Убисмо Бога. Не „убише“, него баш убисмо.

Убисмо га на најгорзнији начин, онај каквим

ни животињу не бисмо. Пљували га, понижавали, газили, а све пред народом, како би се
наша гладна уста заситила злобе и страдања. И опет нам није доста.

Пожеле Господ на крсту да пије воде, јер ожедне. Али зашто би му дали воде, када
можемо да га понизимо. Непријатељу бисмо дали кад би затражио, а Богу не, јер је ипак
Он странац међу нама. Дошао ниоткуд и почео да се понаша као господар света. Нема
смисла, стварно. Зато, уместо воде да му дамо сирће. Да представа буде већа, све је то
гледала његова мајка. Но, Господ је знао то и зато рече: „Сврши се“. Земља задрхта, сунце
се помрачи, сви се разбежаше. Представа је завршена. Понижењима је крај, сада креће
живот. Настало је ћутање.