Књига о Јову

Беше човек по имену Јов у земљи Узу. Имао је седам синова и три ћерке. Имао је велико имање, а
између осталог чиниле су га седам хиљада оваца, три хиљаде камила, петсто волова и петсто
магараца. Свако јутро би Јов приносио жртву Богу за случај ако су му деца згрешила. Када би се
правила гозба, браћа би звала и своје сестре где се јело и пило. Једног дана, поред синова Божијих
дође и Сотона. Након краћег разговора, Господ рече Сотони да све шро има нека буде у његовој
руци, само нека не диже руку на Јова. Једне вечери када су били код најстаријег сина на гозби, стиже
један гласник и говори Јову како су волови и магарци настрадали. Савеји ударише и побише момке,
а само је он успео да побегне како би јавио. Долази други гласник и говори како је пао огањ Божији
и тако спали све овце и момке, а само је он успео побећи да јави. Стиже и други гласник и говори
како су Халдејци у три чете ударили на камиле, отели их и побише друге момке осим њега који је
избегао. Дође и други гласник и саопштава како су му синови и ћерке настрадали у кући најстаријег
сина када је ударила олуја о кућу. Јов тада стаје на ноге, подера одећу од јада и говори како Господ
даје и узима.
Опет тако једног дана, поред синова Божијих, долази и Сотона. Господ том приликом говори како
нема слуге ко Јова и да га је џабе казнио. Сотона одговара како ће човек дати све што има за душу
своју. Господ рече Сотони да га узме у руке своје, али да његову душу недира. Сотона оде од
Господа и нанесе ране од главе до пете на Јовово тело. Жена га том приликом приупита да ли и даље
хоће да се држи своје доброте па нека благослови Бога и умре тако. Јов јој одговара да је луда, јер
како су примили добро од Бога, тако треба и зла која их задесе. Када су чули за несрећу Јовови
пријатељи Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин су одлучили да му дођу и да га
утеше. Када су стигли, једва су га познали и почели су да плачу. Седам дана и седам ноћи су седели
поред њега, без разговора јер су видели колика му је бол.
Јов отвара уста и преклиње дан када се родио. Како он каже, дан његовог рођења је био сам по себи
таман. Пита се упорно зашто није умро у утроби кад је све било тако мрачно, јер би сада био миран
и не би се патио. Јова сустиже мука које се највише бојао. Елифас му на то одговара како је Јов
многе подигао на ноге и учио. Није му јасно зашто је сада клонуо када се њему то дешава. Елифас
му говори како је Бог тај који задаје ране, али Он их и завија. Такође нас избавља из сваке невоље и
не допушта тек тако да се умре. Даје му до знања да Бог не милује кривце, али невине и тек како, и
ако пред Њим нико није без лривице. Треба да се помири са тренутним стањем. Јов му на то узвраћа
како се у њему сада налазе стреле Свемогућег и да страхоте Божије ударају на њега. Сматра да је
незахвално да му се говори да буде стрпљив. Пита се какав ли је крај, ако треба још да трпи да би
живео. Тражи одговор где је погрешио и уједно види како његови пријатељи не виде живот у њему.
Има осећај да га они само нападају и да му копају јаму.
Сада се Јов не обраћа својим пријатељима већ Богу. Током излагања саопштава како је његова кожа
већ одавно испуцала. Приупитава се када ће проћи ноћ, а када ће сванути дан да може поново да
устане. Жели да му се да до знања да је његов живот пролазан и да за њега више нема доброг. Пореди
себе са облаком који када се разилази уједно и нестаје, па тако жели да и Бог њега погледа и да му
олакша тако што ће отићи у гроб одакле не може да устане. Мири се са тим да неће живети заувек
и да су његови дани одбројани. Прихвата свој грех и на тај начин тражи опроштај односно жели да
га више нема како не би трпео болове и додатно се патио. Сматра да је најлакше решење само да
постане прах и пепео.
Након Јововог говора, Вилдад одговара Јову и пита га до када планира тако да говори. Саветује га
да се помоли Богу и да ће га Бог спасити свих мука ако је он заиста чист и прав. Као и Елифас,
поручује Јову да Бог неће одбацити доброга човека, али да исто тако неће ни прихватити руку од
зликовца. Јов одговара како је свестан Божијег суда и да онај ко оде горе, а да нико није спазио, не
пролази баш добро. Зна да је Бог тај који има контролу над свим, па чак и над Сунцем и небом. Исто
тако Јов сматра да Бог не чује његов вапај, јер његовом болу нема краја, а оставља га да се мучи.
