Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

Православна педагогија
Скрипта приредили: Стефан Брековић, Стефан Зељковић, Стефан Кезија, Немања
Благојевић, Драган Јанковић

Мај 2016.
 Испитна питања:
1. ПРАВОСЛАВНА ХРИШЋАНСКА ПЕДАГОГИЈА: појам, предмет, област
педагогије, образовање, васпитање, настава, одлике православне хришћанске педагогије

2. БИБЛИЈСКЕ ОСНОВЕ ХРИШЋАНСКЕ ПЕДАГОГИЈЕ: Старозаветна Божја

педагогија, деца у библијској историји, новозаветно виђење детета

3. РАНОХРИШЋАНСКА ПЕДАГОГИЈА: нови основи васпитања, васпитни значај

учешћа и животу Цркве, ранохришћанска катихетика

4. ПЕДАГОГИЈА ЗЛАТНОГ ДОБА СВЕТООТАЧКОГ НАСЛЕЂА: педагогија

древних Отаца Цркве - посебно о катихезама Светог Кирила Јерусалимског, Светог Јована
Златоустог

5. СРЕДЊОВЕКОВНА ПЕДАГОГИЈА ХРИШЋАНСКОГ ИСТОКА И ЗАПАДА

6. СРПСКА ПРОСВЕТА У ПРЕДНЕМАЊИЋКОМ ПЕРИОДУ, НЕМАЊИЋКОМ И

ПРОСВЕТА У ВРЕМЕ ТУРСКОГ РОПСТВА: носиоци и карактеристике просвете
наведених периода, Исихазам, Синаити, време «просвећености»

7. БОГОСЛОВСКЕ ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСКОГ ВАСПИТАЊА:

научни статус педагогије, богословски статус педагогије, Божанско и људско у васпитању

8. КОСМОЛОШКЕ ОСНОВЕ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

9. АНТРОПОЛОШКЕ ОСНОВЕ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

10. БОГОЧОВЕК КАО АЛФА И ОМЕГА ВАСПИТАЊА

11. ТРОЈИЧНИ СИНЕРГИЗАМ КАО ОСНОВА ВАСПИТАЊА

12. ВАСПИТНИ ЗНАЧАЈ ПРВЕ БОЖЈЕ ЗАПОВЕСТИ

13. ПАД У ГРЕХ КАО ОБЕЗБОЖЕЊЕ ЧОВЕКА

14. ВАСПИНИ ЗНАЧАЈ СМРТИ

15. ПОСТ И ПОКАЈНА ТУГА КАО ВАСПИТНИ ЧИНИОЦИ

16. СТАРОЗАВЕТНА И НОВОЗАВЕТНА ЗАЈАЕДНИЦА И УЛОГА ПРАЗНИКА У

ЊИМА

17. ЕКЛИСИОЛОШКЕ ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСКОГ

ВАСПИТАЊА: спасење у Христу, сотириолошке димензије православног васпитања,
еклисиолошки феномен хришћанског васпитања и социјализације
18. СВЕТОТАЈИНСКА ПЕДАГОГИЈА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: педагошки значај
светотајинског служења, васпитна улога светих тајни, посебно крштења

19. ЛИТУРГИЈСКА КАТИХЕЗА: као саборна, библијска, иконична...

20. ПОДВИЖНИЧКА ПЕДАГОГИЈА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ: подвижнички услови

православног васпитања, пост, борба против страсти и васпитање, молитвена димензија
православног васпитања

21. ВАСПИТНИ СМИСАО ПОРОДИЦЕ И БРАКА

22. ОБОЖЕЊЕ КАО ЦИЉ ПРАВОСЛАВНОГ ВАСПИТАЊА: разлике у циљевима

хришћанске и хуманистичке педагогије, цивилизацијски значај обожења, одлике
православне богочовечанске педагогије

23. ПОКАЈАЊЕ КАО ПУТ ЛИЧНОГ И СВЕНАРОДНОГ ПРЕПОРОДА

24. САВРЕМЕНИ ПРОБЛЕМИ ПРАВОСЛАВНОГ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА

25. О НОВОМ ВАСПИТАЊУ. МИСЛИ И ПОРУКЕ ОТАЦА ЦРКВЕ О

ВАСПИТАЊУ, посебно Светог Нектарија Егинског (видети његове Катихезе)

26. ОСНОВЕ ПЕДАГОШКЕ МИСЛИ КОД ВАСИЛИЈА ЗЈЕЊКОВСКОГ, ЈОРДАНА

ИЛИЋА, РАДМИЛА ВУЧИЋА, МИТРОПОЛ. АМФИЛОХИЈА, учитеља педагогије
на Богословском факултету
 Лекција 1.

ПРАВОСЛАВНА ХРИШЋАНСКА ПЕДАГОГИЈА

Педагогија најкраћено речено је је довођење деце у ред или извођење деце на пут.
Првобитна употреба израза „педагогија“ може се протумачити као нешто што се односило
на службу или мисију педагога. Били су то поједини робови чији се посао састојао у вођењу
деце у школу. Школе оног времена нису личиле на данашњи образовни систем, него су у
поучавању младих се трудили појединци на трговима. Првобитна педагогија није била јавна
или државна служба, већ део економије појединих домаћинстава. То значи да су се и
резултати образовања мерили из угла деце као појединца.

Суштинско обележје хришћанске педагогије била ја вера у једног Бога и неговање

односа који представљају прoјаву Царства Божјег – живот будућег века. Васпитање људи
се у овом смислу више није односило на одговорност породице или друштва у целини, већ
се разумело као део светотајинског живота Цркве. Она у хришћанском смислу значи вођење
људских душа ка спасењу.

Под појмом педагогија спада више области:

Прва тачка је васпитање: У педагогији западног света постојало је више дефиниција

васпитања, у зависности да ли се ту ради о васпитању као склопу педагогије, као учења о
принципима и нормама понашања, педагогије као философије разумевања васпитних
односа, као искуствене науке или критичког научног приступа.

Образовање: Овај појам се може односити као надградњa нечијих индивидуалних

способности, као појам активности образовних установа, а такође може да се користи као
синоним за просвету, односно усавршавање човека и човечанства.

Социјализација: Овај термин се тумачи као процес изградње личности у контакту са

друштвеном и материјалном средином у којој човек живи.

Настава: Она се односи на планирано извођење и проверу процеса поучавања и учења.

Рад у настави се вреднује на основу градива, метода и процене постигнутих резултата.
Саветодавна помоћ у педагошком значењу је збрињавање деце у социјалним установама,
које подразумева психолошко и духовно саветовање.

У 20. веку развилеле су се велике педагошке дисциплине:

4
1.општа или систематска педагогија: социјална, историјска, школска и специјална
педагогија. Осим ових дисциплина педагогија, постоје и о педагошким специјалностима као
практичним видовима:породична, предшколска, здравствена, еколошка.

Васпитање се врши у складу са потребама неког друштва или заједнице људи. Треба рећи
и то да друштво као целина путем васпитања утиче на васпитање појединца. Васпитање је
начин преношења културе, традиције, наслеђа једног народа. Пример за то је да су људи у
различитим периодима историје и крајевима света различито васпитавали своје потомство.
Мотиви васпитавања су оспособљавање личности за самостални раст, преношење искуства
и вештина. Старије васпитане особе преносе педагошке принципе на децу и омладину, како
би и они постали пуноправне, зреле личности, способне да буду део друштва.

Циљ васпитања је да појединац обезбеди своје место у друштву, да се припреми за свој

позив и издржавање , да изгради поглед на свет, да покрене интересовања и узме учешће у
моралним и културним остварењима. Васпитање се доживљава као комуникација. Сарадња
између људских бића, процес у којем се догађа изградња и формирање личности.

Хришћанско васпитање је васпитање хришћана, при чему се хришћански живот посматра

кроз призму педагошких учинака, а хришћанска педагогија је суд о васпитању са
хришћанског становишта. Она би се могла дефинисату као педагошко мишљење на основу
„онога што је Божије“ у супротности са оним што је људско. „Оно што је Божије“ не треба
увек сматрати као религиозно васпитање, јер се људи у својим “људским“ педагошким
настојањима могу позивати на Бога. Она је везана за учење о свету који је створен кроз
Христа. Основа хришћанског педагошког васпитања је заједница са Богом, која се остварује
једино у Христу. Истинити човек се не васпитава се људским силама, већ његов истинит
лик је Божији дар откривен у Христу. Погрешно је хришћанску педагогију сводити на
васпитање у породици, кроз верску наставу, интелектуално усавршавање појединаца или
духовно саветовање у Цркви. Човек се васпитава целог свог живота, од зачећа до смрти. У
њој не сме постојати подела на социјалне и и индивидуалне мотиве васпитања, која се
показују као неизбежна у искуству људи у свету.

На крају епитет „православна“ се треба разумети као првоверна, истинита, веродостојна,

на прави начин протумачена хришћанска педагогија, која није одступила од истина
богооткривене Христове вере.

Лекција 2.

БИБЛИЈСКЕ ОСНОВЕ ХРИШЋАНСКЕ ПЕДАГОГИЈЕ

(Старозаветна Божја педагогија, деца у библијској историји, новозаветно виђење детета)

5
 Стари Завет је сведочанство Божје бриге о палом човечанству. Преко старозаветног
закона Бог се открива као свемудри васпитач који води свој народ из таме у светлост,
припремајући га за остварење његове будуће улоге. Апостол Павле старозаветни закон у
посланици Галатима 3:24 назива „педагогом за Христа“. То значи да је он имао за циљ да
припрема и васпитава изабрани народ. Суштина старозаветног Закона је била његова
богоцентричност. Целокупан живот био је усмерен на Бога. Патријарси, пророци, судије,
цареви били су обични васпитачи и учитељи које на ту службу бира Бог. Бог свој народ
васпитава наградама, казнама, обећањима, Он их васпитава и својим јављањима преко
пророка или кроз слике, и откривењима. Поред богоцентричности је била важност и
строгост закона. Јевреји су били дужни да строго и у детаље извршавају све законске
прописе. Његовим извршавањима испуњава се Божја воља и стиче се знање о греху. Народ
се васпитава и да његово гажење значи и одрицање од Бога.

Однос Бога и изабраног народа се често приказује у породичном односу, као однос Оца
и његове породице. Изабрани народ се налази у дечијем узрасту. Као дете он није
препуштен самом себи, него узраста окриљен старањем и љубављу свог Оца. Бог као Отац
не само да милује, него и кажњава све они који га не поштују као Оца и не држе се Његовог
закона. Породица се у Старом Завету на посматра сама за себе. Она је увек лично везана за
племе којем припада. Свако племе има свој благослов, дар и призвање, а свака породица
унутар њега је учесник и заједничар тог истог благослова.

Старозаветна скинија, а касније храм били су место окупљања и проучавања Божјег

закона, место богослужења и жртвоприношења. За васпитање су имали значај и празници,
слављени у кругу породице или Храма. Циљ празника је подсећање на чудесно дејство и
присуство Бога и његове вечне славе, утврђивање верности Богу и закону. Васпитну моћ је
имало и приношење жртава у Храму, које је било законска обавеза за појединце и за целу
заједницу. Жртва је чин који има дубље искупитељско значење.

Деца су у Израиљу значила божански дар. Подизање деце је било у складу са благословом
Творца који је дао првим људима да се рађају и напуне земљу. Деца су били и главни
предмет обећања датог праоцу Авраму да ће Бог кроз њега начинити велики народ. За један
брачни пар, била је обавеза да то дете формирају као сина или кћер Закона. Бројно
потомство било је извор радости и осећања духовне повлашћености унутар Божјег народа,
док је бездетност била знак беде и проблем за чије су решавање предузимане разне мере.
Дете у Израиљу није било знак улагања у будућност, него месијанска нада и есхатолошко
усмерење ка Христу.

Новозаветно виђење Бога се заснива богословским, а не историјским разлозима. Господ

Исус Христос благосиља децу и учи да је таквих Царство Небеско. Догађај са Христовим
ученицима је слика једног односа са децом који је својствен љуском роду кроз читаву

6
историју – да се деца ућуткују, умирују, одводе, склањају у страну. Жеља родитеља је била
да Исус дотакне њихову децу, али није познато због чега су то ученици покушавали да
спрече или је то био знак неког одговарајућег става људи оног времена према деци. Али
Господ даје двоструку заповест ученицима, да их пусте и да им не бране, узима их у крило,
полаже руке на њих и благосиља. Првенствени наследници Царства су мали и незаштићени,
а деца су делила положај гладних, страдалних из народа које Христос назива блаженима.
Дете је симбол, али и оличење рањивости и немоћи овог века, што би и био одговор
ученицима.

Дете није послано да говори у име Божије као што су то били апостоли послани, већ оно
представља Исуса на другачији начин. Њега треба узети на руке, примати, јер је оно слабо
и незаштићено. Дечје „осана“ у Храму треба да се доживи као хвала коју је Бог ставио у
њихова уста. Деца која сама по себи не знају ништа, у стању су да истинито говооре о
Христу, јер им је Бог дао то знање и отворио њихова уста. Она су израз оног знања о Христу
које долази од Бога. Јеванђеља уче о Царству Божјем као о некој врсти дечијег света, где су
деца мерило пре него што би требало да се управљају по мерама одраслих, у којем су мали
велики, а велики би требало да постану мали. Стога може се рећи да је детињство доба
незлобивости, али и пут развоја, на којем тек предстоје етапе даљег умног усавршавања.
Православно васпитање је подизање деце у васпитању и науци Господњој. Утицај родитеља
може да доведе и до душевног повређивања деце и њиховог увођења у свет греха.
Православни родитељи су дужни да их истовремено чувају од себе, свог греха, односно
људског греха у себи.

Лекција 3.

РАНОХРИШЋАНСКА ПЕДАГОГИЈА

Оваплоћење Сина Божјег сматра се најзначајнијим догађајем људског рода.

Христов долазак има немерљив значај и у историји педагогије. У светлости Христовог
оваплоћења све је задобило другачије размере и ниједна од суштинских претпоставки
педагогије у свету после Христовог силаска с небеса више није остала иста као што је била
пре. У цивилизацији пре Христа људи су се у својим односима руководили разумом,
савешћу, појединачним и колективним искуством. Греховност човека и исквареност
људских односа биле су познате и у незнабожачким народима. Христос је благовестио
људском роду да је спасење могуће и доступно свима који га желе. Неопходно је да се човек
поново роди светом тајном крштења, након чега му се указује пут новог живота.

Божје откривење било је основни и једини извор православног васпитања у раној Цркви.
Речи Божанског откровења записане су у Светом Писму, јавно су се читале на литургијским

7
сабрањима Цркве. Хришћани су се учили и васпитавали мотивма Светог Писма Старог
Завета, подељеним у богослужбена читања. Још важнији за њихово васпитање били су
текстови Новог Завета, записани у облику Јеванђеља и апостолских посланица. Христове
речи о детету и апостолске поуке о васпитању остале су идеал за све генерације хришћана
кроз историју Цркве до данас. Однсои са децом у животу Цркве не могу се остварити
људским силама, већ само помоћу светотајинског дејства божанске благодати. Божја љубав
према човеку није условљена нечим што ловек треба да испуни или постигне.

Достојанство детета у западној цивилизацији много је више понижено него што се

сматрало. Деца нису само жртве насиља одраслих, она су веома често дискриминисана у
друштву управо на основу тога што су деца. У хришћанској етици се сматра да се највећа
афирмација божанске љубави према људском роду огледа у уважавању човека у његовом
најранијем дечјем узрасту.

У добу апостослких времена рани хришћани су живели и непосреном исчекивању Другог

Христовог доласка. Њихов живот је био пројава односа љубави својствених будућем веку,
чија ће се пуноћа ускоро остварити, Православни хришћани, у узрасту деце, одраслих или
старијих, учили су се и васпитавали самим учешћем у односима Христове љубави. Сваки
узраст људи у Цркви, било да су у питању деца или новообраћени био је подржаван у свом
сопственом, аутентичном доживљају и искуству тајне духовног живота.

Најзанчајније сведочанство Божије речи било је Свето Писмо. Оно је било основни
предмет њиховог занимања и проучавања. Хришћани апостолског доба показивали су
задивљујуће познавање Старог Завета, као првобитне грађе о Исусовом животу и речима,
од које ће настати Свето писмо Новог Завета. Обрасци моралних поука у апостолским
списима позивају на покоравање Господу, бдење и молитву, постојаност у вери, свлачење
старог и облачење у ново рухо. У Новом завету постоји много места која сведоче о личној
и заједночкој молитви хришћана. Молитва је у свести раних хришћана спадала у Божју реч.

