Jedan od metoda pčelarenja u stacionarnim uslovima

Sezona 2013, iskustva i rezultati

Uvod u priču i radove

Godinama sam pčelario metodom čija je polazna osnova bila Venerov metod, opisan, ako se
ne varam, sada već davne 1995. godine u časopisu Pčelar. Tada mi se taj metod pokazao vrlo
zanimljivim i primenljivim u uslovima stacionarnog ili lokalnoselećeg pčelarenja, čija je glavna paša
suncokret. Iste godine sam se počeo pripremati, a već naredne sezone sam se prvi put uputio u tu
priču. Svakako, Venerov metod je pretrpeo mnoge izmene i dorade kako bih ga približio svojim
mogućnostima i potrebama, i odavno ga mogu zvati svojim metodom.

U nekom drugom časopisu sam pre nekoliko godina opisao svoj dotadašnji metod pčelarenja,
misleći da je to vrh u primeni raznih tehničkih inovacija u cilju smanjenja rada po košnici, a da se
istovremeno poboljša prihod. Neverovatno je, ali istinito da mi je trebalo svega tri godine da korenito
promenim mišljenje o svom doskorašnjem radu i da počnem da nadgrađujem ono što sam godinama
držao za neprikosnovenost.

Pa da krenem sa pričom o jednoj mojoj pčelarskoj sezoni, definitivno kao pričom, jer mislim
da će takva biti prijemčljivija širem čitalačkom krugu, počev od početnika, pa do profesionalnih
pčelara:

Kao i svi ostali pčelari, jedva čekam da grane proleće, da se uputim u odiseju zvanu Nova
pčelarska sezona. Prvih prolećnih dana , odnosno po otapanju snega i stabilizovanju temperature
iznad +5°C, izašao sam na pčelinjak sa suprugom da sa podnjača počistimo uginule pčele i da
rasformiramo i uklonimo sa pčelinjaka košnice sa uginulim zajednicama. Iz prethodne zime izašli smo
sa 106 preživelih zajednica raznih jačina, od punih košnica, pa do šačice pčela u sanducima. Gubici su
bili tu i tamo podnošljivi, devetnaest malih zajednica je ugašeno, ali se nisam previše nervirao pošto
sam bio svestan činjenice da u zimu i nisu ušle naročito razvijene. Sad svakako znam da je trebalo
manje da rizikujem i da ih pre zime spojim, ali šta je, tu je. U vreme čišćenja podnjača ne vršim
nikakav veliki pregled: cilj mi je da pčelama pomognem u otklanjanju posledica zime tj. u
odstranjivanju mrtvih pčela i ostalih nečistoča na podnjači. Neko će reći zašto baš iznad +5°C a ne
iznad +6°C, 7 ili 10? Prosto, ako dočekam da temperatura bude iznad 10°C, pčele će same uraditi
posao, a ako je manja od 5°C, onda je već riskantno raditi bilo šta. Mrtve pčele iz košnica, zajedno sa
ostalim nečistoćama, prikupljam na jedno mesto (koristim obična metalna zidarska kolica) i po
završetku čišćenja svih košnica, odvozim malo dalje od pčelinjaka, iskopam rupu u zemlji, prikupljene
nečistoće prosejem na krupnijem situ i na taj način izdvojim kilogram-dva voska, a mrtve pčele, koje
ostaju na situ, zatrpam u zemlju i vosak pretopim kad dođe red za to. Verovatno će neko protumačiti
da to nije dobro iz ovog ili onog razloga, ali definitivno tako radim, pošto, ako već treba i ako moram
da košnice očistim, onda bar da prikupim vosak.

U očekivanju dana u kojima će moći da se vrši generalni pregled, obavezno se u ovo vreme
posvetimo uređivanju pčelinjaka, stabilizovanju i izravnavanju postolja eventualno utonulih u zemlju i
slično…

Generalni pregled i prolećno izjednačavanje zajednica

Sa prvim danima u kojima se može početi veliki prolećni pregled, otprilike u trećoj dekadi
marta (ali ovo treba uzeti sa priličnom rezervom, jer ova godina demantuje sve one koji se strogo
vezuju za datume), supruga i ja krećemo sa generalnim popisom svakog prezimelog društva. Svaka
zajednica ima svoju „datoteku“ u koju upisujemo broj ulica posednutih pčelama, količinu i izgled
legla, količinu raspoložive hrane, kao i sve druge detalje koji mogu da utiču na dalji razvitak zajednice
i sveukupno ocenjujemo ocenom od 1 do 5. Posebnu pažnju posvećujemo mogućim simptomima koji
ukazuju na prisustvo nozeme. Takve zajednice obeležimo i u najskorijem roku rešavamo šta ćemo i
kako dalje sa njima.