Прихвата кривицу ако је крив, јер не жели да се мучи додатно. Али, са друге стране, сматра да се
неправедно пати јер не би се толико бојао да зна тачно шта је згрешио и да треба за то да одговара.
Осећа се издато, јер сматра да нема правила кога несрећа може да задеси. Јову је јасно да је досадио
са јадањем и одлучује да у својој души држи то. И даље му није јасно зашто га Бог кажњава и
поставља питање да ли Он има очи као човек да то све види. И ако зна да Бог све види, пита се како
не види да Јов невин и да његово тело недужно испашта на ком су сада видне кости и жиле услед
танке коже. Није му јасно зашто баш он мора да испашта, а још више га занима шта је то скривио
па да му се тако суди. Боли га то што се Његов гнев осликава на њему и упорно жели да се то
заустави и оконча на други начин. И даље понавља и куне дан када се родио.
Софаров оштрије реагује него Елифас и Вилдад што су на Јовове говоре. Поручује му да се запита
када би Бог стварно проговорио, пошто жели да зна разлог својих мука, да ли би ствано добио
одговор који очекује. Софар му поручује да нас Господ милује и ако ми тога нисмо свесни. Уједно
му поручује да за безбожнике нема места и како би Јов требало да буде искрен према себи и Богу и
да тек тада може да тражи милостињу. Тек када из срца све призна, тада ће бити поштеђен мука. Јов
је свестан да су људи попут њега и његових пријатеља једнако смртни и да се он ни мање ни више
не издваја. Кроз трећи говор наглашава како је Божија рука створила све што постоји на овом свету
и да је у Његовој власти свака душа и сваки дах. Без обзира на друштвени положај, Бог може било
коме да зада патње јер је Он тај који поседује сву моћ. Захваљујући тој моћи, Он такође може да
заташкану истину изнесе на видело и да лиши живота онога кога треба. У овом делу се такође
упућује разлика између људске мудрости и Божије мудрости.
Јов се овде обраћа својим пријатељима који су га искритиковали и који упорно стоје иза свог става
што се тиче његове патње. Јов је фрустриран и жели да од својих пријатеља чује аргументе за њихове
тврдње кад су већ тако „мудри“. Јов жели развогор са Богом и њему да се оправда, јер сматра да
његови пријатељи измишљају лажи и да се праве само паметни и на тај начин га муче без разлога.
Између осталог упозорава своје пријатеље да ће бити кажњени уколико покушају да преваре Бога,
јер Јов упорно жели да одбрани своје поступке пред Богом. Јов је спреман да верује и да брани Бога,
па чак и ако Он одлучи да га лиши живота. Исто тако жели да му Бог укаже на његове грехе и да већ
једном престане да га третира као највећег непријатеља. Јов жели да буде под земљом где су мртви
и радо би тамо остао док не прође Божији гнев.
Јов опет изражава своју тугу и пролазност живота, коју пореди са цветом који вене. Долази до
закључка да се чисто не може извући из нечистог, односно да је сваки човек ограничен и несавршен.
Изјављује да су његови дани одбројани. Поред тога, даје опис како за стабло постоји нада за нови
раст чак и ако се оно посече, јер вода може да врати старо дрво у живот. Са друге стране, за човека
нема друге наде када утоне у дубоки сан из ког нема повратка. Жели да се нађе у гробници док се
Бог не смилује и одлучи да га поштеди болног суђења. Јов примећује да Бог надвладава човека и да
једино Он може да мења његову судбину и да тако без обзира на част или срамоту коју човек
доживљава, тело боли докле год је живо, а душа тугује унутар тела.