У време апостолских отаца био је развијен посебан облик проподеви познат као
„киригма“. Она се односи на саопштавање насупрот догми као обарзлагању мишљења. Била
је то кратка благовест о Спаситељу, једноствавног облика и практичне моралне садржине.
Црква је од самог почетка установљена као заједница, па је тако Света Литургија била прва
и соновна васпитна делатност Цркве, што је остала до данас. И деца и новообраћени
учествовали су у литургијском богослужењу, као и у целокупном животу црквене
заједнице. Она на крштењу стичу име, као знак њиховог једноственог и личног псотојања.
Крштење за децу је од велике важности. Обичај деце говори о ранохришћанском виђењу
детета, али исто тако и о хришћанском схватању човека, Цркве и вере.

Молитве за децу у Православној цркви показују да родитељи хришћани се труде да

васпитање деце препусте Богу. Они своју децу доживљавају као Божији дар, свесни да они
сами нису богови нити власницеи свог детета, они га доводе у црквену заједницу, где дете

8
може да искуси божанску благодат Светог Духа, која људима даје живот. Зато је од
пресудне важности да човек од најранијег детињства узраста способан да дође у лични
додир са Богом. Довести дете у Цркву, стајати заједно са њим, за ране хришћане је било
важније од било којег људског руковођења.

Катихизис је грчка реч, која се преводи као „оглашење“. Односи се на шире поучавање у
једном ширем значењу, која обухвата свеукуоно увођење у заједницу и живот Цркве.
Катихуменат је уредба ране Цкве, по којој су за крштење припремали они који су хтели да
се обрате из незнабоштва у хришћанску веру. Оваква пракса се помиње у 2. Веку. Циљљ
образовања био је у следећем: престанак старозаветне јеврејске вере и истинитост новог
живота у Христу. Ово образовање се предавало путем беседа у Цркви. Катихезе су од раних
дана били укључене у поредак црквеног живота. У њима је учествовала целокупна
заједница Цркве под врховним надзором и старањем епископа. Последњи степен катихеза
представљао је непосредну припрему за свето просвећење.

Када говоримо о катихетским школама треба рећи да су оне настале из другог позитиног
става Цркве. Намера мањег броја хришћана била је да ступе у дијалог са хеленским
мислиоцима њиховим језиком и њиховим филозофским терминима. Њихов циљ је био да
се већи број незнабожачких мудраца обрати хришћанској вери. Једна од таквих школа била
је Александрија. У бреме Оригена она је била намњена вишем хришћанском образовању.
Нижи степен обухватао је изучавање светскох наука и философије, а виши изучавање
богословља и тумачења Светог Писма. Почетници у њој називани ус „твдим срцем“,
образовали су се држањем дисциплине, верни путем поучавања. Пракса умног делања била
је важнија од практичнох питања црквене организације и припадности.

Са друге стране постоји и Антиохијска., са седиштем у граду Едеси, бавила се изучавањем

граматике и историје божанског откривења. Поалзници су тумачили, преписивиали и учили
најважнијаа места библијске историје. У другој половин 4. Века њено руковођење јњ
преузео Свети Јефрем Сирин.

Лекција 4.

ПЕДАГОГИЈА ЗЛАТНОГ ДОБА СВЕТООТАЧКОГ НАСЛЕЂА

9
 После Миланског едикта и слободе коју су добили Хришћани оно је омогућило простор
за већи међусобни утицај хеленске „паидеие“ и хришћанског васпитања и образовања. Тај
однос је касно+и ои добио свој назив под појмом симфонија, сагласје световних и духовних
власти Римског царства на Истоку. Хеленска цивилизација представљала је друштвено
уређење „овог света“, а живот Цркве био је живот „не од овог века.“ Ипак, Црква је послана
у свет људима које живе у историје, ради њиховог спасењаод греха и смрти. Два разнородна
поретка догодио се у једно реалном историјском времену. Оси мхристове љубави у животу
Цркве почели с да се јављају и друга мерила односа, моралне норме и закони који су управо
афирмисали поделе међу људима. Православно васпитање 4. Века је проистицало не само
из љубави верних у Христу, већ и из разнородних душевних врлина на које су ои сада
упућивали децу и младе, сами себе и једни друге. Хришћани су сада у пуној мери
доживљали одговорност свог посланства у свет. Њихова служба била је усмерена на
духовно препорађање хеленског друштва, прихватање и превођење његове „паидеие“ у нов
духовни контекст.

Једам од утемељивача православног улења о човеку био је Свети Василије Вилики. Ус

војим беседама на Шестоднев он је говорио о начелима васпитања душевних способности
човека. По његовом мишљењу целовитост душе или врлина сатојала се у хармоничности
човековог разума, чија је сврха општење са Богом. Он је посматрао учење класичних
песника, философа као важну етапу класичног образовања, која има припремни значај за
усвајање истините хришћанске вере. Он је био писац Нараствених правила којима је
поучавао о послушању деце родитељима и ограницама тог послушања.

Свети Григприје Богослов указивао је на раѕноврсна средтсва васпитања. По њему

обрсзовање је прво међу људским добрима. Он није смислио само на хришћанско знање,
које разматра истину спасења и лепоту духовнох ствари, већ и на спољашње хеленско
образовање, које су многи хришћани одбацивали као опосно. Уколико се паидеиа користи
мудро, она може служити као припрема за живт у врлини.

Свети Григорије Ниски – оне је преузео потрагу за дубљим смислом образовања као
обликовног процеса човекове личности. Григори је ту суштину видео у обожењу, односно
сједињееу човека са Богом. Да би се видела у човеку лепота, он мора своје срце да очисти,а
то је процес обестрашћења.

Свети Климент Александријске – његова напривлачнија особина било је његово топло

уважавање детињстваи процес подизања деце. Према њему задаци брака и родитељства дају
могућност за вежбање у врлини и могу одвести до созерцатељног увида исто толико колико
и труд безбрачних подвижника.Процес родитељства једнако је вредно поштовање као и
духовно,. Они су ишли заједно. Родитељи имају исте одговорности према својој деци какве
црквени пастири имају према свом духовном стаду.

10
 Јероним Стридонски – по њему родитељи су били подстуцани да се сами образују у
Светом Писму и хришћанским учењима како би могли примерно да подижу своје
потомство. Јероним је савертовао да с епрема деци исказује нежност и љубав, да им се дају
подршка и ихрабрење, као и сталне похвале за добро владање.

Свети Јован Златоусти – овај вели црквени писац био је писац крштењских катихеза, које
веродостојно описују услове хруишћанског цаспитања оног време. З опсшти узо он даје
пример сносхођење Сина Божијег. Свењти јеррах је у својим списима о одговорности
свештеничке службе подкукао паралелу између биолошког очинства родитеља и
пастирског очинства свестеника. Истичучи да и једни и други имају власт не само да
принуђују или кажњавају своју телесну односно духовну децу већ и да им чине добро. Свако
мћовеку су од рођења дата два учитеља – Божја твар и савест. Прво учење одвија се путем
дивљења образу твари, а друго путем унутрашње пажњње. Трећи учитељ који дејствује на
душу- не без речи, већ поучавањем јесте отац детета. Истинско очинство не стиче се пуким
рађањем , већ добрим васпитањем и образовањем. За њега небрига за децу је гора је од свих
грехова и она као таква доспева у сам врх бешчашћа. Учење деце користољубљу и сујети
на споственом примеру горе је од самог чедоморства. Златоусти је упоређивао дете са
јеванђељском причо, о талантима, чиме је истакао да деца непроцењиво припадају Богу.
Упозоравао је мајке да уче децу своју праведност и страху Божјем, како би она од малих
ногу била у стању да надваладају свпје похоте. Он родитеље назива иконописцима који их
(децу) откривају као живе иконе Христа.

Катихезе Светог Кирила Јерусалимског откривају нам дух древне Цркве и њену методологију
преношења вере на просветљиване- Оглашаване и на новопросветљене- Крштене. Сведоче шта се
пре-носи и предаје и како се преноси. Будући да је наше време по много чему слично првим
вековима Хришћанства - положај Цркве и однос других према њој - то једно дубље проучавање
метода древне Цркве од огромног значаја је за нас. Враћање извору увек је неопходно за саму срж
Цркве и Њеног органског односа према свим манифестацијама црквеног живота.

У Пре(д) оглашењу Св. Кирило поздравља с добродошлицом оне који се спремају за

просветљење (Крштење), подвлачи озбиљност њиховог корака, потребу покајања и
молитве, слободног приступа и искрености. Настоји посебно на правилу тајности (disciplina
arcani), чак и према обичним катихуменима. Тај дух тајанствености прожима све Катихезе,
особито пет последњих.

Прва Катихеза пре Крштења говори о расположењу душе за Крштење. Позива нас да
заборавимо сваку световну бригу, наше личне непријатеље, и да хранимо душу читањем
Светог Писма. Друга Катихеза говори о покајању и о опроштају грехова, о демонима и о
њиховим искушењима. Трећа говори о Крштењу и спасењу, обреду Крштења, његовом
значају и дејству. Четврта резимира хришћанско учење, а Пета говори о природи и пореклу
вере. Следећих дванаест Катихеза (6-18) тумаче јерусалимско Вјерују, врло блиско
Никејском и Цариградском Символу вере.

11
Пет Мистагошких Катихеза (19-23) говоре о три Свете Тајне и њиховом вршењу, које су
неофити примили уочи Пасхе. Две прве говоре о Крштењу (19-20), трећа о Миропомазању,
четврта о учењу о Евхаристији, и пета о служењу Свете Литургије.

Кад је Светитељ изговорио своје поуке? Неки сматрају да је то било 347. или 348. године,
док је још био прости свештеник (на основу Катихезе 6,20), пошто је 348. његов претходник
Епископ Максим био још жив, ако је веровати Хроници блаженог Јеронима. Други, опет,
сматрају да је то могло бити вероватно 350-те године, јер ништа у Катихезама не показује
да је он говорио у име Епископа, када је он сам већ био Епископ.

Лекција 5.

СРЕДЊОВЕКОВНА ПЕДАГОГИЈА ХРИШЋАНСКОГ ИСТОКА И

ЗАПАДА

Појам школе у историји хришћанског средњовековља користо се у нешто ширем значењу

него данас. Школа какву данас познајемо, са разрађеном поделом на часове, на ставне
предмете није постојала пре Коменског и његове Велике дидактике у 16. веку. У
хришћанском столећу тим именом су се називале читаве богословке традиције, односно
правци богословског размишљања и изражавања. Тврдило се да неко припада некој школи
уколи се придржава теорије и праксе тих школа.

Схватање васпитања и образовања на хришћанском Истоку било је далеко шире од

могућности које је пружало институционално школско поучвање. Васпитање је у

12
православном тумачењу представљало духовну делатност, која обухвата целокупан
хришћански подвиг. У делима монашкох кругова се разматра тежина и сложеност путева
духовног живпта. Ово дело се назива Добротољубље, или добротољубље трезноумних
ота+ца. Трезвоумље означавало је будност и пажњу на помисли. Православно васпитавње
средњег века односило се не само на понашање и говор људи већ и на њихову делатност.
Призивање Божјег имена, дисповест и непрестано самоиспитивање предстваљали су
проверене методе умног бдења, са циљем одбацивања демонских помисли. Болесно стање
страсти као протинприродног кретања душе значило је везаност и поробљеност чилним
предтсваама.

Списис Исака Сирина говоре о вишим ступњевима и границама човековог дубљег

искуства, списи СВетог Максима нуде тачну догматску синтезу у којој свете тајне Цркве и
оодвиг приказују као две нераздељиве стране хришћанског духовног живота. Максимово
наглашавање вољних момената одиграло је кључну улогу у очувању чистоте богооткивених
догмата Цркве. Традиција исихазма успела ке да формуулише мистику и важност
молитвеног односа са Бпгом као својство целокупне Цркве.

Свети Јован Дамаскин – његово дело Источник знања је једно систематско дело, кокје и
поред строго систематских облика упућују на општу употербу оног времена за
учвршћивање тачног православног учења. Ово дело је драгицен материјални извор
педагогије.

За 9. Век значајна је Велика школа у Цариграду. Један од најученијих учитеља те школе

био је патријарх Фо+тије. Он је један од најученијих хуманиста тога доба, који је допринео
утврђивању новог правца хришћанске педагогије на Истоку.

Педагошка орјентација хуманизма била је повезана са принципом педагогије у у

прављању Црквом. Пракса икономије није била безрезервно прихваћена уцелокупној
заједници Цркве. Утицајна монашка струја која је одиграла пресудну улогу у
разрачунавању са јересе иконоборства поново је подигла свој глас у одбрану чистоте вере.
Источни монаси су се залагали за ригоризам у управљању Црквим и строги принцип
тачности у тумачењу и примени канона. Монашка страна се чврсто држала светоотачког
прдања у опиту и знању и оштро одбацивала покушаје хуманиста да израде једну
обуухбватнију црквену мисију. Обе стране су ишле у крајност, али су изнедриле велики
број светих људи.

Што се тиче Западу, тамо су важну улогу имали монашки редови. Бенедикт Нурсијски је
рођен у Нурсијској области у Италији 480. године. Родитељи су му били богати и
знаменити. У школи се није задржао дуго, јер је сам увидео да због књижног учења може
изгубити „велики разум душе своје“. И изашао је из школе „ненаучен мудрац и разуман
незналац“. Побегао је у некиманастир где га је инок Роман замонашио, после чега се
повукао у једну врлетну гору где је у пећини остао преко три године и где се подвизавао.

13
Роман му је доносио хлеба и спуштао са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се
прочуо по околини, он се, да би избегао славу од људи, удаљио из те пећине. Био је према
себи врло суров. Хришћани верују да једном кад га је нечисти бес телесне похоти спопо, он
се скинуо наг и ваљао по коприви и трњу, док није одстранио од себе и сваку помисао о
жени. Хришћани такође верују да га је Бог обдарио многим даровима духовним ида је
прозирао, исцељивао, изгонио зле духове, васкрсавао мртве, јављао се другима и на јави и
на даљини у сну. Једанпут је прозрео, да му је наслужена чаша вина са отровом. Он је
прекрстио чашу, и чаша је прсла. Основао је дванаест манастира, сваки у почетку са по
дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у
Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он је наредио да се отвори његов гроб, раније
припремљени, јер је како хришћани верују овај светитељ прозрео да му је крај близу.
Сабрао је све монахе, посаветовао их и преминуо. Његова рођена сестра, Схоластика,
живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много
подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад је свети Бенедикт преминуо,
два монаха, један на путу, а други у некој удаљеној ћелији на молитви, видели су
истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен
по странама редовима људи; на врху тога пута стајао је неки човек неописиве лепоте и
светлости, који им је рекао, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој
визији та два брата сазнала су да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао је
мирно 543. године.

Српска православна црква слави га 14. марта по црквеном, а 27. марта по грегоријанском
календару.

Његове школе су се рашириле по читавом хришћанском Западу. У њима се изучавало

читање, писање, појање. Она је остала пуних 8. векова носилац хришћанског образовања на
Западу. Настава се у овим центрима изводила на латинском језику.

Свети Григорије Велики друга је значајна личност на Западу. Био је оснивач

бенедиктанског самостана у Риму, да би касније дошао на положај папе. Велику је пажњу
придавао исправљању и усваршавању црквеног певања. Његова задужбина је била певачка
школа у Риму. Уписници те школе бли су деца без родитеља, која су у њој добијали
бесплатну обуку. Овде се учило читање и писање. Грегоријански институт представљао је
прво хришћанско сиротиште и претечу народних школа на Западу, због чега се помен
Светог Григорија код западних хришћана дуго прослављао као школски празник.

Државно образовање на Западу било је по свом утицају и структури концентрисано око

дворских кругова. Његова важност за историју православне педагогије је незнатна. Унутар
ње се развијала једна фракција под именом франачка теологија, која је била политички
мотивисана. Државна теологија западних царева показала се као кључни чинилац наметања
неправославних ставова римској катедри.

14
 ЛЕКЦИЈА 6.

