ја ћу изаћи, а ти се брзо обуци.“
Кад је он изашао у ходник, она је и даље стајала непомично, само у
кошуљи, сасвим збуњена: зашто он тачно зна колико је времена прошло од
нашег последњег виђења? Било је то пре Богдановог одласка у Москву, кад
је њу с Бруном, како се тада звао тај Петар Бајевић, повео на вечеру у неки
стари бечки ресторан, у коме су Бруна са догом на каишу, дочекали и
служили као италијанског грофа. Била јој одвратна та псина, која је
служила за камуфлажу и зато јој се чинила лажна као и њен газда-гроф.
Док је она ћутала у тузи растанка, коме не види крај, а Богдан видно
срећан што најзад одлази у Русију, земљу својих снова, Бруно се за вечером
са газдом ресторана надметао у гастрономском знању, пробајући разна
вина и сиреве, што је она доживела као његову грубост и простоту. Такво
његово понашање било јој је толико непријатно и зато што је било глума,
као што је и његова савршена, намерно демодирана елеганција, и шетња са
псом по Бечу и луксузним ресторанима, била прерушавање једног
херцеговачког бунтовника и емигранта, кога су све до протеривања из
Југославије хранили, облачили и давали му коначиште, најпре ратни
другови црнорукци, а после комунисти, међу њима највише Богдан.
Богданово објашњење да његов „посао“ захтева такво прерушавање, није га
оправдавало у њеним очима, јер се Петар толико уживљавао у ту улогу
италијанског грофа са псом, да је она у њему таквом, тешко препознавала
оног, њој врло симпатичног, негдашњег Петра Бајевића, славног по ратном
јунаштву и храбром и достојанственом држању на суђењу Апису у
Солунском процесу, комунисту који је на овом свету гласно мрзео једино
краља Александра, а остале своје непријатеље и противнике самоуверено
исмевао. Целе те вечери она није успела да поистовети њиховог пријатеља
Петра Бајевића са некаквим лажним италијанским грофом Бруном, па кад
је видела колики је бакшиш дао келнерима и послузи, истински јој се
смучио и једва је чекала да се растану од њега. Облачила се лагано, тако
лагано као да је нико не чека и сетила се нечег о чему никад није
размишљала: била је у другом стању, стомак јој се већ сасвим видно
истицао, кад је Петар Бајевић дошао у Ваљево и не затекавши Богдана
заноћио код ње, задржавајући је да не легне до зоре, забављајући је својим
комитским доживљајима, али не јуначким него шаљивим. Њој се учинило
да се за време својих прича неколико пута загледао у њен трбух, па се
огрнула шалом и скрила га. А кад се ни тако није одбранила од његових
крупних, насртљивих очију, она му рекла: „Слушај Петре, ако ми и даље
тако пиљиш у бебу, она ће се развикати и пробудити ми свекрву и
комшилук!“ Није се збунио; смејао се и наставио причу. Шминкала се као
да има неограничено време, од неког збуњујућег немира није се усуђивала
да га позове да уђе, иако му је чула нервозне кораке и лупкање луле о длан
пред вратима. Зашто још нема Богдана? Неће га ни пустити у собу док
Богдан не стигне, одлучила је не размишљајући зашто доноси такву одлуку.
Села је на столицу и уређивала нокте чекајући Богдана, а мислећи о Петру,
Андрејеву, Карелу, Бруну, како се све звао, увек друкчије, према изабраном
занимању и улози приликом њихових виђења по Европи, током последњих
десетак година. И тада, док је без потребе глацкала нокте, сетила се и
других његових тајних долазака из Беча у Београд. Стизао је лађом или
шлепом, затрпан угљем, џаковима и сандуцима и хитао на састанак с неком
женом у коју се био заљубио. Богдан се страховито љутио на њега због
толиких ризика на које илегалац нема право. Памти једну њихову
препирку, слушала их из кухиње: „Ја се плашим за тебе. Ти си недопустиво
порочан према женама. А порочан човек није способан за конспирацију.
Не држи реч. Закашњава. Изостаје. Открива своје слабости и кретање.“
„Кад би ти, Богдане, знао каква је то женска и ти би, часне ми речи, као роб,
четири дана и четири ноћи лежао на угљу на дну шлепа, пловећи од Беча
до Београда.“ „А каква ти је то женска, богаму?“ „Чудо! Нечувена женска.“
„Смрсиће ти конце то чудо!“ „Запамти Богдане, ни мајка не може да буде
одана као добра љубавница!“ „Не причај глупости! А кад већ толико волиш
да се бакћеш са женама, што, богаму, не нађеш неку другарицу достојну
себе?“ „Мени је, Богдане, свака жена достојна мене. И недостижна. Све ја
на свету могу имати, осим жене која ми се допада.“ Више пута, кад су њих
троје заједно, зажелела је да пита обојицу каква им је то женска − чудо и
недостижна, али је било стид.
Он је тихо закуцао:
„Могу ли да уђем?“
„Можеш“, устала је и пружила му руку за поздрав. Он се осмехнуо и
руковао срдачно. Сетила се да су се већ поздравили, па је поруменела и
осорно рекла:
„Па шта је с Богданом?“
 „Он је, на жалост, спречен да стигне на време. Ја ћу да те поведем на
ручак, а он ће стићи док ми пијемо кафу. Ја сам сада Георг Шерман,
новинар из Хамбурга. Упознали смо се у возу прекјуче. Молим те, не
заборави, Георг Шерман. Каква дивна хаљина! Каква раскош у
једноставности. Па та боја према твојој коси и тену! Купила си је у радњи
преко пута Опере.“
„Откуд знаш?“
„Неколико пута ових дана прошао сам поред те хаљине. И био сам
тужан што немам коме да је купим. То је једна много ретка црвена. Нешто
између кардинал, нара, малине.. Само у Шангају сам виђао свилу такве
боје и пуноће. Пада као сомот.“
Док су стигли до таксија причао је на српском о чудесним излозима у
Шангају и како је сестру и њу облачио у кимона и хаљине из тих излога; у
таксију јој говорио на немачком о италијанском павиљону на Светској
изложби; у португалском ресторану у Латинском кварту, тумачио јој
Конфучијево учење о музици, тихо на српском, све док до њиховог стола
није сео неки ћутљиви брачни пар, када је поново почео немачки, а она га,
пошто слабо разуме немачки, замолила да уместо о Конфучијевој етици
опет прича о Светској изложби. Најпре је изненадио и збунио, па затим и
одушевио знањем и понашањем које никад дотле није показао. Онај
негдашњи Петар Бајевић, изразито бурни, романтичарски, боемски тип,
који се смејао као да пева и псовкама тепао, одједном је заиста постао
рафиниран Георг Шерман, стишан и благ, који се безгласно, као Будин кип
осмехује и размишља о свему што казује. Толику и такву промену његове
личности за три године, и тада и касније, тумачила је неком великом
личном несрећом коју је преживео, или још преживљава, великом и тајном
несрећом о којој се не говори, па се није усудила да га пита било шта што
би га повукло ка исповести. Била је сигурна да овај Георг Шерман није
само улога и прерушавање, због чега јој се био смучио на последњем
виђењу, особито својим страхом од ћелављења и завиђењем Богдану због
густе и чврсте косе, да није ни уживљавање у свет из којег је скоро дошао,
или у који се спрема да уђе, како он то уме и мора по законима свог тајног
посла, толико тајног да јој до тада, подозрење и нелагодност изазивало
његово присуство, Слушајући га, заборављала је Богдана. Јер никад није
ручала са неким ко је тако лепо и ненаметљиво нуткао, мењао јела и пића,
забављао, жарко и сетно гледао, бавио се њом и све чинио за њу, па је
поверовала да он не једе што је гладан, већ да њој подстакне жељу за
јелом, да не пије португалске аперитиве и вина зато што их воли, већ зато
да она ужива у пићу. А кад је на крају обеда, неким узбудљивим, витким
прстима и покретима стао да узима, грли, зарива јагодице у мандарине и
разголићујући их цепа на кришке, она је сва устрептала од његових прстију
на себи, па је уплашено узвикнула: „Па где је Богдан? Где је?“ Прекинуо се
у речи, на процепу мандарине зауставио своје у лук извијене румене и
влажне јагодице прстију, гледајући је сетно, па замишљено. Спустила је
поглед на гомилицу поцепаних кора и брдашце голих кришки што су
крвариле у својим соковима. А њом је струјала нека мутна, обамирућа
дрхтавица. Није јој пало на памет да једе мандарине! Али зашто је он није
понудио оним руменим, разголићеним кришкама? Заслутио јој осећања,
или због нечег другог? То себи никад неће успети да протумачи, ма колико
дуго о томе да размишља и сећа се кад год види мандарине.
Богдан није стигао на ручак, више није ни желела да се појави;
замолила га да је отпрати до хотела. Отпратио је ћутећи у таксију и на
растанку јој понудио да је наредних дана са сликаром Фужероном одведе у
атеље код Пикаса. „Зависи од Богдановог времена“, рекла је, а знала да ће
поћи без обзира на Богданово време, мада је Пикасово сликарство нимало
није занимало. Он је зналачки и убедљиво хвалио његове слике, са
очигледном намером да је придобије за ту посету. „Ако Богдан буде имао
времена“, поновила му сада већ одбрамбено.
Али, Богдан није имао времена ни половину ноћи да проведе с њом, па
је препуштао слободном Георгу Шерману, захваљујући му пред њом на
пажњи коју посвећује његовој жени. Та захвалност је само распаљивала
њену увређеност; било јој криво, било јој жао што није љубоморан, што је
мало не мучи сумњама, као некад, што бар не пита како је она, жена у врху
снаге, толике године без мужа. Зар јој је био потребан јачи доказ да је
његова љубав замрла или се другој окренула? Чим је стигла у хотел,
завукла се у постељу да спава, дрема и размишља; није се увредила што је
Богдан касно увече дошао. Нешто се размештало и сређивало у њој.
Одбила је да иду на вечеру, што је он једва дочекао, легао је несвучен
поред ње, мало запиткивао о Владимиру, а онда разбешњено грдио Ивана
због разочарања у Совјетски Савез, изјављујући да више не жели да га види.
„Ивана више не желиш да видиш?“ − запрепастила се.
„Да, Ивана. Не заказуј ми више састанке утроје. Он тако антисовјетски
наступа, да не могу да га слушам.“
Бранила је Ивана не због његових уверења, већ зато што јој је брат и
што је Богдан против њега. Заспали су касно, додирујући се само леђима.
Те ноћи је први пут сумњала да је овај Богдан Драговић − онај кога је она
заволела у ваљевској болници, и онај кога она толике године чека, мучећи
се жудњама, и одолевајући последњих година неким искушењима.
Ујутру их пробудио Иван, њих двојица су одмах започели свађу о
московским суђењима и Стаљиновим чисткама; ушла је у купатило да их не
слуша и изашла тек кад је стигао Георг Шерман да је, по договору са
Богданом, одведе на венсански полигон, да гледају лет Клем Сона, човека-
птице, чији се подвиг најављивао плакатима излепљеним по читавом
Паризу. На ту представу ни у ком случају не би пошла ни са Георгом
Шерманом, због отужног смеха тог младог Американца на плакатима са
сваког париског зида и стуба, али није могла више да слуша политичку
свађу између брата и Богдана. О томе је забринуто размишљала и у таксију
до Венсанске шуме, док је Георг Шерман замишљено седео поред ње; била
му је захвална на том ћутању и још више, на срдачном поздрављању са
Иваном и договору да заједно вечерају. Тек кад је угледала непрегледну
масу људи, аутомобила, бицикала, зажелела је да се врате или бар остану
ту где су стигли, међутим, он је са несхватљивом упорношћу хтео да стигну
до руба шуме. Било је то прво и једино што он од сусрета у хотелу,
супротставља њој, па је попустила и потом се покајала: одатле где су
стигли, видела је добро: тај Клем Сон је приказивао себе и своја платнена,
слепомишја крила, ћурански рашепурен, поскакивао, смејао се, био
раздраган, њој још несимпатичнији но са оним тупим осмехом на
плакатима. „Овај ми је сувише шаљив у улози Икара“, рекао је Георг
Шерман, а она додала: „Не волим људе које није страх, онда кад треба да
их је страх.“ И док су њих двоје стиснути у радозналој и веселој гомили,
тихо расправљали о страху, авион је понео у небо човека-птицу, а кад је
спикер објавио висину од три хиљаде метара, она је занемела од аплауза и
одушевљења стотина хиљада људи, предосећајући несрећу. „А сад ће, даме
и господо, човек-птица, Икар наше епохе, полетети небом!“ − викао је
спикер, из авиона је искочио човек и са некаквим крилцима на рукама и
ногама стрмоглаво падао низ облаке и плаветнило, у њену занемелост,
право у њене зенице, вукући за собом бели прамен своје крви и душе, што
се сломио у њеном крику и крицима око ње… Кад је дошла себи глава јој је
била пободена у Георгове груди и пригрљена његовим мантилом; већ јој је
било јасно да је са човеком-птицом свршено: чула је само завијање сирена
полицијских и санитетских кола, али се није усуђивала да се откине од
његових заштитничких недара: спасоносно је опијао неки чудни, незнани
мирис његовог тела, веша, одеће, осетила је његове руке и шаке на
плећима и крстима, схватила да је загрљена и удисала тај мирис њега, ту
снагу, тај почетак нечег неодољивог, толико грешног да је можда опет
крикнула. Је ли то Клем Сон погинуо за њу? Сирене су око ње завијале и
надјачале гласове и речи; онда је осетила да је он придиже и носи некуда, и
тада се откинула од његових груди, изронила из оног чудесног, грешног,
омамљујућег мириса, отварајући очи: на стотинак корака од њих,
мировала је смрскана гомилица човека-птице, над којом су се беласала
немоћна крилца од платна, под бескрајно дубоким небесима, над тамним
рубовима шуме. „Икар је потврдио своју судбину“ − чула је и није сигурна
да је то рекао Петар Бајевић или Георг Шерман. Изнемогла и клецајући,
вукла се уз њега, у ствари, придржавана од њега до неког бистроа − где је
по његовој наредби попила коњак на искап, од чега јој се још више
замутило у глави. Али је тада била сасвим убеђена, да ће јој се догодити, да
се већ догодила велика несрећа. Замолила га да је поведе право у хотел.
Сутрадан, Иван је узрујан, с раширеним новинама ушао у њену собу,
Богдан је већ негде био отишао, и испричао јој о фашистичком
бомбардовању и уништењу престонице Баскије, светог града Гернике. Иван
је узбуђено читао наслове у којима се тврдило да је то најтеже
бомбардовање авијације у историји света, прво рушење отвореног града и
масакрирање цивилног становништва, које је трајало три пуна часа, и како
су немачки јункерси летели ниско и гонили по рушевинама и пољу
преживеле жене и децу, стоку, митраљирајући их. Онда је Иван бацио
новине и рекао: „Између Хитлера и Стаљина, куда ће човек?! Ако си човек,
сада мораш бити комунист; ако си човек, више не можеш остати
комунист!“ Узела је новине да прочита о човеку-птици: „Икаров пад, наш
пад у тајно средиште Гернике. Пад Клем Сона затвара митски циклус
Гернике…“ Те су јој речи биле далеке и нису изазвале никаква осећања.
Али када је у тексту наишла на мисао „Свака форма испушта свој крик, пре
но што је поцепају…“, поново је чула онај издужени крик у Венсану, и свој,
и јасно осетила мирис недара Петра Бајевића. Није више слушала Иваново
препричавање препирки са Богданом, није га чула од поново изазваног,
муклог страха, који је из оног небесног понора са човеком-птицом пао у
њу: страха за себе од себе, страха за Богдана и њих двоје; истина је да свака
форма испушта свој крик, пре но што се поцепа…
Иван је једва наговорио да пођу на велику изложбу Ван Гога: надала се
да ће тамо доћи и Георг Шерман, да је опет поведе некуда. Можда баш у
таму оне венсанске шуме у коју је пао онај крик и бели траг човека-птице.
А кад су изашли из хотела, била је захвална Ивану што је спасао новог
искушења, па се неколико дана није одвајала од њега, кад год Богдан није с
њом, избегавајући да и тренутак остане сама са Георгом Шерманом. Он је
то одмах осетио и поштовао јој ту жељу, трудећи се да сви њихови сусрети
и одласци на Светску изложбу, буду са Иваном. Сваки сусрет са Георгом
Шерманом, изазивао јој све дубље узнемирење; сваки поглед на његове
прсте, будио јој сећање на призор грљења, разголићавања и располућивања
мандарина; кад седе једно уз друго, она је ловила онај његов мирис,
жудећи да се преко главе покрије његовим мантилом и свег га удахне. Али,
себи није признавала да јој се рађа нова љубав, ужасно уплашена од ње, не
само као изневере Богдана, имала је она још искушења која је свладала,
него као коб која прети да јој сав живот располути и раскида као
мандарину, као крилца човека-птице. Па је у греху и одбрани од греха,
Богдана обасипала нежношћу и страшћу, Богдана разнетог и смлаћеног
неким својим мукама, новим стрељањима и хапшењима у Москви, особито
поразима републиканске армије у грађанском рату у Шпанији. Али ти њени
напори нису покренули Богдана да јој шта било узврати и повуче к себи;
можда су га учинили још отпорнијим да јој припада онако и онолико
колико она жели. Поражена тим, потиштена и Ивановим све жешћим
свађама са Богданом кад год се сретну, она је без отпора у себи, отворена
за велики доживљај, чији садржај није смела јасно да одреди, једног
мајског поподнева пошла са Георгом Шерманом најпре код сликара
Фужерона, па код Пикаса у улицу Великог Августина број седам. Док је
успут задивљено слушала како онај бивши Петар Бајевић зналачки прича о
макетама пагода и будистичких храмова изложених на Светској изложби, у
павиљону француских колонија на Лабудовом острву Сене, пало јој на
памет да пита тога Пикаса: да ли и он верује да форма испушта крик, пре
но што се расцепи?
Није се усудила. Он је неким сатанским, безочним погледом свлачио
голу кад год би је погледао, цепајући јој хаљину и кошуљу. Све што је имао
да каже тај човек непредвидивих покрета, спреман на разумевање и
нежност само са својим псом Казбеком, што је под његовим ногама
нетремице и заљубљено гледао у свог господара, све што је осећао и
изражавао тај непријатно самоуверени човек, чинио је очима, погледом. А
било је стид да га било шта пита пред његовом наметљивом љубавницом,
зато што је Дора Мар Српкиња, која се заводнички извијала пред њим и
сваког часа шкљоцала фотоапаратом, снимајући скице Гернике, расуте по
атељеу. Док је Георг Шерман са Фужероном побожно завиривао у цртеже
престрављених коња и жена, шапћући − „Да, то је апокалипса!“ − она се од
Пикасових похотљивих очију склонила у један мали, апсолутно дечји
цртеж неке животиње која личи на коња или магарца, са птичијим репићем
и обешеном, тужном главом, чије уши стоје испод врата, не успевајући да
поверује да је тако нешто просто и безначајно, блескасто и љупко, могао да
нацрта сликар кога сматрају великим. Али пошто је Георгово и
Фужероново ритуално разгледање скица за Гернику потрајало дуго, она је
осетила и неки чудан страх од човека са очима лудака и схватила да је тим
очима сасвим нормално да на животињама види људска лица и очи Доре
Мар, а на људима чељусти и прсте незнаних животиња. Па је и на одласку,
при поздрављању, избегла Пикасов поглед.
На путу за ресторан где их је чекао Иван, Георг Шерман јој усхићено,
али њој сасвим неубедљиво тумачио Пикасове скице срушене Гернике, а
она га збуњено слушала; сада збуњена не Пикасовим сликама, него
личношћу његовог тумача: ко је и шта је тај човек, који се одушевљава
чудачким представама света једног човека са излуделим очима? Говори ли
јој то Петар Бајевић или Георг Шерман, или неко трећи кога она уопште
не познаје? Слушала га и очекивала да ће он најзад проговорити о томе
што се догодило и што се догађа с њима двома, одлучна да му каже како
њих двоје могу остати једино пријатељи. Разочарана и љута што ни реч
нису проговорили о ономе о чему она највише размишља, за време вечере
равнодушно је слушала Иванова и његова јадања над поразом шпанске
републиканске армије, још равнодушнија према њиховој расправи о циљу
који оправдава сва средства.
Чекала је само да он понови оно своје располућивање мандарина, што
су се наметљиво нудиле са сервираног стола, па да оде у хотел и у себи
спепели и данашњи дан. Али, он је узео комад корзиканског сира, и
изговоривши се неодложним послом, оставио их да чекају Богдана. Од те
вечери га више није видела. А кад су после неколико дана новине донеле
вест да су у Москви Бухарин и Риков осуђени на осам година робије, она се
одлучила да упита Богдана:
„Где ли се изгуби онај наш Георг Шерман?“ „То вероватно зна само
један човек у Москви.“
„Мислиш да је отишао за оним својим послом?“
Одмах се покајала због тог питања, јер је он са прекорним погледом
промумлао:
„Вероватно.“
И лакнуло јој, и мучило је. Одлагала је повратак у Београд док се још
једном не сретну: желела је она да поведе разговор о томе шта се догодило
међу њима, али јој се та жеља није остварила. А Богдан јој бивао све даљи
због избегавања да се среће са Иваном. Срдило је његово шапутање и
зверање да ли их неко слуша и туговала за оним Богданом Драговићем
кога је заволела у ваљевској болници и дочекала из рата…
Па шта сада тај Петар Бајевић тражи овде у Београду? Зашто се
неизоставно нас двоје сутра увече морамо видети?
 15

Од силаска с воза на београдско тле, Петар Бајевић није успевао да се

понаша као илегалац. Узбуђен је, сетан, радознао за све што постоји у
Београду; не осећа никакву опасност: у свом је граду, међу својим људима;
неумесна му је и нека посебна опрезност у гомили и гужви око њега и кад
се сви на улици и пред кафанама понашају фамилијарно, довикују се
надимцима, псују, грохотом смеју. Само месец дана да живи слободно у
Београду! Не одоле да се провоза фијакером Кнез Михаиловом и улицом
Краља Милана од Теразија до Славије. Ниједна му зграда није ружна и
мала, ништа прљаво и бедно не види, што је иначе запажао пре прогонства
и кад је некад илегално долазио. Све осећа присним, својим, као да је у
очевом домаћинству. Какав ће то пријатан и топао град постати кад
револуција победи! А ускоро ће, зар да је не доживи? Како да овом
разгаламљеном, раскомоћеном, самоувереном народу не постане издајник,
како да му остане међу људима које он поштује и памти?
На Славији промени фијакер и пође да тражи пријатеље и коначиште
до састанка са Миленом. У хотелу неће да заноћи, не једино зато што
претпоставља посебну полицијску контролу над странцима уочи те
аутомобилске трке око Калемегдана, већ зато што у Београду ове ноћи
уочи судбинске одлуке, жели да спава у пријатељској кући и једе домаћа
јела, вечера у кујни, пије жупско вино и праву турску кафу. Неће код
комуниста и партијских другова; они би онима у Москви могли да открију
његов долазак у Београд. А то би му донело велике невоље и изазвало
свакојака тумачења, било какву одлуку да донесе. Одсешће код неког
ратног друга; не страхује да од толиких својих ратних другова можда више
никог неће наћи код кога може провести ноћ и дан. Мало му смета
наметљива жеља фијакеристе за разговором и запиткивање: кога то тражи
и докле ће тако да врљају Београдом? Рече му само да ће бити добро
плаћен и фијакерист заћута. Али кад ни после неколико покушаја не нађе
ни једног ратног друга, стаде да пребира по сећању кога би још могао
ноћас да потражи. Обрадовано се сети и Боре Пуба, највећег
антикомунисте од свих ратних пријатеља, знајући од Богдана да је такав и
остао и да је догурао до помоћника министра правде. Тај га неће издати, а
ту ће бити и најбезбеднији. Од удовице ратног друга која га није
препознала, сазнаде адресу Борину и крете к њему. Фијакеристу исплати
далеко од куће, пешке пође теглећи кофер уз Вождовац и кад стиже до
улице и траженог броја, стаде мало пред новом и лепом кућом,
осмотривши њену околину, па зазвони без колебања.
Отвори му Душанка. Не препознајући га, затвори му врата; убрзо се
појави Бора Пуб у свиленом кућном огртачу, погурен, ћелав, остарео,
измењен целом својом појавом и загледа га; Петар сачека да му кресне
осмех изнад брчића и проговори:
Стигла си, стара птицо! Стварно је данас почео други светски рат.
Могу ли да уђем?
Добро ми дошао, црвена паликућо!
Боље те нашао, министре за неправду!
Загрлише се. Бора га уведе у своју собу и позва Душанку:
Дођи, молим те, да видиш ко нас је усрећио ноћас. Само му име не
изговарај, чуће наша златна дечица и до зоре знаће пола београдског
СКОЈ-а да је Коминтерна побола барјак у Београду.
Не скривајући нерасположење, као да се никад нису видели, као да нису
заједно гладовали у Драчу и месеце провели на Крфу, Душанка се једва
поздрави и одмах упита чиме да их послужи.
Ако имаш шљивовицу. Право да ти кажем и гладан сам.
Још увек личиш на Србина: волиш ракију и тераш политику. Хвала Богу
да не тражиш вотку и боршч. Донеси, Душанка, све што имаш за јело, ја ћу
пиће. А ти се раскомоти као у туђој кући. Док ми не телефонирају, неће
доћи да те ухапсе.
Петру овакав Борин пријем личи на истинску слободу; загрлио би га
што је и после петнаест година од последњег виђења, и поред своје
успешне чиновничке каријере, остао онај исти − Бора Пуб, коме мало ко
зна презиме, који сваком све каже, а никог не увреди. Скиде капут и
припали цигарету; из суседне собе чује необично узбудљив и дубок женски
глас: „Ма, ти немаш појма шта је љубав, ни слободна, ни неслободна. Ти си
заљубљен у ону туберкулозну вештицу са чачкалицама уместо ногу!
Импонује ти њен марксизам, будало! „Импонује ми цела њена личност.
Импонује ми…“ „Импонује ти прича на београдским журевима како је
туберанка и генијалка Савка Матић заљубљена у Мишка Пуба, десет година
млађег од себе.“ „Не вређај! Ја с тобом разговарам као скојевком.
Разговарамо о твом јавном понашању, остави ти Савку Матић на миру!“
„Не мешај ми се у лични живот!“ „Схвати, гуско: за нас не постоји лични
живот! Свим што чинимо и говоримо, ми или користимо или штетимо
партији.“ „Не пада ми на памет да постанем такав идиот! Кад не бих знала
тебе и оне сељачке задрибалде из универзитетског руководства, ја бих
можда и поверовала да сунце изгрева на западу. Али, ја вас знам!“ „За
скојевца не постоји „али“! Али постоји за опортунисту и кукавицу! Са „али“
се постаје и издајник, глупачо!“
Па ово је мој син! кликну Петар. Ако у Београду има сто оваквих,
краљевина је готова!
„Губи се из моје собе, хоћу да спавам!“ „Нећу док те не убедим да
бојкотујеш Бањца. Он није достојан да пева совјетске песме!“ „То што
причаш, за мене су бесмислице! Ни у каквом бојкоту нећу да учествујем!“
Није могуће! И у Бориној кући барикаде! Какав узбудљив глас има та
девојка! Није му то, ваљда, ћерка?
„Слушај, хистерична лудачо. Ако нећеш да будеш отпадник и дроља
Рајка Бањца, онда имаш да извршиш задатак.“ „Остаћу дроља Рајка Бањца,
нећу да га бојкотујем!“ „Нађа, схвати: ако партија каже да је бело и оно
што ти видиш као црно, имаш без поговора црно да сматраш белим. Је л'
јасно?!“ „То је само идиотима јасно! Једино они на то пристају!“ „Ако не
бојкотујеш Бањца, не враћај се са Космаја“.
Па тај као да је читао Лојолу! − себи говори Петар. Тај се не би колебао
да се врати у Москву. Овде је револуција на прагу! Жао му је што још не
може да их прислушкује: улази Бора са пићем.
Колико имаш деце, Боро?
Направио сам троје. Али ми је остало још једно. Два су твоји. Жао ми је
ћерке, обожавам је. Њу не могу да прежалим.
Како то мислиш?
А ти као не разумеш? Ћерка и син, студенти, комунисти су. И то они
опаки. Више воле Стаљина од мајке, нарочито син. Он ме као класног
непријатеља, већ осудио на смрт. Најмлађи синчић ми је у основној школи
и само бринем како њега да спасем од тог вашег СКОЈ-а. Да није рат на
прагу, послао бих га у Швајцарску да учи гимназију.
Немаш га где склонити. Наступа ново доба, Боро.
Које ново доба? Почетком новог доба ти сматраш савез Хитлера и
Стаљина? Како вас, бре, комунисти, није срамота да се данас слижете са
Хитлером?
 Хитлера нисмо ми комунисти довели на власт. На власт га довела
немачка буржоазија и германски шовинисти, а све уз благослов
демократске Енглеске и Француске, које су бринуле само како да спрече
немачку револуцију. И да од Немачке створе ударну песницу против
Совјетског Савеза. То је, Боро, историјска истина.
То је теби историјска истина? − Бора сипа њему ракију, себи вино. −
Немој, молим те, са мном да разговараш као са својим агентима и
шизофреничарима какав је мој син.
Веровао сам да те променило време. Петнаест година се нисмо видели.
А ти си исти.
Нисам исти. Променио сам мишљење о вама комунистима и људској
глупости.
У чему ти је та промена?
О вама комунистима сам мислио да сте Дон Кихоти, хоћу рећи будале.
А ви сте ме разуверили у томе. Ви сте, тачно говорећи, ординарни агенти
Коминтерне. А то значи совјетске владе и Стаљина. Играте што вам се
свира. На вашу несрећу, тако је, Петре. А што се глупости тиче, сад увиђам
да је од глупости много опаснија заблуда. Поготову ако је заступа
интелигентан и поштен човек. Мислим, на пример, на нашег заједничког
пријатеља Богдана. Шта је с њим?
Добро је. Треба Милени да пренесем неке поруке.
Како може бити добро човек који је онако покварено напао свог
најбољег пријатеља?
Знаш за Богданов чланак у Пролетеру?
Ко у Београду не зна да је Богдан Драговић свог шурака, ратног друга,
човека који је и робијао за њега, напао као полицијског човека и
француског шпијуна? Последњих година свему сам се надао од комуниста,
али да Богдан Драговић може да постане таква фуњара, е, ту ми је мозак
сасвим подбацио.
Ти добро знаш да је Богдан човек који поступа по свом уверењу.
Богдан је био човек који је поступао по свом уверењу, док није постао
бољшевик. А онда је, као што знаш боље од мене, наређење ваше такозване
партије постало, његово уверење. Као и код тебе. Одиста, Петре, како си ти
онако шашав бунтовник и Србенда, могао да постанеш пандур
Коминтерне? Чујем да си нека опасна мутивода!
Боро, ја бих те молио, немојмо о томе вечерас. Ја сам срећан што смо
заједно.
 И ја, Петре. Али ми мораш одговорити: како си, човече, могао по
наређењу Кремља и тих белосветских варалица из Коминтерне, да кренеш
на рушење Југославије, своје отаџбине, за коју си ратовао неколико година
и за коју је изгинула половина твог народа? Објасни ми једаред, какав је то
менингитис захватио тебе, Богдана и толике српске комунисте, па се
лижете са најцрњим непријатељима свог народа?
Питаш ме као Србин или као министар?
Питам те као човек коме не фали даска у глави. Као што знаш, ја се
никад нисам клео у отаџбину, нити ронио сузе кад чујем химну и видим
заставу. Нити сам четовао по Македонији као ти. А од српског народа,
обожавао сам само неколико Српкиња, и то не дуго. Што се Срба тиче, ни
за јоту их не уважавам више од осталих двоножаца. Јер им је од врлина
храброст на највећој, а достојанство на најнижој цени. Поштење цене код
других и према себи, а дубоко верују да је то одлика будала. И тако даље.
Зашто си онда таквом народу постао министар? И то још за правду.
Ако те то озбиљно занима, постао сам помоћник министра једино зато
да би ми до пензије што мање глупака срало на главу. Ти се, вероватно,
сећаш каква је то несрећа имати у рату глупог командира и команданта. Ти
сигурно не знаш каква је то мука, бити у миру чиновник под глупим
шефом. А ја сам то био неколико година. Могао сам да постанем или
очајник и пијаница, или началник. Одлучих се за друго, па ме прошле
године унапредише за помоћника министра. А министар, нећу постати
свакако.
Петар га пуштао да прича; ужива у његовим досеткама и цинизму; и већ
тугује што ће само још један дан и можда још једну ноћ да буде у Београду.
Душанка му приноси послужавник са пилетином, печеном паприком и
питом од бундева. Захвали јој се. Приближи сточић фотељи и поче са
уживањем да једе и грди свет што се нигде не пеку паприке на плотни и не
преливају винским сирћетом и туцаним белим луком. Душанка, некад
присна и увек осмехнута жена, сада натмурена и љута, без речи изађе из
собе. Схвата је.
Ниси ми, Петре, одговорио зашто си се слизао са олошем и најгорим
душманима твог народа, о коме ти, сигурно, много боље мислиш но ја. А ја
о Србима мислим сада много горе, но што сам одмах после рата мислио. И
све ћу горе мислити.
Јесте, ја боље мислим. Вероватно да од тебе више волим, поштујем и
жалим тај наш народ.
 Зато му, Боро, и рушим државу у којој је несрећан и изгубљен.
Па желиш да га усрећиш онако како су Лењин и Троцки усрећили Русе?
Желим! Желим да крене за руским народом у социјализам.
Ја се, ипак надам, насупрот теби и овој мојој копилади, да ће наш глупи
народ бити мало паметнији и лукавији од руског, па се неће упецати на
вашу комунистичку срећу.
Боро, молим те, променимо тему. Знаш шта ти могу рећи, знам све шта
мислиш о нама.
Не знаш и не знам! Објасни ми, молим те, каква је то страшна и
нељудска сила, та ваша такозвана партија, кад једног онако усправног и
пркосног поштењачину Богдана Драговића примора да изда Ивана? А ко
зна колико их је тек издао тамо у Москви! Чујем, закрвили сте се и давите
се међусобно.
Остарио си, Пубе! Постао си и моралист. А кад циник постане моралист,
то је приличио банална дијалектика.
Вараш се! Моралист никад бити нећу. Али, сматрам да на свету није
постојала, нити ће постојати иједна идеја која заслужује да се због ње изда
пријатељ.
Петар престаје да жваће пилетину и печену паприку, колеба се како да
му узврати; жао му је што му Пуб квари пријатност вечере; каже,
осмехујући се:
Ипак си наиван, Пубе. Сипај ми вино. Живео ти мени и такав!
Живео и ти мени такав… Али, не могу да заћутим. Имаш право да издаш
веру, идеје, странку, отаџбину… Све што није један човек који ти верује и
који те воли.
Знаш шта, Боро… Могу ти изговорити сто аргумената против те, теби
недоличне наивности, да не кажем и глупости.
Молим те, изговори ми само један.
Зар ти, Пубе, збиља, не схваташ какво је време наступило. Данас се из
човечних разлога не сме чинити ни добро! Данас се из моралних побуда
мора издати и пријатељ који мисли и ради против свог народа и
човечанства. Извини на овим прекрупним речима.
Одмах да ти кажем: од свих заљубљених, најмрскији су ми заљубљени у
човечанство. Мрзим и из дна душе презирем и писце који пишу о љубави
према човечанству. Који измишљају те сподобе што бајаги пате и гину за
човечанство. Бити усхићен руљом и волети милионе тупаваца и зликоваца,
фуј! Монструозна је то лаж!
Добро, Боро, а зар ти од заљубљеног у човечанство, није још веће
чудовиште човек који мрзи човечанство, или народ? Човек који није
спреман да се жртвује за спас свог народа и човечанства?
Слинава, бљутава глупост! Бљутава, Петре, и не изговарај је пред седим
и ћелавим. Никад, од постанка људске врсте, човек није имао ту прилику да
спасе народ или спасава човечанство. Нити је то човек учинио. Никад!
Откуд му та моћ? То је само понеки усрани човечуљак, у својој болесној
машти замишљао себе господаром и творцем, а у то су поверовали неки
још већи усранци или прави покварењаци. Ја, рецимо, верујем да народ
или то човечанство, могу на свој начин да воле само велики тирани. Ти,
можда кад победе, само кад победе, могу и да сажаљевају своје потчињене
поданике. Могу и да им учине понеко добро. Не запањуј се. Народу је
одувек било најбоље под тиранима. Мислим на оне часне тиране, који не
симулирају демократију и не брбљају о слободи и правди.
Сипај ми вино. И доста са идејама. Кажи ми, молим те, шта ради
Винавер?
Дрља и бургија песме. И нешто преводи, како чујем. Извини, морам још
нешто да те питам. Признај ми поштено, Петре, који су вам то идеали
остварени у Совјетској Русији? Озбиљно те питам. Ја се надам да ти мање
лажеш од ових ситних, домаћих комуниста.
Петар се мршти, ћаска му се уз вино о Београду и пријатељима; не зна
шта да му каже.
Кажи, шта су ти бољшевици урадили у Русији?
У Русији је, Боро, остварено највише правде од кад се људи муче за
правду. Прво то. Јер власт је, од кад свет постоји, први пут радничка и
народна. Не служи богатима и моћнима, служи људској већини и општем
добру. Људи раде за себе и своју будућност. Изграђује се гигантска
индустрија, сва се омладина школује, радници уче, сељаци терају тракторе,
цела Русија је несагледиво градилиште. Наравно, за велике циљеве
потребно је и велико време − заћута: ветар паде на дрвеће уз кућу и густо
зашуме, подсећајући га на шумор леске и граба иза његове куће; уздрхта
од тог густог и таласавог шумора који више никад неће чути. Ћути и слуша
ветар: да ли га слуша и Милена?
Бора му то не допушта:
У то, драги пријатељу, могу да верују само будале и ђаци.
 16

САПУТНИК НА ДУЖНОСТИ
Владимир ми убацио у собу летак неког комитета у којем је поред
осталог поновљена и Богданова клевета, накићена „доказима“ о мом
издајничком и провокаторском понашању још у првом хапшењу 1919, због
оружја које сам по његовој директиви прикупљао за оружани устанак и
крио у свом подруму. Још увек сам запрепашћен том перверзном
потребом, том мрзилачком страшћу да се свом другу неистомишљенику
искривотвори и испљује читав живот да би се било у праву. Ни инквизитори
и конзисторијуми у прогањању јеретика и вештица, нису своје доказе о
кривици толико систематично проширивали на сав претходни живот. Моји
другови сваку разлику у мишљењу претварају у кривицу, а сваку кривицу у
непријатељство са тежином „источног греха“. Чине ли то што презиру моћ
расуђивања својих следбеника, или што знају да светина више верује лажи
но истини? Јеретик је и пред инквизицијом могао имати наду у спас: уздао
се у божанску правду, веровао је у Господа који све зна и види. Вештица и
јеретик, идући ка запаљеној ломачи, могли су имати илузију да ступају на
пут спасења, пут Голготе и Христове жртве којом се заслужује „рајско
насеље“. „Троцкист“, „издајник партије и прве земље социјализма“, тако
проглашен у комунистичком листу или у совјетској судници, било да
призна или не призна свој „злочин“, нема ту наду, чак ни онда када крикне
као Зиновјев: „Ја сам фашистички пас!“ У Стаљинов „социјализам“, у
његово „царство земаљско“, бива ми јасно, не може се ступити ни са једним
„неправилним мишљењем“, ни са једном сумњом, ни са једним партијским
огрешењем; тамо, у „срећну будућност“, пропуштају се једино они који
„правилно мисле“, дакле, покорни и „чисти“, они који издрже све провере и
„чистке“. Остале ликвидирају! Од свих тиранија, најгора је тиранија
усрећитеља.
Да наставим са разматрањем моје прошлости.
 Кад сам се из Париза коначно вратио у Београд и постао суплент у
Трећој београдској гимназији, Богдан је већ био изашао са прве робије.
Одмах сам му изразио спремност да учествујем на свим револуционарним
задацима које ми постави партија, али не желим да постанем њен члан;
рекао сам му одлучно да хоћу да сачувам своју независност и слободу
мишљења и деловања. „Зар ти пристајеш да будеш само сапутник
револуције?“ упитао ме и разочарано и мало презриво. После руске
револуције, знам, њему нико од револуционара није довољно
револуционаран. Тада сам први пут чуо за тај бољшевички појам −
сапутник, али му нисам тражио потпуније разјашњење, јер ми се чинило да
таква улога и такво место у револуционарном покрету мени и пристоји.
Богдан је био незадовољан, то није ни крио, одмах је постао неповерљив, о
партијским стварима престао је да ми говори. Без много обзира бацао ме у
врло ризичне послове: проверавао моју стварну оданост комунистичком
покрету и себи. Нисам због тога патио, и зато што су опште прилике и у
држави и у партији биле очајне. Затекао сам комунисте у илегали,
полицијским терором разјурене, ућутане и међусобно посвађане. И Богдан
се био променио. Она његова револуционарна занетост и опчињавајући
оптимизам у време мађарске и бугарске револуције и нашег првог
генералног штрајка, били су се некако стврдли. Из његовог сумора,
избијала је осветна жестина, особито према „десној фракцији“ у партији.
Није ми дуго било јасно зашто тако жестоко напада, чак и мрзи своје
дојучерашње другове и истомишљенике. Тад сам озбиљно посумњао у
његову доброту, па сам га околишно питао: „Мора да постоји неки велики
разлог што си напустио Симу Марковића, његову одбрану Југославије и
пристао уз Зиновјева и Стаљина.“ „И те какав разлог постоји!“ одговорио ми
срдито и наставио: „Ја, Иване, следим Трећу интернационалу, штаб светске
револуције. А Зиновјев мудро мисли кад каже, да комунисти у свакој земљи
треба данас да пронађу Ахилову пету буржоазији. Јер се само класном
борбом, без савезника, не иде у револуцију. У Југославији, ту Ахилову пету
буржоазије, Коминтерна види у националној потчињености и неслози. Она
верује да се кроз борбу за националну независност потлачених
југословенских народа може доћи до совјетске власти. Зашто да не
искористимо незадовољство Хрвата, Арнаута, Македонаца, Мађара и не
станемо на чело тих националних покрета и срушимо краљевину, коју држи
српска милитаристичка клика? То је данас наш најсигурнији и једини пут
ка совјетској власти на Балкану!“
„Не верујем да ће српски народ следити тај пут. Он је историјска
нација.“
 „Шта ме се тиче буржоаска нација! Постоје класе, данас се води
жестока класна борба, а ја се борим за бескласно друштво.“
Слегнуо сам раменима тада, збуњен том макијавелистичком
стратегијом. Стратегији разбијања Југославије супротставићу се касније,
тек кад увидим да у борби за совјетску власт у Југославији, партија сматра
својим савезницима непријатеље српског народа, а противнике разбијања
Југославије, старе социјалисте који не пристају на потчињеност
Коминтерни, јури из својих редова и напада их жешће но режимске људе.
У тим данима почело је моје унутрашње цепање; саздала се моја
унутрашња идеолошка противуречност, двојство мог политичког бића. Од
Богдана и свих „левичара“, „правих бољшевика“, како су себе ташто
назвали, највише ме одбијао њихов фанатизам, искључивост у свему,
равнодушност према жртвама. Започео је мој неокончан сукоб око
Богданове сенжистовске, бољшевичке девизе: „Ко без поговора и у свему
није с нама − тај је против нас“. Ко, дакле, било о чему критички мисли о
стварности и политици Совјетске Русије, ко било у чему није сагласан са
централним комитетом, тај је унутрашњи непријатељ, опаснији од класног
непријатеља и полиције која их прогони и премлаћује. Схватио сам:
вернику, од безбожника, већи је непријатељ јеретик. Било ми је све јасније,
да слобода није њихов политички циљ, да је за њих слобода − политичко
зло и велика мука. Разбуктале су се наше распре о карактеру комунистичке
идеологије коју су бољшевици претворили у политичку религију,
подгревајући њену револуционарност и борбену оштрину сталним
проглашавањем нових непријатеља, сужавајући њен идејни и морални
простор на субјективисан појам „партијске линије“, коју једино вођа
поуздано зна и одржава мењајући јој правац и смер, те се та линија
његовом вољом свија и постаје све тања; њом је све теже ићи ако се
размишља; на њој се више није могло слободно борити; њом се могло само
покорнички, војнички делати (почели су да говоре − „ми смо војници
партије“, што је мене ужасавало!). Лево и десно од те партијске линије на
којој се остајало без слободе, воље и личног мишљења, на којој се
опстајало само фанатичном вером у све даљу будућност, лево и десно,
кажем, зјапили су политички и морални амбиси, падало се међу
„непријатеље“ и „издају“. Богдан се, страсно и фанатично држао те
„линије“, немилосрдно нападајући „десне“ па „леве“, иначе своје
дојучерашње другове и пријатеље, а на моје чуђење и противљење тој
пракси и таквом политичком „моралу“, одговарао ми: „Ја сам живот
посветио партији. Она ми је преча и од пријатеља и од брата. Ништа ме на
овоме свету не може свући са њене генералне линије.“ Та ме изјава
збуњивала, застрашивала, бацала у личне кризе, гранала и хранила моје
разочарање, али и неку моју инфериорност према Богдану.
Истовремено, његова посвећеност идеји и спремност на жртву,
интелектуална снага Симе Марковића, морална лепота Свете Ракића и
Станка Бркића, јуначко држање у полицији „Друга Јаког“ и осталих
комуниста из нашег београдског круга, онај узбудљив и светачки идеализам
најбољих комуниста, обавезивали су ме на верност њима и партији. Били су
то у моралном смислу и по величини својих циљева, први људи нашег
нараштаја; њих је истински болела беда и несрећа нашег народа; њих су
стварно мучиле друштвене и људске неправде; они су једини били спремни
на сваку жртву за велику промену једног болесног и безнадежног друштва.
Иако су општи услови за револуцију били све безизгледнији, залагање за
њу, било је, осећао сам, ствар људског достојанства. Једног вишег морања.
Зато сам савесно извршавао сваки задатак који су ми наложили и кад
нисам био сагласан.
А своје наставничке дужности у гимназији као суплент, па потом
професор, обављао сам рутински, радујући се само ако бих пред собом
имао по неког дечака способног да мисли, трудећи се да у таквима
пробудим страст мишљења и страст за истином. Само једно паметно дете у
разреду које ме слушало док предајем, чинило ме задовољним и
успешним. И више од тога. Кад се сада загледам у свој радни живот, биће
да су моја часна дела, једино ти моји ђаци, неколико дечака које сам
усмерио ка дубинама и лепотама мишљења. Пратим их, неки су већ
завршили студије, празник ми је кад их сретнем, кад ми дођу. Сад знам,
доцкан додуше: од учитеља, нема достојнијег и часнијег посла међу
људима. На Верину и Вукашинову несрећу, одлучно сам се одрекао
универзитетске каријере, посвећујући се, поред илегалне делатности,
писању левичарских текстова по опозиционим листовима, разноразних
брошура о материјалистичкој филозофији и пропаганди против религије.
Покретао сам прокомунистичке листове и часописе које су полиција или
опште неинтересовање за њих брзо угушивали. Брак, очинство, родили су
ми се Растко и Олга, све сам подредио политичкој делатности,
компромитујући се у београдском грађанству као „човек Москве и
Коминтерне“, посебно унесрећујући мог ујака Најдана, чије огромно
богатство треба са Миленом да наследим. Таст ми беше умро на време, пре
нашег коначног повратка са студија, па сам лакше газио завет дат Вери да
нећу постати комунист. Обузета бригом за децу, страхом од дебљања и
бора, све равнодушнија према мени, постајала је тих година и
равнодушнија према мојој упропашћеној каријери.
 Вукашин је силно патио због мог јаловог живота и делања
неодговарајућих мојим могућностима и његовим очекивањима и
захтевима. Од његових гласних разочарања, бранио сам се одвајањем од
заједничке трпезе, заснивајући привидно самостално домаћинство на
спрату наше куће, живећи од ренте наслеђених маминих кућа и имања по
Београду.
А из Совјетске Русије стизале су нам и обеспокојавајуће вести. Прогон
Троцког у Алма-Ату, Стаљинови обрачуни са опозицијом, сведочења
разочараних комуниста и „сапутника“ да у Русији настаје друштво са
новим привилегијама и новим друштвеним неправдама, да се слобода
личности жртвује колективним циљевима, истина потребама политичке
пропаганде, човечност партијским и државним интересима, јако су ме
узнемирили. Богдан ми је тврдио да непријатељи бескрупулозно лажу; они
пропратне, негативне појаве прелазне фазе изградње социјализма,
претварају у опште појаве, у стање; он ме страсно уверавао да се у Русији
рађа нови свет и нови човек. Ту наду су ми одржавали и многи европски
интелектуалци, некомунисти. Трудио сам се да им верујем. У тим
недоумицама, највише ме забринуло прогонство Троцког. Ако и Троцки,
творац и командант Црвене армије, други човек октобарске револуције,
бива прогнан, а са њим и други бољшевици, није ли Русију захватио неки
сенжистовски терор, онај терор у име револуције, који доноси победу
контрареволуцији и Термидору? На та питања ни Богдан ни Света Ракић
нису ми давали смирујуће одговоре. Али нисам могао да их напустим, било
ми је људски стало до њих, волео сам их, стрепећи за заједнички идеал. Кад
је 1929. ухапшен и отеран на робију Света Ракић, па потом и Богдан, било
је за мене ствар части и достојанства да им останем друг. Мучења која су
претрпели у полицији и издржали не признајући ништа, још више су ме
обавезивала да их следим. И следио сам их и у нечему чега се сада стидим:
по директиви ЦеКа из Беча ја сам у три чланка у „Светлости“ напао
Троцког и троцкисте, „саботере“ стручњаке и друге „издајнике“ Совјетског
Савеза; напао сам писце и научнике у Југославији и Европи који су
наступали опозиционо и антисовјетски. Таквим политичким осудама, које
су иначе изрицали „сапутници“ по Европи, и ја сам, то сада увиђам,
морално покривао и чинио легитимним Стаљинов терор; и ја сам, у име
хуманизма и будућег новог света, давао историјски алиби Стаљиновој
тиранији која је настајала. Сад схватам у какво смо безнађе ми леви
интелектуалци из Европе, бацали часне и мислеће људе Русије који се нису
мирили са социјализмом без слободе и истине. Ми, напредни европски
интелектуалци, од Кентерберијског бискупа до Ромена Ролана, Хајнриха
Мана, Андре Жида, Малроа и толико других, дуго и свесрдно смо бранили
Стаљинову тиранију. У ствари, ми смо из својих буржоаских салона,
грађанских библиотека, европских кафана и редакција, у име напредности
и „срећне будућности човечанства“, а у страху од наступајућег фашизма,
били моралне и духовне убице оних који су због отпора Стаљиновом
терору и његовој „генералној линији“ проглашени непријатељима. Те прве
жртве наступајућих „чистки“ и ја сам осуђивао по логици којом се брани
рђаво од још горег; чинио сам то зато што сам хтео, следећи партију, да
верујем да су ти прогони слободе мисли, пратећа, она пролазна,
кратковека зла, неминовне муке настајања новог и великог.
А такву веру подржавало је и чинило је разумном целокупно стање у
свету. Док се капиталистички поредак растакао у агонији економске кризе
која је доносила хаос, беду, беспослицу милионима радника, у Совјетском
Савезу започињала је грандиозна индустријализација и градња по
петогодишњем плану; социјализам се појављивао са блиставим
перспективама рада, стварања, благостања. И ми леви интелектуалци,
видели у Совјетској Русији спасиоца светске цивилизације, угрожене
нерешивим унутрашњим супротностима капиталистичког поретка.
Будућност је очигледно припадала социјализму. Ако је после првог
светског рата, моје опредељење за социјализам било мотивисано злима и
ужасима рата, сада у тридесетим годинама, ја сам остајао уз социјализам
зато што се он радом и стварањем потврђивао као поредак надмоћнији над
старим, буржоаским поретком. Упркос многим разочарањима и
недоумицама, те тридесете године су и године моралне сатисфакције и
духовне победе свих нас што смо у и име ума и савести кренули за
револуцијом и комунистичком партијом.
А у Југославији, наступила је и Александрова диктатура. У тим опасним
и сумрачним годинама био сам убеђен да се мора деловати ризикујући
главу; нису ме натерала на узмицање ни многа хапшења и убиства
партијских функционера. Чини ми се да сам тек тада упознао праву лепоту
и вредност борења за идеале. Тада сам се и уверио да нам, осим љубави,
ништа друго не може толико да осмисли живот као спремност на жртву,
као потврда те спремности. Има таквих времена у људској историји, кад се
не може ни сневати победа, кад се може бити само жртва. За победу треба
да нас покрећу многе енергије, за жртву једна: осећање дужности. Имао
сам га. У часовима опасности, мислио сам на Богдана и Свету Ракића,
бранећи се од свог страха и њиховом тамничком патњом. Иако сам чврсто
веровао да ме ниједан физички бол не може сломити, било ме страх од
оног незнаног; било ме, потом, страх од страха. Знам за тај страх од себе,
који почиње страхом од своје сумње. Мислим да је то један од оних
најтежих страхова: неотклоњив је. Свеједно, нисам могао, нисам хтео да
одбијем ни курирска путовања у Беч, иако је то, с обзиром на моју
компромитованост, било сасвим неразумно. Прихватао сам те изазове и
проверавајуће задатке, односећи неке победе у себи.
На другом путовању у Беч, за време Богданове робије, читао сам у
немачким листовима о прогонима бољшевичких опозиционара у Сибир.
Зар и у социјализму терају Руси Русе у Сибир? Зар су и бољшевицима
Сибир и логор казна за неистомишљеништво? Враћајући се у Београд са
писмом скривеним у потпетицама својих ципела, био сам до голе коже
претресен од агената у Марибору. Међутим, за време претреса, као да
нисам осећао страх од наше полиције; чинило ми се да ме чекисти
претресају за Сибир, да ме одводе у бескрајни Златни врт којим вечно
бесне вејавице. Тек после, у купеу прве класе, под строгим и презривим
погледом једног елегантног господина, мог јединог сапутника до Загреба,
ја сам задрхтао не од страха, не, него од зиме, од егзистенцијалне језе…
Нисам се осетио спасеним ни кад сам сишао на београдски перон и као у
сну прошао поред агената који ме нису ни погледали. Али сам целим
бићем осетио да ме може спасти једино Вера, својим загрљајем. Хитро сам
се окупао и замолио је да легнемо у кревет. Била је равнодушна, просто је
вршила своју супружанску дужност, али је мени била довољна и спасоносна
сама топлина њеног тела у које сам могао да се склоним од сибирске
вејавице у глави и души.
Иначе, Вера се већ одавно била разочарала у мене и што сам комунист
који ради тајне и нечасне ствари, и што сам само професор гимназије, а не
бар доцент универзитета, па је смалаксала и она њена ташта и
раздражљива потреба за сталним обожавањем, која је моје пријатеље, оца
и Милену, љутила и изазивала им сажаљење према мени. Вера је водила
неки свој самосталан живот и имала своје време у које нисам смео да
завирим. Никад је нисам упитао ни куда иде, ни када ће да се врати. Ја сам
је и даље обожавао, али, вероватно, све неубедљивије, приморан на
увиђање да је обожавање и најлакша и најтежа потврда љубави. Све
љубавно што се збивало међу нама, сада увиђам, било је мој напор да се
неком страшћу одржи заједничка постеља, која је све мање била
заједничка.
Децом сам се мало бавио. Више сам се бавио Владимиром но Растком и
Олгом. Желео сам да Владимиру подстичем страст за мишљењем, ширим
му немир и радозналост духа. И успевао сам. Био сам му учитељ; он није
пристајао да буде само ученик: желео је да ми постане равноправан
противник. Уживао сам у његовом брзом духовном развићу и расцветавању
његове бујне радозналости.
Најпре нехајно, па из досаде, па из страсти, почео сам да се коцкам, да
играм покер са Бором Пубом и његовим режимлијским друштвом. (Бора,
унапређен под диктатуром, није се тога стидео, било му је свеједно ко је на
власти, тврдећи: „За мене постоје само две власти: окупаторска и српска. А
српска власт је увек иста. Под њом ти може бити горе једино ако си глуп,
па јој се супротстављаш“.) Двапут недељно код Боре Пуба картао сам се и
често добијао. Да се коцкам, крио сам од оца и Вере; у тим тескобним,
суморним данима, кад ми је сумња роварила по души и све дуже сврдлала
мозак, нешто ме магнетски вукло у пороке. Имао сам неку насладну жељу
да пропаднем, да се обележим као порочан, да пороцима оправдам мој
безначајни, за све који су ме познавали, понижавајући друштвени положај.
При сваком сусрету са познаником, вршњаком, ратним другом, осећао сам
разочарање, запањеност, несхватање да сам ја, некада интелектуална
узданица београдске омладине, само − безначајни гимназијски
професорчић! Криза идеала у мени, претварала се и у кризу идентитета. Ја,
доиста, више нисам знао шта сам и коме припадам.
На последњем виђењу у Прагу са Богданом исповедио сам му своје
сумње у Русију и Коминтерну и упитао га:
„Зашто су, Богдане, неслобода, лаж и друга зла овог света постала наша
средства борбе за победу социјализма? Зар баш мора тако да буде?“
„Непријатељ нас на то приморава. Европска и америчка буржоазија су,
драги мој, својим интервенционистичким армијама и блокадом гладне и
болесне Русије, у младој совјетској држави учиниле бесмисленим и
нељудским сва моралисања и филозофирања око средстава за одбрану
револуције“. „Тешко ми је, Богдане, на то да пристанем.“ „Зар и данас,
после Хитлеровог доласка на власт, кад се империјалистичка буржоазија
спрема на ратни поход против Совјетског Савеза, ми комунисти још треба
да се колебамо и препиремо чиме смемо, а чиме не смемо да се бранимо
од непријатеља, одлучног да нас уништи? Жалосног ли морала, јадне ли
памети!“ „Непријатељ ће нас победити ако се боримо његовим оружјем.“
„Морамо се борити и његовим оружјем. Решава се судбина света, Иване.
Будућност света. Ми или они.“ „Не волим такву победу и из ње будућност“.
„У томе и јесте ствар што ти волиш себе више од револуције. Више од
спаса и среће човечанства. Тебе ће, Иване, да разједе и уништи твој
ситнобуржоаски, индивидуалистички егоизам. Ја се страшно бринем за
тебе.“ „На основу чега си закључио да ја волим себе више од нашег циља?
Чиме сам то показао?“ „Неспремношћу да се сав предаш партији. Вечним
резервама, разним условљавањима, питањима, сумњама. Схвати, богаму,
мораш најзад без остатка да припадаш партији и постанеш честица
револуционарног колектива, подређена једној вољи.“ „А шта ћу, кад ја ту
једну вољу не осећам и својом вољом?“ „Па у томе је твоја несрећа! Извор
свих твојих сумњи је у жељи да останеш независан и слободан. То је твоја
коб.“ „Можда. Али, не могу друкчије.“ „Запамти: нећеш моћи сам и
самосталан, само својом слободном вољом и својом личном истином да
издржиш ни три полицијска шамара, а камоли даноноћно мучење. Ниси ти
потребан партији, драги мој Иване. Партија треба теби, да би издржао
борбу до победе. Да би остао частан и то што јеси. Уверићеш се у то,
сигуран сам.“
То је, мислим, била суштина нашег последњег разговора пре моје
робије. Супротстављао сам му се, двапут смо прелазили Влтаву, врљајући
око Храдчана; нисам га поколебао, није ме разуверио.
Знам да без победе над собом не можемо постићи ниједну трајну победу
над другим. Али, такође знам, тачније, осећам, слутим, да човек не сме да
победи себе ни у име највеће победе. Ни за какво земаљско царство. Мудар
борац би вероватно био онај који води рачуна да ни за једну ствар на овоме
свету не изгуби себе више но што од те ствари може да добије. Бојим се да
су бољшевици себе изгубили толико, да ниједном историјском победом не
могу надокнадити тај свој губитак. Јер, човек има много мање но што
верује да има. И може много мање но што верује да може…
 17