Po završetku generalnog pregleda, izračunavamo prosek ostatka hrane, legla kao i prosek
količine pčela po ulicama, jer nam to služi kao polazna osnova za dalji posao. Nakon dobijanja slike
kako bi trebalo da izgleda prosečna zajednica na pčelinjaku, obavezno pristupamo potpunom
izjednačavanju svih društava. Nikad, ali nikad, ne uništavamo slabe zajednice, naravno, osim ako su
bolesne, nego pristupamo sanaciji istih. Verovali ili ne, nailazili smo na nešto što se ni uz najbolju
volju ne može zvati zajednicom, maticu sa 15-ak pčela koje je više i ne prate, ali nismo hteli da
uništavamo. Što se trudimo da ovakve rojeve sačuvamo i ojačamo? Jednostavno, imamo vremena da
ih oporavimo, jer dosad nismo selili pčele na bagrem. Kako izjednačavamo zajednice? Na leto slabih
društava prislonim podesan veći komad lesonita, otprilike u istoj ravni sa poletaljkom, i iz dobre
zajednice na njega istresem ram ili dva pčela, vodeći računa da ne istresem i maticu iz dobre
zajednice. Pri udaru o lesonit, pčele koje su bar jednom letele van svoje košnice polete i vraćaju se
kući, a mlade pčele kao po komandi ulaze u novi „dom“. U zavisnosti od toga koliko je zajednica
slaba, na ovaj način joj dodajem pčele sve dotle dok joj ne omogućim da može da primi ram-dva, pa i
tri, zatvorenog legla iz jakih zajednica. Naravno, pčele kojima pojačavam slabe zajednice ne uzimam
samo iz jedog dobrog društva, nego iz više njih, odnosno iz onoliko koliko je potrebno da se slabica
podigne. Zatim prelazim na narednu, pa narednu, i tako dok ne stratujem sve loše zajednice. Nikad
mi se nije desilo da mi matice iz slabih zajednica stradaju pri ovakvom načinu pojačavanja, jer
poznato je da mlade pčele ne diraju matice.

Po okončanju procesa izjednačavanja društava, pristupam prvoj prolećnoj prihrani,

orijentaciono oko prvog aprila. Kako to radim? Primenom prvog „mog“ alata, tj. uspešno istestiranog
alatа, koji je kombinacija Batinog prstena i Marjanovićeve bežalice. Kako ovaj alat izgleda, pogledajte
na slici 1.

Slika 1. Kombinovani alat. Marjanovićeva bežalica i Batin prsten

Prolećnu prihranu vršim tako što krajnji ram sa medom iz zajednice, ili neki drugi ram iz
uginule zajednice, naravno samo ako sam siguran da uginula zajednica nije stradala zbog bolesti,
izgrebem viljuškom, ubacim u Batin prsten i otvorim mali otvor na lesonitskoj pregradi i postavim ga
iznad gnezda. U zavisnosti od količine meda u tom ramu i od jačine zajednice, obezbedio sam
konstantnu prihranu najkvalitetnijom hranom za nekih 15-ak, pa i 20 dana. Nakon što pčele iznesu i
poslednju mrvu meda, ramovi uglavnom idu na topljenje, jer znamo svi da najlošije i najcrnje ramove
uvek guramo ka krajevima, а ovaj alat skidam sa košnica sve do vremena pred vrcanje meda.

Nakon skidanja alata sa slike 1. sa košnica, pristupam još jednom izjednačavanju svih
društava koje će mi u narednom periodu omogućiti upravo ono što mi je neophodno za metod
pčelarenja kojim radim.

Prolećni tretman protiv Varoe godinama nisam vršio, tako da eventualno troprocentnim
jodnim rastvorom u nekoliko navrata malom baštenskom prskalicom od litre, poprskam sve zajednice
preko satonoša, tako da se oko ove teme ne bih previše zadržavao zasad.

Proizvodnja rojeva
Ranijih godina sam krajem aprila ulazio u postupak proizvodnje matica, formirao startere i
uzgajivačka društva, presađivao larve oko četvrtog maja i proizvodio matice, ali sam usput shvatio da
mi je mnogo lakše, efikasnije i jevtinije da od poznatog i pouzdanog proizvođača kupim matičnjake i
evo, uspešno to radim već 3 sezone i to svaki put u različitim vremenskim i transportnim okolnostima
uz odlične rezultate, tako da sam sasvim izbacio pripreme uzgajivačkih društava, presažđivanje larvi,
itd, itd…

Već krajem aprila, a najkasnije oko prvog maja, rezervišem dovoljan broj matičnjaka. Ove
godine u prolećnoj potrebi za 13. maj sam naručio 120, a za 17. maj još 69. Desetog maja sam krenuo
u pravljenje rojeva. Društva su bila na prosečnih sedam ramova legla i sa priličnim brojem pčela. Ovo
što cu dalje pisati spada u najteže poslove na pčelinjaku, ali svakako poslove koji u kasnijem periodu
em smanjuju rad, em donose prihode. Kako pravim nove rojeve? Na alat, koji sad samo iz daleka liči
na Snelgrovu dasku (slika 2)

