САСУШЕНА СМОКВА

Господ улази у Јерусалим, прави пометњу међу онима који за себе тврде да знају
Писмо, толику да желе да убију Онога о коме Писмо непрестано говори. Народ и деца не
престају да кличу. Свештеници и фарисеји остају у чуду и срамоти, док Господ излази из
града у Витанију, где преспава.
Службе Великог Понедељка са правом потврђују због чега се он, као и сви дани,
називају Страсним. Почев од јутарње службе, наше измождено биће суочава се са великим
и битним истинама. Прва од њих јесте дубоко спасоноса, а оличена је у Господњој глади
(Мт 21, 18). Неко ће рећи да је то јеванђелист Матеј хтео само да створи амбијент догађаја
како би машта читаоца била сликовитије пробуђена, али је ово заправо граница света и
спасења. Господња глад указује да Друго лице Свете Тројице, Син Божији, оваплоћењем
узима целокупну, а не парцијално исечену људску природу. Иако Бог, Христос Син Бога
Вишњега није ослобођен људских ограничења. Због чега повлачим то као границу
постојања? Баш због тога што је за спасење потребан потпуни Богочовек, а не делимично
оваплоћена душа, ум или тело. Када би оваплоћење било делимично, онда би Христос
пркосио људским поривима, који су, заправо, суштински чинилац људске природе.
Божанска страна се огледа у томе што она, својом вољом, мења грехом нарушену
структуру постојања – слепима се враћа дар вида, губавци се чисте, хроми ходају. Као што
је нама нормално да будемо болесни, исто тако је Господу нормално да читаву твар
исправи и излечи. Када бисмо данас видели неког човека како помоћу пљувачке и блата
враћа вид слепцу, могли бисмо да не поверујемо у то. Стога, када би се чуда дешавала без
контигента човечанске природе, онда не бисмо имали прилику да изаберемо да ли ћемо у
то поверовати. Управо је то битан сегмент очовечења Логоса Божијег – да исправи
структуру света као Бог, остављајући нам могућност избора својим човечанским
деловањем.
Господ зажеле да једе, али смоква му не даде плода. Опет ће неко рећи зашто би му
дала плод када јој није време да рађа. Но, то можемо рећи када ствари посматрамо из
хоризонталне перспективе. Међутим, Господ над светом има власт, јер је апсолутни
Творац. Будући да смоква не даде плода, она бива одбачена, јер свог Творца није
нахранила. Дубље искуство ове приче јесте да се Господ неће премишљати да ли ће некога
од нас оставити сувима, попут ове смокве, уколико се према њему будемо понашали као
према странцу. Наш плод је наша служба која се приноси Господу. Не рукополаже се само
свештеник, него сваки човек над којим се изврши Света тајна крштења. Тада бива дарован
благословом и даром за вршење службе, био он столар, пекар, свештеник или квантни
физичар. Но, када одбијемо да ту службу обављамо у славу Божију и да је Богу
принесемо (вратимо), онда Господ каже: Да никад више не буде од тебе рода до века! (Мт
21, 19). Зар то није страшно? Бог у свет долази као домаћин да види у каквом је стању
његов виноград и по томе ће свакоме донети суд.
Страшније је оно што нам говори Јеванђеље читано на Литургији Пређеосвећених
дарова. Оно гласно говоре да истина није у слаткоречивости, већ дубокој запитаности и
сталној будности. Зашто ће нас људи предати на муке и побити, те нас омрзнути ради
Господњег имена? Зар хришћанство није љубав? Веће љубави од ове нема. Но, схватити
ово је тешко људском уму који мисли да је страдање од Бога. Кључ за то је благодатни дар
вере, који треба неговати. Отац Авраам га је чувао када је на сина по обећању рођеног
дигао нож. Јосиф, када је у Египту управљао читавим царством. Ноје, када је вода
прекрила читаву земљу, а он сам у лађи. Господ показује љубав тако што нас позива путем
којим је и он прошао – путем жртве и страдања. Ово све показује да је човеку могуће да
верује, те да то није моћ остављена анђелима. Господ је пошао путем страдања, зарад нас.
Зашто ми не можемо поћи истим путем зарад њега, али и нас. Веће љубави од те нема. Но,
пророкује Бог: Зато ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. (Мт 24, 12).
Због тога пратимо знакове које свет даје. Можда је управо ова година Дан
Господњи. Стражимо и не дајмо да нас страдање прогута. Марти је речено: И сваки који
живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли у ово? (Јн 11, 26). Само један одговор
откључава ризнице небеских, у псалмима опеваних, дубина: Верујем, Господе, помози
моме неверју!

Лазар Марјановић