Да би још једном покушао да убеди Нађу да бојкотује Рајка Бањца,

Мишко Пуб је спавао несвучен на голом паркету како не би тешко заспао и
преспавао Нађин одлазак на излет у пола шест. Уласком у купатило она га
пробудила, сачекао је да доручкује и изађе из куће, па је истрчао за њом,
сустигао и покушао најразложније, чак и нежно и молећиво да је уверава у
значај јединства партијских и скојевских редова у обрачуну са троцкизмом,
опортунизмом и остацима ситнобуржоаске идеологије и моралне трулежи
у делу интелигенције који се у општем револуционарном полету
пришљамчио уз партију, наносећи јој само штету. Нађа га слушала без
речи и не погледавши га; тако нему пратио је до трамвајске станице и на
крају јој одбрусио: „Са таквим карактером, никад ти нећеш постати
комунист. Избацићу те из СКОЈ-а!“ Расрђен и забринут за исход бојкота над
Бањцем, вратио се кући да доручкује. Тишти га и сукоб са Савком:
непромишљена и ризична му је одлука да је због непоштовања
конспирације казни невиђањем неколико дана. Ако му она узврати
раскидањем, ако каже мајци да га више не пусти код ње? Али он потискује
те љубавне бриге иза својих комунистичких дужности.
Душанка га уведе у трпезарију:
Ти знаш, сине, колико патим због твојих и Нађиних свађа са татом.
Зашто мама шапућеш?
Имамо госта на спавању. Неки татин пријатељ из Скопља… Видиш ли ти,
Мишко, да ми као породица више не седамо заједно ни на недељни ручак, о
вечери да и не говоримо. Са том проклетом политиком направили сте ми
разбојиште од куће. А сада још ти и Нађа једно другом вадите очи. Опет
због политике.
Мама, колико си имала година кад си отишла у ратне болничарке? У
рат.
Нисам била напунила осамнаест. Знам шта ћеш да ми кажеш.
Јесу ли твоји родитељи били срећни што им дете, и то женско дете,
одлази на фронт, у болничарке, међу војнике, у крв, и вашке?
Нису били срећни. Патили су и бранили. Али се и поносили са мном.
Није, сине, исто бранити отаџбину и погинути за слободу и изгубити главу
за ту вашу партију и Стаљина. Није исто, Мишко.
Није, мама. Ви сте гинули за краља и власт великосрпске клике, а ми
гинемо за социјализам. За радни народ. За правду и једнакост.
Не верујем ја у то, за шта ћете ви да изгинете. Не верујем, Мишко. И не
знам шта ће бити с нама, ако ти и Нађа, у овом времену и даље терате ту
вашу политику.
Победићемо, мама.
Кога ћете, сине, да победите? Говори тише, молим те.
Буржоазију, капиталисте. Овај корумпирани, пропали режим који се
спрема да заведе фашизам. Режим коме служи и твој муж, мој отац.
Која вам је то буржоазија, побогу синко, ако не рачунате чиновнике?
Где су вам ти толики капиталисти у Београду, ако вам то нису трговци и
занатлије? А режим, зар због њега да гинете? Власт је власт, Мишко.
Није, мама. То ћу ових дана опширно да ти објасним. Сада много
журим. Нећу доћи на ручак, извини.
Ни данас кад имамо диван ручак? Нађа на излету, ми сами…
Задовољан што га опет не преклиње да раскине са Савком, уплашена да
ће га она заразити туберкулозом, нежан као увек према њој, утеши је
некако, доследан својим начелима: према мајци с највећом пажњом и
нежношћу, али је и упорно преваспитавати; са сестром срдачно, другарски,
без сентименталности према њеним карактерним слабостима и
малограђанштини, којој је страховито склона; а према оцу, режимском
плаћенику и антикомунисти, као према сваком класном непријатељу:
строго, на одстојању, одговорити на сваки реакционарни иступ. Што
скорије пронаћи друго склониште за илегалан материјал, одселити се,
зарађивати хлеб.
Рано и пешице крену од куће ка Славији да још размисли о месту и
времену састанка комитета СКОЈ-а. Да ли и данас да не оде код Савке, или
је већ схватила да су му партијска начела изнад љубави? Давно није био
толико незадовољан собом: сав је избушен слабостима и манама које
скрива. Вештије од Владе и других из комитета, у чему је његово
преимућство. Ни сестру није успео да учини примерним комунистом, како
ће организацију, омладину да припреми за одсудну борбу која је на прагу?
Не може да заборави ни Владин синоћни ујед: „Конспирација ти је алиби за
твоје најгоре особине.“ Има Влада право, ужасно је сујетан и амбициозан.
Победићу ту своју гадост, или ме неће бити! И ту стару завист према Влади.
Највише због оца, само због оца. Амбиција, славољубље, сујета, у томе је
његов проблем. И љубав са Савком, туберкулозном и десет година
старијом, започео је на својој слабости, без обзира на доцнија осећања.
Хтео је по сваку цену да буде међу онима који одлазе „код Савке“ како
се говорило. Јер се у круговима интелектуалне омладине знало да се у
кући Савке Матић, Крунска 49, окупља комунистичка елита Београда, да се
ту могу срести Ђилас, Лола Рибар и остале студентске вође, па чак и неки
славни робијаши. Вукла га тамо радозналост за чувене комунисте и
марксисте, људе мучене у Главњачи, митровачке робијаше, међу којима је,
можда, неко и члан Централног комитета; желео је да их слуша и учи од
њих, буде им близак, учини им неке пријатности и услуге, буде посвећен у
неке партијске тајне; желео је да се међу скојевцима шапуће с ким он
другује, да му се диве и завиде, а он никад и ни са ким о томе ни реч да не
прозбори. Поред угледа и задовољства − бити међу изузетнима, одлазак код
Савке, чувене комунисткиње и феминисткиње, представљао је и опасност:
знало се да полицајци на саслушањима туку ухапшене комунисте да
признају састанке код Савке. Тај га ризик још више узбуђивао, па се пред
собом заверио: мора стићи до те Савке коју никад није видео, а о којој су се
плеле свакојаке приче: и да је невиђена лепотица и да је наказа, и да је
комунистичка светица и да је њена кућа куплерај, због чега је отац,
професор универзитета, напустио њену мајку и њу и отишао на суботички
правни факултет. И после многих његових комбинација и покушаја, сасвим
случајно, виша партијска веза дала му неке књиге да однесе Савки. „Знаш
њену кућу?“ „Како да не знам!“ кликнуо је. Какву је трему имао прилазећи
њеној кући! Дрхтао, застајкивао да се смири, смишљао о чему да говори,
ако га задржи. Мрзовољна и несимпатична госпођа, не отпоздрављајући му,
увела га у велики салон у коме је жестоко галамило неколико њему
непознатих људи, размештених по фотељама и столицама око девојке на
канабеу увијене танким карираним ћебетом, са жарким очима и тешком
црном косом, ослоњене на гомиле јастучића. Расправљала је са неким
мршавим ијекавцем о негацији негације, није хтела ни да примети његов
улазак. Средовечан и елегантан човек, који није учествовао у расправи, а
седео до врата, обратио му се: „Седите, друже“ и понудио столицу. Иако га
је „ви“ као дистанца жацнуло и збунило, тај чин правог комунистичког
доброчинства неће заборавити том ћутљивом незнанцу, кога више никад
није видео, а она, касније, није хтела да му каже ко је он. Тај је сигурно
члан Централног комитета. Могао је дуго да је слуша и посматра: има
нежно, ситно тело, а снажну и лепу главу са дугом косом, можда и
несразмерну с телом; говори страсно и зането, заједљиво и подсмешљиво,
сва окомљена на сабеседника који цитира Енгелса, а она му узвраћа
Хегелом. Никад дотле није чуо жену такве интелектуалне и беседничке
страсти и жестине; био је срећан што је таква, што га није разочарала. Кога
ли воли? Ко сме њу да воли? − долазило му да упита замишљеног човека
поред себе, који му је понудио столицу. Она га загледала и обратила му се
тек кад су отишли жестоки ијекавци, који се нису слагали са њеним
тумачењем трећег члана дијалектике. „Шта сте ми донели?“ Пружио јој
пакетић књига, из конспиративних разлога није погледао наслове и брзо
сео, плашећи се да му она не каже „Довиђења, друже“. Нервозно је
погледала књиге, спустила на под и рекла: „Заморила ме дијатектика. И
вас, је л' да?“ „Да“, рекао је. „Онда свратите сутра, после шест.“ Имао је
заказани састанак комитета у шест и од те фаталне препреке није могао да
се макне са столице. Она га гледала љубопитљиво, нежно, па чежњиво,
чинило му се, и као да је у њему видела несавладиву препреку, додала: „Од
шест до десет можете доћи кад хоћете.“ Спасен, срећан, излетео је из њене
куће не рукујући се ни са оним комунистом који је остао сам са њом; она
сигурно њега воли. То је разумљиво, то је логично, уверавао је себе те
ноћи, завидео му, био љубоморан, кајао се због тога. А сутра дан, дошао је у
седам и наставио, скоро сваке вечери да трчи у Крунску, гледа и слуша њу,
ћути, каже само оно у шта је сасвим сигуран. Она би га дочекивала са све
изразитијом симпатијом, пажљиво слушала кад говори, никад му се није
супротстављала, она која на свако мишљење има опореку. Помишљао је да
то може бити израз и њене надмоћи што му се не супротставља, па се
после, одлазећи, дуго преслишавао шта је све рекао. Почео је да чита
ретке књиге, листао речнике и бубао Марксове цитате, учио латинске
изреке, настојећи да их ефектно убаци у дијалог. Сав тај живот у Крунској
49, крио је од Владе Драговића и плашио се да га овај не исмеје, јер, он о
тој „дијалектичарки“, како је зове, сигурно по Ивановом крштењу, има
рђаво мишљење. А Савком се све више одушевљавао, колико њеним
познавањем марксизма, начитаношћу и ђаволском интелигенцијом,
толико, можда и више, њеном запањујућом искреношћу, једном невиђеном
смелошћу да каже сваком шта мисли, па и оно најнепријатније. Дивио се
њеној ослобођености од малограђанских обзира и немилосрдној страсти за
истином о свему. Понекад, док је слушао и гледао, чинило му се да нека
светлост бије из ње, обасјавајући све што је окружује; тако је, заиста,
доживљавао, па се прекоревао због те идеалистичке и смешне
мистификације. С временом, све су га мање интересовали њени посетиоци,
пријатељи и сабеседници, постојала је она са пламтећим очима, увек у
белој блузи, савршено очешљана, што лежи на канабеу, ослоњена на
гомилу јастучића, увијена зеленим карираним ћебетом; постојала је само
она која беседи о вишку вредности, постанку религије, Рози Луксембург,
Достојевском. Занет, он је све што она говори доживљавао као да се обраћа
једино њему. Јер она је најдуже гледала њега, па се, опчињен, осећао у том
погледу као лептирица у цилиндру лампе. Из њене куће, одлазио је касно и
најчешће пешице на Вождовац, да у себи продужи доживљај, размишља о
изговореним идејама, спори се са њеним обожавањем Достојевског, не
схватајући како то она спаја у себи Маркса и Достојевског, смишљајући
шта сутра да јој одговори, пошто она не трпи ћуталице, а често исмева
сагласност. А кад је једне вечери пролетос одједном наредила: „Доста је
било брбљања! Хоћу да останем само са Мишком Пубом“, он је сав
уздрхтао у збуњености и неверици. „Са мишићем, пубићем? Није могуће?“,
узвикнуо је неко подругљиво, није сазнао ко, јер она упорно тврди да то
није чула. Али он не заборавља ту јавну увреду. Како је све једноставно и
природно чинила те вечери кад су остали сами! Позвала мајку да јој
проветри собу, донесе две шоље млека са медом, рекла „Лаку ноћ, мама“, а
њега замолила да опере руке у купатилу (од тада пре но што јој приђе,
свагда одлази у купатило да опере руке), напомињући да је његов пешкир
„онај трећи, жути“. Та је појединост добила у њему много већи љубавни
значај од запањујуће изјаве да жели да остане „само са Мишком Пубом“,
па је дуже но што треба остао у купатилу зурећи у бели амбис њене каде.
Кад се вратио, рекла му да угаси лустер и седне код ње. Слушао је као у
сну, не учинивши ниједан покрет ван њене жеље. Узела му руку и ставила уз
свој топао и нежан образ, милујући му надланицу врховима прстију. „Дођи,
допадаш ми се. Дођи, али лагано“, шапнула му, једном руком повила му
главу и стала да га љуби. Није јој одмах узвратио, није јој веровао, плашио
се да га не исмеје. Она је два-три пута питала: „Можеш ли ми чинити само
оно што желим?“ док није одговорио: „Могу“. „Пази, само што желим.“
„Да, могу“, био је сигуран да то може и није је љубио док му није наредила
да јој обе руке завуче у недра, желећи да јој нежно и истовремено узме
обе…
Тако је почело то запањујуће, нешто усрећујуће, нешто што једино он
има, што га коначно ставља изнад Владе и свих другова и недругова, па је
опијен тим усхићењем покорно испуњавао све њене љубавне жеље, неке
њему дотле непознате. А кад га уморена и клонула упитала − „Хоћеш ли
ми увек чинити само што желим?“ он је поверовао и да га воли. „Хоћу!“,
можда је и викнуо убеђен да ће јој док је жив, док она хоће, чинити само
оно што она жели.
 Треће ноћи враћајући се од ње, није издржао: под Владиним прозором
морао је дуго да звиждуће песму из совјетског филма „Пастир Костја“ и
баца каменчиће у прозор. Вукашин се двапут протестно накашљао док је
он пробудио Владу, позвао га у шетњу и после силног околишења испричао
шта му се догађа, изостављајући само оне најинтимније љубавне
појединости. А његов најприснији друг га поразио: „Награбусио си,
Мишко!“ „Зашто?“ „Савка је позната нимфоманка.“ Није знао шта је то
нимфоманка, било га због тога стид, па је увређено и љутито узвикнуо: „А
откуд ти то знаш?“ „То је опште познато.“ „Познато?!“ „Да. Та комсалонка
Савка Матић, као пауковица, лови дневно по два своја марксистичка
клијента.“ „Зар и ти наседаш тим огавним малограђанским интригама и
клеветама?“ „Нимфоманију, фрајеру, само малограђани сматрају
клеветом.“ Одмах се растао с тим Свиленим типом, ухватио поноћни
трамвај на Славији и одјурио кући да у речницима потражи разјашњење
појма − нимфоманија. И кад је прочитао шта значи нимфоманија, тек тада
се разбеснео на Владимира због тврдње да она „лови дневно по два
марксистичка клијента“. О својој љубави више му никад ни реч није рекао,
али му је било криво и жао зашто га ни Владимир о томе не пита. Међутим,
о тој „двојици“ које она дневно улови, мислио је често и неспокојно,
борећи се да ни себи не призна да је то љубомора, коју пред Савком не сме
да покаже. Био је много изненађен тим својим осећањем и незадовољан
толиким својим слабостима: како је тешко постати нови човек, колико
слабости треба да свлада док постане бољшевик! Али, и даље је, кад год
нема неодложни састанак, поносно хитао к њој и, без икаквог зазора због
подсмеха присутних, остајао с њом после њене заповести гостима: „Доста
смо брбљали. Уморна сам, другови“, и најсрећнији, чинио само оно и све
оно што она жели, не дозвољавајући једино да јој љуби уста. Одлазио је
после поноћи, кораком победника који је сигуран да га никаква полицијска
мучења не могу приморати да ода организацију и партијске тајне,
уживљавајући се у будућој слави свог димитровског држања пред класним
непријатељем.
До првих неспоразума са Савком дошло је око конспирације, тог
темељног начела револуционарне илегале. У настојањима да је освоји и
сав јој се преда, он јој исповедао све што ради у току дана, кријући једино
имена скојеваца, број организација, места састанака. Она је све упорније
желела да зна све, уверавајући га да у љубави не постоје тајне. „Ако те
ухапсе и подвргну мучењу?“ − питао је. „Нема мука изнад моје љубави. Не
верујеш ми?“ Одговорио је да јој верује, али је, опоменут њеном
радозналошћу, за сваки случај почео да лаже и измишља, осећајући своју
кривицу пред друговима и Владом и то баш у ономе чије прекршиоце сам
увек неумољиво кажњава. Она је осетила да је лаже и засула га
ниподаштавајућим увредама. Оставио је без поздрава и данас је четврти
дан откад је није видео. Ако она његов недолазак схвати као кажњавање и
мушку освету, онда је његов поступак недостојан комунисте. А ако се
толико увредила и одлучила да га напусти? Погодило би га, страшно би га
погодило. Корача све спорије: да сврати сада или увече? Можда је већ
задоцнио? На Славији угледа цвећару и одлучи да јој однесе три црвене
руже. Ако је и одлучила да га остави, нека јој последње од њега буду руже.
Са цвећем у рукама не може више да се колеба: хита у Крунску. Ако га
исмеје? Можда је мање конвенционално и грађански да јој однесе само
једну ружу? То је скромније и убедљивије као израз осећања. Да не
помисли да је шкртац, а шкртост је оно најбедније својство света приватне
својине или, како она то каже, „епохе егоистичног човека“. Пред њеном
кућом преломи се: однеће јој једну ружу. Две стидљиво спусти уза зид.
Савкина мати га дочека забринуто и прекорно:
Свако поподне има температуру. Где сте ви?
Дочека га лежећи и осмехнута, лако зајапурена и лепа, са нараслим
очима и косом расутом по јастуку.
Дуго те није било, Мишко. О, и ружу ми носиш. Неко искупљење?
Само жеља да те обрадујем. Ако то може цвет − пружи јој га.
Може, дечко. Иако сам грозно похотна и незасита.
Први пут откад је воли, њене жарке, љубопитљиве, сагоревајуће очи,
замагљене су тугом. Загрли је и стаде да јој љуби уста; она само покуша да
стисне усне. Кад га заморена благо одгурну, рече:
Сад сам сигурна да ме волиш.
Тек сада?
Да, тек сада.
Па ја то нисам чинио зато што сам ти обећао да ћу чинити само оно
што желиш.
Ништа не разумеш. Ја желим да ми чиниш и све што желим и све што
не смеш.
То је, збиља, оно што…
Ћути! Ти си узбудљивији кад ћутиш. А сад да ти нешто за свагда
разјасним. Ја сам једно погано и много себично женско створење. Не
занима мене скојевска организација и њена активност. Мене занимаш само
ти, лепи мој вижљавко. Желим да знам сваку секунду где си, кад ниси са
мном. Желим да знам с ким си се поздравио и коме си се осмехнуо. И ко те
лепо погледао, ко ти се осмехнуо. Ето, покушала сам да будем лукава.
Он не свлада победнички осмех; толико му значи ова победа, да му
више није ни на крај памети да је доводи у питање прекорима које је
смислио. Кад је овако узбудљива и лепа, нека буде и погано и себично
женско! Рече јој:
Све дневне догађаје од сада ћу ти редовно пријављивати. А сада морам
да журим. Доћи ћу довече.
Хоћу тачно у минут да знам кад ћеш доћи.
Тачно у десет.
У девет.
Долазим! − пољуби је у образ и изађе из њене собе, радостан и моћан,
праћен строгим и прекорним погледима њене мајке. На путу до Владине
куће, одлучи да промени време и место састанка комитета. Не у шест по
подне, већ у десет пре подне; не у сутерену код Белог, него на крову
Сашине терасе. Нисмо ми више кртице да се вучемо по мраку! Сад смо
орлови који лете небесима! Тако ће им и објаснити промену места
састанка. Мобилизација! Из сваке речи оптимизам да зрачи! Нећемо данас
на мото-трке. Челичити се одрицањем од свих грађанских задовољстава!
 18

Возећи се аутомобилом ка Калемегдану, лагано кроз гомиле народа

који галамећи хрли на трке, Најдан Тошић се између Катарине и Вере на
задњем седишту и својом узданицом унуком Растком поред шофера, осећа
испуњено и празнично. И дан је за радовање: сунчан, тих, какав се само
пожелети може за велики догађај. Као да га за свагда минула она туга
празнине, оно осећање бесмисла богатства без наследника, које га обузима
од Ивановог одласка на робију и Владимировог све очигледнијег настојања
да следи оца. Полаже наду у Растка, само њега да ишчупа од тих кобних
Прероваца у чијим жилама тече отров политике и власти. Чим заврши
гимназију, у Кембриџ ће га послати, тамо у колеџу неће моћи да постане
комунист. И да дочека да Растко одрасте, постане инжењер и уведе га у
посао, дотле ће фабрика аутомобила бити изграђена. Ако буде паметан,
довешће Енглескињу, ако је шоњав на оца, ожениће га лепом и глупом
Српкињом да му изроди буљук деце. А дотле, исцрпсти све сласти
богатства, стварати паре и трошити их. Што више трошити и то јавно и
спектакуларно. Тако се двоструко ужива: у свом задовољству, и у зависти и
пакости пријатеља и непријатеља. Позајмљивати и конкурентима и
непријатељима: ништа слађе од њиховог понижења. Због Катарине, колика
ће данас завист да се сручи на њега. Одувек се наслађивао завишћу
околине и светине, изазивао је и подстицао, али му са годинама то
уживање, увиђа, бива све теже. Више од двадесет година је заљубљен у ову
божанствену Катарину Недељковић, а данас се први пут с њом јавно
приказује Београду, у односу који ће сваком бити јасан: седеће с њим на
почасној трибини до краљевог изасланика, а вечерас на гала банкету у
Београдском ауто-мото клубу, биће његова дама. Сутра ће га стари Београд
оговарати као Катарининог љубавника. У ствари, истински победник велике
европске трке, биће он. Још кад би онај клипан Бошко данас сломио врат,
ех, каква би то победа била! Катарина више не би имала куд. Тај закон ни
њега не би мимоишао: бацајући се у раку за љубавником, удовица се баца у
наручје утешитеља. Какав велики, судбоносни дан! Од бога рата, од саме
историје га отео. То је последњи дан кад се у Европи могу одржати
аутомобилске трке за првенство Европе. Он, давнашњи иницијатор српског
аутомобилизма, успео је да оствари стари сан: првенство Европе у
Београду! Бацио је милионе да Београд види један светски догађај, чује
најјаче аутомобилске моторе, да на његовом тлу човек постигне брзину
преко двеста километара на сат. Неучешће енглеских и француских асова
због ратне мобилизације, једина је данас тамна мрља на београдском
плавом небу. Кошта много, али ако. Нека га кошта и цела два милиона,
није му жао за пропаганду технике и машине у Србији. То је његово једино
меценатство. Ни кад је био млађи, динар уметницима није дао. Мазала и
стихоклепци, ни чашу пива, ни кафу његову нису попили! И хвала Богу,
одавно су га оставили на миру, а оговарају га, ако, слатка су му та
оговарања. Нека га овај дан баснословно кошта, само трке да успеју, овако
леп да остане до сунчевог заласка и што више народа да се слегне. А желео
је пола Србије да довуче у Београд, издејствовао им железничке
повластице, основао по унутрашњости одборе за пропаганду трка,
организовао на обали Дунава народне кухиње и шатре са печеним
теладима и овновима, за свенародно весеље платио људе да доведу све
музиканте из Баната, Срема и Посавине, нека се пешачки српски народ
проведе и ужива и пре и после трка. Нека се весели и лумпује на почетку
другог светског рата! Колики је то посао, колико непроспаваних ноћи!
Платио и новинаре да што више пишу о тркама, страним новинарима
обезбедио бесплатан смештај у Мажестику, нека се једном слави Београд!
Да се о Београду у свету више не пише само поводом политичких афера и
хрватског питања. Калемегдан од данас није само турска тврђава и војно
утврђење на ушћу Саве у Дунав, већ најопасније и најлепше аутомобилско
тркалиште Европе; често и са осмехом погледа Катарину, жели да јој
сретне поглед, изазове њено саучествовање у осећањима, дивљење,
захвалност. Али је та горда и ћудљива лепотица којој ни године не могу
ништа, занета собом и загледана некуда:
Београд ће Катарину Недељковић видети на штаповима! Боже,
неправедан си! Ноге којима се дивио београдски официрски кор, вајари и
стране дипломате, те ноге које је један Дучић опевао, напао проклети
тромбофлебит и артритис и приморао на штапове, затворио у четири зида.
Ово је њен први излазак из куће откад се разболела. Чак се и опере
одрекла, своје музике; она која од ослобођења и уједињења ниједну
представу није пропустила, још увек плаћа своје место у другој ложи
десно, и то њено место има да се плаћа и десет година после њене смрти,
да остане празно, заклеће Веру на то, нека се зна и прича да је ту седела
Катарина Недељковић. Боже, Боже, откуд оволико простог света на
београдским улицама? Док је краљ био жив, те сељачије никад није толико
било у Београду. Запрљао се и загадио Београд, нема више оне старе српске
отмености. И какви су ово жгољави и пупави мушкарци запосели Кнез
Михаилову? Ова гамад не би издржала у рову на Дрини и Сувобору ни три
дана, а кад би их немачка сила потерала у врлетну и дивљу Албанију, све
ово што блене у њу, поцркало би за двадесет и четири часа, јадна та држава
коју ће они да бране! Боже, зар су ово синови оних српских дивова, који су
прешли ледну и непроходну Албанију, а њу не зато што је била жена
началника штаба Шумадијске дивизије, не зато, него због њене лепоте
носили је на носиљкама, као Клеопатру! То су били мушкарци, то је био
српски понос! Ти витезови нису могли да допусте да се она мучи, мушка и
српска част им није дозволила да једна лепа и нежна жена пешачи по снегу
и леду преко гудура и провалија, ни од залеђеног потока до оног грма није
стигла, а војници тесацима направише носила, положише је на њих као да
је рањени генерал, боже, какви су то дивови били, само су још војводу
Путника тако пренели преко Албаније, дванаест дана носили је ти српски
дивови, на коначиштима по сву ноћ ложили ватру да не озебе, ех, која
племенитост у мушким грудима!
Вера, каква је ово простачка, нека мушкарачка мода завладала
Београдом? Гренадирска рамена, ловачки шеширићи на дамама, свашта!
То Париз носи, мама.
С таквим укусом, шта би друго но у рат!
Вера се извињавајући осмехну Најдану, са сажаљењем мајци што ће је
Београд, та најзлобнија варош на свету, та варош у којој се наследно,
садистички ужива у туђим несрећама, данас видети са штаповима, јадна
мама. Захвална је ујаку Најдану, што јој је приредио овај догађај, који она
годинама жели због те своје трагичне љубави са младићем, коме је страст
аутомобилизам, од кад ју је ухватио артритис ничему се толико није
обрадовала као овим тркама. Ничему. А и њен је ово дан: да се покаже
свом негдашњем друштву, толико својих вршњака и вршњакиња одавно
није срела, Иванова робија, па срамота због Иванове срамоте, десет година
живи као удовица. Како је обмануо и унесрећио тај Иван Катић! А био
највећи идеалист кога је срела у животу. Ко се надао да ће од њега испасти
комунист? Он, који ни мрава неће да згази, а њој, својој љубави, потпуно
упропастио живот. Тај, по општем уверењу − диван, најбољи човек у
генерацији. Шта је имала од тог доброг, нежног, паметног, тог Ивана
Катића, на коме су јој годинама завиделе пријатељице и вршњакиње?
Ништа! Разочарање и стид! Срамоту. И од оне трагичне љубави са Станком,
опет само патњу. А од његовог бекства у Француску и погибије у Шпанији,
пустош у души и пад. Да, пад у свему. Шта је Борислав према Ивану и
Станку? Лепи бонвиван, презире Крлежу и Нушића, све наше песнике,
сликаре, све домаће презире. Топло и раскошно купатило, велики кревет у
ћошку, неколико грамофонских плоча са француским шансонама − то је,
са осредњом мушкошћу, све што јој нуди. Мушкарац који се хвали да је на
дубровачкој плажи и овога лета имао најлепше ноге! На кога је спала Вера
Недељковић! Ужасно се запустила. Није трипут отишла у позориште од
Иванове робије, на један концерт; само неколико пута кријући се, у
биоскоп са Бориславом да гледају Рудолфа Валентина; наставничке
дужности у школи, дућану, Борислављева гарсоњера, једини су њени
изласци, све што има од живота. Бедан, јадан живот! Уз болесну мајку и
децу, са мужем чудаком и комунистом, од како је дошао са робије ни на
Калемегдан је није повео, у Париз, на светску изложбу, ишао са сестром, а
не са њом, дању спава, а ноћу чита и куца нешто, док је са доњег спрата
вреба она подмукла Милена, Коминтернина курирка, и онај вечито
намргођени Вукашин, што до подне мрзи себе, а од подне − цео свет,
скривен иза завесе сачекујући је да се врати из вароши и улови ко је ноћу
прати, стари лицемер који глуми моралисту. Зидине њеног понижења и
чамљења, то је кућа Вукашина Катића! А живот, а свет око ње − у њему се
живи, радује, воли! Осећа и завидне и оштре погледе жена и задивљене,
мазне погледе мушкараца на себи док силази из аутомобила, а шофер јој
отвара врата; навире јој нека топлина захвалности према ујаку Најдану и
то жели да каже том дивном, духовитом, изванредно држећем и лепом
старцу кога свака права жена може да пожели. Невиђеном џентлмену и
трагичном љубавнику који с младићком снагом и племићком елеганцијом,
помаже својој несрећној дами да сиђе из аутомобила, а она незадовољна
неким његовим покретом, вечита незахвалница, јадан човек!
Вера приђи! Зашто ме тако гледаш? Као да сам богаљ, као да сам
страшило!
Не гледам те тако, забога, мама! Ти дивно изгледаш, дивно! Видиш ли,
сви те гледају.
Ви ме, Најдане, молим вас, не придржавајте као да сам картечом
рањена! Ја још нисам богаљ. Будите уз мене близу, и ако треба придржаћу
се за вашу руку. − Катарина стаде ослоњена на два елегантна штапа,
усправи се, подиже главу и жмиркајући, с лаким презиром пусти поглед по
генералима, министрима, дипломатама, угледним привредницима,
новинарима и њиховим женама, снајама и кћерима, што стоје пред
степеницама свечане трибине, украшене заставама и цвећем; стоји и гледа
их редом да уочи промене на њима, да осмотри како су обучене
генералице и министарке и тако увери себе да је и са артритисом, у
костиму венецијанско плаве боје још увек најелегантнија дама у
официрском кору; стоји поносито и самоуверено, иако се придржава са два
лепа бечка штапа: нека сви осете и виде да је стигла Катарина Недељковић;
неће да коракне к њима док шешири не полете и не звецну сабље, док им
жене не занеме од зависти, као увек кад је долазила на бал, пријем,
премијеру.
Најдан Тошић стоји уз њено раме и топи се од победничког миља: ова
господа више му се неће подсмевати, од данас он за њих није онај јадни и
смешни заљубљени рогоња.
Растко га хвата за руку:
Деда, где су Ланг и Нуволари?
Нема времена да му одговори: стижу господа за свечану трибину;
прилази им осмехнуто и с поштовањем.
 19

Кад га је Мишко уобичајеним звиждуком под прозором позвао да изађе,

Влада Драговић се осетио спасеним од својих. Изјурио је из куће
ослобађајући се близине тих који га неподношљиво, незаслужено, против
њега самог воле; ослобађао се и од своје одлуке да ујутру, пре доручка, са
мајком и дедом рашчисти оно што синоћ у пијанству није могао. Ако се
није ноћас спасао, онда је бар одложио срамоту пред њима разочараним,
пред занемелом мамом и укоченим дедом. Ко може да издржи онај његов
неми, страшни прекор? Са ујаком Иваном је свршено, ту више ни дилеме,
ни кајања нема. Али на улици, ван куће, све му је некако друкчије но јуче,
но што је било знано, увек исто, његово. Није се сложио са Мишком о
састанку за време трке и то на крову Београда; била му отужна Мишкова
фраза: „Напуштајмо подруме, кренимо ка небесима!“ Али му је тај спор
без правог значаја. Ништа му овога јутра није право и стварно оно што
јесте. Јер ни он није ни у чему прави и што јесте. Што јесте, или што треба
да буде? У њему, најјаснији је стид. Час тучан, час гњецав стид.
Ти потоци људи и омладине што теку ка Калемегдану, иако галаме о
аутомобилизму и брзини, шампионима света, Бошку Марковићу и Павлу
Меламеду, као да не иду да запоседну Калемегдан и гледају трке; као да ће
те гомиле људи присуствовати састанку Комитета СКОЈ-а на коме ће он
поднети извештај о бојкоту свог ујака, познатог троцкисте Ивана Катића.
Па скреће из Кнез Михаилове да га не гледају и не мрсе му мисли које од
устајања покушава да среди и формулише за свој извештај о извршењу
задатка. Али у Васиној улици, још је гушћа река гледалаца са зембиљима,
корпама, торбама јестива и воћа, балонима и флашама воде, вина, пива.
Овај ће дан бити дуг, ко зна чиме се окончати, мисле они, зато треба јести и
пити. Нормални људи или малограђани? Сви су раздрагани као да се
завршила школска година, као да се враћају са игралишта на којем је
Југославија победила Немачку три према нула, као да иду на вашар, на
ђурђевдански уранак, а данас тенкови газе пољска села, авиони руше
пољске градове… Постоји ли онда човечанство? Међународна
солидарност, шта је то? Ови са лубеницама и дињама у наручју, и ови што
препродају и купују карте, безбрижни су и весели као да није почео светски
рат, као да неће за неки месец, неку годину најдаље, бити мртви.
Бесловесна гомила! Које то масе стварају историју? Будући мртваци журе
на своју последњу трку, и жари их јарко сунце иако је почетак јесени. Неки
велики поремећај у свету и васиони, или је само његов мамурлук? А шта
ли ће му сутра бити овај дан, шта ли ће овај београдски дан значити у
историји? По аутомобилским тркама, сигурно се неће памтити. Ено Зоре!
Како се лако и грациозно, висока и узгибана пробија и повија кроз гомиле!
Она му стварно јесте љубав. Стварна љубав. И сутра ће му, у рату, то бити,
до куршума или победе, биће му то што је сада: љубав. Моја, моја!
Устрептао, жури да је стигне…
Она улази у кућу, на чијем је крову онај лукави мистификатор
конспирације, Мишко, заказао састанак Комитета. Сустиже је на
степеништу и застаде пред узбудљивом дужином њених леђа и ногу,
загледан у пуне осунчане листове и мишићава потколена која још није
стигао ни да помилује ни да пољуби. Да је синоћ отишао код ње, не би
толике глупости починио ноћас! Као да је ожеже његов поглед, нагло се
окрену и стаде, ухвативши му упиљен поглед у ноге; осмех јој се угаси:
Је л' ти успело? − шапну му одозго.
Скочи две степенице и стаде јој са лицем уз дојке:
На шта мислиш?
На бојкот оног типа.
Да, да. Успело је. − Обема рукама дохвати јој главу, пови је и пољуби у
уста.
Шашав си! Идемо на састанак, нема смисла − нежно га одгурну.
Колико месеци те нисам видео!
Ако немаш ништа, после састанка идемо код мене. Тетка отишла у село
да кува парадајз за зимницу.
Кораци одоздо потераше их навише. Иде за њом три степенице ниже,
уживајући у гипким, таласавим покретима њених ногу, бедара, плећа,
чудећи се зашто јој никад није љубио леђа и плећа. Па он до сада није
миловао ни половину њеног тела! И није открио ни трећину, ни петину
могућих уживања с њом. Незнани простори, незнане дубине њеног тела,
омамне дубине, да! Упија се погледом у њено снажно тело обучено у плаву
цицану хаљину, опасано белим каишем који јој прекида дужину и истиче
струк и савршено извајана бедра, дајући и горњем и доњем делу тела
посебан значај и лепоту. Слути: у свим деловима Зориног тела, од малог
прста до косе, постоје њему незнани садржаји, незнана узбуђења,
недоживљена задовољства. Жели нешто о томе да јој каже, у два скока нађе
се поред ње и шапну јој у уво:
Ти си моја тајна, и много ми је лепо што си тајна.
А ти си моја брига. Мој страх − прислони му чело на образ.
Зашто?
Бојим се да ти данас твоји ђаци нешто не спакују.
Који задатак нисам извршио?
Не кажем да ниси. Али одбаци, молим те, твоју интелектуалштину. Пази
данас како говориш, љубим те − милује га по образима. − Обећај ми да
нећеш да фразираш.
Обећавам ти.
Она га хитро пољуби и пожури навише; он стоји и посматра је, питајући
се: зашто му је она некако узбудљивија с леђа? Сачека да му одмакне један
спрат и одлучи: напустиће кућу и преселиће се код ње. Радиће на дрвари,
почиње сезона истовара дрва и угља. Биће равноправни и волеће се,
слободни. Само да заборави прошлу ноћ, оно пијано брбљање о логичком
самоубиству, па оне увреде деди и мајци, нарочито деди. Како ће с њим?
На тераси код оџака, међу креветским чаршавима распростртим да се
суше, на циглама седе чланови скојевског комитета, загледани у Политику,
штипаљком обешену на конопцу. Једва му отпоздрављају, занети
посматрањем фотографије потписивања немачко-совјетског пакта у
Кремљу, на којој се, између Рибентропа и Молотова, у белој рубашки,
смеје Стаљин. Владимир седе уз ограду до улице, сам. Зора се мршти што
се издвојио; он их замишљено посматра и слуша:
Зоро, да те чујем: шта ти као пролетерка, кажеш за нашег Брку? пита
Ћале. (Тај електричар је најзанимљивији човек међу њима. Игра наивчину,
а непогрешиво процењује људе. Мало чита, штета. Треба с њим више да се
дружим.)
Страшно је леп. И млад. Невероватно! Је л' да, Борка? (Као увек, мора
да претера. Сваког она хоће да надмаши у дивљењу. Егзалтирана, у свему
без осећања мере. Не сме је више толерисати.)
Да. Фантастично је елегантан. Црне чизме, бела рубашка. Једноставно,
скромно, не може бити једноставније и скромније. А вођа је светског
пролетаријата и државе на шестини земљине кугле. Сетите се, децо, како су
у Минхену изгледали Чемберлен, Даладје и остала западна господа…
Буржујска маскарада! (професорска ћерка, увек се очеше о буржоазију. Не
одриче се кокетовања и завођења ни кад реферише о борби против
фашизма. Још увек безнадежно заљубљена у Мишка.)
Погледај, молим те, ону лулицу. Није то она лордовска лулетина, него
обична, рускаја лулица, какве имају стари колхозници и чувари пруга −
каже Јоца. (Откуд зна какве лулице имају чувари руских пруга? Типичан
претенциозни средњошколац! Али је храбар, можда храбрији и од Мишка.
Зашто он мене не воли?)
Кад погледам његову слику, ни од чега на свету није ме страх. Часна
реч, другови − говори опет Ћале и пружа прст ка фотографији. −
Погледајте, другови, тај смех. Па то је, бре, човечина! Небо јекти од
његовог смеха. Одмах се види велико срце.
Јесте, смех му је стварно генијалан. Сав се човек расцветао у том смеху.
А нека дубина… Прави револуционарни смех − каже Раде. (Генијалан,
револуционаран смех! Будалаштине! А пише песме и имитира
Мајаковског. Агитатор, галамџија, увек против мене. Зна да га целог
читам.)
Тачно. Ови се око њега уштоглили, дипломате, а Брка спонтан, обичан,
прави човек. Шта се смешкаш, Владо? Јеси ли видео неког државника да се
овако људски смеје на потписивању неког пакта? − пита Ћале.
Нисам. Зато се и смешкам.
Зора, незадовољна Владиним одговором, каже да га подстакне:
Хитлеровац, Рибентроп се смејуљи као сита лисица. Као швалер.
Ћале додаје. − Па и Молотов нешто утањио, уштоглио се, а Брка, прави
бољшевик, само што не напне лакат Енглеској и Француској: Ево вам га,
сад!
Па то и чини. То је смех победника и осветника. Смеје се комунист
лорду, банкару, капиталисти. Смеје се бољшевик социјалдемократи и
троцкисти. Смеје се нова Русија пропалој Европи − лагано говори Раде.
Јесте то све, што кажете, ал' најважније је, верујте ми, што мене кад
њега гледам, ни од кога на земљи није више страх. Ову Политику са
његовом сликом, носим у једном џепу, а други напуним лецима, па право
поред жацмана и намигнем му. Кад би ме појурили, летео бих преко
кровова, часна реч.
За сваки случај, Ћале, не намигуј жацманима.
А што, Владо, да им не намигујем?
Због конспирације − одговори му Влада и остави их да причају о
Стаљиновом смеху, којим он није одушевљен: смехом се ризикује
ауторитет и постаје обичан; смех је опуштеност, весеље, шала, а ово време
није за смејање; смех је демобилизација, смехом се не најављује
револуција. Вођа светског пролетаријата не сме јавно и у званичним
приликама да се смеје. Кад би им то што мисли сада рекао − бацили би га
са петог спрата!
Приђе огради терасе и загледа се доле у народ што врви и жамори
успињући се на стране калемегданског парка; гледа небеса над Савом и
Дунавом, раскриљена над Банатом, Сремом, Посавином. Сунце му пече
теме и спава му се; заспао би чим би прислонио чело на зид и спавао док га
снег не затрпа. Жели да заборави јучерашњи дан и прошлу ноћ, а не сме да
заборави. За леђима, нечему се смеју другови, урнебесно су се и јуче
смејали Ивану код Студентске мензе, сипајући му сплачину на главу. Смеје
се Стаљин, сви се смеју, а почео је светски рат…
У шта си се то загледао? − пита га Мићун спуштајући му руку на раме.
У људе који личе на мраве. У гомили, људи су мрави, је л' да?
Та малограђанска руља наседа београдским буржујима. Требало је
издати летак против те трке.
И у Совјетском Савезу постоје трке и утакмице, Мићуне.
Трке за славу, сујету, пехар? Глупост! У Совјетском Савезу постоји
стахановски покрет, где се трудбеници такмиче у раду и производњи. То је
социјалистичка утакмица! А за забаве у дане одмора и совјетских празника,
постоје паркови културе, где се народ корисно забавља, учећи се и
васпитавајући се. Замисли, Владо, какав ће величанствен парк културе,
назваћемо га „Максим Горки“, бити на Калемегдану, кад победи наша
револуција. А шта би могли да изградимо на Ратном острву? (Тај
болешљиви графичар је комунист у крви и костима. Он је будући херој
београдског пролетаријата. Памти све што прочита. Треба с њим више да
се дружим. Морам му вечерас разјаснити разлику између апстрактног и
конкретног рада. Зашто је он једини ћутао кад се говорило о организовању
бојкота против Ивана?)
Нешто конспиративно? − пита Зора и забринуто гледа Владу коме смета
та забринутост:
Мићун прави парк културе на Калемегдану.
Какав парк културе! То је Зоолошки врт, ту су паркови, близу су реке и
плаже, ту ћемо да сазидамо централни пионирски замак − каже Зора,
загледана у небо над Дунавом.
 Пионирски замак може на Ратно острво. Ту нема саобраћаја, лађама
превезеш децу и пустиш да се играју. Тамо има простора за пионирско
царство, а не за замак. А Калемегдан је уз саму варош и идеалан је за парк
културе − наставља Мићун.
А шта би ти, Владо, волео да градимо на Калемегдану и Ратном острву,
кад ми дођемо на власт? − пита га Зора.
Влада се тобоже замисли, па рече:
Мостове.
Зашто само мостове?
Да у нашој земљи човек преко сваке реке и сваке урвине може да пређе.
Да свуда може да стигне. Сваком да може доћи… − заћута: грми из
звучника:
… Даме и господо, поштоваоци машина и брзина, људских подвига и
нове будућности! За пола часа, почињу највеће мотоциклистичке и
аутомобилске трке у историји Балкана, почиње незванично првенство
Европе, а ко зна, можда, и света, чули сте, почео је други светски рат, а
после њега, ко може знати какав ће бити свет. Овим се тркама окончава
један мир и почиње нови рат…
Калемегданом, Београдом, ушћем Саве у Дунав и њиховим обалама
разлеже се заглушујући пљесак и повици: Живели тркачи!
 20

Рано је Вукашин устао и изашао у врт да се шета и склања. Најпре

Владимиру, који без доручка изјури из куће, онда Катаринином љубавнику,
тој преиспољној београдској вуцибатини, коме би он одавно забранио
пролаз и преко терасе, да га Иван није молио да му не компликује ионако
тежак однос са Катарином, а то значи и са Вером. Буку тркачког
аутомобила који је лагано отишао ка Калемегдану, доживео је као обзнану
свог скривеног, а великог понижења. Али кад је стигао и Најдан Тошић са
својим аутомобилом и кочоперно елегантан ушао кроз капију и кренуо ка
тераси, побегао је у своју собу и ту остао уплашен да му гости не дођу пре
но што та смешна свита не оде на своје трке; изашао је напоље кад су се
бучна, егзалтирана, њему мрска Катарина и њен закикотани, офарбани
махер Најдан, са потуљеном и блазираном Вером и Растком, кога ће
упропастити баба и Најдан, потоварили у ауто и одвезли ка Калемегдану.
Лакнуло му што је у кући само са Миленом и Иваном.
Владимирово ноћашње пијанство и оно бунцање о логичном
самоубиству, оставило је у Вукашину мучну сумњу да је и он, по
комунистичким законима и обичајима, следећи оца, непосредно умешан у
насиља над Иваном, која се врше после Богданове илегалске пашквиле. Од
Олгине смрти, чак ни Иванов одлазак на робију, чини му се, није га толико
заболео као синоћно Владимирово понашање. А било је то узорно дете,
савршено васпитан, у свему примеран дечак. Губи и унука, губи и
Владимира. Сву ноћ је копао по себи и прошлом, тражећи своју кривицу;
није га смирило што је не зна. Мора је бити. Толико га воли, толико се
уложио у његово васпитање, толико се нада у њега и истовремено толико и
страхује, да мора у нечему бити и он крив што тако несрећно следи оца.
Владимировој љубави према оцу, не само да ничим није желео да се
супротстави, чак ни после Богдановог напада на Ивана, него је баш
настојао да му је чува и однегује заједно с поштовањем. Својим животом
зна драму те љубави између сина и оца, па је чинио све да његовог унука
мимоиђу неке патње. А Владимир толико одано воли оца, да је и ујака и
деду, па и мајку, жртвовао тој верности. Ако му то донесе спокојство и
равнотежу у животу, онда, нек му је Богом просто! Али није у то уверен, те
га са разочарањем и тугом, обузима болна одговорност за унукову судбину;
тим болнија што зна да је немоћан да на њу утиче.
Шета по врту и прибира се да љубазно дочека професора и историчара
Слободана Јовановића, чије књиге много више поштује но њега ван њих, и
писца и адвоката Драгишу Васића, човека који му је изнад својих књига и
свог занимања. С првим се виђа чешће, јер никад нису били
истомишљеници; с другим се годинама не састаје, јер су били
истомишљеници, а и сметала му његова несталност у осећањима и
ставовима. Зна им намере и не радује им се. И радује им се: неко га у овој
земљи још уважава, некоме је он још увек потребан.
Дођоше заједно, са хрпама страних новина у џеповима и вестима да
Енглеска и Француска ступају у рат и да је у британску владу ушао Винстон
Черчил, „човек рата“. Вукашин их уведе у салон и пре но што се спустише у
фотеље, сагласише се да је и формално почео други светски рат, који је
стварно почео пре годину и по.
Ко сме да му предвиди крај, ко сме да се нада да ће га преживети? −
уздахну Вукашин.
Наивни, господине Вукашине. Није ми знано да је неко у разлоге рата
ставио више лажи од Хитлера, у његовом синоћном говору у Рајхстагу −
каже пискавим гласом Слободан, који таквим гласом, по Вукашиновом
осећању, увек мало обезвреди своју реч, па му је он као усмени сабеседник
најубедљивији кад забавља друштво „високим трачем“.
Са првим светским ратом почео је цео свет да лаже, господине
Слободане. Почео је век легитимне лажи. Сад се и истина прима као лаж.
Ко влада насиљем, изговара се бригом за народно добро; ко убија, мора
да лаже; ко руши мир, мора да се изговара неправдом учињеном му у
прошлом рату. Сви који се осећају оштећеним или превареним исходом
прошлог рата, траже данас неке своје правде, − каже Драгиша Васић,
Вукашину се чини, са изразом човека засићеног животом, али и љутим на
тај живот.
Одувек су велики ратови мотивисани неком великом правдом. И кад
поробљава и пљачка, нападач наступа у име правде.
Имате право, господине Слободане. Људско зло одавно не наступа као
голо зло. Пристало је на моралне конвенције, тражи легитимност,
прикрива се општим идеалима и врлинама. Користи и културу, наравно,
игра и на част. А што се тиче досадашњег мира, он је, господо, утемељен на
поразу великих. Такав мир није ни могао бити трајан.
 Не треба заборављати да је досадашњи мир поткопан и поразима
неколико револуција у Европи. А ти ће порази, ја вам тврдим, додати рату
који је данас почео, посебну жестину и мржњу. И овај ће рат, видећете,
прећи у револуцију као и прошли − каже забринуто Драгиша Васић,
отварајући табакеру са цигаретама.
У сваком случају, победници овог рата неће имати од кога да наплате
ратну штету. Победницима ће се смучити и победа и мир − каже Слободан,
хладећи се лондонским Тајмсом.
У том случају победиће бољшевизам, господине професоре. Што већа
човекова и народна несрећа, тим је и извеснија њихова победа. У
ноћашњем Хитлеровом говору у Рајхстагу, јесте ли, молим вас, уочили
Фирерово тумачење пакта са Совјетима и потпуну сагласност са
Молотовом? Јасно, братски: између нацизма и бољшевизма, мир на вјеки
вјеков! Те су ме Хитлерове речи више уплашиле, но све његове досадашње
претње.
Ништа ново! Логична последица логичног односа два политичка
система, господине Драгиша. Тоталитарном антибољшевизму, од енглеске
и француске демократије, ближи је тоталитарни бољшевизам. И обрнуто, −
каже Слободан.
Рат су повели фанатици, рат могу да добију само фанатици. Ово је
њихово време. Свет се поларизовао у екстреме.
Замориће се фанатици. Замориће се сигурно, господине Вукашине. И у
овом ће рату да победе они који се бране. Они који имају шта да бране −
каже Слободан.
После Пољске, на реду смо ми. Али ми немамо шта да бранимо.
Неће тако бити, Вукашине. Отаџбина и држава нису исто. Народ ће да
брани отаџбину и у лошој држави. Од Хитлера и Мусолинија, свакако.
Не верујем, Драгиша. Ми се више ни од кога не можемо одбранити. У
овом рату имамо и више и много јаче непријатеље но у прошлом. У
прошлом рату, издајници су били само кукавице и хуље, у овом будућем,
биће то и храбри − каже Вукашин и пита их, шта поред кафе желе да
попију. Куварица Цана у вратима саслуша њихове жеље. Чекајући кафе и
лимунаде, они настављају измену мисли о Југославији и њеним
непријатељима у будућем рату.
Драгиша Васић прекиде ћаскање о кризи западне демократије:
Да видимо, господо, шта нама Србима ваља чинити после договора
Цветковића и Мачека да се оснује бановина Хрватска. Ствари су, мислим,
јасне. Хрвати цепају државно јединство. Данас су добили бановину, а та
бановина ће сутра бити држава. Видели сте, Хрвати говоре јасно и гласно
да је то само први корак у борби за остварење слободне и независне
хрватске домовине. И већ су почели прогони Срба и Југословена у
Хрватској. Већ се српскохрватски језик прекрштава у хрватски. А како
пише загребачки Обзор „из хрватских земаља прогони се ћирилски смрад“,
то јест српско писмо. Нема никакве сумње, почиње традиционални прогон
Срба.
И шта ми ту можемо да изменимо? − прекида га Вукашин, не
скривајући нерасположење Драгишиним речима.
Како шта можемо? Ваљда је, Вукашине, нормално и праведно да се за
промену ове државе, за ревизију њеног устројства, пита народ који је и
створио ту државу. Зар треба рећи, да је ова Југославија створена
безмерним жртвама српског народа?
По мом мишљењу, тај споразум између Цветковића и Мачека није
никаква ревизија Југославије. То је стварни почетак њеног краја. И надам
се, краја најскупље и најтрагичније заблуде српског народа.
Нећеш, ваљда, и ти, Вукашине, рећи да Југославију није требало ни
стварати? Ти, поред Скерлића и неколицине песника, најватренији
Југословен?
Право да ти кажем, Драгиша, оваква каква јесте, није потребна ником.
Неће је Хрвати никако, а ми је заблудно хоћемо, жртвујући јој свој
идентитет и демократију. Југославија је, вероватно, потребна само
Словенцима.
Не бих се могао сложити са вама, господине Вукашине. Ми не смемо да
дигнемо руке од Југославије. То јесте кућа која прокишњава, влажна је,
врата и прозори су поразваљивани. Није нам нимало пријатно боравиште.
Али ће нам бити још горе без ње. Наступају олује.
Врло добро разумем такво резоновање, господине Слободане. Био сам,
као што знате, Југословен-идеалист.
Историја је, на жалост, најокрутнија према идеалистима.
То и ја увиђам, професоре. Али и ви бисте морали увидети, да је живот
потпуно поразио југословенску идеју.
Не живот, Вукашине, него прошлост. Прошлост мучи Југославију. А ми
морамо да мислимо на будућност.
А шта ћемо, ако је та прошлост јача од садашњости и будућности?
Нама тројици овде мора бити јасно, да је Србе, Хрвате и Словенце
ујединио њихов непријатељ Аустро-Угарска. Страх од ње и њена пропаст.
Ујединила нас је вековна тежња Срба да сви живе у једној држави.
То не оспоравам, Драгиша. Али нам је ратни исход императивно
диктирао заједничку државу. Спољни чиниоци су били моћнији од осећања
и стварне жеље хрватског и словеначког народа за уједињењем. То је,
господо, ваљда одавно јасно − Вукашин Катић говори с напором и
потиштено: Србији је, кажем, била потребна Југославија због уједињења
свих Срба у једну државу и растурања Аустро-Угарске, свог највећег
непријатеља. Хрватима је било неопходно уједињење са Србима, да би се
ишчупали из аустроугарског ропства и уз помоћ Срба, ратних победника,
спасли Далмацију од Италије, која јој је дата за ступање у рат Лондонским
пактом деветсто петнаесте. А што се Словенаца тиче, њима је уједињење
било једини национални спас. Да се нису ујединили са Србима, прогутали
би их Аустријанци и Италијани. То је данас и свакој словеначкој баби јасно.
Уједињење је, Вукашине, без икакве сумње, омогућила само српска
ратна победа. Ни братска љубав, ни етничка блискост, ни исти и сличан
језик. А најмање наша југословенска романтика и галама по Европи да смо
један народ. Југославију је створила српска војска, која девет стотина
четрнаесте и петнаесте није капитулирала, и која је у јесен девет стотина
осамнаесте, скршила балкански фронт. Докле су стигле српске трупе, ту је
и граница Југославије. Ту и ни корак даље.
У томе је, Драгиша, можда и коб те државе. Границе јој одредила
победничка војска. Српска. И тиме постала историјски кривац за сва зла у
тој држави.
Ниједна држава, драги Вукашине, није створена мудрошћу, ни
врлинама, у кабинетима и библиотекама. Све су државе у историји ножем и
крвљу створене. У овом случају, српском крвљу. И заиста…
Господине Васићу, молим вас, да саслушамо господина Вукашина.
Право да вам кажем, са људима политике, по мом искуству, корисно је
разговарати само кад падну са власти. А са идеалистима и
револуционарима, кад су разочарани.
Не бих рекао, професоре, да сам вам баш ја такав узорак.
Немојте се срдити, господине Вукашине. Ви сте били и социјалист и
министар. Били сте и револуционар и европејски реформатор, и на власти,
и опозиција. У ствари, ви сте наш јакобинац, коме није пала глава зато што
су Срби ту мудрији од Француза: главу која смета, корисније је пљувати но
сећи… − кашљуцаво се смеје Слободан Јовановић. − Извините, мало се
шалим. Слушам вас. Нисте се дорекли о уједињењу.
 21

Чекајући краљевог изасланика генерала Бардаковића и књегињу Олгу,

која није ни потврдила ни отказала своје присуство на тркама, Најдан
Тошић стоји иза Катарине и Вере које седе у првом реду на почасним
местима централне трибине, неуморно се поздравља са угледним
личностима и званицама, ласка дамама (што нервира Катарину јер зна да
брбља лажи), диви се сјајном изгледу и младићком држању оматорелих,
млохавих генерала (што засмејава Веру која то схвата као ујаков цинизам),
разговара са министрима (које Растко мрзи што му одвлаче деду коме има
сто питања да упути). А Најдан Тошић, банкар, индустријалац и војни
лиферант, као увек, осећа се надмоћно са људима на власти, искуством
уверен да на овом свету нема непоткупљиве власти и да свагда „пара врти
где бургија неће“. Данас, међутим, као иницијатор и један од главних
организатора и финансијера трке, сматра себе домаћином, па из чисте
љубазности ћаска с министрима и о политици:
Нешто сте много попустили Хрватима, господине Шумаревићу?
Морало се, господине Тошићу. Притиска Италија, притиска Немачка,
немамо куд. Без Хрвата не можемо да се одбранимо. А они без своје
бановине неће да бране Југославију.
Чујем да им дајете и пола Босне. Ви знате, ја нисам политичар, али ако
Србија изгуби Босну, она је изгубила и прошли рат. Пропало је и српско
уједињење.
Босну и Херцеговину где смо већина, нећемо испустити. А тамо где је
Хрвата више, морамо одступити.
Катарина не издржа, окрену им се:
Зашто морате одступити, господине Шумаревићу?
Зато, госпођо Недељковић, што наш опстанак опет захтева жртве.
А кад то наш опстанак није захтевао жртве?
Могу вам рећи у поверењу: и Француска инсистира да по сваку цену
решимо хрватско питање и консолидујемо се за рат. Хрвати се Немцима и
Италијанима хватају за скут, а данас су они водеће силе. Видите ли, како
Хитлер гази и мрви Пољску?
Нас Србе неће тако да гази и мрви, као што знате, драги господине.
Била су то друга времена, драга госпођо.
Тако је било што смо имали краља Александра, војводе Путника и
Мишића и елитни официрски кор − окрену им леђа.
Најдан јој потврдно климну главом, а презире такав патриотизам и
супротног је мишљења. Особито му смета то неразумно и глупаво
потцењивање Немачке, које често чује; али, шта га се данас тичу Немци и
Хрвати, данас је његов дан: он је са Катарином пред ужагреним очима
Београда. Оном Катарином коју је Јован Дучић назвао „златокосом
српском Венером“, а Вељко Петровић тврдио да је она „идеалан Рубенсов
модел“; оном Катарином, чијем су се телу дивиле две генерације мушког
Београда. Жели да је помилује по коси којој године нису загасиле златасте
пламсаје и проредиле густину; жели додир, нешто присно с њом, макар дах
да јој осети, па се сагиње и шапуће јој како је жалосно поружнела
генералица Петровић, која је њена вршњакиња, на шта Катарина остаје
равнодушна. Свеједно. Можда ће на овим тркама он бити највећи
победник. Љубавна правда је најокрутнија правда: долази преко несрећа,
жртава, гробова. Нека. Ту правду, он је заслужио. Поздравља се са
краљевим изаслаником, који забринуто каже министру Шумаревићу:
Рђаве вести. Незадрживи су немачки клинасти продори са тенковима,
подржани авијацијом. Ако Енглеска и Француска одмах, свим снагама, не
нападну Немачку, с Пољском је свршено за две недеље.
Оне на то нису спремне, господине генерале. Енглеска је учинила кобну
грешку што је омогућила споразум Москве и Берлина. Уместо да гурне
Хитлера на Совјете, што јој је одувек циљ, она га навлачи на себе и
Француску − упаде Савић, уредник Времена.
Сва тројица осуше ватру на бескрупулозност Стаљина и Хитлера,
генерал назива Хитлера разбојником, што Најдана изазва да каже:
Тај господин Хитлер је, на жалост, врло свиреп политичар. Има и неке
лудачке идеје, као што је култ аријевства и мржња на Јевреје. Али то је,
господо, изузетно способан човек. Да неко у пораженој Немачкој, и то
Аустријанац, молим вас лепо, за десетак година, од једне мале минхенске
политичке банде, створи најјачу политичку партију Немачке, на
демократским изборима дође на власт, за седам година створи најјачу силу
у Европи, е, господо… то се чудо, колико ми је познато, до данас није
догодило у свету.
 У праву сте, господине Тошићу. Ако не буде кренуо на британско
острво, Хитлер ће освојити свет. Наш је витални интерес да се зближимо са
том силом и да јој не идемо уз нос. Срби треба да мењају и своје пријатеље
− каже уверено новинар Савић.
То новинарско њушкало, одувек му је несимпатично, јер је у свакој
београдској чорби мирођија, па да не остане с њим истомишљеник, Најдан
каже оштро:
Свет, господине Савићу, неће освојити нико! То до сада човеку није
успело, па неће ни господину Хитлеру.
Катарина му се окрену и позва га погледом; он се пови к њој, она му
шапну:
То је једина истина коју сте данас рекли. А сад мени кажите, само ако
можете поштено, не изгледам ли ја као генералица Перић?
Којешта, драга. Она је акреп.
Не претерујте, нисте уверљиви. Погледајте, Најдане, ону аспиду
Јовановићку. Тај препотопски шешир! Молим вас, седните поред мене.
Нервира ме, смета ми то ваше интимно надношење над моје груди и
виркање у брусхалтер.
Најдан седа и говори:
Она Ђурђевићка се угојила као бачва. Видите ли, не може ни да седне.
Та несрећница обожава гранцле и кнедле са шљивама. Кад смо се некад
о славама посећивали, морала сам да склањам вазу са колачима. Може
корпу гранцли да поједе. Боже, што се она Поповићка онако офуцала! Је л'
јој глумац још увек љубавник?
Глумац. Али млади глумац.
Ћерка јој је, кажу, ординер.
Најдан ћути о младој Ђурђевићки, посматра Катаринин накит,
упоређује га с накитом других дама и врло је задовољан својим поклонима:
Катарина има најлепши накит. Да ли бар то увиђа ова неодољива охолица?
Жена је звер!
Шта вам значи тај поглед, Најдане?
Дивим вам се, Катарина.
Не верујем вам, Најдане. Реците ми, долази ли књегиња Олга или не
долази?
Ко то зна, драга моја. Наша књегиња је ћудљива и непредвидљива, баш
као у романима.
Књегиња је лукава Гркиња и ништа више. Ужива да се чека. И презире
Србе. Уосталом, као и њен муж. Ни у томе, видим, нисмо истомишљеници.
Најдан смишља како да не нападне кнеза Павла о коме има високо
мишљење и зато што не обожава Србе, а међу њима најмање генерале.
Спасе га Катарина.
Она јадна и увек тужна Рада, има израз као да јој се укварила зимница.
Како трпи оног свог балвана Свету, то ми никад није било јасно. Длаку на
глави нема, а још увек напаствује слушкиње. Кажу, не задржавају им се
девојке ни три месеца. Зашто ме онако дрско гледа, она интриганткиња
Костићка?
Завиде вам, драга. Завиде на свему.
Завиде ми на штаповима? Не будите циник, Најдане. Наставите да се
поздрављате и брбљате са министрима, а мене пустите да на миру бринем
за Бошка. Знате добро да не подносим вашу љубоморну маску − одсечно му
каже, окреће главу и гледа у крошње калемегданских липа. Ако се Бошко
данас не пласира у европску елиту, свршено је с његовом каријером. Рат је
почео, ко зна кад ће да се заврши. Само данас да буде други или трећи, а ко
зна, ко зна, Бог је свемоћан… Како је злобно и прождируће гледају ове
јаднице које одавно спавају са унучићима! Ако не дође књегиња Олга, ово
је њен дан, поред ње ће седети краљев изасланик, јесте био ординарна
кукавица у рату, никад ни пуком није командовао, пред њеним покојним
Дамјаном трептао је као свећа иако су класни другови, Дамјан први а он
тридесет пети у класи, архивски генерал, нека, краљев је ађутант, само
Бошко да победи бар једног Немца и тог смешног Италијана, цео Београд
ће јој завидети. Катарина Недељковић воли само јунаке, изузетне, ако не
буде други, мора да буде трећи.
Је л' стрепиш, душо? − пита ћерку.
Уживам, мама.
Само уживаш?
Ти знаш колико година ја нисам била међу овим светом.
Увек си била и остала себична.
Вера јој не противуречи, толико јој је лепо. Не одговара ни на Расткова
запиткивања; не одговара ни на све поздраве, једва видно климне главом и
насмеши се сваком мушком погледу. Задовољна је што осећа на себи, на
сваком делу свог тела, на свакој длаци своје косе, дуге и милујуће, кротке
и разголићујуће, благе и дрске мушке погледе натопљене жудњом и
страшћу, дивљењем, неком загонетном зачуђеношћу. Годинама је нису
видели тамо где се окупља угледни Београд. Ах, коме је она посветила
лепоту, жртвовала младост, углед, за кога је чамила и још увек чами?
Мама, извини, не занима ме костим госпође Херен. Гледај како је
божанствено небо над Савом и Дунавом. Уживај у Калемегдану, три године
га ниси видела.
Наставља да се судара са узбуђујућим мушким погледима преко глава
жена, осећа себе целу, сваки делић тела и одеће, тако лепо јој је било
можда на прослави матуре, или на оној школској прослави кад је као
суплент, после Растковог рођења, свирала на клавиру, одушевљено
поздрављена од публике, уверена: више због своје лепоте но због вештине
у извођењу Шуберта. Тада јој се све маглило од дрхтурећег стида, стида и
тајновите стрепње од сваког сусрета са згодним мушкарцем, од сваког
мушког погледа и речи. Сада пак, тај дрхтурећи стид сменила је жеља за
допадањем код сваког мушкарца, код сваког! Па заводно и нежњикаво
погледује и старе генерале, и ружне министре, и све јој је милије у души.
На сваки мушки поглед узврати одговарајућим осмехом. Жели сваком, и
најружнијем, да се допадне. Сваком да изазове наду. Каква је то моћ, каква
је то срећа − бити жељена! Невероватно је то колико су ти покварени
мушкарци ипак наивни и лаковерни! Можеш их само погледом повити да
клече као пудлице. Како је несрећно утраћила своју младост! Најпре се
подредила оном безобзирном Ивану, коме је комунизам изнад љубави и
њихове среће, а сестра Милена идеал од жене, па је желео да се и она
облачи као Милена, и њене боје да носи, и њену фризуру да има, да му у
свему буде као Милена. Били су то њихови први неспоразуми и прве
брачне сузе, њена горка љубомора на Милену. А потом се посветила
болесној мајци, том страшном егоцентрику који у име свог ауторитета
потчињава све око себе и кажњава увредама и незахвалношћу за сваки бол
и сваку своју несаницу. Јадна ли сам ти ја, јадна!
Мама, 'оћеш да се кладимо ко ће данас да погине? − каже јој Растко,
држећи програм трка.
Ко ће, сине, да погине? Зашто да погине?
На сваким аутомобилским тркама, мама, понеко погине. Ја се кладим
да ће Ланг да се претури и запали му се ауто. Хоћеш у по банку?
Боже дете, шта је теби? Немој да то неко чује − шапуће сину и
поправља му велику крагну.
Па, мама, сви знају да ће данас бити мртвих. Од брзине запале се
мотори, а на кривинама излећу у публику. И публика ће данас да гине,
видећеш. Кладим се, биће бар петнаест мртвих. Ено их! Ено их!
Најдан Тошић завршава разговор са генералом Бардаковићем и
министром Шумаревићем:
Историја ће, господо, да забележи да су у часовима првих битака другог
светског рата, у Београду одржане трке за аутомобилско првенство Европе.
Први светски рат почео је на Дрини, пуцало се прво у нас. Нека овај други
почне са другим, можда ће тај бити срећнији почетник од нас. А ми Срби,
почнимо овај рат као гледаоци. Изволите, господо, на своја седишта, −
седе између Вере и Катарине, којој се обраћа генерал Бардаковић:
Сећате ли се, госпођо Недељковић, оне страшне ноћи у Албанији пред
силазак у Скадар, кад са оног слеђеног брвна паде у поток један од ваших
носилаца? А ја му пружих сабљу да се извуче.
О, како да се не сећам! Била су то велика времена. Био је то велики рат,
великих ратника. Српски војници, сељаци, били су већи џентлмени и већа
господа од свих аристократа на свету.
Да, доиста. Гладни и измрцварени носили су и децу и жене преко
снежних врлети и гудура Албаније.
Ти дивни људи, ти прави витези, сећате ли се, господине генерале, на
коначиштима су ми по сву ноћ ложили по две ватре да не озебем.
Најдан шапуће Растку колику ће фабрику аутомобила да му подигне
код Обреновца.
Кад завршиш студије у Енглеској и постанеш инжењер, деда ће да те
ожени и постави за директора фабрике.
Ја мислим, деда, да моја фабрика прави само тркачке аутомобиле изнад
две хиљаде кубика.
Твоја фабрика ће производити путничке аутомобиле да се вози народ. А
за тркачке, боже здравља.
Шта мислиш, деда, ко ће данас да погине. Ланг или Нуволари?
Почиње државна химна, сви устају. Најдан помаже Катарини да устане.
И док она гордо уздигнуте главе слуша химну, Најдан са осећањем свог
тријумфа мисли и о Растковом последњем питању.
 22