Slika 2. Pregradna daska za pravljenje rojeva

i kojeg bih mogao nazvati i svojim, ali ću se potruditi da ne uletim u zamku sopstvene sujete, pa ću ga
u daljem tekstu zvati pregradna daska, postavljam redovan nastavak koji je vertikalno sa unutrašnje
čeone i zadnje strane prožljebljen žljebom 10x10mm, tako da omogućuje fizičku podelu nastavka na
dva nukleusa sa po pet ramova, a bez ikakve mogućnosti mešanja pčela. Pregrađivanje vršim QSB
(Quality Strand Board) ili OSB (Oriented Strand Boards) lepljenim pločama debljine 9mm. Unutar
pregradne daske, takođe po dužini, sam zakovao letvu sa žljebom dimenzija 10x10mm, a koja
prihvata OSB ploču i apsolutno zaptiva dva odeljka unutar nastavka (slika 3).
 Slika 3. Nastavak, pregradna i OSB daska i poklopna daska spremni za prijem rojeva

Šta dobijam ovim načinom? Ne treba mi bezbroj nukleusa, nepotrebni su krovovi i podnjače,
a nastavke koje sam upotrebio za pravljenje rojeva, kasnije ću opet moći bez problema da uključim u
proizvodnju. Znači, ušteda u materijalu. Ovako pripremljen sanduk sa dva odeljenja stavljam pored
društva koje treba da cepam i pristupam pravljenju rojeva.

Po pronalasku matice u društvu, istu sa tri okvira legla ostavljam u prvom nastavku, a
preostala četiri rama legla sa pčelama delim na dva podjednaka dela i ubacujem u već pripremljena
odeljenja i na taj način formiram dva nova roja. U ta odeljenja dodajem još dva rama meda sa
pripadajućim pčelama iz donje zajednice, tako da su novoformirani rojevi na ukupno četiri rama.
Obavezno natresem još i malo pčela u te novoformirane rojeve. U donje, osnovno društvo, uz
ramove sa leglom dodajem plodišne ili idealno izgrađene žute ramove iz zaliha, formirajući novo
plodište, a za krajnje ramove stavljam ramove sa što više meda kako bih matici omogućio da u
ogromnom slobodnom prostoru nesmetano polaže jaja uz relativno zadovoljavajuću količinu
rezervne hrane. Smatram, sa sadašnje tačke gledišta, da je osam dobrih ramova sasvim dovoljno za
leglo u proizvodnom društvu. Nakon toga, iznad nastavka sa donjom zajednicom stavljam
polunastavak sa rezervnim medom, ukoliko ga ima, a preko toga pregradnu dasku i nastavak sa dva
novoformirana roja, koja poklapam poklopnom daskom dubine 5 cm (slika4).

Slika 4. Poklopna daska za nukleuse

Na pregradnoj dasci otvaram gornja leta na suprotnim stranama i nastavljam isti posao sa
narednom košnicom. U međuvremenu, dok ja pravim nove rojeve, sve pčele koje su bar jednom
izlazile dok su bile u staroj zajednici, napuštaju rojeve i vraćaju se kući, staroj matici, i kao što sam već
rekao, u ogromnom prostoru pripremaju saće za novo leglo. Takođe, pošto u tom trenutku uglavnom
bagrem cveta, unose i nektar, jer nemaju previše posla oko negovanja legla… Bukvalno, kreću u
oporavak društva posle izrojavanja.

Nakon završenog pravljenja rojeva, koje je trajalo tri dana, ove godine sam 13. maja dobio
prvu turu od 120 matičnjaka (Slika 5).

Slika 5. Matičnjaci pred podelu

Po vrlo lošem vremenu, oblačnom i vetrovitom, na temperaturi od svega +15°C, supruga i ja

smo se u 15 sati uputili na pčelinjak da podelimo matičnjake. Verovali ili ne, mislio sam da će biti
katastrofa i da, ako uspe 10-20 matica da se izleže, treba da budem srećan. Matičnjake smo, sledeći
iskustva iz ranijih godina usađivali u saće da bismo tek kasnije od profesionalnog pčelara Saše Jakšića
dobili objašnjenje kako on uspeva da za kratko vreme doda velik broj matičnjaka u oplodnjake.
Naime, pametni ljudi su odavno shvatili da je usađivanje matičnjaka u saće nepotreban posao samo
ako ima iole dovoljno pčela, nego ih postave između satonoša, vodeći naravno računa da ne
propadnu na podnjaču ili da ih ne zgnječe pomeranjem ramova. Vrlo efektno i vrlo efikasno, verujte
mi na reč. Dodavanje matičnjaka smo završili oko 19 sati, gotovo promrzli, a svakako totalno
demoralisani, jer se nismo nadali nikakvom uspehu. Šta se desilo po izleganju? Naravno, loša procena
uspešnosti. Šesnaestog maja sam izvršio kratak uvid u rezultate izleganja. Od 120 dodatih matičnjaka,
izleglo se 111 predivnih matica, na kojima se ama baš ni po čemu nije moglo videti da ih je hladnoća
oštetila. No, i dalje smo bili skeptici, jer smo se plašili da je došlo do unutrašnjih oštećenja matica. Taj
strah je bio nepotreban, kako se kasnije pokazalo. Pitanje ili naravoučenije: Da li je baš sve onako
kako smo naučili da čitamo u literaturi?

Drugu turu od 69 matičnjaka smo dodali 17. maja po vrlo lepom, mirnom i toplom danu.
Uspešnost izleganja je bila procentualno približna kao i u prethodnoj turi. Od 69 matičnjaka izlegla se
61 matica.