СРПСКА ПРОСВЕТА У ПРЕДНЕМАЊИЋКОМ ПЕРИОДУ, НЕМАЊИЋКОМ И

ПРОСВЕТА У ВРЕМЕ ТУРСКОГ РОПСТВА: носиоци и карактеристике просвете
наведених периода, Исихазам, Синаити, време „просвећености“.

Период који обухвата постављено питање представља време од досељавања

словенских племена, међу њима и Срба, на Балкан у VII веку, за време византијског цара
Ираклија, па све до почетка XIX века, када се Србија ослобађа петовековног турског
ропства. Током насељавања Словена на Балкан вршена је и њихова постепена
христијанизација од стране мисионара који су долазили из Византије. Оцима словенске
мисије сматрају се Св. браћа Ћирило и Методије, чији су рад наставили њихови ученици.
Од хришћанске Византије, Срби нису само примили веру у Господа Исуса Христа, већ и
хришћанску културу и ново писмо које су им подарила Св браћа. Упоредо са усвајањем
хришћанске културе, текло је и усвајање хришћанске педагогије из Византије. Педагошка
оријентација била је повезана са принципом икономије у управљању Црквом, где су
отвореност и ширина у тумачењу канона биле једна од основних карактеристика
позновизантијског периода. Наравно ово је наилазило и на отпор, посебно током
иконоборчаке кризе, где је акривијска струја у Цркви диктирала начин размишљања и
васпитања, како би се сачувала чистота вере. Попустљивија, хуманистичка струја, била је
склонија касније Западном начину размишљања, и неминовни сукоб се одиграо у XIV веку
за време исихатичких спорова 1.

Код Срба, ако изузмемо утицај ученика Св. браће, прве школе почињу да се отварају
у време Немањића, током XIII века. Иако имамо мало историјске грађе за ово, знамо да је
Јелена Анжујска отварала школе за образовање младих девојака, а такође у време цара
Душана, прописано је Закоником да се имају отворити школе за описмењавање народа.

1
ИСИХАЗАМ (гр. ησυχια, ћутање, тиховање и унутрашња усредсређеност): аскетска традиција монашког
порекла (IV - V век), која се као покрет духовног и богословског препорода организовала увођењем "Исусове
молитве" као начина постизања стања унутарњег усредсређења и мира у којим душа слуша и отвара се Богу.
Исихију су упражњавали пустињски оци, а прави оснивач исихазма јесте Јован Лествичник (+649). Као покрет
који се организовао на Атосу од XII до XIV века, најзначајнији представник је свакако био Св. Григорије
Палама (1296-1359), византијски теолог, атоски монах и једно време солунски архиепископ. Ушао је у оштру
полемику са Варлаамом Калабријским. Паламизам је теологија божанских нестворених енергија, други назив
за исихазам. Своје теолошке аргументе против западних схоластичара Палама је формулисао ослањајући се
на искуство исихаста, и списе Псевдо-Макарија, Максима Исповедника и Јована Дамаскина. Против
Варлаама, који је обожење сводио на подражавање Бога, Палама наводи да је обожење стварно учествовање,
лично општење са Богом. На цариградским саборима 1347. и 1351. године, Паламино учење је одобрено, али
је наишло на велику критику Запада до данас.

15
Велики носиоци образовања овог периода били су манастири и школе које су постојале при
њима, што је посебно до изражаја дошло за време династије Лазаревића, крајем XIV и
почетком XV века. За време деспота Стефана Високог, радила је чувена Ресавска школа. У
ово време, пред турском најездом, у Србију су дошли и Синаити2, који су неколико деценија
били носиоци просвете у српском народу, али и учинили велики духовни препород у
српском народу пред турско ропство.

Турско ропство које је започело у XV веку, падом српских земаља, трајало је све до
XIX и ХХ века. Хришћанска вера је била маргинализована, а потенцирало се на
исламизацији српског народа и завођењем шеријатског облика власти. Свештеници су били
најчешће једини писмени људи у народу, а временом је писменост и код њих замирала. Вук
Караџић говори о крајње жалосном стању наставног садржаја и методологије у српским
манастирима. С друге стране, Срби у Хабзбуршкој монархији били су део наставне просвете
краљевине Угарске, где се потенцирало на германизацији у мађаризицији, кроз наметање
немачког и мађарског језика, унијаћење и асимилацију. Тек у XIX веку стање код Срба се
поправља са продором духа просвећености и националне освешћености народа. Под
револуционарним утицајима са Запада, јачањем националног идентитета, Срби су успевали
да стекну аутономију у оквирима Османског царства, што им је омогућило да унапреде
просвету. Отворене су прве школе, богословије у Београду, Бања Луци, Призрену, Цетињу.
Све до оснивања педагошких школа у Србији, богословије су образовале и учитељски
кадар. Овако неорганизовано стање потрајало је све до почетка XX века.

ЛЕКЦИЈА 7.

БОГОСЛОВСКЕ ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСКОГ ВАСПИТАЊА:

научни статус педагогије, богословски статус педагогије, Божанско и људско у
васпитању

Кључна прекретница у погледу разматрања педагогије и разматрања огодила се у

XIX веку када је она задобила статус науке у нововековном, модерном смислу речи, што је
потврђено када је ова дисциплина уведена у наставне планове немачких универзитета.

2
СИНАИТИ, назив који се односи првенствено на монахе из манастира Св. Катарине на Синају који су
доспели у Србију током владавине династије Лазаревић. И пре овога, многи српски монасис су се подвизавали
на Синају и тако стекли назив Синаит, попут старца Никодима, попа Јована...Врхунац синаитске просвете
везује се за Св. Григорија Синаита који долази у Свету Гору (око 1326) са Синаја, преко Крита. Он у Светој
Гори долази у општење са светогорским исихастима, међу којима ће се нешто мало доцније посебно истаћи
Св. Григорије Палама. За Моравску Србију покрет Синаита и њихова делатност представља продужетак
кирилометодијевске и светосавске мисионарске традиције. Наиме, крајеви који су постали средиште српског
духовног, културног живота и политичког живота, до тада су били на веома ниском ступњу духовног развоја
и просвећености. Надахнут Григоријем Синаитом, светогорским препородом и изузетно богатом
пустињачком духовном литературом, овај тип монаштва био је заснован на сиромаштву, на личном труду,
одрицању од света, усмерен на молитвено самовање, сав усредсређен на Царство небеско и непрестану
молитву и духовно усавршавање.

16
Тадашњи проблем педагогије је била њена нормативна орјентација, с обзиром да се
расправљало о нормама и вредностима васпитања који чине основу васпитних циљева, што
се не мора нужно посматрати као проблем већ пре као перманентно настројење. У исто
време развиле су се и друге науке, те се тежило ка измештању педагогије из философских
области у подручје емпиријске науке. Наравно тадашње васпитање знатно се разликује од
данашњег и због тога је прихваћено мишљење да је задатак педагогије разумевање
васпитних ситуација, из којих се изводе норме које важе само у датим околностима. Данас,
иако се под православном педагогијом подразумева наставни предмет, дисциплину
православне мисли, приметна је отуђеност од Цркве. Данас је Православној Цркви потребна
педагогија као богословље. Истинско православно образовање може бити оно које је
засновано на педагошком предању православног хришћанства. Суштина педагошког
предања Цркве тиче се начина на који се хришћанска љубав која васпитава људе, пројваљује
у одређеним животним околностима и због овога, односи у Христу јесу једини односи који
се изучавају у православној педагогији и једино у љубави Христовој ваља тражити и
препознатавати аутентично православно васпитање.

Хришћанска педагогија не може се схватити као једна од теорија хуманистичке

науке о васпитању. Док се хуманистичка педагогија усмерава ка изградњи људскости и
човечности, хришћанско учење о васпитању усмерено је ка остварењу Божје воље и истине
о човеку која је откривена у Христу. Када говоримо нпр о односу према деци, тај однос
може бити хришћански уколико се у њему и кроз њега пројављује Христова љубав. Оно
што се заиста пројављује у хришћанским односима јесу вечне, нестворене божанске
енергије, тј божанска благодат, а православна педагогија се јавља као интегрална област
православне теологије божанских енергија. При томе у васпитању подједнаку улогу играју
и божански и човечански елементи, а то се стручно назива богочовечанско садејство
(синергија). Наравно, однос божанског и људског делања у васпитању не одређује се
произвољно, већ се христолошки прецизира сагласно са православним исповедањем
христолошког учења Цркве утврђеног на Шестом васељенском сабору.

ЛЕКЦИЈА 8.

Космолошке основе образовања

Бог ствара свет ни из чега, тако што се првобитно настали хаос постепено обликује у космос
( = украс, лепота) и то Силом стваралачке речи Божије и присуством Духа Светога. То

17
божанско стварање света се може назвати, а то и јесте, и образовање света и разнообразних
бића у свету. Стварањем свет добија не само биће него и свој об-лик, своје об-личје, образ,
лице. Образовање се у творевини не одвија случајно и слепо, оковано апсолутним
детерминатизмом и нужношћу. Творевина је напротив, дело божанске стваралачке силе,
што значи дело божанске слободе. Дакле, почива на слободи, не на нужности. Природа
творевине је словесност, не бесловесност. Вечни Логос јој је темељ, природа словесна, тако
да јој је и циљ словесан.

Творевина се може схватити једино кроз општење са животворним Духом Божијим од којег
је оживотворена. Човек и природа су творевина, твар, створена из небића, а Бог је једино
нетварно биће. Веома битна димензија целе створене стварности, уједно и главна разлика у
односу на Бога јесте да је тварна стварност ни из чега настала, као дело слободе Божије,
дакле могла је и да не постоји.

По учењу Светих Отаца творевина се сматра неком врстом сенке и несавршеног образа
стваралачког Прволика, Првообраза, тј. Бога. Будући да је настала ни из чега, творевина
носи у себи могућност небића, међутим као дело божанске стваралачке силе, она је и
неуништива стварност и истовремено могућност за неслућено напредовање и усавршавање.
Уколико човек утемељи своје сазнање , усавршавање и смисао свог бића само на себи и
променљивом свету око себе, неминовно стреми свом првобитном небитију, тј, небићу
скривеном као могућност у тварном бићу. Међутим, постоји и други пут, јер је творевина
по својој природи могућност за нешто више од онога што јесте. То је могућност бескрајног
напредовања и узрастања свега створеносг, нарочито разумних бића, дејством у њима
присутне божанске силе и енергије. Та могућност може бити схваћена, у одређеном ширем
смислу као онтолошка основа и предуслов образовања. Јер стваралачким божанским чином
ништа добија своје битије то значи свој лик, и облик, свој образ. Тако се првобитно створено
,,безобличје“ (,,а земља беше без обличја и пуста“ Пост. 1,2) образује и обликује, узлазећи
од хаоса до космоса, од атома до човека. Образовање је у природи целокупне творевине.
Творевина је по природи погодна за обликовање, преображавање и узрастање, пријемчива
је усавршавању. Та пријемчивост за раст се назире не само код органске него и код
неорганске материје, а нарочито код човека, бића створеног више од свих других бића по
образу и подобију Божијем.

ЛЕКЦИЈА 9.

АНТРОПОЛОШКЕ ОСНОВЕ ВАСПИТАЊА И ОБРАЗОВАЊА

Човек је по природи боголико биће, али истовремено и тваролико биће. Будући да је

савршенство основно својство божанског бића, човек не би био истински боголик ако не би

18
био пријемчив на савршенство. Бог Творац обликује од праха земаљског његово тело,
удахњујући му и душу. Човек је према речима Св. Григорија Паламе ,,после најузвишеније
Тројице постао тројичка природа, као образ њен, њоме створен, више од свих других бића
– уман, словесан и духован“. Управо у тој тројичности се и састоји лепота људског лика,
његова боголикост и богообразност. По истом Светитељу, ту своју боголикост човек је
дужан не само да чува него и да усавршава ,,вером, подвигом и слободом“. Човек и као
тваролико биће створен је као могућност за нешто више и нешто савршеније, дакле човек
није створен довршен, нити је створен као статичко биће. Човек као тројичко биће је и биће
тројичког динамизма. Стварањем он добија ,,познајну силу, силу пријемчивости и силу
богојављања“. Квантитативно посматрано, човек је мали свет у великом свету, али гледано
по достојанству и каквоћи он је већи свет у маломе, или у правом смислу – велики свет. За
то постоје три основна разлога : 1) у човеку је као у психофизичком бићу, сабрана сва тајна
творевине Божије, 2) као словесно биће он поседује у себи нешто више и савршеније него
сва творевина заједно и 3) као биће створено по образу и подобију Божијем он је призван
да собом уздигне творевину до самог Бога и да постане обиталиште Свете Тројице,
постајући својом слободом и Божијим даром и сам Бог својих светова, тј. свесветија. Човек
је заиста много динамично и многосилно биће, како у односу према свету око себе тако и у
односу према себи, ово је чињеница у коју не сумња ниједна озбиљна антропологија. На
вери у људске моћи заснива се сав динамизам људске историје, па према томе и све врсте
истинског образовања. Разлике се појављују у покушајима објашњења тог динамизма,
његовог порекла, његовог циља и крајњих домета и граница. Динамизам има другачија
тумачења :

• Једни га прихватају као антрополошку датост, не упуштајући се у питање његовог

порекла, и на основу њега изводећи практичне закључке и усмеравајући човеков
живот и развој уопште

• Други, нарочито у новије време, објашњавају динамизам натуралистички

(утемељујући на антрополошком натурализму разноврсне натурализме човековог
практичног живота, а педагошки натурализам схватајући као основу васпитања и
образовања)

• Неки динамизам људске личности објашњавају трансцендентном узорчношћу, међу

њима су посебно филозофи.

*Међу овима посебну групу чине они мислиоци и педагози који признају трансцендентну
узрочност света и човека али им истовремено приписују самосвесни аутономни развој
(деисти, присталице европске просвећености, итд.). По њима узрок света и човека је ван
света, а свет и човек се развију аутономно, по својим законима, без мешања самог
Узрочника.

19
 • Марксова теза по којој је ,,рад створио човека“ даје, иако упрошћено, увид, не само
у основе марксистичке антропологије и социологије, него истовремено и
марксистичке педагогије. Човек схваћен као производ свога рада и друштвених
односа јесте биће које се остварује првествено у оквирима историје: он је по
преимућству историјско биће, а његов развој и његов динамизам – историјски развој
и динамизам. По том схватању, могло би се рећи да је човек биће које не постоји: он
је биће које се ствара и које настаје, само остварујући се у оквирима историје.
Марксизам је дакле заговорник аутономности историје и човековог историјског
развоја у односу на природу (као што је деизам заговорник аутономности света и
човека у односу на Бога). Марксизам би том аутономношћу хтео да ослободи човека
и његов историјски развој од природне нужности и детерминизма (ова тенденција је
нарочито дошла до израза код егзистенцијалиста, као што је нпр. Сартр,
марксистичка орјентација)

У Хришћанству човек се открива као биће отворено и у односу на његов почетак и у односу
на његов крајњи циљ. По учењу Светих отаца он је по своме устројству и назначењу биће
способно да се сједини ипостасно са самим Богом, биће способно за бесконачност, тј. биће
пријемчиво за Бога или по речима о. Јустина Поповића – биће створено као потенцијални
Богочовек. Према томе, човеков динамизам утемељен је на Божанској стваралачкој слободи
и човековој пријемчивости за ту слободу, на Божијој замисли о човеку као и на човековој
способности да својим слободним подвигом оствари ту божанску замисао о себи. Човеково
устројство и порекло је словесно (логосно), назначење му је словесно, зато је и његова
историја словесна, смисаона и живоносна. Човекова историја с правом може бити схваћена
као историја његовог образовања и његовог раста. То образовање и раст обухватају како
биолошки развој, тако и његов пун преображај човековог лично-саборног и космичког
живљења.

ЛЕКЦИЈА 10.

БОГОЧОВЕК КАО АЛФА И ОМЕГА ВАСПИТАЊА

20
Бескрајне могућности човековог раста се откривају и остварују у тајни Богочовека. Тако се
и показују могућности уподобљавања Богу и јединства са Њим. Тајна Христова је
прирпремана од вечности, али је откривена када је ,,дошла пуноћа времена“. Ипак, почетак
њеног откривања је при самом стварању света и човека, показавши се као њихов узрок, али
и крајњи циљ. Библија и Свети Оци нам сведоче да је све настао кроз Христа и у Христу и
да се њима спасава од греха, смрти, али и задобија задату пуноћу свог бића.