ДВА ПОСТО ПЕПЕО И ОСТАЛО

У оној правој разбољености сумњом у свакога за време диктатуре,
разбољености свих комуниста проузрокованој полицијским терором и
провалама наше организације, али и међусобним фракционашким
обрачунима у духу Стаљинових чистки „на курсу бољшевизације партије“,
како се говорило тих година, кад је сумњичење постало партијска врлина
названа „будност“ и „одбрана чистоте наших редова“, и мене је била
спопала сумња у Мршавог, вероватно члана ЦеКа, који је по повратку из
Москве и после Богдановог одласка на робију био моја виша веза. Вечни
Богданов супарник у партијској хијерархији, у илегалном мраку саплитао
га често и шапутао најповерљивијим људима да „Драговићу у Коминтерни
висе краци“, одједном је прекинуо директну везу са мном и поставио
Милену између нас двојице, дајући ми преко ње све ризичније задатке.
Харангирање против Драговића, док истовремено на најризичнијим
пословима излаже његову жену провали и хапшењу, морало је у мени
изазвати страх од Мршавог. Наиме, посумњао сам да он Милениним
хапшењем и њеним слабим држањем у полицији, на које је рачунао, жели
да компромитује Богдана и сруши га у централном комитету и тамо у
Коминтерни, где му већ „висе краци“. Пошто Милена, поносна и сујетна,
није хтела сама да прекине везу са Мршавим и пружи му аргумент против
Богдана, то сам ја учинио: одбио сам да извршавам све задатке које ми је
постављао. Од приступања комунистичком покрету, била је то моја једина
„пасивизација“. Наравно, партија је то схватила као мој кукавичлук и
деморализацију. Мршави је говорио партијцима: „Од тог малограђанског
интелигента, ништа се друго није могло ни да очекује“. Ма колико да су ми
те увреде биле тешке, оне у мени нису могле да потру сумњу у поштење
Мршавог.
Међутим, Мршави ме није остављао у мом „кукавичком миру“. И даље
ми је, у већим размацима, преко Милене, слао илегални материјал, разне
поруке и последњи пут налог да за „оне горе“ напишем два чланка о
великосрпском хегемонизму и милитаризму. Одбио сам.
Тих година, преко поверљивих извештаја Боре Пуба, сазнао сам оно у
шта сам дотле само сумњао, да се у Београду и по читавој Југославији,
фракционашки обрачуни у партији врше и помоћу полиције. Неки
„левичари“ пријављивали су полицији „десничаре“ с мотивацијом да се
опортуниста и „издајника“ треба ослобађати свим средствима. А неки
„десничари“ откуцавали су полицији „левичаре“ с мотивацијом да је њихов
револуционарни радикализам маска њиховог „провокаторства“. Алиби су
имали и једни и други: спасавање и себе и партије од уништења. Такво
морално стање у илегалној партији, и то у времену најжешћег терора над
комунистима, мени је у извесном смислу било покриће за неактивност. Али
ја се нисам осећао часним и спокојним човеком. Захватило ме мучно
незадовољство, више собом но стварношћу и партијом. Сећајући се својих
другова на робији, идеалиста − хероја, какви су били Богдан и Света Ракић,
обузимало ме осећање сопствене мизерије. Тада сам појмио, да у овом
веку човек-борац, заиста, нема две судбине. У тим мојим „ликвидаторским“
данима, појмио сам дубље но икад, природу сукоба истине и вере,
стварности и идеала у борцу. Богданова доследност подстакла ме на ово
размишљање: доследност није само чврстина воље и убеђења, она је, као
принцип, и најлакша одбрана од унутрашње ентропије борачког морала.
Доживљавао сам све дубљу психичку деструкцију своје вере; заслутио
сам трагику освешћења верника. Уплашио сам се конвертитства.
Антикомунист не могу и нећу постати, а бити само разочаран комунист,
осећао сам, не могу дуго. Онај ко је хтео да промени свет, ко је скренуо
живот у револуционарно делање, не може своје разочарање, своју веру и
своје заблуде, да замени филозофском лектиром и филателијом. Застрепео
сам од душевне пустоши демобилисаног борца и човека без илузија.
А у Европи, најодлучније у Немачкој, наступао је антикомунизам. И ја
сам се уплашио свог „освешћења“.
И кад је после седам-осам месеци од мог прекида везе са партијом,
једне претпоноћи, маскиран кишном пелерином и великим шеширом ушао
у моју собу Мршави и не седајући упитао: „Желимо да знамо јеси ли ти
коначно постао ликвидатор?“, ја сам му се обрадовао; али сам му рекао да
преко Милене нећу да одржавам везу ни са ким. „Зато што се плашиш да те
Милена провали, ако је ухапсе?“ „Ја сам сигуран да Милена никог не би
провалила у полицији.“ „Ако си у то сигуран, у чему је онда ствар? Не
слажеш се са партијском линијом?“ Прекинуо сам то непријатно
саслушање изјавом, да ја сарађујем са партијом из свог слободног уверења.
„Слободно уверење?! Нема шта, велика ствар: Слободно уверење…“ −
церекао се. Нисам му допустио да се спрда са мном. „Настављаш ли са
партијом или си ликвидирао?“ поновио је. Изјавио сам да настављам са
сарадњом, иако сам стрепео да ми он спрема „бољшевичку проверу“ преко
полиције. Активирао сам се и било ми је лакше. Одиста, било ми је много
лакше да се плашим туђе издаје, но да трпим своју капитулацију и своју
изневеру.
Али, нови прогони опозиције у Русији, продубљавали су моју
„унутрашњу противуречност“. Њено разрешење водило је само коначном
раскиду са Богданом и партијом. А то значи и животном поразу, слому наде
у могућност промене света и то када је та промена постајала све људскија
и неопходнија пред Злом, које се усправљало у Немачкој и претило свету.
Упркос свему што сам сазнавао о првој земљи социјализма, ни
интелектуално, ни морално и психолошки, ја још нисам могао ни хтео да
се одрекнем наде у Совјетску Русију. Убеђивао сам себе: ако један Сима
Марковић, Богдан Драговић, Света Ракић, Филип Филиповић, Раде
Вујовић, верују Коминтерни и Совјетском Савезу, та вера мора бити на
правим разлозима заснована. И била је на јаким разлозима заснована,
увиђао сам.
Агонична криза капиталистичке економије и буржоаског поретка у
целини, као и наступање фашизма у Европи, упркос злокобним збивањима
у Русији, у мојој сапутничкој души, у души свих добромислећих и левих
интелектуалаца Европе, поново су подгрејали и оснажили наду у Русију и
неопходност револуције. Ми смо стварно остајали без избора. Ако у нашој
нади у револуцију и Совјетску Русију и није више било оног романтичног
идеализма двадесетих година, од велике економске кризе и победничких
похода буржоаске деснице у више европских земаља, а пре свега у
Немачкој, наша припадност комунистичком покрету била је све више
израз једног разумног увиђања опасности по будућност света од варварства
коју носи фашизам, израз једне рационалне и моралне процене у избору
боље стране света, од две могуће. Јер, треће стране, још увек заиста, нема.
Та тврдња бољшевика, у тим данима бивала је све убедљивија. То што би
могло бити трећа страна и трећи пут европске историје, сламало се у
дефанзиви Енглеске и Француске, пред радикалним антибољшевизмом
својих владајућих кругова, што је потом и потврдила судбина Шпаније, па
затим Аустрије и Чехословачке. Идеализам и утопизам, узмицали су пред
историјским реализмом и неминовношћу опредељивања. Између
револуционарног идеализма и историјске нужности, сваким даном сужавао
се простор на штету идеалиста и утописта. Али, та историјска нужност
постајала је и изговор за партиципацију совјетског „државног разлога“ у
револуционарну стратегију и тактику Коминтерне. Макијавелизам је
прожео целокупну политику комунистичких партија од врха до дна. Ко му
се супротстављао, постајао је контрареволуционар и издајник, а све под
идеолошком ознаком троцкизма, којом сам најзад и ја обележен. Несрећа
нашег доба је и у томе, што је и за нас критичке и либералне
интелектуалце, Стаљинова политика била дуго убедљива и разумнија од
политике његових европских противника. Супротстављање Стаљину, ма
како часно мотивисано, носило је ризик историјског промашаја. И било то.
Историја је, дакле, узимала нове жртве. Оне су се храброшћу и поштењем
саме одабирале. Али и илузијама. Развојем политичких догађаја у Европи,
партија је задобијала све више аргумената за потчињавање својој вољи.
Иако сам дубоко сумњао да потчињени могу иком да донесу ослобођење,
остао сам и даље одан партији, принудно одан, све мање убеђени сапутник.
Везу са Мршавим и даље сам одржавао преко Милене, мучно
неспокојан због тога. Кад ми је она, неколико месеци после убиства краља
Александра, пренела директиву Мршавог да као курир Покрајинског
комитета путујем у Беч, на везу са Централним комитетом, прожеле су ме
зле стрепње од овог задатка. Мршави ми није дозволио дуже размишљање
и одлагање. Толико сам страховао од полиције, да сам у Беч путовао преко
Сплита и Љубљане, и то на етапе. Због свеопште пометње у држави после
краљевог убиства, прешао сам границу без икаквих полицијских прегледа.
У Бечу сам на јавци нашао Друга Јаког и одмах сам га питао за Богдана.
Рекао ми је само да је добро и да ради на важном партијском сектору, што
ме силно обрадовало после прича Мршавог да је у Коминтерни „долијао“.
Потом ми је неколико ноћи уз вечеру и пиво (скрио сам изненађење што је
он антиалкохоличар из бољшевичке мотивације и тежње за новим
човеком, попустио пред тим ситним пороком), на онај свој гњаваторски
начин приповедао о Дњепростроју, Магнитогорску и индустријским
гигантима совјетске прве петолетке, животу у колхозима, домовима
одмора на Криму и у Сочију за совјетске раднике и рударе, парковима
културе, пионирским замцима, о једнакости међу људима… Сведочење
Друга Јаког о совјетској стварности, деловало ми је врло убедљиво; био
сам му захвалан на моралној подршци и подмлађивању моје спарушене
наде. Пред тим обућаром, који се од свих београдских радника комуниста
које сам познавао, највише трудио да читањем постане „класно свесни
пролетер“ и „нови човек“, пред тим „херојем класне борбе српског
пролетаријата“ о коме сам и ја писао чланке за Иманите и немачке
листове, а који се уздигао до члана Централног комитета, пред тим и
таквим Другом Јаким, нисам се усудио да изразим ниједну своју сумњу.
Али, Друг Јаки ме „прочитао“. После смештања писма за Покрајински
комитет у дупло дно мог кофера, које је неки, мени непознати стручњак за
конспирацију, преда мном и Другом Јаким уградио у мој елегантни кофер,
уградио тако савршено да се само уништењем кофера може пронаћи, пре
но што смо се поздравили, Друг Јаки ме сетно и брижно, као да сам
неизлечиви болесник, упитао: „Тебе, друже Иване, нешто мучи. Отвори
срце партији. Нема те бољке у души комунисте, за коју партија нема лек,
ако јој се верује. Ако јој се човек преда као син мајци.“
Никада ми тај друг није био мање друг но тада, изговоривши те
поповске речи. Једва сам дочекао полазак на воз.
Памтим, у возу сам све до Пеште са стрепњом размишљао о
бољшевичкој уверености да им је против неистомишљеника све
допуштено. Откуд им смелост за толику неодговорност? Идеал није храна
тој храбрости. Мржња и освета јесу, али ни оне нису без граница. Биће да
се њихова воља темељи на једном неразумевању и презирању човека.
Бољшевици неће, или не могу да схвате да је човек слабашан и неизвестан
створ, са неизвесним делом у неизвесном свету. Добро му желе једино они
који му поштују немоћ. И дају слободу за ту немоћ.
Од Сегедина воз је просто летео. Као да је падао ка Суботици, у сумрак,
моју неизвесност… Ја сам дрхтурио у кутку спаваћих кола, као никад
дотле. Мала нас несрећа може и да изненади; велика нам се свагда
унапред, у души, окаже. Усели нам се у сваку ћелију. Нису то само стрепња
и страх. То су, у мом случају, били и тренуци најинтензивнијег осећања
читавог себе, нека узбуђена и висока самосвест. Неко лепо жаљење себе
пред неизвесном судбином. Нека јарка чежња за собом, једино собом,
загубљеним у неизвесном свету, међу неизвесним, опасним људима. Чини
ми се да су ме и кости бриделе од те стрепње. Од те туге. Савршено јасно
памтим та преламања и претапања себе из тог егзистенцијалног бола у
егзистенцијалну ништавност; из жудње за животом у жудњу за
унепостојавањем… У возу од Будимпеште до Суботице, у улози партијског
курира, колико сам се мучио страхом од неизвесности, још више сам се
борио за пламичак наде. На шта све нисам помишљао, чега се све нисам
сећао што би могло да ми припали веру. Права грозница ме стресала од
помисли да ћу без наде прећи границу. Да нећу имати шта да браним и шта
да жртвујем. Да неко може бити очајнији од борца без наде, нисам ни
посумњао.
А на граници, чим су из мог купеа изашли мађарски цариници и
полицајци, ја се нисам изненадио ни задрхтао од знаног, правог страха, кад
су ушла два наша жандарма са двојицом агената и са упереним
револверима, шчепали ме и ставили лисице на руке. Агенти су однели
кофер и нисам их видео све до увођења у Вујковићеву канцеларију.
Жандарми су закључали купе, спустили завесу на прозор, наредили да
седнем на под, уз лавабо, а они сели на кревет да ћутећи и наизменично
пуше, гледајући ме као мачори миша. А ја сам се питао: ко ме је издао?
Сем Мршавог и Милене, ко још зна за мој пут у Беч? Мршави не зна, не
може да зна ни место ни време преласка границе. То зна једино Друг Јаки.
Он свакако није провокатор. Свет ми се распадао и поништавао. Све је у
њему губило значај и смисао који је имало до границе; постојала је само
језа од незнаног, страх тела, бунило. Али сам после једног сата ипак
повратио сигурност да могу батине и физичка мучења издржати. Присетио
сам се прве битке у рату. Нека ми забадају клинце под нокте, нека ми
металним обручом стежу лобању, нека ми тестеришу цеваницу! Уживљавао
сам се у ове болове и веровао: издржаћу! Издржаћу! Бићу друг најјачим,
доказаћу друговима да моје сумње нису из кукавичког срца. Осетио сам
нешто као радост и снагу од те вере и одлучио да одмах кренем у отпор и
борбу. Воз је стајао у новосадској станици, када сам узвикнуо: „Ви сте
криминалци! Шта ово значи? Ја нисам разбојник да ме са лисицама
спроводите у Београд? Ја сам професор!“ „Ко си и шта си ти, све ћеш то
лепо да објасниш тамо у Управи града. А сад мучи!“, одбруси ми жандарм.
Настављао сам са нападима на жандарме, али сам се у том изнуђеном
пркосу, питао шта сам ја? На то питање неколико пута сам одговарао себи
у Златном врту, често поразно по себе.
Али, тада са лисицама на рукама, од Новог Сада до Земуна и преко
савског моста, ја нисам имао никакав одговор. Нисам га имао ни кад су ме
увели у неку ромбоидну одају са падајућом таваницом и привели столу за
којим је седео Неко. Корачајући кроз нађмеђерско блато до појаса,
маглом што је хујала, у мочвари Златног врта, пре лица тога Валмера за
столом и двојицом Иштвана који су седели са стране стола, угледао сам
свој кофер, то јест делове свог распореног, раскомаданог кофера. Стајао
сам обезнањен, као онда пред изгаженим и смрсканим гуслама чича-
Видоја. Брзо ми се бистрило у глави, успостављала се моја борилачка свест.
Подстицало је узвикивање:
„Ево, колеге, једног правог београдског комсалонца! Мати му је
наследница трулог богаташа, настрадала у Албанији, отац републиканац,
чувени Вукашин Катић. А он, син − филозоф са Сорбоне − ево га, тај
ћоравко, догурао до Коминтерниног курира! Егземплар српске еволуције!
Још један доказ да деведесет осам процената човекове тежине чини вода, а
она два посто − пепео или говно. Утврдите, колеге, је л' ово пред нама
пепео или говно?“
Она двојица што су седела уз сто, јурнуше на мене везаног, ударајући
ме из све снаге по глави, грудима, стомаку, ритајући ме у цеванице и
мошнице, а ја сам, пре но што сам оборен на под и изгажен, узвикнуо:
„Скините ми наочаре, зликовци.“ Кад сам дошао свести у ћелији, био сам
са неразбијеним наочарима на лицу и пуним устима поломљених и
расклиматаних зуба. Биле су ми и руке слободне. Чим сам то утврдио,
сетио сам се Богдана и шапнуо: Издржао сам! Јаче од болова било ми је то
задовољство собом што се и за Богдана борим против Мршавог. Па ми се
опет смркло у оном утрнућу које личи на смрт. Кад ми се од болова, све
љућих и оштријих, опет мало разбистрила свест, ја сам био можда још
задовољнији сазнањем оног неизвесног и незнаног што ме толико мучило у
возу. Сада знам шта је бол од полицијских батина, па ћу сва будућа мучења
лакше поднети.
Не знам колико је времена прошло до поновног одвођења на
саслушање. Сачекали су ме као и први пут, у истом распореду, као на
позорници, она тројица, а онај што је седео, упитао ме:
„Реци ми најпре, Катићу, верујеш ли сада да је човек деведесет и осам
процената вода, а само два посто пепео или говно?“
Ћутао сам.
„Да пепео не постане говно, реци брзо, ко ти је веза са Мршавим?“
Осмехнуо сам му се.
„Дакле, још си пепео! На посао, момци!“
Свезаног за ноге и руке, обесили су ме и тукли жилама по табанима,
псујући ми мртву мајку и сестру „комунистичку курву“, док нисам изгубио
свест.
Долазио сам себи мокар, поливен водом, желео сам да се никад не
освестим, још једну кофу воде просули су ми на главу. Нека ме инерција
подизала из крваве баре, крв ми је текла из носа и уста, од бола у ребрима
дисао сам тешко и јектаво, без наочара назирао неке утваре око себе, чуо
њихове мукле гласове и псовке, па… Тукли су ме и мучили неколико дана,
не знам тачно, јер нисам више разликовао дан од ноћи. Тукли су ме
осветно, с неком насладом што сам „трули буржуј“ а комунист, и што сам
син озлоглашеног опозиционара и републиканца Вукашина Катића, што
сам Србин, ратник, а „издајник државе“; што сам интелектуалац − а
„петљам са барабама“; што сам кратковид, погурен, слабашан − „ништа од
човека, а 'оће да диже светску револуцију“; што сам могао толико да трпим
батине − то их је ваљда највише разбешњавало, видели су у мом ћутању
само инат њима, па су као звери поново кидисали на мене. Сада,
накнадном свешћу, ја покушавам да схватим мотиве те полицијске,
батинашке мржње. Тада сам од те мржње био потпуно паралисан. Имала је
њихова мржња у мом поимању некакав надљудски вид. Оној Валмеровој,
фон Бенедиктовој и Иштвановој мржњи у Златном врту, схватао сам
мотиве: био је рат и био сам им ратни противник; они су Немци и Мађари,
ми смо Срби; они су католици, ми смо православни; они су Европа, ми смо
Балкан. Али какав сам ја непријатељ нешколованим Србима,
православцима, полицијским службеницима, сигурно са невеликим
платама за најгаднији посао − батинање и мучење људи? Нису они били
свирепи само из своје професионалне дужности, зато што су полицајци. Ти
су ме људи искрено, спонтано мрзели и презирали. Ни трунке самилости
код њих нисам осетио. Не верујем да је идеолошки разлог те мржње
толико јак. На њихову мржњу ја сам спонтано узвраћао мржњом, али сам
трећег или четвртог дана батинања и мучења био ужаснут силином њихове
мржње, а тада је мој отпор почео да слаби. Не зато што ми је бол од
шибања по ранама и подливима постајао све неподношљивији, већ зато
што је моје трпљење, мој отпор и борење, са оне суштинско људске тачке
гледишта, постајало бесмислено. Зашто, због кога и чега ме ови људи овако
мрцваре? Суштински је на том питању почео мој слом. Њему је
доприносило и разбуктавање сумњи да ме полицији изручио Мршави, како
би преко мене ломио врат Богдану Драговићу. Ту ми је сумњу изазвао и
подстицао иследник својом упорношћу да признам да ми је Мршави виша
партијска веза, захтевајући да кажем и ко ме повезао с њим. Сумња у
Мршавог, сада увиђам, не само да ме довела до слома, него је и била моје
морално оправдање за престанак сваког отпора. У ствари, није до тога ни
дошло напречац. Било је то постепено губљење и замирање вере у смисао
сваког отпора и паћења. У том сагоревању самог корена моје свести, њеног
социјалног и моралног значења, обесмислило се и моје непризнавање
ниједне оптужбе, моје неодговарање ни на једно иследниково питање.
Нисам признао везу са Мршавим. Издржао сам и због Милене и због
Богдана. Али, када су почели да ме туку само да признам ко ми је у Бечу
био веза, нисам могао више да ћутим. У мени више није постојао ни један
разлог да умрем под батинама, па сам крикнуо:
„Пустите ме, зликовци! Рећи ћу вам истину!“ „Дакле, ипак она два
посто су говно, а не пепео. То сам и очекивао! Знао сам ја шта је
филозоф!“ − узвикивао је онај што је седео за столом, постављао питања и
пушио. У тим речима, окончао ми се читав свет, све што га чини вредним,
што оправдава жртву.
Пре но што сам рекао од кога носим писмо из Беча и коме га предајем,
осетио сам право задовољство што је свет тако саздан да заслужује да се
сруши и спепели. Али сам се истовремено и за свагда уверио да се његовим
рђавим устројством не могу правдати ни разумети људске немоћи, људско
зло, човеков пад. Мој очај је био такав да сам био некако и задовољан што
сам тако претучен и измучен: раскрвављена лица, поломљених зуба,
распуклих табана, поломљених ребара (касније је лекар кога је послао
Бора Пуб утврдио да су ми напрсла четири ребра и повређени бубрези због
чега сам дуго мокрио крв) − мени издаја својих другова још није била
издаја. Нека мартирска сатисфакција због страдања, толико ме обузела и
опила, да ми то признање да сам извршио курирску дужност између ЦеКа и
Покрајинског комитета, као и провалу четворице којима сам давао
илегални материјал приман од Мршавог, дуго у свести није представљало
ону кривицу због које ћу потом тешко патити и страдати. У свету у којем је
нормално и законито да се буде тако тучен, гажен, понижаван, нема шта
човек да изда. Све је дозвољено, све је допуштено, али само нама
претученим, изгаженим, сатрвеним. Нама жртвама! У том самоспасавању
страдањем, на заиста нултој тачки своје егзистенције, нисам више осећао
ниједан разлог за напор да неистинито одговарам на Вујковићева питања
(касније, у ћелији, сазнао сам да је то био он), не једино због страха од
гажења и воловских жила, него и од бесмисла напора који захтева свака
лаж. Тај осећај сопствене ништавности, осећај који ме прожео жешће и
потпуније но бол изубијаног тела, док сам стајао пред полицајцима који су
ликовали и спрдали се са мном онако како то једино могу професионални
батинаши, на шта једино они имају и право, знајући одлично да је човек
вода и само два посто минерална твар, пепео, који се пред њима претвара
у говна, знајући најбоље од свих који се баве човеком, да њега не твори
дух, идеја, начела, да је то реткост, чудо, садржано опет у она два
преостала процента његове тежине, − та се свест о сопственој ништавности
пред полицајцима, као у спојеном суду изравнавала са оном ништавношћу
у Златном врту док сам био Иштванов „коњ“ и Ержикин купач. Затворио се
мој животни круг. Ропство и мир постајали су једно. И ја сам се на суочењу
са друговима које сам провалио, осећао исто онако како сам се осећао док
сам вукао Ержикина кола и плуг, терао бичем своје другове „коње“, вешао
мртвог гуслара Видоја, био, дакле, на животињском ступњу постојања. Био
то, не да бих преживео и живео; био сам то, што ми је тако било најлакше.
Да, најлакше! И нисам се ни мало изненадио што су на суочењу са мном
Ћирил и Паја, такође, с тупом равнодушношћу причали све што су знали,
понашајући се онако како су се понашали и моји другови „Иштванови
коњи“ у Златном врту. Али кад ме Момчило на суочењу оптужио да сам му
дао три примерка Пролетера која му нисам дао, и кад је он и после мог
упорног одбијања тврдио да сам му дао Пролетере, измишљајући место и
време састанка, био сам страховито збуњен: како да признам неистину?
Вујковић је поверовао мени. Почели су да га туку. Момчило је јаукао: „Он
ми је дао, он ми је дао!“ Колебао сам се: да ли он неког чува и жртвује
мене проваљеног, или ми се свети за провалу? Нисам знао шта да чиним,
нисам могао да издржим његову тучу; зажмурео сам, нисам се спасао:
повраћао сам јед. Ако пристанем на Момчилову лаж, бићу тучен да
признам од кога сам ја примио те Пролетере. Не смем никог да откријем,
само ми је преко Милене стизао понеки број Пролетера, њу нећу да издам!
Ако потврдим Момчилове речи, бићу поново премлаћен да признам ко ми
је дао Пролетере. После шибања воловском жилом по распуклим
табанима, ко зна какве све муке ме чекају. Али ме сломила Момчилова
кукњава, сажалио сам се на тог несрећника који је урликао „Јао мајко
моја!“ Викнуо сам Вујковићу: „Јесте. Ја сам му дао Пролетере!“ „Зашто
лажеш? Вукашинов син, а толико говно!“ рекао ми зачуђено Вујковић. „Не
лажем. Јесам му дао Пролетер!“ А Вујковић на то: „А сад, Микане, сазнај
како знаш и умеш зашто један филозоф лаже нас обичне полицајце!“ Агент
Микан се стуштио на мене, најпре шамарима, а онда свиклим боксерским
ударцима док нисам пао на под и изгубио свест. Кад су ме својим
уобичајеним начином освестили, Момчила није било у соби. Не знам да ли
се он сажалио на мене. Вујковић ми мирно рекао: „Ето, филозофе, то ти је
наш категорички императив: ако истина није на почетку, она је на крају
батина. А сад га одведи у подрум нека размишља.“
И размишљао сам, заиста, можда дубље но икад о немогућности истине
и њеној нељудскости, о њеној несврховитости у свету у коме се од свих
живих бића једино људи туку и муче. Толико сам био клонуо духом да на
моменте ни ране од батина више нисам осећао. У неким тренуцима,
помишљао сам на самоубиство, али нисам имао воље да тражим могућност
за такво спасење.
Међутим, после неколико дана кад су ме привели на суочење са
Јанком, који је својим држањем зауставио провале и хапшења мог круга
комуниста и симпатизера партије, кад ме Јанко ошинуо презиром − „Срам
те било, кукавељу и сероњо буржујски“ − ја сам се стресао од стида.
Појавио се човек у мени, обузело ме кајање и страховита брига: како да се
оправдам, како да повратим Богданово и партијско поверење? Зар велика
идеја стварања новог света припада једино онима који могу да истрпе
неиздржљиве батине у полицији? А пошто мало људи на овоме свету може
за идеју да поднесе све батине и преживи главњаче и тамнице, онда се до
револуције и социјализма никад неће ни стићи. Ако не постоји други пут,
осим овај кроз полицијску тортуру и Главњачу, онда је револуција
немогућа. Људе ће вечно газити, ломити им зубе и ребра да издају своје
другове и себе. Зар је социјализам будућност оних који подносе батине и
лаж? И оних који батинају и производе лаж? Интервенцијом Боре Пуба,
тадашњег началника Министарства правде, спасен сам даљих туча и
тортуре. А нису више ни имали за шта да ме туку и муче.
После завршене истраге, преместили су ме на Аду Циганлију у собу са
усташом који је чекао суђење. На моју срећу, тај је Хрват био ћутљив
човек, који није крио да ме мрзи што сам Србин. Понашао се као да не
постојим; тако сам се понашао и ја.
Лечили су ме. Прездрављао сам од батина; пушио сам непрестано и
чекао извођење пред Суд за заштиту државе и своје спасење у робији.
Дозвољено ми је виђење са Вером и Миленом и пријем хране. Вера се није
појављивала. Милена је правдала болешћу деце, па Верином болешћу, па
је заћутала као да не постоји. Замучила ме љубав, оказала ме љубомора.
Али, у тим данима и то ми је осећање било узгредно, бледо, према кајању и
жудњи за искупљењем. Није ме бринула дужина казне, желео сам само да
ме што пре одведу у митровачку робијашницу, међу другове.
 23

Мишко Пуб пренесе три цигле уз оџак за друга с којим је дошао, а он

седе на новине и поче важно и тихо:
Другови, нашем састанку присуствује друг из вишег руководства −
опомињућим погледом прелете по свима, размештеним између креветских
чаршава, већ сувих. − Дневни ред нашег састанка: Прво: Пакт о
ненападању између Совјетског Савеза и Немачке; друго: Споразум
Цветковић-Мачек и решење хрватског питања. Треће: Извештај о
извршењу постављених задатака. Четврто: Критика и самокритика. Пето:
Конспирација и будност. Предлажем да данас изоставимо тачку Разно. Пре
но што дам реч другу из вишег руководства, који ће нам пренети директиву
партије, желим да кажем неку реч.
Ћале шапну Влади:
Шта мислиш, да ли је друг члан ЦеКа?
Не верујем. Слушај нашег секретара − каже, а не слуша секретара;
посматра друга из вишег руководства: да ли познаје његовог оца?
… Капитализам у његовом последњем монополско-империјалистичком
стадијуму, захватила је, другови, крвава агонија. Започињући овај
империјалистички рат за нову поделу света, капитализам сам себе
уништава. Остварују се генијална предвиђања Маркса, Енгелса, Лењина и
Стаљина о неминовном слому капиталистичког поретка. Фашизам, та
ударна песница империјализма и међународне реакције, уместо да крене
против Совјетског Савеза, за шта је и организован и наоружаван, окренуо
се против својих штићеника Енглеске и Француске… − застаде поколебан
Владином намрштеношћу: шта сам нетачно рекао?
Мишков глас надјача спикер:
… Бог и људи, векови и историја, створили су Београду на ставама Саве
и Дунава Калемегдан, тврђаву и зидине за величанствено гледалиште са
кружном стазом, идеалном за такмичење најбржих машина и најхрабријих
возача које Европа има. Тих шездесет шест весника будућности, од којих
ће можда само половина стићи на циљ, у шлемовима и наочарима,
видећете, даме и господо, личе на мистериозна чудовишта…
Мишко се мршти на буку мотоцикла и искористи размак између тркача
да каже:
… Ми млади комунисти, морамо спремни дочекати судбоносне
догађаје. Најпре, треба да ујединимо целокупну омладину у борби против
непосредне фашистичке опасности и очајних животних услова младе
генерације… Дајем реч другу из вишег форума − не заврши, бесан на
тркаче и спикера.
Да мало сачекамо, другови, да протутњи ова халабука. Ту силу
техничког ума и радничких руку, данас само буржуји користе за своја
уживања и забаве. Али неће за дуго, − каже друг и узе из своје дрвене
кутије да завија цигару.
Сви чланови Комитета натуштено слушају буку мотора и спикера:
… Народ напушта хладовину, оставља јела и пића и јури на зидине да
види наше чуваре реда и поретка, наше дичне жандарме који на моторима
са приколицама јуре ка циљу, праћени одушевљеним клицањем целокупног
грађанства.
Мишко посматра друга из вишег форума како вешто увија папирић са
дуваном, питајући се да ли је радник? По првој реченици и дуванској
кутији, рекло би се да јесте. И по брчићима, бразготинама на образу, јакој
шаци и тупим прстима, види се да је пролетер. Бразготина је сигурно од
мучења у полицији. Можда је робијаш и члан ЦеКа? Шта ли све човек
треба да учини па да постане члан ЦеКа?
Жандарми побеђују на тркама, али неће у историји. Је л' тако, другови?
− друг се смешка Зори, па свима редом, и наставља: Поставља се питање:
Како ствари стоје данас, на почетку новог империјалистичког рата? За
народе и радничку класу − никад горе. За наш револуционарни покрет −
никад повољније. Зашто, другови? Зато што фашизам у свом завојевачком
походу поробљава мале народе и заводи ропство са експлоатацијом какву
не памти историја. То је оно велико зло. А то се зло надноси и над нашом
земљом. Оно је већ ту. Јер, владајућа великосрпска клика, створивши од
Југославије тамницу народа, спроводи најбруталнију пљачку и
експлоатацију радничке класе и сиромашних слојева. Видите ли, другови,
каква је скупоћа и каква беда наступа? А великосрпски властодршци,
уместо да спремају земљу за одбрану од фашистичке агресије, брину се
само како да згуле кожу сиротињи и очувају своју власт. Међутим,
другови…
 Мишко је сада сигуран да је друг радник, задовољан његовим
изражавањем: сталном везом општег и конкретног.
… Чујете ли те овације? То Београд, Србија, Југославија поздравља
нашу поробљену браћу Чехе који долазе на старт. За који минут у колима
до хиљаду кубика, бориће се за славу и част четири Југословена, два Чеха и
два Немца…
Од спикера и грмљавине мотора Влада не чује друга који лагано, са
брижним изразом на лицу нешто објашњава, нежно га гледајући. Влада то
разуме: ти си Богданов син. Па се с највећом пажњом наже к њему да му то
потврди.
… С чим ћемо, другови, радном народу да будимо наду? Шта нам данас
гарантује победу? Прво, то је постојање моћног Совјетског Савеза, на челу
са генијалним вођом и учитељем светског пролетаријата другом
Стаљином. У двема петолеткама извршена је гигантска индустријализација
и стопроцентна колективизација села. Из бедне мужичке Русије, израстао
је совјетски џин. Сила спремна да скрши сваку агресију и ослободи
поробљене народе…
Глас му затрепери, а лице му се озари говорећи о блиској победи.
Узбуђење и озареност обузеше све; осети то Владимир Драговић, можда
јаче од свих: тамо је његов отац. А Ћале упаде:
„Живот је постао лакши, живот је постао веселији!“ − што рекао друг
Стаљин.
Тако је, друже. Друго, другови, гаранција наше сигурне победе, јесте и
успешна, коначна ликвидација троцкистичко-зиновјевске и бухариновске
банде. Ликвидирана је та страшна завера против социјалистичке домовине.
Издајници партије и агенти империјализма, разобличени су и кажњени
како заслужују.
… Пажња, пажња! Поштовани гледаоци, нарочито ви на окукама,
молимо вас не нагињите се преко ограде кад наилазе тркачи. Могу се
поломити ограде и настати немили догађаји…
… А сад, другови, да видимо шта се догодило ових дана. Велика се ствар
догодила! Мирољубива политика прве земље социјализма, овим пактом са
Немачком, однела је још једну историјску победу. Каква је то победа,
другови? Друг Стаљин је генијалним потезом пресекао стару курвинску
игру енглеских и француских империјалиста, да гурну Немачку на Русију.
Погледајте шта се догодило! Пактом о ненападању између Совјетског
Савеза и Немачке, прво, обезбеђен је мир и даљи напредак цветне земље
совјетских трудбеника. Друго, сад ће Енглеска и Француска на своја леђа
да приме ударце намењене совјетском народу. А треће, и најважније,
другови, империјалисти ће међусобно да се кољу и крваре, а социјализам
ће да јача, напредује и шири се светом.
… Браво Чешка! Браво! На циљ први стиже Чех Франтишек! Народ
одушевљено поздравља победника. Нека Европа и свет знају за кога данас
куцају наша срца.
… Какве су, онда, другови, наше југословенске перспективе? Који су
нам сада задаци? − пита друг, гледајући их редом и смешкајући се свима;
они му узвраћају осмехе, задивљени његовом једноставношћу и
убедљивошћу.
… За који тренутак, даме и господо, почиње трка спортских кола до две
хиљаде и сто кубика. Осам тркача, петнаест кругова, Беемве у
конкуренцији са Аером. Поред Загрепчанина Рауха, Београђанина Родића,
ту вози Бугарин Станков и чувени Чех Војтеховски, Румун Кунци и три
Немца: Бенхел, Брим и Резе, три мускетара Беемвеа. У овој трци, наша
публика лудо ће се узбуђивати и навијати за своје…
… Наш најпречи задатак, несумњиво, јесте завршетак победоносне
бољшевизације наше партије. То је, другови, немилосрдан обрачун са
остацима фракционашких и троцкистичких штеточина и гадова, који
замаскирани у нашим редовима и по налогу својих фашистичких
господара, стављају клипове у точкове наше партије. Запамтите, другови, и
никад не заборављајте, велико стаљинско начело: Партија се јача одлучним
чишћењем својих редова од опортуниста и свих њој туђих елемената…
Друг заћута у грмљавини мотора, ваздух замириса на бензин; чланови
Комитета измењаше сагласничке погледе. Мишко се зноји на жарком
сунцу, али је одлучан да поднесе ту непријатност и не покаже да у овим
тренуцима помишља на себе. Раде замоли за реч:
Све је то тако, као што каже друг. Али мени, другови, никако не иде у
главу да бољшевици склапају пакт са хитлеровцима, својим најкрвавијим
непријатељима. Па то је смак света, људи!
Шта је ту теби смак света? − прекиде га Мишко.
Како шта је? Десетине хиљада комуниста убили су хитлероци кад су
дошли на власт. А колико их је данас у логорима? Зар може да се заборави
расизам и теорија, да су Словени нижа раса који могу бити само робови
чистокрвним Германима? Да не причам о тиранији и то што се зна о
Хитлеровом режиму. Са тим режимом ни у каквом савезу не могу бити
бољшевици.
 Реци, друже, све што ти је на срцу. Партија је ту да ти помогне да
схватиш све што ти није јасно и изведе те на пут истине − каже благо друг
из вишег руководства.
Морам, друже, искрено да кажем: тим пактом збуњени су и очајни сви
поштени људи, наши симпатизери, многи скојевци. Обичан свет се чуди и
крсти, а реакција ликује.
Који су то поштени људи, симпатизери и скојевци који се чуде и крсте
што Совјетски Савез себи осигурава мир? Што неће да гине за интересе
енглеске и француске буржоазије? − пита Мишко.
Бар трећина, с којом сам разговарао. Ако си било с ким разговарао о
пакту, чуо си. Мишко, шта људи мисле.
Раде, молим те, одговори ми само на једно питање: шта мислиш, да ли
је друг Стаљин све то знао што ти набрајаш? − пита Кале.
Сигурно да је знао. И зна све о Хитлеровим антикомунистичким
циљевима.
И шта онда хоћеш? Већи си комунист од њега?
То нисам рекао.
А кад је све то знао и зна оно што ми никад нећемо сазнати, шта
мислиш, Раде, зашто је онда склопио пакт са зликовцем Хитлером?
Па то је оно што мене мучи, човече! Како је могуће да Хитлер и друг
Стаљин буду савезници? Хитлер то сигурно није урадио на своју штету.
Како смеш да сумњаш да другу Стаљину један Хитлер може да подвали?
− каже Зора.
Извини, Зоро, али то је глупо питање.
Глупо је твоје мудријашење! Како се ти усуђујеш да критикујеш
Стаљина, човече? Чим је он нешто урадио, то значи да је то правилно и за
добро Совјетског Савеза и партије.
Мишко је љут на Радета што му пред другом из вишег форума разбија
јединство комитета. Тог студента медицине, упркос Владимировом
противљењу и тврдњи да је очајан песник и обичан фразер, он је увео у
комитет СКОЈ-а, одушевљен његовом продорношћу и агитационим
способностима. А он смутљивац и критизер! Треба људе кроз теже провере
уводити у руководство. Ово му је за памет!
Влада се одлучи да не учествује у дискусији о Радетовом застрањивању,
и зато што су сви гракнули на њега. Посматра друга из вишег форума како
вешто завија цигару од свиластог, жутог херцеговачког дувана; мотри му
израз лица: потпуно је миран и обузет само својим дуваном. Да. Савршена
хладнокрвност је бољшевичко својство. И отац је сигурно овако присебан и
хладнокрван.
Друг Стаљин не може да погреши! Партија никад не греши! − виче Јоца
у грмљавину мотора.
Знам и ја да партија не греши. Али ја не могу никог да убедим у то што
не верујем. Нећу да лажем.
Ко ти тражи да лажеш? Ти, неки вајни интелектуалац, а овде је скоро
половина радника, па им је све јасно. А јасно је и то − подлегао си
ситнобуржоаским и реакционарним утицајима.
Не подмећи, Јоцо. Мени није јасно оно што није логично. Да се мире и
склапају пактове бољшевизам и фашизам, е, то никад нећу схватити. Вођа
светске револуције и један расистички разбојник, постали савезници! Па то
се ни у сну не може догодити!
Знаш ли ти, Раде, зашто теби то није јасно? Све дотле док верујеш да
видиш даље од Стаљина, да знаш више од ЦеКа партије, никад ти ништа
неће бити јасно − проговори Мићун.
Другови, мени партија даје право да размишљам о свему. Да верујем у
оно у шта сам убеђен. Слепа дисциплина није револуционарна дисциплина.
Знаш ли ти чија је то идеологија?
Комунистичка, Мићуне.
То су ревизионистичке и либералистичке идеје! То је онај замаскирани
троцкизам. Можда га ти ниси свестан, али то је споредна ствар.
Дубоко си ти загазио у реакционарни брлог! С ким се ти то дружиш?
Никад ниси с нама − каже Јоца.
Зар ти, Раде, не осећаш како је то дивно у човеку кад верује својој
партији? Кад је сигуран да га она води правилним путем − рече Зора.
Од грмљавине мотора Влада не чу име победника; чека да проговори
друг из вишег форума.
Мишку лакну. Узе реч друг из вишег форума:
Другови, дужност је сваког комунисте да се бори за сваког друга који
скреће са партијске линије. Друг Раде је, на жалост, у опасности да излети
на овој кривини. Ми треба да му помогнемо да схвати то што му није јасно
Верујем да ће се он брзо вратити на партијску линију. После састанка, друг
Раде и ја поразговараћемо насамо.
Мишка збуни овај млак став; Зора, користећи буку последњег
такмичара, шапну Влади:
Је л' ти видиш, колико је наша партија великодушна?
 24

Вукашин Катић се мршти на Васићеву грдњу Хрвата и прекида га:

Не слажем се да са хрватске стране није било и искрене вере у
југословенство. Било је и код њих и романтике и илузија. Такве Хрвате,
будимо праведни, Драгиша, ми смо после ослобођења разочарали. Пашић
и Александар, уз помоћ Срба пречана, створили су централистичку државу
и утврдили монархију, довољне разлоге за неслогу и њену пропаст.
Ти и ја као републиканци, Вукашине, добро знамо да су осамнаесте
године једино они, који су са круном узели и главу Николају Другом,
побивши му и децу, једино ти су били спремни да Александру, врховном
команданту победничке војске, збаце и круну и главу. Али, стари пријатељу,
бољшевици би са Александром и Пашићевом главом, одсекли и наше.
Створили хаос.
Комунисти су, Драгиша, били без икаквих изгледа у Југославији све
дотле, док је Југославија могла да постоји као демократска земља. Они су и
пропали рушећи Југославију по Коминтернином плану. Али, они сада и
постоје на поразима Југославије. Од њене несреће они живе и јачају. И
данас нису без изгледа. Нису, на жалост. Ти фанатици су сложни и имају
јасан циљ.
Нису без изгледа, само ако нама и овом народу иструли мозак! − каже
Драгиша Васић и устаје да прошета са рукама на леђима, кршећи прсте.
Знате, господо, ја сам мишљења да је од те рђаве државне конституције,
много горе то што су нам у миру супротстављени национални циљеви.
Хрвати су одмах по уједињењу, незадовољни њим, стали свим средствима
да руше заједничку државу, а Срби, увређени и разочарани хрватским
ставом и мржњом коју нису заслужили, запели су да бране ту државу,
такође свим средствима. Ископали су се ратни шанчеви, па су све
различитости два блиска народа постала оруђа у међусобном политичком
рату.
Нису се, господине професоре, наши национални циљеви сукобили
после рата. Не. Били су они сукобљени и пре рата и за време рата. А што
ми Срби то нисмо на време увидели, што смо због уједињења порицали
постојање различитих циљева, истичући само оно што нам је заједничко,
то је ствар наше политичке памети. Односно, глупости. Глупости, коју су
испољили наши најпаметнији људи.
Вукашин се натмури на Васићеву жаоку и прекоран поглед, а Васић
настави:
У политичке глупаке ја, Вукашине, најпре увршћујем себе. Себе,
пријатеља Мирослава Крлеже. Дозволи, нисам завршио о стварању
Југославије. Хрвати су у уједињење уложили себичан рачун и непосредни
национални интерес, а Срби крв и веру да се уједињују са својом браћом.
332
Срби су гинули и изгинули за заједничку државу, а Хрвати су се у
швапским униформама борили против ње, све до аустроугарског слома. А
кад су се поражени и несрећни, могли да склоне и спасу само под
подераним и прогорелим шињелом српских Солунаца, сви су били
Југословени и Србо-Хрвати. Потом, чим је мир завладао Европом, одмах
су се сетили своје Велике Хрватске, Старчевића, и започели борбу за своју
хрватску државу. И ево, стижу на циљ. Данас су овим Споразумом ударени
и политички темељи хрватске државе! Бановина је језгро будуће Велике
Хрватске, − Васић обриса ознојено лице и попусти чвор на машни.
Иако говори са жестином и страшћу, Вукашин не верује да су га дубоко
обузеле националне бриге и да га толико мучи српска судбина. И сад му је,
овако обузетом српством, опхрваном нечим изнад српства, и сад му је
замор од давнашњих заблуда, убедљивији од речите борбености.
Цана унесе кафе и лимунаде. Вукашин би прекинуо овај разговор, али
не зна како, па проширује тему:
У целом том нашем југословенском замешатељству мени су најмучнији
морални и психолошки неспоразуми. Срби су веровали да их њихова браћа
Хрвати и Словенци примају као ослободиоце, а ови, особито Хрвати, убрзо
су им доказали да их сматрају окупаторима. А можда, господо, и с
разлогом. Изгледа ми, да народ није слободан док се не ослободи и свог
ослободиоца. А ми, Срби, у психолошком и моралном смислу, били смо
врло неугодни и охоли ослободиоци. За слободу и победу били смо много,
премного напаћени.
Нећеш, ваљда, Вукашине, и ти рећи да смо хегемонисти, да смо, богаму,
и над њима у Загребу и Љубљани вршили насиља и пљачке?
То не, наравно. Нисмо ми, Драгиша били окрутни. Али смо били бахати
и сироти. А бахат и сиромашан ослободилац, може више да увреди од
окрутног и моћног победника. У сваком случају, нисмо умели да увидимо и
поштујемо оно што је друкчије од нашег.
То запажање може бити само литерарно, Вукашине. Али је дубоко
неправедно према српском народу. Народу, чија војска свакако није
прешла Албанију и извршила пробој Солунског фронта, да би владала
Хрватима и Словенцима. Није, богаму, изгинула трећина Србије да би
преживели пљачкали Хрватску и Словенију, у којима нема шта ни да се
пљачка. И где нам је то што смо опљачкали?
Часне мотиве српског жртвовања, забога, Драгиша, ја не доводим у
питање. Само увиђам и трагичне последице тог жртвовања. Из нашег
уједињења у заједничку државу, уједињења оствареног у најнесрећнијим
околностима, а вероватно и одоцнелог и преурањеног, настали су
неспоразуми моралне и психолошке природе, на којима се развијао сав
наш политички и друштвени живот до данас. На тим неспоразумима,
заснована је и српска драма, која постаје национална трагедија.
Вукашин се понада да ће се тим његовим речима и окончати разговор о
Југославији, али Слободан Јовановић устаде, прошета по салону до
библиотеке, чупкајући своју танушну брадицу, и стаде пред њима:
Ако, господо, Југославија јесте зло, она је оно Хегелово зло које рађа и
добро. По мом мишљењу, Југославија ће остати једна дуготрајна, вековна
мука и српског и хрватског народа. Она ће се растурати и поново стварати.
Јер, она је политичка творевина многобројних чинилаца. Ја увиђам: тешко
је у њој, а још горе бити ван ње.
У то више не верујем, господине Слободане. Југославија је постала
несрећа и српског и хрватског народа. Она је постала политичко
проклетство овог тла. Југославија је освета поражене Аустро-Угарске над
својим победиоцима и својим бившим поданицима. Духовна и политичка
хипотека мртве Аустро-Угарске, видите ли, као стена, пала је на
Југославију. Аустро-Угарска из гроба, трује душе Хрвата и свих својих
негдашњих поданика, мучи нас Србе, као вампир нам сише крв. И кроз
Коминтерну нас прогања. И комунисти о Југославији мисле аустроугарски.
Мрзе је њеном мржњом, руше је њеним антисрпским доказима.
Вукашин заћута преплављен сећањима на распре са својим зетом
Богданом Драговићем, Коминтерниним фанатиком, који је спроводио
њену политику разбијања Југославије, називајући је „тамницом народа“.
Слободан Јовановић седе у своју фотељу и обрати се Вукашину:
Ви сте, колико се сећам, били жесток противник војводи Мишићу када
је хиљаду девет стотина и двадесете, после обиласка Хрватске, дошао до
уверења да Хрвати неће са нама у једну државу, па је на реферисању краљу
Александру предложио отцепљење Хрвата.
Јесте, господине Слободане. Био сам против војводе Мишића. Свом
душом био сам за Југославију, све до убиства Стјепана Радића у
југословенској скупштини и проглашења Александрове диктатуре. Ти
догађаји су за мене, крај Југославије. Тада сам коначно схватио да смо ми
са Скерлићем, а Хрвати са Супилом и неким Далматинцима, били у
заблуди. Ми нисмо један народ са једним језиком и две вере. Ми смо два
много блиска народа, али са једном, бар у овом времену, непремостивом
разликом − вером. И са два национална циља, како малопре рекосте.
Да, то је истина. Хрвати од 1919. најпре опструкцијом, а потом свим
средствима, настоје политички да оживотворе хрватство у својој хрватској
држави. Међутим… − Слободана Јовановића нестрпљиво прекида Вукашин:
Да, и радићевци, и комунисти, и клерикалци, дакле, сви Хрвати, запели
су свим силама да се одвоје од Срба и заснују своју државу. То исто потајно
желе и Словенци, само немају услове за то, па чекају прилику. Историја
нас је, по мом уверењу, бар за ову епоху, коначно, разјединила − говори
Вукашин, али га прекида Слободан Јовановић:
У политици су, господо, једна ствар жеље, а друга − могућности.
Самоубица је најмање међу политичарима и идеолозима.
Дозволите ми да завршим мисао… Ако смо ми Срби мали народ који ће
у историји Европе остати славан по мотивима ступања у рат са Аустро-
Угарском и Немачком, и по ратним победама које су преломиле светски
рат и скратиле га најмање за годину дана, ми Срби ћемо у тој историји
остати као народ који је на најнесрећнији начин ступио у мир. Водили смо
рат жртвујући све, започели смо мир као победници који не одустају ни од
једне своје заблуде. Ступили смо у рат као узорна демократска држава,
ушли смо у мир као жандарми и државоборци.
Пардон, Вукашине! Нисмо тлачитељи! У том тлачењу, сигуран сам,
потлачени је боље прошао од тлачитеља!
То је ствар гледишта, Драгиша. Дозволи ми да наставим. Дакле, ми смо
за Југославију, за ту уједињену државу, жртвовали своју слободу,
демократске установе, парламентарни живот, слободу штампе, а пре свега
национални идентитет и углед најнапредније балканске државе. Нас је
сатро рат и ми смо остали без снаге за мир. Али смо у том миру, сву своју
политичку памет утрошили у решење хрватског питања и све своје
националне енергије у одбрану једне неодбрањиве државе. Држава која се
спасава диктатуром и полицијском идеологијом, што је покушао краљ
Александар и то платио главом, нема разлога да постоји. Сваком
трезвеном Србину мора бити јасно да Хрвати неће Југославију.
Нисам у то сасвим сигуран. А затим, ствар Југославије није само у
хрватској руци. Они су мањина у овој држави.
Они су одлучујућа мањина, господине Слободане. Југославија је могућа
само као тоталитарна држава. У њој не могу да постоје слобода и
демократија, које њу саму не би срушиле. И ми треба да се одлучимо:
хоћемо ли слободу и демократију, или Југославију? Ја се више не колебам.
Вукашину лакну од ове изјаве. Слободан Јовановић и Драгиша Васић
погледаше га запањено и ућуташе. Онда Драгиша Васић рече потиштено:
Имам поуздана обавештења да Мачек шаље своје емисаре у Немачку и
Италију, да уз њихову помоћ реши хрватско питање. То јест, отцепи
Хрватску и растури Југославију.
Ја, Драгиша, као демократа и Србин, сматрам да нико нема право да се
супротставља вољи хрватског народа да створи своју државу. То је њихово
историјско право. Треба их што пре пустити да створе државу. Да смо то
учинили до двадесет и треће, сада би положај и место Србије у Европи
били високо, а наши изгледи у овом рату били другачији. Да смо сами, ми
бисмо следили своје европско, демократско опредељење из првог светског
рата, с којим смо коначно постали модерна европска нација и држава.
Револуционарно. Много револуционарно, господине Вукашине.
Не видим други пут, господине Слободане. Морамо одлучно да
исправимо своју историјску погрешку из првог светског рата. Југославија
је гробница српског народа. Бранећи своју гробницу, српски народ ће
доживети нову катастрофу. Немачка и Италија, сасвим је јасно, биће на
страни Хрватске. Рат који је јуче почео, слутим, биће српска катастрофа.
Може и то да буде. Али не мора, ако разумно поступамо. Ратови и јесу
за народ права прилика да се исправе грешке прошлости, и погрешке у
миру − каже тихо, као себи, Слободан Јовановић, па се обраћа Вукашину. −
Где су границе између нас и Хрвата?
То исто питање поставио је краљ Александар војводи Мишићу, кад му је
овај предложио отцепљење Хрвата 1920. Ја сам, господине Слободане,
дубоко убеђен да је питање граница са Хрватима много лакше решити но
живети с њима и чувати постојећу Југославију.
Знате, господо, Хрвати се током читаве своје историје парниче са
неким. Они су вам стари парничари и вечите свађалице. Туже и траже
највеће, а мире се са малим.
Па опет дижу нову парницу!
Опет. А у историји се, господине Васићу, дуге парнице углавном губе.
Чим их не реши један рат.
Они се уздају у овај други, овај који је почео. А ја се бојим: у овом рату
они ће бити победници.
Уздају се. И кад им се учини да су победили, изгубиће. Баш као и ми
Срби, − Слободан Јовановић се злобиво смеје, тресући се читавим
погуреним телом, што је Вукашину, као и увек, непријатно.
 25

