Ideja Ostinovog teksta jeste da ukaze na niz filozofskih ‘’zabuna’’ do kojih dolazi prilikom pogresne

upotrebe nekih termina I postavljanja pitanja. On u sustini u ovom tekstu otvara put teorijama
relevantnih alternative, poput one koje mozemo naci kod Dreckea.

On na samom pocetku teksta daje primer ‘’U dnu baste je pegavi bukavac’’ I govori o pitanju ‘’Kako
znas?’’ On smatra da se glavni problem skeptika nalazi u pogresnoj formi ovog pitanja, tj. da u ovom
pitanju nema mesta za skepticke prigovore. Moze da se pita ‘’Kako si dosao u poziciju da znas nesto o
pegavim bukavcima? Kakos i dosao u poziciju da znas da je to ispred tebe pegavi bukavac? Kako
raspoznajes bukavce? Kako raspoznajes da je ovo sada bukavac?

Ovo prvo I trece govore o proslosti I proslim iskustvima, I kada se postavi ovakvo pitanje izvrnost naseg
znanja se pripisuje nasem predjasnjem iskustvu. Dakle, zavrsio sam fakultetna kome sam cetiri godine
ucio da raspoznajem razlicite vrsta ptica… Citao sam u enciklopediji… Moj otac je cuvao te ptice u nasem
dvoristu… itd itd.

Ovo drugo I cetvrto su najpriblizniji pitanju koliko odredjeno znas? Izvesno pouzdano iz besprekornih
izvora itd itd. Razlozi za znanje su u vidu nekog opravdanja tj. svedocanstva, pozivanja na autoritet npr;
razlozi za verovanje su u vidu nekih simptoma, argumentacije u prilog nekoj tvrdnji itd itd. Ja opet
navodim neke karakteristike I odlike situacije koje omogucavanju da ja to tvrdim.

Moze I tu da se prigovori ofc, kad ja kazem to je cesljugar I dam ti obrazlozenje: Ima crvenu glavu, ti
mozes reci Ali to moze biti I senica, jer I ona moze imati crvenu glavu. Dakle ti ne dokazujes da je to
senica.

Ovde dolazi do toga da je skepticko pitanje o tome da li sanjas hehe besmisleno: Razlozi za znanje su u
vidu nekog svedocanstva. Ofc ta svedocanstva mogu da budu neizvesna I netacna, moze da nas laze
neko ko nam prica I to. Ali opet mi smo tog razloga svesni, I kada smog a svesni, mi ne tvrdimo da znamo
dok taj razlog ne otklonimo.

Kada tvrdimo da nesto znamo, to znaci da mozemo to I da dokazemo otklanjanjem svih drugih
mogucnosti koje nam, u skladu sa situacijom I interesima ,m ogu biti prigovorene.

Ono sto filozofi u ovakvom pitanju rade jeste postavljanje pitanja oko sigurnosti , izvesnosti I stvarnosti
te situacije I generalno nase tvrdnje da znamo.

Na pitanje Kako znas da je taj cesljugar stvaran? Mozda on nije stvaran, logicki je moguce da on nije
stvaran vec da je recimo prepariran; da je hologram; da ga sanjam I ti dekartovski fazoni. Medjutim,
Ostinova ideja za odgovor skeptiku je sledeca: Ako imas razlog da uopste pominjes san kao mogucnost
da se ja varam, moras da mi das dobar razlog, da bih umeo da ti odgovorim. Ako mi navedes niz nekih
specificnih nacina kroz koji ovaj cesljugar moze biti sanjan/prepariran/hologram, ja cu biti u mogucnosti
da preispitam svoje znanje. Ali ako mi samo postavis pitanje o stvarnosti, ne razumem sta me pitas,
prosto je neprikladno (to je kao da ja sad izlazim na prakticni ispit iz anatomije, I pokusavam da nadjem
nervus ulnaris, I da se profesorovo pitanje ‘’Da li si siguran da je to nervus ulnaris a ne nervus pleksis
izjednacava sa pitanjem ‘’Da li si siguran da je to realan nervus ulnaris, a ne hologram nervusa
ulnarisa’’( razlog za ovakvo njegovo pitanje je to sto zeli da me zbuni I snizi ocenu, a nervus ulnaris I
nervus pleksis su jako slicni, I onda je ovo pitanje jedan izazov za mene kojim cu ja utvrditi svoje
znanje/ili shvatiti da ne znam. I da samo ode, ne dajuci mi objasnjenje zasto me to pita.