Иако је стварање света и човека дело целе Свете Тројице, посебну улогу у домостроју има
личност Бога Логоса. Бог Отац свет ствара Логосом и управо је то предображење будуће
тајне Оваплоћења. Пошто је човек створен тенденционалним Богочовеком тако је
могућност Богооваплоћења заложена у људској природи. Потребно је разликовати
,,простобитије“, које је једноставно постојања човека, као и остале твари и које је предуслов
за ,,добробитије“, које представља постојање у добру. Пуноћа ,,добробитија“ је дата човеку
кроз Оваплоћење. Преподобни Максим Исповедник каже да је Логос од самог почетка света
припреман за Оваплоћење, као што је и свет припреман за сједињење са Богом. Без
сједињења Бога и човека обожење творевине је немогуће.

Човек је створен да би се у њега Бог Оваплотио и тако га обожио. Пошто је ,,образ“ човека
Логос, тајна Домостроја је ,,Тајна Христова“ или ,,велика тајна побожности“ (Ап. Павле Еф
3,4). Историја света је историја Домостроја, а свет и човек су саздани да буду ,,дом“ (Црква)
Божији, а човек је ,,место“ неизрецивог откривења Божијег лика.

Христос је и откривење и остварење правог човека. Свети Иринеј Лионски каже да је

Оваплоћењем Логос показао да је човек икона (,,образ“) Божија сауподобивши човека
невидљивом Оцу. Оваплоћење Логоса представља скривену суштину прошлости,
садашњости и будућности свега створеног. Максим Исповедник тврди да је Оваплоћење
Сина циљ ради ког је све створено.

Тајна човековог бића је од пресудног значаја за утемељење васпитања и образовања и

њихових метода и коначног циља. Пошто је човек богочовечно биће и његово образовање
треба да буде такво. Због тога образовање није само стицање знања или припрема за
практичне животне послове, већ је и очишћење од греха и врлинско усавршавање. Уз помоћ
свега овога се постиже главни циљ васпитање – сједињење са Богом и образовања –
образовање Христовог лика у човеку. Дакле, главни циљ образовања и васпитања је
човеково обогочовечење.

Овај циљ је од почетка задат човеку. Ипак, он се не постиже индивидуално, већ у заједници,
јер је човек саборно (сабирно) биће. Аристотел човека назива ,,друштвеним бићем“. Ипак,
друштвеност се исцрпљује биолошко-социјално-етичком димензијом. Црквеност , поред
ове димензије, обухвата и егзистенцијално-онтолошку, космичку и историјско есхатолошку
пуноћу саборног живљења. Такво живљење се остварује у јединству са Богом, другим
човеком и светом. То заједништво се може назвати и тројични синергизам.

21
 ЛЕКЦИЈА 11.

ТРОЈИЧНИ СИНЕРГИЗАМ КАО ОСНОВА ВАСПИТАЊА

Човек је црквено (еклисијално, саборно) биће зато што у себи обједињује духовни и
материјални свет, због присуства божанских сила и благодати Светог Духа, зато што је

22
призван на узрастање и зато што је призван на, како Свети Григорије Синаит каже:
,,Богочовечанско стање Сина“.

а) човек је психофизичко биће – у себи сабира духовни и материјални свет. Обдарен је умом,
вољом и осећањем. Правилно васпитање и образовање хармонично развија ове силе и тако
се постиже пуни лик и назначење.

б) човек не може бити потпун без присуства божанских сила и благодати Божије. Тако је
образовање резултат божанског благодатног дејства, поред људских напора. Образовање се
заснива на синергизму (сарадњи) човекових сила и благодати Божије.

в) тај синергизам се остварује искључиво у заједници, не индивидуално. Човек је по

природи упућен на Бога, друге људе и свет око себе. Дакле, не може постојати сам за себе.
Без другога он је без самог себе и није способан за усавршавање. Зато се каже да човек
постоји у односу. Ипак, поред природних, друштвених и социјалних односа, човек има
однос са Богом, којим заједница постаје нераспадљива и неразорива. Ова заједница добија
своју пуноћу у Богооваплоћењу Исуса Христа.

Синергизам се назива тројични из 2 разлога: а) човек достиже своје назначење кроз

динамичан сусрет са Богом, ближњима и природом б) у заједништву Бога, човека и
творевине се открива Тајна Свете Тројице.

Васпитање је незамисливо без тројичног синергизма. Поред стицања знања се обликује

вечни човеков лик. Тројични синергизам се заснива на слободном прихватању другога и на
отворености за другога. Само тако човек истински постоји. Зато Владимир Соловјев каже
да истински живот значи: ,,Живети у другом као у себи, налазити у другом позитивну и
безусловну пуноћу свог постојања“.

Са обзиром на дар слободе, тројични синергизам искључује људску детерминисаност

судбином. Човек свесно и слободно учествује у збивањима, обликује их и мења. Он је
стваралачко биће, а некада и разорна сила.

Тројични синергизам се темељи на јединству човека и космоса, које је динамично и које се

усавршава дејством и присуством Божијим и сопственим уздизањем. Постоји урођено
стремљење у човеку и свету за јединство са Богом, засновано на слободном избору. Што је
јединство тварних бића дубље, њихова црквеност је израженија и обратно. Ипак ово
стремљење ка усавршавању није слепи механички процес.

Дар слободе има веома важну улогу у кретању ка потпуном јединству и савршенству. Бог
се слободно дарује човеку у твари, а човек слободно прихвата то божанско даривање.
Образовање се заснива само на том слободном синергизму, иначе се оно не би разликовало
од других механичких процеса у природи. Прва Божија заповест у Рају је била призив

23
човеку на овај синергизам ради остварења задатог циља. Зато је важно уочити васпитни
карактер прве Божије заповести

ЛЕКЦИЈА 12.

ВАСПИТНИ КАРАКТЕР ПРВЕ БОЖИЈЕ ЗАПОВЕСТИ

Заповест о неједењу са дрвета познања добра и зла је имала за циљ да покаже човеку да је
његово опредељење за живот или смрт слободно. Држање ове заповести је значило
бесмртност за људску природу, а њено гажење смрт и лишавање човека богопознања. То
значи да заповест Божија није значила ограничење, него призив на савршен живот. Она је
значила призвање човека на слободну сарадњу са Богом. Човек је призван да свој циљ
остварује динамички, преко тројичног синергизма, а не пасивно.

Заповест је била позив људима на врлину и подвиг. Преподобни Таласије Ливијски каже да
врлином и подвигом следи живот, а гажењу заповести следи духовна и телесна смрт.
Преподобни Марко Пустињак говори да је сам Бог сакривен у својим заповестима.
Извршена заповест значи сусрет са Богом. Људи творећи заповести задобијају врлину,
уподобљују се Богу откривајући и доживљавајући самог Господа ,,као суштину свих
врлина“(Максим Исповедник).

Заповест је путоказ за слободно усаглашавање људске и Божије воље. Тако се открива

сакривени вечни циљ човековог постојања. Заповешћу се открива да је врлински живот по
Богу и у Богу једини природни и нормални начин људског постојања. Извршење заповести
и стицање врлина је мукотрпно само за природу поробљену неприродним стањем. Када се
у Новом Завету говори о уском и тегобном путу, који води у Царство, то се односи на
почетни стадиј борбе против огреховљеног и помраченог стања. За оне који су на том путу
напредовали јарам заповести је благ и бреме врлине лако (Мт 7,13; 11,30). Први степен јесте
етичка педагогија. Она припрема човека за познање унутрашњег смисла заповести,
припрема ум за познање саме Истине.

Преподобни Максим исповедник каже да су врлине храна човекова. Тако се уздиже ум

истинском знању и општи се са Богом. Извршење заповести узводи човека од смртног ка
бесмртном животу и омогућава му да успостави правилан однос према целокупној
творевини. Ако људи творевину виде као једини извор живота, губе право знање о њој и
погружавају је заједно са собом у смрт. Творење заповести открива Бога и чини творевину
богојавном. Максим Исповедник каже да ко твори Божије заповести прима у себе
тајанствено Свету Тројицу.

24
Етичка педагодија, такође учи човека благословеној употреби ствари и правилним
приступом природи у целини. Овим познањем и правилним односом према творевини човек
може да одгонетне свој смисао и циљ. Божанска заповест васпитава и својим унутрашњим
скривеним садржајем. Етичка педагогија и благословена употреба творевине имају за
крајњи циљ тајанствено примање Свете Тројице у себе.

Васпитни карактер Божије заповести се састоји у васпитању човекове воље, како би се она
уподобила Божијој. Заповест је нека врста распећа човекове слободне воље кроз њено
сазревање и утврђивање у Добру. Ово указује да се до Истине допире само слободним
прдвигом и опредељењем за њу. Само улажући свој труд и слободни подвиг човек задобија
обожење, кроз сједињење са Пресветом Тројицом, постижући тиме и крајњи циљ васпитања
и свог целокупног историјског делања. Слобода се тако појављује као могућност за
напредовање и раст, али и као корен пропасти и узрок обезбожења

ЛЕКЦИЈА 13.

ПАД У ГРЕХ КАО ОБЕЗБОЖЕЊЕ ЧОВЕКА

25
Једна од основних истина хришћ. антропологије јесте учење о прародитељском паду.
Сагласно том учењу стање у коме се налази човек и његова природа у његовој историјској
датости није природно стање. Историјски ми се сусрећемо са палим човеком, док знање о
здравом, неисквареном људском лику црпимо из Откривења. Тај првобитни и здрави
људски лик, историјски опипљиво и јасно, нам се открива тек у тајни Богочовека Христа.
Због човековог пада и сам Бог, поред својства Творца и Промислитеља, преузима на себе и
својство педагога. Циљ Божје педагогије је спасење човека од греха и његових последица.
То спасење подразумева оздрављење од болесног стања, избављење од последица тог стања
и враћање човеку његовог првобитног стања. Васпитање које нема у виду ово трагично
стање човека и које напоредно са образовним, нема и тај сотириолошки карактер, никада
неће бити у стању да открије и да дадне прави и пуни људски лик.

Стање у којем се човек налази има свој узрок у злоупотреби слободне воље и њеној
неприродној активности и усмерености. У слободи воље је људско достојанство, али у истој
тој слободи је и човекова трагика. Неприродна и противприродна усмереност слободе
порађа таму и зло, што значи да зло није у природи бића, него је оно стање у којем се они
могу налазити. Та истина да зло и тама не припадају природи разумних бића, а преко њих
ни самој творевини, буди у човеку неуништиву наду и оптимизам да зло и тама, ма колико
моћни били, нису апсолутни и неискорењиви. Они могу да се победе слободним повратком
природном стању.

Зло иако је по природи небиће и неприродно стање стварног бића и његових сила, оно
својим разграњавањем постаје нека врста друге природе, макар она била и лажна. Максим
Исповедник каже: ,,Зло је бесловесни двиг (усмереност) природних сила, на основу
погрешног просуђивања, на нешто друго, ван циља“.

Човек је по природи динамично биће и он не престаје да се креће и да дејствује ни онда када

се одврати од добра. Дакле, природа и њен динамизам не могу бити уништени, али могу
бити злоупотребљени. Тако се и суштина човековог пада састоји управо у том погрешном
усмерењу човекових сила.

Приставши на демонску лаж и тиме изгубивши поверење у Бога и присни однос са њим,
Адам и Ева неминовно успостављају и другачији однос према творевини око њих, те њеном
сладошћу покушавају да замене изгубљену сладост коју даје заједништво са Богом. Човек
је биће коме су својствене три егзистенцијане потребе:

1) потреба за заједништвом (сладошћу, храном, општењем...)

2) жеђ за лепотом

3) жеђ за знањем.

26
Све те три потребе су биле укључене и онда када је Ева прихватила демонску лаж, а то
видимо и из Св. писма: ,,И виде Ева да је дрво добро за храну и да је милина очима гледати
га и да је изврсно за знање“ (Пост 3,6). Демон нудећи човеку храну, лепоту и знање, нуди
му оно што одговара његовој природи и без чега човек не може бити човек, али помрачујући
у њему благодатни дар разликовања пролазног и непролазног, привременог и вечног.

Богом дарована потреба за обожењем, као крајњим циљем живота, пројављује се као
унакажена жеђ за самообожењем, којој је основно својство демонска мржња против
благодати. Ово двоје, жећ за самообожењем и мржња према благодати, и јесу корен греха и
људског пада. Природну силу стремљења ума ка Богу човек ограничава на чулност, чинећи
је сакатом и слепом и стичући из чулног света неприродна задовољства. То није из разлога
што је свет неприродан сам по себи, него што је неприродна његова употреба и однос према
њему палог човека. Свет који је треба да буде место на коме коме се јавља Бог и красота
која собом открива Божју лепоту, постаје зид између Бога и човека, место човековог
помрачења.

Својим падом у грех човек се поживотњује и постаје сличан бесловесним животињама и

поистовећује се са њима у начину деловања, у жељама и потребама. Промена у начину
живљења и у стремљењима, проузрокује неминовно и промену у начину осећања и
мишљења. Човек престаје да се осећа иконом Божјом и почиње да се осећа ,,сликом и
приликом“ животињског царства. Заборављајући природна добра, душа покушава да их
надокнади похотама и страстима; изгубивши природно божанско достојанство човек га
замењује гордошћу (надменошчу) живота и празним знањем које надима.

Падом у грех човек губи памћење, али оно најдубље памћење и сећање, о Богу и себи самом.
У том дубинском забораву састоји се сав трагизам целокупног људског чулног и разумског
знања. У њему је корен незнања и непознавања Бога и погрешне употребе Божје творевине.
Максим Исповедник сматра да су незнање, самољубље и подложност тиранији и страсти
три камена темељца свега што је зло и демонско у историји човека и света.

Човек је својом раслабљеношћу, помраченошћу и умртвљеношћу постао и претворио се од

богообразног у обезображено биће. Природно је и да су дела таквог обезображеног човека
постала и морала бити без-образна дела.

Имајући у виду ово стање у којем се налази природа палог човека постаје нам јасно зашто
је хришћ. васпитање и образовање незамисливо без сотириолошког аспекта. Сотириолошки
карактер има не само Божја педагогија у односу на човека и његово оздрављење и
обновљење, него и сав човеков напор и труд да усвоји ту Божју педагогију, да изађе из таме
незнања на светлост богопознања, да се ослободи од обезображења и васкрсне у себи,
образовањем, оно што је у њему ,,по образу“ Божјем, да открије прави језик и смисао
творевине. Постићи спасење немогуће је без истински правилно усмереног васпитања. То
је област којом се васпитање мора непрестано бавити. Црква утемељена на библијском

27
Откривењу и на искуству светих људи пружа огромно антрополошко и педагошко знање и
опит. Тај опит се чува у живом духовном васпитном Предању Цркве (дела св. отаца,
богослужења, житија светих). Нововековна и савремена педагошка мисао, занемаривала је
ово дубоко антрополошко-педагошко искуство Цркве, али у новије време, преко откривања
модерне психоанализе и дубинске психологије, почиње другачије да је вреднује.

ЛЕКЦИЈА 14.

ВАСПИТНИ ЗНАЧАЈ СМРТИ

Смрт је одвајкада схватана и прихватана као најстрашније проклетство човеково. Библијски

посматрано смрт је последица греха и човековог отпада од Бога, и тако је она од могућности

28
тварног бића постала реалност. Веома је важно истаћи да смрт по библијском схватању није
онтолошка датост и неопходност. Као и сам грех она то постаје преко слободног избора
разумних бића. Бог је не даје, Он је само предвиђа као природну последицу гажења његове
заповјести - ,,Умрећете ако окусите“ (Пост 2, 17). Проклетство Божје за учињени грех пада
само на змију, али не и на човека и жену. Они сносе само последице свог поступка (код
жене су то умножавање страдања и уздаха, у мукама рађање деце и потпадање под власт
мужа; због Адамовог греха бива проклета и поремећена земља, он ће у зноју лица свога
јести хлеб свој). Смрт је врхунац човекове богоотуђености и најнижа могућа тачка људског
уништења и обезображења.