МЕЂУ ДРУГОВИМА, РОБИЈА

Суђење сам чекао и као прилику да видим Веру. Та ме чежња била
толико обузела да ми је потрла и стид од ланаца и лисица, са којима су ме
спровели у судницу. А ту Вере није било. Узбудило ме присуство Боре Пуба,
заболеле ме Миленине сузе. Вукашину Катићу понос није допуштао да
гледа сина са лисицама на рукама, па није дошао на суђење. Ја сам мислио
једино на Веру, питајући се: зар она не жели да ме види ни после три
месеца од хапшења, знајући да годинама нећемо бити заједно? Од те
чињенице сам буквално оглувео. Реч државног тужиоца нисам ни чуо.
Нека питања ми судија постављао по два-три пута. На питање да ли се
осећам кривим, одговорио сам: „Не знам“. Мој адвокат, Владимир Симић,
Вукашинов пријатељ, интервенисао је, молећи судију да понови питање, а
мене да се приберем. На поновљено питање одговорио сам: „Свеједно ми
је“. А на судијино питање шта су моја идеолошка уверења, одговорио сам
без премишљања: „Уверен сам да је овај свет огрезао у злу и несрећи и да
га треба променити.“ „На који начин мислите да постигнете тај циљ?“
„Рушењем овог поретка. Револуцијом.“ „Јесте ли члан Комунистичке
партије Југославије?“ Тада сам се замислио, судија је поновио питање,
Бора Пуб је узвикнуо „Није!“, желео сам да кажем „Јесам члан Партије“,
али то је лаж, па сам одговорио: „На то питање вам ускраћујем одговор.“ У
таквој пометености, и на сва остала питања оптужбе, одговарао сам
збркано и потиштено, чак ми је засметала и разборита и свесрдна
Симићева одбрана; осећао сам да не заслужујем никакву одбрану. С
резигнацијом, можда чак и са разочарањем, примио сам пресуду − две
године робије! Зар само две године робије? − питао сам се, зурећи у под.
Знао сам да се Бора Пуб заложио за мене, није ми то годило, али ме
посекао Миленин поглед и са тим болом враћен сам у затвор на Ади
Циганлији.
Ту сам се опет предао патњи због Вериног неприсуствовања суђењу.
Очекивао сам да ће ми можда донети храну, ни то се није догодило. Чинила
је то Милена са Владимиром; нисам се усудио ни да их питам шта је са
Вером. Болујући љубавну тугу, мислио сам на сусрет са „правим
комунистима“, робијашима у Митровици. Колико сам се радовао, толико
сам и стрепео од сусрета с њима. Јер сам знао за она сурова Коминтернина
правила „држања пред класним непријатељем“, која ја нисам испунио.
Богдана и све другове робијаше сам приморавао да ми исцрпно причају
о својим осећањима кад ступају у робијашницу. Занимало ме то
психолошко стање кад се постаје сужањ. Уверен да знам ту процедуру,
растерећен од страха пред незнаним, осећао сам се скоро обично, осим
што сам халапљиво пушио, удисао, усркивао дим, желећи да се заситим
дувана, да ми се смучи за свагда, па да не патим и за цигаретама. Својим
лежерним држањем, збуњивао сам тројицу својих другова и двојицу усташа
које су са мном спроводили на издржавање казне, све док нас ошишане и
голе стражар није приморао да се натртимо, проверавајући нисмо ли
нешто забрањено стрпали у чмар; кад нам је прегледао чмар, прегледао
нам је и зубе, као коњима на вашару. Тај преглед ми коначно урнисао мој
грађански идентитет. Осетио сам се опет као Иштванов „коњ“ и Ержикин
„купач“. Све потом, и затварање у самицу, примио сам са тупошћу
изморене понижености, стање које добро памтим из Златног врта.
Трајало је то, ваљда, неколико дана док поново нисам у себи ископао
наду у сусрет с друговима, најбољим комунистима, о којима су се на
слободи, међу нама, плеле легенде. Поред њих ћу опет личити на човека,
бити схваћен, стећи пријатеље, надао сам се. Мени, нађмеђерском сужњу,
самица у митровачкој робијашници, на почетку није пала нарочито тешко.
Чак ми је и годило то принудно ћутање. У Главњачи, опет су ми се згадили
људи, као у Златном врту, па су ми самоћа и ћутање личили на спасење.
Оно што сам некад прочитао и сазнао о монашким искушеничким
животима, указивало је и мени на могућност смирења. Имао сам неку
мутну жељу да заборавим речи које сам знао, да ми из тог ћутања и самоће
настане нов језик на коме ћу мислити незнано и саобраћати с људима
друкчијег света од оног иза тамничких зидина, из којег ми се време
оглашава са звоника митровачке цркве. То откуцавање црквеног сата,
нарочито ноћу, то гласно подсећање на слободу и постојање света са
друкчијим временом од мог, тамничког, свест да постоји простор изван
моје самице, простор који се шири у бескрај, силно ме обеспокојавало све
док нисам оглувео за време са звоника и чуо само наше тамничко време,
оно понављање истог по тамничком кућном реду и ноћним дојављивањима
стражара: „Стража, позор! Стража, позор!“ А из свог унутрашњег времена,
чије се оглашавање не чује, а чини ми се да кружи, после некаквог
размештања себе по себи и ћелији између кибле и кревета, не знам колико
је дуго по објективном времену то трајало, успео сам да успоставим
извесну целокупност свог бића. Ако не урачунам оно време своје ужарене
заљубљености у Веру и оних првих неколико месеци заједничког живљења у
Паризу, ја сам сигурно, први пут после одласка у рат 1914. године, у
самици митровачке робијашнице, задобио неки унутрашњи мир, једну
јасноћу свега што ме обузимало. Могао сам усредсређено да мислим. О
свему да мислим дуго и целокупним својим моћима − знањем и маштом. А
најдуже: шта је човек? Било је то, вероватно, једино моје „стваралачко
време“. Ако сам икада могао да напишем неколико страница, да изговорим
неколико реченица о човеку, за које не знам да су написали и изговорили
други, могао сам тада. Али ја тада нисам имао жељу да пишем и казујем то
што мислим; било ми је, заиста, чиста таштина да обзнањујем схваћено и
домишљено. То што се добро мисли, дубоко осети и разуме, схватио сам
тада, нема ону унутрашњу потребу за обзнањивањем. Освешћујућа мисао
је сасвим интимна, тиха, некако стидна и плашљива; она не жели, она неће
светлост јавности. Итд. Тада сам се, чини ми се, чак учврстио и у свом
животном опредељењу, преодолевши сумње и колебања. И поред свега што
се збива у Совјетској Русији, што мисли и ради Коминтерна, постао сам
уверен: ипак сам на бољој страни света. У сваком случају, закључивао сам у
самици, човечније је бити рушилац но бранилац поретка у којем живим;
достојније је бити идеалист но реалист; часније обманут но обмањивач.
Сагласност са стварношћу немогућа је без губитка себе; тај губитак често
није лакши од жртвовања себе идеалу − фикцији. У самоћи и ћутању,
схватио сам тачније речено, уверио самог себе, да је најтеже умеће живота
и највећа мудрост: не чинити ништа што превазилази сопствене моћи. Ни
најбољим намерама се не може оправдати започињање немогућег. Уман и
поштен човек, не сме да хоће више но што може. Припадност великом и
поштеном, храбром и далеком, разумно је и часно онда ако се у томе може
истрајати. А ја, очигледно, не могу да истрајем по сваку цену. Не треба
бити борац, ако ниси способан да се бориш до последњег даха и без обзира
на услове. А ја то не могу. Немоћ истрајавања у започетом, кажњава се
немилосрдно и по борилачкој правди. Таква казна мени следује. И биће
праведна. Хоћу ли моћи часно да је поднесем? Ако ни то не могу, онда ћу
срушити читавог себе. Ваљда са те линије самосазнања, замучила су ме два
опака осећања: грижа због оних признања у полицији и − љубомора.
Љубомора! Њом су започеле моје највеће тамничке патње.
Ја сам у рату и ропству сазнао шта је бол за вољеним створом;
савршено памтим бол за мајком и ону космичку језу у Златном врту док
сам замишљао њену смрт. Али бол робијашеве љубоморе у самици, био ми
је нов и, морам рећи истину, по нечему тежи од душевних патњи које сам
дотле искусио. Јер је мучнији, јер је гадан, наливен је мржњом,
понижењем, помамом за освету, сав прожет јарким еротским сликама,
драстичним призорима љубавних загрљаја Вериних с непознатим, снажним,
моћним мушкарчинама (понекад су личили и на двојицу најгорих
тамничких стражара). Ти сексуални призори моје жене и њених љубавника,
постајали су све перверзнији, ти мушкарци су моју жену обљубљивали на
најморбиднији начин. Шта се све чинило мојој жени, шта је све чинила
моја жена тим мушкарчинама у мојој глави, у самици! И ја сам на
најгрознији начин убијао Веру, јечећи, док ме стражар не расвести; па сам
се ужасавао себе и тукао челом о зид, док ми се свест не замути, док се
својом уобразиљом не изморим, не смождим и не заспим. Идуће ноћи опет
би се завртели исти и још јаркији, све грознији призори. Ко зна колико је
дана и ноћи то трајало, док сам се исцрпео и обамро.
Од те море, бранио сам се и читањем кућног реда на вратима ћелије,
бројањем речи и слова, комбиновањем речи и слова у нове склопове,
непознате, а мени разумљиве и адекватне неким мојим осећањима и
примислима, онда опет новим комбиновањем и проверавањем избројаног.
Нисам одговарао на куцкарања суседа, било ми је бесмислено свако
саобраћање с људима. Нисам то ни покушавао чак ни на „кибловању“, ни за
време мртвих шетњи. Људи су ми постали непотребни. Нису ми успевали
покушаји да мислим на прочитане књиге и размишљам о неким својим
омиљеним филозофским темама. Али сам понекад успевао да се удубим у
тражење прасмисла облицима оних неколико ствари у ћелији и њеном
простору, покушавао да измислим нове облике ствари и својим деловима
тела, опирао сам се свему створеном, стварао ново и друкчијег облика и
функција; стварао сам друкчије и људе и животиње, и њихове предмете,
куће, ствари. Тако сам изгубио сваку представу о објективном времену,
поборавио дане проведене у самици, и у том забораву, том безвремју, свим
чулима и мишљу осетио − вечност. Чинило ми се да сам неким својим
вршцима дотицао њен почетак који омамљује, неко кретање у
непомичности, непомичност као падање, падање као успињање, па се
успињање претварало у падање, садашње ми било прошло, прошло −
будуће, будуће − садашње, па се све испонављало у свим смеровима и
поништавало. Тако сам се унепостојио у њему…
Буђење, у ствари тај телесни осећај себе, јављало се боловима у глави и
костима, кад се угледају решетке, зид, врата, кибла, а ја поверујем да је све
то живо, да мисли своју мисао и доживљава свој осећај, па памти
апсолутно све, да ми то казује језиком који не разумем, због чега ме хвата
очајање, да ми својим постојањем изражава да сам му потчињен, пролазан,
безначајан створ… Тада сам пушио, то јест, мучио се да пушим цигарету −
греду, према тој цигарети − греди, био сам мали као миш, према стварној
греди од неколико метара, па сам вукао, вукао дим не могавши да га
удахнем, толико је цигарета била дугачка, толико сам ја био мали и
немоћан, а та цигарета је на свом другом крају горела и димила као на
пепељари… Онда ми је неко сипао у уста нешто и страховито се драо
„Гутај! Гутај!“ Ваљда сам гутао. Опет сам видео Веру у блуду који се не
изговара, а ја сам, наравно, мастурбирао, гонећи гадове и зликовце са
Вере, док се стражар или сатана церекао…
Знам да је ово трабуњање испод достојанства, али, ја имам неку потребу
да га фиксирам као своју истину, као откриће себе, које у низу открића што
следе, има своје посебно место и значај: мука самоће, то је била мука
маште; моја патња у самици, била је патња мозга. Никад ми ни пре ни
после, мозак није био толико заморен радом као фантазмима у самици. Те
слике и утваре, та привиђања, опсене и чаролије, није, колико ми је знано,
нико како треба описао. Не разумем зашто ни Достојевски, који је био
робијаш, није описао ту стварност мозга у самици. Не верујем да постоји
иједна људска реалност, ниједан ужас те реалности, раван ужасима маште
робијаша у самици. Можда је једино Маркиз де Сад истинитије означио тај
свет који се корени у патњи самоће, храни и расцветава злом, бљешти
свирепим лепотама у тмини ћелије.
У самици сам провео три месеца, двапут сам кажњаван превођењем у
мрачније самице, зато што на мртвој шетњи нисам поздрављао стражара
скидањем капе; а ја га нисам поздрављао не из неког пркоса и протеста,
него зато што нисам могао да схватим да ми је то дужност. Вероватно
заслужује памћење и овај доживљај себе: ту, у робијашкој самици,
разоткрило ми се нешто од моје подсвести, оказали ми се неки њени
„мрачни“ пориви, који ме можда творе суштаственије од оних „великих“
идеја које заступам, пориви које не могу да сабијем у реч. То несазнано и
неисказано у мени, сигурно и у сваком човеку, није ми много безначајније
од сазнаног и исказаног. Човек живи многоструко, никад и нигде није једно.
Тих живљења је само понекад и понешто од њих свестан и човек; у
суштини, он не зна ни шта је јуче био, ни шта може сутра бити; у свест и
језик стаје само трун и трен човеков. Ни највећим напором не успевам да
изразим колико се не знам, а немам смелости ни да кажем то што
откривам и осећам. У сваком случају, у тами самице, Иван Катић пред И.
К. није добро прошао.
Беда идеологије је у томе што она не уважава тајну људског бића и
величину и значај несазнаног. Али, то искуство је апсурдно. И свест о томе,
данас. Ми смо у жрвњу историје.
Доста!
Пођимо у „младићску зграду“, где су моји другови комунисти, „људи
нарочитог кова, саздани од нарочитог материјала“, што рекао наш
генијални вођа и учитељ, друг Стаљин! Хајдмо у наш „црвени колектив“, на
наш „комунистички универзитет“, како ми је са заносом, поносом и
таштином говорио Богдан, после изласка са друге робије, просто агитујући
да из нашег малограђанског брлога и крваве и покварене краљевине што
пре одемо на робију и спасемо себе, постанемо нови људи, истински
бољшевици и револуционари, уз помоћ своје освешћене браће, марксиста
и лењиниста.
Кад ме једног јутра тамничарски надзорник са стражаром повео из
самице, саопштавајући ми да ме сели „у другове“, како је цинично рекао, ја
сам задрхтао од узбуђења, наде, стрепњи, као да ступам у незнану слободу.
Сећајући се Богдановог величања и слављења правих бољшевика и „хероја
пред класним непријатељем“, постао сам болно свестан своје ништавности,
црвића И. К. који је под батинама признао оно што прави комунист никад
не признаје. Прелазећи у други озидани простор, покушавао сам да се
тешим: тамо су и прави интелектуалци, племенити људи широких погледа,
способни да схвате да човек који не може све да поднесе самим тим није и
издајник, морално ништавило, достојно једино презира. Није то и зато што
је, ево, на робији и пати све што пате и „хероји пред класним
непријатељем“.
Увели су ме у тишину велике одаје пуне кревета и робијаша који читају.
Сви читају! Не дижу главе, не тиче их се ко је ушао. Као у читаоници
Сорбонине библиотеке! Призор ми озарио душу. Испричаћу га опширније.
„Ево вам још једног рођака! Дајте му кревет и остало. Научите га
кућном реду, ваше је горе лист“, рекао је надзорник и изишао, а ја сам нем
стајао два-три минута док се из ћошка није подигао један, пришао ми,
пружио руку и шапнуо: „Ти си Катић?“ Климнуо сам главом. Показао ми
руком на празан гвоздени кревет одмах уз врата и опет шапнуо да ћемо
разговарати после дванаест, кад се заврши „индивидуални рад“. Сео сам на
ивицу кревета као кривац, зурио у људе који читају, тражећи познатог,
препознавао неке. (Из скрупулозних разлога нећу ниједног познатог
комунисту да именујем, сви ће ми имати једно име „друг“). На зиду у мојој
близини зидне новине − „Ударник“. Чланци: „О апстрактном и конкретном
раду“, „Побољшати хигијену!“, „Синдикална питања у светлости…“,
„Резултати такмичења“, „Стахановски покрет“, „Наше бодље“. Где сам ја? −
питао сам се. У некој совјетској републици, некој бољшевичкој утопији?
Хтедох да читам њихове новине, али ми се та радозналост учини
непримереном мом положају. Чекао сам да престану с „индивидуалним
радом“, зачуђен што онај друг који ми је одредио кревет не чита него игра
шах са неким, мени непознатим. Колико сам био пријатно збуњен
читачима и тишином, толико сам био и незадовољан играчима шаха.
Прекршај дисциплине или привилегија? Кад су завршили партију шаха,
приђе ми тај друг, поздрави се и са мени несхватљивим ауторитетом
поведе разговор о мом хапшењу и држању у полицији, очигледно не из
пуке радозналости, него с неким правом и по дужности. Показало се да он
о мени зна доста и већ својим тоном ставља ме одмах у подређен положај,
на који нисам пристајао, па ме опомену: „Знај, Катићу, у нашем Црвеном
колективу, можеш бити примљен као друг, само ако си искрен човек. До
дна себе − искрен човек. Ти ћеш сада у самицу, па ћеш уз помоћ друга
Мирка, прекаљеног бољшевика и хероја пред класним непријатељем,
савесно да преиспиташ себе. Искрено и поштено, све по реду да испричаш
партији какву и колику си јој штету нанео. После ћемо видети шта ћемо с
тобом.“ Гледао сам га запрепашћено: „Како шта ћете са мном?“ „Рекао сам
ти, Катићу, искреност пре свега. Отвори срце. Без искрености и
самокритике, не можеш да се ишчупаш ни из своје издаје, ни из свог
ситнобуржоаског, индивидуалистичког брлога. А сад ћеш, да не губимо
време, одмах у самицу!“ „Какву самицу, човече? Ја сам у самици провео
три месеца! Ко сте ви?“ „Само од тебе зависи колико ћеш да будеш у нашој
црвеној самици, где се човек ослобађа својих слабости и припрема да као
прави комунист иступи пред колектив. Кад вољом и искреношћу спере сву
прљавштину и истресе душу као стари џеп.“ Окренуо се и отишао до једног
читача, нешто му исшапутао, тај је пришао мени и рекао: „Здраво, Катићу!
Пођи за мном.“ Да се с њим не објашњавам пред читачима и не ометам их,
пошао сам за њим.
Повео ме уз степенице и на крају ходника са ћелијама, отворио врата
празне: „Ту ћеш. Ако си уморан, испавај се. Ако си одморан, почни одмах
савесно да размишљаш о свом издајничком држању у полицији. Ми
углавном знамо твоја саслушања. Ја ћу ти донети ручак, па ћемо после нас
двојица заједно да требимо вашке из кожуха“, осмехнуо се и ја сам тада
угледао једно лепо и паметно лице пред собом, лице човека који одмах
улива поверење. „Чекајте, молим вас. Ја ништа не схватам, ништа!“ „Немој
да ме вивикаш, ово је робија, буразеру. Ми смо, ваљда, другови, служимо
истом циљу. Шта ти није јасно?“ „Ништа ми није јасно. Јесам ли ја поново у
полицији, почиње ли ново ислеђење? Је л' то на робији, робијаши осуђују
робијаше на робију у робији, о чему се, управо, ради?“ „Не изигравај
конфучика, Катићу. Ти си на робији међу комунистима. Партија нас
обавестила да си свашта певао Вујковићу. Ти не можеш у наш колектив,
док неке ствари у теби не истерамо на чистину. Зависи од тебе колико ћеш
да будеш ван колектива и хоћеш ли с партијом да продужиш борбу или
ћеш у ликвидаторе. Је л' ти сад јасно.“ „Најпре, не желим ни у какав
колектив. Ја сам комунист, али нисам члан партије. На робији сам, и све
што сам урадио, ствар је само моје савести и никог другог.“ „Неће бити,
Катићу, да се провала организације нас не тиче. Поред осталог, био си и
партијски курир и дужан си пред партијом да положиш рачуне.
Преиспиташ своју савест гласно, повериш се партији, а она ће, ако то
заслужиш, да ти помогне да кренеш путем правог комунисте. Још ти није
јасно? Размишљај. Рекао сам ти, донећу ти ручак.“ Закључао ме и отишао.
Сањам ли? Или сам већ полудео у самици? Догађа се то, знам по
Богдановом причању, а и сам сам првих дана примећивао психички и
нервно сломљене самичаре, који најчешће пате од халуцинација. Да се
некако проверим, почео сам да говорим гласно песме које сам волео и
запамтио, филозофске и латинске изреке, посматрао ствари у ћелији,
посматрао своје руке, ноге, пипао се, звиждукао, певушио, присећао
данашњег догађаја и речи које су ми изговорене − и нисам могао тим
проверама ништа болесно да уочим на себи, све је било логично и стварно.
Ако ја нисам луд, онда је тај Црвени колектив састављен од лудака! Само
сам ја бедник који је пристао да га робијаши затворе у самицу. Па они ме
могу и тући да признам оно што нисам признао! Залетео сам се у врата и
стао да лупам, да их разбијем. Из суседних ћелија чули су се протести због
узнемиравања и распре у ходнику: „Зашто су болесног довели овамо?
Требало је човека послати у болницу!“ „Ма није луд! Певао на полицији, па
сад симулира лудило.“ Те су ме речи следиле. Сео сам на кревет, ставио
главу у шаке и замислио се: па ја сам у чистилишту! Или у неком
прелазном кругу пакла? Из државне, буржоаске, кажњеничке самице у
партијску, комунистичку, другарску самицу, из самице-ћутања у самицу-
исповедања, из понижености у самопонижење, из полицијског ислеђења у
партијско саслушање, од Вујковића, представника Државе и Краљевине, до
оног непознатог друга који се сматра „лицем партије“. Тако се, дакле, ступа
у комунистички колектив, у ону тишину где се чита, учи, такмичи и ко зна
шта све ради! А све се ово збива на робији! Робија у робији! Партијска
полиција у полицији Краљевине! Кажњеници − иследници! Утамничени −
тамничари! Можда и они шамарају и туку? Померио си памећу, Иване
Катићу, разорио ти се мозак, свршено је све! Љубомора ти разорила мозак.
Притискао сам чело о зид, лупкао да пробам издржљивост лобање пре но
што је треснем о зид и проспем то мучење, ту згађеност на све, а најгушћу
на себе. Онда сам се смуљио низ зид, на бетон и загубио у свом безизлазу.
„Зашто, Катићу, седиш на том хладном бетону? Имаш кревет, човече.
Седи слободно на кревет. Ми нисмо тамничари, код нас дању није
забрањено седење и лежање на кревету, као у самици у којој си био. Наш
класни непријатељ нас и држи на робији, што жели да нас исцрпи и
онеспособи да наставимо нашу борбу. Комунист не сме узалудно да троши
своје снаге. Не скидати капу једном пандурчини! Глупост, Катићу! Устај да
ручаш“ − говорио је онај друг што ме довео у самицу и постављао ми
порцију са храном и хлебом на сточић. „Имам ли право да тражим
лекарски преглед?“ „А шта ће ти лекар?“ „Да видим шта ми је са главом.
Ради се о једној параноичној халуцинацији.“ Осмехнуо се: „Ни говора,
Катићу. Ради се о типичној индивидуалистичкој, класно речено,
малограђанској неприлагођености суровим животним условима и страху
од колектива. Наравно, једном малограђанско-индивидуалистичком
отпору. Иначе, здрава ти је глава, не бој се. Чим се повериш партији, чим
јој искрено све испричаш о свом држању на полицији, а можеш то и да
напишеш ако ти је лакше, нестаће то што називаш халуцинацијом. Седи и
једи, охладиће ти се пасуљ.“ Послушао сам га. Тако је почело бољшевичко
ислеђење и моје комунистичко искушеништво…
Кад сам се око подне пробудио и сишао оцу да попијемо кафу и по
обичају ових дана поразговарамо о хрватском питању које потреса
Југославију, затекао сам га напољу, на улици, како надгледа молера који
кречи улични зид наше куће, на коме је ноћас поново написано:
„Троцкистичка и шпијунска јазбина!“ Комшилук се скупио, посматра.
Молер не зна шта је троцкизам, али зна шта је шпијун, па страшно псује те
„битанге“. Питам Вукашина како Владимир прима то што му његови
другови пишу овакве „пароле“; одговара ми да је Владимир јутрос прошао
поред те брљотине и не погледавши је. Са искуством које имам са робије и
после Богдановог напада у Пролетеру, питам се: не пише ли Владимир те
свињарије на својој кући? Не следи ли син скојевац, млади бољшевик, оца
старог бољшевика? Ту сумњу у Владимира не смем да кажем Вукашину,
који обожава свог унука, свог „златног дечака“, како га назива и у кога се
узда да ће постићи оно што му син, ја, нисам постигао. Вечно понављање
истог!
Нисам могао да сачекам док молер окречи паролу па да са оцем
попијем кафу. Изговорио сам се да морам што пре за машину. То и чиним:
куцам. Куцам. Кад би то престао да чиним, ако се она ноћу не би чула из
моје собе, одмах би закључили да сам коначно пропао. Јер ни ту једну
књигу, не могу да напишем. И биће још несрећнији но што јесу. Међутим,
ово куцање на машини, једног дана се мора окончати. Непостојећа књига
се мора обзнанити. Обзнаниће се моја лаж.
Мисао ми се са ужасним напором откида од садашњости, млако и
врлудаво пробија у прошлост, и од сваке теже истине или тајне, враћа
назад у мртвило. И мисао се храни и порашћује надом, а ја је немам.
Читаћу неку стару књигу.
Нисам успео да се одлепим од Ничеове тврдње да ми, људи овога доба,
немамо истину. А сви ранији људи имали су истину: чак и скептици, каже
тај велики несрећник. Ако бих пристао на Ничеову истину, онда бих морао
пристати и на бољшевички утилитаризам: истина је и лаж која користи
партији. Не пристајем! Јер бих остао без икакве наде.
 26

Друг из вишег форума говори лагано, наглашавајући сваку реч:

Поставља се питање, другови, зашто се великосрпска буржоазија која
двадесет година држи под својом чизмом и терором југословенске народе,
баш у овим данима споразумева са буржоаском врхушком Хрватске? Зато,
другови, што им гори под стражњицом. Гори, него шта! Великосрпска
клика није више у стању сама да влада и гули народ, па је народним
отпором приморана да хрватској господи удели неколико министарских
фотеља и да им некакву бановину. Да ли је тиме решено хрватско
национално питање? Разуме се да није. Споразум између Цветковића и
Мачека, само је подела власти између две буржоазије. То је покушај
срамне обмане хрватског народа…
… Београђани, љубитељи технике, брзине, племенитих подвига, почиње
трка интернационална не само по возачима, него и по колима која се
такмиче. Немци су сви у немачким колима, Румуни у италијанским, а
Југословени у различитим фирмама. Биће то борба разних нација и разних
друштвених слојева различитим колима, а са једном судбином: пораз или
победа! Смрт или трка се наставља. Ко год жели победу на овом свету, трчи
последњу трку…
Загрмеше и протутњаше тркачи, удаљавајући се и приближавајући се;
ваздух засмрде на бензин. Влади се чини да се и креветски чаршави
заљуљаше и прекрише небо.
Ту подлу превару хрватског народа морамо да разобличимо! − гневно
упаде Кале.
Тако је, друже. То је историјски задатак нас српских комуниста. Ми смо
пред југословенским народима одговорни за сва зла која је српска
буржоазија са краљем чинила и чини поробљеним југословенским
народима. Зашто другови? Зато што смо ми српски комунисти припадници
владајуће нације у чије име се угњетавају Хрвати, Македонци, Албанци,
Словенци и остали. Па је света дужност нас српских комуниста да будемо
најоштрији критичари своје буржоазије и вратимо веру потлачених народа
у српску радничку класу и радни народ.
… Право у јаблан! Несрећа, ох, несрећа! Ко је то? Не видим број! Гори
машина! Где је човек? То је Румун Кунци. Жив је, жив је! Нека гори
машина, човек нека живи! Браво Румунија!
Ми комунисти смо дужни да станемо на чело поробљених
југословенских народа − Хрвата, Словенаца, Црногораца, Македонаца,
Албанаца, те свих националних мањина и одлучно и смело водимо их у
национално и социјално ослобођење. То је, другови, једини пут који нас
води у коначну победу.
… Нова несрећа! А, ах, Боже мој, Боже мој… Не да нам се. Не да нам се
и то у трци где смо једино имали шансу да будемо победници. Гори Павле
Меламед! Гори наш ас и јунак, гори љубимац Београда, гори неустрашиви
Дорћолац… Гори му ауто, пуши се, гори, али Павле не гори! Павле је
Павле! Гледаоци притрчавају са кантама воде, гасе ауто. И гле чуда, гле
феникса! Павле је Павле и он вози даље!… Ауто се пуши, Павле јури, народ
луди од среће! Од одушевљених повика подрхтавају вековне зидине
калемегданске. Време је изгубљено, морал није! Аух није! Духом се, драги
компатриоти, стиже и престиже време!
Мишко Пуб је незадовољан и увређен Владином приметном
одсутношћу са састанка, који прати глас спикера, а не друга из вишег
форума:
Ви, млади комунисти, морате темељито да проучите национално
питање у разради друга Стаљина. Зашто другови? Зато што нас друг Стаљин
учи, како се национално незадовољство претвара у револуционарну силу за
рушење версајске Југославије…
… Опет гори наш Павле Меламед! Пуши се, гори! Немамо среће, ал'
имамо велики народ. Људи притрчавају са кантама, балонима и флашама
воде и гасе запаљени ауто. Београђани, ти дични патриоти, вином и пивом
из флаша, гасе ауто нашег несрећног Павла. То је непобедиви дух
Београда! Павле Меламед сустиже Немца! Не да нам се, све нас спотиче,
све нам стазе и путеве препречују ал' ми јуримо напред…
Поставља се питање, другови, како да испунимо своју историјску улогу
и станемо на чело потлачених југословенских народа? Прво. Борбом
против рата и фашизма. Друго. Борбом за демократизацију овог
корумпираног, полицијског и трулог режима. Треће. Борбом за побољшање
животних услова радничке класе и сиромашног сељаштва. Четврто…
… На циљ стиже Румунија! Наш сусед и пријатељ, домовина Њеног
Величанства Краљице Марије! Незаборавни, величанствени борац и
виртуоз на кривинама, војвода Жан Колцијану на свом алфа Ромеу.
Ловоров венац на достојној глави! Наши тркачи немају кола. Они који
немају кола, немају ни среће. Кад су слаби мотори, немоћна су срца
јуначка! Наступило је време, драги суграђани, кад бој бије свијетло
оружје…
Владимира Драговића ошамутило врело сунце; обузима га неки чудан
мамурлук; осећа само неко отицање стварности под белим чаршавима,
обешеним за небо Београда. А друга тачка дневног реда − његов извештај о
бојкоту троцкисте и француског агента Ивана Катића, као и главна трка
шампиона, тек треба да почну.
 27

… Морате увидети, господине Вукашине, да је несрећа у томе што су се

Срби после рата национално демобилисали. Веровали су да им нова
држава чува ратну победу и националне интересе, па су се политички и
морално разоружали. А Хрвати су се после рата национално мобилисали,
организовали, створили национални програм. Словенци су благодарећи
језичкој разлици и етничкој целини, стекли све услове за развој и
напредак. А у српско-хрватском спору, били су језичак на ваги, онај трећи
који победника чини политички пуноважним, што им је само увећавало
корист од уједињења и Југославије − говори лагано и убеђено Слободан
Јовановић, хладећи се новинама као лепезом.
Моји су закључци тежи од ваших, професоре. Свих тих двадесет мучних
година у заједничкој држави, представљају духовно и материјално
пропадање српског народа. Његово историјско труљење.
Претешки су вам ти закључци, господине Вукашине. Биће да је то био
само биолошки предах српског народа после превеликог напрезања и
дуготрајног ратног напора. Историја не зна ни за један коначан пораз и ни
за једну вечну победу.
Бојим се, господине Слободане, таквих поука. Ја не могу бити
оптимиста на таквом искуству. Зато и не видим значај и смисао ваших
напора за окупљање српске интелигенције око неког новог националног
програма.
А ја сматрам да данас − наставља Јовановић − треба журно и свим
снагама радити на националној мобилизацији и стварању новог
националног програма. Чим се отворило хрватско питање, отворило се и
српско. Ако Хрвати траже етничке границе и етничку целину у својој
држави, морамо и ми Срби обележити своју етничку целину, поставити
своје границе.
Морамо да одбранимо своје! То је наше морално и историјско право! −
упаде Драгиша Васић, кршећи прсте.
Ми би Срби, господине Васићу, трагично погрешили ако бисмо бранили
само српство. Ми имамо све разлоге да бранимо државну целину и
Југославију, јер је српски народ расут по њој.
Ако је Југословенство, како мисли господин Вукашин, као национална
идеја политички поражено, југословенство као државна идеја, мора
постојати.
Не понашајмо се као нојеви, господине Слободане. Хрватима је туђе и
мрско свако југословенско државотворство. Они једнодушно и чврсто желе
етничко разграничење и своју, хрватску државу. Ја као демократа, Србин,
Европејац, немам права да их у том њиховом циљу спречавам и да их
спасавам и усрећујем Југославијом.
То је без сумње демократско начело, господине Вукашине. Али, као и
свако начело, није за све прилике. Ако Хрвати узму то право данас, онда
ћемо и ми и они завршити под немачким протекторатом.
Страхом од туђина и ропства, ја никад не бих спасавао Југославију.
Заједнице из нужде су само несрећне заједнице, господине Слободане.
Рекао бих, много вам је луксузан тај суверенитет. С њим се не опстаје
између Хитлера и Мусолинија, господине Вукашине.
Није, професоре! Ако је нама Србима још нешто разума остало, ми
немамо ниједан разлог више од Хрвата и других да бранимо Југославију.
Па Југославија је држава у којој је српски народ остао без свог идентитета
и демократије. Ми Срби смо у Југославији у свему назадовали, према
ономе што смо као народ и држава били до првог светског рата. Шта ви,
забога, желите са овим народом?
У овом часу, Вукашине, желимо да покренемо лист Српског културног
клуба, који ће да дигне глас против издаје животних интереса српског
народа. За мене је споразум Цветковић − Мачек, југословенски Минхен!
То је капитулација пред хрватском агресијом. Па они већ данас у својим
новинама траже Босну, Херцеговину и Војводину! Они хоће Велику
Хрватску, Хрватску до Дрине − изговори жустро, сав зајапурен Драгиша
Васић.
Вукашин му на лицу види само очај и неизвесност, иако извикује
борбене фразе.
У политичким кризама, боље је мање предвиђати будућност, а више
поштовати прошлост, господине Васићу. Стари Макијавели каже: Кад једна
држава дође у кризу, најбоље је да се врати на своју основу, да се врати на
оне идеје на којима је саздана, на оно од чега је пошла.
На коју основу, господине професоре?
 На југословенску државну идеју. Ни једном сепаратистичком
националном идеологијом, ми се не можемо одбранити од овог страшног
непријатеља, који је јуче навалио на Пољску.
То би, господине Слободане, било потпуно тачно, кад би тако мислили и
Хрвати. Међутим, као што смо се, ваљда, сложили, Хрвати свој национални
циљ виде изван Југославије. Срби су по традицији и националним
циљевима везани за европске демократске земље, Француску и Енглеску.
Хрватима је данас национални интерес да се вежу за Немачку и Италију,
јер им оне гарантују стварање националне државе. Дакле, ни у одбрани
Југославије од спољног непријатеља, нама нису истоветни национални
интереси. А држава, чији народи немају исти однос према спољном
непријатељу, нема разлога ни да постоји. Не може да постоји.
Тачно, Вукашине. Тачно. Ево, у џепу ми је лондонски Њус Кроникл од
16. августа, са Мачековом изјавом. Чујте шта каже Влатко Мачек.
Цитирам: „Ако Срби крену лево, ми ћемо морати десно. Ако они крену
десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа нам друго неће остати, него
да одемо на супротну страну од оне коју Београд буде подржавао.“ Ето,
тако говори вођа хрватског народа. Бити увек са непријатељима Срба, то је
хрватска национална девиза. Тако они, господо, и раде још од половине
прошлог века.
Не верујте у речи политичара, молим вас, Васићу. И никад не цитирајте
политичаре, чак кад вам је то и корисно. Они се речима не откривају. Они
се речима скривају, обмањују и уцењују. Па то чини и господин Мачек.
Ја као писац и адвокат, имам више разлога од вас историчара и
професора, да речи не узимам сувише озбиљно. Међутим, ове Мачекове
речи морамо, на жалост, сасвим озбиљно да примимо.
Страшно је то, господо, што се ни нас тројица ни у чему не можемо
сложити.
Морамо се, Вукашине, сложити бар у одбрани Југославије.
Слушајте, професоре. Југославија може постојати само ако јој
жртвујемо слободу и демократију. А ја нећу такву Југославију. Нећу
државу без слободе и демократије. Ако ми Срби хоћемо и даље да чувамо
Југославију по сваку цену, а Хрвати теже да је растуре по сваку цену, ту
помирења и споразума нема. Једни или други морају бити поражени. Ако
би ми победили, њих би потчинили неупоредиво теже но што су то они
осећали после уједињења. Таква политичка и југословенска победа не
треба српском народу. То је једина политичка победа којој он никад и
ничим не сме да тежи. Ја сам, господо, против споразума Цветковић
−Мачек, зато што он није радикалан: што не води брзом и потпуном
одвајању Хрвата и Срба.
И шта ће онда бити с нама, господине Вукашине?
Ја знам, као и ви, да се тај наш државни брак из голе нужде, не може
мирно и џентлменски раскинути. Пашће крв. Пашће крв и ако се не
разведемо.
Признајем, не верујем у могућност договорног разлаза. То су, колико
знам, могли да изведу једино Швеђани и Норвежани, али са етнички јасним
границама. Која ће то мудрост да размрси српска и хрватска црева,
запетљана од Дрине до Уне и од Равних котара до Срема?
У сваком случају, господине Слободане, то је много лакше но да се чува
држава мржњи и заблуда. Југославију данас држи сила и глупост. Ви сте нас
мало пре опоменули Макијавелијем. Ја бих вас подсетио на Метернихово
искуство: „Изванредно је тешко сачувати државу у којој нема ничег вредног
за чување,“ каже искусни Шваба.
Дуго ћуте, не гледају се. Слободан Јовановић престаде да чупка
брадицу.
Зар ти, Вукашине, збиља не увиђаш да је наступио последњи час да се
око Српског културног клуба окупе сви умни и поштени Срби за одбрану
животних интереса српског народа?
Не увиђам, Драгиша.
Не мислиш, ваљда, да треба бити равнодушан према националној
пропасти?
Ја сам, Драгиша, убеђен да не треба спасавати ниједну државу на штету
слободе и демократије. Додуше, пропаст рђаве државе не треба ни
пожуривати. Ко пожурује њену пропаст, ради на њеном учвршћењу.
Гле, гле! Откуд ви стигосте до те идеје?
Као историчар, ви, професоре, боље од мене знате, да сваки отпор јача
власт. Власт најбрже пропада кад јој се људи не супротстављају.
То кажете ви, који сте били узор непокорног човека и опозиционог
политичара? То кажете ви, Вукашине Катићу?
Да. И са убеђењем, професоре. Био сам и остао противник Краљевине.
Али сам увидео да власт најбрже руше они на власти. И њене присталице.
Чудим се да и ви то не увиђате.
Ту изјаву од тебе нисам очекивао, признајем. Па шта ћемо, онда?
Желим да чујем шта нам ти, Вукашине, коначно предлажеш? − нестрпљиво
пита Драгиша Васић.
Ја вам ништа не предлажем. Ништа. Сматрам да све велике националне
проблеме и Југославију болесну каква јесте, треба препустити будућем
рату. Овом светском, који је јуче почео. Рат, једино рат, који је неминован
и на нашем тлу, може пуноважно, са свим историјским и људским
разлозима да одлучи о држави коју је прошли рат и створио. Оно што је
крв створила, може само крв и да разгради. Или сагради на бољим
темељима. Што се Југославије тиче, по мом уверењу, њу ће рат, њу ће крв,
да разгради. Да јој оконча ово пропадање, започето миром на наопаким
темељима. А то ће представљати стварно национално ослобођење српског
народа и почетак његовог великог препорода. Његово историјско
оздрављење.
Не мислиш, забога, да му то историјско оздрављење носе комунисти?
Таман посла, Драгиша. Мене је највише страх тих плиткоумних
фанатика.
Веома ме брине што се толико разликујемо, господине Катићу. Лош
знак за наш дух и општу ствар. Разуверавањем песимисте, може се
испољити већа глупост, но пристајањем уз оптимисту. Рекох вам, чека ме
мој Сима Симић, са свежим вестима, али не могу да одем док ми не
одговорите: зашто се ви, Вукашине, толико супротстављате нашим
настојањима, да за судбоносне догађаје који наступају, створимо свој нови
национални програм?
Како зашто, професоре? Зато што је српски народ уморен историјом и
великим циљевима. Од кумановске битке 1912. до Цветковићевог и
Мачековог споразума, прошло је само 27 година. А за тих двадесет и седам
година, ми смо шест година ратовали за слободу да останемо без слободе,
изгубили своју државу да би се ујединили са два нама супротстављена и
непозната народа, одрекли се свог идентитета да би народима блиским по
судбини постали најдаљи. Од народа ослободиоца, без своје жеље и
користи, постали смо народ поробљивач. Од политичког народа, поново
смо постали раја… Разочарали се у браћу и навукли њихову нову мржњу…
Сад смо без територије, државе, слободе, циља… Опљачкани, оголели
победници. Из рата у рат, из искушења у искушење, из обмане у обману…
Тај измучен, преполовљен, изобмањиван, морално и психолошки исцрпен
српски народ, не треба сада спасавати никаквим националним програмима
и новим мобилизацијама. Нека се одмори од великих циљева. Нека
испашта своје заблуде. Нека истрпи своје победе и поразе. Наш народ
може нешто добро да створи и нешто велико да учини само после дуге
патње.
Докле, забога?
Докле год мора, Драгиша. Србин није радник. Он је борац. Радник има
дисциплину, унутрашњу и спољну; радник поштује објективно време,
светски часовник. Борац има веру и занос. И своје, унутрашње време, са
часовником у срцу. Нико народ није опаметио ширењем идеја. Народ се,
како ми је покојни Пашић с правом говорио 1914, опамећује патњом и
трпњом. Не треба га, господо, пожуривати у сазревању кроз патњу и трпњу.
Не треба га гурати на нови рат, док он под својим стопалима не осети да се
стари пут окончао. Тад ће он сам, непогрешиво, кренути јединим путем
који има.
Занимљиво, занимљиво! И од вас неочекивано, господине Вукашине.
Стигли смо до праве теме за озбиљан разговор. Да ме не чека Сима Симић,
данас бих се и вечере одрекао да расправимо: кад и зашто један народ
напушта пут, којим је дуго ишао кроз историју? Ако немате преча посла,
свратићу сутра око пет. А о овоме о чему смо до сада разговарали, мој је
закључак прост и јасан: Јако српство − јака Југославија. Слободан
Јовановић се рукује са обојицом и одлази лагано, погурено, са торбом
пуном књига.
 28

РОБИЈА НА РОБИЈИ
Одмах после првог ручка који сам на брижан захтев друга морао да
поједем, започео је међу нама разговор о мом хапшењу и држању у
полицији. Иако сам се остатком свог достојанства бунио да се покорим
самовољној процедури саслушања и ислеђења од стране партије, тај друг
ме сломио својим старањем за мене, бригом за моје здравље, а нарочито
очи, својим саветима како да се физички и психички сачувам у условима
робије. Тај интелигентни и осећајни човек лепог лика, београдски студент,
просто ме подмитио и покорио својом снажном другарском љубављу, коју,
бар по мом искуству, имају само неки комунисти, својству и моћи која ме у
скопским касарнама 1914. и Богдану привукла. А ја се ниједној доброти,
ниједној љубави не могу да супротставим. Побеђују ме. Па сам му сасвим
искрено испричао све о хапшењу и провали четворице другова коју сам
извршио. Нисам се усудио да му изразим сумњу да ме Мршави предао
полицији; изоставио сам му и оно лажно признање из сажаљења према
Момчилу. Док сам му говорио зашто и кога сам провалио, његово лице се
брижно, паћенички зборало, узнемириле су му се руке, уплашио сам се:
можда му је неко од тих које сам провалио полицији брат или најбољи
пријатељ? Журио сам ка крају исповести, да што пре чујем какву сам то
несрећу њему лично нанео. А он ми каже: „Знаш ли ти да је Коминтерна
променила став о држању пред класним непријатељем и дала нову
директиву − ништа не признати. Ништа. Без обзира на доказе и терећења
на суочењима. Ни реч непријатељу о постојању организације и илегалном
раду. Не, и само − не! То је до суда наш одговор батинашима.“ „Ја сам,
друже, страховито тучен и мучен.“ „Батине ниси могао да поднесеш?“
„Нисам могао дуже од четири-пет дана. Слаб сам човек, друже.“ „Не жури
са изјавама, Катићу. Ниси ми разјаснио битну ствар. А без искрености,
треба да знаш, ти никад нећеш изаћи из самице и кад будеш у колективу.“
„Дајем ти реч, да сам сасвим искрен. Немам разлога да то не будем.“ „На
жалост, ниси, друже Катићу. Иако дајеш капитулантске изјаве. И скриваш
се иза њих.“ „Откуд се скривам? Ја сам ти искрено признао своју слабост.“
„Човек који дубоко верује у свој идеал, може све.“ „Не верујем да човек
може све. Ни кад фанатично верује у идеал. Међу милионима, колико је
таквих који могу све?“ „Бољшевик може све за своју партију и идеал.
Размишљај о себи темељито, размишљај о свом убеђењу и сумњама. Сумње
не издрже батине. Ту је твој проблем. Сумње. Ево, за подстицај, донео сам
ти „Историју робије“ у којој ћеш видети ко су издајници, ко хероји партије,
како мисли и како се бори савестан, убеђен комунист.“
Покушао сам да одбијем читање тог текста писаног густим ситним,
савршеним рукописом, али ме друг својом скоро нежном упорношћу
приморао да примим тај робијашки летопис и оставио ме да читам. Нисам
могао. Одбило ме драстично упрошћавање човека, то свођење човека на
храброст, веру у партију и дисциплину; на предодређено жртвовање
револуцији. Понижавао ме тај религијски ступањ свести и начин
бољшевичког преваспитавања. Размишљао сам о старим просветитељским
илузијама о човеку, које су еволуирале до бољшевичке редукције,
покушавао да разумем и историјску нужност и сврховитост те редукције,
кад ми је неко закуцао на врата ћелије и рекао: „Катићу, чувај се
фракционаша. Врбује те за левичаре онај тип.“ „Ко сте ви?“ „Кад преживиш
оно што сам ја преживео, схватићеш ко сам.“ Нестало га. Где сам, заиста,
где сам? Одгонетао сам то не одгонетнувши до вечере коју ми је донео
друг, шапнувши ми да у чорби од купуса има и комадић меса, а донео ми и
пола јабуке и коцку шећера из колектива. „Како ти напредује рад?“ −
упитао ме и на моје ћутање, наставио: „То је најтежи и најзначајнији рад у
твојој биографији. Савлађивање пасјег егоцентризма. Побеђивање оног
твог опаког анархоидног индивидуализма, који те одувек удаљавао од
партије и утапао у ситнобуржоаску и интелигентску мочвару.“ Одгурнуо
сам храну: „Да се ми, друже, разјаснимо. Јеси ли ти мој католички
исцелитељ, мој душебрижник, или си робијаш, кажњеник као ја?“ Он се
лепо, чедно насмејао: „Шта ће ти та литература, Катићу? Бајата,
реакционарна литература. Са те идејне позиције не можеш напред.“ „А шта
је теби − напред?“ „Да поштено сагледаш корене својих грешака и заблуда.
Да савесно процениш штету коју си нанео партији. Дужност ти је да се
припремиш за искрен наступ пред колективом. Са том реакционарном и
малограђанском прљавштином у глави, ти не можеш да ступиш у чисте
партијске редове.“ „Нећу у чисте! Остаћу са прљавима!“ − повикао сам и
свашта му рекао. „Катићу, другарски те молим: кажи све шта ти је на
души“, рече ми благо у мом збуњеном ћутању. „Данас, кад си ти отишао,
неко је куцао на врата ћелије и рекао ми да се чувам фракционаша. Рекао
ми да си ти тип који ме врбује за левичаре.“ Он се танко осмехнуо и
заклимао главом: „Неки фракционашки гад. Такви су они.“ „А шта си ти?“
„Трудим се да будем комунист, који часно и доследно следи своју партију и
Коминтерну.“ „А какво си ти имао држање у полицији? Колико си осуђен?“
„Добио сам пет година на суду и две накнадно. А на полицији сам имао
правилно држање. Ништа нисам признао.“ „Јесу ли те тукли и мучили?“ „О,
да. Још како. Жила, вешање, игле под нокте. Погледај!“ − пружио ми обе
шаке, раширивши прсте. На дугим, витким прстима видео сам унакажене
нокте и јагодице. „Ја сам ти одмах признао да сам слабић“, рекао сам му с
поштовањем и потиштен. „Слабић сам. Шта могу?“ − поновио сам два-три
пута док је он замишљено ћутао. „Најпре, вечерај. Ево ти и једна цигарета
из колектива. А ноћас размишљај. И не сажаљевај себе, Катићу. Док не
победимо себе, не можемо да победимо ни класног непријатеља. Лаку
ноћ.“
Те ноћи дуго сам размишљао о њему и времену у којем живимо. Из
овог опаког света, из духовног и моралног расула Европе у којој узмичу
слобода и дух, из овог безнађа пред победничким наступом германског зла,
човека и човечанство можда може да спасе само велика жртва, само
идеализам проверен и забадањем игала под нокте! Да! Будућност − то је
питање духа, оног духа који може немогуће. Такав дух никада нисам имао.
А хоћу да променим свет. Хоћу с људима несаломљивог духа и тела да
учествујем у тој промени. Победи себе, Иване Катићу! Повиј се, нећеш
бити мањи но што јеси.
У таквом расположењу сачекао сам друга који ми је донео некакав
доручак, а ја сам га одмах упитао има ли цигарету. Дао ми своју, припалио
и рекао: „Слушај, Катићу. Ми смо ноћас дуго разговарали о теби и
одлучили да ти дамо хартију и оловку, па ти лепо, искрено и савесно,
напиши партији извештај о свом држању на полицији. Сматрамо, да ћеш
тако лакше свладати своју малограђанску сујету и интелектуалску
уображеност. Знам, страшан је то бедем, поготову пред интелектуалцем…“
− није се дорекао, сажаљиво се осмехнувши. Дорекао сам га ја у себи:
поготову интелектуалцем буржујског порекла и студијама на Сорбони, који
живи од ренте у луксузној вили на Врачару, итд. Сигуран сам да ми ни
Богдан не би набројао толико „прародитељских грехова“, толико препрека
ка истинској припадности комунистичком покрету. Замолио сам га да ме
остави.
Размишљао сам и закључио: ако пред Вујковићем нисам издржао
батине, и онако понижен провалио четворицу својих другова и партијску
везу са Централним комитетом у Бечу, зашто бих сада парадирао
интегритетом и достојанством пред једним интелигентним комунистичким
идеалистом, херојем у полицијском мучилишту, који врши своју партијску
дужност? Када сам одговорио на она питања иследнику Краљевине, шта
имам да скривам пред иследником Партије? И шта значи то бити пред
полицијом слаб, а пред партијом јак? Издати под мочугама и жилама, то је
било неизбежно, јер сам слабић, а исповедити издају друговима, е, то је
повреда интегритета моје личности! Застидео сам се свога отпора и свега
што сам изговорио другу, сео сам и до ручка, мучећи се под ћелијском
светлошћу, написао своју исповест, у којој сам описао своје хапшење и сва
саслушања, не прећутавши ни оно признање из сажаљења према Момчилу.
Исповест је, несумњиво, темељни институт вере. И претпоставка оног
сократовског сазнања себе. Она је пут ка истини и почетак сваке љубави.
Лакнуло ми.
Дочекао сам друга с радошћу и захвалношћу за доброту. Ваљда први пут
откад сам на робији, појео сам све што ми је донео и два ораха из
колектива. Дао ми и своју цигарету. Желео сам да разговарамо, али он ми
се извинио: мора на предавање. Цело то поподне мислио сам врло рђаво о
себи, распетом између стварности и своје представе о њој, неспособном да
се прилагодим реалном и једином, распетом између комунистичке
идеологије и класичног грађанског образовања, између делања и
морализаторства, слободе и дисциплине… Тешко незадовољан својом
мекушном, скептичном, преосетљивом природом, схватио сам да ће без
делатне и сврховите усмерености, без строгости према себи и другима, мој
живот у нечасном поразу да се оконча. Једва сам чекао друга да ми донесе
вечеру и поведемо разговор о револуционарном карактеру неопходном
овој епохи.
Међутим, он је опет журио на неки састанак колектива, а ја спреман на
потчињавање партији и помирење с друговима, спавао сам те ноћи заиста
као заклан.
А друг ми је уз доручак донео и своје брижно и лепо лице са
мишљењем: „Твоју изјаву другови сматрају непотпуном. Ми је оцењујемо и
неискреном у неким битним моментима. Стога ти је наложено да даш
допуну по следећим питањима…“ Прекинуо сам га разочарано и срдито:
„Зар сам вам ја неискрен?“ „Ниси, на жалост, прешао свој Рубикон“. „Који
то Рубикон још постоји у мени, који сам живот посветио револуцији?“
„Постоји, постоји, Катићу. То је онај егоизам и самољубље, што разликују
човека буржоаске, егоистичне епохе, од човека револуције и социјализма.
То је она баријера која раздваја ситнобуржоаског интелектуалца од
партијског интелектуалца. Фразе си говорио, све саме фразе, друже
Катићу. А ради се о ширењу непријатељске провале у тврђаву наше
партије.“ Тако и у том смислу поповао ми је дуго. Рекао сам му да говори
глупости, да је све што сам написао сушта истина и да ми не пада на памет
да вршим било какве допуне. Он се замислио, намрштио, загледао преда
се. Онда ми је тихо и као поверљиво препричавао позитивне примере
праве комунистичке самокритике, које сам ја доживео као примере тешких
људских падова и самопонижења, и то му рекао, упитавши га: „Реци ми,
који политички разлози налажу партији, вама бољшевицима, да захтевате и
од мене такав мазохизам? Зашто ви захтевате да трипут кажем да сам
слабић, кад сам то рекао једанпут?“ „Ниси био убедљив, Катићу. Из твог
признања још увек звечи фраза. Бљешти таштина и самољубље. Треба да
увериш партију да си заиста сагледао све узроке и негативне последице
своје издаје.“ „Пошто сам признао да сам био слабић, иако то у ствари
нисам, треба да кажем да сам и покварењак, гад, подлац, полицијски
провокатор, то желите?“ „Не вулгаризуј ствари. Ваљда схваташ, богаму, да
илегална, револуционарна партија, изложена страховитом прогону и
терору, ако жели да се сачува уништења и оствари идеале своје класе, мора
непогрешиво да бира свој кадар од најбољег људског материјала. А ти из
искуства мораш знати, колико су људи непоуздани и како се топе под
високим температурама и притисцима. Чак и кад су из радничке класе, а
камоли кад су из буржоаских салона. Партија мора од својих људи и
присталица да тражи највише… Мора да им оштри свест, шири зенице,
стално челичи вољу. У напорима и опасностима, страдањима и подвизима.
Искреношћу и неподмитљивошћу. Ко је опортунист према себи,
опортунист је и према непријатељу, унутрашњем и класном. А опортунизам
је најопаснија болест револуционара. Смртоносна.
Зато, Катићу, морамо своје слабости јасно сагледавати и из корена
чупати.“ „Па што сад ја треба да чиним?“ − прекинуо сам га у понављању.
„Просту ствар. Увери партију да заиста увиђаш своје слабости и њихове
узроке. Изрази дубину своје издаје. Само ти тада партија може поверовати
да ћеш моћи превазићи своје слабости.“ „Пошто напишем и потпишем да
сам подлац и издајник, нико и ништа, је ли тако?“ „Не вулгаризуј, Катићу.“
Нисам више могао да се савлађујем. „Не подваљуј, друже. Искреност је за
тебе одрицање од свог интегритета и достојанства. Уз жестоко пљување
самог себе. Стари је то метод предаје душе. И остави ти мене на миру.“
„Типично индивидуалистичка фраза! Како ти не схваташ да мој интегритет
постоји само у интегритету моје партије, да је моје достојанство у
достојанству револуционарног колектива, да је моја воља у вољи
авангарде. А не изнад и изван ње. Поштовање личности, слобода личности,
слобода воље, све је то, друже Катићу, стари трули либерализам и отрцана
реторика буржоаског лицемерја.“
Тако је углавном текао разговор између мене и мог душебрижника,
хероја пред класним непријатељем, вероватно и члана Кажњеничког
комитета партије − „Какића“, и ја сам на крају одбио да допуним своју
писмену изјаву. Никад ми није била даља партија − црква, и идеологија −
теологија. Немир ми изазвала једино личност мог иследника, друга −
исповедника, друга − исцелитеља; мучило ме то лепо, интелигентно, рекао
бих, племенито „лице партије“; мучио ме тај модерни Сен Жист, тај
проповедник и заступник „терора у име врлине“. Свирепи светац! Трагични
идеалист. Богданов брат. Ако такви људи, Богдан, Воја и Раде Вујовић,
Мустафа Голубић, Друг Јаки, Коста Новаковић, Филип Филиповић, па, ево,
и овај друг робијаш, они поштени, храбри, паметни, ако сви они верују у то
што говоре и чине, смем ли ја бити сигуран да сам у праву својим отпором
према њима, њиховим идејама и моралу? Да ли су и они само
фанатизовани идеалисти, или разборитије и јасније виде стварност, дубље
разумеју свет од мене, знају једини пут и средства његове промене? Нисам
ли ја доиста само један егоцентричан, ситнобуржоаски индивидуалист,
неспреман на велику жртву за велики идеал?
Копрцао сам се у тој ступици, а неко је опет закуцао на врата ћелије:
„Не попуштај, Катићу. За левичаре, најбољи комунист је − најгрешнији
комунист. Тај фракционашки тип хоће да те претвори у великог грешника.“
„Зашто? С каквим циљем?“ − питао сам непознатог, јер по гласу нисам био
сигуран да је то онај исти који ми се јуче јављао. „Рекао сам ти: за
стаљинце, најбољи је комунист-издајник.“ „Не разумем!“ „Просто као
пасуљ. Грешник је за свагда грешник. Издајник је за свагда издајник.
Таквоме пада глава, или мора да слуша без приговора. Покоран до смрти.
Не дај му душу.“ „Не схватам“ − изазивао сам овог другог душебрижника,
јеретика. „Зар ти није рекао да истресеш душу као стари џеп? То значи да
признаш да си пачавра.“ „Шта ћу му такав?“ „Да те потчини и завлада
тобом, будало!“ „Опет не разумем“ − упорно сам га изазивао, иако сам,
наравно, схватао све. „Шта ће партији послушан и покоран комунист?
Послушан револуционар није револуционар. Само слободни људи могу да
ослобађају друге. Само поносни могу да поштују људе. Једино праведни,
могу да донесу правду. Је л' се ти то смејеш?“ „Слушам те, настави“. „Само
још ово да ти кажем: послушни и покорни, као и фанатици и
макијавелисти, не могу да изврше промену света. Они могу само да
промене власт.“ „То је хартија, то су теоретске тракалице, Катићу! Они
послушност и покорност називају дисциплином. А без дисциплине, то си,
ваљда, одавно сазнао, нема јединства мишљења у партији. Без јединства
мишљења, нема јединства акције. Без јединства револуционарне акције,
нема победе и социјализма. Је л' тако?“ „Слушам те.“ „И ко жели победу
над буржоазијом, мора да пристане на неприкосновену хијерархију и
потчини се сваком ко је у партијској хијерархији изнад њега. За узврат има
право да потчини оног испод себе. И кад се тај стаљински ланац повеже са
историјском закономерношћу и нужношћу, онда имамо бољшевичку
партију на челу са генијалним вођом другом Стаљином. Јесам ли ти сада
јасан?“ Нисам хтео да се лишим овог незнаног и невидљивог, а храброг
сабеседника, па сам приљубивши лице уз „шпијунку“ питао: „А којој
партији или фракцији ти припадаш?“ „Оној којој и ти.“, „Ја нисам десничар,
то да знаш.“ „А, ти си још под утицајем Богдана Драговића? Ништа, ништа.
Опаметиће те друг Какић. Он овде влада са својим секретаром. Ти си сада
његов кажњеник. У здравље!“
Остао сам ослоњен на врата, приљубљена чела, док ми нису утрнуле
ноге, док ме кичма није заболела: шта сам сада? Не прихвата ме ни друг-
душебрижник, који је овде у некој власти над душама и савестима, неће ме
ни овај, по свему судећи опозиционар, јеретик и прогнаник из колектива.
Или је овај други, што наметљиво личи на робијашког ђавола,
традиционалног кушача дуалистичког човека − прави провокатор, човек
мог иследника? Шта ће бити мој крај овде? Као повратак болести, осећао
сам надолажење старе, нађмеђерске туге: нема човеку спаса. Ни од себе,
ни од других. Од те туге прозебао сам до коштане сржи. Цвокотао сам, иако
је напољу мај. Грозница.
Тога дана, друг ми је замишљено, некако сав сетан, доносио храну из
колектива не испољивши жељу да настави разговор. Очигледно је схватао
моје стање. То његово ћутање с врло пажљивим, нежним понашањем и
бригом за мој ослабели вид, доживео сам као неспоран доказ његове
интелигентне доброте. Ако је и неискрена, ја пристајем на подвалу
добротом. Тако се благо и идућег дана понашао, а онда ми се за доручком
обратио: „Друже Катићу, надам се да си за ова два дана и две ноћи
свестрано сагледао себе и схватио корене своје слабости које су те одвеле
у издају. Ево ти папир и оловка, па данас допуни своју изјаву. Другови желе
да се твој проблем што скорије реши и да пређеш у колектив“. „А је л' то
Какић жели?“ дрхтао сам. Он ми се изненађено и замишљено загледао у
зенице, као да не зна шта да ми каже због повреде те свете тајне: ја
непартијац, откуд смем да знам да постоји кажњенички комитет партије
звани Какић? И још говорим о њему! Скратио сам му недоумицу: „Нећу да
пишем никакве допуне своје изјаве. Све што сам имао да кажем, рекао сам.
Оставите ме на миру.“ „Ја бих те замолио, друже Катићу, да добро
размислиш куда води такво твоје држање.“ „То више није нити ће бити
предмет мог размишљања. Наш је разговор о тој теми окончан.“ „Па ти
радиш против себе, Катићу.“ „Нека! Ако се кроз овакво чистилиште ступа у
ваш црвени колектив, у ваш бољшевички рај, ја без колебања скачем у
пакао.“ Друг-иследник ме још запитао да ли сам после пресуде на робију
тражио помиловање или условну казну. Када сам се обрецнуо − „Наравно
да нисам!“ − он се одобровољено осмехнуо и отишао. Остао сам очајан.
Да скратим доживљаје бољшевичког искушеника у црвеној самици,
пред ступање у комунистички колектив. Наредних дана, друг је још једном
са истим стрпљењем и скоро нежно покушао да ме наговори да
„психолошки, морално и идејно напустим антипартијску позицију и с
часним намерама и поверењем ступим пред Колектив“, што сам опет
одлучно одбио, изјавивши, да до краја робије не желим да напустим
самицу. Потом се опет чуло наговарање оног невидљивог из ходника да
истрајем у побуни и не поколебам се ни пред бојкотом, јер „они су у
већини“, а ја сам га отерао тамо где Срби терају све, и себе. Али су
бољшевици добро знали да самица није адекватна казна за оно што
сматрају издајом; да усамљен издајник није себи само издајник; да може да
мисли и заборави на свој грех, јер савест је лењ и само код правих верника,
и на тренутак, жесток терач; бољшевици знају да је издајник − издајник, тек
онда кад је то другима, свима, кад то ниједног часа не може да заборави.
Зато ми моји другови, поштени и храбри људи, највећи идеалисти овог
века, не допуштају да не мислим на своју кривицу и не испаштам свој грех.
Поново се уверавам: Од свих тиранија, најтежа је тиранија усрећитеља.
 29