Od tog trenutka, pa do trenutka pronošenja matica, više nismo bili moćni da bilo šta učinimo,
sem da se nadamo što boljim rezultatima. Na našu veliku žalost, mnogo je kišnih, vetrovitih i hladnih
dana bilo u periodu od 20-og maja pa do juna kad su matice izlazile na sparivanje i to nam je
drastično umanjilo broj onih koje su pronele, mada je i ovaj procenat uspešnosti bio zadovoljavajući.
Tačno 122 matice su uspešno pronele, osim toga, imali smo svega jednu trutušu. Sedamnaest rojeva
smo odmah spojili, jer su matičnjaci bili progrizeni sa strane, nekim dobrim smo dodali slabe , nešto
vratili u donje zajednice, ali uglavnom 30 rojeva nismo uspeli da saniramo, niti da ih spojimo pre
pojave lažnih matica. Kiša i blato su nam prilično pobrkali račune. Osim prirodnih problema na koje
nismo mogli da utičemo, za jedan određeni procenat nešto slabijeg uspeha sigurno je presudno bilo i
to što su košnice poređane u jednom redu, a verovatno je malo uticala i moja znatiželja koja se
ogledala u proveri da li su se matice izlegle i kasnije, da li su pronele… No, niko nije savršen, zar ne?

Napomenuo bih nešto što je bilo vrlo specifično za ovu godinu. Matice su izuzetno kasno
pronosile: sedamnaestog, osamnaestog, pa čak i dvadesetog dana, sem nekih četrdesetak, koje su
po svoj prilici izašle na parenje pre talasa zahlađenja i kišnih dana u toku maja i koje su pronele u
optimalnom roku. U literaturi sam uvek pronalazio informacije da se posle sedamnaest dana matice
koje ne pronesu smatraju trajno oštećenim i da se, kao takve, odbacuju kao škart. Knjige su knjige,
praksa je praksa. Uvek bilo i ostalo…

Stimulativna prihrana pčela

Vrlo često u poslednje vreme spominjem profesinalne pčelare. Njihov rad se drastično
razlikuje od amaterskog rada, a jedan od njih je zaslužan za mnogo stvari koje se slobodno mogu
nazvati prekretnicama u mom pčelarskom radu. Kada sam otišao po drugu turu matica, porazgovarali
smo na koji način da stimulišem matice kada pronesu, jer sam imao 56 rojeva poručeno da prodam za
polovinu juna. Odveo me je u svoju radionicu i pokazao kako on priprema prihranu. Ostao sam
zatečen onim što sam video. Toliko jednostavno, toliko blisko, a opet potpuno nepoznato za mene,
bar u praksi. Čovek pakuje sirup u najlon folije i tako ih plasira rojevima. Tog trenutka sam odlučio da
bespogovorno i ja radim baš na taj način. Došao sam kući, pripremio folije, kasetu za sipanje (slika 5)

Slika 5. Kaseta za sipanje sirupa u folije

i kod stolara poručio već pomenute poklopne daske visine 5cm. Čim su matice počele da nose,
ubacivao sam peti, nedostajući ram sa saćem u rojeve i dodavao folije sa oko 2 litra sirupa, i to
direktno preko satonoša, i iste po preporuci prijatelja perforirao odozgo sa 3-4 otvora veličine oko 5-
6mm, poklopne daske postavio na svoja mesta i „zaboravio“ neko vreme na pregled i praćenje
razvoja novih rojeva. Ime tog prijatelja ne spominjem iz prostog razloga što me je zamolio da tako
učinim.

Tekući radovi
Kada su sve matice pronele i kada sam im dao peti ram i sirup, pristupio sam sanaciji
zajednica sa lažnim maticama. Opet knjige, opet godinama jedno učio, a praksa mi pokazala nešto
sasvim drugo. Otišli smo supruga i ja na pčelinjak, ramove sa lažnim maticama vadili i pčele tresli sa
istih kako bismo se rešili problema, ali umalo nismo napravili još veći problem… Oblak pčela nas je
okružio već posle trećeg roja, tako da smo morali da odustanemo. Opet sam pozvao svog prijatelja,
koji mi je rekao da se ne mučim, nego da samo OSB ploču malo izvučem kako bih omogućio rojevima
da se spoje i da na taj način sastavim rojeve sa lažnim maticama i rojeve gde matice uspešno nose.
Naravno, iako mi iskreno nije bilo svejedno, poslušao sam ga i to primenio na narednih 4-5 sanduka i
onda stao da sačekam šta će se desiti. Zanima vas koliki je krajnji skor pobijenih matica spojenih sa
rojevima sa lažnim? Verovali ili ne, ni jedna jedina matica nije stradala. Dan-dva nakon podizanja svih
OSB pregrada, proverio sam detaljno i uverio se da su sve matice na broju, da nema čak ni tragova
tuče, ni jedne jedine mrtve pčele na podu… Sve normalno, sem što je velika većina pčela iz rojeva sa
lažnim maticama prešla u drugo odeljenje, a da je ostalo samo onoliko pčela koje su pokrivale
trutovsko leglo. Osetivši da imaju pravu maticu, pčele su prestale da hrane lažne i sve je vrlo brzo
došlo u normalu. Trutovsko leglo sam pokidao viljuškom i ostavio pčelama da očiste saće, OSB ploču
sam uklonio sasvim i dobio vrlo jake rojeve.