Сазнање присуства смрти и смртности у човеку изазива свест о егзистенцијалној трагици

људског положаја и апсолутну немоћ људске културе и вредности да превазиђе ту трагику.
Међу релатизоване вредности, природно, спадају и васпитне вредности и циљеви. Само она
вредност која је јача од смрти може бити истинска вредност.

Смрт која се схвата као ,,плата за грех“ (Рим 6,23), многи Св. оци тумаче и као израз Божјег
човекољубља. По учењу Св. отаца (Методија Олимпијског, Григорија Нисијског итд.)
,,кожне хаљине“ у које се ,,облачи“ човек падом у грех не представљају смрт него смртни
живот или у смрти живот. Због тога Максим Исповедник назива крај овог земаљског живота
не смрћу него ,,ослобађањем од смрти“, тј. од тог променљивог, распадљивог и мртвог
живљења. У овоме се открива смрт као знак Божјег човекољубља. Допустивши смрт, Бог
њоме прекида живот у трулежности и мртвилу, окрећући смрт и против трулежности и
узрока трулежности, тј. против греха. Св. Григорије Богослов каже да је Бог допустио смрт
,,да зло не би постало бесмртно“. Тако ,,казна постаје човекољубље“. ,,Кожне хаљине“ у
које се човек обукао падом у грех оне су, с једне стране, казна и плата за учињени грех, а с
друге стране, оне се откривају и показују као ,,лек“ и благослов, представљају нову
могућност коју Бог даје човеку за остварење првобитног циља.

Оно што претходи смрти и чега је она врхунац и коначни плод јесте бесловесна жеља за
уживањем коју неминовно прати бол. Али и то Бог користи човекољубиво. Тако се у браку
уживање од циља претвара у средство и тиме ограничава његова самољубивост, као што и
бол открива Божјим промислом своју човекољубиву страну: у мукама рађање деце. То
рађање деце је утеха у смрти и предзнак победе над смрћу. На овај начин страдање, бол и
смрт добијају свој дубоки васпитни смисао. Међу утехе којима Бог ублажава и осмишља
страдање, бол и смрт јесте и утеха стицања знања и стваралачког деловања.

У хришћ. смрт преко Христовог распећа и смрти, не само што добиија дубоки
сотириолошки карактер и смисао, него и гносеолошко васпитни. Отуда је сећање на смрт
била једна од омиљених тема хришћ. психологије, али и један од главних метода за
развијање дубљег самосазнања и истинског човековог самопознања. То сећање на смрт није
никада имало за циљ изазивање језе и страха од смрти, него је основни циљ био и остао да

29
се смрт схвати и доживи као отрежњујућа мера свега људског. Исихије Презвитер с правом
назива ,,незаборавно сећање на смрт“ ,,благим васпитачем и душе и тела“.

ЛЕКЦИЈА 15.

ПОСТ И ПОКАЈНА ТУГА КАО ВАСПИТНИ ЧИНИОЦИ

Целокупна свест старозаветног човека је испуњена сазнањем смртности и пролазности

свега људског. То најбоље можемо видјети у књизи о Јову, Псалмима и книзи
Проповједниковој. Из тог и таквог сазнања се рађа дубока туга, која представља једно од
главних својстава старозаветног човека. Са њом се не сусрећемо само код Јеврејског народа,
него и код других народа древног света. Целокупна хеленска мисао је испуњена
,,неисцељеном тугом“. Туга је још очевиднија и присутнија у древном будизму Далеког
Истока. По Буди човек је жалосни затвореник круга бола и патње. То осећање да је живот
патња и бол јавља се у будизму из сазнања смрти и смртности свега постојећег.

Сазнање и осећање патње и бола које се рађа из познања пролазности свега снажно је
присутно, иако на један други начин, и у списима Ст. завета. То нам потврђују и стихови из
књиге о Јову: ,,Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи“ (7,
9). Затим у Псалимама срећемо стихове попут овога: ,,Човек је као ништа; дани су његови
сјен, који пролази“ (144, 4). Исто то се каже и осећа у књизи Проповедниковој. Цела књига
није ништа друго него плач над пролазношћу свега, безизлазношћу и таштином: ,,Таштина
над таштинама, све је таштина“ (1, 2).

По овом осећању и сазнању пролазности и таштине Ст. завет је истоветан са многим

небиблијским схватањима Старог света. Али оно по чему се он коренито разликује од њих
јесте дукока свест о постојању једног живог Бога, у коме је разрешење те људске трагике.
Кроз ту веру старозаветна туга, престаје да буде туга на смрт и преображава се у ,,тугу по
Богу“, испуњену тајанственом надом на избављење и спасење од пролазности, страдања и
смрти. Та вера старозаветног човека у једног личног Бога прожета је још једним
специфичним својством, а ради се о јасном сазнању и свести о греху и отуђености од Бога,
као узроку људске пролазности, страдања и зла. Зато и туга старозаветног човека прераста
у покајну тугу и жеђ за спасењем. У потрази за променом, избављењем и спасењем
старозаветни човек се не задовољава и није му довољна само платоновска бесмртност душе,
заснована на презиру тела, него он тражи спасење целог човека. За разлику од туге за светом
покајна туга не рађа бесловесно очајање и смрт, него је њен плод радост спасења, што

30
потврђују и речи Псалама: ,,Врати ми радост спасења својега“. Радост спасења осмишља
живот и страдање, дарује срце чисто и обнавља у човеку ,,Дух прави“.

Једино том утврђеношћу у вери и верности Јахвеу, прожетим непоколебивом надом и

радошћу спасења, могуће је објаснити историјско чудо Јеврсјког богоизабраног народа.
Иако мали и безначајан у односу на моћне многобожачке народе који су га окруживали,
јеврејски народ не само да је успио да се очува и опстане, него је временом постао духовни
и просветитељски квасац за многе друге народе. Он је то и успео да буде само благодарећи
свом васпитању у верност Богу и Закону Божјем. Поред многих застрањивања, тај народ се
одазивао позиву својих пророка на покајање обнављајући се покајањем изнутра и тако
обнављајући и учвршћујући свој савез са Богом, обнављајући у себи наду и радост спасења
и избављења од својих непријатеља. Ти повремени препороди и обнове Изабраног народа
увек су били у органској вези са живом Месијанском идејом. Васпитање том идејом и за ту
идеју, показало се изузетно ефикасно и делотворно, ударајући дубок печат на сву судбину
Јеврејског народа.

За разлику од других народа који су мењали своје приче о боговима, јеврејски народ се
строго држао свог вјеровања у Бога Јахвеа и његовог вечног и непроменљивог закона. Само
онај који види Бога у стању је да угледа и види и себе самога, јер истинско покајање могуће
је само тамо гдје је присутна и жива свест о Богу као личном бићу. Пример тога имамо код
Јова који тек када је видео Бога постало му је јасно ко је он сам. То дубоко страдање,
обасјано и осмишљено боговиђењем, и из боговиђења рођеним покајањем и смирењем,
ослобађа Јова од самоуверености старозаветног човека, засноване на законској праведности
и људској врлини и уводи га, као претечу, у тајну долазећег Новог завета, тј. у тајну
Богочовека Христа. Није, дакле, случајност што је Јов одвајкада сматран као праслика
Христа.

На крају треба истаћи да покајна туга старозаветног човека и радост спасења коју
доживљава представљају само наговештај оне дубине покајања и његовог
свепреображујућег дејства које ће открити сам Христос у Новом завет

ЛЕКЦИЈА 16.

СТАРОЗАВЕТНА И НОВОЗАВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА И УЛОГА ПРАЗНИКА У ЊИМА

Вера у једнога Бога, спојена и прожета вером у своје избрање, створили су од јеврејског
народа неку врсту саборне личности, односно чврсто повезане заједнице. Срж ове свести
било је и остало Име Божје (ЈАХВЕ). Јединство Јеврејског народа не проистиче просто из

31
биолошког јединства, нити се заснива на заједничком мјесту боравка или економским
интересима. Све ово има одређен значај, али не одлучујући. Оно што има одлучујућу улогу
у јеврејској заједници је то да је она заснована на вери у једног Бога. Оно што биолошком
моменту и припадности даје снагу, нису крви, језик или крвна сродност, него обрезање као
знак издвојености између свих народа и као видљиво сведочанство припадности заједници
потомака Аврама, Исака и Јакова. Јевреји су знали заборављати свој језик и причати језиком
других народа, затим најмање времена су провели у заједничкој држави, али су опстали и
сачували свест о припадности јединственој заједници. За њих је Палестина имала велики
значај и кроз векове су је сматрали ,,Обећаном земљом“, али не само у смислу места
националног и друштвено-економског устројства, него као земљом у којој су призвани да
остваре и испуне своју месијанску мисију и улогу. Све ово наведено, вера и савез са једним
Богом потврђиван кроз обрезање и верност закону и повезан са месијанском идејом, се
временом претворило у саборно духовно и историјско наслеђе. То наслеђе имало је огромни
васпитни утицај на свако ново поколење. Коначни циљ и смисао тог наслеђа, и свих оних
који су га чували и проповедали, био је не просто да јеврејски народ остане оно што јесте,
него да постане и преобрази се у ,,народ свештеника и у свети народ“ (Изл 19, 6).

Припадање том и таквом Израиљу, који је примио дарове од Бога и коме је обећано изобиље
будућих добара и благослова ,,у Христу Исусу“ велико је достојанство, али и одговорност.
Та свест о достојанству и одговорности, преношена са поколења на поколење васпитава и
образује. Тако су синови позвани да буду достојни својих отаца и чувари својих синова. То
је основно својство и дух васпитања у Ст. завету, које показује да је тада васпитање имало
патријархални карактер и то у изворном смислу те речу (очинство није само биолошко
начело, не предаје се само крв него и духовно наслеђе). Тај патријархални карактер
јеврејског старозавјетног васпитања нема само социјалноетичку подлогу, нити само
биолошко-правну. Његова основа је још дубља. Оци добијају свој ауторитет и стичу га кроз
Божји ауторитет. Сам однос Бога и Изабраног народа у Ст. завету се приказује као однос
оца и његове породице.

Истински праоци и оци, који су вође народа, које треба слушати и на које се треба угледати,
само су они који су својим делима и животом потврдили и посведочили верност Богу Оцу
и Закону. Такви су патријарси, судије, пророци и цареви. Међу њима се нарочито истичу
Мојсије и Давид. Први је био незаменљиви вођа и законодавац, а други носилац царске
идеје. Мојсијево законодавство је уграђено у темеље јеврејске заједнице, а цар Давид са
својим сином Соломоном представља златно доба те заједнице. Њено јединство они
окрепљују и учвршћују једном за свагда царском и државотворном идејом. Та идеја,
освећена идејом помазаника Господњег и њеним месијанским садржајем, прелази у саборно
наслеђе Јеврјског народа, постајући још једна неотуђива димензија јеврејске свести. Она ће
обликовати живот Изабраног народа и бити васпитни чиниоц и будитељ његовог
месијанског сазнања чак и онда када тај народ изгуби своју државу. Али не само то, јер
преко Новог завета, тј. преко Исуса Христа, та идеја ће се уткати у устројство и живот

32
хришћанских држава и царстава. Свако од тих царстава се трудило да имају стари Израил
као архетип свога устројства.

Оно што је нарочито привлачило и подстицајно деловало кроз векове на људе

јудеохришћанског предања био је идеални спој у историји старозаветног Изабраног народа
између царског, свештеничког и пророчког служења. Тако без споја и прожимања ова три
начела нема и не може бити правог напретка и развоја човековог, како личног тако ни
заједничког његовог живљења на овој земљи.

Савез између Бога и његовог народа доживљаван као продични однос, нашао је још једну
своју примену и остварење у оквирима саме породице, као конститутивног дела и ћелије те
шире Божје породице. У Ст. завету породица се никада не посматра сама за себе. Она је
увек и присно повезана за племе којем припада, а преко њега и за цео народ и његово
месијанско назначење.

Треба напоменути да је Храм (Скинија) и све оно што се збивало у и око Храма (Скиније)
одиграло велику улогу у Јеврејском народу. Храм је био место окупљања и проучавања
Закона Божјег, богослужења, жртвоприношења и јављања славе Божје, што је имало
васпитни значај за народ. Велику васпитну улогу имало је и приношење жртава у Храму.
Жртва је чин у коме се учествује и који има дубље искупитељско значење. Тако жртва за
грех, лични или свенародни, буди дух покајања и развија свест о греху; жртва благодарна и
измирења васпитава за правилан однос и успостављање тог односа са Богом, итд.

Нарочити значај за васпитање су имали празници. Старозаветни празници, како својим

садржајем и смислом, тако и начином на који су прослављани давали су и откривали и
природи и људском постојању дубљи смисао. Старозаветни празник и онда када је везан за
природу и збивања у њој, не означава празновање природе, него је учествовање у доброти
Божјег стварања. Такав је нпр.. смисао празновања Суботе. Она представља учествовање у
Божјем одмору седмог дана после стварања. Такође, из празновања седме године као
,,суботе за одмор земљи“ и после ,,седам седмина година“ (сваке 50-е године) као опросне
године, показује се да је радост учествовања у доброти Божјег стварања и Божјег одмора
узима поред човјека и природа. То повезивање природе и природног времена са тајном
времена као историје, која се одвија између Бога и његовог Изабраног народа, још јасније
долази до изражаја у празновању Пасхе и Педесетнице, као и празника Сеница. Празници
Пасхе и Педестнице везани су, с једне стране, за прославу пролећа и првих снопова жетве,
тј. мистерију природног времена, у коме се природа ослобађа од окова зиме и рађа свој плод.
С друге стране, њима се празнује ослобођење од Египтског ропства и улазак у Земљу
обећања. Тако се у празнику везује природно време са историјским временом, а и једно и
друго, кроз месијанску идеју, доживљава се као предосећај ,,преласка“ у тајну есхатолошког
времена, у крајњу радост изабвљења, спасења и слободе. Сличан смисао има и празник
Сеница који се прославља 15. дана 7. мјесеца, после сабирања плодова земаљских. На тај
празник се прослављао 7 дана, боравећи у сеницама као подсјећање у чему су живели када

33
су изашли из Мисира. За старозаветног човека није довољно причати о нечему што се
догодило, него је важно и учествовати у самом догађају, кроз празник тог догађаја. Све што
се ради има за циљ да подсети човека на чудесно дејство и присуство Бога.

На крају треба истаћи да су у такав живот јеврејске заједнице укључени не само одрасли,
него и деца. Оно никада није само пасивни посматрач унутар своје породице и народа.
Укључено у та збивања и догађаје, оно постепено сазрева и неприметно се богати искуством
старијих и свим што се догађа.

Тајна успјеха старозаветног васпитања и образовања добија своју пуноћу и органско

продужење у Новом Израилу, Црки Богочовека Христа.

ЛЕКЦИЈА 17.

ЕКЛИСИОЛОШКЕ ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСКОГ ВАСПИТАЊА

Одговорно присуство и брига одраслих хришћана представља много више од разних теорија
о васпитању или неких практично-педагошких упустава. Односи у Христу јесу васпитање,
али и више од тога, јер у њима долази до пројаве божанских енергија. Због тога и морални
принципи о правима и интересима деце код хришћана треба да имају богословско, а не само
педагошко утемељење. Прво хришћанско право детета треба да буде право на Божју
благодат. Зато је и прва хришћанска дужност родитеља да води дете у Цркву, јер оно тамо
долази у додир са божанском благодаћу. Црквено васпитање представља приопштавање
догађају оваплоћенога Христа, давање нетварних божанских енергија човековом бићу.
Ништа што родитељи могу да учине за своју децу не може да надомести сотириолошку
улогу Христове љубави, која се зачиње благословом њиховог заједничког учешћа у
богослужбеном животу Цркве.

Целовитост православне педагогије указује на то да је Црква та која васпитава и образује и

да су сви њени чланови ученици. Постати хришћанин није нешто што се дешава наједном,
већ је то процес, чији је почетак (а не завршезак) крштење. Због тога православни хришћани
треба да доживљавају васпитање као заједничко живљење са децом у Цркви, као
уцрковљење. Васпитање се остварује првенствено кроз Литургију, али никада кроз
Литургију изоловано од остатка живота и остатка живота Цркве. Целовитост концепта
православне педагогије зависи од целовитости разумевања литургијског живота Цркве. Код
хришћана нема васпитања које у исто време није и црквено васпитање, јер је хришћанско
васпитање еклисиолошки феномен.