Друг из вишег форума језиком одваја папирић из пакетића, и почиње

вешто и ритуално да завија цигару.
Зора шапуће Борки:
Кладим се у живот, да је радник!
Борка одречно врти главом:
Вечити студент сељачког порекла.
Онда је на робији научио онако да лизне папирић.
Масовик. Зна како се треба приближити обичном човеку. А
истовремено се камуфлира као илегалац.
Доста вас две! − опомиње их Мишко и наставља да говори о последњој
директиви ЦеКа СКОЈ-а: Наш главни задатак је да ујединимо омладину
свих радних слојева и свих националности у борби за мир и одбрану земље
од претеће фашистичке опасности. Нас чека судбина Чехословачке и
Пољске…
… Почиње трка коју Балкан до сада није видео. Биће то највећа
спортска сензација на тлу Југославије у миру, између два светска рата.
Трка асова и хероја новог доба. Ту трку гледа милион људи. У Београду,
Европа ће данас добити свог првака до завршетка другог светског рата.
Борбе ће се водити између четворице најславнијих возача на свету,
Хермана Ланга, Манфреда фон Браухича, Милера и Нуволарија. Са тим
џиновима, бориће се и наш јунак Бошко Марковић. Бориће се Давид са
Голијатима. Биће то митски призор…
Да би могли успешно да се припремимо за будуће револуционарне
задатке, неопходно је да се изборимо за монолитно јединство наших
редова. Све опортунисте, фразере и секташе − напоље! − говори Мишко и
шиба погледом Ћалета и Владу који искренутих глава слушају спикера.
… Ево непобедивог Хермана Ланга у белом пуловеру. Шампион који је
својом храброшћу и срећом ушао у елиту светских возача. Овде у
Београду, Херман Ланг брани титулу првака Европе. Ове године он је седам
пута победио све светске возаче, па и свог кума Карачолу. Човек који има
живце као конопце, најсрећнији је возач на свету, фаворит је ове
величанствене трке…
Чујеш ли, Владо, то пљескање и урлање бесловесне масе једном
хитлеровцу? Са таквом свешћу, нити ћемо се одбранити од фашизма, нити
ћемо извести револуцију − шапуће Мићун, а Влада му одговара:
Не секташи! Слушај Мишка!
… Долази Манфред фон Браухич, вечити други. Вицекраљ
аутомобилизма, најопрезнији возач на свету. То је племић у чијим жилама
тече бензин. Фон Браухич вози заиста као ђаво, лудо и непогрешиво. Тај
мудрац не покушава немогуће, зато не стиже први. Њега не мучи јед
таштине. Он је победник сујете. Манфред други учи нас мудрости: човек је
смртан, а трке су вечне. Стиже онај који трчи…
Тај фон Браухич је прави фашист! − шапну Мићун Влади, а овај му
узврати:
Рекао сам ти да не секташиш.
Да би СКОЈ могао да изврши задатак предводника младе генерације,
морамо да поведемо још одлучнију борбу против троцкиста, тих подлих
агената фашизма који у последње време дижу главе.
… Ево Нуволарија! Ево летећег Италијана, у жутом пуловеру, плавим
панталонама, црвеном шлему. Он је најславнији стари возач, а има свега
четрдесет осам година. Нуволари има шансу да свој музеј трофеја обогати
пехаром нашег краља Петра Другог, најмлађег краља на свету. Љубимац је
публике, чујте овације.
Наивни и јадни Срби. Заборављају да је и Италија фашистичка, − каже
Мићун, а Влада ћути и труди се да слуша Мишка:
Ми морамо да очистимо своје редове од опортуниста, разноразних
идеалиста и смутљиваца који су дошли у наш покрет из малограђанске и
буржоаске средине.
Тако је, друже Мишко! − одобрава друг из вишег форума.
Зора кришом мотри Владу; он види њену бригу за њега и осмехну јој се.
… То је Херман Милер. У црној капи, љубимац жена. Млад, леп,
хладнокрван. Човек способан за највећа изненађења. Наше даме приређују
му невиђене овације, чујете ли? Милер ће у бесомучној брзини улазити у
кривине, клизати се и, будите сигурни, неће скренути са стазе…
И изгореће жив, за неки пишљиви пехар нашег краљића. Замислите,
другови, зашто гину људи! − упаде Ћале у Мишкову говорничку паузу и
наљути га.
… Ево нас! Ево нашег Бошка Марковића да заступа југословенске боје.
Долази да се бори у најславнијој људској борби? неравноправној! А
неравноправна борба, то је наша историја и наша судбина. Победник се
зна. Бошко Марковић је већ победио! Чујете ли срећни Београд, Србију,
Југославију, милион људи који грца од среће. Нечувено. Сви су оставили
јела и пића, расечене лубенице и диње, недоједене пите, непопивена вина.
Прекинута су љубавна флертовања и романтични почеци на
калемегданским клупама. Невиђено!
Мишко, могу ли нешто да предложим? − пита Влада.
Остави за тачку разно.
Немамо ту тачку. Предлажем да прекинемо састанак док трају трке.
Друг из вишег форума посматра га пажљиво, смешкајући му се присно
преко цигаре: зна ми оца, радосно закључи Влада, али Зора порумене од
стида; Јоца гледа у чаршав као да га није чуо; Ћале се одобравајуће
смејуљи; Борка се одлучно не слаже са прекидом састанка због трка; Раде
тужно зури у сунце које се спушта на Фрушку гору; Мићун се обраћа другу
из вишег форума:
Ја мислим, друже, да ми више немамо времена за забаве.
Немамо, друже. Али ако је вама занимљиво то буржоаско
гладијаторство, можемо на часак да прекинемо.
Није занимљиво! − каже Зора.
Са њом се слаже већина; Влада их мало презире, мало и сажаљева због
њиховог буквалног схватања дисциплине; Мишко нешто говори, али се не
чује од страховите грмљавине мотора; испод њих проломи се тутањ и густо
засмрде бензин.
… Ланг води трку! Одмах се види првак света. Педесет метара за њим
јури Нуволари, Милер, Браухич. Наш достојанствени Бошко гура напред
свим срцем. Ланг лети напред, Ланг ће сигурно победити. Од страха,
народу је застао дах. Над Београдом у овом часу нема више птица у
ваздуху. Невиђено! Сад су миш и мачка у истој рупи од ове апокалиптичне
грмљавине. Урлају машине, лете чудовишта, тишином небеса над нашим
рекама грми будућа апокалипса. Повијају се јабланови и тополе искићене
децом. Обзнањује се величанствена, страшна будућност − двеста, триста,
пет стотина, хиљаду километара на час! Човек ће и телом досегнути брзину
своје мисли… Нечувено!
 Треће, другови, и у нашим редовима још постоји нејединство мисли и
акције, још влада нејасноћа око генералне линије партије, још постоји
небудност према класном непријатељу − говори вичући друг из вишег
форума. − Зашто другови? Благодарећи нашем гњилом либерализму и
небудности, ви врло добро знате колику је штету нанео партији познати
троцкистички гад и полицијски провокатор Иван Катић…
… Летећа чудовишта својим фијуцима савијају тополе и јабланове,
деца падају на земљу као зреле крушке. Апокалипса, апокалипса!
Невиђено! Ланг подиже руке са волана и зауставља кола. Прелазе га
Милер, Браухич, Нуволари. Шта се догодило најсрећнијем тркачу?
Није Катић једини, другови. Ти интелектуалски типови, ти
филозофчићи, некаква пискарала и бандити Рихтмани, Ристићи,
Богданови, Бретони, Срзентићи и разноразни издајници и штеточине, о
којима је писао последњи Пролетер…
… Лангу је камичак ударио у наочаре! Најсрећнији одустао од трке!
Несхватљива је, за свагда је несхватљива људска судбина! Један камичак,
невидљиви камичак одлучује о поразу и победи, о животу и смрти људској.
Невиђено! Али Бог чува велике! У несрећи коју нико не преживи, Ланг
извукао главу и остао најсрећнији возач на свету. Сад је на челу трке наш
Бошко Марковић. Сад је последњи први! Дивна обмана, она обмана која је
најслађа човековом срцу. У кругу влада метафизика. У кругу нема првог и
последњег. У кругу свако може бити и први и последњи. На северним и
западним странама Калемегдана, народ луди од одушевљења: види Бошка
Марковића испред Браухича, Милера, Нуволарија. Србин је испред
Немачке и Италије! На Бошка Марковића се бесомучно, дивљачки, зверски
стуштили Браухич, Нуволари, Милер. Опет га прелазе. Невиђено! Браухич
избија на чело. Фон Браухич ће бити победник, двеста метара испред
Милера и Нуволарија, то је недостижно!
Наш је задатак да продиремо свуда где живи и ради омладина. Сваки
поштен и млад човек је данас незадовољан. Искористите то, другови. У
сваком младом човеку пронађите разлог за побуну, освешћујте му
незадовољство, одредите му циљ и средства борбе! − виче друг из вишег
форума и гаси опушак о оџак.
Влада Драговић се одлучи да узме реч, само зато што му друг зна оца:
Ја сматрам да у овим данима треба највећу пажњу посветити васпитном
раду и изучавању марксизма-лењинизма. Треба одмах у школама и
фабрикама, систематски да почнемо са изучавањем Историје Свесавезне
бољшевичке партије − застаде: Зора се мршти, схвата: зашто он
интелектуалац, мора увек да говори о марксизму и лењинизму, тој слабој
страни свих радника у комитету?
Правилно, Драговићу. Историја Свесавезне комунистичке партије
бољшевика садржи у најсажетијем облику револуционарна искуства и
мудрост партије, која је извела Октобарску револуцију и изграђује
социјализам на шестини земљине кугле. Правилно, Драговићу!
Влади је мило у души што му се друг из вишег форума обратио са
Драговићу, једино њему по презимену, дакле, зна чији је син; у мукама ових
дана, то је једина његова победа; не слуша друга, занесе га мисао: кад ће
доћи и да ли ће доћи тај дан, тај састанак, на коме ће његов отац бити друг
из вишег форума, не безимени друг, него чувени, славни Богдан Драговић,
члан ЦеКа, секретар ЦеКа, кога знају сви комунисти? Какав ће то митинг
бити у Београду, ка коме говори Богдан Драговић! А ујак каже да он сјајно
говори…
… Око писте испод Калемегдана брзина је оголела дрвеће. Нигде листа!
Црне се голе тополе, јабланови и кестенови. Невиђено! Судбина одступа да
нам буде још неизвеснија, па је вечити други, Браухич, сада убедљиво први,
и сигурни победник. Београд ће остати у историји аутомобилизма…
Другови, да пређемо на трећу тачку дневног реда − виче Мишко. −
Извештај о нашим акцијама и задужењима. Најпре ћу вам ја рећи, како
сам организовао бојкот Рајка Бањца, пропагатора слободне љубави и
познатог провокатора.
… Браухич улеће у кривину код француске амбасаде и гле, гле!
Заошијава се у круг! Чигра је, невиђено! Стаје Браухич! Несхватљиво,
апсолутно све је стварно несхватљиво на овоме свету!
На жалост, ту су неки скојевци испољили очајно ниску свест − виче
Мишко у грмљавини мотора − Мислим пре свега на Нађу Луковић, која
није прихватила одлуку партије да се Бањац бојкотује на студентском
излету. Са својом конституционалном малограђанском природом…
Влада зна: чим Мишко заврши и изговори критику својој сестри, мора
он да извести како је организовао бојкот свог ујака. Престаје да слуша
спикера и прати трке; смишља да ли да именује свог ујака: подлац,
француски бандит, великосрпски агент, буржоаски дегенерик, како га
називао друг из вишег форума? Слуша Мишка како прибрано и
хладнокрвно раскринкава сестру. И завиди му на тој моћи и мрзак му је
због тога. Мора смоћи снагу да говори што мирније, као да је реч о
непознатом човеку. Види Зору која га забринуто и уплашено гледа својим
шаренкастим, смеђим, заиста дивним очима. Шапну јој:
Не бој се.
 30

… На Браухича јуре Нуволари и Милер, катастрофа је неминовна!

Човек мора да плати моћ и славољубље…
Катарина Недељковић зграби Најданову руку и припи се уз њега:
Шта ће сад бити, шта ће бити с Бошком?!
Најдан Тошић је нежно пригрли, узбуђен, срећан:
Не бој се, мила моја!
… Милер и Нуволари га не виде иза кривине, катастрофа је неизбежна!
Катарина зажмуре и први пут у животу зари лице у Најданова прса,
изгубивши дах за Бошком. Најдан је снажније и заштитнички пригрли, први
пут тако од кад је воли.
… Браухич тера своја кола у супротном смеру, склања се са стазе да они
прођу, браво племићу! Милер и Нуволари фијукнуше поред њега, несрећа
је избегнута! То само немачки аристократа може, то једино Манфред фон
Браухич може! И ево тог џентлмена, тог краља писте, окреће кола и са
смешком одјури за њима. Невиђено! Даме и господо, јединствен призор
људске племенитости и великодушности…
Опет ништа! Жив је! Бајка, ништа није било! − узвикује разочарани
Растко.
Катарина се откиде од Најдана и ставља марамицу на уста и нос, не
подноси смрад бензина и уља; уздахну:
Фала Господу Богу. А где је Бошко? Шта је са Бошком?
Иде Бошко, не брините. И то сад испред свих! − рече разочарано и јетко
Најдан: да се тај сероња сударио са Браухичем, постао би славан. Била би
то његова највећа победа. И све би се у животу решило на најсрећнији
начин. Бошку − слава, споменик би му подигао испод Мештровићевог
Победника, мени − Катарина.
Од француске амбасаде избија Бошко Марковић и сам пројури поред
трибине поздрављен аплаузом, али по Катаринином осећању не онако како
заслужује једини представник Југославије. Она му пљеска најдуже и
притом запажа да народ са калемегданских страна и из парка, дуже и
срдачније поздравља свог тркача од блазиране господе са трибина, која се
диви свему што није српско; то је тај исти сој који је у прошлом рату
сачекао Швабе у Београду, окупаторским официрима правио вечеринке и
приређивао соареа, а после рата, у одушевљењу Солунцима, разбијао своје
српске груди. Чак се и њена Вера, ћерка једног Дамјана Недељковића,
излуђује Милером! Лепим Милером! Јадно српство!
… Нуволари вози равномерно, искусно, сигурно, потврђујући да су чак
и у спорту мудри Грци били у праву, верујући у моћ старости. Али Милер
виртуозно и ризично сече кривине! Опет неизвесност! Живот је
неизвесност! Све је неизвесност! Милер прелази Нуволарија, овај га не
испушта, невиђена борба!…
Милер! Мој Милер! − кликће Вера.
Не заборављај, драга моја, да је он Немац и да си ти ћерка генерала
Недељковића који је командовао српском дивизијом против Макензена!
Не заборављај! − опомиње је мати, нагнувши се преко Најданових крила,
коме такви тренуци присности са њом, највише значе на овим тркама.
Милер и Нуволари пројурише поред трибине, не стиже ни Вера да
запљеска.
… Невиђена битка између Милера и Нуволарија, између Немачке и
Италије, између храбрости и искуства, између мушке лепоте и мушке
зрелости, између маште и знања! Невиђено! Поред Небојше куле и испод
Зоолошког врта, људи ову борбу не могу да гледају! Стази су окренули
леђа, зарили лица у шаке, фантастичан призор технике, храбрости,
вештине! И оне дивне, некорисне човекове лудости! Опет прелазе нашег
Бошка! И фон Браухич пролеће поред нашег Бошка, тог трагичног хероја.
Не може Давид са Голијатом! И може Давид са Голијатом… Нечувено!
Докле ће да брбља овај идиот, је л' те, Најдане?
Шта би било од људског дела да се о њему ћути?
Ово је неиздржљиво брбљање! Ако се и заврши овај дан, из мене никад
неће изаћи ове огромне, труле речи − говори уњкаво преко марамице, а
кува јој се бес на Најдана Тошића: та цинцарска циција уместо да купи
Бошку аутомобил марке Алфа Ромео или неку немачку марку, стара
француска улизица купила некакав порше! Све је код њега лукаво и
покварено, пред читавим Београдом приредио јој пораз, ово је права
срамота! Шта јадан младић може да уради са тим пишљивим поршеом?
Прелазе га као сакаџију:
 Знате ли ви, господине Тошићу, шта је ваш порше?
Знам, госпођо. Да није избио рат, поршеа би возили оба Француза, и
Гален и Сурије!
Желели сте рећи, да је мој Бошко сакаџија? А ја вам, господине
Тошићу, кажем: порше су таљиге! Најобичније таљиге!
Подиже се уз помоћ штапова и једина запљеска Бошку Марковићу који
за Браухичем пројури поред трибине. И мало постоја: нека види Београд да
Катарина Недељковић има част, и да је нико и ништа не може да изведе из
господства. Седе тек кад чу да се приближавају Нуволари и Милер, стави
марамицу на уста да не би говорила.
… Каква несрећа! Какав малер! Каква трагедија! Нема предвидника на
земљи, нема пророка у људским тркама! Више се не зна ко на овом свету
не губи и ко неће бити поражен… Невиђено и нечувено!
Катарина се несвесно прислони уз Најдана:
Кажи, брбљивче, каква несрећа?
Мама, могла би мало тише − шапуће јој Вера.
… Милер у јарку! Милеру пукле гуме! И то немачке гуме! Сме ли човек
да верује науци и техници? Сме ли да не сумња у тачност математике, у
непогрешивост хемијских формула, у трајност материје? У које законе
механике можемо још да верујемо, није ли наступила свеопшта ентропија,
даме и господо? Шта је победило победника? То је, ваљда, та космичка
несрећа!
Је л' мртав, мама?
Није, није, сине! Какав ли је бол у Милеровом срцу, Боже! − уздахну
Вера.
Срамота за немачку индустрију! − каже Најдан саучествујући са Вером;
он је увек на њеној страни, чак и кад је против Ивана, јер се безброј пута
уверио да је она против Бошка, а за њега.
Пројурише Нуволари и Браухич.
Катарина узе доглед да дочека Бошка на узбрдици код француске
амбасаде и види му лице. Јадан младић, али частан и трагичан. Данас је
својом трагедијом оправдао и заслужио њену љубав. Права жена, воли
несрећног. Она је крива што га изложила овом понижењу, које може да
смисли само таква лисица и такав архипокварењак, какав је Најдан Тошић!
Не види Бошку израз лица; он својим темпом пројури поред неме трибине.
Деда, нашег Бошка за седам кругова прешли Нуволари и Браухич! −
каже растужено Растко.
Ништа то не значи, синко. Како се ствари дешавају, може наш Бошко да
стигне први.
Не будите и циник, господине Тошићу! − опомену га Катарина.
Јури Милер. Вера запљеска:
Кад је брже оправио гуме? Фантастично!
Да, то једино Немац може − узвраћа јој Најдан.
… Нуволари лети у нову победу и нову славу! Летећи Италијан показује
да је достојан својих предака славних Римљана! За њим је Браухич, вечити
други, и сада други, доказ да су закони историје вечни! Милер бесомучно
јури сам да прослави своју челичну германску вољу, прелази нашег Бошка,
то је закон света, не бије се шут са рогатим! Победник лети у победу, народ
се сјурује ка трибинама да види победу. Невиђено! Нуволари!…
Умукни, брбљивче! − не издржа Катарина и једина на трибинама не
устаде да поздрави победника Нуволарија који прелете, праћен клицањем
и пљескањем гледалаца. Пројури и Браухич и продужи овације гледалаца.
Бошко Марковић ујурује у пљесак Браухичу, Катарина клону од неугодног
јој догађаја. Протутња и Милер. Вери се чини разбеснело. Грмљавина
утихну, смењује је жагор публике; у даљини, испод Калемегдана, само
Катарина једва чује Бошка, а спикер говори потиштено:
… На великом борилишту, оста сам наш Бошко Марковић да се бори са
судбином. Победник Нуволари прешао га једанаест пута. Милер трећи,
десет пута. И није клонуо, није се деморалисао наш Бошко. Ниједан
европски тркач то не би издржао. Ниједан, сем Србина. Браво Бошко, алал
вера, Бошко Југовићу, барјактару! Народ ти даде, после Обилића, најлепше
презиме своје историје. То је победа! Нечувена победа воље и духа!
Слушајте, Најдане, мене ће кап да удари!
Па ја сам ту немоћан, забога, Катарина! Он је плаћен да брбља.
Лажеш, Најдане! Пре месец дана си ми се похвалио да си за спикера
најмио некаквог београдског Демостена!
… Остати сам на борилишту, то може само Хомеров јунак. Трчати
претрчану стазу, то може једино велики дух. Трчати изгубљену трку, борити
се у борби унапред изгубљеној, гинути за пораз, то је српска судбина. Ми
трчимо изгубљене трке, ми гинемо за поразе. Напред, Бошко! Молим
поштоване гледаоце, молим све патриоте да остану на својим
посматрачким местима и одају признање нашем хероју, који јури сам,
храбро и достојанствено, јури не за ташту победу и ловоров венац, Бошко
јури за своју и нашу част, да покаже свету какав смо ми народ. Јури наш
Бошко за победу ината!…
Заиста, ујаче, овај га претера. Видите ли, свет се смеје, људи се
заморили, не могу више да слушају.
Од гледалаца се, Вера, тражи само стрпљење. Покажимо га! − одговара
Најдан замишљено и још са надом да се ова трка може њему и срећно
завршити.
… Овим позним септембарским заранцима, на ставама Саве и Дунава,
око београдског старог града, Бошко Марковић потврђује величину самог
и последњег. А шта у људској судбини, може бити лепше и веће од
достојанства побеђеног, од упорности последњег?
Слушајте, Најдане, па ви ћете ме стварно уништити овим вашим
кретеном! − Катарина окреће главу да не види Бошка који пројури поред
трибине.
Зар вам, Катарина, ништа не значе ове потресне речи?
Те глупости, те баналности, те огавности! Паклено сте све ово
смислили! Сјајно, признајем, али последњи пут сте ми режирали ову
трагедију. Погледајте лица ових аспида на трибинама! Смеју ми се као да
су оне Нуволари! Хвала вам за свагда, господине Тошићу!
Шта вам је, забога, Катарина? Па нисте ваљда веровали да Србија може
победити Немачку и Италију? Ми смо се умешали у борбу са техничким
велесилама. То је историјски догађај!
Мама, ја те стварно не разумем. Смири се, молим те, гледају те
Пешићка и Антићка − шапуће јој Вера.
Вера, не пристај ми на муку!
Растко скаче срећан што Нуволари, Браухич и Милер прилазе трибини
и стају на неколико метара, па их може изблиза да посматра и диви им се, а
деда му обећао да ће му са банкета донети њихове фотографије са
аутограмима.
Публика се пресипа преко трамвајских шина и улице која је тркачка
писта, куља ка трибинама да види тркаче и предају награда.
… Па то је трагедија! Истинска трагедија! Неочекивано, даме и господо,
неочекивано, драги компатриоти, Бошко је брзином изнад моћи машине
полетео да надокнади наше изгубљене векове, наше хиљадугодишње
пешачење и вожњу на воловским колима…
Шта се догодило? − завапи Катарина.
 … Ево вечне коби, суђене нам несреће! Бошко слетео с писте!
Испречио му се проклети јаблан, ех, то проклето дрвеће, што уклето стоји
ту где је засађено!
Деда, готов Бошко! Колико ли је мртвих?
… Један јаблан срушио је наше снове да стигнемо на циљ, један јаблан
сагорева наде наше нације! Гори, даме и господо, гори наш порше! Гори
наш Бошко Несрећковић!
Катарина врисну: Бошко! И без штапова јурну са трибине низ
степенице, стропошта се на бетон, јекнувши болно, пре но што јој се све
смрачи.
Најдан постиђен и увређен њеном обзнаном свог стварног љубавника,
сад кад је Београду јасно да је он само матори рогоња, устаде са столице
тек пошто га Вера позва да подигну Катарину. Пре Најдана то учини
жандарм, али је Најдан узе у наручје; Катарина зајаука:
Нога… Сломљена ми нога…
Која нога, мама?
Десна… Ах, знала сам да је ово мој кобни дан… Последња трка.
Госпође са трибине сјатише се да јој помогну и да је виде у несрећи.
Молим вас санитетска кола! − виче Најдан.
… Несрећни Бошко Југовићу! Дико српског племена! Први наш
представниче у европској елити, весниче новог доба!…
Притрчавају санитетлије са носилима, санитетски ауто труби, публика
са почасне трибине нагрнула да види једину жртву мотоциклистичких и
аутомобилских трка за првенство Европе, јер спикер виче:
… Срећа у несрећи! Бошко Марковић је неозлеђен! Публика му гаси
ауто и гура га на писту. Невиђен пример патриотизма! На запаљени мотор
жене и мушкарци, омладина и деца, сипају непопијену воду и недопивено
пиво и вино. Младићи, својим кошуљама гасе ватру мотора, људи капама и
голим шакама свладаше ватру. Невиђено! Бошко седа у машину и
наставља трку. То је срце, то је дух!
Народ кличе: − Живео Бошко! − пљеска, виче.
Па он је жив, Вера?
Жив је, мама, жив је!
Господе, хвала ти − промуца Катарина трнући у обесвешћујући бол
колена.
 … Народ не пристаје на пораз. Народ претвара пораз у победу. Народ
чашћава и награђује свог јунака, истрчава на писту и баца у Бошков ауто
непоједена печења, шницле, батаке, тртице, кобасице, бурек, гибанице,
савијаче, гужваре, пите са јабукама и вишњама, торте, ситне колаче,
јабуке, грожђе, диње и лубенице, флаше и балоне вина − прави дионизијски
призор! Невиђено! Од одушевљеног народа Бошко не може да прође свој
последњи круг, па труби из све снаге, Србин по сваку цену хоће да стигне
последњи, хоће да трчи, јер мора да трчи, трчи претрчано, трчи да би
трчао, о, вечан си, Србине, непобедив си, човече!
Катарину Недељковић санитетлије полажу на носила, она јекну,
зажмуре и шапну Најдану.
Никад ти овај пораз нећу опростити.
Шта кажеш, мама?
Ја сам најнесрећнији створ на земљи. Финито, кћери моја! Финито…
И ја ћу с тобом, драга пријатељице − шапуће јој Најдан прибравши се
мало, очајан што неће присуствовати предаји пехара победнику трка.
Ништа ти, Најдане, више не верујем. До краја живота. Финито…
Пратим те у болницу. Све сам оставио, све сам жртвовао.
… Слава победника је плам, дим, трен. Победничке славе су пролазне и
безначајне за наше постојање. Слава последњег који стиже на циљ, слава
побеђеног, вечна је слава. Молимо поштоване гледаоце, да се склоне са
стазе и омогуће нашем асу Бошку Марковићу, да уз помоћ пожртвованих
љубитеља брзина, догурају до циља ауто пун народног дарива и частива.
Била је то невиђена великодушност…
Болничари помогоше Најдану Тошићу, огорченом последњим
спикеровим брбљањима, да се попне у санитетска кола и седне поред
Катарине на носилима, фаталне, неосвојене Катарине, а нада га одједном,
проже свог: можда му је она несрећом, најзад, пала у наручје!
 31

У ЦРВЕНОМ КОЛЕКТИВУ
Деветог или десетог дана, привели су ме пред колектив у великој соби,
где ми је друг саопштио да морам искрено да се „раскритикујем за своје
слабо држање на полицији.“ „Није слабо, но издајничко!“ − добацио је онај
што спава у ћошку и махом ћути, што не учествује у разговорима, него
даје завршну реч, што са својим људима увек нешто шапуће, што се важно
усамљује, а према коме су сви пажљиви и нежни, почаствовани његовим
погледом и речју, јер он је „наш највећи херој партије пред класним
непријатељем, није признао ни кад су му ломили кости и гвозденим
обручем стезали лобању“, секретар је Какића, члан ЦеКа, дошао из
Москве, радио у Коминтерни, прекаљени бољшевик и велики марксист −
све сам то у наредних неколико месеци сазнао, посматрајући га и
слушајући његове обожаваоце и противнике на кибловању и прању
нужника, где сам се сретао са њима. Робијаши, чланови колектива, седели
су на креветима и гледали ме мрко; приметио сам и два-три сажаљива
погледа, који су ме и охрабрили да кажем како сам у писменој изјави све
рекао што је истина и што сматрам да треба да се зна о мом хапшењу и
држању у полицији; кажњен сам две године робије, нисам од буржоаског
суда тражио помиловање, нисам спреман ни пред својим друговима да
пљујем на себе. Не може се описати какав се талас гнева и злобе подигао
на мене, и шта ми је све изговорено као „дрском провокатору и
буржујском комсалонцу“ који је дошао из париског легла разврата и
декаденције и „преко фамилије увукао се у наше редове да нас кужи и
разара својим опортунизмом, трулошћу и штеточинским схватањима“!
Нисам издржао увреде, заједања, глупа питања, па сам узвикнуо: „Питам
вас: јесам ли на робији или у полицији? Је ли ово судница или робијашка
соба? Јесте ли ви кажњеници или тужиоци и судије?“ Тек тада се њихово
огорчење сручило на мене; очекивао сам линч. Нису ме дотакли, само су
ме вређали надмећући се у жестини. Чуо сам неколико узвика: „Он је
богдановац!“ Ако сам ја „богдановац“ Богдан би морао бити десничар! Је
ли то истина? Али њихове речи више ме нису погађале; чекао сам шамаре,
песнице, гажење; желео сам смрт као ослобођење, ону смрт коју сам
прижељкивао у Златном врту. Тада је опет проговорио друг из ћошка,
нисам разабрао што је рекао, они су се утишали, па само мумлали
међусобно. Онда ми је пришао друг душебрижник за самицу и тихо ми
саопштио кућни ред у колективу, показао ми кревет до врата, одредио на
дужност „пуцера“ − чистача ходника и нужника, показавши ми и прибор за
чишћење, што сам све примио као право спасење и легао на кревет да
жмурим и ћутим, мрзећи људски род, себе највише. Није ми се била
смирила та прождирућа унутарња ватра, кад ми је пришао друг, славни
цвикераш из Загреба и представивши се, изговоривши отприлике ово:
„Ти би, друже Катићу, морао знати да се овде, међу комунистима, води
одлучна битка за бољшевизацију партије. Ту компромиса и нијанси нема.
Или си за линију Коминтерне, или против ње. Пред партијом, комунист
нема тајни. Теби, видим, смета поглед партије у твоју интиму. То
доживљаваш као насиље над својом личношћу и губљење достојанства.“ „А
како ти доживљаваш тај поглед партије у твоју интиму? да поновим твој
еуфемизам“. „Нормално. У свету у коме живимо, шта је то слобода
личности, за име божје, колега Катићу? То је химера! Идеалистичка варка,
настала после читања Канта и Фихтеа. просветитељски фолклор, драги
колега. Светом ће завладати Хитлер, Розенберг и остали фашистички
разбојници, и шта ће онда остати од наше уважене и свете слободе
личности, нашег нарцисоидног достојанства? Огледаћемо се у властитој
крви!“ „Бранићемо га до последњег нокта и даха.“ „Чекај, најпре да се
споразумемо. Јесмо ли за самоубиство или револуцију? Хоћемо ли
меланхолично да оплакујемо, јадног слободног човечуљка, кога
антикомунистички разбојници Хитлер и Мусолини са осталом црном
сабраћом претварају у војника за крсташки поход на Совјетски Савез?
Хоћемо ли, дакле, цмиздрити над окрутном стварношћу, док нам не
пробуше наше достојанствене главе? Или ћемо се освестити и
организовати радничку класу и разумне људе, и повести их у борбу за
стварање друштва у којем ће човек имати социјалне и духовне услове за
истинску слободу и стварно достојанство? То је дилема наших дана. Ако је
дилема.“ „Није реч о тој дилеми. Реч је о томе да ли ћемо у име спасења од
фашизма и усрећивања у социјализму − уништити човека? Хоћемо ли
спасти богаља и усрећити наказу, или биће које мисли и сумња, воли људе,
поштује себе? О томе је реч, у томе је наш спор.“ „Не, то данас није наше
животно и историјско питање. Наше животно питање гласи: хоћемо ли
пристати на фашистичко варварство и смрт, или ћемо се борити за
социјалистичку револуцију и њене ослободилачке перспективе?“ „То за
мене није спорно“. „Ако није, онда мораш увидети да данас постоји само
једна снага, један ум и једна воља, која може спасти свет. То је, јасно,
партија. И ми јој препуштамо, ми јој свесно дајемо и своју слободу.
Додуше, она тражи велике жртве. Стога је чак и окрутна у захтевима према
својим следбеницима. Али, драги колега, ти добро знаш, сви су творци
окрутни, а најокрутнији су према себи.“ „Желиш да кажеш − морамо бити
спремни на жртву. Јесам! Томе се не супротстављам.“ „То ти се само чини.
Мора се бити спреман на промену себе. Мора се избацити из себе она
постељица егоизма и егоцентризма, одакле куља и онај смрад што га мудри
проповедник назива − таштином.“ „После таквог абортуса, такве
ампутације, шта ће остати од човека? Јаловик! Богаљ!“ „Никако! Чуј ме, за
име божје… Примајући на себе одговорност авангарде у измени света,
комунист нема ни разлога, ни право да опстојава у традиционалној
дихотомији своје јавне и интимне сфере. Комунист у дијалектичком виду,
укида ту дихотомију и као монолит предаје се партији.“ „То што ти
заступаш, то је тоталитарно подређивање људске личности. То је
поништење индивидуалности. Не пристајем. Мој интимни живот, моје
слободно мишљење и слободна сумња, моје слабости и моја беда, љубав,
укус, лепота, све је то неприкосновена сфера моје личности, коју не дам
никоме! И ничијем погледу и контроли.“ „Заблуда, опасна заблуда, драги
колега. Приватнички индивидуализам. Вулгарни култ својине! Увид у
лични живот, комунист не доживљава као надзор и насиље, већ као бригу
партије за целокупност свог члана, свог борца. Твоје слабости више нису
твоје приватне слабости. Твој кукавичлук, твоја сумња, твоја глупост, ако
си комунист, нису више приватна, грађанска ствар која се само тебе тиче.
Јер, таквим својствима, ти непосредно угрожаваш читаву револуционарну
организацију и њено делање. Ти си делић колектива и оно што је твоје −
његово је.“ „А оно што је моје, а што није партији корисно и подобно, ви
одсецате! Понекад и са главом. Не треба вам. То је за вас
малограђанштина, интелектуалштина, опортунизам, идеализам,
троцкизам! Бацате у ђубре! Чистите партију, како кажете. Сад су те велике
чистке из Русије, видим, захватиле и вас овде.“ „Да, колега. Жестоке чистке
и стварање нове, монолитне, бољшевичке партије.“ „Са једноумном
бољшевичком религијом! Са Стаљином као Ponti fex-om Maximus-om! Ти
си чувар његове догме! И ординарни, модерни схоластичар.“ То га
погодило, уздрхтала му брада. „Ми нисмо теолози, петљанцу! Ми смо
револуционари, бога ти твог! Ми смо хирурзи света, који трули у
властитим противуречјима. И као сви добри хирурзи, ми знамо да у
операцији малигног тумора и гангрене, увек треба засећи дубље и шире у
здраво месо. Да не остане заражена ћелија. Да болесник преживи. Да не
шири инфекцију. Боли? Знам. Боли свака операција. Боли свако отимање
од смрти. Болно је свако спасавање човека.“ „То су само речи, речи.
Односно, то су вербални докази, да циљ оправдава средства.“ „Никако! Реч
овде није само на почетку свега. Овде реч има значај чина. Она је дело и
делање. Она се сада не изговара без разлога, и не прима без последица.
Зато је узимај најозбиљније што можеш. Тако је и изговарај.“
Трудио сам се да што верније препричам наш први разговор. Слапови,
слапови речи! Тај ме разговор, док смо га водили, није поколебао, али ме
страховито заморио, па сам замолио друга цвикераша да ме остави да
ћутим. Али кад сам заћутао, нарочито кад је пала ноћ, кад је требало да
заспим међу шездесеторицом спавача, мени се поново, свом жестином
разгорео отпор према свима што хрчу, прде, кашљу, бунцају, онанишу,
пишају у кибле, смрде… Сетио сам се спаваонице у скопској касарни, кад
сам први пут осетио ту нетрпељивост и мржњу према људском мноштву и
колективу; била је то најдубља криза мог добровољачког патриотизма, из
које су ме, само донекле, спасавали Богдан и Бора Пуб. Та прва ноћ у
спаваоници колектива, наравно, подсетила ме и на ноћ у бараци Златног
врта. Те прве ноћи у комунистичком колективу, нисам тренуо од гађења
према људима, свестан нискости таквог осећања.
Ујутру, бунован и исцрпљен, са неусклађеним покретима, дао сам се на
чишћење и прање нужника и ходника, искрено да кажем, осећајући се у
том смраду и грозоти, ипак подношљивије но међу људима, желећи да што
дуже останем ту. Али ми то није дозволио собни старешина, који ме укорио
за рђаво чишћење и позвао у собу. Седећи на мом кревету, чекао ме друг
цвикераш и рекао ми да је он у колективу одговоран за теоријски рад: „Код
нас је у току неколико курсева, ради неколико кружока. Синдикално
питање, национално питање, политичка економија, историја партије, бирај.
Ја сам уверен да ћеш ти за који месец бити предавач, а не слушалац.“
„Нећу ни у један кружок и ни на један курс“, рекао сам одлучно. „У том
случају бићеш изложен бојкоту. А то је бесмислено и непријатно.“ „Нека
тако буде.“ „Има смисла страдати за идеју, глупо је страдати због своје
сујете. Сујета је, драги колега, мазохистички нагон. Окренут против себе. И
чини нас глупљим но што нас чине друге страсти. Ја сам читао неке твоје
текстове. Ти лепо мислиш и убедљиво пишеш. Предлажем ти, не сатири се
у узалудностима, за име божје! Подели с људима заједничку судбину. Ти,
богаму, знаш да је човек највиши у разуму, идеји, општем циљу. Отреси се
тих старих химера о слободи личности. Ти си потребан партији. Она од
тебе много очекује кад изађеш напоље.“ Тако, отприлике, саветовао ме
друг цвикераш, понављајући се намерно, као што чине сви проповедници.
Пошто сам поново одбио захтев да се раскритикујем пред колективом,
ни после другог наговарања друга цвикераша нисам приступио ни једном
кружоку за теоријски рад. За време предавања „О фетишизму робе“ заспао
сам, што је протумачено као моја демонстрација, па је колектив одлучио
да ме подвргне петнаестодневном бојкоту, без права на ону једну цигарету,
читање новина и уживање свих благодати једнакоправности у колективу.
Бојкот сам примио без икаквог отпора и муке; врло ми је годило што нико
са мном неће ни реч да прозбори, ни ишта човечанско да испољи, сем
презира и пакости, понеког пљуцкања и мувања у ребра оних
најреволуционарнијих; заиста ми је годило што сам за моје другове
кажњенике само нема и опасна животиња, која рђаво чисти ходник и
аљкаво пере нужнике, па после жмури и ћути, болно мислећи о Вери. У тим
данима ја још нисам мрзео своје другове, те ригидне вернике и окрутне
фанатике, спремне на све; они су ми били само туђи, понекад сам их и
сажаљевао кад се муче да схвате Марксове апстрактне категорије и
набубају цитате о дијалектици из Анти-Диринга. А ноћу, кад спавају, гадио
сам се њиховог хркања и људског смрада, размишљајући о најтежем
задатку који је човек икада себи поставио: „Љуби ближњега свога као себе
самог“. Знам за неке хришћане, који су због тог подвига проглашени
свецима; знам како је Достојевски о том начелу размишљао; за себе сам
извео најједноставнији закључак: човек најупорније тежи немогућем.
Једном Немогућем, највећим друштвеним идеалима, теже и ови што око
мене хрчу, прде и јече у сновима, а кад су будни ситничави су, пакосни,
окрутни, али − како смем да их се гадим? Запрепашћивао ме, ошамућивао
ме тај распон и раскол у човеку, то несагласје личних својстава са жељама
и намерама, та несагледност могућег у њему, то разноличје истог, то
свашта − људског!
Кад су ми неки, такође бојкотовани фракционаши, опортунисти и они
који су се као ја „издајнички држали на полицији“, прилазили у клозетима
и покушавали разговор са мном, махом нападајући вођу из ћошка, нашег
„Стаљинчића“, како га назва онај незнанац док сам био у црвеној самици, ја
нисам прихватао никакав разговор, нисам пристајао ни уз сапатнике.
Нисам хтео ни са „левима“ ни са „деснима“; желео сам да останем
независан, да робијам сам и ни против кога; желео сам да ми искуства не
буду политичка већ људска, да кроз патњу сазнајем људе; трудио сам се да
их заволим зато што пате. Иако сам се несумњиво „опамећивао“ под
ударцима „вахабита“ како су названи „прави бољшевици“, нисам се још
одлучивао на радикалну ревизију својих схватања и вере у неопходност и
могућност промене света. Напротив! И ови из „црвеног колектива“,
убеђивали су ме у оправданост промене. Одлучио сам да стоички
подносим ударце својих другова. Боле они много љуће и дуже но што боле
шамари и батине непријатеља; понижавају они болније но понижења у
полицији и у Златном врту. Нека! Ту сам судбину изабрао. Кроје је други, ја
је подносим. Живот се трпи!
Неко од правоверних, „вахабита“, приметио је да се у умиваљки
„домунђавам са десничарима“ и одатле, нашим језиком, помоћу метле,
договарам са десничарима из другог крила зграде, како је речено на
састанку колектива; други је из тог податка о „домунђавању“ извео
постојање „организације десничара“; трећи је, говорећи после другог,
изложио „борбени план фракционашке банде“, којим је тобоже предвиђена
и ликвидација вође из ћошка; пети је тврдио да сам стражару Пљакићу
доставио „писмен шпијунски извештај о колективу“; шести је доказивао да
је онај „трули опортунист“ који спава до мене, иначе човек који је на
робији већ десет година, ноћу тајно одлазио у управу „зна се с каквим
циљем“… И тако се за непун час, колективно исфабулирала „велика
фракцијска завера против бољшевичког језгра партије“, завера у којој сам
ја добио истакнуту улогу, па је, затим, на предлог вође из ћошка, изабрана
комисија са задатком да „испита случај“, саслуша заверенике и поднесе
извештај „Какићу“, а „Какић“ ће, кад проучи извештај, да „заузме став и
обавести колектив о мерама које треба предузети“. Оно што ме
запрепастило на том састанку и паралисало сваку моју жељу за побуном
против најглупљих, најапсурднијих лажи, то је ватра уверења, искрена
силина једне афективне убеђености „сведока“ и „тужиоца“, откривача
„завере“! Па ти су људи говорили тако, да се у њихове речи апсолутно није
могло сумњати! Они су патили што у партији још увек постоје
„замаскирани провокатори“, „подли унутрашњи непријатељи“, некима су се
виделе и сузе срџбе! Кад су ме прозвали да кажем шта сада мислим о
„својој антипартијској работи“, ја сам изустио само: „Ништа, другови“.
Ништа сам осећао, ништа сам мислио, ништа сам био. „Не прљај нашу
свету реч − другови!“, продрао се неко и ја сам се осетио посрамљен.
Међутим, нису се сви оптужени „фракционаши“ понашали овако
деморалисано као ја. Бранили се и жестоко нападали вођу из ћошка,
називали га „секташким саботером“, „мистификатором“, „хохштаплером“,
„симулантом“, „болесним каријеристом“ који је са „шачицом дрских
властољубаца и полтрона“ злоупотребио свој боравак у Коминтерни и свој
положај у партији, и завео терор над часним комунистима и искреним
радничким борцима, претећи им обрачуном који ће неминовно доћи. Нису
ме покренули ни ови борци; није ме узбудио њихов језик; била ми туђа
њихова претња неком силом иза робијашких зидина можда и зато што ми
се нису битно разликовали од својих противника. Али, храброст је врлина
која се најтеже оспорава. Као и жртва за идеале. А и једни и други су
храбри људи, који се из убеђења жртвују за своје идеале. Можда сам само
ја крив за мој неспоразум с њима. Ужаснуо ме страх неправде према мојим
друговима бољшевицима. Толико сам стар да немам право на велику
неправду и оволико неразумевање људи…
Једна од психолошких последица овог мог разгртања по себи и својој
прошлости је и осећај старења. Од како поверавам хартији овај привид мог
живота, осећам се у свему некако старијим. Сећања ме остарују; памћење
ме остарује. Читам данас Политику и Монд. Претње, страшне претње и
непојмљиво безнађе − то је Европа данас. Вукашин је у праву: у духу,
морално и психолошки, почео је други светски рат; почео је са подвалама,
јер су противници неравноправни. Па како ја то онда хоћу у овом времену,
да бољшевици буду праведни и разумни? Борцу особине даје и непријатељ.
Како да га разумем и тако опростим?
Кад се заморим собом као сада, кад ме обузме осећај бесмисла, ја јарко
схватим: ништа у мојој судбини није ново или друго, што већ нису на
друкчији начин и у другим околностима доживели људи, сви који су
покушавали било у чему да мењају свет, или мисле изван општег тока и
познатог. Од Христоса до Троцког, пљувани су сви који су хтели да
спасавају човека; од Сократа до Спинозе, Киркегарда и Ничеа, испијала се
кукута, носила прокаженост, скончавало у прогонству и лудилу. То желим
да поновим: својим моралом ма шта о себи мислили и говорили ни
бољшевици нису нови. Зато и тврдим: Заиста, ничег новог под сунцем! Али
ако не за сунце и историју, за живог човека сваки бол је нов, и свако зло је
ново зло. Све је моје ново, јер је моје, јер ја сам себи један… Вечерас
нисам чуо да се Вера вратила са неког концерта, а зарекао сам се да је не
контролишем и не вређам…
Али да видимо шта сам још скривио на робији. Испричаћу то најкраће,
јер ми та сећања изазивају мучнину.
Откривањем завере десничара у нашем колективу, правој
комунистичкој државици, заведено је ванредно, право ратно стање. По
сумњичењу и подозривости, страху и харанги, извртању душа и савести,
претпостављам, адекватно Стаљиновим чисткама, које су иначе, у тим
данима, од правоверних често узимане за узор револуционарног обрачуна
са „унутрашњим непријатељима партије“. У дугим разговорима о
бољшевичким узорима из прве земље социјализма нисам ни код
„десничара“ ни код „левичара“ успео да откријем ни једну сумњу у
Стаљинов социјализам у Русији. Можда су те сумње и та разочарања, они
крили и од себе. Не само због страха од другова. Правог верника је
највише страх себе. Закључивао сам и по томе колико су се драматично и
потресно борили за чистоту своје вере, а раскол са разумом и стварношћу
бивао је све већи. Нисам се усуђивао ни са ким о томе да поведем
разговор. Она сумња у смисао овога злопаћења харала ми мозак и душу. И
видео сам: чувари догме су у праву што веру одлучније чувају од јеретика
но од безбожника, а вођи партије савршено рационални кад идеологију
немилосрдније бране од њених слободоумних присталица, но од њених
непријатеља.
У колективу се, дакле, разгарао „бољшевички“ обрачун са свакојаким
неистомишљеницима. Неко генерално чишћење и распремање у
мишљењима и осећањима. Завиривало се у сваку пукотину душе.
Фракционаши су раскринкавани, саслушавани, одвођени у самице, неки су
сами тамо бежали, да се спасу левичарских ислеђивања и малтретирања за
„антипартијско мишљење“; „вахабити“, присталице вође из ћошка,
понашали су се према нама „завереницима“ по својој памети и партијској
биографији; они са неким партијским грехом − ранијим припадништвом
некој фракцији, „скретањем с линије“, или „слабим држањем на полицији“
били су најгори, најнемилосрднији. Неки су само игнорисали наше
постојање, гледајући поред нас и више нас; они најфанатичнији су нас у
сваком погледу презирали, злобно добацивали, пљуцкајући нас при
сусретима. Водиле су се дуге и жестоке распре о спорним идеолошким и
организационим питањима партије, о могућностима изградње социјализма
у једној земљи и законитом заоштравању класне борбе у тешкоћама те
изградње, Стаљиновим Питањима лењинизма, итд. Све у свему, та
„теоријска“ и „идеолошка борба“, била је у методу вулгарно теолошка и
догматска, у празноречју и аргументацији схоластичка. Жестина и
искључивост тог разрачунавања у нашем колективу, проширеног на читаву
„Младићску зграду“ којом је владао „Какић“, попримиле су заиста
карактер верског рата. Ни оних неколико паметних и сјајних
интелектуалаца који су даноноћно преводили Маркса, писали неке студије,
држали предавања, својим разборитим понашањем и достојанством, нису
могли да делују уразумљујуће и смирујуће. Можда се у том смислу нису ни
трудили; пред стихијом колектива обазриви, и они су упирали погледе
према вођи у ћошку, човеку из Москве. који представља ЦеКа и
Коминтерну.
 А вођа из ћошка је ћутао; није се мешао у свађе и распре; није се
опредељивао ни у једном конкретном сукобу; са ауторитетом чувара тајни
и догме, а позом пролетерског трибуна и месије, слушао је пажљиво шта ко
говори, изговарао понеку опомињућу, усмеравајућу реченицу, које су,
наравно, примане са највишим уважавањем. Његове најверније
присталице су шириле приче о његовим револуционарним подвизима који
су га уздигли до члана ЦеКа, шапутали чуда о „правом пролетеру“ који је
индивидуалним теоријским радом постао „велики марксиста“ и омиљени
раднички трибун са демостеновским говорничким даром, иако он ни
обичну проширену реченицу није могао да изговори без додатка „да ти
речем“ и „разумијеш ти мене“. Стварао се његов култ и он га својим
ауторитетом, фирерским држањем, успешно, чак даровито, подржавао;
његови људи су према њему били пажљиви, нежни, срећни кад су у његовој
близини. Посматрајући вођу из ћошка и његове следбенике, постало ми је
јасно да се и партијски вођа постаје даром потчињавања, а одржава
следбениковим жељама за потчињеношћу. Вођина способност није
условљена ни идејама, ни умом; њу чини само вештина у покоравању људи,
спремних да се покоре: у име идеје, из страха, због користи. А вођа је вођа
онда, кад се и његова окрутност прима као милост, а његове мане као
врлине.
Из тих дана остале су ми у сећању и тужне, мазохистичке самокритике
неких интелектуалаца и бивших фракционаша, „скретача са генералне
линије“; било је много жалосно слушати како се песник осећа кривим зато
што је у време светске кризе писао лирске песме. У часовима њиховог
раскринкавања и одбрана, лакше ми је било да се забавим посматрањем
једног мирног лудака који је са увис подигнутом руком и упереним
кажипрстом − антеном, концентрисано „хватао“ Коминтернине радио-
сигнале и поруке, глув и одсутан за све што се око њега догађа. Међутим,
иако нисам желео све то да слушам, иако сам настојао да читам или се
забављао посматрањем лудака са руком − антеном за пријем порука
„Штаба светске револуције“, запазио сам да је група радикалних
бољшевика око вође из ћошка успевала да докаже да су сви десничари и
фракционаши имали слабо држање у полицији, или неко скретање са
партијске линије, да су, дакле, њихова данашња политичка и идеолошка
гледања непосредно условљена њиховом слабом моралном личношћу и
старим грешкама. Сви су они, по тврђењу њихових противника, били
кукавице, слабићи, издајници − стари, непоправљиви грешници!
Најзад је, у кулминацији сукоба две фракције, једне ноћи дошло до туче
коју су започели левичари, а дебљи крај извукли десничари као мањина,
туче у којој је мени, поред неколико песница у слабине, раскрвављен и нос.
Неколицину са разбијеним главама, стражари су ликујући одвели у
болницу на превијање, а сутрадан, заказана је општа конференција
комуниста-робијаша, на чијем је почетку један ћутљиви жгољавко, студент,
попевши се на кревет, просто крикнуо: „Срамота! Како вас није срамота?
Ја сам син жандарма, комунист сам постао из идеала, нисам на полицији
никог одао, знате то, дошао сам срећан на робију, уверен да су комунисти
идеални људи. А ви сте обмањивачи и покварењаци! Изјављујем да
напуштам и партију и колектив, идем у самицу!“ Скочио је са кревета и
отишао у самицу, а левичари, „вахабити“, узбуђено и протестно запевали су
Интернационалу! Потом је дато званично, партијско тумачење туче; по тој
верзији њени изазивачи су „десничари, фракционаши“ и та лаж је била од
већине примљена као истина. Тај догађај − прихватање лажи за истину,
поново ме увредио и наљутио. Побунио сам се спреман на све. Али моја
побуна у име истине није много значила: изрекао је „издајник на полицији“.
Онда је, ваљда увидевши политички ризик и неодрживост лажи, вођа из
ћошка, два дана потом, сазвао нову конференцију колектива и на опште
запрепашћење осудио своје најверније следбенике као иницијаторе туче,
назвавши их чак и „полицијским провокаторима“, предлажући одмах
образовање комисије која ће да испита „случај“ и предложи „Какићу“
одговарајуће казне и мере.
Ови „провокатори“ су то запањено, али дисциплиновано примили, без
икаквог протеста против вође који их је очигледно жртвовао да би код
већине робијаша спасао свој тучом угрожен ауторитет, а један од тих се
при крају збора и раскритиковао, називајући себе „антипартијским
елементом и штеточином“. Али вођа из ћошка није ту застао. Три-четири
дана касније, још комисија није била завршила своја саслушања и донела
закључке, поново је сазвао општу конференцију и са „стаљинском
једноставношћу и убедљивошћу“, како рече један од његових, предложио
протестни, десетодневни штрајк глађу за побољшање општих животних
услова политичких затвореника. Сумњао сам у праве разлоге штрајка чији
исход можда неће бити адекватан патњи и ризику. Или сам ја само
опортунист? Тек тада је настала паклена дискусија за и против штрајка и
трајала недељу дана. Ја сам се, на опште чуђење, изјаснио за штрајк и био
чашћен вођиним дискретним осмехом. Зашто? Не из жеље да им докажем
да моје признање у полицији није поступак кукавице и слабића. Гласао сам
за штрајк из неке дубоке потребе да патим. То је стање које ми је било
једино достојно робијаша. Знао сам: онај ко се приклони патњи, може од
ње да очекује јединствене узврате у духу. А то је моје једино прибежиште
које личи на спас. Већина се изјаснила за штрајк, почели смо да гладујемо.
У штрајку глађу био сам међу најјачима и тиме код разборитијих партијаца
задобио нешто трпељивости и поштовања. Мени, робу из Златног врта,
гладовање није било ново, ни нарочито тешко.
А онда − гром из ведра неба! Друг цвикераш је неким каналом примио
неко писмо, ваљда из Москве, у коме се вођа из ћошка, бољшевичка
легенда, највећи херој партије пред полицијом, човек Коминтерне, кажу
будући секретар КПЈ − смењује са дужности секретара „Какића“ и
искључује из партије, јер је утврђено да је − ординарни издајник Партије! У
полицији не само да није био херој, писали су „из вана“, већ је поред тешке
провале и потписао да ради за полицију! Ја у то нисам поверовао. Какав је
само ужас наступио у нашем колективу! Очај и гнев левичара, тријумф
десничара који одувек тврде да су левичари полицијски провокатори,
сумња свих у истинитост писма, а он, вођа из ћошка, примио је то са
задивљујућим миром, поноситим и загонетним осмехом и − ћутањем!
Таквим држањем поколебао је све нападаче и непријатеље, изазвао код
присталица наду у забуну и грешку, а кад је другог дана, на конференцији
комуниста, достојанствено изјавио: „Ја дисциплиновано и с поверењем у
правду примам одлуку своје партије!“ − његови противници су били сасвим
збуњени, а присталице су опет запевале „Интернационалу“. Штрајкачи
глађу наставили су мучне и исцрпљујуће дискусије и вербална надметања.
Робијашница Краљевине била је претворена у партијски комунистички
пакао, другови су мучили другове. У господње име − грешници прогоне
грешнике. Мислим да је то нова појава у историји људског страдалништва.
Клица јој је у религиозном фанатизму, коначно обликована у
комунистичкој политичкој религији.
С окончањем штрајка глађу и освајањем неких малих права у робијању,
окончани су и оштри, бескрупулозни обрачуни са присталицама вође из
ћошка, који је неколико дана после штрајка, пошто је издржао својих пет
година, пуштен на слободу. Усвајањем новог политичког курса
Коминтерне, постизавањем „монолитног јединства партије“ и избором
новог „Какића“, ваљда је окончана и бољшевизација партије у митровачкој
робијашници. Јер, десничари су капитулирали и били најурени из партије.
Леви секташи су се раскритиковали, били кажњени и ућуткани. „Здраво
бољшевичко језгро“, суверено је завладало колективом посветивши се
чувању „извојеваног јединства“, организујући „теоријски рад“ и учење;
проучавало се као света књига и усвајало за веру све што је у Москви
написано. Мирио сам се са околностима и због узалудности отпора и због
пољуљане уверености да сам у праву. Друг цвикераш ме убеђивао: ко је
данас за револуцију, мора бити бољшевик и уз Стаљина. У овом времену,
друкчија револуција није могућа, осим бољшевичке и под Стаљиновим
вођством. Та тврдња била ми је убедљива. Заиста, друге снаге која би
извела револуцију, нема.
Историја је наше поколење лишила избора. Ја сам то резигнирано
увиђао и без детерминистичке логике друга цвикераша, уплашен од
сазнања: од свих тиранија, најгора је тиранија идеалиста.
 32