Osnova za ovakvo Ostinovo odgovoaranje skeptiku se nalazi u razvoju jezika. Mi imamo C I skup njegovih
odlika. Ja ako zelim da znam koje C je stvarno a koje je lazno, uzecu jednu odliku, karakteristiku I prosto
cu je posmatrati kroz odredjene okolnosti. Na osnovu tog mog pracena I te okolnosti ja cu napraviti
distinkciju Ovo C je stvarno; Ovo C nije stvarno vec je hologram. I na osnovu ovoga ja sam uvek u
buducnosti u stanju da razlikujem ova dva. Ako postavljamo pitanje o starom C, pre naseg posmatranja,
ono ne pravi razliku izmedju stvarnog I laznog. Dakle, skeptic ukoliko nema razlog tj ovaj nacin on
postavlja u smislu tog starog C pitanje, sto je besmisleno jer on nema nacin da pravi distinkciju, tj. kod
njega kad postavlja to pitanje ne postoje distinktivne odluke izmedju izvedenih Ovo je pravo C I Ovo je
nepravo C, hologram.
Sto se snova tice, mi imamo izraz ‘’predstavljen u snu’’ I ‘’predstavljen u realnosti’’ – ova jezicka
distinkcija izmedju dva neka predstavljanja je dokaz da postoje te dve stvari I da smo mi kao ljudi
savrseno sposobni da ih identifikujemo

Ovo ostinovo napadanje Dekartovog argumenta sna je sustinski napad, pogadja samu srz skeptikove
tvrdnje da, zbog mogucnosti da sanjamo, mi ne mozemo znati nista o svetu.

SIGURNOST I IZVESNOST

Ovde se postavlja pitanje o tvrdnjama koje ne pretpostavljaju ovo predvidjanje, covek koji ih tvrdi ne
moze da ne bude u pravu (mozda laze, pogresno iemnuje I to)… ‘’Ovo je nesto crveno’’ – mogu da ne
bude u pravu. ‘’Ovo je nesto sto izgleda crveno’’ – opet mogu da ne budem u pravu. ‘’ Ovo je nesto sto
mi trenutno izgleda crveno’’ ne moze da ne bude u pravu. Itd. E sad moguce je da se ja I tu varam.
Moguca je dakle da Dekartovska pretpostavka da mene cula varaju . Ali ovo se nece resiti resavanjem
skeptickog argumenta, niti bilo kakvim misaonim tokom, na filozofski nacin itd... Prosto ce se resiti tako
sto cu ostrije zapazati.

AKO ZNAM ONDA NE MOGU DA BUDEM U PRAVU

Ok. Ovo je ok za Ostina. On priznaje da uvek postoji mogucnost greske, ali isto tako I da ona ne
predstavlja neku veliku poteskocu u praksi – moze se otkloniti. Analogija sa masinama – Masine su
kvarljive, ali se retko kvare. U ovom odeljku on daje subjektu epistemicku odgovornost, gde je def
potrebno opravdanje sa ‘’verujem’’ na ‘’znam’’. Tu je analogija sa obecanjem – znam I obecavam su
negde slicne tvrdnje kada je rec o odgovornosti subjekta koji ih cini. Ako ja ne ispunim to, to samo znaci
da ja svoje obecanje nisam ispunio. Nisam ispunio svoju tvrdnju,I moje laganje se vezuje samo za to
moje pocetno tvrdjenje. To su moji razlozi itd.
Deskriptivna greska – gde se bilo kakva tvrdnja shvata samo kao deskripcija postojecih stvari, da se samo
nesto opisuje. Kada kazem Obecavam da cu to I to, ja ne opisujem tu radnju, ja samo se obavezujem da
cu da je vrsim.

Ostin odlazi korak dalje pri kraju teksta I krece da prica o osecanjima, kao oblicima tvrdnje koje su mozda
najnepouzdaniji I gde ima najvise sansi da se varamo. Pa cak I tad, kaze on, postoji sansa da to
proverimo. Takodje, mogucnost varanja u ovom slucaju takodje proizilazi iz toga sto postoji niz nacina da
se utvrdi da se varamo, da postoje obrasci u kojima ce neko lagati o svojim osecanjima itd itd. Ovo je bas
lepo jer onda iz ovoga OPET ne moze da se zakljuci da ja NIKADA NE MOGU DA ZNAM O NECIJIM
OSECANJIMA NESTO, ILI DA IZ NEKOG POSEBNOG RAZLOGA NE MOGU DA BUDEM U PRAVU U
POJEDINACNIM SLUCAJEVIMA ( JER NAM NIJE DAT RAZLOG OD STRANE SKEPTIKA).