Svi poslovi završeni, 122 nova roja, 122 nove matice, sve funkcioniše kao sat… Uživanje bez
premca na pčelinjaku. Možemo da čekamo mušterije za rojeve i da se na kratko posvetimo donjim
zajednicama, odnosno, kako ja volim to da kažem, proizvodnim društvima. Kratkim vizuelnim
pregledima svih zajednica konstatovao sam da je kod gotovo svih sve u redu, ali da je količina pčela
koje su u sanducima mala. Prvih par godina, od kad radim ovako, u ovim momentima sam padao u
brige da li ću zbog ovakvog sakaćenja društava ostati bez meda, ali se to nikad dosad nije desilo.
Sasvim dovoljno vremena ima za oporavak. Detaljno sam pregledao jedno 15-ak i konstatovao da
imaju oko 6 ramova legla, 8-9 ulica pčela, da su navukle meda sa vrlo siromašne bagremove paše
taman toliko da neće biti gladne do suncokreta, što je u stvari i karakterisično za ove krajeve i što je
upravo na mene i uticalo da pčelarim kako pčelarim. Uvidom u ovakvo stanje, jasno vam je da o
prirodnim rojevima nema ni govora, tako da nema ni dodatnih poslova na sprečavanju prirodnog
rojenja. Naišao sam na par zajednica koje su ostale bez matica, verovatno mojom nepažnjom pri
pravljenju rojeva, i u kojima su se prinudne matice već izlegle, ali sad to više nije problem… Mnogo je
novih matica već uključeno u rad, tako da brige nema. Iz one prve ture matica koje su pronele
odabrao sam bolje rojeve i spojio ih sa proizvodnim zajednicama bez matica i samim spajanjem
dodao i po 2-3 rama sa leglom od mladih matica. Prinudne matice sam, naravno, uklonio pre
spajanja.

Po završetku blic-pregleda proizvodnih društava, imali smo par dana odmora, ali smo i njih
potrošili tako što smo iz jačih gornjih zajednica „krali“ višak ramova sa leglom i dodavali ih ili u
proizvodne zajednice, ili u slabije razvijeme gornje rojeve, ali to je bila čista kozmetika, rekao bih
igranje i opuštanje i lickanje pčelinjaka u iščekivanju mušterija za rojeve.

Sedamnaestog juna, po već utvrđenoj dinamici, počele su da stižu mušterije iz kikindskog

udruženja pčelara. Prilično sigurni u svoje proizvode, supruga i ja smo ih dočekali sa gotovim popisom
rojeva koji putuju. Onda je nastupilo iznenadjenje za sve njih, ali i za nas, iako smo pre samo nekoliko
dana oduzimali ramove sa leglom. Folije sa sirupom su bile sve ispražnjene, pčele su jako
uznapredovale, saće se zabelelo kao da je bagrem u punom cvetu, a sve to usled permanentnog
unosa sirupa iz folija… Bukvalno, sve je bilo kao za izložbu. Definitivno, svi su bili zadovoljni, jer su na
licu mesta pregledali i pakovali svoje pčele sa mladim, ovogodišnjim maticama i sa najmanje 3 dobra
rama legla u svim stadijumima, od jaja do pčela koje se legu iz saća. Bilo je par primedbi na količinu
pčela u rojevima, i to samo kod onih kod kojih su matice kasnije pronele, pa mlade pčele još nisu
počele da se legu, ali smo to na licu mesta regulisali tako što smo dodavali ramove sa zatvorenim
leglom, tako da su svi kupci imali širok osmeh na licu kad su odlazili. Zamolio sam ih, ako bude bilo
kakvih problema po dolasku i pregledu pčela, da mi odmah reklamiraju i da ćemo sve sanirati. Od 56
rojeva koji su otputovali, svega nekoliko matica je stradalo u transportu ili pri prvom pregledu i to
smo sve sanirali na zadovoljstvo jedanaestorice novih pčelara. Nisam od toga pravio problem, jer sve
su to bili moji prijatelji i poznanici od ranije. Kasnije sam od predsednika Udruženja pčelara Kikinda
dobio informaciju da su svi oni koji su slušali učitelje, uspeli da iz ovih rojeva izvrcaju i po 10-ak
kilograma meda.