„Ти неизоставно мораш доћи. Не може се одложити, схвати. Нас двоје

се сутра увече морамо видети“, сву ноћ и читав дан одјекује јој у глави
његов тих и храпав глас и мења јој се: час јој је молба јаког, час наредба
немоћног, а час је изазов неке страсти у чију опасност жели да се
стрмоглави. Да се није представио и да није сигурна да је глас његов, речи
изговорене преко телефона не би одговарале ни Петру Бајевићу, ни Георгу
Шерману, ни Рамону Ларуселу, који је скинуо с воза у Венецији, што је и
узбуђује и плаши. Ко ли је сада тај што је овако приморава на можда још
веће понижење од оног на лађи и у пирејском пристаништу, оног
неочекиваног и неумољивог „Збогом Милена, ја морам својим путем!“ и ни
реч више. Зашто је он тачно у девет чека вечерас пред црквом Ружицом на
Калемегдану и куда ће одатле да је поведе? Све јој је загонетнији тај позив;
да је нешто од Богдана, друкчије би то најавио. Али с Богданом је свршено.
Уз страх и опирање, сву ноћ је млела и жудња да му што пре зарије лице
у недра и удахне онај само његов мирис тела и одеће, као онда док је са
венсанског неба падао човек-птица. Како се уздржала да то не учини, чим
га је угледала онда кад је враћајући се из Париза пред Венецијом ушао у
купе са једва приметним осмехом, била је сама, ставио елегантну путну
торбу поред њеног кофера, пружио јој руку и сео додирнувши јој колена,
намерно, шапћући:
„Ја сам Рамон Ларусел из Брисла, власник фирме за продају писаћих
машина. Упознали смо се после преласка швајцарске границе. Молим те,
не заборави: Рамон Ларусел. Зови ме само Рамон и разговарајмо
француски.“
Неколико тренутака била је нема; осећање јој није било ни радост ни
страх, било је то нешто неизвесно, а неминовно у њој, толико да га није ни
питала од кога је сазнао дан и правац њеног повратка кући, неминовно као
пад човека-птице, па се није ни опирала ни питала куда ће, када јој је он,
пре но што је воз стао у Венецији, тихо рекао:
„Ми овде силазимо“ и стао да скида кофере и дозива носача.
 Још већа забуна настала је у њој кад је у хотелу затражио две собе, а не
једну. Од тог догађаја, убеђивала је себе, да је он скинуо с воза само да јој
покаже Венецију, у којој је она једном и кратко боравила, што му је
испричала, а он на то рекао: „Биће ми много жао ако ти Венецију не
покажем пре почетка другог светског рата.“ У соби, пресвучена, дуго је
стајала пред огледалом: две ноћи није спавала, умор јој загасио очи, а
приметила је и једну нову бору на врату. Па она ће за неколико година
постати старица! Потамнио јој лице и за трен је остарио тај страх који је
последње две-три године често из огледала увирао у њу, кад увече стане
пред њим, а потом га понесе у пусту и врелу постељу. Па се шминкала
лагано и пажљиво, желела сваку бору са лица да уклони, сећајући се
последње ноћи у Паризу и растанка с Богданом; у ствари, настављајући да
размишља о ономе о чему је непрестано и мислила док он није ушао у
купе. Долазило јој да јекне од бола за Богданом, стресала се од стрепње да
га више никада неће видети, очи јој се влажиле, па их је неколико пута
брисала и пудерисала подочњаке, док тај Рамон Ларусел није закуцао.
Желела је да хода, да само хода некуда с њим и не врати се у хотел до
поласка воза, а он је довео до Великог канала: „Мало да гледамо чуда, која
не могу да се испричају и опишу. Могу можда да се насликају, али ни онда
не личе на стварност.“ Ушли су у гондолу која је лако клизнула тамном
водурином под сенкама најлепших кућа које је видела, чији је низ на
другој обали пламсао под ниским сунцем, творећи нестваран скоро
халуцинантан призор. Задивљена, заборавила је на себе и упитала га: „Која
је људска моћ ово градила, Петре? Како се то догодило да су на темељима
у води, у бари, а не на брегу и камену, сазидане најлепше куће на свету?“
Он је подуже ћутао и замишљено посматрао фасаде, па јој говорио лагано,
реч по реч: „Изгледа ми, Милена, да човек чини највећа чуда у
најнеповољнијим околностима. У невременима. И са разлозима у којима
разум није прави покретач.“ Спустила је поглед на прљаву, масну воду: он
јој то не тумачи настанак ових чудесних кућа, он објашњава њих двоје,
њихов силазак с воза. У куће се поново загледала кад је почео да говори:
„Јесте, све ово је подигнуто на пљачки, робовским радом и материјалом
који нису имали цену. Али је свуда на свету било пљачкаша и већих
силника но што су венецијански племићи и трговци. Па ипак, нико од њих
није сазидао онакву кућу. Погледај, молим те, ону раскошну лепотицу! Зар
ти не личи на љубавницу неког источњачког екс-краља, окупану мирисом
који је само за њу справљен. Ово је тријумф таштине, Милена. Све је ово
грађено из потребе за надметањем, за дивљење, за завист. За туђе очи. За
жене, можда, највише.“ По речима и гласу није знала да ли се он диви
венецијанским господарима лађа и Далмације, трговцима и
морепловцима, или им суди у име оног разума који, како рече, није творац
овако лепих чуда. А ни оног у шта она пада као човек-птица. „Те жене мора
да су биле неподношљиво охоле и ћудљиве, рекла је, а помислила: и
незадовољне мужевима.“ Он се можда осмехнуо, па додао: „Имаш право.
Оволико раскоши да угради у кућу, може само инфериоран или несрећан
мушкарац. Ово је нека накнада или неко откупљивање“. „Лепа
измишљотина о лепим кућама“, рекла је гледајући Ca' d' Oro.
Кад су се искрцали на Тргу светог Марка, спустио јој је руку на раме:
после оног заштитничког загрљаја за време пада човека-птице, био је то
његов најприснији покрет; од његове руке раме јој се угибало и дрхтало,
видела је поново оне витке и похотљиве прсте како разголићују и
разламају мандарине и зурила у црвени торањ упрт у небо, не слушајући
шта говори. Чим је осетила да јој он додирује и бедро, нагло је закорачила
у јата голубова пред собом, пробијала се кроз гомиле људи који су
излазили и улазили у цркву и застала тек у некој уској, зазиданој,
безизлазној улици, праћена њим ућутаним. Да ли зато што је наслутио
њене отпоре или због нечег другог, помислила је и била му захвална што
ћути. Онда су корачали зазиданим ћутањем једно уз друго, не додирујући
се; водиле су их улице, просеци, мостићи, пресретали их канали и враћали
у озидану неизвесност, у изненађења очима, у све тамнији и спарнији
неизлаз: „Не волим више овај град“, рекао је одједном. „Зашто?“ „Из њега
не можеш да побегнеш.“ „Да, немаш куд“, рекла је и тек касније схватила
стварни смисао реченог. Из неке цркве зачула је оргуље и не питајући га да
ли жели, ушла у хладњикаву таму и брујање оргуља, одмах уз врата села на
камену клупу. Сео је и он уз њу, не додирујући је ни одећом. Музика је сву
разломила: можда је само у неким окупацијским ноћима у Прерову, тако
затужила за мајком; само кад се Владимир разболео од шарлаха, кад се
уплашила за његов живот, толико јој је затребала мајка. Једино би јој сада
она могла рећи шта да учини са овим човеком што тако лепо и љубавно
ћути поред ње, и у чија недра она жели да зарије лице. Шта сме да учини са
својом животном промашеношћу и узалудношћу толиких жртава и
трпљења у љубави према Богдану, који је њихову последњу ноћ у Паризу
несвучен прележао поред ње, пушећи и јечећи? Завукла му руку под главу,
наднела се над њим:
„Зашто си ноћас толико очајан?“
„У Москви су стрељани маршал Тухачевски, генерал Јакир, Уборович и
још неколицина.“ „Зашто убијају те људе?“ „Како зашто? Зато што су
издајници!“ „Ја сам ти рекла да у то не верујем.“ „Како смеш да не
верујеш? И теби, као и твом брату, то није јасно. Сумњате, само сумњате,
бога вам буржујског!“
Извукла му руку испод главе и заћутала. Испушио је једну за другом
три цигарете, па проговорио:
„Кад је мој живот, Милена, овако пасји, каква ли тек судбина чека
нашег сина?“
„Зар мораш и ноћас толико да бринеш?“
„Наступа страшно време. А ја не могу да му помогнем.“
„Он је паметан и поштен младић. Најбољи је у разреду. Завршиће
гимназију, биће ослобођен матуре, уписаће се на технику по твојој жељи.
Завршиће студије, ожениће се, радиће. Ако не буде рата.“
„Биће сигурно. А пре но што оде у рат за отаџбину, ступиће у рат тежи и
мучнији од сваког рата“.
„У какав то рат, Богдане?“
„Можда ће најпре морати да жртвује оца.“
„Зашто тебе да жртвује? Коме да те жртвује? Шта се то збива око тебе?“
„Партија ће то, можда, захтевати од њега. Кажем, можда… − придигао
се и наднео над њом: − Ако до тога дође, заклињем те, саветуј га да поступи
по свом убеђењу. По свом убеђењу, без обзира на све. Ништа на овом свету
није изнад човека. Ништа, Милена. Ех, да сам ја увек поступао по свом
уверењу.“
„А зар ниси?“
„Нисам увек. Веровао сам да моје убеђење треба да буде оно што је
партијска директива. То је и било, као што знаш.“
Легао је поред ње, а она се придигла:
„Сада више у то не верујеш?“ Није одговорио. Она је рекла: „Како ја
могу саветовати нашег сина да поступа друкчије но што си ти поступао?“
„Ако ти се пожали у некој муци, запита те на неком раскршћу… Ако
гласно мисли пред тобом: шта би мој отац сада учинио? Ти му реци: Твој
отац би поступио по свом убеђењу. Ником се не би потчинио. Ником.“
„Да га слажем, Богдане?“
„Молим те, слажи га тада. Мораш га слагати. То је за његов спас.“
Она се спустила на јастук и дуго зурила у таваницу, па упитала:
„А можеш ли се и ти спасти?“
„Ако ме ЦеКа не пусти да одем у Шпанију међу добровољце, не знам
шта ће бити са мном.“
„А шта, Богдане, ја да чиним?“
„Живи за Владимира. Живи некако и за себе. Још ћеш то моћи.“
„А за тебе, за нас?“
„Не могу више да носим и твоју жртву.“
„Жртву или љубав?“
„Па то се међу нама подразумева.“
„Ништа се више међу нама не подразумева, мој Богдане. Два пута сам
те до сада питала, једном кад си после прве робије, не казујући ни куда,
отишао на месец дана, а други пут у Бечу, уочи одласка у Москву… Шта
сам ја у твом животу? Зар ме ти, заиста, не волиш више од те твоје
партије?“
„Апсурдно, глупо супарништво! Недостојно озбиљне жене. Тебе.“
„Волиш ли још увек више од мене ту партију чије секретаре и
функционере хапсе и убијају као агенте? Партију, која ће и тебе убити као
шпијуна! Одговори ми, ти си поштен човек!“
„Зар ти стварно желиш да си ми изнад револуције и идеала?“
„Желим. И то сада одлучније него пре.“
„Па докле смо то нас двоје стигли, Милена?“
„На крај моје, а, ваљда, и твоје заблуде.“
Више нису имали о чему да разговарају. Она је заспала у свануће, пре
њега. Пробудио је и рекао да има неодложан састанак: „Хоћеш ли ме
отпратити на станицу?“ Замолио је да се растану у соби и да из хотела он
изађе пре ње…
Музика оргуља узносила је у висине бола, коме више није знала узрок,
ни видела крај.
„Верујеш ли у Бога, Милена?“ − чула је Петров шапат у коси и сва се
најежила, не одговоривши одмах:
„Понекад. А ти?“
„И ја понекад.“
Није се усудила да га упита да ли је сада то „понекад“. Одговор на то
питање, осећала је, био би одговор на сва питања која је имала њему да
упути.
Кад су оргуље утихле и њихово брујање се слегло у камене зидове и
стубове цркве, у смирај неке узбуђујуће вечности што топло пламиња у
свећицама, њих двоје су изишли из цркве у спаран и смрадан венецијански
сутон, у којем су се већ палиле ретке уличне сијалице. Зажелела је да га
узме под руку и учинила је то без колебања; он је повио руку до лакта, не
тежећи за присношћу већом од оне коју она испољава. То је ослободило и
испунило неком благом, новом надом. Није јој одгонетала значење јер
била је то нада тек наговештена и нејасна, можда исто онако нејасна као и
њена помисао на Бога у цркви, док је слушала оргуље. И са сваким
кораком, уједначеним са његовим кораком подређеним њеном,
доживљавала је ту наду као неочекивану али заслужену накнаду за све што
је испатила у Паризу.
Повео је на вечеру, обрадован што су случајно наишли на ресторан у
којем је због нечега желео да вечерају, радовала га и својим апетитом: од
мучаљивог и сиромашног обеда са Богданом, до богате вечере са њим,
попила је само кафу у возу. Он је нуткао разним специјалитетима и
доливао вино, испољавајући њој давно познато, а сада први пут пријатно
гастрономско знање, забављајући је уз јело причама из живота Тинторета,
Каналета и неких венецијанских сликара о којима никад није чула. Али му
се није дивила због тих знања: знала је да су и та знања из историје
сликарства, као и оно о Конфучију, па и ово о гастрономији део његовог
„посла“. Али, он је током вечере успео толико да је орасположи да је
сасвим заборавила на његов посао и на Рамона Ларусела, обраћајући му се
правим именом. Није је овог пута опоменуо због кршења конспирације.
Када су после дуге и богате вечере, као по договору изоставивши воће
на крају, изашли на улицу и избили на Голдонијев трг, њој се није журило у
хотел: није хтела да избегне, хтела је само мало да одложи и успори то што
ће се међу њима неминовно ноћас догодити; желела је да се припреми у
души за давање без иједног отпора. Зажелела је да оду на обалу Великог
канала и одатле посматрају Santa Mariju della Salute, коју је песник Лаза
Костић узидао у љубав. Он је погледао на сат, а она му се супротставила:
„Још нећу у хотел.“ Тада јој је узео обе руке и рекао:
„Не водим те у хотел, него на лађу.“
„Какву лађу, куда ћемо?“
„Видећеш. Веруј ми“, и повео је да узму своје ствари. Није га више
питала куда иду; нова неизвесност је узбуђивала и чинила још
нестварнијом то што се збило од његовог уласка у њен купе, и што ће се
догодити на лађи или тамо где већ буду стигли. Једино је копкало што није
могла да одгонетне кад је стигао да извади карте за лађу. А кад су се успели
на палубу дивне велике лађе, раскошно осветљене, она му радосно рекла,
уносећи му се у лице:
„Петре, куда пловимо?“
„У Грчку и самоћу. На једно острво. Молим те, не заборављај: ја сам
Рамон Ларусел, трговац писаћим машинама из Брисла. На лађи говоримо
само француски.“
Осмехнула му се кад је видела да су у посебним кабинама, али једној до
друге. Оставили су ствари и одмах пошли у салон да попију нешто хладно,
обрадовани што је празан, па се осетила слободном, као на крају света, као
на небу. Више их нико не гледа, први пут су негде сами на свету; могла је
први пут да му гледа дуге ноге у тесним панталонама и чланак на нози;
могла је да му се загледа у очи и одгонета: да ли је још увек у стању да
плови на дну лађе, затрпан угљем као некад од Беча до Београда, на
састанак са оним „женским чудом“? Припалио је лулу, која је ванредно
пристајала његовој снажној појави и дугом лицу; када је пушио у Бечу као
Карл, можда ту исту лулу, сетила се, није јој тада био симпатичан. Он јој
почео тихо на француском да приповеда о лађама на Волги. Само што им
је келнер донео лимунаде и сладолед, у салон је ушао један дугајлија у
морнарској блузи, ошишан до главе, утрнуо осмех и пресекао реч Рамону
Ларуселу. И пре него што је било шта разумела, Рамон Ларусел се већ
нечему најгласније смејао, од кад га је срела као Георга Шермана, и
започео да прича љубавне трачеве о војводи од Виндзора и госпођи
Симпсон. Дугајлија са голом крушкастом главом сео је у фотељу у
супротном углу, окренувши им леђа; одмах је наручио виски, стао да пуши
и лагано пије. Било јој је јасно да се у Рамоновом послу нешто
неочекивано и опасно догодило, иако је он све чинио да ток и тон
разговора и њихов боравак у салону не буду поремећени. Али у њој је ону
младу и узбуђујућу наду сменила стара стрепња: у огледалу је видела своје
тужно и очајно лице, чула и онај крик под венсанским небом док је падао
човек-птица, па је замолила Рамона Ларусела да одмах пођу у кабине,
решена да га ноћас ни за тренутак не остави самог. Њему се није излазило
из салона, наставио је да прича о госпођи Симпсон и енглеском краљу;
дугајлија је и даље пио виски окренутих леђа и са ногама на столу. Стрепња
је расла, израз њеног лица подигао га из фотеље, и он је узео под руку и
извео на празну палубу. Загледала се у звездано небо и уздрхтала: „Можда
ћемо горе бити сами. Поведи ме тамо, Петре“, шапутала је. „Повешћу те“,
одговорио јој без премишљања. Она се припила уз њега, удисала му онај
мирис који је запамтила, измешан са мирисом дувана који је вечерас
пушио, па га одлучно повела у кабину. Он је пропустио унутра а тада га
кашаљ са палубе, вероватно оног дугајлије, на нешто опоменуо и он је
оставио и без речи се вратио на палубу. Седела је дуго несвучена, чекајући
га да се врати, и кад јој је стрепња нарасла у страх који више није могла
сама да подноси, истрчала је на палубу и стала уз врата степеница: са
супротних страна празне палубе корачали су један ка другом Рамон
Ларусел и дугајлија у морнарској блузи и како су се приближавали један
другом успоравали су корак, застајкивали, примицали. Помислила је да
можда држе ножеве у руци и јурнула ка њима, али они су тада убрзали
корак и мимоишли се. Клонула је у празну наслоњачу, дрхтећи и
посматрајући их како одмереним корацима круже палубом, да се
неминовно сретну. Приближавајући се, опет су успорили и застали, па се
као предомислили и мимоишли. Тако неколико пута, док јој Рамон
Ларусел није пришао:
„Одмах се врати у кабину, одмах!“ „Бићу с тобом“. „Не, не, иди одмах. Ја
ћу доћи код тебе.“ Вратила се ужасно уплашена за њега, очекујући пуцањ и
крик; после сат-два поново је изашла на палубу: њих двојица су на
одстојању од десетак корачаја ходали палубом у круг, дугајлија за
Рамоном Ларуселом, као курјаци у кавезу, држећи исто одстојање гонили
се; ако би Рамон Ларусел пожурио, то би учинио и зебрасти дугајлија. Она
се једва уздржавала да не крикне, да не позове у помоћ капетана лађе. Он
јој опет пришао и замолио да се врати у кабину, јер му због нечега смета
њено присуство. Морала је да се врати, поседи на постељи и пре сванућа
још двапут излази на палубу и гледа исти призор: на пустој палуби, сада
погнутих глава, два човека, као два везана вучјака, витлају се у круг, не
сустижући се, али и не смањујући одстојање; тако док сунце није
запраскало на рубу пучине. Смождена умором и несном сишла је у своју
кабину и несвучена прућила се на постељу и спавала док је он јаким
куцањем и осмехом у одшкринутим вратима није позвао на ручак. „Шта се
догодило?“ „Све је у реду. Идемо на ручак“, одговорио је смирено. Осећала
се превареном и изгубљеном, као да је закаснила на последњи воз спасења.
Умила се и мало уредила, не журећи, очајна у својој обманутости.
О он је, расположен и присан, сав окренут њој, повео на ручак, не
изговоривши ни реч о прошлој ноћи; понашао се као да се ништа није
догодило, као да ће се све од сада збивати по њиховим жељама. Она у себи
више није могла да поврати ону узбуђујућу наду, неспокојно мотрећи госте
у ресторану; тражила је дугајлију са обријаном главом. Тражила га и у
његовим очима и гласу: можда га је бацио у море? Ако јесте, откуд му овај
осмех и мир? Са уживањем јој причао о специјалним кинеским јелима.
Није сачекала да јој љушти и разлама на кришке поморанџе и мандарине
које су, посуте ловоровим лишћем, чекале у сребрној посуди на крају
стола; увређена што јој ни једном речју не помаже да се ослободи
ноћашњег страха, увређена том кобном конспирацијом која јој је
упропастила живот, чим је довршила јело, одбивши да је прати, отишла је
у кабину, да гуши себе врућином и глуви од једноличног брујања мотора. И
тако напета и повређена, чекала га; одлучнија можда но икад, самој
судбини у инат, да га загрли. Није дошао. Издржала је да не изађе из
кабине, док није закуцао: „Милена, време је за вечеру. Чекам те на палуби“.
Тада је схватила да због оног дугајлије са ружном главом, он не сме да уђе
у њену кабину. Посао! Конспирација! Тајна, идеали! Проклети да сте,
илегалци и ваша борба! − викала је у себи и ћутала, одбивши вечеру. Пила
је лимунаду и чекала да што пре сићу са лађе. Он јој тихо причао о
лепотама Крфа и Еубеје, није га слушала: свака влас косе, свака ћелија
њеног тела осећала се превареном у жудњи. Непрестано се окретала,
тражећи у пуном ресторану дугајлију у зебрастој мајици. Пред поноћ, он
јој обрадовано руком показао светла Пиреја. Није смела ни хтела да га
пита куда ће одатле. Кад је лађа пристала у пирејско пристаниште и
спуштен мостић за силазак, обоје су истовремено иза себе угледали
обријаног дугајлију са ранцем на леђима и без речи стали грубо да се
пробијају напред, да му што више измакну. И само што су стали на камен
Пиреја, он јој чврсто стегао мишицу: „Збогом Милена, ја морам својим
путем.“ Није ни видела куд је шмугнуо и да ли га дугајлија следио.
Остатак ноћи и читав дан до поласка за Београд, као и пут од Атине до
Београда, провела је у мучном кајању, разорена очајањем; у њој се
коначно утврдила свест: жртва је Богдана Драговића. Сатрла је и последњу
наду да би било с ким, а поготову са Петром Бајевићем могла у нечему да
измени своју судбину.
И сада, после његовог синоћног позива то исто мисли и осећа. А опет,
не може вечерас да не оде код цркве Ружице. Не може. Неодољиво је
нешто вуче к њему. Сакриће и од Ивана, као што је сакрила силазак у
Венецији и пут преко Атине. Владимир, после синоћног догађаја, ко зна кад
ће се ноћас вратити. Отац ће и ово вече бити сам уз радио са вестима о
рату. Прошло је седам, треба јој најмање пола сата до цркве Ружице.
Облачи се и свлачи неколико пута, мењајући хаљине и костиме, једном
незадовољна што је одвећ елегантна за ту прилику, други пут што јој та
хаљина лепо не стоји, смршала је, много је смршала откако је Богдан
напао Ивана, испадају јој кукови. Па оно се више никад, никад не може
догодити! Обуче хаљину која јој се најмање свиђа и ненашминкана,
дрхтећи, ишуња се из куће, али се на капији судари са Вером:
 Знаш ли да је мами напрсло колено? Ставили су јој ногу у гипс и
задржали у болници?
Не знам. Како је пала, где се то догодило?
Зар ти није Растко рекао? Ја сам са ујка Најданом одвела маму у
болницу, а Растка сам послала кући, да јави Ивану и теби шта се догодило
на тркама.
Растко није дошао. Немам, Вера, појма шта се догодило.
Вера узе да јој љутито и узбуђено прича догађај на тркама, али је она не
саслуша. Остави је са неубедљивим извињењем, стави кармин на усне под
првом сијалицом, незадовољна собом гледа себе у свим огледалима у
излозима од Славије до Калемегдана, прекорева се због тога, љута на себе,
Петра, живот, све несрећнија својим изгледом и осећањима. А онда се
одједном уплаши да није закаснила, и од павиљона Цвијете Зузорић потрча
поред зида, ка цркви. Са клупе на крају стазе, он се из таме откида − таман.
Нагло стаде, постиђена собом: она му се предаје у истом дану када је
одлучила да се растане са Богданом. У бетонску стазу струји њен стид и
бол.
 33

Петар застаде на неколико корачаја пред њом, гледајући је на

светлости сијалице, са старом, спеченом чежњом. И са молбом за
последњу милост.
Скоро ће седамнаест година откад је воли, скривајући то лажном
равнодушношћу у сусретима, или рођачком присношћу у име
пријатељства са Богданом, па и честим стајањем на Богданову страну у
њиховим брачним споровима, трпећи затим њене дуге љутње и прекорне
погледе. Носио је по свету, као своју тајну и наду, на све задатке партије и
тајне послове Коминтерне, чезнући за њом, у души поистовећеном са
циљем за који се бори. Страховао је за њу кад је страховао и за своју главу,
у срећним исходима сећао се мајке и ње, уживао с њом у свим лепим
пределима Русије, Европе и Азије, гледао с њом слике по музејима,
будистичке храмове и готске катедрале, водио је и на Христов и на
Марксов гроб, куповао јој поклоне и давао другим женама, грлећи се и
волећи са другима, волео је и грлио и њу, тражио у свима а налазио је само
у понекој и понешто, у тренуцима који су му у души остављали ожиљке
мушког пораза. И нова јела и пића пробао је с њом, и необичном цвету
чудио се с њом. Делећи с њом своја принудна ћутања, опасне тајне и
неизвесности, сва му је била у будућности за коју се бори, далека. Борио се
и са мишљу: једино би му Богданова смрт дала право на њу. Па је ту мисао
терао од себе и дуго се после искупљивао и пред собом и пред Богданом,
чинећи му услуге које иначе не би чинио. Добро памти све те нечасне
примисли и лукавства у Москви и Коминтерни која би га учинила невиним
за његов крај, особито док је Богдан илегално радио у Чешкој, испаштајући
их потом и искупљујући се ризицима поверења и пријатељевањем са
Богданом кад он у Коминтерни није стајао добро, одајући му партијске
тајне и чупајући га из Коминтерниних фракционашких замки. И искупио се
сигурно: Богдан је и његовом заслугом остао у Централном комитету и
није ухапшен 1935. године; и што је упркос свом критизерству последњих
година још увек у партијском руководству, опет је његова заслуга. Такав
однос са Богданом, постао му је пренапоран за њихово старо пријатељство,
и он га одржава зато што би раскид са њим могао бити и раскид са
Миленом. Љубомора на Богдана коју је понекад и жестоко осећао, особито
кад су сви троје заједно, кад би их после заједничке вечере отпратио у
њихов хотел, и та се љубомора временом заморила: смењивало ју је и
једно необично осећање присности, чак неког љубавничког братства: воле
исту жену; он грли и чини радост жени коју и он, Петар, воли; а кад би је
Богдан нечим увредио и био непажљив према њој, он га је тада мрзео. Те
споне и струјања међу њима, којих је, верује, Богдан морао бити на неки
начин свестан, иако му то ничим није показао, разгоревала су му болна и
блага, нека слатка осећања која побожно негује и дубоко преживљава у
својим илегалским самоћама. А кад је угледао онако голишаву у хотелу
док се облачила чекајући Богдана, кад је први пут видео њену нагу ногу,
високо до таме, обнажена рамена и груди са белом дубином искошене
дојке, и пресретнут њеним очима, не само застиђеним, затворио врата
хотелске собе, он се као рањен склизнуо низа зид и сео на дрвено
степениште, дрхтећи, уплашен собом: она му више није далека и неизвесна
будућност, она је ту, она мора бити сада! Њено дуго облачење, меке
шумове хаљине, чешљање, па опет меке шумове тканине и чешљање,
слушао је целом својом кожом, свим порама, омамљен, најежен од жудње.
Имао је времена да се сети најгорег: стари, већ је стар! Ако је некад и
загрли, биће старац. Зар да је као старац загрли?
Тад је одлучио да крене ка њој, без обзира на околности и последице; у
ствари, није одлучио, то се није одлучивало. То се збивало као надвољно
морање. У томе му је помогао, не, то му је само олакшао Богдан својим
понашањем, и она својом нескривеном патњом због таквог Богдана, па га
више није мучила савест; више му није била пријатељева жена, она је само
Милена коју толике године воли и коју мора што пре да загрли. Опијен том
жељом, одлучио се на све ризике; одложио је неодложне послове у служби
и тајно од својих отпутовао у Италију да је сачека у возу на повратку кући
и поведе на једно грчко острво, о чијим је лепотама и реткостима слушао
од свог атинског пријатеља Јоанидиса. А кад је на италијанској лађи за
Пиреј угледао у вратима салона човека из Интелиџенс-сервиса, са којим се
на опасном послу сударио у Калкути и три месеца по Индији и Средњем
Истоку бежао од њега и једва спасао главу, први пут у животу осетио се
пораженим. Безизгледно пораженим од неке моћније силе која није
људска. Зар му је суђено да се на овом свету ни за љубав једине жене коју
воли и неколико дана с њом, не може да избори? Тај доживљај неправедног
пораза замучио га жељом за осветом, па је сву ноћ на палуби изазивао
Енглеза да му приђе, да дође до сукоба и туче, да га баци у море; ходајући
палубом, застајкивао је и одмицао се, једино зато што је страховао за њу:
ухапсиће је и учинити његовим саучесником. Због тог страха за њу, он се ни
у Пиреју није обрачунао са Енглезом, већ је побегао на лађу која га однела
на Хипниос, а потом је у Сектору великим лажима једва оправдао време и
новац потрошен у то несрећно путовање. Али се и тај пораз после улио у
страст, у морање да наставе прекинуто путовање, да се догоди цела љубав.
А од Цириха, ево, и у одлуку да са њом прелама живот. Она да му одлучи
крај. Ништа од тога не може јој рећи. Не сме. Ништа. Шта да јој каже, ако
јој све не каже?
Пита се, пита је ћутњом, нагнут к њој, што стоји пред њим, заустављена
нечим својим или том његовом немоћи, витка и скрушена својом тамом.
Пође па стаде, желећи да она коракне к њему, да се сретну. Та га жеља
заболе.
Али она само подиже главу, тражећи му поглед да се придржи.
Он јој хитро приђе и ћутећи пружи руку.
Милена уплашено истрже руку да му не зарије лице у недра и удахне га,
сада не за свој спас, иако осећа да пада незнано куда и лако, као кад лети у
сну. Ипак га упита:
Ко си сада?
Сада сам Петар Бајевић − ухвати је под руку и одведе до клупе у таму.
Седоше:
Зашто си ме позвао?
Да наставимо наш прекинути пут.
Само зато си дошао у Београд?
Само зато, Милена.
Толики ризик… − настави у себи: Богдан никад није скренуо ни са једног
свог задатка и пута због ње. − Додаје: − У овим данима због мене у
Београд… оног пута из Венеције, због острва.
Да, Милена. Да одемо на острво, на коме ћемо себи постојати једино
нас двоје.
Зар постоји такво острво?
Постоји.
Она му предајно и захвално прислони лице на груди, а он јој обема
шакама обгрли главу и остадоше тако дуго: она удишући га и не желећи
више ништа, плашећи се сваког будућег покрета и речи; он сав сливен у
први љубавни додир, у подрхтавање јагодица набубрелих од њене
дрхтавице, згуснут у прво упознавање и доживљавање тела, јези коже и
нерава, у топлом сударању дамара и струјању њега у њу и ње у њега, у
упијање и давање читавог себе телу вољене жене, сав у том догађању за
којим је толико година жудео и чекао, желећи само да ова срећа што дуже
траје. И трајала је дуго, све док се Милени не избистри у глави и души, па
подиже главу са његових груди, откиде је из његових шака:
Куда ћеш ме овакву? Толико сам несрећна, Петре, да у себи више не
осећам ни жељу да се то измени. Изгубила сам Богдана, а остала ми
срамота и кајање. Сад губим брата и сина. Не знам шта је остало од мене и
шта сам сада.
Све што волим. Скоро седамнаест година.
Седамнаест година?
Да, Милена.
Она касније рече себи:
Па ја то никад нисам осетила.
Тако је и требало да буде.
Ћуте, а не боре се са истим. Милена се прибра:
Петре, она жена коју си ти скинуо с воза, попео на лађу и повео у
бестрагију, а да те није ни питала зашто је водиш и куда је водиш, та жена…
у једном часу спремна на све, апсолутно на све са тобом… ја сада нисам та
жена. Шта ћу ти оваква на то острво?
Да бар неколико дана будеш она жена. И ја неколико дана онај човек,
који те повео на лађу. Да заједно будемо нешто што нисмо били.
Она се замисли, понављајући у себи: Да будемо нешто што нисмо били.
Примаче му лице: − А шта ћемо, ако то не можемо? Ако и на том острву
будемо оно што смо овде? Сада.
Ако то не постанемо, онда ћемо…
Не одговарај одмах! Размисли, ти не смеш да обманеш − одмаче се од
њега, на крај клупе.
Петар поћута уплашен њеним ставом и гласом, знајући јој нарав. Ако
би јој рекао праву истину о свом садашњем положају, да ли би тада пошла
на острво? Наже се ка њој, зашапта:
Зар ти за полазак није довољно то што је у нама овде, сада?
Није. Немам наду.
Нада се ствара.
 Не верујем, Петре.
Дуго ћути и мучи се да јој пронађе разлог за наду:
Постоји она неизвесност, која не покреће мање од наде. Неизвесност
љубави, Милена. Неизвесност која помера све границе у човеку, која
узноси човека понекад више и од наде. Зар је не осећаш?
Знам је. Али за ту неизвесност, коју сам имала у Венецији и на лађи,
сада сам немоћна. Слаба. А жеља коју осећам, леди ми срце.
Петар дрхтури: куда сутра? Без ње, сви путеви воде у издају. Ако је не
увери у избављење њеном љубављу, у своју љубав, свеједно је куда ће сутра.
Моли је:
Милена, веруј ми. Ако сутра ујутру не кренемо, можда више никад не
можемо од себе кренути. Можда нам је то последњи полазак.
Не уцењуј ме, молим те.
Не, никако! Ти знаш: од своје шеснаесте године, кад сам кренуо у чету
војводе Вука да се борим против Турака, ја од сваког сванућа живим
последњи дан. Али, тај полазак у који те зовем, није из тог последњег дана.
Желим да буде први дан моје слободе.
На то бих острво пошла само када бих поверовала да могу да започнем
другачији дан од досадашњих. Дан који ми не смркава у подне. Али ја више
не могу да поверујем у тај дан.
Зар не верујеш ни у његово свитање?
Кратко ми је то, Петре. Много кратко. Неко, ко читавог живота чека
као ја што чекам, не може ту вечност да замени за један тренутак.
Тај тренутак није тренутак. Он, Милена, може бити читав живот.
Немам снаге, ни вере за тај читав живот. Не могу из овога… Не могу из
себе, Петре.
Па шта онда да чинимо?
Да останемо у своме. Што смо били до твог синоћњег телефонирања.
Шапуће јој у лице:
Зар стварно не можемо ништа више?
Ја не могу.
Он дуго ћути, премишља, одлучи:
А ако сам ја приморан да не останем то што сам био до вечерас… Ако,
Милена, не могу да наставим то што јесам?
 То би било недостојно тебе.
Недостојно? − спушта јој руке у крила, дрхти, свестан свог преступа.
Она му нежно скиде руке са себе:
Ви комунисти имате неке своје животе ван живота. Како мој отац каже,
у мраку их живите, и не откривате их ни онима који умиру за вас. Ви сте у
тој конспирацији и себи постали тајна. Страшни сте ви људи, Петре.
Идеалисти за човечанство − зликовци за своје најближе. Хероји за идеје,
кукавице за љубав. Два лица, сто лица ви имате… Боже, чије грехе ја
испаштам да ми живот држе људи из мрака, људи са опасним тајнама, људи
који све могу… Све, сем да воле једну обичну жену и буду одани једном
верном пријатељу… Добро је што је почео рат.
Дуго поћута:
Да, то је истина. Живот ван живота. И смрт ван смрти… Чему се,
Милена, надаш од рата?
Промениће, ваљда, и мој живот. Или ћемо нестати сви. Морам кући,
Петре. Имам вечерас са мојим сином нешто тешко да одлучим.
Не иди! − јекну, ухвати је за руку, па уплашен грубошћу покрета,
испусти је и шапну: − Још неколико тренутака − припи се уз њу, обема
шакама узе јој обе руке и спусти их на своје колено. − Милена, ја свом
душом осећам… Веруј ми, има много смисла и разлога да сутра ујутру
наставимо наш прекинути пут. Можда ћемо се обоје спасти. Не могу даље
да ти то образлажем.
Јер то је тајна.
Није само тајна. Није. Оно најважније, оно највеће у души не доказује
се речима.
Доказује се, Петре.
У то се верује или не верује. Ти су докази изван и изнад наших речи.
Нису. Више не могу, више нећу да верујем у тајне, ни да живим од њих.
Ни од вере која је тајна.
Ја ти нудим истину. Оно што је твоје. То што сам проносио светом
вршећи дужност и страховао да га негде не загубим. Да га неко не убије…
Никог не изневеравам, никог. Нудим сада теби оно што је само твоје…
Милена се истрже из његовог даха и шака, преплашена његовом
дрхтавицом која јој не личи на страст.
Не могу то да узмем. Ти мораш разумети моју немоћ.
Како да је разумем? Како?
 Ако је не разумеш, онда целе вечери бунцаш лажи. Онда си залутао у
Београд. − Устаје, поправља хаљину.
Њега вређа та брига за згужвану хаљину, устаје и прилази да јој се
загледа у очи. У тами јој је лице. Али оно је у његовим зеницама и види га
савршено јасно у свакој тами.
Сада не разумем… Нећу, Милена, да разумем. Издаћу све што разумем.
Све ћу издати! За наше острво, за тебе…
Ко ми то говори, Петре?
Питање га занесе, жели да се придржи и не пада ниже. Узима је за
рамена и окреће је према светлости сијалице, да јој сада види очи:
светлуца сажаљење. За њега је само мати на последњем растанку имала
ово сажаљење. То јесте љубав. Јесте. О, од коликог му је то значаја!
Осећање не сме у реч.
Збогом, Петре. Нисмо нас двоје једини на свету који су негде кренули,
па због нечег не стигли. Уосталом, ја сам све до Венеције ишла само једним
путем. Ишла и стигла где нисам хтела. То ми је, ваљда, судбина… Збогом
Алфреде Шермане, збогом Рамоне Ларусел, збогом свеимени, тајни
човече… − узе му руку и чврсто и кратко стисну, па нагло крену да јој не
чује плач.
Сутра у осам, чекам те у возу за Атину! Милена, ја те чекам! − довикује
јој очајан и полази за њом. − Сутра у осам! Спаваћи вагон!
Милена се окрете:
Кад си га последњи пут видео?
Пре месец дана у Паризу.
Шта ти је рекао?
Нада се да ће га послати на рад у земљу.
Да дође у Београд?
Да. Али ја не верујем да ће у томе успети! Милена му приђе:
Јесте ли разговарали о Ивану?
Иван је страховито искомпликовао његов положај у Централном
комитету и Коминтерни.
Какве везе, забога, имају Иванови чланци о Жиду и московским
суђењима са Богданом?
Неко може искористити Иваново отпадништво од партије да руши
Богдана. Зна се да су рођаци и пријатељи. − Петар заћута, кајући се што је
оволико рекао. Учинио је то да продужи разговор и још неки тренутак буде
с њом.
Значи да је Богдан онако нечасно напао Ивана да спасе свој положај у
партији? Срамота!
У то не верујем. Ја сам сигуран да Богдан ништа не ради ван свог
уверења.
Па то је још горе! Ти мислиш да је он убеђен да је Иван троцкист и
агент француске обавештајне службе? Реци, молим те, је л' ти у то стварно
верујеш, или онако, галантно браниш Богдана преда мном?
Верујем. Је ли Иван у Београду, и на другом спрату ваше куће?
Ту је… Боже, шта се то догађа са вама? Па ви сте стварно, што каже мој
ујак, зли дуси! Опрости, Петре, и збогом − окрете се и лагано продужи ка
вароши.
Полази за њом:
Сутра у осам, чујеш ли? У осам, чекам те у возу за Атину! То је наш
последњи воз за острво, Милена, чекам те!
Прислони се на зид гледајући за њом дуго, надајући се да ће се вратити.
И тек кад схвати да треба да је чека до сутра у осам, да постоји тај разлог
за последњу наду, припали цигарету да одлучи: куда до осам ујутру? Једино
са Иваном, са отпадником, може ноћас да се рве на свом раскршћу. Одавно
се уверио да се вера најтеже пред јеретиком одржи. Ако не издржи
Иванове сумње и порицања − у Канаду! Ако издржи − право у Москву, да
изврши последњу дужност.
 34

Чим изађе из таксија и ступи у мали Борин врт, Петар чу из куће женско
ридање и жестоку свађу. Обиђе шибље и стаде под отворен прозор собе; по
дубоком и јектавом гласу препознаде Нађу:
Ви сте га убили, ви зликовци!
Само је потврдио да је непријатељ!
Шта је, идиоте, потврдио?
Зар не видиш, гуско, колико нас је мрзео твој Бањац?
Шта не видим, шта?
Није могао да измисли бољи начин да нам нанесе већу политичку
штету. Сутра ће новине писати да смо га ми убили. Не слини,
малограђанко! Нађа, зар ти збиља не схваташ каква политичка афера може
да настане из његовог самоубиства?
Марш напоље! Вас двојицу нећу више да видим. Мама, избаци их,
скочићу кроз прозор!
Владо, Мишко, оставите је на миру, побогу, децо! Видите ли колико је
несрећна?
Каква несрећа! Она је без поноса и части! Она се понаша као
најобичнија хистерична луда!
Она га је волела. Вас двојица то треба да разумете. Зашто сте, децо,
тако свирепи?
Мама, не петљај се у ствари које не разумеш! Волео је он, мама,
истовремено седам таквих Нађа…
Петар закључује да је то Мишко, Борин син, онај што је синоћ онако
бољшевички убеђивао сестру да бојкотује тога Бањца. Наступа револуција!
Кад је овако захватила кућу Боре Пуба, како ли је тек у опозиционарским и
радничким кућама? Ово је она велика раздеоба живота, садашњег и
будућег, оно одвајање сина од оца и ћерке од мајке, којом почињу све
револуције. Зар да је не дочека на београдским улицама, да не стане на
чело дивизије скојеваца какви су Мишко и тај Влада? Можда је он
Миленин и Богданов син? Устрепта у рођачком осећању према њему. Чује
Бору:
Слушајте, млада и црвена господо! Ту руску сцену у мојој кући, ове
секунде да окончате. У противном, позваћу жандарме да заведу ред под
мојим кровом.
Живо гестикулирајући, из куће изађоше два младића, лагано говорећи:
Јеси ли чуо мог оца?
Чика Борини грифови.
Ја ти тврдим да је он у стању да нас пријави полицији.
Глупости.
Не будимо наивни. И крв нам више није иста. Револуција − то је
оцеубиство.
Кога то цитираш?
Није важно ко је то први рекао. Важно је да је то истина, која мора бити
део наше свести…
Лагано одоше низ улицу.
Нови комунист, прави бољшевик! Какав револуционарни потенцијал!
Све могу. Све. Храбри се Петар и прислушкује: у соби Нађа тише плаче и
нешто испрекидано прича оцу и мајци. Бора је прекиде:
Па ја ти, ћерко, три године говорим да сте ви најопаснија гангстерска
мафија на планети! Добро је, сами се требите!
Петар одлучи да узме кофер и одмах напусти Борину кућу. Без звоњења
уђе у предсобље и судари се са Бором, који га без поздрава уведе у своју
собу:
Нећу да ти се извињавам. Твој подмладак се узверио. Не знам шта ме
чека до сванућа. Седи.
Шта се догодило?
Мојој ћерки убио се друг. Неки Рајко Бањац, студент права, један
весељак, а опасна комуњара. Због неких ваших глупости сукобио се са
дружином, а они му објавили тај бојкот. То је, као што знаш, ваш
комунистички изум за уништавање весељака и мудријаша. Мислим,
неистомишљеника.
Неће бити баш тако!
Богме, горе је! Пошла комунистичка дружина на излет, било их је, каже
Надежда, преко три стотине, а нико са тим несрећним Рајком ни у возу, ни
у шуми, није хтео реч да прозбори. И тај блесавко пао у душевну кризу,
није издржао понижење, и на повратку, док му је дружина у другом вагону
урлала совјетске песме, он скочио под точкове… Дирљива, симпатична
смрт. Кажем ти, био весељак, није ни личио на ове твоје натмурене,
маскиране комунисте. Жао ми моје Надежде. Не могу да слушам кад
плаче.
− Бора изађе.
Петар ћути и пуши, растужен том смрћу и Нађиним плачом који се не
смирује. Жели да види ту девојку која толико пати и утеши је некако. Не
размишљајући дуго, устаде и без речи изађе из собе и уђе код Нађе која
лежи на кревету, са лицем на јастуку. Мајка је држи за руку и милује по
дугој, риђастој коси. Петар стоји над њима и гледа их обе, а оне га не
примећују. И он спусти руку на њену косу и рече:
Плачи, Нађа, плачи…
На непознат глас, она се трже и подиже главу, уплакана лица, великих,
згранутих очију.
Благо теби што си волела таквог младића − рече Петар.
Ко сте ви? − промуца она.
Татин пријатељ. Наш ратни друг − пожури Душанка.
И твој друг, Нађа! Извини, Душанка… Збогом, Нађа.
Петар их остави потресен Нађом и врати се Бори да се опрости и с њим.
 35

СВЕ ЈЕ БЕСМИСЛЕНО!
У том нашем „црвеном колективу“, заиста малој бољшевичкој држави,
као у свакој држави, видело се властољубље и каријеризам, дволичност и
полтронство, поданичко додворавање „влади“, тј. члановима „Какића“ и
секретару, особито. Запазио сам: и у револуционарима, са идеализмом
другује јака страст за влашћу, један снажан нагон за потчињавањем који
сам, и пре робије, уочавао и код највећих идеалиста међу комунистима.
Изгледа ми да тај нагон за влашћу израста из револуционарног
месијанства; морално је покривен и мотивисан самим циљем „стварања
новог друштва“, стварањем незамисливим без моћи над људима. Док је
нагон за влашћу код интелигентних комуниста прикривен идеалистичким
мотивацијама и хуманистичким фразама, код примитивних комуниста, он
је огољен и изражен у праву историјске освете за патње роба и пролетера.
О том комунистичком својству, размишљао сам дуго, не усуђујући се о
томе да прозборим ни са другом цвикерашом, иначе склоним
интелектуалним греховима у четири ока. Живећи у комунистичком
колективу, дуго нисам могао да схватим ни страст за „идејном чистотом“,
како се називало непогрешиво партијско мишљење и револуционарно
поступање. На састанцима и конференцијама, људи су из убеђења, из
моралних и идејних разлога, све у име комунистичке свести и „борбе за
монолитно јединство“, пријављивали идејна „скретања“, „антипартијске
ставове“ и „идеалистичко-ситнобуржоаске погледе“ својих другова,
исказаних и у „умиваљкама“, у шетњи, у дискусији на кружоку. Тако су
комунисти, савесно, искрено, с најбољим намерама, и кад нису доушници
„Какића“ или вође из ћошка, несвесни да су то, спремни да убију за увреду
кад би им се то рекло, спремни да погину за одбрану своје револуционарне
части − вршили нечасну улогу. Ако су моји другови са робије, ти људи који
ће са револуцијом доћи на власт, ја стрепим: хоће ли моћи да забораве
своја страдања и жртве за победу, своје навике и схватања из илегалства и
са робије? Ако не забораве − тешко њима, тешко свима!
Као да је видео шта се све ковитла у мојој глави, једног дана друг
цвикераш ми рече: „Увиђаш ли, Катићу, да нељудски услови изазивају и
подстичу најгоре људске особине?“ „Не знам за услове на земљи који не
подстичу људска зла. Више нисам сигуран да и у такозваним идеалним
условима, људи неће испољити још већа зла но у тамници“ − одговорио
сам. „За такав песимистички закључак немамо ниједан искуствени доказ.
Можемо бити сигурни једино да се у злу множе зла“ − рекао је гласно, онда
ми и шапутао: „Ми, за име божје, живимо нељудским животом, па морамо
и бити такви. Живимо у самом концентрату егоизма, зависти, злобе и
глупости. Наш колектив је и школа комунизма, али је и права топла леја за
сваки људски коров“. Нисам желео да продужим разговор, али он је
настављао опет гласно: „У нормалном животу, у простору и слободи,
нарочито у раду, слушај ме, Катићу, раду као сврсисходном делању,
разреде се и разблаже се човекове мане. А у тамници, то се згусне, па трује
и сагорева све око себе. Имај то у виду“. „Док је човек-човек, не верујем ни
у какву промену људске природе. Ни у напредак врлина“. Два сата ме друг-
цвикераш са изванредном ерудицијом и речитошћу уверавао у супротно и,
на жалост, није ме уверио.
Приликом посета, Милена је уочавала моју порушеност и тугу, ону
непролазну, животну тугу и покушавала да ме теши причама о мојој деци,
Вериној запослености и стиду да се појави у управи робијашнице. Трудио
сам се да скријем праве разлоге мог разочарања, изговарајући се баналним
тешкоћама − лошом храном, прљавштином, спавањем у соби са
тридесеторицом људи и сличним. У другој години робијања, схвативши да
ми Вера неће доћи у посету до последњег тамничког дана, врло су ми
тешко падале Миленине и Владимирове посете; она је ћутала о Вери, ја о
свом разочарању у комунисте и себе.
Желим да памтим још нека сазнања и искуства из комунистичког
колектива у митровачкој робијашници. Наводим их у жељи за
правичношћу према својим друговима, паћеницима за идеју и жртвама
своје вере. На пример:
Сви ми револуционари у колективу истински смо се мучили да један
другоме доказујемо како на овом свету најмање волимо себе; да идеју и
циљ, као и своје другове, више волимо од себе. А то је, увиђам, опасна
врлина. То невољење себе, закључио сам, и даје револуционару
психолошко и морално право да уништава сваког противника. Тек тада,
кад револуционар својом свешћу и вољом, успе да не воли себе више но
свој идеал и друга, ако је то уопште могуће, он је способан да убија све
противнике, и све који не мисле као он сматра непријатељима. Тада је он
спреман и да лаже, а да ту лаж не сматра моралним прекршајем.
Робија ме уверила да је политичка лаж, и право на ту лаж, која се у
значењу корисне истине укоренила у комунистичку свест и политику,
најпогубнија деструкција револуције. Посматрао сам како у нашем
колективу, политичка лаж поткопава и коначно руши морално биће и
најчаснијих људи. Она руши и последњи вид правде. Иначе, у колективу је
владала страховита напетост између лажи и правде. Била је то истинска
драма свих комуниста. Мени је политичка лаж обесмишљавала стварне и
изванредне напоре за правичношћу у нашим односима, у подели хране,
раду, бризи за болесне и немоћне, међусобном испомагању, саучествовању
у породичним несрећама, смрти и т.сл. Признајем: било је и мени
страховито тешко да будем правичан, сигурно да то нисам ни био према
онима који су се из партијске дисциплине или убеђења служили лажима у
борби међу фракцијама и против мене. Али моји другови робијаши у
огромној већини не лажу и не чине зла из страха за свој живот, ни за неку
своју личну корист. Они лажу у страху од погрешке! У том страху, паметан
човек постаје глупак, честит − лажов, а јунак у полицији и страдању за
идеал, бива обична и ружна кукавица пред секретаром „Какића“. А кад су
окрутни, они су окрутни из уверења да их на то приморава непријатељ.
Одавно сам запазио и на робији проверио, да комунисти носе
мартирство не као судбину и проклетство побуне, него као изузетну моћ,
као врлину, као привилегију. У томе су и несвесно, чак и против своје воље,
најближи првим хришћанима. Патњом за идеју и спремношћу на патњу
коју сам запажао код свих правих револуционара, а по одсуству тог духа
знао ко није револуционар, без обзира на идеје које проповеда, патњом се,
дакле, доказује висина своје привржености идеји. Револуционар који не
воли патњу и она му није у етосу, у ствари, и није револуционар; то је само
човек који се бори за власт.
Да скратим општа запажања. На робији ми није била најтежа патња; на
робији ми је најтеже било Исто. Мене је највише мучило то
Непроменљиво, то Исто. Слобода ми је имала лице промене.
Робија ме учила значају безначајности, она ме на крају убедила у своју,
моју безначајност. Робија заиста приморава на радикално освешћење. Али,
освешћење не мора бити и пут ка истини. Мене сада мучи: које ми је нове
заблуде то освешћење наталожило?
Напољу сам трошио време и нисам примећивао да трошим живот; на
робији сам трошио само Наду и био свестан да трошим живот.
 Чекање слободе било ми је чекање самоће. Бити сам, то је бити
слободан. Када су ме уочи пуштања стражари повели у самицу да
преспавам, ја сам већ био слободан и мислио само на Веру, уплашен за
њену љубав, уплашен сусретом. Те ноћи сам, можда и појмио колики страх
носи љубав; колико је љубав зебња и страх.
А растанак са робијашима међу којима не остављам пријатеља, ако ми
то није био друг-цвикераш, био ми је врло мучан. Онај знани ритуал
растанка са колективом, приређен је и мени и Милану Васићу,
жандармовом сину, оном разочараном комунисти. Поздравни говори са
критиком личних недостатака и слабости испољених у колективу, са
оптимистичким упутством за настављање борбе, са патетичном вером у
нашу блиску победу, онда онај прост и жесток, робијашки хумор у
„Ударнику“, листу колектива, па линијски, догматичарски савети секретара
„Какића“ о раду са масама и на крају остављање „целокупне имовине“
колективу − све ме то постиђивало и понижавало. Али, само поздрављање
са друговима, необично ме ражалостило. Засузио сам, нисам могао реч да
изустим; у тренутку, на вратима, зажелео сам да ми се саопшти продужетак
робије и тако се са њима изравнам у патњи. И будем им друг у свему.
Касније, у самици, лагано ми отицала та туга, потискивана најпре
опуштањем самог тела у тишини, онда размишљањем о себи. Размишљао
сам: по чему ће ме памтити? Шта сам ја њима? Да ли ће ме спомињати по
одбијању да се раскритикујем, тј. да пљујем на себе због немоћи да до краја
поднесем полицијску тортуру, или по мојој метафоричној аљкавости и
неприлагодљивости „обичним људима“, обичним стањима и
расположењима колектива, неспособности да се смејем њиховим шалама,
„интелектуалштини“ и „филозофирању“ у дискусијама и мојој
„малограђанској уображености“? Уживљавајући се у њихова становишта и
критеријуме, ја сам врло рђаво мислио о Ивану Катићу. Нисам имао
одбрану; нисам ни посезао за њом у последњем мраку ћелије, са мраком у
души. Од тог пораза нисам зажелео ни да заспим.
Онај студент, жандармов син, онај Милан Васић који је у трећој ћелији
од мене, проводио своју последњу ноћ на робији, онај идеалист што је
веровао да су комунисти идеални људи, па је срећан дошао на робију да
буде с њима, ту се разочарао гледајући их у борби за бољшевизацију
партије, и, као што сам раније већ рекао, сам отишао у самицу, тај нежни,
романтични, истински идеалист, те последње ноћи у самици − обесио се!
Оставио је за собом, како рече командир страже, само једну реченицу: „Све
је бесмислено“. Да, заиста, све је бесмислено!
Била је то реченица од које нисам могао да корачам из робијашнице и
због једног непојмљивог стида: док сам се ја у последњој ноћи у самици
ипак нарцисоидно и ташто бавио својом личношћу у очима других, тај
Милан се мучио најчаснијом човековом муком: бесмислом своје
егзистенције. Његовим доказаним закључком, окончала ми се робија; с
њим сам започео и оно што робијаши сматрају слободом.
Излазећи из робијашнице, на капији сам поред Милене и Владимира,
угледао жену са испаћеним лицем, која ме питала: „Где је мој Милан?“
Нисам могао ни реч да јој кажем, нисам могао ни да загрлим Милену и
Владимира, пожурио сам на друм, прошао фијакер који ће нас одвести у
варош и стао пред великим небом равнице, не знајући куда ћу. „Где је
Милан? Молим вас, где је Милан?“ − чуо сам за леђима и зажелео да
јурнем некуда, да побегнем од слободе у коју ступам са Стидом и Страхом.
Од тог Стида и Страха, није у мени било места ни за једну радост.
Не смем ни да прочитам ово што сам написао о робији. Завршавам то
поглавље са страхом да својим памћењем чиним неправду према људима
који пате за своје идеале. Та комунистичка патња непрестано ме тиштала
док сам говорио о колективу и мојим друговима робијашима. И сад ме
тишти. Али не могу ни сада да прећутим своју стрепњу за судбину те
комунистичке патње у име будућности. То је, верујем, оно о чему је
говорио Достојевски: „Прихватање патње у име снаге“. На то следи његова
опака и болна стрепња што „та проклета бића уистину не знају какав терет
узимају на себе − преузимањем знања и патње“. А од знања, будућност је
већи терет. Није ли та патња упућена само прошлости, не припада ли она
једино прошлости? Бојим се да нас овакве, будућност неће ни чути ни
видети. Будућност нас неће признати ни за своје жртве; она ће бити
окрутнија према нама но садашњица. Наши највећи непријатељи биће
наша деца и наши потомци. У робијашким несаницама, ја сам често осећао
језу неке историјске узалудности, неке космичке усамљености нас
револуционара. Ми доиста никоме не припадамо. Ни народу коме желимо
добро, правду и напредак да донесемо, ни потлаченима које желимо да
ослободимо, ни несрећницима које желимо да усрећимо. Ни овој својој
земљи, коју желимо да преобразимо. То је оно страшно у нашој судбини:
својом патњом, нећемо се надживети. Ни вером у своје идеје. Нас ће
једино надживети наша лаж. Наша грандиозна лаж за будућност.
Данас, 14. августа 1939, прочитах у француским новинама: четири
стотине угледних интелектуалаца Америке, у отвореном писму, осудило је
филозофа Џона Дјуиа и његов комитет који је тврдио да између Немачке и
Русије нема разлике, да су и једна и друга тоталитарне државе!
Ако је филозоф у праву, шта ће бити од нашег света?
 Знам, и злочин се лакше признаје од заблуде. Интелигентном човеку
најтеже је да призна заблуду. Међутим, само од њега то се и може
очекивати. Живећи, свагда само у трагичном противречју. А сада и у
ступици историје. У њеним зупчаницима.
 36

Са Калемегдана Милена је лагано, једва дошла до куће. Јавила се оцу,

који је поред радио-апарата чекао последње вести Радио-Лондона,
побацала хаљине са себе и ушла у велико и удобно купатило, своју
безбедну тврђаву, напунила каду топлом водом и легла у њу до грла: онако
како је чинила свагда у својим тамним тугама и немирима, смирујући се
самоћом, нежношћу воде и присношћу с њом, загледана у своје тело и
кроз њега у даљине и немоћи своје жудње. Сав тај њен живот, у њој је, као
она у води, док лежи непомично, са рукама избаченим на зидове каде да се
не утопи од загубљености по себи: ту се она хиљадама ноћи волела надама
у сусрете и мучила жудњама за Богданом; ту се замајавала најфинијим
сапунима и мирисима које је дуго бирала по бечким и париским
парфимеријама, када је одлазила на виђења с њим, ни тамо га увек не
срећући; ту је она уживала у свим деловима свог тела, замишљајући
њихове загрљаје, па онда тонула у сету до цвокота од охлађене воде. Али
ту, у своме купатилу, уочи његових повратака са робије, била је она
најсрећнија жена. Боже, та два његова повратка са робије, те ноћи
одбројавања дана и сати, свечаних спремања за њега, док је време стајало
као стена непомично; велики сат у трпезарији није чула, па је одлазила да
проверава да ли се сказаљке помичу. Ех, те прве ноћи са њим робијашем,
кад радост сагори себе, под оном стамњеном муклином његове згуснуте
страсти тешке као земља, која је жена могла бити више жена од ње,
робијашеве жене! Од ње која га чекала одолевајући искушењима, једва
одолевајући. Како је ту патњу, ту срећу чежње за Богданом могла да
заборави вечерас на Калемегдану, па се ослонила на Петрова прса и
дозволила му да јој држи главу, како се смела колебати! Склизну у воду,
окваси косу и извуче из воде, па тако запањена собом оста док не зацвокота
од студи: Неће променити одлуку, крај је и с њим и са Богданом! Пусти
топлу воду, потопи се и поврати.
Ту, у овој кади зачели су се и они њени први страхови од старења, њене
туге због првих бора, неких промена на бутинама, бедрима и дојкама, које
је уочавала савршеном прецизношћу, бивала у паници да јој је живот
узалудно прошао, или се подавала мазохистичкој жељи да што пре остари
и огрдни толико да се и себи и свима згади. А пред великим огледалом
насупрот кади, увек се лагано облачила и свлачила, незадовољна
хаљинама, па незадовољна собом што нема куда да оде и коме да се покаже
удешена, чешљајући своју дугу црну косу док јој рука не утрне. Одлазећи
из купатила, окупана и намирисана, у чипкастим, увек белим спаваћицама,
у празнину постеље, на којој је у несаницама сваке вечери мењала чаршаве
и јастучнице, угађајући себи на најлакши начин у свему што може бити и
најмања пријатност телу, додиру, дисању.
Препаднуто се избаци из воде: О, мати моја, шта да чиним? Да будемо
нешто што нисмо били, тако је рекао! Шта то на острву могу бити што нису
били? Не може се из себе. Не, не постоји то острво. Неће ни да га тражи.
Али ако постоји, он једини зна где је оно, с њим оно можда и постоји. Није
могла, морала је да га одбије. Како Ивана да остави у оваквом стању, како
да оде од Владимира после његовог синоћњег пијанства и оног страшног
разговора? Сигурно је знао шта се Ивану спремало у студентској мензи.
Између оца и ујака, обојицу обожава, распиње се јадник на том
комунистичком крсту. Ни Ивана, ни Владимира не може сутра ујутру да
остави, а и рат је почео, ко зна шта ће бити за десетак дана, колико би
трајао тај њен пут. Ако би и отишла на то острво, како да се врати, куда ће
онда? Не може ни да замисли повратак у ову кућу. Ивана и оца гледа у очи
и лаже их! Шта да их слаже о Богдану, шта су разговарали и одлучили,
зашто је онако прљаво напао Ивана? О томе не може лагати. А да им каже
истину? Свирепо, незамисливо. Њима двојици и да не изговори ни реч
објашњења о свом путовању, шта ће рећи Владимиру? Како у повратку, као
увек, сина да загрли рукама које су грлиле љубавника, како да га пољуби
после свега на том острву, шта да му о оцу исприча? Није га срела? Па он
ће јој у очима видети све, он ће јој из ћутања чути све шта је учинила.
Обожава оца, њу ће презрети. Изгубиће и сина, коначно. Ако га већ није
изгубила. Више се не може вратити у ову кућу. Говори гласно: Нека се не
врати! Од свега, од свих, отићи за свагда! За недељу дана живота, доста.
Уплаши се себе, пусти воду да отиче и дотиче, смирујући се мало у брбору
воде. Немаш куд, Милена, не постоји твоје острво…
Али он ће да је чека, он је чека. Једино ноћас. Само ноћас, рече, може
да је чека. Можда би од њеног раскидања на калемегданској клупи, остао
једино добро знан бол над собом, још једно увиђање да јој је несрећа
запечатила судбину, да јој он, онако заповедно и молбено истовремено,
није довикнуо да је чека у возу. Боже, какав му је глас био! Све би је
друкчије болело но што је боли, да је то друкчије рекао. Да то није
поновио. Да се из његовог гласа и његовог чекања, није у њој запалила ова
омама недоживљене љубави, коју јој можда он, тамо негде на неком острву,
може дати… По разуму, тај човек јој не сме бити љубавник, а једино њему
жели да се пода. Не да му постане љубавница. Ни он ни она немају живот
да буду љубавници. Немају. Жели и душом и костима да му се једном пода.
Баш то − пода. И он учини с њом што год хоће. То жели. То. Нека је после,
у помрчини поред мора, остави у песку на коме ће бити под њим. Нека је
сит баци низ стену на којој ће лежати под њим. Да буде то што јој није
било, па нека је последње. Толико је болео њен пусти живот, та љубав
узалудних чекања, нека је у тој љубави на острву заболи сама смрт.
Дрхти. Пусти опет топлу воду, потопи се њом: док не сване има да
одлучи. Одлучи одлучено. Ни вечност јој није довољна, а камоли једна ноћ.
А у трену ће јој сагорети живот. Сутра у пола осам. Колико ли је сати? Где
ли је Владимир? Читав дан га није видела. Јутрос је рано отишао и без
доручка. А можда се ноћас неће ни вратити. Како да оде док га не види?
Хитро устаде из каде, грубо се обриса, навуче спаваћицу и кућну хаљину и
уђе у своју собу да прежи поред прозора: да га види како трчи од ћошка,
што увек чини кад је сам, онда лагано отвори капију да звоњавом деди не
обзнани задоцњење, којих је све више откако је постао студент, која су
редовна откад се вода са том Зором. Откад се заљубио, не сме више ни да
му каже да га чека, ни да га пољуби пре но што заспи, чека га у мраку,
кријући се иза завесе и чим га види на светлости пред капијом, хитро се
завлачи у постељу и слуша шта чини док не легне. Откад је заљубљен,
постао је дрзак и груб, чак и према деди, а њену нежност прима с
мрзовољом, па и протестом. Губи га, губи га. Док је био дете и дечак, имала
је његову љубав и нежност, могла је њега да загрли, љуби, тепа, и оно што
Богдану тепа, мешајући речи и миловања, у мислима грлећи обојицу
истовремено. А сада јој та Зора узима и њега. Чим дође, пре његовог
туширања, ући ће му у собу и рећи: разводим се од твог оца! Више нећу да
будем жена таквог нечасног човека! А зар је Петар чист човек? Ко зна
какве све послове ради у тој њиховој илегалној помрчини? Шта је он
стварно? Тачно двадесет година га познаје, зашто јој се одмах, или касније,
кад су се по светлу сретали, није допао? Била заљубљена у Богдана? Јесте.
А јесте је увек узбуђивало оно његово путовање од Беча до Београда на дну
шлепа, затрпаног угљем, када је долазио на састанак са неком Лолом. Јесте
понекад и завидела тој незнанки, због чијих је загрљаја један комунистички
емигрант, прогнаник, жртвовао главу, за неколико ноћи с њом ризиковао
десетак година робије и истеривање из партије, која му је све. И сад је
ризиковао главу да њу поведе на неко острво. Од свих људи које познаје, то
једино он може. А шта она ризикује? Ни главу, ни робију. Разочараће оца и
брата, разочараће сина коме све мање треба. Разочараће их, па шта! Она
на то има право, њена љубав је поштена и чиста, никог, никог не угрожава,
никог не издаје.
Чује звоно на капији, а не виде га кад је ушао. Приђе вратима да чује
кад уђе у кујну. Сачекаће да вечера и одмах ће му рећи. Слуша како се
успиње на спрат… Да се свађа са Иваном? То му неће дозволити. Премного
је она испонижавана у име те партије и од оца и од сина. Крај је,
Драговићи! Крај! И ја сам људски створ. Вукашинова сам ја ћерка. Горе у
Ивановој соби − разговор, не разабира ко је други. Није Владимир. Пали
светло и корача по соби од прозора до кревета, ослушкује и звоно и
гласове одозго. То је Петар? Јесте, он! Боже, зашто је дошао? Па он зна да
се на нашу кућу пази! Шта ли је намеран да учини, кад и он мора да
бојкотује Ивана? И слаже се са Богдановим нападом. Сви су они исти, сви!
Каква љубав, какво острво! Памећу је померила. О, мајко моја, ослободи
ме, помози!
 37