Једна од највећих препрека за православно васпитање и социјализацију сигурно је пропуст

одраслих хришћана да озбиљно схвате целокупно црквено искуство. Такође, и Црква као

34
заједница верних треба да манифестује оно о чему говори иначе су настојања за хришћанско
васпитање деце осуђена на пропаст.

У православном предању припадност детета породици никада се није строго одвајала од

припадности Цркви. Главни васпитни чинилац јесте атмосфера која постоји у породици. То
што дете у детињству види и научи у дому у великој мери обликује његов карактер. Уколико
родитељи желе да подигну ,,добру децу“ они су дужни да воде рачуна о себи, првенствено
о односима које успостављају са децом и са другим људима око њих. Породица, као
уосталом и Црква не може да изроди веру, нити да је форсира; она само може да успостави
стање у којем ће благодат моћи да дејствује у животима деце.

Правоверје детета се не дефинише нечим што оно треба да зна, већ узимањем удела у
заједници верних. Феномен правос. хришћ. идентитета не настаје из учионице или школе,
већ из дијалектике између личности и црквене заједнице. Због тога и црквени обреди,
символи и приче морају бити разумљиви, живи и приступачни за све и сви морају узети
неког удела у њима.

Може се говорити о неколико начина, односно димензија црквеног васпитања и

социјализације:

1) Симболичка или изобразитељна – Она се догађа на плану свештених знамења и образаца

које постоје у цркви. Све што се налази у храму има своје значење и обраћа се уму и срцу
човековом поучавајући га.

2) Свештенодејства цркве – Јереји, ђакони, чтеци, појци и остали својим одеждама и

различитим видовима служења откривају нам образ Божјих анђела. Црква са овим образима
сједињује и тајну црквене речитости (богослужбена читања, појање, проповеди...).

При васпитању нарочито треба бити опрезан са мало старијом децом која одбијају да иду
са родитељима у цркву. Оно како расте мења свој однос према питању личне слободе и
одговорности. Родитељи не смију вршити притисак на децу и присилно да их воде у цркву.
Деца старијих узраста у многим питањима живота почињу да доносе самосталне одлуке и
то је неопходан и благословен део њиховог сазревања. Потребно је да у своје време и само
дете слободном вољом потврди своје одласке у Цркву. Треба се увек трудити да дете упозна
Цркву као дом мира, молитве и љубави, а не као простор који му доноси асоцијацију на
свађе, сукобе и поделе.

ЛЕКЦИЈА 18.

35
 СВЕТОТАЈИНСКА ПЕДАГОГИЈА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Суштински значај Јеванђеља састоји се у приближавању Царства Небеског. Оваплоћење

Сина Божијег је омогућило нови начин људског постојања, а тај начин постојања доноси
заједница Цркве – Тијело Христово, тиме што омогућава једном изгубљено заједништво са
Богом. Црква се назива иконом будућег вијека јер у овом свијету пројављује односе љубави
какви постоје у вјечном, божанском животу Свете Тројице. Педагогија Црква је простор
васпитања личности – она васпитава оним што јесте. У Цркви није пресудна дјелатност
људи, већ присуство и дар Духа Светога. Општи појам који обухвата свеукупан процес и
услове пројављивања божанских енергија у животу Цркве јесте света тајна. Људи ступају у
додир са благодатним дејством Светог Духа путем светих тајни.

У служењу светих тајни учествује читава заједница, нема пасивног присуства појединца.
Онтологија службе је израз који у православној теологији указује на начин учествовања у
Царству Божјем. Они који сада судјелују у служењу светих тајни самим тим стичу и
обезбјеђују припадност животу будућег вијека. Посебан нагласак у етици хришћанског
живота ставља се на слободу дјеловања Светог Духа – пројава божанских енергија није
везана само за чинодејства Цркве, већ се догађа у животу и односима оних који су се својим
унутрашњим бићем слободно опредјелили да их прихвате.

Крштење се поистовјећује са „облачењем у Христа“. Ова метафора указује на задобијање

новог статуса људске природе. Оно је поновно рођење, обнављање људског бића, јер је
прије крштења природа човјека била обучена у Адама. Са аспекта личности, крштење значи
слободно ступање у нови однос према животу. Ово опредјељење човјека исказује се путем
јавног исповједања вјере. Особа која намјерава да се крсти, том приликом се слободно
одриче сатане, сједињује са Христом и изјављује како вјерује. Ово вољно присаједињење
Цркви услов је нечијег православног васпитања. Сједињење са Христом значи усвајање
новог живота који није од овога свијета. Света тајна крштења је дар Христове смрти и
васкрсења свакоме од нас. Оно се у хришћанском ријечнику назива духовним рођењем. Ово
је рођење проистекло из човјекове слободне одлуке. Љубав према Богу постаје доминантан
однос у човјековом животу.

Крштавање мале дјеце указује на одређено виђење дјетета и човјека, али и човјекове вјере
у православној Цркви. Будући крштен у узрасту новорођенчета, човјек стиче свој идентитет
пред Богом, који се симболично очитава у његовом личном имену. Приликом крштења
дјетета у Православној цркви вјеру у његово име изјављује кум. Ова пракса говори о
другачијем постављању приоритета у питањима људског живота и постојања код
православних. Слобода избора везана је за ступањ зрелости и свјесност човјека, дакле она
никада није апсолутна. Тајна крштења је ствар живота и васпитања. Оно што дјете чини

36
компетентним за учешће у заједници Цркве је његова личност, способност да воли и буде
вољено.

При иницијацији у живот Цркве важно је разумјети и улогу Светога Духа, која је толико
важна да се чин запечаћења дара Духа Светога сматра и посебном тајном названом
миропомазање. Свети Дух отвара пут човјековог обожења и на том путу се одвија процес
личног обожења. Служење свете тајне миропомазања одмах приликом крштења код
православних указује да се дјеца од најранијег узраста сматрају личностима, достојним да
приме пуноћу дара Духа Светога. Миропомазање у сваком човјеку уобличава Христа, а
православно васпитање се догађа у оквиру тих служби. Дарови Светога Духа називају се и
плодовима. Истинитост хришћанског позива се потврђује постојећим плодовима Светога
Духа. По ријечима апостола Павла, плод духа јесте „љубав, радост, мир, дуготрпење,
благост, доброта, вјера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23)“.

Појам Литургије се у ужем значењу односи на светотајински чин богослужења Цркве, а у

ширем смислу на служење, дјеловање, јавни рад, функционисање, служење Богу
хришћанским животом у цјелини. Православно васпитање треба да начином људског
живота учини служење Господу. Идеал православне педагогије је да се односи у васпитању,
односи са дјецом и сви хришћански односи, усагласе са односима какви постоје у
Литургији. Литургија је пут којим се човјек уподобљава Богу. Међутим, служба Богу мора
наћи своје практично остварење у свакодневном животу хришћана, јер су литургијски и
подвижнички живот двије стране једне стварности служења Богу. Православно васпитање
догађа се као стваралачка синтеза ове двије стране хришћанског односа према Богу.
Литургија се може сматрати основном магистралом хришћанског васпитања која за циљ
има обожење човјека. Литургија је мјесто сједињења са Христом, начин уобличавања Хрста
у човјеку и мјесто примања бођанскох енергија, те представља неопходну основу
православног васпитања дјеце у свакодневном животу.

ЛЕКЦИЈА 19.

ЛИТУРГИЈСКА КАТИХЕЗА

Ријеч κατήχησις (оглашење, огласити) имала је смисао било каквог поучавања или
саопштавања живом ријечју. Закон се поимао као катихеза, а под поуком хришћанима се
подразумјевало поучавање „путу Господњем“. Цијели Нови Завјет је схватан као поука,
катихеза. Из таквог схватања развила су се у првим вијековима 2. врсте катихезе: поука за
оглашене (поука оних који се спремају за крштење) и мистагошка катихеза (поука

37
крштенима). Циљ катихеза било је увођење у догмате и просвјећивање Ријечју Божјом. У
раној Цркви катихеза је била повезана са светотајинским и богослужбеним животом, а та
повезаност сеже до апостолских времена, када су многи одјељци из посланица биле
првобитно богослужбене химне, а потом претворене у радосно свједочанство о Истини.

Временом је дошло до ишчезавања поуке за оглашене (главни узрок било је крштавање мале
дјеце и масовна покрштавања у појединим периодима историје Цркве). Секуларизација
хришћанских држава довела је црквену катихезу у кризу која се покушала пребродити
школском вјеронауком, али овај тип катихезе у православним земљама није донио
очекиване резултате. Ово је довело до стварања катихетске наставе при парохијским
храмовима, али овај тип катихезе који се одвијао паралелно са литургијским животом
Цркве, некад и на његову штету, ако се вјеронаука одржавала у току литургије, али ни то
није било рјешење. Поставља се питање да ли је овај тип катихетске поуке несродан са
бићем и духом Православне Цркве. У друштву у којем се осјети криза и хришћанске
породице и крштеног кумства, видимо трагични крст катихезе, њену пасивност и немоћ.
Нама преостаје једино да се пронађемо у Литургији Цркве, кроз коју је Црква остала оно
што је била, наравно и као мјерило црквене катихезе. И не само да је мјерило, него и
најсавршенија катихеза, која васпитава и храни/пита Хљебом живота. Права катихеза треба
да буде литургијска катихеза. Главне особине литургијске катихезе су:

1 Литургијска катихеза је црквено-саборна, а то значи христолошки усмјерена и утемељена,

јер је Христос саборна тајна Цркве. Литургија се врши у спомен Исуса Христа, а
литургијски утемељена катихеза Њега објављује и Њега свједочи. То је катихеза
сараспињања Христу, јер само онај који прима Христов начин живота за свој, може добити
Његов ум и бити Његов свједок. Ова катихеза је црквено-саборна јер извире из вјековног
саборног Предања, Предања свих покољења Цркве и зато што се обраћа свим узрастима од
дјетета до старца. На тај начин од рођења, Црква даје човјеку такво достојанство, какво нико
други није у стању да му даде. Њен основни захтјев је „Сами себе и једни друге Христу Богу
предајмо“. Бескрајно поштовање слободе свакога у овом ненаметљивом литургијском
позиву јесте уједно и призив на причешћивање вјечним Животом. Црква не врши насиље
нити над чулима нити на осјећањима, ни над умом ни над вољом. То важи за све што из
Литургије израста. Римокатолички папоцентризам и протестантски приступ Писму као
коначном критеријуму свега, замрачили су и потиснулу саборно и животворно Тијело
Богочовјека и препријечиле путеве слободног заједничарења са Њим. Основни недостатак
катихезе засноване на таквим начелима је нелитургичност. Она превиђа да је човјек
цјеловито биће и да је му је потребно прожимање Истином. Модерно школство, засновано
на разуму и чулном искуству, сакати човјеков живот, изгонећи из њега Логоса као „пут,
истину и живот“. Оно даје знање о природи и њеним законима, али није у стању да открије
словесност свега постојећег и дарује човјеку вјечно просвјећење. Животом свијета оно
назива оно што носи са собом, а то само собом доноси смрт. Дакле, оно одузима смисао
који се открива и даје свијету у литургији.

38
Оно што забрињава данас није недостатак школске вјеронауке, које нисмо имали вјековима,
али смо имали народ прожет Литургијом. Данас забрињава све мањи број живих
литургијских заједница које постају све мање евхаристијске. Љубав која је срце литургијске
заједнице се све више прогони, а резултат је тријумф трулежне плоти. У томе и јесте
трагизам европско-америчке цивилизације: у тенденцији да причешћивање Христом
замјени причешћивањем мртвим стварима и њиховом потрошњом.

2 Литургијска катихеза је молитвено-покајна. Нема праве ријечи ни истинског знања о Богу

без покајања. Свака ријеч Цркве прожета је појањем и молитвом. Ако катихеза не посједује
такав дух, она престаје да буде ријеч која рађа и препорађа, просвјећује и васпитава. Само
су прави покајници, каже Јован Лествичник, сазнали праву силу ријечи. Зато све древне
катихезе почињу са појањем.

3 Литургијска катихеза је библијска. Богослужење је Библија препјевана у молитву.

Библија је књига Цркве, а Црква је живо тумачење Библије, надахнута истим Духом. Кроз
Литургију Библија постаје жива стварност која се увијек изнова открива и радосно свједочи.
Само таквом стварношћу прожета катихеза постаје истинска катихеза тј. ријеч која рађа и
препорађа. Знати Свето Писмо на литргијски начин значи истински га познавати и на прави
начин тумачити.

4 Литургијска катихеза је светоотачко-богословска. Светоотачко богословље је врхунац

достигло у богослужбеном и литургијском богомислију. Православно богословље и етика
у богослужењу се откривају као свете врлине живота. У том јединству православна катихеза
открива истине вјере и живота.

5 Литургијска катихеза је динамично-активна. Литургија је дјело Божије, али истовремено

дјело свих сабраних у заједницу, дјело народа Божијег. Она се не посматра – у њој се
учествује свим бићем. Све што важи за Литургију важи и за цјелокупни живот Цркве. Зато
је неопходно народ поново интегрисати у активно учествовање у богослужењу, а то је
могуће обновом катихезе првих вијекова. Црква је просвјетљивала и васпитавала сваким
својим дјелом и светотајинским чином. И зато је сваки онај којег је примала у заједницу
био живо чедо Божје. Свете тајне подразумјевају апсолутно слободне људе, који са пуном
одговорношћу пристају на радикално преумљење и ппромјену начина живота и предавање
Христу. Да увидимо стање у којем се налази наша катихеза довољно је да видимо начин на
који крштавамо – са мало воде, не свлачећи старо одјело. То је сав труд који уложимо да би
једна душа била рођена водом и Духом, труд који није у стању да опере ни прљавштину
тијела, а камо ли душе.

6 Литургијска катихеза је иконична. Богослужење као ријеч, као икона, као храм, као
покрет, као сјећање на домострој спасења и као Божји Дарови, све је сликовито, иконично,
васпитава сва чула и преко икона узводи душу Богу. Употреба слике у катихези има

39
онтолошки и догматски основ, али само она икона која одржава у себи тајну оваплоћеног
Логоса може бити насликана у храму.

7 Литургијска катихеза је практично-теоријска. Литургија је дјело Божје и дјело народа, она

ја пракса али и и богоопштење и боговиђење („видјесмо свјетлост истиниту, примисмо Духа
небеснога“). Такво јединство праксе и теорије основни је предуслов успјеха црквене
катихезе. Када критикујемо теорију заборављамо да је теорија заправо боговиђење без којег
је пракса слијепа. Теорија, богосозерцање, је врхунски домент богоопштења дарован
човјеку. Не смијемо одвајати теорију од праксе, јер се теоријом пракса провјерава.
Обједињеност праксе и теорије у Литургији и литургијској катихези показје да литургијско
образовање ангажује цјелог човјека. Литургија је сва заснована на богоопштењу и сва
усмјерена на још присније причашћивање Христом у невечерњем Царству Његовоме.

8 Литургијска катихеза је сталнообразујућа. Она се тиче свих узраста и примјењује на све

моменте живота. Литургијско сјећање на Господа Исуса Христа и Његово оприсутњивање
у нама врши се непрестано и нема краја. Што нам је ближи, то нам је потреба за Њим већа.
Божјем даривању нема краја, а човјеку у усавршавању и образовању нема починка. Човјек
је по природи биће које стално призива Пуноћу, епиклетичко биће. Та епиклетичност се
темељи на захтјевау човјековог бића за савршенством и на неисцрпности тајне Божије и
Божије просвјећења у који Литургија уводи. У Цркви су сви учесници и то до краја живота.
Управо Литургија показује да у Цркви постоји само један учитељ, Господ Христос. Сви
остали, било да се уче или да уче друге, само су ученици, и то кроз цијели живот. Онај који
учи друге, има само улогу мистагога, уводитеља у тајну, у који уводи по мјери своје
уведености у њу: да би могао друге уводити, он непрестано уводи самог себе. Зато се
Литургија назива „мистагогијом“, увођењем у тајну, и зато је најсавршенији вид катихезе,
мистагошка катихеза, поука која открива и тумачи Тајну, тиме што саборно и непрестано
образује њоме и уводи у њу, дарујући је, али не као рационално знање, него као присније
општење са Оцем, Сином и Духом Светим.