Kada su rojevi otputovali, ostalo nam je da u narednih par dana preostale sredimo, višak
pribora da odnesemo sa pčelinjaka i da se posvetimo negovanju novih rojeva, ali i pripremama
proizvodnih društava za pašu. Rojevima koji su se još uvek nalazili iznad svojih polaznih zajednica, a i
proizvodnim društvima, smo dali još po jednu foliju sa dve litre sirupa i to na isti način kao i
prethodnog puta, 3-4 otvora sa gornje strane, s tim što smo iznad prvog nastavka proizvodnim
društvima postavili i druge nastavke sa praznim saćem…. Istovremeno smo i rojevima i proizvodnim
zajednicama ubacili po jednu ili dve satne osnove kako bismo u što kraćem roku nadoknadili saće
koje je otišlo sa prodatim pčelama. Sve ove poslove smo okončali do prvog jula. S obzirom da priroda
ima svoje tokove i da na kraju sve uvek dođe na svoje, naravno, mislim na zakone prirode, onaj
nedostatak sa kasnijim pronošenjem matica ove godine nadomešten je nešto kasnijim cvetanjem
suncokreta u našem kraju. Prvi unos od 200 grama uočili smo tek sedmog jula, ali nismo imali dilemu
da li kasnimo, jer je svaki dan kašnjenja nama odgovarao u potpunosti, s obzirom da prvog jula jedva
da smo imali prosečan nastavak i po pčela u proizvodnim društvima, ali i 8 ramova uglavnom
zatvorenog legla u prvom nastavku, a matice su već prelazile u drugi nastavak. Samo nekoliko dana
kasnije košnice su vrvile od mladih pčela, a suncokret je tek počinjao da radi…

U danima pauze pripremili smo puno ramova sa satnim osnovama i, čim je suncokret počeo
da radi, i osnove su počele da pljušte po košnicama. Tako da smo ubrzo proizvodne zajednice počeli
da dižemo na treći nastavak, što nam konačno i jeste bio cilj, a to je mnogo uspešno proizvedenih
rojeva spremnih za rad, ali i sva proizvodna društva u top-formi. Negde oko 20. jula gornji rojevi sa
mladim maticama su imali deset ramova saća sa šest ramova legla, kao i potpuno pripremljenu
zimnicu. Oduzeo sam im po ram legla i spustio ga u proizvodnu zajednicu, a na njegovo mesto stavio
po jedan plodišni ram. Nakon toga, jedino što mi je preostalo je da umesto pregradnih dasaka stavim
podnjače, umesto poklopnih dasaka da im stavim Milerove hranilice, da im spremim krovove i
produžim pčelinjak za tačno 44 mesta. Pregradne daske sam ostavio na proizvodnim zajednicama, s
tim da sam im zatvorio gornja leta, a otvorio donja, kako bih pčele koje doleću iz premeštenih rojeva
preusmerio u proizvodna društva, i tako im dao jednu dobru injekciju radnica, uključujući i onaj ram
sa leglom.

Već posle nekoliko dana, na delu pčelinjaka gde sam postavio skinute rojeve, sve je delovalo
potpuno normalno, kao da se ništa nije desilo i kao da nisu izgubile izletnice, a o delu pčelinjaka gde
su proizvodne zajednice da i ne pričam, sve je brujalo od rada. Za kratko vreme sve je bilo spremno za
vrcanje meda, samo da pčele odrade svoj posao do kraja, tj. da zatvore saće. Vaga je svakodnevno
neumitno skakala, tako da je od početka unosa pa do kraja, plus iznosio ravnih 45 kg. Inače, vaga stoji
pod košnicom koju bih okarakterisao kao sredinu izmedju jakih i osrednjih zajednica.