Знајући добро кућу Вукашина Катића, Петар Бајевић се лагано и тихо,

напрегнут да чује не само Миленин глас, него и њено дисање, неопажен
успео степеништем на спрат; ту послушао и кад је чуо карактеристично
Иваново накашљавање и писаћу машину, закуцао на врата његове собе.
Не дижући главу са хартије у машини, мислећи да је Милена, Иван се
љутнуо:
Знаш да не подносим куцање на врата!
Петар је ушао и са кофером у руци сачекао да Иван подигне поглед:
Вампир, или си стварно ти, Петре?
Између мене и вампира нема велике разлике. Добро вече, Иване.
Поздравише се без срдачности.
На пролазу сам. Знам да ти дању спаваш, па свратих − Иван се мршти.
Мора га одобровољити. − Да наставимо онај наш разговор са Плас Вожа. −
Сео је у фотељу и машио се за Иванове цигарете. − Откад нисам пушио
наш дуван…
Мислиш на онај разговор о циљу и средствима под прозорима кућа
Виктора Игоа и Хенрика Осмог? − збуњено посматра Петра који ћути и
пуши: одувек му је био стран његов фанатизам, иако се од Богдана, Свете и
Здравка, такође фанатичних комуниста, разликовао једном жарком
радозналошћу за супротна мишљења и неким знањима која се не срећу код
професионалних револуционара. Његова страсна жеља да слуша
противника и да се увек тихим гласом, скоро шапатом, бори за своја
уверења до победе или исцрпљења свих аргумената које зна, понекад му је
изражавала човека кога муче велике сумње, који се рве са самим собом; а
кад је сазнао каквим се послом последњих година бави у Коминтерни, ту
Петрову радозналост доживљава као професионално лукавство и прима га
с подозрењем. − Разговор о Сен Жистовом поистовећивању морала и
политике, између француског и совјетског агента, збиља, нема никаквог
смисла. Наша тема би ноћас могла бити, рецимо, будућност балканског
аутомобилизма. Шта пијеш? Јеси ли вечерао?
За вино сам. Неко наше црно.
Иван једва дочека да изиђе из собе и прибере се од најнеочекиванијег
сусрета. Синоћ је доживео комунистички линч, а ноћас му у кући
Коминтернин функционер! Чувени и мистериозни Петар Бајевић. Ако ме
бојкотује цела партија, мора и он. С каквом ли је намером дошао? Нека
порука од Богдана? Дошао да ме ликвидира?
Петра забрину његова нељубазност и неспремност за разговор. А сам
себе ноћас не може истерати са раскршћа на којем се нашао. Као да испод
њега, у приземљу, где је некад била Миленина и Богданова соба, неко
корача? Она у папучама! Чула га? Говориће гласно да га чује. Ноћас јој
неће дати да заспи. Ако спава значи да неће променити своју одлуку. Кад
би сада невидно пао у њену собу и легао поред ње да измешају дахове и
дамаре, до сванућа би се одлучио куда ће из Београда.
Иван се врати са бокалом црног вина, насу Петру и себи и седе за
писаћи сто, одлучан да га протера из коминтерновске мистерије.
Објасни ми, Петре, како ти, стари бунтовник, негдашњи национални
романтичар, идеалист… частан човек, можеш да радиш тај прљави
шпијунски посао?
Петар се трже и срете му поглед разрогачен и разбијен стаклима
великог диоптера. Откуд одмах такво питање? Ако му не одговори, може и
да заћути и не буде му противник.
Ти право у чело, Иване.
Твој карактер и твоја делатност су неспојиви. Шта се догађа с вама у
Москви? У тој фаталној Коминтерни. Сви чините оно што се не очекује.
Ништа, Иване, није у мени у сукобу са мојом револуционарном
делатношћу. Ти знаш да сам ја револуционар од седмог разреда гимназије,
кад сам приступио Младој Босни и Аписовој Народној одбрани, па отишао
у Македонију да четујем. Борио сам се, као што знаш, за српску и
јужнословенску националну револуцију − ослобођење и уједињење. Та је
борба упропашћена Краљевином и осталим што је с њом у вези. А кад сам
постао комунист… Не желиш, ваљда, да ти се исповедам вечерас?
Дотле смо, Петре, истомишљеници. Међутим, ја сам другим збуњен…
Од кад смо се последњи пут видели у Паризу, кад год те се сетим, ја се
питам: како такав човек може да ради шпијунски посао? − Иван примећује
немир његових увек мирних руку.
Петра заболе. А не сме да му узврати. Поћута, док се сасвим не прибра:
 Слушај, Иване… Ја не радим шпијунски посао. Од свог прогонства из
земље, ја живим да срушим нашу краљевину и капиталистички поредак. И
рушим их свим средствима. Свим. Ја сам комунист и извршавам задатке
које ми поставља моја партија. И никад се нисам осећао шпијуном и кад
сам за непријатељевим тајнама трагао. А не чиним само то.
Неумесан ти је тај еуфемизам са тајнама. Ти сада живиш и радиш са
шпијунима и, по свом признању, користиш и она најкрвавија и најпрљавија
средства. А некад, идеал ти је био препород човека, нови човек, нова
уметност… Ти обожаваш Пикаса.
То ми је и сада идеал. Моји другови по свету нису шпијуни, него
комунисти који помажу прву и једину земљу социјализма да се одржи и
спасе свет од фашизма. Мене нико не плаћа за дужност коју вршим, ја
никог не плаћам што сарађује са мном. Уосталом, најопаснији посао на
свету никад се и не плаћа − испи чашу до дна и одмах је напуни, кајући се
што је пристао на овакав почетак. Види подсмех на Ивановом лицу: Нисам
ти уверљив?
Како ми с таквим изјавама можеш бити уверљив?
Добро. Хајде за тренутак да уклонимо наше идеје и разговарамо
апстрактно о човеку који ради опасан посао. Да ли ти је, на пример,
схватљива људска страст за опасношћу? Једна густа, потпуна
усредсређеност на танку, невидну, или једва видну линију живота, која се
сваког тренутка може да прекине. Та савршена мобилност целог бића, свих
чула, маште, интелигенције, то јединствено узбуђење у непрестаној
животној неизвесности, та игра са непознатим у којој се одједном све губи,
а у победама не добија много, понекад ништа… А увек је то права
стваралачка концентрација маште и разума. Један погрешан корак, мала
непромишљеност, подухват се руши. А пада и глава. Не погрешити, то је
прво. Али то није довољно. Тек одатле почиње стварање.
Иван не одоле да му посече занос:
Од кад се то прогањање и уништавање људи, својих противника, назива
стварањем, забога, Петре? Не блефирај ме бар ти.
Петар се помучи да свлада мржњу коју први пут осети према Ивану, о
коме је мислио да га може и презирати и сажаљевати, али никад мрзети.
Претпостављам да разговарам са човеком који све појмове не схвата
буквално.
А ти мораш претпоставити да не разговараш са неком салонском
другарицом, неком црвеном дамом, коју заводиш. Него, кад смо већ
угазили у то, одговори ми: да ли је истина да ти по Европи и свету
организујеш убијање и лично убијаш троцкисте и остале комунистичке
отпаднике?
Петар осети дрхтај целим телом. То је онај неочекивани судар са
непријатељем кад се под његовим замахом, у магновењу доноси одлука, у
овом случају да не узмакне, јер Иван од прве речи наступа као његов
непријатељ:
Истина је, Иване! − потврди одмах и неуобичајено гласно, да и она доле
чује; али се препаде колико оволиког отварања, толико и рушења
могућности да преко Ивановог разумевања и друкчијег супротстављања
разреши свој чвор, па додаде: − Међутим, то није цела и буквална истина о
мом раду. Ја не чиним само то. Ти, ваљда, знаш какве све политичке
послове раде људи из Коминтерне.
А убијаш за чистоту вере?
Требим кукољ из нашег жита, поред осталог.
Не волим пословице! А још мање кад се њима служи црвени
инквизитор. Ти си, Петре Бајевићу, Коминтернин Malleus malleficarum, је
ли тако? Чекић за вештице… − Иван тупка прстима по столу и говори себи
у браду: − Вечна прича… − И под марксизмом гоне се вештице и јеретици.
Али тајно и револвером у потиљак. Више се на трговима не пале ломаче уз
урликање верника. Јеретици се даве у мраку, да нико не зна како су нестали
− загледа се у Петра, подиже глас: − Да се не виде крваве руке бораца за
срећу човечанства.
У духу свеопштег моралног напретка, Иване. А шта се ту може, кад је
лицемерје суштина моралног напретка.
Иван се трже од оштрине Петровог гласа и настави:
То је, дакле, твој свети револуционарни рад за срећну будућност
човечанства! − придиже се и преко стола нагну к њему да му што јасније
види лице, које му ни по чему не личи на лице убице. То га збуни: зар овај
интелигентни и тихи човек са благим лицем и жарким очима, може по
наредби неког Коминтерниног службеника да пуца у главу човека који
мисли, њему, Ивану, који не пристаје на Стаљинову лаж и деспотију?
Петра увреди Иванов цинизам.
Ну, да, Иване! Кад си већ почео с краја и моралистичким цинизмом,
онда чуј: Ликвидација издајника, или, да останемо у твојој шеми,
ликвидација јеретика света је дужност сваког верника. Поћута па додаде
изазовно: − То је највиша дужност коју је могла да ми повери моја партија.
 Молим те, не вичи толико. Грозно!
Чему то салонско згражавање? Ти добро знаш да су се сва велика учења
у историји морала да бране од кривоверника! За та кривоверја, убијало се
и у конфучијанству и у хришћанству, и то много више и, наравно, дуже но у
комунистичком покрету. То је закон света и згражавање над њим није
мудро, а ни морално. Није човечно!
Него шта је? И не вичи, који ти је ђаво ноћас? Од кад те познајем ти
шапућеш!
Нећу да шапућем! Твоје згражавање над револуционарном делатношћу
то је, Иване, чиста глупост и кукавичлук. Убити или не убити издајника, на
тој дилеми данас се, пријатељу, не постаје Хамлет. Старо искуство нас учи
да се не може служити и Богу и сатани.
Да, кад би се сада знало ко није сатана.
Ипак, ипак се зна. Ко није са мном, против мене је, рече најпре Исус у
свом најлуциднијем часу. И никад га историја није демантовала, а ни тако
потврдила, као у нашем времену. Без тог људског темеља, хришћанство би
одавно било заборављено. − Задовољан овим срећним склизнућем у
хришћанске теме, Петар одлучи да се ту ушанчи, па наставља: −
Проповедник љубави према свакоме, проповедник непротивљења злу, био
би данас познат можда само неколицини историчара религиозних секти, да
му јеванђелисти нису ставили у уста: „Не мислите да сам ја дошао да
донесем мир на земљи. Нисам дошао да донесем мир, него мач. Јер сам
дошао да раставим човека од оца његова и кћер од мати њезине“. Био је то
темељ за најдубљу револуцију људског рода. Али, на жалост…
Откуд ти, марксист и бољшевик, да се позиваш на Христа и цитираш
Јеванђеље?
Није за чуђење. Нико не зна у чему и коме му је корен. Уосталом, ја од
свих историјских личности, интимно, највише поштујем Исуса
Назарећанина. Жртвовао се за људе. Нема подвига равног Исусовом:
носити свој крст уз Голготу, а бити пљуван и вређан од оних за које
страдаш, и остати доследан својој вери, па још и рећи: „Оче! Опрости им:
јер не знаду шта чине“. Тиме је он заслужио да га људи прогласе Богом. А
после његове жртве, све жртве на земљи имају разлога за неку наду.
Шта, и теби је „распеће страховит доказ“?
Поука је, свакако. Он није спасао човека, али му је дао веру. А без ње
нема, Иване Катићу, никаквог спасења. Ни нашег данас. Нова вера је увек
стара вера.
 Зар ти распеће није доказ да спаса нема? Да постоји само вера у спас.
Постоји спас, постоји, Иване. Спас не постоји само за вас без вере. За
вас, који нисте спремни на жртву, на распеће.
Распеће може бити доказ супротне вере. Дело мржње.
Жртвовање је увек доказ вере. Да није било распећа, не би било ни вере.
Вера, Иване, није настала на Христовим чудима, него на његовој жртви.
Ако некад будем могао да бирам смрт, тражићу да будем распет. − Петар
заћута: изрекао му своју највећу тајну. Шта ће постићи толиком
искреношћу? Много му се отворио.
Нећеш ми, ваљда, рећи да тебе мучи Бог и вечност?
То нећу. И не муче ме, Иване. Али ме мучи комунистичка вера.
Какве везе са вама бољшевицима имају Христос и хришћанство, о чему
ми толико говориш?
Врло велике. Тај Исус који бичем јури трговце из храма, даће право да
се за његову веру поведу крсташки ратови, зажегну ватре инквизиције,
потегну копља и мачеви и брани правоверност. А бранили су је они, којима
је до вере и било највише стало.
Којима је до цркве, до власти, највише стало, Петре.
Да. Али у њима је и сачувана вера. Христово учење би било
заборављено, да га мудри Петар није зазидао у цркве и катедрале. И да га
свети оци и концили нису сабили у догме.
А не смета ти нимало то што сте ви бољшевици у социјализму оно што
су католици у хришћанству? Тачније, што су језуити.
Зашто да ми смета? При том, имам у виду и Исусову захвалност Богу
што је истину сакрио од мудрих и разумних, а открио је простим. Нишчим
духом. Тадашњим пролетерима. Ми бисмо били будале, ако не бисмо
уважавали толика историјска искуства.
Значајна искреност!
Опште искуство. На свом искуству, без колебања, сваком
марксистичком убеђењу интелектуалца, ја претпостављам просту веру
радника у правду, веру која му се у срцу угнездила. Јер, онај ко је убеђен,
тај се може и разубедити. Онај који чисто, срцем верује, тај се тешко може
разуверити. Чак и кад су чињенице против њега.
Охо! Па то је нова мистика! Ви Стаљинови ученици, ви сте збиља нови
мистичари. Браво! Наш разговор може постати и занимљив.
Не ликуј, Иване − осмехну се Петар, задовољан што га је сасвим
навукао на терен хришћанства. − Ако те стварно мучи истина, онда гледај
људској истини у очи. Њој се не види ни почетак ни крај.
А шта ћемо, Петре, са научним социјализмом, са научним погледом на
свет, са разумом и истином?
Ти би, Иване, морао знати да човек одувек, сада поготову, најмање
верује у истину. Истина је човеку од свега мучнија. А доступна је
изузетнима, људској мањини, и то на кратко. Темељи се на песку знања. Док
је вера моћ свих и с кореном у срцу. И све је могуће ономе који верује,
речено је одавно и утемељено за милионе и векове.
Морам ти признати да је мени милије што вечерас више верујеш
Паскалу но Марксу, али, ја сам ипак картезијанац. Врло добро разумем
зашто ви бољшевици веру претпостављате истини, зашто садашњицу
правдате будућношћу. Па ипак, кад се нас двојица овако гледамо у очи … −
застаде: прекинути ово правдање и питати га, слаже ли се са Богданом?
Још не може. Додаде:
− Немој бар преда мном тако упорно пуку веру да претпостављаш
истини и разуму.
Претпостављам. Колико ја познајем људску природу, рекао бих, да се у
човеку вера и истина не трпе. Потиру једна другу − сипа себи вино и
ослушкује: да ли га она чује?
Твојој вери, равнодушној према истини, ја супротстављам веру у
истину. Истину која је вера. Јер, на истини почивају све људске вредности.
Петар га пажљиво слуша и разочарано посматра: ћорци су то. Зар
немаш јаче аргументе? Мора да продужи свој напад, можда ће га подстаћи
да тај смушени интелигент удари са праве стране. Каже:
Истина, онако како је ја схватам, неодвојива је од сумње. Сумње у себе
и сваку истину. Је ли тако? А сумњом у себе, данас се поткопава темељ
човеков и његова будућност.
Петре, шта је за тебе данас тај темељ света и његова будућност? −
Петру се озари лице, што у Ивану изазва недоумицу да ли је добро
формулисао питање.
За мене је, Иване, Совјетски Савез, прва и једина земља социјализма,
темељ будућности човечанства. Темељ новог света.
Стаљинова тиранија?
То није тиранија. То је диктатура пролетаријата. Историјска правда
свих поражених буна и револуција. Једина снага, Иване Катићу, која може
Европу и свет спасти од фашистичког ропства и варварства. Од силе која је
јучерашњим нападом на Пољску кренула да пороби свет.
И ти зато безусловно браниш све што се чини у првој земљи
социјализма? И пуцаш у сваку главу која не пристаје да ропство сматра
слободом, лаж истином, неправду правдом? Сматраш све је дозвољено, је
ли тако?
Петар га напрегнуто слуша, најзад погођен у свој корен. На граници је
вере и убеђења, одакле се пада у издају или се корача за судбином. Ћути,
узима лице у шаке. А одоздо је тишина.
Иван осети сажаљење према његовом грчу и покаја се што му је
поставио то питање, па поче да му препричава последње вести Радио-
Лондона о немачко-пољском рату. Петар не склања шаке с лица. Иван се
згража и бесни над историјском гротеском: док Варшава гори, у Београду
су аутомобилске трке за првенство Европе. Као згађен том чињеницом,
Петар се поново проби до себе и рече:
Ја безусловно браним прву земљу социјализма. Безусловно,
безусловно… − понавља грозничаво.
Та безусловна одбрана, овакве каква јесте прва земља социјализма, то
је одбрана и московских суђења, и сибирских логора, и убијања хиљада и
хиљада револуционара, и Стаљиновог макијавелизма, и Коминтернине
наопаке политике, њених злочина, и тако даље… Таквом безусловном
одбраном совјетске стварности, ви обзнањујете пропаст социјализма. Ви
сахрањујете велику наду у могућност промене света.
Ја браним друштво из којег једино може да настане и у коме настаје
социјализам. Браним будућност, а не садашњост.
Подстакнут Ивановим антисовјетизмом, Петар се поново учвршћује у
себи; учвршћује му се и разлог што баш са њим, разочараним сапутником,
ноћас проверава себе. Ако му се до краја убедљиво одупре, нема куд, мора
у Москву и Лубјанку; ако га један малограђански моралист и
ситнобуржоаски либерал поколеба, онда нема другог − у издајнике, у
Канаду! Сачека да Иван потроши све крупне троцкистичке речи, па
изговори:
А сад ти чуј мене. Ако социјализам данас поистовећујеш само са
људским вредностима, са добрим уопште, онда си га, Иване, учинио толико
зависним од људи, да те морам запитати: како је могуће у једној Русији,
или било којој земљи Европе, после светског рата, оноликог убијања,
револуција, грађанских ратова, интервенција и блокаде од стране
буржоаске Европе, после светске кризе и других ужаса, наћи толико добрих
и разумних људи који би по својим врлинама створили друштвени
поредак? Да социјализам буде онај прави, треба и људи да буду они прави.
А за то су потребни векови. Битно је да је свет кренуо у том смеру, да је
почело рушење капиталистичког поретка, да настаје ново, друкчије. Моја
је дужност да га поштено подстичем у том смеру, да пливам у тој реци
револуције и промена, па докле стигнемо. А вас, који бежите на обалу, јер
вам је река хладна и глибава, што са сувог пљуцкате на нас у матици и
вичете да је река мутна и крвава, као да ми не видимо да су говна и крв по
нашим главама, да се каткад и загрцнемо њима… Као да ми не знамо шта
пијемо, као да не осећамо смрад, док једва машемо рукама, знајући при
том да тонемо на дно чим престанемо да пливамо… Ја, вас са обале, вас
суве и чисте − страховито презирем. И настојим да за мном остану пусте
обале. Без вас! Јесам ли јасан?
Прејасан си, Петре. За тебе је, дакле, комунист само онај ко прихвата то
што постоји и слепо, послушно служи Стаљину и његовој партији, уверен
да га они воде у комунизам.
Па да, Иване! Комунист је онај ко данас у целини следи генералну
линију партије. Ко у целини и безусловно прихвата и брани Совјетски Савез
и Стаљина. А ко год се било у чему не слаже, ко год закера над
појединостима и критизира споредности, коме је, на пример, као теби,
мало слободе и истине под диктатуром пролетаријата, издајник је!
Иван као да нема ваздуха − устаде и уздахну:
Страшна одредба, Петре Бајевићу! Страшна… Како се ствари развијају
у новим чисткама, социјализам ће, можда, доживети унуци оних који ће
ликвидирати оне што ће ликвидирати вас. Вас који ликвидирате све који не
мисле као ви. Много су вам уска та врата за будућност. Петре. Ко ће вам се
провући кроз њих?
А зар ти баш та уска врата нису гаранција да ће наша будућност бити
нова у људској историји? Комунизам ће, Иване, доживети они који га и
заслужују. Они који не сумњају у њега.
А ја верујем у социјализам који ће да издржи све људске истине и
сумње. Једино у тај социјализам полажем наду. А човек, који данас не
сумња у исправност свега што ради Стаљин и партија, ако то већ није,
сутра ће уистину бити издајник или злочинац. Ако већ данас не буде
проглашен за издајника и ликвидиран. − Петар као да клима главом. Коме
се сажаљиво осмехује? Добацује му: − То су, дакле, наше стварне
социјалистичке перспективе! Трагично. Безизлазно.
Трагично је то, господо истинољупци и слободољупци, што ви по налогу
своје јадне савести и по својим демократским уверењима, објективно
стајете на Хитлерову страну и помажете фашизам.
Стара уцена! Стара, Петре!
Стара и једина истина. После Октобарске револуције, постоје само две
стране света. Нема треће!
Тако као ти, говоре данас и нацисти и сви антикомунисти: нема две
стране света, ни два пута. Ако ниси са нама, уништићемо те. А ја, целим
бићем не пристајем на такву манихејску раздеобу света. На само два пута и
једну смрт.
Сасвим је извесно, мораћеш да пристанеш. У ствари, ти си се већ
определио.
Јесам. Али против обе твоје стране света.
А на чијој си сада страни?
Мислим, на човековој.
Губиш, Иване.
Ако треба да се одлучујем између свог спасења, чинећи зло и
прихватајући лаж, и смрти за своју истину, ја се, Петре, не колебам. Без
своје истине не постојим.
Петар опет поћута.
А јеси ли, Иване, баш сигуран да твоја истина заслужује да јој се
жртвује живот? Да било која истина то заслужује?
Ако и не заслужује, не могу да прихватим лаж. Нећу. Нећу да служим
ствари коју сматрам злом и наопаком. Ствари којој ти служиш.
Помишљаш ли да је данас најлакше бити жртва? Да није ни часно, да је
недостојно бити жртва?
Шта је часније?
Часније је веровати и борити се макар и за заблуду.
Данас је, Петре, најлакше веровати. Данас кукавице најтврђе верују у
лаж. Данас и највећи глупаци знају да се исплати веровати − заћута пред
одједном замишљеним Петром. Настави осветном жестином: − Служећи
тој својој партији, помишљаш ли понекад, Петре, да ти убијаш и оне који у
социјализам верују више од тебе?
Дубље и поштеније од тебе. Храбрије, ризичније од тебе…
Није истина! То су кукавице и малодушници. Ти отпадници од партије,
ти јеретици, већи су непријатељи од класног непријатеља.
Већи непријатељи од непријатеља сте ви, који верујете изнад човека.
Изван истине и разума. Изван савести.
Настави, слушам те. Да, слушам.
Због његовог дрхтавог шапата и неке ужаснутости на лицу, Иван поћута,
али настави истом жестином:
Како ти не увиђаш да ми, Стаљинови противници и критичари,
захтевамо од социјализма више но ви, његови верници? За тебе и Богдана
социјализам је ваша власт, плус срећна будућност. Ваша власт, то је
диктатура партије, то јест вође. А срећна будућност, то је будућност која не
почиње, која остаје само будућност. Је ли тако?
Настави, Иване. Гризи, удри. Ја или ти? Неко ноћас мора бити поражен.
− Ослушкује: одавно не чује да Милена корача. Можда је заспала. Ако је
заспала, он је изгубљен. Иван га само заљуљао, али га није окренуо ка
другој страни. И моја му таштина помаже. Пије вино.
И кад партија није на правом путу и ради наопако, кад пориче истину и
служи се лажима, кад бојкотује и убија невине и истинске револуционаре, и
сад кад је Стаљин склопио споразум са Хитлером, ти ћеш и даље веровати
да је све у најбољем реду и извршавати Коминтернине налоге? Је ли тако?
Петар устаде и дрхтећи наднесе се над Иваном. Поћута, па викну
очајнички да пробуди Милену:
Хоћу! Хоћу!
Онда више немамо о чему да разговарамо.
Имамо − рече Петар и седе.
Пију вино и ћуте, гледајући преда се. Иван се каје што се тако
распричао са човеком који то не заслужује, а чије намере и долазак још
није прозрео. Петар, огорчен Ивановим аргументима и још више својом
борачком таштином, мучи се да свлада своју наглу жељу да му се исповеди
и отворено пита: шта би он учинио на његовом месту? То је последњи
човек кога среће пред судбоносну одлуку, а који макар својом урођеном
добротом и искреношћу, заслужује његово поверење. Милена, доле, не
корача. Ако је заспала, онда сигурно неће доћи на станицу. Испи чашу и
усхода се по соби, грубо ударајући потпетицама о паркет да је пробуди,
равнодушан на Иваново мрштење и зачуђене погледе; виче:
Невин убица или невин издајник? Не, не! Не пристајем. Жртва по
дужности и вери, или приморан издајник? Савест тера у жртву… Али савест
гура и у издају. Храброст, шта је то сада, ако циљ није прави? Храброшћу се
постаје и жртва и издајник. Достојанством се постаје издајник, али и
жртва… И шта онда може бити човек, Иване Катићу? То је питање нашег
века! Ти верујеш да имаш одговор. Не, не зна се, не зна се! Не може се ни
сазнати. Не види се, помрчина је свуда… − дуго ћути. Корача и наставља: −
А мора се сазнати, морамо се видети, јер ако то не сазнамо, онда смо без
циља и смисла. Ако не можемо да сазнамо или бар поверујемо у нешто,
свеједно у шта, сасвим је свеједно у шта будемо поверовали, јесте, бићемо
невини. Невине убице, невини издајници, невине жртве. А то је смрт са
смислом. И живот са смислом… Великодушност потомака, ипак окити по
неки гроб. И по неку гиљотину. Ако би, Иване, морао ове ноћи да се
одлучиш… − заћута, корача, брише знојаво чело, наставља: − Ако човек
може да бира пут, судбину, шта би, на пример ти, са своје тачке гледишта…
Мислим једне чисто људске, дођавола, шта је то чисто људска тачка
гледишта у овом свету из кога данас ни мишић ни жижак не могу да се
извуку? − Заћута: не сме, не може да изговори своје питање.
Иван, зачуђен, па охрабрен његовим бунцањем, виком и изгледом,
затвори и прозор према башти, навуче завесу, нали вино њему и себи,
ослони се на полицу с књигама:
Мораш, најпре, ти мени одговорити на питање које је требало да ти
поставим пре но што си спустио свој кофер поред мог кревета. Јеси ли ти
сагласан са Богдановим нападом на мене?
Петар два пута грубо превуче шаком по лицу као да скида неку тешку,
смоласту прљавштину, поћута свестан шта може да изгуби својом
искреношћу, али немоћан да је свлада, викну као да пуца:
Јесам, Иване! Да! Сагласан сам са Богданом.
Иван запрепашћено коракну к њему:
Да сам ја полицијски провокатор, троцкистички гад, француски агент?
Да сам издајник?!
Не схватај буквално и не буди формалист! − већ прибрано рече Петар.
− Знамо и Богдан и ја, да ти субјективно ниси ничији агент. Али си ти сада
партији објективно већи и опаснији непријатељ од свих београдских
антикомуниста. Нико није тако убедљив противник социјализма, као
разочарани комунист. Никоме се толико не верује, колико се верује
вернику који то више није − Петар заћута: као да доле Милена опет
корача. Као да разговара с неким?
Без обзира на то што знате да нисам агент и провокатор, ви ме нападате
горе но иједног стварног реакционара у Југославији. Без обзира…
Да! Без обзира што стварно знамо да ниси агент, ти си, кажем,
објективно и по последицама својих чланака о Жидовом Повратку и
московским суђењима, стварни издајник. Свеједно што си невин са тачке
гледишта своје савести. Те индивидуалистичке химере, те… − Петар
замуче: каква га то сила из њега тера у смрт? Одгризао би свој језик! Лупио
би главом о зид!
Ниси све рекао, Петре.
Па то је, ваљда, јасно! − викну и загледа се у њега с мржњом. − Људи су
стари и искусни створови и знају добро, по себи знају, да је човек издајица.
− Сагиње се: одоздо чује непознат глас.
Говори слободно. То је Миленин и Богданов син. Ушао код мајке и
свађају се због нечега. И у нашој кући почео је рат.
Петар устаде, сад су на корак један од другог, и настави тихо, скоро
шапћући:
Ти си нам, Иване, у име истине и правде, по налогу своје савести,
пљунуо у лице и зарио нож у леђа. До дршке!… Да, да! Нисмо се од тебе
томе надали. Непријатељу који опседа нашу социјалистичку тврђаву, ти си
белом заставом показао улазе и тешко брањиве зидине… Ти си, Иване,
стварно Тројански коњ… И како друкчије да се бранимо од тебе, но
најтежим оружјем? Једино ефикасним. − Петар је очајан што туче
противника од кога жели да буде побеђен: доле као да јеца Милена?
Ниси све рекао.
Па то је јасно! − љутну се Петар што мора да говори сада кад једино
жели да разабере због чега се Милена увредила на сина.
Не, ништа ми није јасно. Ја сам преиспољна незналица. Ја сам највећи
глупак на Балкану.
Шта ти то, Иване, није јасно? Једноставно, одговарамо ти на објављен
рат.
И сипате ми говна на главу! Буквално, говна на главу!
Циљ нам је да те осрамотимо и сатремо пред масама и интелигенцијом.
Морамо да те сломимо, иако те не мрзимо. Ти си ми и сада драг човек.
Дошао сам к теби с пуним поверењем… Чак те и волим… Немој тако да се
смешкаш. Желим да ми то верујеш. Али, стари пријатељу, шта се данас
може с љубављу? А затим… Сломљени револуционар, особито ако је
сујетан и уображен у своју памет и заслуге, какав си ти, нормално и скоро
редовно, и стварно постане полицијски провокатор и агент. Од Бакуњина та
дијалектика важи. Страшно је живети. Имаш ли још вина?
Ошамућен, Иван оде по вино, а он клекну и спусти чело на под не би ли
чуо Милену.
 38

Огорчени због Нађиног хистеричног и некомунистичког понашања,

Мишко и Владимир одлучише да предложе њено искључење из СКОЈ-а, а
Бањчево самоубиство да објаве по скојевским активима као несрећан
случај: прелазећи из вагона у вагон на рипањској кривини, оклизнуо се са
спојнице и пао под точкове. Савршено логично и убедљиво. Како, по
Мишковом мишљењу, људска већина има опаку малограђанску потребу за
скандалима, како су туђе несреће њена душевна храна и наслада, треба
очекивати и она по партију најнеповољнија тумачења догађаја, и то
предухитрити напоменом да се на омладинском излету, на жалост, мало и
попило, а Бањац је као познати весељак волео и да потегне. То разјашњење
организацијама треба дати још у току сутрашњег дана, јер ће јутарње
новине на целим странама, на миг полиције, писати о мистериозној смрти
студентског комунистичког вође, а реакција ће, несумњиво, умети овај
догађај политички да искористи против партије, те би у том случају и
партија и СКОЈ морали уложити много напора да народним масама и
омладини правилно протумаче случај. Измењаше и вести о дубини
немачког продора у Пољску, дуго се дивећи Стаљиновој генијалности и
вештини да Немачку, ту ударну песницу светског империјализма и
реакције, окрене против својих инспиратора и заштитника. Мишко закључи
да ће победу Нуволарија на мототркама, наша профашистичка буржоазија
свакако искористити за пропаганду Мусолинијевог фашизма, али ће им се
та аутомобилска слава, пред новим догађајима, брзо истопити; Владимир
изрази уверење да је победа Италијана Нуволарија мања политичка штета,
но да су победили нацистички тркачи фон Браухич или Милер. Хаварију
југословенског представника у трци најјачих мотора, Бошка Марковића,
Мишко с презрењем спомену. Владимир, знајући Марковићеве честе
посете горњем спрату дедине куће и да његов други, даљни деда,
озлоглашени војни лиферант Најдан, финансира трке и фаворизује
Марковића, не прихвати настављање разговора о тркама.
Растадоше се брижни и мобилни, заказујући састанак у седам ујутру и
обавезујући се да дотле прочитају београдске јутарње новине.
 У политичком разматрању Бањчеве погибије и предвиђањима њених
негативних последица, Мишко је Владимиру био надахнут и убедљив као
ретко кад, па му је праштао оне мане због којих га је синоћ онолико мрзео,
а свом преосетљивом и наглом карактеру, у коме има зависти и страсти за
ривалством, и не баш увек здраве амбиције, па и славољубља и потајне
жеље да у партији достигне оца, изрече у себи тешке прекоре, заветујући се
да ће своје слабости отклонити новим револуционарним доказивањима. У
томе ће му помоћи и догађаји који наступају.
Корача лагано, успињући се од Аутокоманде ка Врачару; осећа како му
се згушњава снага, нараста воља. Под сијалицом, погледа на сат: сказаљке
се поклопиле на десет. У Москви је сада дванаест. Сада над Црвеним тргом
и Москвом одзвања велики часовник са кремаљског торња. Да ли је он већ
заспао? Или је на некој ноћној седници у Коминтерни?
А Мишкова грубост према сестри, − не, то је права доследност,
наставља да размишља, − то је узор нефамилијарности, права
комунистичка принципијелност; и она га подстиче да ноћас оствари своју
намеру. Ако још буде одлагао тај неминован обрачун са собом и својима,
које њихова прошлост, буржоаски начин живота са грађанским идејама и
малограђанским менталитетом, апсолутно одваја од њега и компромитује
га у скојевским редовима, он ће до смрти остати стварно Свилени. Рат је
почео, треба психолошки и морално бити потпуно спреман за одлучну
борбу. Укинути двојност своје личности, дилеме, колебања. Из сваког
револуционарног искушења од сада мора излазити као победник, достојан
оца, Богдана Драговића! Више никад не сме доћи у положај у којем се
нашао бојкотом Ивана. Торбу књига, два пара веша, очев шал и
фотографију на којој га држи у наручју, па мирно, категорично − збогом
Катићи! Зори неће рећи одмах шта је учинио, једино ће Мишку сутра
саопштити да га више не тражи код куће. Спаваће по парковима док не
нађе неку собицу, а храниће се у студентској мензи. Од деде ће примати за
храну, само ако не може да заради. За књиге, биоскоп и позориште,
зарадиће некако. Живеће као и толики сиромашни студенти, његови
другови из Црне Горе и Босне.
Тресну капију за собом да све пробуди. И Цану и Тврдишу, господске
слуге и беднике који обожавају своје газде, и цео малограђански комшилук
који хрче у дубоком сну, баш га брига што се свет запалио, што ће најдаље
до пролећа Хитлерове бомбе падати и на Београд, као јуче и данас на
Варшаву и Краков. Право код мајке:
Спаваш ли, мама?
 Не пали сијалицу. Седи до мене на кревет.
Седе на канабе:
Мама, ја очекујем од тебе разумевање и подршку. Ја више не могу да
водим овај лажан живот.
Који то, сине, лажан живот ти водиш?
Сав је мој живот лажан. Мислим и осећам комунистички, међу
омладином пропагирам комунистичке идеје, буним младе раднике и
шегрте против капиталистичке експлоатације, а живим буржујски.
Паразитски. Од дедине ренте… Кад би ти, мама, видела како изгледају
раднички станови у доњем Дорћолу, на Карабурми и у Вишњици, кад би
само ушла у те ћумезе…
Намеран си да ме напустиш? Да ме оставиш и издаш као твој отац?
Не остављам ја тебе, мама. Како ме не разумеш?
Најпре ме је твој отац, из политичких разлога какви су и твоји, оставио
у Ваљеву да гладујем и смрзавам се са бебом у сиротињској чатрљи, поред
болесне мајке, твоје бабе. Па је твој отац кренуо на робије, па у
емиграцију, а мене оставио да ме храни и брани од полиције буржуј
Вукашин Катић, кога је он, такође, политички презирао, као и ти сада. А ти
си растао безбрижно, имао срећно детињство, школовао се као принц, учио
језике, уживао све Катићеве буржујске благодети, док је твој отац терао
светску револуцију… Чекај, чекај, нисам завршила.
И пролетос је твој отац, као да никад није прескочио праг Вукашина
Катића, као да му он не храни и не чува сина и жену, онако покварено,
криминално напао његовог сина и нахушкао своје присталице да га
линчују. А све то због своје политичке каријере.
Мама, не говори неистине о њему! Каква каријера!
Каријера, сине! Каријера се тече и у комунистичкој партији и илегали.
Крвава и прљава каријера, јер друкчија није могућа. Знам ја то добро и
одавно, од твог оца и мог брата сам то сазнавала. А већ знаш и ти. Зато и
хоћеш да бежиш из Катићеве куће, одрастао си, сад можеш куд хоћеш, сад
твом комунистичком напредовању, то јест твојој каријери, смета дедина,
буржујска кућа… Компромитују те Катићи! Је ли?
То што говориш ружно је и не доликује теби! Каква каријера! Ја хоћу
да живим часно и доследно, хоћу да радим и будем морално равноправан
са својим друговима и вршњацима!
А зашто им сада ниси морално равноправан?
 Нисам, јер се стидим безбрижног и богатог живота. Паразитског! Хоћу
право у очи да гледам сваком гладном и сиромашном другу. Ја не могу да
будем сит и другујем са гладнима, ја не могу да имам три пара одела, а
моји блиски другови носе искрпљене кошуље и поцепане патике. Не могу
са комунистичког састанка да се враћам у вилу и салон Вукашина Катића,
а моји другови…
А Мишко, где се враћа? А Вера, Брана, Марко, Јоца, где се они враћају?
Где се Лола Рибар враћа?
То је мањина. Они које ти, Милена Катић, познајеш. А огромна већина
живи бедно, многи у чатрљама и ћумезима. Једу празан пасуљ и бајат хлеб
да га што мање троше. Муче се моји вршњаци. Схвати, не могу више овако
да живим. Зар ти, мама, ни после двадесет година живота са њим, то не
можеш да схватиш?
Милена поћута и зато што су и она двојица горе подигла глас, па рече,
сломљено:
А куд ћу ја, сине? Како ћу ја да останем овде, од твог оца издана и
осрамоћена пред мојим оцем и братом? Слутиш ли ти каква су моја
ћутања уз ћутања Вукашинова, који ликује због ваших клевета и насиља
над Иваном? Што се мало не замислиш, како се осећам ја, жена Богданова,
а сестра Иванова?
Разумем ја да је теби тешко. Нисам пањ да то не осећам. Мислим, треба
заједно да се одвојимо од деде и Ивана и живимо самостално. Учини то,
мама. Ти би могла да дајеш часове из француског, а ја бих…
Да сад због тебе, други пут због ваше партије, издам свог оца? Ту ти
директиву дао отац, је ли? Кад си примио његово писмо?
Нисам примио његово писмо. Последње је оних неколико речи
пролетос, у оном писамцету теби.
Закуни ми се!
Кунем ти се, мама! Како можеш тако нешто да захтеваш од мене?
А ти од мене можеш да тражиш да издам свог оца?
Зашто да га издаш? Нећеш становати с њим, радићеш нешто часно,
редовно га посећуј…
А ти очевим стопама… Своје остављаш, газиш, рушиш, за партијску
политику. И ти си ме издао као он! Како те није стид да свом ујаку, у чијим
си крилима одрастао, од кога си научио све што знаш, синоћ онако грозне
речи изговориш? Па деди! Ти ћеш бити гори од оца. Боже, кога сам волела,
с ким сам те родила? Шта сам родила… − Милена се пови на кревету.
 Владимиру је жао мајке, стегло му се грло од бола, загрлио би је и
замолио да му опрости синоћну грубост и вређање ујака и деде, али зна:
ако сада попусти осећањима, онда више никад неће моћи да закорачи
преко границе која одваја његов свилени, буржујски, од револуционарног,
правог живота. Ако сада попусти, биће Његов недостојни син, остаће
салонски комунист, хипокрит, опортунист, обичан фразер… Викну
очајнички:
Не могу више ни да заспим у овој буржујској и троцкистичкој јазбини.
Схвати ме, не могу више! Ја хоћу да живим чисто, чисто!
Милени сагореше сузе, упали лампу са комоде поред кревета и
згрануто се загледа у сина, који не издржа светлост и њен поглед па шаком
притиште чело и очи.
А зар си са мном живео прљаво? Теби су деда, ја, Иван… прљави људи?
− пита изнемогло. − Ми смо прљави?
Чуј, мама, нисте ви лично прљави људи… Не сматрам ја вас кривцима
што сте наследили богатство тог Тодора Тошића, твог деде, и што мој деда
има велику пензију… Ви треба да живите како живите, све док се поредак
не промени. Али, ја треба да почнем свој, нови живот. Ја сам деди искрено
захвалан…
Па му ту захвалност изражаваш напуштањем. Пошто га је твој отац
издао, оклеветао му сина, и нахушкао руљу да га линчује. Требало је
видети шта су му синоћ учинили… Срам вас било, бездушници!
Владимир скочи са канабеа, цептећи од увреде и бола. Не зна шта да
учини, ни шта да јој каже. Они никад овако нису разговарали.
 39

Иван не схвата Петрово чудновато понашање, честе и нагле промене

расположења и гласа; увређен његовим тумачењем Богдановог напада и
сагласношћу са бојкотом београдских комуниста, не може више да ћути у
напрегнутом ишчекивању неке опасности која, осећа то и по лицу свог
госта, само што није линула из зидова и пода собе. Знајући Петра, не личи
му то на страх од полиције.
Реци ми, молим те, Петре, зашто теби оно што је зло у Југославији и
Европи, није зло и у Совјетском Савезу, него је тамо сушто добро које
усрећује људе и народе?
Врло просто, Иване. Зато што се из нашег зла рађа добро.
Та се дијалектика тамо није потврдила, Петре.
Потврдиће се. А што се тиче истине, све зависи ко истину говори и с
каквим циљем. На концу конца, курва је та човекова истина.
Па ипак, не може бити оно што је црно за читав свет, бело за вас
комунисте. Мора и за вас један и један бити два, а не три или седам, већ
према потреби. Јесте ли ви свесни своје тертулијанске логике, апсурдности
таквог мишљења? Ако јесте, могао бих и да вас поштујем.
Чуј, Иване… Таквим софистичким смицалицама, не можеш ме ни
срушити, ни повити. Не заборављај, богаму, да сам ја с мајчиним млеком
посисао неправде и муке овог света. Знам му изнутрицу. − Петар застаде да
ослушне: доле је још тишина, а свиће. Ако сада заспи, неће се пробудити за
воз, чак и ако је одлучила да пође.
Па управо са таквим сазнањима и искуством, твоја идеолошка схватања
нису у сагласности. Како то, да је теби и свима комунистима, суђење
Димитрову због тобожњег паљења Рајхстага, један судски злочин, немачка
и људска срамота, један од разлога да мрзиш фашизам, је ли тако?
Јесте!
А московска суђења вођама револуције и творцима совјетске државе,
дакле, Стаљинов обрачун са својим политичким противницима, које је
лажно оптужио као империјалистичке агенте, саботере и терористе и
приморао их да изјављују на суду да су фашистички пси, и све их побио као
псе… питам те, Петре Бајевићу, зашто то није судски злочин и совјетска
срамота? − Петру се лице избора и некако изобличи, као да га је неко
ударио песницом. Зури у под! Истовремено га и жали и жели да му
стварно, као на ислеђењу, тресне шамар због одбијања истине. Поћута па
настави: − Зашто се догодио и како је у вама бољшевицима могућ такав
слом логике и разума? Верујеш ли ти, заиста, да су Бухарин, Камењев,
Раковски, Тухачевски и остали пострељани − империјалистички агенти?
Петар се загледа у њега, сав потамнео од разочарања које се гусне у
мржњу:
Хоћеш ли тертулијански да ти одговорим? Могу, јер верујем. И истину
ћу ти рећи. Слушај ме.
Слушам те. И како би гласио тај одговор?
Овако: Бухарин и другови су издајници: у то верујем, јер је то
невероватно. Маршали Блихер и Тухачевски су агенти империјализма, то
је сигурно јер је то немогуће. Бољшевичке вође признале су на суду да су
издајници и непријатељи социјализма; они су рекли истину, јер је то апсурд.
И тако редом. Јесам ли ти сада убедљив? − Иваново лице расече нешто као
осмех, али Петар само чу:
Сјајно си формулисао бесмисао, признајем!
Хвала. А сад ћу ти на твоје питање одговорити сасвим рационално. Ја
чврсто верујем да нису невини они који су осуђени. Убеђен сам, знам
поуздано, да су били Стаљинови противници, а то значи објективни
непријатељи партије и Совјетског Савеза.
Зашто су Стаљинови противници непријатељи Совјетског Савеза? Како
можеш Стаљина и његову деспотију, да поистовећујеш са револуцијом и
социјализмом?
А зашто да не могу? После интервенционистичког рата скоро читаве
Европе, Јапана и Америке против Совјетске Русије, после пораза
пролетерских револуција у Европи, у блокираној, гладној и болесној
Русији, Стаљин је био једини од Лењинових блиских сарадника који није
изгубио главу у теоријским и идеолошким маглама, који је поверовао у
могућност изградње социјализма у једној земљи. То јест, у Русији. И ту
своју веру потврдио грандиозном индустријализацијом и
колективизацијом. Под његовим вођством, препорођена је Русија.
Не држи ми предавање! Таквих надритеорија, наслушао сам се на
робији за читав живот!
И ниси схватио да је наша епоха у Стаљину нашла свој излаз?
Предводника свог преображаја? Да је Стаљин − социјализам на делу. То је
историјска реалност, Иване Катићу. Ко то руши, руши прву земљу
социјализма и једину перспективу светском пролетаријату. Ето, зато су сви
Стаљинови противници, објективно и стварно, издајници социјализма. И
сасвим је без значаја како ће бити оквалификовани и уништени. А морају
бити уништени.
Морају бити уништени?
Не згражавај се! Морају! Да нису уништени, у Русији би наступило
свеопште расуло. Револуција би се идејно и морално расточила, изградња
социјализма би пропала… Октобарска револуција би била само једна
крвава и трагична епизода руске историје. Овако, мудри и лукави Стаљин,
решио је проблем савршено једноставно и радикално: суди се издајницима
земље и шпијунима империјалистичким! Они су то и признали. А тиме су
совјетски људи лишени дилема и море савести. Ко не верује, сврстава се уз
њихов бок и сноси неминовне последице.
Куршум и Сибир!
Тако је! Они што верују, и они који сматрају да им је корисно да верују,
настављају да језде напред. Као и свагда што се чинило на историјским
прекретницама.
А жртве? Да, жртве су огромне. Али у сразмери са циљем − испи чашу
вина на искап и умуче: после овога како још смем да се колебам? Право у
Москву!
Иван оде до прозора, повуче завесу и загледа се у светли пепео
свитања, збуњен и потиштен Петровом одбраном. Прибра се и обрати му се
замишљено:
А шта ће бити, Петре, ако се за две-три деценије, рецимо, покаже да су
Стаљин и Коминтерна грешили са својом идеологијом и да нису водили у
социјализам?
То ви, отпадници, свакако не можете да докажете. То може једино
будућност да утврди − одмах и с олакшањем одговори Петар; очекивао је
теже питање; додаје: − Твоја хипотеза, никог разумног данас не може да
поколеба.
Па ти си нихилист! Ви сте нихилисти!
Ти дубиш на глави! Откуд ти та идеја?
Како откуд? Ако нам је будућност једини судија, ако сами себе
ослободимо одговорности за своја дела и поступке данас, онда револуцију
лишавамо сваког људског садржаја. Она остаје без умности и врлине, без
духовног подвига, без радости и лепоте. Ми постајемо слепа оруђа
ирационалне силе, коју називамо класном борбом. Постајемо онај бедни
угаљ, оне метафоричне локомотиве историје, како је рекао неко од
идеолога. У ствари, постајемо сопствене жртве.
А ја сматрам, да је наш људски и морални задатак данас да целу своју
личност утопимо у класни колектив, у партију, и служимо њеној мисији,
осећајући се њеном ћелијом. Знаш ли ти колику радост, колику моћ,
доноси сама припадност партији?
Знам да и припадност Богу, може човека учинити тескобним и пустим. А
припадност политичкој партији, свеједно што је комунистичка, може
човека да учини само потчињеним.
Малограђанска класика! Могу само да те сажаљевам.
Слушај, Петре. Ја пристајем на социјализам за који ће да се трпи и
гладује. И да се гине, наравно. Али нећу социјализам за који се мора
лагати, који угрожава истину и правду, за који се убијају сви који мисле.
Чак и под претпоставком да ће совјетско друштво заиста некад бити
савршено друштво, да ће се у њему некад остварити људски идеали, ја ни
тада не бих пристао на жртву истине коју ви данас захтевате.
Ниси оригиналан, Иване. Твог писца мучили су Бог и вечност, а тебе
само неке пролазне грађанске врлине.
Али на којима је утемељен човек! Оно најбоље у њему. На којима треба
да буде утемељен и нови свет. А што се оригиналности тиче, оригинална је
свака истина, Петре.
Чуј, Иване… Наивне су Жидове, буржоаске и све те твоје критике
Совјетског Савеза. Немаш ти појма шта је то совјетска реалност и колико
се страда и пати у тој несрећној Русији. Због те патње, ја је све више и
волим. Ти и не слутиш, колико је данас мало слободе а колико муке и
напора у Толстојевој и Лењиновој земљи. Колико су зла, грешака и
глупости учинили бољшевици. Шта је све срушено… Шта наопако урађено,
али, све су то чињенице споредног и пролазног значаја. Јер, то је једина
земља на планети у којој се данас, ван сваке сумње, свесно ствара нови
свет. А тај свет јесте и мора бити бољи од постојећег.
Када ће то бити бољи? Када?
То не зависи само од нас. Колико ће времена бити потребно да се
остваре наши идеали, то зависи и од наших непријатеља.
 Хоћеш да кажеш, треба их што пре уништити?
Да. То. И ово желим да ти кажем: за спас човечанства од фашизма и
победу социјализма у Европи, ја сам спреман на све лажи, на све неправде,
на све жртве које захтева наша победа. Јесам.
А ја нисам спреман ни на спасење човечанства, ни на усрећивање
потомства, ако треба да се служим лажима и злочинима. А најмање сам
спреман да се одрекнем слободе. Ни за један циљ на овоме свету, није
човеку све допуштено.
Па то је најјефтиније морално начело! Без икаквог ризика, комотно
схватање! Како не схваташ, богаму, да смо много слабији од непријатеља,
да нас неће бити, ако се данас свим средствима не боримо против Хитлера
и европске буржоазије која стоји иза фашизма? − подиже глас у очајању и
бесу на Иванове све неубедљивије аргументе. − Дилеме пред употребом
средстава за нашу победу, понављам ти, нису људске дилеме. То су лажне
дилеме! Оне муче кукавице и литерарне фразере!
А ја сам, Петре, револуционар зато што не пристајем да за нови свет
који желим да настане, користим средства света који рушим − рече мирно
и тихо Иван, не гледајући га.
Онда га никад нећеш срушити! Никад!
Е, то је оно суштинско питање историје: хоће ли и може ли човек најзад
да закорачи од своје прошлости и садашњости? То јест, да више ни за један
свој општи циљ, не користи сва средства. Да човек не жртвује човека. То је,
мислим, граница између старог и новог света.
Па то су, Иване, прастаре литерарне измишљотине о циљевима и
средствима. Ти проблеми, те дилеме и недоумице су апсолутно ван живота
и друштва, изван историје! То су најобичније схоластичке играрије, дилеме
салонске историје, једна литерарна глупост!
Такве литерарне глупости нас највише и разликују од осталог звериња.
Није истина! Никад нико ко се борио за било какав општи циљ, за било
какву општу вредност, није имао такву лажну и бесмислену дилему: има ли
смисла за слободу и правду, за спас народа из ропства и беде − пролити
неку детињу сузицу, кап невине крви, или слагати? Којешта! То одавно није
ни хришћанско лицемерје. Оно постоји једино у лошем роману.
Кобно мишљење! Кобно, Петре. Тим црње кад се озакоњује као
револуционарно начело. Јер, користећи сва средства, а то значи и она
нечовечна и зла, лаж и крв, човек неминовно и циљ чини нечовечним.
Злим, лажним и крвавим. Чекај да завршим! Ако се револуцији жртвује
човек, и оно најбоље што је дотле стекао и створио, онда из те револуције
не настаје социјализам, него веће и ново зло. Показало се у историји, на
коју се често позиваш, да су средства и циљеви неодвојиви у исходу. У
победи, један им је садржај. Зато људи, најзад, морају своје политичке
циљеве да услове слободом и разумним, моралним средствима.
А ако то не могу? Не да им време, не да им историја?
Свеједно. Ја не могу да пристанем на језуитско начело које сте
прихватили ви, Стаљинови следбеници: „За тело једино силу, за душу лаж“.
Не, не, другови бољшевици! Финито, што би рекла моја ташта Катарина.
А ја, видиш, и на то пристајем. Морам. Не бих, кад би данас Европа
могла друкчије да се спасе од фашизма и одбрани прва земља социјализма!
− Заћута, свестан како неком неминовношћу, неким морањем, силом јачом
од свега у себи тоне у таму Лубјанке. И као да челом лупи о хладан бетон,
поче да виче: − Твој морал је лепорек изговор свих издајника и кукавица!
То је умни дефетизам! То је класична грађанска капитулација пред
фашизмом! Кад Хитлерове бомбе почну да вам падају на главу у ваше
салоне, кад вам се деца нађу пред гусеницама немачких тенкова, као сада у
Пољској, жртвоваћете ви не само своју свету истину, него ћете се одрећи и
свог частољубивог имена!
Не, нећу се одрећи. Бити жртва са истином и за истину, или жртва без
истине и за лаж, ја ту немам дилеме. А то је, по мом уверењу, централни
људски проблем данас.
Сматрам одвратним… сматрам нечовечним, тај твој карамазовски
аксиом истине и спасења!
Ћуте. Улицом каса коњ и тандрчу кола. Гучу гугутке, птице које Иван не
воли; с њиховим болним гукањем завршавала му се ноћ у којој је имао
макар самоћу, и почињао дан који га само угрожавао. Сада му је њихово
гукање неиздржљиво гласно и претеће. Мора да му каже:
Врло сам несрећан… збиља, часну ти реч дајем, Петре, несрећан сам
што ме ти ни ноћас ниси разуверио. Што ме ниси упутио ка некој истини
која је изнад моје… Овако… било је то празно трабуњање.
Није, Иване, наш разговор бесмислен. Није! − прекиде га Петар опет и
одједном уплашен да Иван не заћути. Свануло је. − Ми, збиља,
расправљамо о опстанку света. На раскрсници смо сви. Ја видим само два
пута. Не видим трећи, Иване. Покажи ми га, увери ме, молим те, да постоји
и да води добру… Убеди ме, Иване, дајем ти часну реч… ја ћу признати
своје заблуде. Признаћу ти пораз.
 Иван се трже од његовог нагло сломљеног и молбеног гласа, па рече,
извињавајуће и присно:
Мени није до твог пораза, Петре. Ни до моје победе. Ја сам синоћ као
троцкист јавно испљуван код студентске мензе. Шта сам ја сада?
Схвати и ти мене, богаму… И ја сам сатеран на ивицу амбиса. Мени је
ноћас животно стало да ме баш ти… један јеретик, један поштен скептик…
Кажи: један отпадник и издајник! − Иван угаси сијалицу да се не мешају
две светлости. Све посиве. И Петар.
Добро, добро, не хватај ме за реч. Желео сам, желим, да ме разувери
неко ко мисли као ти, неко ко је искрено живео нашу наду… Ко мрзи
неправду и угњетаче… Ја бих ти, заиста, био доживотно захвалан ако би ме
убедио да сам у заблудама и на кривом путу… Ако ме спасеш кривудања…
Неких недоумица… Моја мука је већа од твоје… Слушам те, филозофе. Не
мршти се, бога ти љубим! − викну да пробуди Милену.
Иван се загледа у њега, можда и с подсмехом:
Шта ће ти ноћас то лукавство према мени? Да не кажем, провокација.
Ма не, забога! Зашто бих ја тебе провоцирао? Ти си сам и јавно
обелоданио своје погледе… Своје непријатељство. Разговарајмо као
пријатељи. Стари пријатељи.
Зар пријатељство има за тебе неку цену и значај, Петре? Зар тебе
обавезују на нешто такве трице и кучине какво је, рецимо, наше старо
пријатељство? Зар ти и то није само средство?
Петар испи чашу вина, поћута, па рече:
Признајем: и то ми може бити само средство. Како да не! Средство које
се може искористити за неку партијску ствар. Може, али не мора − устаје и
нагиње се преко стола ка Ивановом циничном смешку, шапћући опет: − У
нашем случају, неће и не може. Само глупак дословно схвата начела. То је
недостојно тебе, Иване. Наставимо нашу тему. Свануло је, ја имам ужасно
мало времена, на белом сам хлебу… Једна пресуда је пала. Разговарамо
последњи пут.
Петрово лице изражава толику молбеност и наглу, њему неразјашњиву
уплашеност, па Иван рече поколебано, благо:
Ако, збиља, разговарамо последњи пут, онда, Петре, да не разговарамо
о тој проклетој идеологији и политици.
Баш о томе морамо. То смо ми. То је наш живот, наше доба. Морамо,
Иване. − Врати се у фотељу: − Слушај ме: Ако су моје идеје и циљеви
заблуде, то су за људе много, много скупе заблуде. Искрено ти кажем, и
страшно напорне за мене што се као зверка шуњам по свету. Слутиш ли ти,
како је паклено бити гоњени гонилац? То није једино што ја могу са својих
педесетак година и са свакојаким искуствима. Ја, Иване, знам цену живота,
знам му радости и сласти. Па то је непојмљиво, колико лепих и пријатних
ствари има на овоме свету. Постоје незамисливе могућности да се проживи
пријатан и занимљив живот.
У то не сумњам, Петре. И можда те разумем. Ти мораш да одбраниш
себе… Мислим, мораш веровати… Ах!
Реци то што ти је незгодно! Реци, молим те, не жали ме!
Па ти мораш пред собом морално да одбраниш своје делање… или си
располућен, изгубљен. Мислим са становишта своје вере…
Молим те, не увијај! Од тебе захтевам искреност.
Искрен сам. Аргументима које си ноћас изговорио, ниси ме убедио да
си револуционар.
Иван види да он дрхти. Дрхти и вино у чаши. Извршио злочин или треба
да га изврши?
Заиста, нисам? Како је могуће да ти мени не верујеш? Шта није истина
у мојим аргументима?
Претпоставке су ти наопаке. Ти сматраш да имаш историјско и морално
право да чиниш све за циљеве које поставља Стаљин и Коминтерна. Ти не
сумњаш, ти нећеш да сумњаш да Стаљин и Коминтерна греше, раде
наопако, чине велика зла и упропашћују наду човечанства у социјализам.
Оне који то виде и имају савести и храбрости да то јавно кажу, ти сматраш
непријатељима. Сматраш нормалним и моралним да их уништаваш.
Али ја сам ти, богаму, доказао да су троцкисти и остали отпадници од
партије, без обзира на субјективне намере и осећања, објективно издајници
и непријатељи социјализма.
Нико, апсолутно нико нема ниједан људски разлог да уништава човека
који друкчије мисли. Поготову који друкчије мисли од власти и секретара
партије.
Ти људски разлози су, забога, Иване, у мом убеђењу да се то чини за
људско добро. За добро људске већине.
Не. Твоје људско добро није и моје људско добро.
Моје људско добро је објективно, историјски, општељудско добро. Ја
немам никакав лични интерес у илегали и корист од задатака које
извршавам. Па бар ти то добро знаш!
Свеједно. Не поступаш разумно, Петре. Ако си убеђен да објективно
постоји општељудско добро, онда мораш веровати да објективно постоји и
општељудска истина. А то није партијска истина. То јест, Стаљинова и
Коминтернина истина. Они су доказали да нису власници истине, и да им је
мало стало до општељудског добра.
Петар се смрачи и клону погледом. Нешто шапну, али га он не чу. Не
подижући главу, каже као кривац:
Ја бих био варалица и злочинац једино онда ако не бих сваког часа био
спреман за своје уверење да жртвујем свој живот. То сам хиљаду пута
доказао. Други доказ немам ни теби да пружим.
То уверење ти није морално покриће за твоја дела. То је, Петре,
познати изговор свих који користе сва средства. Твоја жртва те не ослобађа
одговорности за смрт неистомишљеника. Вера ти не ослобађа савест за
истину и правду. Служећи својој партији, ти узимаш права много већа но
што је твоја сопствена жртва. Јер, твоја глава само теби може бити равна
оној у коју пуцаш. У ствари, признањем те равноправности ти само
психолошки обмањујеш себе. Ствараш алиби да ниси убица. − Устаје и
прилази му: − Јеси ли ти, Петре, сигуран да си увек кажњавао само
издајнике? Мислим, стварне издајнике.
Петар се уједе за језик да му не каже: Јесте, убијају се и хероји партије.
И он је са својом покретном групом организовао ликвидацију тројице
немачких комуниста које је крвнички мучио Гестапо и који су се бекством
спасли смрти, па од Коминтерне проглашени агентима Гестапоа. Па и оне
немачке илегалце, што су преко Чехословачке стигли у Москву, где су
дочекани и слављени као хероји немачког пролетаријата, којима нешто
није било јасно са Коминтерниним ставом према социјалдемократима, и
критиковали привилегије у совјетском друштву, појео је мрак. Па Италијан
Ђино и Чех Јарослав… Да, било је и храбрих и честитих комуниста који су
због својих оправданих сумњи, проглашени троцкистима и издајницима. И
њега је сумња из Цириха довела овде… А одавде, куда ће? Иза дебелих
стакала Иванове очи су разрогачене или згрожене?
Сву ноћ ћутимо о битном за обојицу… Јеси ли, Петре, некад посумњао
да је неко од тих осуђених на ликвидацију, био оклеветан од својих злих и
пакосних другова, оних завидљивих и бескрупулозних каријериста који
клеветањем других, оглашавањем за фракционаше својих непосредних
супарника, о чему ми је нешто причао Богдан на последњем виђењу, само
уклањају себи препреке за свој успон на власт у Централном комитету, у
вођство партије и Коминтерне? А одатле ће, надају се, на чело будуће
диктатуре пролетаријата. Ти свакако познајеш и такве комунисте?
Како да их не познајем!
Зашто си онда равнодушан према њиховим злоделима?
Ћути, гледа у под. Не може да му каже колико је југословенских и
српских, такозваних фракционаша, негдашњих његових другова и
пријатеља, интригама и клеветама избачено из ЦеКа партије, па их потом
НКВД похапсио, послао у Сибир, пострељао. Иван зури у њега, мора да
одговори.
Јесте, признајем, дисциплиновано сам примао све одлуке. Иако нисам
увек био убеђен у њихову исправност. Али се због тога не осећам кривим.
Зато што сам одавно сам одлучио да моја вера у партију буде безусловна.
То није оправдање, Петре. Колико ја видим и разумем прошлост
човечанства, највећа зла су починили верници и војници, ти храбри и
фанатични следбеници. Дакле, невини злочинци. Савременим језиком
казано − партијци, као ти.
Петар дуго ћути, па каже:
Хоћеш да кажеш да су моје руке крваве?
Иван види да Петар дрхти. Жао му га је. Ћути.
Јесу! − виче. Свануло је, мора да крене, а она ће остати да спава. Куда
ће он ако она не дође у воз за Атину? Куда из Атине? − Зашто ћутиш,
Иване? Јесу!
Ја о крви не волим да говорим.
Нећеш о крви да говориш? А како онда смеш да говориш о будућности?
Не разумем.
Ти би морао разумети да се ми само крвљу венчавамо са будућношћу.
Маштом и сновима, пустим надама, ми немамо право на будућност. Не
припадамо јој. То је магла у глави. Једино се крвљу, и туђом и својом…
хтео сам рећи непријатељевом и мојом, сједињујемо са будућим. То је
прастари, вечни закон борбе.
Ако толико верујеш и не мучи те савест, онда остани у свом рову.
Продужи за својом вером.
Петар утону у ћутњу. Ивану је нелагодно да га опомене да треба да оде.
Расхода се по соби; прође неколико минута док Петар не проговори:
Ти ме ниси разубедио. Ниси, Иване?
 Ћуте, не гледају се. Иван први подиже главу:
Ни ти мене ниси разубедио. Од поноћи сам се надао да ћеш ми
повратити веру.
То си заиста желео?
Да. Ја одувек сумњам у своју памет и страшно ми је тешко да останем
ту где јесам. Више не могу са вама, али не могу ни са вашим
непријатељима. Од ваших партијских клевета и бојкота, ништа ми лакша
нису сажаљења и подсмеси оних који сматрају да су у праву само зато што
ја нисам био у праву. Немам куд. Док могу, остаћу где јесам. Али, без вере
и рова… Време ти је, Петре.
О, да! Сунце изгрева. А на светлости липсавају и труле залутали
вампири. Боже, боже… Колико речи избљувасмо ноћас и од њих − ништа…
Имаш право, ништа од речи. Збогом Иване!
Реци ми зашто си долазио?
Сам одгонетни. И знај да ни ти ниси невин. Нема невиних на овоме
свету.
Не руковаше се. Иван оста седећи за својим столом, збуњен и његовим
прегласним одлажењем и грубим силажењем низ степенице. Па спусти
буновну и тешку главу на песнице: да ли је ово стварно био Петар Бајевић?
 40