ЛЕКЦИЈА 20.

ПОДВИЖНИЧКА ПЕДАГОГИЈА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Прва Божја заповјест, о неједењу са дрвета познања добра и зла, имала је за циљ да открије
човјеку његову праву мјеру и да му покаже да је слободно опродјељење за живот и смрт
његово призвање. Божја заповјест није значила ограничење, него пуноћу, призив на пуни и
савршени живот. Заповјест је била позив на врлину и подвиг, којима слиједи живот, као што
преступању заповјести слиједи смрт. Сам Бог је сакривен у својим заповјестима, тако да ће
га они који га траже наћи аналогно труду и напору који уложе у то тражење, тј њиховој

40
врлини и подвигу. Заповјешћу се открива да је је живот по Богу и у Богу једини нормалан
начин људског постојања. Први степен који захтјева творење дјела правде, на којем се
човјек дотиче врлина на спољашњи начин, има карактер етичке педагогије која припрема
човјеково биће за дубље просвјетљење. Господња заповјест учи човјека благословеној
употреби и односу према твари. Благословена употреба твари је она која је сагласна
божанској вољи и циљу који је Бог творевини подарио. Благословен употребом творевине,
иста та творевина почиње да приповједа славу Божију и да води и узводи Богу.
Неблагословена употреба себе и творевине (злоупотреба), састоји се у човјековом
самозаљубљеном затварању у себе и у природу. То човјеково затварање поставља и
васпитању непремостиве оквире. Васпитни карактер Божје заповјести састоји се у
васпитању човјекове слободе како би се она уподобила божанској вољи и слободи.

Хришћански живот је незамислив без појма посушности, која се сматра првом међу
врлинама. Слагање људске воље са божанском не значи њено негирање, већ васпитавање и
руковођење ка смислу њеног коначног испуњења. Обнављање пале воље је спор и болан
процес. Умртвљење личне воље сматра се првим кораком ка новом животу. Ријечима „не
будите робови људима (1 Кор. 7, 23)“ апостол Павле показује да послушност није исто што
и потчињеност. Она је одговорност и старијих, али не неком закону, већ другој личности.
Схватање да ауторитет у Цркви лежи у рукама старијих (епископа, сабора или духовних
отаца) није у потпуности погрешно, али је ограничено и потенцијално опасно. Син Божији
није дошао да влада, суди или контролише, већ да служи. Света Тројица је једини стварни
ауторитет у животу хришћана. Сабори и епископи јесу извор условног ауторитета у
појединим случајевима (осуда јереси, преиспитивање поретка дисциплине, пстирско
старање). Одрасла особа мора да буде свјесна ограничења пред Богом, чија божанска воља
мора доћи до изражаја, као и да буде свјесна граница у односу на дјецу, чија слободна воља
мора да се поштује. За православне духовне оце постоји виши степен идентификације са
учеником, него што постоји ауторитет над њим. Зато је код њих нагласак на савјетовању, а
не на принуди (духовни отац поучава примјером и то је једино што оправдава његов
ауторитет). Стварна педагошка дужност одраслих у хришћанском животу јесте да не
практикују властити ауторитет у руковођењу дјеце, већ да садејствују и слиједе икономију
божанске педагогије. Бог је онај који уводи дијете у познање истине, а одрасли је тај који
помаже дјетету у сложеном педагошком процесу.

Покајање је прва заповјест и основна Христова поука, и оно представља почетак

подвижничке стране хришћанског живота. Садашње стање људског бића је стање смрти,
окарактерисано рађањем дјеце у смрти. Православно васпитање могуће је само у условима
покајања, јер оно отвара пут ка успостављању нових односа љубави у Христу. Преумљење
као тотална промјена живота човјека јесте и дослован превод грчке ријечи за покајање
μετάνοια. Промјенити приступ животу и окренути своје биће Богу је предуслов
православног васпитања и саставна димензија православне педагогије. Покајање настаје из
двоструког сазнања: богопознања и познања себе, свог стања у свјетлости божанске

41
благодати, у којој човјек може видјети сопствене гријехе. Чистоти душе претходи
самосагледавање своје нечистоте и свијест о њој. Да би човјек био православни вјерник,
потребно је да буде свјестан својих гријехова и да се за њих каје. За успјех у духовном
узрастању најважније је задобити свијест о својој немоћи и потпуној ништавности без
Божије помоћи. Педагогија Цркве сматра успјехом за православног хришћанина дар да себе
види као грешника. Покајна дисциплина Цркве једини је одговор на гријех човјека. Однос
према гријеху у православном предању није јуридички: покајање је заправо туга за Богом
оне душе која је свјесна своје нечистоте и несавршенства.

Подвижништо је дуг, животни процес „свлачења старог човјека и облачења у новог“.

Неопходност подвига потиче отуда што је човјек већ обучен у старо, гријеховно стање свога
бића, и док га се не одрекне нема слободу од гријеха. Православно васпитање је васпитање
за окретање према Богу, истинском извору живота, а не добрима овога свијета. У животу
човјека важно је дапостоји напор ка одговарајућем усмјерењу. У православној традицији,
подвижништво се још назива аскезом, што на грчком значи вјежбање. Православно
васпитање је васпитање за борбеност, за отпор страстима и улагање напора на ослобађању
човјекове душе.

Једно од основних подручја црквене дисциплине и области човјековог подвига је пост.

Шире подвижничко значење поста не односи се на храну него се протеже и на друга добра
овога вијека: сан, разоноду, различите врсте уживања. Подвиг хришћанина је слика
одређеног става који он заузима према Богу, животу и самом себи. У предању Цркве говори
се о три ступња односа према Богу: роб испуњава своје дужности из страха од казне, те он
своје подвиге упражњава без осјећаја слободе; најамник схвата подвиг као средство које
Бог тражи од човјека, ради којег ће овај у своје вријеме добити награду; слободни, они који
се налазе у позицији сина чине дјела подвига у име љубави према Богу. Црква позива вјерне
да теже ка стању синовства. Православно схватање подвижништва није усмјерено против
тјела, већ за циљ има сузбијање страсти, односно ослобађање тијела ради ступања у
заједницу са Богом и вјечни живот.

Како су наглашавали свети Оци, човјеков живот се још у дјетињству опредјељује орена
пороку или врлини. Значајан дио православног педагошког предања заснован је на
претпоставци да је душа дјетета попут воска. Што се једном утисне у њу, то остаје
забиљежено много година. Други педагошки аксиом био је познавање моћи људских
навика. Православни родитељи су увијек били упућивани да дјецу свјесно удаљавају од
свега што би у њима могло стварати лоше навике. Предупређивање лоших навика врши се
за добро дјетета. Ако дјете одмалена стекне навику да се бори са гријехом, то ће постати
његова карактерна особина и обрнуто. Савремени светогорски старци позивају родитеље на
смирење пред дјецом, обуздавање сопствених афеката, јер они господаре над дјецом.
Хришћани су они који треба да знају да се човјек рађа са повријеђеном природом и да у
њему треба сејати сјеме новог живота. Најбољим средством у православном педагошком

42
предању сматрао се благочестив живот родитеља. Родитељи требају најприје да васпитавају
себе, да пазе да кроз њихов гријех не буде повријеђено и дијете.

Православно васпитање дјеце догађа се у садејству одраслих са Богом. То је могуће једино

уколико се они труде на сузбијању својих страсти и уколико чувају дјецу од свог гријеха.
Кључи моменат у васпитању дјеце је родитељски благослов и одобравање дјетету. Овдје се
ради о другом контексту прихватања и неприхватање дјеце – прихватање пред Богом.
Одрасли који одгајају дјецу морају имати смјелост за љубав, посветити се његовању односа
љубави. Православље мисли у љубави као прихватању, безусловном давању и подршци.

Дјелатни знак љубави одраслих за дјецу је молитва. Обраћање одраслог Богу је први услов
његовог примјереног опхођења са дјететом. Говорити више Богу о дјеци него дјеци о Богу
вјероватно је најважнија порука светогорских стараца. Молитва треба да буде примарна
педагошка дјелатност православних хришћана. Бог зна најбоље шта је добро и за родитеља
и за дјете. Дјете треба учити молитви и да не постоји опасност од претјеране молитве (у
Светом Писму пише да се треба молити непрестано). Потребно је да се родитељи више
уздају у Бога него у своје моћи и да његујући односе Христове љубави са дјецом, допринесу
да животи њих и њихове дјеце буду под заштитом Божјег промисла. У томе је тајна
хришћанског васпитања.

Поучавање молитви је највише што родитељ може постићи у хришћанском васпитању. Када
дјецу учимо молитви, потребно је чувати осјећај тајне; молитва пред дјецом не треба да се
своји на поступке које дјеца могу да виде, чак ни мисли које одрасли преносе дјеци. У
односу са Богом не постоје рецепти. Дјеца најчешће поступају онако како одрасли очекују
од њих. Ту постоји стална опасност од лицемјерја и сујевјерја, ако се родитељи задовоље
понашањем које дјете може и да одглуми.

Лекција 21.

Васпитни смисао породице и брака3

Циљ хришћанских родитеља и учитеља, који би требало да сачувају макар и у дубини

свести, мора бити надахњивање деце на личну љубав према Христу и Пресветој
Богородици. Ако дете одраста поштујући Христа и Пресвету Богородицу као личности које
воли, онда ће та љубав утврдити његово срце у Богу: чак и ако касније прође кроз сумњу,
чак и ако се удаљи од Цркве, оно у срцу неће бити против Христа, а то може да буде
довољно за његово спасење. Религиозно васпитање деце остварује се превасходно личним

3 Лекција преузета са сајта „Православна Србкиња“.

43
примером и молитвеном атмосфером љубави у дому. Тиме се дотиче дечје срце, и дете без
објашњења прихвата молитву као нешто најприродније: не тражећи логичке доказе, оно
бива свесно Божјег присуства. Из житија светих често можемо да видимо како је на судбину
овог или оног светитеља утицао неки праведник. Свети Нектарије се, на пример, увек сећао
љубави своје баке и начина на који је она, у молитви, стајала пред иконама. У делу
привођења детета ка Богу љубав, молитва и лични пример увек су далеко ефикаснији него
речи - они, заправо, и дају силу речима. Никада не смемо да заборавимо да нико није у
стању да другој личности наметне љубав према Богу. Уосталом, не бисмо ни желели да је
другачије: ми желимо да Бога љубимо слободно, и то желимо читавом човечанству. Када
покушамо да деци речима објаснимо нешто о Богу, и када не можемо да пронађемо
одговарајући начин за то, или када разговор пође другим током, не би требало да по сваку
цену истрајавамо на објашњењу: требало би да следимо надахнуће од Бога и расположење
дечјег ума. Својој деци нећемо помоћи само речима, него и својим „корачањем“ пред Богом.
Ми своју децу надахњујемо да љубе Бога и учимо их да траже вољу Божју. Ако су деца
научена да љубе Бога, све остало ће им се додати (в. Мт 6,33). Код деце у православним
породицама (а од тога нису изузете ни свештеничке породице) понекад се примећује
својеврсна „презасићеност“ од сталног слушања разговора о Богу или о црквеним
питањима. Оваква деца, из пристојности, могу да наставе да слушају, али не можемо а да
не приметимо да такви разговори њима ни најмање нису занимљиви, да су уморна од њих
и да би желела мало да „предахну“. Исто тако, на часовима веронауке, код деце можемо да
приметимо неједнаке способности и расположење да слушају о Богу. Ми покушавамо да
надахнемо, али никако не смемо да намећемо. Једно исто дете може у једном тренутку бити
више, а у другом мање духовно пријемчиво. Понекад се дешава да неко питање посебно
занима децу, и то у духовном смислу може бити далеко плодотворније него испуњење
програма предавача. Истински успех таквих предавања не састоји се у томе колико су
чињеница деца запамтила, него у томе да ли су она са предавања отишла носећи у срцу
дубоко уверење да је црквени пут - пут истинског живота. Имена и чињенице су само
посредници помоћу којих ће се деци предочити ова истина. Најбољи учитељи су они који
су у добрим односима са децом. Деца су често спремна да приме потпуно категоричан
одговор од оне одрасле особе чију љубав осећају и чијем мишљењу верују. „Ништа није
толико поучно као ово: љубити и бити љубљен“ (св. Јован Златоуст). Иконе су веома важне
за децу, јер ће посредством њих упознати и заволети Христа и светитеље. Требало би да
дете од најранијег узраста, изнад кревета или у својој соби, има своје иконе Христа,
Пресвете Богородице и светитеља. Иконе децу подстичу да постављају питања, на која саме
иконе и одговарају. Одрасли толико воле да се изражавају речима и да све рационализују,
док деца посредством икона могу да прихвате чак и дубоке богословске тајне - ако, на
пример, упореде икону Распећа и Васкрсења. Деца, наравно, нису у стању да адекватно
објасне шта су схватила, али њихове речи и израз лица јасно сведоче да је то сазнање допрло
до њиховог срца и свести. Икона у великој мери може да помогне и на часовима веронауке,
али према њој се свагда мора сачувати дужно поштовање као према предмету који захтева

44
побожност, чак и ако се у средиште пажње поставља њен педагошки аспект. Исто тако, деци
се од најранијег узраста може усадити љубав према Светом Писму и житијима светих.
Требало би да деца увиде да су и Свето Писмо и повести из житија и данас од насушне и
животне важности за њихове родитеље и учитеље, а што је много важније од тога колико
ће текстова прочитати и колико ће историјских чињеница запамтити. Неминовно је да се
деца, током школског образовања, упознају и са уметничком, и са народном књижевношћу,
али при том треба да разумеју да Свето Писмо и житија захтевају њихову посебну пажњу.

ЛЕКЦИЈА 22.

ОБОЖЕЊЕ КАО ЦИЉ ПРАВОСЛАВНОГ ВАСПИТАЊА

Коначни циљ православног васпитања односи се на достизање смисла живота и испуњење

разлога човјековог живота. Човјек има посебан позив и назначење – да постане Бог по
благодати. Човјеково постајање Богом се назива обожење. Израз прилика (подобије) указује
да је назначење човјека и циљ његовог васпитања више од постизања само спољашње,
моралне заједнице са Богом. Он се тиче постизања личног јединства са Богом. Услов те
могућности је оваплоћење Сина Божијег – заједница са Богом је Божји дар човјеку.
Сјдињење природа и ипостасно јединство у Хрису доноси сличност човјека са Богом, јер је
Христос у свему постао подобан човјеку, осим по гријеху. Богоподобност човјека огледа се
у усвајању Христове љубави. Православно васпитање је васпитање за љубав и обожење.
Морално усавршавање има смисла једино у контексту љубави и обожења.

У сукобу хуманизма са хришћанством, први су истицали у педагогији васпитање повезано

са неодређеним процесом развоја, док су хришћани имали у виду обожење човјековог бића.
Сједињење човјека са Богом не потискује човјечност, него представља њену истинску
реализацију. Разлике у циљевима могу бити јасније ако се узме у обзир дословни смисао
васпитања и педагогије. Словенска ријеч васпитање у свом коријену има појам питати што
са префиксом вас заправо значи свеобухватно храњење и чување дјеце. Ко не узима у обзир
потребе дјетета, он запоставља дјете. Одрасли то чине тако што не прихватају дјете онаквим
какво оно јесте, негирају његову личност, врше притисак и труде се да успоставе апсолутну
контролу над понашањем дјетета. Треба размишљати о томе чиме се дјете духовно храни,
од чега живи – духовна храна дјетета је Божја благодат. Грчка ријеч педагогија дословно
значи вођење дјеце. Сматра се да одрасли руководе дјецом на путу њиховог одрастања и
сазријевања. Одрасли знају пут, а дјеца иду путем којим их одрасли воде. Тврдећи да знају
пут, одрасли се налазе у положају Бога, а дјете постаје објекат њиховог васпитања. Стварни
и коначни одлика хришћанске педагогије је посвећеност циљу обожења.

45
Бриге и страхови родитеља о васпитању њихове дјеце нипошто не смију да прерасту у
притисак на дјете. Они који васпитавају дјецу морају знати да они нису Богови својој дјеци.
Упркос измишљеној слии и идеалном дјетету, постоји њихово дјете, живо, са врлинама и
манама. Многи родитељи се понашају као непрогрјешиви познаваоци животних истина које
намећу својој дјеци. Ту се ради о насиљу над дјецом, које представља гријех. Ово насиље
се догађа и код хришћана, а у том случају оно је још страшније јер долази од злоупотребе
Божјег имена. Не постоје добра и лоша, већ само различита дјеца. Упрошћено васпитање
дјеце своди васпитни поступак на довођење дјеце у ред. На тај начин одрасли кваре односе
са дјететом, за које су одговорни пред Богом.