Zamena matica
Negde krajem jula, dogovorio sam se sa Apicentrom da mi za treći avgust spremi 100
matičnjaka, tako da je vrcanje moralo da se završi do trećeg avgusta, ali to nije neki preterano veliki
problem. Supruga i ja smo 26. jula u ranim popodnevnim časovima zašli i pod treće nastavke
proizvodnih društava podbacili kombinovane bežalice, već pomenute u ovom tekstu (Slika 1) .
Narednog jutra oko 6 sati smo bili na pčelinjaku i uz pomoć dva prijatelja do 9 smo bili gotovi sa
skidanjem meda za vrcanje. Sve je bilo potovareno i nazidano u traktorsku prikolicu i u 10 je sve već
uneto u prostoriju za vrcanje. Veliku radijalnu vrcaljku sa 24 rama sam prethodne zime preradio na
standardnu osmoramnu, jer mi se pokazalo da je kao 24-ramna radijalna sporija od obične
četvororamne i, uz jednu malu četvororamnu, posao je išao punom parom. Za dva dana med koji
smo doneli kući je izvrcan, pa smo mogli da se vratimo i iz drugih nastavka povadimo još i ono što
smo smatrali da je za vrcanje. Istovremeno smo i zarotirali, praktično zazimili, sve proizvodne
zajednice. 31. jula sve je bilo gotovo, ali… Sad nas je čekao još jedan posao, pravljenje 100 oplodnjaka
za prihvat matičnjaka već 3. avgusta… Ponovo Sale Jakšić i ponovo pomoć prijatelja u znanju, ali i u
priboru. Poslao mi je 30 svojih matičnih rešetaka i posavetovao me da ne gubim vreme u traženju
matica opet, nego da pristupim vađenju po jednog rama zatvorenog legla koje ću dići sa još jednim
ramom meda iznad rešetke u poseban nastavak, da sve pčele otresem, da stavim rešetku, preko nje
prazan nastavak i unutra dva pomenuta rama. Zatim da sačekam par sati i da posle od pomenutih
ramova formiram oplodnjake na isti način na koji sam formirao rojeve u maju. Beše to odlično
rešenje, spas u pravi čas. Bukvalno za jedan dan napravili smo 100 oplodnjaka, s tim što sam se
otarasio grdne muke koja se zove traženje matice. Oplodnjake smo doneli kući, nekih 6-7 km daleko
od pčelinjaka, tako da su sve pčele ostale tamo gde su i bile pri formiranju. Ovog puta smo imali
izbor, tj. oplodnjake nismo poređali u red, nego smo ih razbacali kao pravu oplodnu stanicu. Sad
opet ide dijametralno suprotna priča oko matičnjaka u odnosu na priču iz maja. Dan vreo, auto bez
klima-uređaja, a put do Beograda dalek. Negde oko podne smo matičnjake preuzeli i bez velikog
zadržavanja smo se uputili kući. Matičnjaci su bili u stiroporu specijalno izbušenom za transport
matičnjaka, pokriveni sa nekoliko listova novinske hartije i, jedino što smo mogli da pazimo, je da ne
budu bar izloženi direkno suncu. Kući smo stigli u 3 popodne… Pakao… Opet strah, ali ovog puta da se
matice nisu „skuvale“. Čim smo stigli, uneli smo ih u prostoriju sa umerenom temperaturom i sačekali
da koliko-toliko zahladi napolju, tako da smo ih počeli dodavati oplodnjacima negde oko 18 sati. Ovog
puta smo primenili novo saznanje u dodavanju matičnjaka, samo smo ih ubacivali između satonoša,
tako da smo za manje od sat vremena završili posao. Sad je opet ostala briga da li su matice
preživele. Jedva sam dočekao da prođu 3 dana da pogledam šta ima novo, ali sam bio strpljiv. Nisam
gledao da li je „tanjirić“ otvoren, a matica izašla normalno, ili je progrizen sa strane… Ne, postoji lakši,
mnogo lakši i brži metod. Pošto su svi rokovi za izleganje matica prošli, jednostavno sam otvarao
poklopnu dasku na oplodnjacima, oštrim nožem odsecao deo matičnjaka koji je virio iznad satonoša i
u otvor koji se pokazao, samo sam gurnuo tanku tvrdu slamčicu. Ako je prolazila bez zadrške, to je bio
znak da se matica izlegla normalno, a ako je slamčica udarala u tvrdo, taj matičnjak je propao.
Ukupan skor je bio neverovatnih 96 izleglih matica… Veliko zadovoljstvo, verujte mi. Na žalost, usled
velike vrućine, u jednom oplodnjaku su se srozala oba rama i med mi je podavio sve pčele i maticu,
tako da je preostalo 95 izleglih matica. Narednih 12 dana, znači do 18. avgusta nisam ni prilazio
oplodnjacima. Osamnaestog avgusta sam izvršio detaljan pregled i konstatovao da preko 80 matica
nosi, odmah sam ih obeležio crveno i vratio u oplodnjake uz dodavanje trećeg, praznog plodišnog
rama.

Sad je ostalo kako osmisliti način da se matice zamene u proizvodnim zajednicama, a da u

slučaju kiksa ne ostanem bez društva, jer prvi septembar je na pragu. Opet konsultacije sa
stručnjacima, sa kolegama na Facebook-u, i onda sam odlučio da uradim sledeće (jeste bilo teško ali
je bilo 100% sigurno). Odstranjivanje starih pčela iz košnica uz očuvanje starih matica. Kako? Ovako:

Poslednjeg vikenda avgusta, tačnije 24. 08, pozvao sam dva prijatelja u pomoć da tražimo
stare matice. Uslovno rečeno stare, jer pola su iz 2011, a pola iz 2012. godine, ni jedna starija. Dva
Mileta, Keča i Karanović, odlični pčelari, pojavili su se u ranim prepodnevnim satima. Supruga i ja smo
već bili na pčelinjaku i krenuli smo sa traženjem. Kako koju maticu smo pronašli, spustili smo je ručno
u prvi nastavak, isti poklopili pregradnom daskom, a iznad stavili sve ostale pčele, kao i celokupno
leglo, u stvari zazimljeno društvo, otvorili gornja leta na pregradnoj dasci i omogućili starim pčelama
da izlete i siđu u prvi nastavak, kod stare matice. Do uveče posao traženja starih matica i izolovanja
starih pčela je bio gotov.