Иван се уми у купатилу и седе за писаћи сто. Куца:

Синоћ ми је у кућу упао Петар Бајевић и отишао малопре, кад је
свануло. Страховито ме заморио и помутио. Не могу да одгонетнем циљ
његове посете. Врло тенденциозно и из неких својих разлога наметао је
теме за распру. Из петних жила борио се за своје идеје. Од његовог
прогонства из Београда, никад га тако неспокојног и распричаног нисам
видео. Иако му на моменте јако пламса она његова чувена вера, ипак,
мислим да сагорева. Стару веру неким очајањем подгрева, а своје
коминтерновско инквизиторство чак и црквеним, папинским аргументима
брани. Свесрдно се трудио, али му није успело да ме убеди да станем на
страну Зла са надом, а против Зла без наде; да браним Зло од Горег. Та
историјска детерминација која ме од 1932. године одржавала и
приморавала да истрајавам у положају сапутника партије, не дејствује
више на моју свест толико да јој се потчиним. Оставио ми мамурлук и
тешке недоумице.
Ако је збиља тачно, како бољшевици тврде, да је наша људска ситуација
данас тако једноставна и да треба имати само мало памети и мало
поштења, па се наћи на правој страни света и путу избављења, онда бих ја
због тог неувиђања, ако имам још нешто части, морао да извршим
самоубиство. И то што пре, водећи рачуна да што мање прљавштине
оставим око свог леша. Како је могуће, да је мојим друговима
комунистима све тако просто и јасно, оно што је мени бескрајно сложено и
нејасно? Па ја сигурно нисам ни глупљи ни непоштенији од Богдана и
Петра, а ваљда нисам ни већа незналица од њих двојице, поготову оних
студената што су ми прексиноћ сипали помије на главу и милиона њихових
истомишљеника. Или је свет нешто сасвим треће, па га не схватамо ни
једни ни други? Ех, кад би то било… У том случају, били бисмо стварно
невини за зла која чинимо, или не спречавамо да се чине. Имали бисмо
право на неодговорност за живот и пред животом; та би неодговорност
била у складу с нашим разумом и његовим размерама. Са увиђањем да нам
је свест лажна, лишили бисмо се и многих знања и идеја које сматрамо
вредностима; лишили бисмо се и многих књига, пријатеља и непријатеља,
толиких душевних мука и несаница.
Ако су у праву моји другови, ако се, дакле, људи данашњице деле само
на те две стране које они једино виде, и разврстају на та два пута у својој
визији будућности, ја на њиховим циљевима и исходиштима видим једино
несрећу човечанства. Половину преживелих чиниће зликовци, а остатак −
људи без наде. А све жртве − биће жртве без смисла. Какав ће то бити свет
чија ће и гробља бити − срамота?
Има у њима, бољшевицима, да не кажем нама комунистима, у корену
нашег мишљења и вере, у језгру наше свести, једна гута таме, једна рупа
несмисла, из које настаје онај неразумни историјски оптимизам, она
бескритична, најлакша вера у будућност, коју по последицама изједначујем
са нихилизмом, јер то и јесте друга страна нихилизма. Ту веру, тај
оптимизам, тај нихилизам, сматрам кобним по дела и исходе револуције,
коју желимо да изведемо. Социјализам је био једини уман програм
промене света који је имао наш нараштај. Заступали су га храбри људи,
подржавали су га разумни и несебични. Следио сам их поштено,
подређујући тој идеји сав свој живот. Разочарала ме стварност
социјализма у Русији и његови заступници по свету и код нас. Али ти
објективни, историјски чиниоци не могу ми бити покриће за пораз циља у
мени. Толику дистанцу од свог доба и историје, ја не могу ни у овим
данима да прихватим.
И овако мамурном, једно ми је врло бистро: нови свет не могу да
створе потлачени и гневни, јер они сву несрећу старог света носе са собом,
а поготову то не могу илегалци, „гоњени гониоци“, како за себе рече мој
поноћни посетилац, или како их мој отац назива „они што раде у мраку“.
Из њихове таме неће линути светлост; из њихове неслободе, и ту је отац
био у праву, не може другима да настане слобода.
А можда је све ово што се збива у свету данас, изнад мог „сапутничког“
разумевања стварности. Гоне ме. А гоњени виде само гониоце. Никад као у
ово свитање, чини ми се, нисам толико, и телесно, зажелео да променим
свој живот. Уместо некакве муке за промену света, да се вратим
обделавању свог врта. Вратити се Сократу. Посветити се разумевању себе,
сазнањем свог незнања, своје немоћи и несавршености, свог зла. Увиђати
да је и незнање извесност и задовољство живота, да и оно доноси
спокојство и радост постојања… Али: где наћи тај кутак на овој земљи у
којем ме неће пронаћи моји гониоци? То свакако није Прерово, у које
жели да ме склони отац. Посветити се медитацијама, студирати Буду и
Конфучија? Досегнути нирвану, укидати патњу постојања гашењем својих
жеља и света у себи. Али: где наћи ту пећину без гонилаца и бегунаца? То
ми Прерово не може бити.
Или да се мучим за љубав према Христу, посветим вери − признам у
срцу своју сићушност и јадност? Јер, од јуче се с правим разлогом може
веровати у пропаст света, па до тог часа апокалипсе, живети грешнички,
трпети без отпора, смерно подносити зла и патње. Али: ја немам моћ за
праву, спасилачку веру; осећам да је немам, јер је ни у Нађмеђеру нисам
стекао.
Сумњам да имам моћ да се спасавам разумом и мишљењем. И то је
дато само изузетнима, ако је уопште могуће, или онима што их
јеванђелист назва − нишчим духом.
Дакле, шта сада? Живети сам, у својој библиотеци, у кожним корицама
књига, на белини хартије, или: међу људима, у покрету са циљем, борити се
за мање зло, за „зло са надом“, са њима који ме сматрају издајником, са
њима који ме презиру и мрзе више но ови што носе „зло без наде“;
признати издају као Бухарин и Зиновјев, уверења прогласити заблудама?
Да ли је то уопште могуће? Или се обмањивати немогућим: сагласношћу
са стварношћу, не поричући је ни у чему. Како то постићи попљуван, мокар
од сплачине, опкољен дивљом мржњом, идући на губилиште? Уосталом…
Шта је моја патња према толиким људским патњама на овој земљи? Зла
која чине мени моји другови, ситна су зла према злима која чине и могу да
учине људи.
Које је зло равно ономе што је учинио онај зидарски радник из Сиња?
Тај што је, вративши се с посла, легао да спава, па разјарен плачом
одојчета из колевке, своје девојчице од два месеца, из све снаге је ударио и
заспао у тишини. А у зору, пробудила га жена да му покаже смрскану
детињу главу.
Адвокат који је бранио убицу, тврди ми да знаке кајања није уочио;
бранио се најнесувислијим лажима и није се кајао да би судије поверовале
како је неурачунљив.
Колико ли је таквих на овоме свету, који могу да се никад и низашта не
покају? И колико је очајника за чији очај нико не зна, немају коме да га
искажу и нико им утеху не може и неће да пружи? А они и сви ми остали,
припадамо некаквој људској заједници. Не, свет није људска заједница!
Свет је људски неспоразум… Несагледни неспоразум. Свет је…
Улази Милена обучена за излазак и одмах отвара прозоре:
Угушићеш се од дима, Иване, − ослања се на библиотеку.
 Знаш ли ко ми је био ноћас и малопре отишао?
Знам. А јесте ли чули мене и Владимира?
Чули смо неку препирку.
Мој син ће да ме напусти. Каже ми да више не може ни да заспи у нашој
буржујској и троцкистичкој јазбини.
Ко зна, Милена, можда ће му стварно бити лакше без нас.
Ћуте и гледају преда се.
Ја сам му рекла да се разводим са Богданом.
Ивану је жао све троје, па може само да ћути.
За који минут, ја путујем, Иване. Морам… Објаснићу ти кад се вратим.
Куда ћеш?
Милена поћута и са великим напором рече:
Да се растанем са Богданом.
У Париз идеш?
Не знам. Одвешће ме Петар.
Ја бих му послао једно писмо.
Није паметно да га ја носим; страхујући да се не сруши од његовог
будућег питања, она се наже преко стола и пољуби га у образ.
Он је не додирну, а кад се за њом затворише врата, рече гласно: Јадна
моја сестра… Постоја с погнутом главом, па поче да се спрема да легне и
заспи. Али у собу уђе Вера, не кријући гадљивост:
Неко инострано ђубре је овде горело.
Иван у пиџами и без наочара буљи у њу као да је никад није видео,
зачуђен њеном јутарњом елеганцијом и шминком.
Спремаш се да спаваш. Баш те брига за моју маму.
Шта се догодило са твојом мамом?
Шта се догодило?!
О, да, да… Фрактура колена. Је л' тако?
Толико си бар могао да знаш на ком је месту твоја ташта сломила ногу.
Ни толико људскости, заиста… Немам речи. Да је комшика, а не… Живимо
под истим кровом, а жена у Трауматолошкој клиници од пет сати јуче…
Ујка Најдан, онако стар, мало пре ми телефонирао из клинике, пробдео
је ноћ поред ње, док ти…
 Опрости, молим те… Збиља, била је ноћ кад сам чуо, ја сам сву ноћ
радио.
Радио?! Нисам очи склопила, а ти се спремаш да спаваш. Невероватно!
Какав си ти човек!
Хтео сам да одспавам само сат-два, па бих онда, нормално, посетио
Катарину.
Нормално је, драги мој, да ти одмах са мном пођеш на клинику.
Јесте, Вера. Ево, одмах се облачим.
Она не затвори врата за собом; с осећањем кривице, Иван се обуче што
може брже и пожури да стигне жену, питајући се: коме ли то у болници
жели да се допадне?
 41

За такав ударац Владимир није знао: ударац је мајчин. Као да га је

сањао, а није ни тренуо ове ноћи. Кад му је мајка наредила да је остави,
Владимир је остатак ноћи преседео у својој соби, плашећи се да може
закаснити да прочита вест о Бањцу у јутарњим новинама и не стигне на
састанак са Мишком. Страх од сна био је безразложан. Сву ноћ, размишљао
је о мајчиној одлуци, о себи, опет о мајци. До ове ноћи није ни слутио да га
ишта с мајчине стране може толико заболети; ни једног запамћеног и
већег неспоразума није било међу њима; чак се последњих година свесно
трудио да мајку воли и пази мимо уобичајених навика и љубави сина према
мајци. Желео је да јој бар донекле, макар у ситним пажњама и нежностима
надокнади оно што нема, живећи без његовог оца. Сада му се чини како је
и тиме само показивао да више воли оца. Од кад је одрастао и доживљава
нежност девојака, врло је јасно уочавао да га мати свесно воли и за оца, а
да га несвесно воли и оном љубављу којом воли мужа. Почео је да чита и
Фројда, и док са ујаком није ступио у идеолошке препирке, најчешће је с
њим разговарао о либиду, тражио разјашњења Едиповог комплекса, не
прихватајући Фројдову теорију, опирући јој се и непримереном жестином.
Лежао је на кревету згрчен, смањен, као да је у мајчиној утроби. Зар
она, заиста, може да му зада такав бол? Мајка коју обожава! Познаје ли је
он уопште? Био слеп од љубави? Та питања обртао је сву ноћ не
понављајући одговоре.
Кад је излазио из куће, сударио се са човеком који је носио кофер и
силазио са спрата, збунио се и уплашио непознатог, стао на тераси; хтео да
викне: ко сте ви? Човек са кофером га није ни погледао, одлазио је лагано,
као да ће сваким кораком да стане или да се врати. Тек кад је тај високи и
снажни мушкарац, са мантилом преко руке и елегантним кофером, стигао
до капије и ту због нечега, не окрећући се, постојао пар секунди, Владимир
се сетио да је то Иванов ноћашњи гост. Зашто су се онолико свађали, ко ли
је он? Очев друг? Зажелео је да му види лице и пожурио ка њему, али је и
он, као да му је осетио намеру, нагло кренуо и пожурио низ Бирчанинову.
Покушавајући да одгонетне ко ли би могао бити тај загонетни човек,
покуповао је јутарње новине на Славији и идући ка Карађорђевом парку,
да се нађе са Мишком, прочитао све о Бањчевој погибији под насловима
„Трагичан излет“, „Несрећна погибија веселог студента“, „Студент под
точковима воза“. У свима само голи опис чињеница.
Врло добро за сада, закључише обојица. Мишко је предвиђао опасност
од вечерње „Правде“ и сутрашњих новина, кад непријатељ разради своје
подле комбинације; за сваки случај, мораће појачати будност. Владимир се
изговори неодложним састанком и пожури кући да настави разговор са
мајком, одлучан да је свим средствима спречи да оцу зада тај неправедан и
понижавајући бол. Да га не изда.
Хрупи у њену собу: нема је. Закуца на врата од купатила, позва, нема је.
Уђе у кухињу где затече Цану:
Где је мама?
Најпре, добро јутро, Владо. А што ти јуче цео дан ниси јео код куће?
Шта би доручковао?
Касније. Где је мама?
Зар ти она није рекла да путује?
Куда путује?
Ти знаш да се у овој кући од кад он није ту, никад не пита одакле се
долази и куда се иде.
Одјури деди и затече га у салону: чита новине.
Деда, куда је отпутовала мама?
Добро јутро, Владимире… − гледа га сумњичаво преко новина.
Извини, деда. Добро јутро. Питам те за маму.
Он се склони иза новина:
Отпутовала.
Куда?
То је њена ствар.
Како њена? То је немогуће!
Зашто је немогуће?
Није ми ништа рекла. Шта то значи? Онда, шта ћу ја овде?
Вукашин листа новине и ћути.
Деда, је л' теби мама нешто рекла о њему?
Рекла ми је.
 И шта ти кажеш на то?
Мислим да је то њена ствар.
Па није, ваљда, само њена. Она се с њим не растаје што га не воли, већ
зато што је написао чланак против ујака. И што је тим чланком увредио и
тебе. Моја мајка сад демонстрира приврженост вама. Према томе…
Ја не бих волео да нас двојица о томе разговарамо.
Ми, деда, морамо да рашчистимо неке заједничке ствари. Да одвојимо
идеје и политику од личних односа.
Комунисти то никад не чине. То си морао да научиш од твоје партије.
Ваша идеологија не признаје крвно сродство и душевна осећања, − говори
лагано разгледајући наслове.
То Владимира вређа, па каже осорно:
Да, свакако! То нећу никад да доведем у питање. Зато ме моја мајка и
разочарава. Она напушта њега зато што се идејно разишао с њеним
братом. То је недолично! То је… нечасно!
Владимире, биће боље да нас двојица о томе не разговарамо. Ти си ми
унук, било шта да се догоди. И било шта да урадиш.
Зашто, деда, да не разговарамо? То је највећа несрећа која ми се
догодила у животу. Ни у најружнијем сну, нисам могао да претпоставим да
ће она да остави оца док је у емиграцији. Страшно!
Несреће су непредвидљиве. Као и људи.
Владимир не издржа његов тежак, дуг поглед: зна шта сам учинио? Ја
сам стварно дволичан човек. До подне морам да се одселим.
Као и ми себи самима што смо непредвидиви − додаје Вукашин и гаси
цигарету. То је његова уобичајена опомена сабеседнику да не жели даљи
разговор.
Владимир не може да оде:
Деда, ја те молим да ми кажеш своје мишљење о маминој намери.
Немаш разлога да ме жалиш, или ћу… Ја могу да схватим да си ти увређен
на њега, али…
Вукашин спусти новине:
Понављам ти, Владимире: о твом оцу и мајци, ја с тобом нећу да
разговарам. Ја трпим живот моје ћерке и помажем јој колико могу. Теби
сам деда, трпећу и твој живот. И помоћи ћу ти у ономе у чему ти желиш, а
ја то будем могао.
 Ја сада желим да ми помогнеш. И мами да помогнеш да не срља у
издају човека коме је двадесет година верна. Да га не срамоти.
О издаји не говори преда мном! Ни о чијој издаји, Владимире!
Рече то тако да Владимир више не може ни реч да изусти, ни секунду да
остане пред њим. Устрча на спрат код Ивана. Не нађе га у соби, уђе код
Растка и Олге, и они му с највећом живошћу испричаше да је њихова Бајка
сломила ногу на тркама и да су сада сви код ње у болници. Владимир се без
колебања сјури на улицу.
У Трауматолошкој клиници, у ходнику, нађе самог Ивана, ослоњеног
уза зид, утонулог у себе, каквог га често виђа у последње време, колебајући
се како да му се обрати после оног синоћњег, па га поздрави климањем
главе и одмах запита:
Шта је са мамом?
Отпутовала.
Куда, зашто?
Као што знаш, она не воли да путује. А ако је већ отпутовала, онда је
морала.
Ти знаш циљ?
Знам.
И шта кажеш на то?
Твоја мајка је велика несрећница.
То је друга ствар. Несрећан човек нема право на… глупости… на издаје!
Несрећа нас, Владимире, обавезује на правду према свему.
Па којим је то возом отишла? За Париз нема ујутру воз.
Можда има, чим је отишла.
Из болничке собе излазе Најдан Тошић и Бошко Марковић са завојем
око главе, бледи и забринути прилазе Ивану. Владимир их не сачека: одјури
ка железничкој станици.
 42

Када се Милена појавила на перону и с кофером хитајући к њему,

Петар Бајевић се осећао као онда у Манџурији када су га Чанг Кај Шекови
војници водили на стрељање, а официр их у трку пуцњима зауставио и
повео у штаб да га као Руса ослободе; тако некако му је било, и није могао
ни реч да изусти кад је она у ходнику спаваћих кола испустила кофер пред
њим.
Ни она, ниједном речју, није пропратила свој долазак. Оборена погледа,
пошла је за кондуктером у свој купе, затворила врата и дрхтурила од
неизвесности, захвална што је оставља саму.
Тек у раљском тунелу он је одшкринуо врата и шапнуо:
До грчке границе се не познајемо. Морамо тако.
Знам − рекла му је ваљда први пут непонижена илегалским скривањем.
Била је толико обузета собом, да јој не би тешко ни што у вагон-ресторану
ручаше за посебним столовима и читавог дана, све до изласка грчке
пасошке контроле, проведе сама; поред бриге за Владимира, највише
замишљена: да ли јој је овај пут судбина, или непромишљеност из очаја?
Сав рањав од ноћашњих борења са Иваном, том поразном победом над
вероватно најчаснијим противником кога је могао имати у Београду, и
после оног окидања револвера на кеју Лимата у невиног човека, чија би га
смрт учинила злочинцем, Петар је занет испуњењем своје животне чежње
за Миленом; занет, а истовремено и сетан због толиких залудних година
све до овога дана. Само на тренутке крши га неодлука, али остаје упоран у
намери да ту најтежу одлуку донесе на острву; није га страх од
југословенске полиције и не каје се што је напустио извршење задатка у
Цириху. Дрема и кроз прозор дуго гледа моравску долину, којом је
последњи пут као војник прошао 1915, у повлачењу ка Албанији; сећа се
тих даноноћних гацања блата у обезнађеној бежанији ка Косову и
омамљује се сањарењем: Изменићемо све на овој земљи. Села и вароши,
куће и путеве, људе и биљке, све! Од Београда до Ниша, биће једна њива,
један воћњак, један виноград. Поништићемо све међе, укинућемо разлике
које сукобљавају и унесрећују људе. Порушићемо оне уџерице, свињце,
штале, саградићемо куће лепше но у Данској и Холандији, а око њих биће
само воћке, вињаге и цвеће. Они несрећни сељаци збациће чакшире,
шубаре, опанке, и у плавим комбинезонима терати тракторе и машине, а
увече, уместо у смрдљиве српске крчме, одлазиће у колхозне домове,
читаонице, клубове. Оне мученице што се гуре над мотикама у баштама,
неће више бити сељанке. Биће колхознице и слободне жене. Она дечурлија
у дроњцима што се јуре сокацима и за овцама по стрњиштима, неће више
бити чобани, слуге, гурави сељаци; биће ђаци и студенти, потом инжењери,
научници, сликари… Ех, какву ћемо дивну, невиђену земљу створити од ове
лепе и несрећне Србије… А хоће ли је он срећну видети и да ли ће му неко
признати заслуге? То његово старо питање о смислу жртве, данас га
обузима болније можда но икад до овога дана, и не окончава га одговором.
Једва сачека да из Милениног купеа изађу цариници, па да се загледа у
њу, никад лепшу.
Она устаје, озбиљна, замишљена, без иједне жеље, а у души податна за
све његове. Он је загрли и, не љубећи је, дуго је држи у наручју удишући
њен мирис и таму косе; она се препусти снази његових руку и заштити
његове нежности, захвална му на доброти што он не жели ништа више − од
њеног ћутања у његовом наручју.
И до Солуна, једно уз друго, оћуташе тако своје животе, свако за себе,
само на тренутке укрштајући их неким њиховим сусретима. Кад воз уђе у
солунску станицу, он се прену, одмаче, али јој не испусти руке, урањајући
јој у замишљен и уплашен поглед.
Еј, обрадуј се! Ми путујемо. Стићи ћемо на наше острво.
Жедна сам − рече да скрије стварну жељу.
А ја сам и гладан и жедан − каже, ни гладан ни жедан али вољан да је у
свему следи, да му од сада њена жеља буде прво и све.
Не могу у ресторан.
Ни ја.
Сиђе с воза и купи поморанџе, свеже смокве и грожђе.
Она одмах уочи да није купио мандарине, па узе поморанџу, гледајући
га бојажљиво; он јој узе плод и оним својим дугим и спретним прстима
ољушти га, разломи и пружи; она прогута брзо, одби другу поморанџу, узе
грозд; узе и он; она не скида поглед са његових прстију који откидају црне
бобице. Тако ћутећи, поједоше по грозд, па он рече:
А сад, одмах лези и спавај. Лаку ноћ, душо.
 Њој лакну. Мину је неизвесност од прве ноћи с њим и онај страх да га
не разочара. Зажеле да га пољуби за толику доброту, али он устаје и излази
из купеа. То смирење не потраја дуго. Иако две ноћи није спавала, не
успева јој да се загуби у сан: идуће ноћи спаваће заједно. Стрепи, али више
се не каје што је кренула на острво. Кућа, Иван и Владимир, Београд и свет
у којем је живела, све што је било до поласка, све је даље и давније. Као да
га је пре годину дана напустила. Зар је могућ одлазак из свог и себе? Могућ
је. Одлазим, одлазим. И све јој је ситније оно што јој је било велико, а оно
једино као да више није једино; све јој је видније и веће оно што јој је било
невидно и незнано. Воз бесомучно јури искренутом, нагнутом земљом:
циче точкови, крцка дрво и гвожђе, скршиће се воз, слетеће у бездан ноћи,
у море, у југ. Врела у врелини ноћи, скида чаршав са себе, разголићује
ноге: можда ни он не спава, можда ће доћи? Чека га.
Пре но што је заспао, он је у тами обасјао жудњом и сву изљубио; потом
се мало мучио да заспи послуживши се вештином наученом у Кини.
Пробудио се пре изласка сунца и пре Атине, отворио прозор да удише
мирисе борове смоле, прецветалих јужњачких трава и свежину раног, сиво-
плавог јутра, срећан: она је ту, путују на острво! Обрија се и обуче, наручи
од кондуктера кафу и запали лулу, смишљајући шта све треба данас да
уради и где ће до поласка лађе. Атину добро познаје, боравио је у њој три
месеца у прошлом рату, по Аписовим налозима, а свраћао је последњих
година два пута и по Коминтерниним пословима. Ако одмах нађе свог
старог пријатеља Јоанидиса, дворског адвоката и Коминтерниног човека,
страсног комунисту у чији комунизам мало ко верује због његовог
боемског и блудног живота, ако га срећа послужи да одмах нађе њега, који
га својим причама о том острву и својој кући толико занео да је одмах
Милену и себе замислио тамо, па већ неколико година у машти путује с
њом на Јоанидисово острво, ако… А ако Јоанидис није у Атини? Ако га у
Атини, сада пуној енглеских и немачких агената, да и не мисли на остале,
неко препозна…? Ако, ех, ако… Све што је било значајно у његовом животу
од седмог разреда гимназије, свакога дана, свакога сата чак, условљавало
се неким и нечим, њему непријатељским; на тим мехурима „ако“ и „можда“
деценијама плута светом његова глава под разним именима… Али он је
увек, упркос свему, веровао и у срећу. Верује и сада.
На прилазима Атини, она се појави у вратима купеа, елегантна,
нашминкана, мало уморна, од тог умора још узбудљивије му лепа. Са
осмехом и надом, спусти се у његов обрадован и задивљен поглед, седе до
њега и узе му руку, решена да је више не испусти. Не пита га куда ће из
воза; с њим је и не брине где ће је повести. И он жели да му она више не
испусти руку, да му ни за трен не буде ван погледа и без њеног топлог и
меког додира. Она му прича како је сву ноћ имала осећај да воз јури низ
неку стрмину и да ће се стровалити у морски бездан. Али је од тог падања
није било страх.
Заиста?
Да.
Он је пољуби, први пут од поласка. Она не примети да је воз стао. А он
свесно не поступи по илегалском закону: не осмотри перон пре но што
изађоше из воза… Помисли да купи новине и сазна докле су Немци
продрли у Пољску и шта чине Енглеска и Француска; само помисли, али их
не купи: неће да зна шта се збива у свету из којег је побегао. На њено име
оставише кофере у гардероби и изађоше из станице; пита је шта жели да
доручкује.
Оно што и ти.
Поведе је у посластичарницу на овчје кисело млеко, после млека у
Смирни најбоље кисело млеко на свету. Она се сложи са овом
гастрономском похвалом, иако не воли овчје млеко, али једе као да га
воли више него он. Наручи и туфахије, колач који му је правила мати о
празницима и кад јој се враћао из школе, рата и илегале; причајући јој о
тим мајчиним туфахијама, поједе две; поједе и она тај преслатки колач,
само да га следи. Кад попише, како он рече, најгору кафу на свету − грчку,
преслатку, он заустави такси и нареди му да вози у Дафни.
Она не зна куда иду и свеједно јој је; с њим је, има његову руку на
крилима; због те своје љубавне смелости задовољна је собом. Утрну јој
занос кад је уведе у манастир и рече да га ту чека и гледа чувене
византијске мозаике у цркви, − брзо ће се вратити. Она заусти да каже: − Ја
ћу свуда с тобом, али стужено седе на камену клупу под манастирским
тремом и загледа се у рушевине дозидане цркве: он је илегалац; суђено јој
да нема свог човека. Сети се Владимира и куће, заболе је и то, па остаде
непомична на каменој клупи, док се он не врати и радосно јој рече:
Све је сређено! Наша лађа полази вечерас у седам.
Она се видно не обрадова: не зна да ли ће путовати сами. Хтеде да му
каже да неће на лађу ако не путују сами; уздржа се пред његовим одједном
онерасположеним лицем, па му се препусти да је тако стужену, замршену у
себи, први пут такву од Солуна, поведе у цркву у којој се групица младих
Енглеза загледала у Христа Пантократора, у кубету цркве.
Под погледом Христа Пантократора он јој испусти руку:
 То му није онај Христос који својом жртвом спасава свет; ово је Бог
који најављује апокалипсу. Онај који суди. Снажан, окрутан, свемоћан. Очи
му нису очи бога љубави; на уснама му слеђен презир за све испод себе,
чуперак на челу − доказ обичности. На његовој књизи свакако не пише: Ја
сам светлост света; на њој мора да пише: Ја сам судија свету. Он је
војсковођа који заповеда: Ја сам дошао да донесем мач… Ко хоће да пође
са мном нека се одрекне себе… Он гледа као човек који се гади тог људског
гамизања на земљи и сваког погледа у висине. По очима и изразу, личи му
на Стаљина за говорницом седамнаестог конгреса, док је говорио о
троцкистичкој опозицији. Усамљени осветник. Он је људску патњу сагорео у
себи, али и своје разочарање у човека. И зна шта су људи. Па се прибрано
присећа свих зала која су учинили и која могу људи да учине. И њему.
Ником неће опростити, ником. Као Стаљин. Он све види и зна. Као Стаљин.
Ништа није заборавио, све предвиђа. Као Стаљин. И смишља казну која пре
њега није изречена. Као Стаљин…
Шта си то угледао, Петре? − пита збуњена његовим лицем и
подрхтавањем прстију у њеној шаци.
Човека кога су обманули, увредили… кога су наљутили људи.
Мислиш на Христоса?
Мислим на сликара који се за неки свој пораз свети људима претњом са
Христовог лица… Ми ничему не видимо и не знамо почетак, Милена. И
ничему нисмо почетак. Све је настављање билог и давног… Све се већ
негде и некад догодило…
Она га повуче за руку и изведе из цркве на камени плочник, обасјан
јарким сунцем. Загледа се у небеску плавет изнад зеленог руба брда иза
манастирских зидина и рече:
Погледај, Петре, оно јато белих облака… Гледај облаке, заборави људе.
Заборави све што је тамо − показује руком на север − сад постојимо само
ми.
Јесте, Милена. Хајдемо да ручамо.
Да би што пре изагнао таму из себе која га оплавила са мозаика
дафнијског Христа Пантократора, поче да јој прича о импресионистичком
лиризму и ведрини ранохришћанског мозаика којим је сачињен Христос у
Санта Марији Мађоре у Риму и ортодоксном баптистеријуму у Равени, али
јој у погледу срете неки отпор, па заћута: слуша њен корак по шљунковитој
стази и пијук птице изнад њих. Иду лагано кроз дрворед еукалиптуса, са
чистим, светлим деблима и разбацаним, разголићеним ступовима;
успоравају кораке поред жбунова олеандера, још непроцветалих. Ћуте. Он
жели да запамти глас те птице скривене у крошњи еукалиптуса и лаки бат
њених корака; да запамти за оне дане и за оно што ће бити после острва,
као што жели да запамти и сваки цвет олеандера који гледају заједно, и све
лептире који им пресецају стазу. Она нагло стаде и загледа га:
Петре… Ако не можеш да одеш отуда одакле си дошао да ме поведеш
на острво, онда… да се вратимо вечерас.
Откуд ти та помисао?
Из твог ћутања у цркви.
Ми смо отишли, Милена! Ми путујемо! − загрли је и понесе.
Она се смири. Пригрљену уведе је у скоро празан ресторан, седоше у
ћошак:
Шта ћемо? Бирај.
Оно што ти волиш.
Онда само грчко.
Изабра јела и пиће, причајући јој о свом првом боравку у Атини, кад је
Апис припремао атентат на грчког краља Константина, германофила,
непријатеља Србије и Савезника у прошлом светском рату. Слуша га
пажљиво, а поглед јој често пада на његове руке: те лепе руке држале су
револвер и пуцале у човека; ти прсти виолончелисте и мађионичара, што
су онако узбудљиво љуштили и разламали мандарине и зобали бобице
грожђа, окидали су обарач и стезали нож, био је комита; ти ће прсти ноћас
бити по њој, свуда…
Не допада ти се рецина?
Допада ми се. Све ми се допада. Не памтим да сам овако пријатно
ручала.
Поверова јој. У ресторану остадоше дуго, пијући вино; он јој исприча
нешто од својих боравака по лепим градовима и пределима Европе, Русије
и Азије у којима је био с њом, о храмовима које је разгледао с њом, о
сликама и скулптурама у музејима пред којима је дуго стајао с њом, о
ручковима у Шангају и вечерама у Тбилисију, о шетњама с њом по
Лењинграду у белим ноћима…
Верује му све. И уживљава се у тај свој други, нестварни, незнани живот,
који јој снагом његове речитости постаје стварни. Жели да верује − и
једини. Засмета јој обичност и баналност простора, ствари, људи и
предмета око себе, задах пржене рибе и грчких зачина, па га замоли да
изађу напоље, под оно јато белих облака, међу еукалиптусе и олеандере.
 Он је изведе у парк, настављајући да јој приповеда где су све били
заједно у прошлих седамнаест година, и како је после опасних послова био
срећан што је жив, јер ће је видети.
Па зашто ниси дошао по мене? Зашто ме ниси одвео са собом? −
завапи.
Он ћути. Она зна зашто.
У заранке, стиже аутомобилом његов пријатељ Јоанидис, да им преда
карте за лађу и одвезе их у Пиреј. Петар замоли Јоанидиса да их провезе
поред Акропоља да виде Партенон и Агору. Под Акропољем изађоше из
аутомобила и успеше се на Ареопаг. Петар, усхићен призором, загрли
Милену, окрену се Јоанидису, а говори њој:
Јани, знаш ли, шта је мени Грчка? Стубови! Грчка − то су стубови! Стуб
су стари Грци, као што је познато, украли од Египћана, али су му дали
нови, свој смисао. Мени стубови представљају идеју уздизања човека…
Идеју посебности, идеју једне, рекао бих, смисаоне усправности. Погледај
оне стубове на Партенону… То су људи! Стуб је човек. У њему је отеловљен
човек, појединац. А свестан себе. Онај који ствара историју.
Ја бих рекао, стуб је пре свега функција.
Стуб је, Јани, и функција и идеја. Било да је у храму, било да је на
профаној грађевини, стуб је мисао и лепота. Погледај наше грађевине без
стубова, наше зидине и зидове. То је маса, без мисли и лепоте, само
функција. Та маса − зид, чак и када је украшена пластиком или бојом,
остаје маса. Безличје.
Занимљиво, занимљиво, Алексеј…
Милена се трже: не зна му то име. Он је и Алексеј! Боже, колико имена
и лица има тај човек што је пригрлио, коме се она предала, с којим је
пошла на то острво да буде што није била? Имена не могу бити само
формална и случајна. Она увек садрже и неко својство. Овом грчком
блуднику и снобу, Алексеј сигурно није оно што је њој Петар, или Георг
Шерман из Париза, или Рамон Ларусел из Венеције и са лађе за Пиреј.
Јанус је он. Не, бог Јанус има само два лица. Овај човек што овако
самоуверено говори о стубовима, као да је професор архитектуре, под
чијом је руком, па јој за додир с њим пораста раме, тај Петар Бајевић,
колико ли лица има? Ово њој окренуто, да ли је то оно право, оно
најистинитије?
Ствари, и све око нас, Петре, имају оно лице које им ми дајемо, − каже
Јоанидис, заводнички гледајући у Милену.
 Она се склони од тих црних, похотљивих очију испод чекињастих обрва
и бранећи се, шапну на српском: Није истина!
Јоанидис настави:
Валери је, рецимо, видео стубове као девојке у плесу. Постоји она
његова чувена песма…
Не, не, Јани! Гледај Партенон. То није плес. То је мир и достојанство.
Моћ и лепота мировања. У оним стубовима, Јани, постоји само један
покрет: у висину! Та освојена висина се зауставља плочом код дорског или
крунише капителом код коринтског стуба. Стуб, то је побеђена,
овековечена висина. Стуб, то је, Милена, мисао о трајању. Прошлост и
будућност у једном. Сједињени у заустављеном времену. У оном вечном −
наже се ка њој и шапну јој на српском: − Нас двоје смо стуб.
Она се замисли загледана у ужарено сунце на сиво-љубичастом хрбату
неке планине: и стубу залази сунце.
Један мало познати грчки песник каже за ове стубове на Партенону:
Глас и реч за будућност, каменом изговорена… Чујте, Милена, како тај
стих звучи на грчком…
Милена се измаче испод Петрове руке и рече:
Господо, ви врло занимљиво причате, а прошло је шест. Лађа нас неће
чекати.
Јоанидис изговори стих на грчком и учтиво се сагласи с њом; поседаше
у аутомобил и појурише на железничку станицу по кофере, па у Пиреј.
Петар заслути разлог Милениног ћутања и застрепе да на лађи опет не
сретне неког познаника. Али сада неће устукнути!
У пирејском пристаништу пуном ратних бродова, енглеских и грчких
морнара, остадоше у аутомобилу док се не укрцаше сви путници. Кад звоно
огласи последњи позив, опростише се од Јоанидиса и похиташе на лађу.
Чим уђоше у своју кабину и лађа лагано крену, он је загрли и рече:
Сад смо слободни. Нећу ни једну секунду да те не гледам. Желим да
чујем сваки твој удисај, да видим у шта гледаш, да знам све шта осећаш.
Хоћу стално да те додирујем, милујем.
Хоћу. Све хоћу − шапуће, уверена да је лађа најзад односи из света у
којем није ни могла ни смела све да жели; одлази спремна за све што ће га
радовати. Одлази, понавља у себи. И све је у њој − одлазак. Тај осећај
одласка толико је снажан, да она не жели ни покретом, ни речју да га
повреди; хоће што дуже да мирује у њему и не наруши његово трајање, па
не прихвата Петров позив да са палубе посматрају Пиреј и Атину у ноћи.
Али још увек зебе да неће стићи на то острво. Опасност је и у њој и у њему.
Он јој је у Паризу, кад је био Георг Шерман, после гледања неког љубавног
филма у совјетском павиљону на Светској изложби, незадовољан
приказаном љубављу, убеђено рекао: „Људи, Милена, не знају да ли се воле
и колико се воле, док се не загрле… У ствари, мушкарац и жена се и не
воле, док се не загрле.“ Ако је то истина, шта ће се ноћас догодити с њима?
А ноћас се то мора догодити и сазнати. Цело јој се биће саби у ту
љубавну стрепњу. Па јој свака његова и њена реч, сваки покрет, свака ствар
и предмет око њих, одлазак у салон на вечеру, седање за постављени сто,
наручивање јела и пића, укус макарона, каламара, рецине и грчког сира −
поприма необичан значај; значај и садржину друкчију од свега доживљеног,
нечег што се збива и доживљава први пут, а има вредност доживотног. И
море, и ноћ, и лађа, и све на њој − постоји само за њих двоје и њима служи.
Зажеле да му каже да је срећна, али јој се та реч чини обичном и
неприкладном за њено осећање. Па устрептала, отвара му се свом душом,
жудна да му испуни сваку жељу.
Он јој то види у очима и остиђеним осмесима и не може да је се
нагледа, убеђен да није видео жену са тако лепим очима и милим лицем
како је њено, па је ташт због тога, поносан њом, свечан у себи. И жели само
да је у свему и нежно следи и ничим је не надвиси. Кад плати вечеру
изађоше у таму, у морски ветар, под ниске и крупне звезде, измешане са
светионицима по острвима поред којих плове. Шћућури се под његов
огроман и топао пазух; он је смањену и танушну огрну крајем свог мантила
и пригрли да му је не однесе ветар; обоје се загледаше у шуморну
пенушаву бразду за лађом, у њен кратак, умирући траг, који прелива
помрчина. Она дрхти: ово сада, под његовим топлим пазухом и његовом
руком, нестаће у трену као таласић оне пене. И одлазак пролази, и он је
само трен, и гаси се као мехур пене у тами морске дубине. О, кад би лађа
стала, кад би се све зауставило и овај одлазак остао вечан… Он упија њена
дрхтурења и ћутњу, окреће лице ветру што му хукти из понора пучине. А
ветар је његов Бог. Тај владар простора, та дивља сила слободе, тај
безвременик и непредвидник, изазива га снагом. Па жели да се лађа залети
и јури до оних ниских звезда, само што даље од копна и људи, да се не
заустави ни у једној луци. Припија се уз њу и смањује. С њеном дрхтавицом
са самих звезда и морског дна струји у њега и нека свемирска, надљудска
тајна, гасећи му људске тајне које зна и њихов смисао, као и сваку помисао
на свет што је остао тамо, испод северњаче, у Цириху, Паризу, Москви и
Русији…
Омамљен њеним дрхтајима, без речи, благо, повуче је од ограде и не
испуштајући јој руку, поведе је у кабину; она му се препусти смалаксала и
нема; ни он дуго не успева да изговори реч која би му била достојна ње и у
висини радости која га обузима.
То прво грљење обома би прво; би им, као да им се први пут збива
љубав. Ничим им она није била понављање доживљеног. Све што су
учинили једно за друго, за себе и за обоје, учињено је за свагда. Сваки
покрет, сваки дах, свака реч, верују, има им значај оног доживотног. Кад
она у свом безвремју, запањено рече − па ми путујемо! − он се нежно
спусти поред ње, обгрли је једном руком и пови на прса и раме, шапнувши
јој: путујемо. Одмори се, душо.
Силазећи са лађе у свитање, изнад пристаништа и градића на странама
планине, угледаше велике, широке ватре и облаке дима: гори шума.
Укопаше се: за обоје − гори њихово острво.
Петар брзо свлада зле слутње и рече јој убеђено.
Стигли смо, Милена.
Она поћута, па рече:
Јесмо, Петре. Нека гори.
Он је одлучно поведе низ силазни мост.
Чим у Јоанидисовом фијакеру изађоше из градића и сеоским путем
пођоше уз равну, песковиту обалу, пред њима се разастре долина
маслињака, сишлих на море, са благим уздигнућем посејаним ретким
кућама од црвенкастог камена; у засадима поморанџи и винове лозе, са
чемпресима и боровима на искрају сеоцета, до мора, усправиле се три
куле са ветрењачама које мирују и беласају једрима према мирној пучини,
обасјаној излазећим сунцем. Милену мину размишљање о ватри која се за
њиховим леђима успиње планином и задивљена узвикну:
Станите, молим вас!
Петар, који се код кочијаша и чувара Јоанидисове куће, што натуца
француски, распитује о селу и острву, угледавши предео пред њима, тихо
рече:
Јани је у праву. Ово је, заиста, Едемски врт.
Да, да. Стигли смо на острво − потврди она, сада коначно уперена да
оно постоји и да је прошла ноћ на лађи доказ стварног доласка. Зажеле да
га пољуби, али му само стисну руку.
Понет њеним радовањем и пределом какав није до сада видео, и он се
поново увери да је отишао из света у којем мора да буде жртва или
издајник, па се зарече да о одласку са острва не одлучује док га Јоанидис
не обавести шта се збива у Европи, како су се јуче договорили. Замоли
Спироса да лагано продуже, решен да овде нигде не жури, не навија сат,
ниједно збивање не убрзава; да успори мисли и продубљује осећања, да
запамти сваку маслину и сваки камен, да помирише сваки цвет који види;
да је љуби лагано и сваком задовољству одлаже крај. Минут да претвара у
час, час у дан, дан у годину. Бар једну деценију да проживи с њом на острву.
Посматра старе зидове од црвенкастог и окерастог камена и куће око њих,
које га подсећају на тосканске куће са елементима фирентинске градње;
климањем главе отпоздравља сељацима и сељанкама са магарцима и
мазгама упрегнутим у двоколице. Весели се стадима оваца и коза, удишући
им знани задах помешан са мирисима јужњачког биља, сећа се свог села и
херцеговачког завичаја. Прозборио би о томе с њом, уздржа се: ни реч о
свету ван острва. Па се загледа у њу.
Она му истим погледом узвраћа и наставља јој се оно најлепше из ноћи
на лађи: уживање у његовој радости која је распламсавала њену и чинила
је самопоузданом и слободном да не свладава ниједну своју жељу.
Жена у црном с наклоном им отвори велику капију Јоанидисовог
имања: прави мали дворац од црвеног камена са белим балустрадама и
терасама оплетеним јасмином у цвету, опкољен великим боровима; око
њих тамни се непрегледан засад поморанџи које полива долап што га
окреће мазга. Вода пљушти и бљеска на сунцу… Милена скочи из фијакера
и замочи руке у бистар, студан поточић што вијуга међу стаблима, па
загњури главу у крошњу поморанџе, пуну зелених плодова и цвета,
удишући их из све снаге, да јој се цело тело натопи тим мирисом.
Петар, очаран вртом и кућом, помисли: овде ће му се преломити
судбина, а овде се постаје и издајник. С њом и овде, како се усудио на такво
искушење? Позва Милену да се распакују. Заморена доживљајем, лагано се
попе на спрат и чим ступи у велику затамњену собу са два старинска,
одвојена кревета, одмах одлучи да их састави и устрепта од дубоке белине
покривача под којим ће лежати с њим. Он је пригрли и посади на кревет;
неколико тренутака остадоше у неком побожном ћутању: он ће ту да
одлучи о својој будућности; она овде жели да се изволи за сав свој прошли
живот.
Кад се умише и пресвукоше, изађоше из собе на терасу: пресрете их
огромна ватра и димови на косини стеновите планине и они уплашено
заронише погледе у маслињаке, засаде поморанџи, море иза млинова са
ветрењачама; хор зрикаваца са старих крошњатих борова поврати им
самопоуздање па сиђоше на доњу терасу да доручкују слатко од дивљих
поморанџи, овчје млеко и сир са црним хлебом, печеним под сачом. Док је
приповедао о мајчиним погачама, она је слушала пљуштање воде из
долапа и цврчке: можда је све ово сан.
После доручка, преко засада поморанџи, винограда и маслињака у
сагорелој трави, берући грожђе, нар и последње смокве, дивећи се успут
сваком дрвету и камену, цвету и птици, кози и магарцу, стигоше до мора,
код млинова на ветрењачама. Обрадова их: нигде људи, сами су под
јегејским сунцем, чују цврчка у бору на стени и гакање два галеба који
надлећу дугу песковиту обалу. Узбуђени самоћом, свукоше се ћутке, она
побеже од његових очију, баци се у море и снажно заплива ка сунцу; он
постоја да се диви и ужива у њеном витком, узгибаном телу, па пожури да
је сустигне. У мору остадоше кратко, па изађоше на сунце да се осуше и
загрле на песку. Под толиком светлошћу и на толиком острву, она зажмуре
од стида, слушајући грмљавину таласића и крикове галебова; онда јој наста
тишина у којој чује само његово срце, приљубљено уз њено и отвори очи да
га гледа огромног у небу и осмехнутог на пучини. А он је немо моли да га
увери да је њена радост равна његовој.
И тако свих идућих дана, само по сату својих жеља живећи у свом
времену, јешће кад огладне и оно што највише воле, спавати кад се заморе,
лутати по маслињацима, виноградима, боровој шуми док им је пријатно и
лепо, купати се у мору кад им је жарко, грлити се чим једно од њих то
зажели. Постеља им је и стена, и песак, и сасушени дивљи овас; сазнају
обоје: кад се неко воли као што се они воле, свуда и свагда постоје поводи
и подстицаји да се воле јаче и радосније. Таласић мора, сенка маслине,
пољски цвет, лет галеба небеском плавети, зелена поморанџа и распукао
нар, месечина на пучини и саванско пламсање суве траве по маслињацима,
лутајући дахови ветра у боровима, све то са њиховим погледима, речима и
осмесима, омамљује их за нежност, разгорева им жудњу. Што дуже бити ту,
не отићи са острва!
Петру је острво свет за себе, морем избављен од оног света тамо, у
коме је почео велики рат, у коме је свако угрожен, где нико није свој и
слободан; тај свет заслужује да се руши. Овде му људи постоје за себе,
зависни само од сунца, земље и мора; овде су и биљке и животиње друкчије;
и куће својим обликом израслим из каменог тла, имају неки смисао по
себи; овај свет нема разлога да се руши. И он је овде слободан за њу и себе,
ничим нису ограничени ни угрожени. Све је њихово. Тамо му је живот био
борба, опасност и ризик, стрепња од пораза, служба револуцији; живот му
је био сав у нади у будућност. Сада му је живот сав у садашњости, читав у
сваком тренутку, уживање; живот му је тамо био идеја, партијска линија,
одрицања, издаје, страх, грешке, кривице. Овде се препустио чулима,
осећањима, садашњем, а будућност му је страх и смрт; будућност је оно
тамо, преко мора. Овде му ноћ није неизвесност, дан му није стрепња; људи
му нису непријатељи, провокатори, издајници и агенти; људи су му сељаци
и рибари, Грци којима од језика разуме поздрав и неколико речи, на чијим
лицима не одгонета злу намеру и сумњичење, него животну бригу или
задовољство обичним; за њих он није Рус, револуционар, емигрант,
илегалац, совјетски и Коминтернин обавештајац; него само странац,
господин са лепом женом, пријатељ и гост кир-Јоанидиса. На острву нема
опасних места и различних путева, па их Спирос возика фијакером по
околини, свраћају у сеоске крчме да попију узо и у старе цркве да гледају
фреске, веселе се снажном, рогатом јарцу и уживају у сетној песми из
мрачне конобе. Понекад помисли: већ живи после победе револуције. А
све му је то од ње; само с њом постоји му острво. Она ће и да му одлучи −
куда после. А осећа: може све! Љубавничка постеља њему је одувек оно
поприште, на коме жели да буде победник и свакој жени да остане жеља;
никад га ниједна моћ није усрећивала као љубавничка, као што га ниједна
немоћ није болела стидније од многих љубавничких немоћи са свакојаким
женама. Док му је на лађи и првог дана на острву Милена била жена коју је
узимао са похотом своје дуге, испаћене жудње, обузет више собом и
свеснији свог уживања но њеног, већ другог и трећег дана на острву
постаде му радосније давање себе и подређивање њеним жељама. Страст да
је усрећује давањем целог себе и изнад њених жеља и остане јој за читав
живот највећа радост, да јој то буде и кад он сконча, свеједно где и како,
постаде му циљ којим свладава распињање што га све више обузима, чим
она заспи: куда после острва? У Москву или Канаду? Може, има снагу за
оба пута. У Цириху и Београду није могао да се одлучи ни за један пут. Сада
може. Али, да ли само љубав треба то да одлучи? Плаши се осамљивања,
предуго му Милена остаје у купатилу, не воли дужа ћутања. Неопходно му
је да јој искаже свако осећање и сваку помисао, и то исто да слуша од ње;
не труди се за мудру и бирану реч. као што се трудио до острва; казује јој,
као и она њему, и оно најбезначајније, са осећањем да једно другом казују
своје најзначајније и најдубље мисли. Штогод изговоре од изузетног им је
значаја и смисла, па ћаскају о свему око себе, највише о себи, понављају
се, али то желе: понављањем се проверавају и уверавају у иста осећања.
А Милену све што он чини уверава да је она њему постала оно прво;
оно што је одувек желела а није постала Богдану. Осећа и види себе кроз
њега, постаје друга жена, своја и слободна, каква није могла ни смела да
буде тамо. Ако постоји женска срећа, то мора бити ова њена са њим, који
има дар да сваку, и њој невидну могућност за радовање, претвори у радост
и уживање. Ту његову хитрину у осећањима, сталну спремност за нежности,
неко заразно уживање у лепом и пријатном и тамо где их она не слути, није
до сада видела ни у једном човеку. Непрестано јој се мења: час је нежно,
чак стидљиво и некако грешно забављен њеним телом, тепајући јој као да
му је у наручју девојчица блиског сродства, час је блудник који силином
страсти изазива незнана узбуђења и уживања. Никад исти, а исти. Као и све
на острву.
Боже, зар ово постоји?! − узвикне она понекад и очуђено, у себи и
гласно, а он, кад је чује, замисли се: како је могао да верује да га једино
револуција и победе могу учинити срећним? Зар се заиста мора рушити и
променити свет, ако у њему постоји једна Милена, једно острво, једно
сеоце са каменом кућом? На то питање не одговара одмах, али ипак
одговара: мора да се руши! Хтео би с њом и о томе да прозбори, али се боји
да му се не супротстави.
Уплаше се сваког ћутања и хоће да одмах сазнају о чему ћути оно
друго. Али она ипак зажели да се на неки тренутак и осами, да би и
друкчије била с њим, да би промислила о оном што је чинио и говорио, да
још боље сагледа себе кроз њега. То најрадије чини у порушеној припрати
старе византијске цркве, склоњене у реткој боровој и храстовој шуми, док
он зането скупља и бира најлепши жир, сећајући се детињства и завичаја.
Она седне на камени подзид припрате без крова и загледа се у остатке
уништених фресака, нагрђена лица светаца, Богородичину главу са једним
ископаним оком и у њему гледа себе, да њих обоје што боље види. Забрине
се за Владимира, још више: како Петра што дуже да сачува? Зна да нема ту
моћ. Иако је друкчији од свих комуниста које познаје, и он припада том
људском соју који има само један циљ.
Али јој он не да дуго да буде тако сама, јер ни он не може дуже сам, све
жешће распет: у Москву, међу своје, можда у Лубјанку и смрт, или некуда
за Орловом и Башкиревим, у Канаду, у издају? Сада све може, храбри се, а
још му се не полази са острва. Па с пуним шакама зеленог жира жури к њој
и изводи је из срушене припрате у шуму да се додирују и милују, траже
необране нарове и смокве, нуткајући једно друго најлепшим плодовима.
После вечере дуго остадоше на својој тераси на месечини натопљеној
мирисом јесењег јасмина, слушајући зрикавце и ћука са црквеног торња. У
постељи први пут јој би некако безвољан и обичан, са видним напором да
скрије своје нерасположење. Сетивши се његових данашњих наглих
ћутања, уплаши се: њему није више тако радосно као њој, заситио је се,
више му није лепа, већ одлази са острва. Извуче се из његовог овлашног
загрљаја и оде у купатило, пред огледало. Често и кад год би била у
прилици огледала се и била углавном задовољна собом, али се сада
пренерази својим изгледом: смањених и загашених очију, са тамним
колутовима, расутом, проседом косом, клонулим дојкама, он је овакву не
може дуго волети; он је више не воли како је волео првих дана на острву…
Тужна, поколебана, похита у постељу к њему, да се увери да је ноћас не
воли мање но прошле ноћи, да је воли и овакву, да му је једина. Он је
свикло пригрли и одмах поче:
Ја сам се Милена, на овом свету највише плашио и плашим жене.
Зашто Петре?
Једино она може да ме победи. Зато сам се и петљао, углавном само са
безначајним женама. Са онима које љубављу нису могле да ме угрозе и
удаље од партије.
Зар постоје такве жене?
Постојиш ти.
Она се одмах одлучи:
Ти би, заиста, могао да напустиш партију због мене?
Могао бих. Могу… Острво је моја издаја. Ја сам бегунац, Милена.
Она се подиже са његовог рамена и наднесе над њим да му према
месечини види очи:
Истину говориш?
Истину. Могу да постанем издајник због тебе. Као што могу и да
погинем за тебе.
Она се спусти на јастук сећајући се неких разговора са Богданом, први
пут тако напуштајући острво.
Он се наднесе над њом:
Ти ми не верујеш?
Не верујем да сам ти прво.
Мени сада не верујеш?
Теби на острву верујем. Али ти постојиш и тамо. За онај свет тамо. А
тамо ти нисам прво. Ти желиш да усрећиш човечанство, а ја само тебе.
Он ћути, не може да је порекне. И неће да се одрекне одступнице коју
му је разумно и великодушно понудила. Колеба се и мучи да јој све
исповеди; жели то свом душом, њој једино то може, али: ако то учини, он је
већ издајник.
 Она чу како јекну, сажали се и прошапта:
Ћути, ћути… Све ти верујем. И не дам ти ноћас да одеш са острва.
Загрли га, загрли је; с болом уронише једно у друго, за спас. Обома ова
ноћ би најљубавнија.
Ујутру, за доручком, она га упита:
Да ли се, Петре, сећаш кад смо ми дошли на острво?
Он се замисли и рече:
То, заиста, не знам тачно. Чини ми се, пре неколико година.
И ја тако мислим − каже, гледајући у сув долап који мирује на сунцу, па
у дрво поморанџе у које је, кад су стигли, била загњурила главу. Неки
плодови као да зру…
Дан проведоше у настојању да га продуже, да иду дужим сеоским
путевима и пољским путањама, да се дуже купају и сунчају, да једу и рибу и
јагњеће печење, да пију и бело и црно вино, да свако уживање оките
речима, да се што дуже диве свему чему су се дивили на острву. И први пут,
седећи на стени код млинова, посматраше залазак сунца, све док оно не
потону у љубичасту пучину, уз његову причу како сада ово сунце некима
изгрева. Ни у сутону не пожурише: чекали су месец међу млиновима, а: на
тамним једрима ветрењаче, она је видела огроман нар; он је гледао у
ужарену куглу бачену из оног света, тамо. И ноћ проведоше за памћење.
Али он од ње није успевао да скрије своје борење са собом, ни она од њега
да то види.
Са истим напором потече им последњи дан. Он не гаси лулу; она кида
цвет чим га угледа, згњечи га, баци, бере други. Иду лагано маслињацима,
застају пред сваким друкчијим видиком, лежу у суве траве и гледају у
небеске дубине у којима им се клате златасте влати и класје дивљег овса.
Облаци са севера зауставише их на путићу ка мору и млиновима, па
кренуше уз страну, ка боровој шуми и старој византијској цркви. Ћуте и не
испуштају се из погледа и руку. Милују се најнежније до сада; и тихо
причају једно другом: шта им је и кад им је на острву најлепше било.
Разликују се у неким доживљајима, али одмах увиђају да им разлике само
шире и порашћују љубав. Не вратише се кући на ручак; заситише се
грожђем и осушеним смоквама. У заранке, стигоше код цркве. Небом, са
планине, хитају облаци и спушта се хладан ветар; њој северац, њему из
Сибира… Он јој убра неколико најлепших жирова, па седоше на камени
подзид у припрати без крова, она да гледа у ровашено лице Богородице, он
да слуша ветар из оног света, тамо. Не одоле му:
 Почео је страшан рат, Милена. Страшнији од прошлог.
А шта ће бити с тобом, Петре?
Биће ми горе но у прошлом рату. Свима ће бити много горе. − Загрли је
нежно, заштитнички. − А ти, кад ме се зажелиш, иди у борову шуму. Нађи
неки овакав бор и слушај ме у ветру. И кад ме нестане, слушај ме у ветру.
Она се одмаче од њега да га гледа; он види како јој хитро теку крупне
сузе и подрхтавају усне; сада је коначно решен да крене у Москву, за
судбином. Киша их ороси и припи уз црквена врата, у портал. Он покуша да
јој осуши сузе:
Византија, то су лукови и премошћења… заћута пред њеним погледом.
Ноћ проведоше не испуштајући се из загрљаја. Када их успава ветар у
боровима, он усни: гори Москва велико звоно зањихало се небом звонећи и
димећи се на кремаљском часовнику у пламену завитлала се сказаљка са
маузолеја тече лава у Тверски булевар из ЛУКС-а кроз прозоре искачу
људи људићи лутке падају на њега церекајући се један му лежи на стопалу
тежак не може да коракне рукама покушава да га подигне не успева
запиње не може да побегне: буди се од напора, у зноју, престрављен. Извуче
руку испод ње и запали лулу, одлучан, без икаквог колебања, да ујутру
крене. У снове не верује, али овај сан не преста да одгонета до зоре и док
се не обуче, спакова у мраку и сиђе да пробуди Спироса и нареди му да
спреми фијакер и одвезе их на лађу која полази у шест.
Врати се у собу да гледа Милену док спава, намеран да је пробуди у
последњем тренутку пред полазак. Седе на ивицу кревета поред њених ногу
и пушећи гледа свитање на њеном лицу. Она спава поребарке са образом
на свом длану; неколико пута заспала је тако на његовом длану. Светлост
јој обликује лице, дајући му њену белину, сада мало затамњену острвским
сунцем, исцртава јој витке обрве и трепавице, ваја и порумењује усне.
Жели овакву да је запамти за сав живот; жели да заустави време док се она
не пробуди; жели секундама да јој продужи сан. Кад би спавала док се не
укрцају на лађу, па да је пробуди тек на пучини…
Спирос га дозива, мора да је пробуди. Љуби је благо и дуго, шапућући:
Пробуди се, Милена. Треба да се спакујеш.
Она, одавно будна, отвара очи и не гледајући у њега, каже:
Синоћ сам се спаковала.
Хитро и ћутећи се спреми; он изнесе кофере, она неколико тренутака
заста, загледана у отиске њихових глава на јастуцима и улегнућа од
њихових тела на постељи: зар је ово крај? Влажних очију снесе низ камене
степенике одговор на последње питање.
До пристаништа не проговорише ни реч, загледани у себе: она
предајући се тузи и болу, свесна да је сада у њима сва њена љубав; он се
опире тузи, не да патњи њихово острво: патњом почиње онај свет, тамо.
На лађи она не хте у кабину. Стоји ослоњена на појас за спасавање и
гледа у тамну, прљаву водурину која прокључа лађиним поласком, па
подиже поглед на пусто пристаниште и бели градић под црном планином −
згариштем сагореле шуме. Бол је плави и гуши. Он је пригрли, говорећи:
Не одлази, Милена. Ми не одлазимо са острва. Ово није крај. Ово је
почетак сна. Али сада стварног сна… Ми смо срећни људи, Милена.
Осмехни се, душо.
 Добрица Ћосић
ГРЕШНИК

Уредници
Видосав Стевановић
Рајко Петров Ного

Рецензенти
Видосав Стевановић
Рајко Петров Ного

Лектор
Вера Борисављевић
Ликовна опрема
Раде Ранчић
Илустрација на заштитном омоту
Гистав Доре
Технички уредник
Пера Станисављев-Бура

Коректор
Невенка Недељковић

Издавач
Београдски издавачко-графички завод
ООУР Издавачка делатност
Београд, Булевар војводе Мишића 17
За издавача
 Добрашин Ралевић

Штампа
Београдски издавачко-графички завод
ООУР Графичка делатност
Београд, Булевар војводе Мишића 17
1985.
 Напомене

1 Коба − надимак Ј. В. Стаљина.