Постмодерна цивилизација је истакла захтјев за успостављање нових односа са дјецом. У

тим новим односима васпитне намјере одраслих и педагошки приступ дјетету треба да буду
превазиђени. Фукнција педагогије састоји се у томе да свијет одраслих ослободи кривице
када су у питању гријеси њиховог опхођења према дјеци. Насупрот овоме, првенствени
интерес хришћана треба да буду проблеми одрастања дјеце у савременом свијету.
Постмодерни приступ заснива се на критици ауторитативног васпитања. Појам ауторитета
истакнут је као подручје на којем се у великој мјери манифестује ирационалност педагогије.
Након великих злочина у 20. вијеку, ауторитет је отворено дискредитован. Постмодерна
култура захтјева другачије схватање одговорности и нов сензибилитет у односима према
дјеци. Одрасла особа одговорна је не за поступке и осјећања дјетета, већ за једину личност
над којом има стварну контролу – за саму себе. Етика индивидуалне одговорности је
обиљежје постмодерне.

У животу човјека треба разликовати двије сфере одрастања: привремену, овоземаљску,

сазријевање за живот у друштву, и другу, важнију, вјечну, духовно сазријевање које значи
одрастање пред Богом. Човјек одраста пред Богом читавог живота и сви смо Божја дјеца.
Ово разликовање отвара многа питања у етици хришћанског односа према дјеци: ко је
човјек пред Богом и шта је дјете; шта одрасли могу допусти у односу према дјеци?
Есхатоолошко уважавање слободе и одговорности слободе и одговорности дјетета указује
на односе са дјецом као циљ по себи. Однос Христа према дјеци у Јеванђељу је најприје
есхатолошки однос и он нас упућује на есхатолошку перспективу одрастања.

Поријекло достојанства људског бића, као и људског достојанства дјетета у Христу, може
се посматрати на теолошки или есхатолошки начин. Прво опредјељење значило би
одређивање односа са дјецом у складу са нормама васпитања, а друго да су ти односи само
себи норма и циљ. Хришћански живот руководи се етиком есхатолошког типа, другачијом
од законске, каква се огледа у секуларним, хуманистичким педагогијама. Духовно
узрастање у Христу води нас ка отркривењу Царства Божијег и пута сваког човјека и сваког
дјетета ка њему. У односима са дјецом неопходно је руководити се божанском правдом.
Критеријум исправног руковођења других је уздање у Божји промисао – то је једини начин
уравнотежавања осјећаја извјесности и неизвјесности у бризи одраслих за дјецу, који је
одраслим вјерницима примјерен. Педагошка пракса издвајања и одобравања дјететових
46
добрих поступака шаље дјетету лошу поруку о његовој прихваћености и улива несигурност.
Ако одрасли воле дјете само због врлина или љепоте, онда оно у својој јединствености и
интегритету личности није предмет њихове љубави. Љубав у Христу није усхођење ка идеји
добра, већ снисхођење ка појединачној, несавршеној личности мањег од себе.

Хришћани не би требали да се ослањају на хуманистичку, незнабожачку просвјету западне

културе, зато што она она у основама одудара од православног хришћанског предања. Ово
разликовање могло би да задире у саме породичне односе хришћана, у њихове односе са
дјететом, свако њихово обраћање дјетету. Та разлика морала би да има у виду Божји дар
Христове љубави. Она значи дјелатну пажњу према људском бићу, сузбијање својих
страсти и прихватање ближњег. Потребно је размотрити плодове својих односа са
ближњима и дјецом, јер од тога зависи квалитет човјекове вјере. Однос људи према
ближњима је непогрјешив показатељ њиховог односа према Богу. Хришћанска љубав према
дјеци може да проистекне само из љубави према Богу. Прави пут хришћанског васпитања
састоји се у повјеравању своје дјеце Богу. Бог је тај који васпитава, води и чува дјецу.
Хришћанско опхођење са дјецом захтјева дубоки сензибилитет, осјећај за потребу дјетета.
Основна функција православне педагогије је у указивању на пут који води ка Христу.
Хришћанска педагогија је вођење дјеце ка Христу, при чему је тај пут заједнички одраслима
и дјеци. Циљ духовног узрастања је доћи у мјеру дјетета, постићи свету невиност, која даје
кључ Царства Небеског и тумачи тајну хришћанског васпитања.

Новија историја је у западном друштву увела нове стандарде у опхођењу са дјецом. Дјете
се све више доводи у равноправан положај са одраслима. Права дјетета су попримила
законски облик прописан Конвенцијом ОУН о правима дјетета из 1989. године. Изгубљен
је склад између хришћанске педагошке мисли и европског хуманизма, типичан за минулу
епоху модерне и просвјетитељства. Право дјетета на хришћанско васпитање у западном
свјету може бити мач са двије оштрице – може усмјерити пажњу на хришћанско
достојанство дјетета и спасење у Христу или може довести до неспоразума у којем би се
хришћански дискурс минулих времена злоупотребљавао у сврху оспоравања
равноправности дјетета. Хришћанско васпитање свакако су дио предања Цркве и не може
се негирати њихова важност. Односи Христове љубави у општењу одраслих са дјецом не
могу се сводити на одговорност васпитавања. Ти односи обухватају васпитање, али садрже
и пројаву нетварних божанских енергија. Превасходно право дјетета у предању Цркве јесте
право на благодат или перспектива учешћа у животодавним божанским енергијама. Божја
љубав пројављена у тим енергијама упућује се сваком људском бићу, без обзира на узраст.
Право на учешће у животу цркве једнако је праву на живот дјетета. Однос са Богом јесте
примарни однос који људи успостављају градећи свој лични идентитет. Учешће вјерних у
васпитању дјетета засновано на богочовјечанском садејству корјенито је другачије у односу
на педагошку одговорност како се она схвата у хуманистичкој традицији. Као основно
право дјетета у Цркви предлажемо право на молитву одраслог ближњег. Молити се Богу за
дјете значи не уздати се у себе, не чинити притисак на дјете и чувати га од самога себе, од

47
свога гријеха. Одговорност савременог човјека у односима са дјецом подразумева
превазилажење сопствених страсти како би могао да се отвори ка дару божанске љубави.

ЛЕКЦИЈА 23.

ПОКАЈАЊЕ КАО ПУТ ЛИЧНОГ И СВЕНАРОДНОГ ПРЕПОРОДА

Покајање је прва заповест и основна Христова порука, која означава почетак

Јеванђеља о спасењу: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Мт. 4,17). Иако се
оно заокружује св. тајном исповести, оно представља почетак подвижничког живота
хришћана. Почетак новог стања човековог бижа у Христу. Садашње стање човека
представља тужно окарактерисано стање седења у тами, сходно рађању деце у греху.
Покајање, пак представља управо оно значење које има реч метаниа – промену смера
кретања, промену начина живота. Променити приступ животу и окренути своје биће ка Богу
– то је предуслов православног васпитања и саставна димензија православне педагогије.
Православно искуство говори да чистоти човекове душе претходи самосагледавање своје
нечистоте и свест о њој, што је важно и за саму веру православних хришћана, јер да би неко
био православни верник потребно је да види своје грехове, да их буде свестан, да их
исповеда и да се каје. Почетак веровања и побожног живота незамислив је без свести о
дубокој рањености грехом. Главни и основни услов успеха у духовној борби, према светим
оцима јесте да се никад не уздамо у себе, већ да увек будемо свесни чињенице да смо
немоћни и ништавни без Божије помоћи. Требамо гледати на своје грехе, а не бројати

48
врлине и мане. Православни хришћани у односима са ближњима никада не треба да држе
до себе, већ себе треба да оцењују једино у духу самоосуде. Они не треба да дозволе
очекивање било какве благодати или успеха у односу са другим. Наравно православни
однос према греху нема у себи ничег јуридичког, јер је покајање туга за Богом оне душе
која је свесна своје нечистоте и несавршенства. Због овога покајање јесте сагледавање не
само оног што смо пропустили да будемо у својим односима са другима, већ пре свега оно
што уз благодат Божију можемо да будемо.

ЛЕКЦИЈА 24.

САВРЕМЕНИ ПРОБЛЕМИ ПРАВОСЛАВНОГ ОБРАЗОВАЊА И

ВАСПИТАЊА

Образовање и васпитање се у савременом друштву не доживљавају као једнострани,

плански утицај одраслих на децу, већ као комуникација, однос између људи – оних зрелих
и оних у развоју – у којима се поштује равноправност и личност деце. Педагогија се више
поистовећује са технологијом васпитних делатности и институција. Постмодерна
цивилизација истиче нове методе у раду са децом. Према мишљењима савремених
мислиоца са краја ХХ века, педагогија данас служи да свет одраслих ослободи кривице када
су у питању греси њиховог опхођења према деци.

Свакако је потребно и да се православни хришћани упознају са модерним

схватањима, и на који начин се она слажу или не слажу са хришћанском концепцијом сврхе
педагогије. Један од одговора на савремене проблеме може бити непрестано држање
јеванђеоског и апостолског новозаветног става према детету. Првенствени интерес
хришћана треба да буде одрастање деце у савременом свету, где савремене проблеме није
могуће разумети без узимања у обзир философије савременог света.

Када су у питању захтеви савременог света у односима са децом, није реч само о допуштању
и толеранцији веће слободе. Неопходно је да дође до новог квалитета у општењу са децом,
које ће садржински и психолошки бити другачије јер подразумева другачије одрастање и
другачији концепт детета с обзиром да постмодерна нарочито заснива на критици
ауторитарног васпитања. Овај вид васпитања постмодерне треба схватити као осуду става
да дете не сме бити такво како је и да се као такво е сме волети. Одбацује се идеја да је дете
homo educandus – да не би могло одрастати без васпитања, јер је оно одговорно за себе од
најранијих дана, а одрасла особа је одговорна за своје само поступке, а не за постпуке и
осећања детета. Ово наравно треба сагледавати кроз призму нашег времена.

ЛЕКЦИЈА 25.

49
О НОВОМ ВАСПИТАЊУ, МИСЛИ И ПОРУКЕ ОТАЦА ЦРКВЕ О ВАСПИТАЊУ,

Посебно Св. Нектарија Егинског (видрти његове Катихезе)

Природно окриље хришанског васпитања одувек је била пастирска служба

старешина Цркве, односно њених архијереја. У Цркви раној, васпитање је било једна од
основних делатности пастирског старања Цркве. Сматрало се да се сви Христови ученици
налазе у узрасту Божије деце и да сви имају потребу за васпитањем. Неки од њих су били
призивани на пастирску службу, и због свог нарочитог труда стицали су назив оци Цркве.
Неодвојиви део пастирске службе огледао се у делатности поучавања верних, а то се
најчешће постизало кроз литургијске беседе пастира Цркве. Проповеди древних пастира у
Средњем веку обухватале су различите нивое поруке, од простих моралних упутстава до
врхунских богословских дела отаца IV века. Божија владавина у свету има облик
монархијског устројства и због тога и сама Црква има јерархијско устројство. Све у животу
Цркве одвија се по благослову архијереја, што треба схватити примарно у духовном смислу,
никако у смислу материјалног и почасног. Руководећа улога отаца Цркве у служењу
заједници представљала је незаобилазни аспект православног васпитања како у Средњем
веку тако до данас.

У васпитању Цркве Средњег века установљен је и развијен један вид духовног

руковођења верних , познат као духовно очинство. Овај облик руковођења није био везан
за положај у јерархији или пастирску службу, већ се ради о посебном духовном односу, који
је повезан са личном светошчу и духовним искуством старијих у помесним црквеним
заједницама. Први услов духовног очиства било је поседовање духовних дарова Духа
Светог, међу којима је примарна милосрдна љубав према ближњима. Основна побуда
рађања овог вида духовнох руковођења јесте спречавање младих да западну у самољубље
и самозатвореност. Изрази који се користе за овај однос јесу послушање, али то се никако
не може схватити у неком јуридичком или насилном смислу. Православно предање не
познаје никакав вид законског потчињавања односно послушности. Монаштво које настаје
у IV веку управо је почивало на овом односу послушности старијим духовницима, који су
се увек приклањали Цркви и у њој проналазили свој ослонац, не чинећи ништа мимо ње.

С друге стране постојао је као и данас, велики број људи који су приступали тек
хришћанској вери, катихумени. За њих су оци писали посебне поуке тзв катихезе кроз које
су их поучавали и васпитавали у Христу и за Христа. Међу најситакнутијима писцима
катихеза свакако се убрајају Св. Кирило Јерусалимски и Св. Јован Златоусти, али традиција
писања катихеза никада није прекидана у Цркви, те тако и из новијег времена пројавио се
велики учитељ Св. Некатарије Егински4. Његове катихезе откривају нам дух Цркве и њену

4
Свети Нектарије Егински - рођен је 1. октобра 1846. у Тракији у сиромашној многочланој породици.
Замонашио се као Лазар, а онда примио монашки постриг узевши име Нектарије. Био је једно време професро

50
методологију преношења вере на просветљиване-Оглашавање и на новопросветљене -
Крштене. Сведоче шта се преноси и предаје и како се преноси. Ове Катихезе су необично
важне, јер су оне у ствари нека врста методских јединица. Оне су и предавање и проповед
у исто време - и догматика, и етика, и аскетика, и психологија, литургика. Шта то значи?
Приступ њихов је целовит, оне не деле човека, не деле ни Бога; не одељују етос ни од Бога
ни од човека.

ЛЕКЦИЈА 26.

на теолошком факултету у Атини, затим секретар Александријске патријаршије. Да би 1889. године, био
изабран за митрополита Пентаполског. Последње године живота провео је у Тројичком манастиру у Егини,
по којој се и назива Егински. Умро је у Атини, 8. новембра 1920. године, од рака простате. Канонизован је
1961. године од стране Цариградске патријаршије. Над његовом моштима су се дешавала чуда исцељења.

51
ОСНОВЕ ПЕДАГОШКЕ МИСЛИ КОД ВАСИЛИЈА ЗЈЕЊКОВСКОГ, ЈОРДАНА
ИЛИЋА, РАДМИЛА ВУЧИЋА, МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА, учитеља
педагогије на Богословском факултету

Отац савремене православне педагогије у крилу Српске цркве био је Рус, професор
протојереј Василије Зјењковски. Он је у првој половини 20. вијека, када су богословске
студије у Србији биле у замаху, успио да истакне научну област педагогије и да је престави
као једно од важних грана православне педагогије. Био је први православни аутор који је
успио да помјери снажне богословке баријере које су постојале између размишљања
ранијих генерација црквених мислилаца о васпитању и различитих области, домена и
резултата који су у оно вријеме били истицани у педагошкој науци.

Насљедници Зјењковског на катедри за педагогику Београдског богословског факултета

били су професори Јордан Илић и Радмило Вучић. Они су васпитање схватали као начин
преношења културе, увођења нових покољења у културни живот, у којем се човјек као
духовно биће издиже изнад природе. Вучић је тумачио педагогију као духовну науку,
наводећи преимућство циљева васпитања који у овој области настају са појавом
хришћанства.

Изузетно је значајна књига „Основи православног васпитања“ митрополита Амфилохија,

првобитно у форми факултетских предавања објављена крајем 20. вијека. Ови текстови
садрже педашка објашњења најсложенијих питања православног богословског предања
попут питања кападокијског или паламистичког богословља. Ова књига подразумјева
православно васпитање као васпитање човјека односно његовог Лика – Иконе Божије.
Уздизање лика човјечијег до мјера узрастања и сједињења с Богом једини је циљ којем
богословске науке морају да иду. За православне науке па и науку о васпитању, мора да
важи правило – да без основа православног васпитања нема методике на којој може да се
заснива наука о православном васпитању. Почетак и крај те методике може бити само
Богочовјек Исус Христос као Алфа и Омега васпитања кроз Свету Тајну Евхаристије.
Суштинска констатација ове књига могла би да гласи: Литургија Цркве је најсавшенија
катихеза, она храни и просвјетљује.

52
53