Slika 6. Odmor posle traženja matica

Sutradan smo supruga i ja na pčelinjak doneli oplodnjake u kojima je već bio ram i više legala.
Novina, klasično spajanje i posao gotov. Posle ovog posla, definitivno nas je savladao umor i
dogovorili smo se da do narednog vikenda ne diramo ama baš ništa, nego da se odmorimo.
 Narednog vikenda smo krenuli da pregledamo i dovršimo posao. Sve mlade matice su bile
primljene i uveliko su polagale jaja u novom domu. Ostalo nam je još da eliminišemo stare iz donjih
nastavaka i da kažemo da smo gotovi sa velikim poslovima za ovu godinu. Nismo računali samo na
jedan detalj: u tih osam dana mlada matica je punila jajima drugi nastavak, ali zato ni stara dole nije
gubila vreme. Dva rama legla u svakom prvom nastavku gde god je bilo izolovanih starih matica.. Šta
sad? Shvatio sam da je to previše legala za uzimljavanje, ali sam usput shvatio i da će mi biti žao da
pobijem tolike matice. Odlučio sam se da uradim sledeće: iz gornjih nastavaka (oplodnjaka), gde je do
pre nekoliko dana bila mlada matica, krenuo sam da leglom pojačavam nekolicinu slabijih društava,
ali sam ubrzo došao do kraja pčelinjaka, a dalje nepotrebno guranje tolikog legla mi se učinilo previše
riskantno. Nema druge, nego praviti nove rojeve. Početak septembra… Šta reći? Doneli smo podnjače
i prazne nastavke i jednostavno smo po ram legla sa pčelama od oplodnjaka počeli da prebacujemo i
formiramo nova društva. Šest ramova legla sa pripadajućim pčelama iz šest različitih društava smo
bez ikakvog dodatnog rada ubacivali u košnice i bukvalno lepili jedne uz druge, dodavali po četiri
rama meda sa strane. Ramovi sa leglom su bili sa dobrim vencima, jer smo ih pri formiranju
oplodnjaka vadili iz gnezda, tako da su novoformirani rojevi u startu bili izjednačeni sa društvima.
Spakovali smo ih i doneli kući, a stare matice smo sa jednim jedinim ramom i nešto malo hrane i pčela
iz prvih nastavaka podigli sasvim gore i, naravno, podbacili pregradu. Ovo je bio nepotreban napor,
ali prosto smo supruga i ja doneli odluku da nećemo ni jednu maticu eliminisati, nego ćemo ih
podeliti prijateljima kojima budu potrebne. Ona dva rama legla što je u prvom nastavku ostalo iza
starih matica, jednostavno smo ostavili tamo gde jesu.

Od starih matica, izabrali smo devet najboljih i dodali ih novoformiranim rojevima, i evo ih,
Bogu hvala, rade kao satovi. Ostale smo, i bele i žute, sve do jedne, podelili prijateljima. Rekli bismo:
PLANULO… Neverovatno koliko ljudima u septembru treba matica.

Pripreme za uzimljavanje
Ostao je još jedan zahvat da odradimo i da mirno uđemo u zimu. Jesenja prihrana pčela.
Odlučili smo se za dva metoda. Onim zajednicama koje imaju dovoljno hrane, podigli smo u Batin
prstem po jedan ram meda na isti način kao i proletos, s tim što su pčele ovog puta za samo 3 dana
iznele sav med i dopunile maksimalno medne kape, a drugi način je sirup u folijama od dve litre u
razmeri 1:1, s tim što sad kese nismo perforirali sa 3-4 otvora, nego sa 12-15, kako bi ga pčele što
brže odnele. Zanimljivo je da kod dodavanja sirupa u kesama nema velikih uznemiravanja pčela, niti
pojave grabeži, tako da smo prihranjivanje počinjali oko 13-14 sati bez ikakve bojazni da ćemo
napraviti „cirkus“.

Slika 7. Batin prsten u funkciji

 Upotrebom „Batinog prstena“ jedan sastavni deo košnica će po svoj prilici ići u penziju.
Polunastavci se sad pokazuju kao nepotreban deo, pošto više nema potrebe da brinem oko visine
mednih kapa. Sreća što sam, kada sam pravio polunastavke, odlučio da budu nestandardne visine
121 mm, tako da ću ih svakako spajati po dva i upotrebiti kao redovne nastavke visine 242 mm.

Malo smo na žalost zakasnili sa tretmanom protiv Varoe, pa smo tek 31. avgusta dodali trake
sa Argus Ras-om. Valjda nas to neće previše koštati.

Preostaje nam još da poravnamo red i da ubacimo utopljavajući materijal pod krovove, da
navučemo češljeve i da se Bogu molimo da zima bude milosrdna za naše pčelice.

Sezona je gotova, ostalo je da saberemo rezultate rada, ali jedno je sigurno. Nikad nismo
ovoliko puno radili, ali ne žalimo. Kad se sve sabere, oduzme, pomnoži i podeli: od 106 zajednica,
napravili smo još oko 120, od oko 160 zajednica koje su nama ostale, preko 130 ulaze u zimu sa
ovogodišnjim maticama, ostatak su lanjske. Bukvalno, ni jedna starija. Gotovo hiljadu izgrađenih
ramova saća… I, svakako, pristojna količina meda, prosečna u odnosu na ono što čujem od drugih
kolega.

Verujem da će biti raznih komentara i kritika, neki će reći ovo je odlično ili ne valja, međutim,
kakvi god komentari bili, svakako verujem da će se neko pronaći u ovim radovima i da će bar nešto od
prezentovanog i primeniti. Naravno, mislim da se i dalje može poraditi i poboljšati ovaj metod kao i
da se može primeniti i na druge pašne uslove, naravno, uz određene korekcije koje bi se u tom
slučaju morale raditi.

Na kraju, uz jednu misao našeg doajena čika Steve: „Samo da stigne maslačak..“ pozdravljam
sve pčelare Srbije, gde god se nalazili…

Saša Čolak

Željeznička 6

23312 Banatsko Veliko Selo

Tel: 0230 451 224

Mob: 0638855496