Елифас одговара и пита га како тако мудар човек може да изговара тако празне речи и мисли, јер је
то једно велико ништавило. Елифас такође тврди да Јов негодује страх Божији и да одбаацује
молитве Богу. Поставља му неколицину питања и потом му даје до знања да разумевање и мудрост
долазе од давнина. Саопштава му да безбожници и насилници уопште не живе лагодно као што Јов
мисли, већ да они живе сваки дан тешко и у страху. Јов додаје како се таквих прича већ наслушао и
да су његови пријетељи лоши односно досадни тешиоци. Казује да би он њих увек храбрио. Јов се
осећа нападнуто, одбачено, па чак и издато од стране пријатеља и Бога. То за последицу има да се
он сада осећа усамљено и напуштено, јер је поред физичке патње присутна и емоционална. На крају,
Јову је јасно да му је време откуцало и спреман је на пут са ког нема повратка. Изјављује како би
волео да има некога ко би могао да га брани и да буде посредник између Бога и њега. Упућује жалбе
Богу како је одузео разум и затворио срце његовим пријатељима који га сада сматрају предметом за
исмејавање. Јову се од туге замрачио вид, а тело му је исцрпљено. Ипак, гаји наду да ће правда на
крају победити, али то га не спречава да жели свој мир у гробу јер се осећа изгубљено и издато.
Вилдад се пита када ће крај овом говору и пита се зашто Јов тако мисли о њему и његовим
пријатељима. Он жели одговор зашто их Јов гледа са толиким презиром. Реторичким питањем
поручује Јову да његов бес као и приговори немају смисла као и да му је перспектива нереална.
Вилдад се надовезује на судбину безбожнка које наводно чека престанак сваког сјаја и на сликовит
начин дочарава њихову пропаст. Њихова моћ ће бити угашена, а домови и имања више неће
постојати. Суптилно даје назнаке шта може Јов да очекује, с обзиром да сматра да његови приговори
и тврдње нису на месту. Јов се пита колико ће га још мучити и саботирати, а између осталог су га
већ десет пута грдили. Сматра да и ако греши, то је његова грешка, а не њихова. Уместо да му буду
подршка, они га критикује и не дају му савете. Поред пријатеља, његова жена и слушкиње га гледају
као странца и окрећу му леђа. Када Јов дозива слугу, он се не одазива. Све ово му још више указује
на то да је сам и повређен у сваком смислу. У свом том бедаку, Јов верује да ће чак и када се његово
тело распадне, поново видети Бога. Верује да ће пред Богом сви одговарати онако како треба.
Софар се надовезује на говор Вилдадова и даје до знања да слава безбожника и радост лицемерја
брзо пролазе и да ће они нестати као блато када се осуши и убрзо ће бити заборављени. Указује на
то да када безбожниково богатство дође до крајње границе да га тада чека суочавање са невољама.
Јов се запита што безбожници живе, старе и богате се, док праведни трпе и сносе последице
неправде. Пита се која је сврха служења Богу и моли за објашњење Божије праведности. Јов се
такође пита како је безбожницима након смрти и испољава сумњу у Божију мудрост. Није му јасно
како његови пријатељи могу да га теше када фали толико одговара на питања.
Елифас узвраћа одговором да је човек од користи само самом себи, док Богу није потребна његова
праведност. Истиче да неправда има свој крај и да Бог кажњава злочине. Елифас набраја Јовове
поступке при којима је учинио неправду према другима, али му ипак даје до знања да ако је покаје
и врати Богу, биће избављен из невоље. Јов изражава дубоку тугу и патњу и жели да се што пре
сретне с Богом како би му изнео своје потешкоће и коначно добио одговор на своје питање. И ако
има велику жељу, осећа Његову недостижност, али то га не спречава да верује да Бог познаје Јовов
пут. Но, Јов се ипак боји Божије моћи јер је свестан да је Он тај који доноси коначну одлуку. Страх
долази све више до изражаја и Јов се упорно пита зашто није умро пре него што треба да се суочи
са патњом и тамом.
Јов наставља да описује неправду и зло које види у свету. Безбожници отимају и муче сиромахе и
удовице, не марећи за њих. Они живе на туђем раду и искориштавају слабије. Безбожници стрхују
од светлости и чине зло, али на крају ће бити сломљени. Јов се пита у шта да се уздада, јер његове
речи нису бесмислене. Вилдадов одговара како Бог има власт и моћ и да човек не може бити
праведан или чист пред Њим. Чак ни месец и звезде нису чисти пред Богом, а камоли човек. Јов
описује Божију контролу над водом и облаком, постављању граница светлости и таме, поделу мора
под Божијом силом и тако даље. Јов се пита да ли ико може да схвати колико је Он заправо моћан.
У наставку говора тврди да ће остати веран правди и истини све док је жив. Наглашава да Бог неће
испунити жеље лицемерних људи и да ће се осветити безбожницима (које опет критикује). Даје
кратак опис пропаст богатих и њихову немогућност да понесу било шта са собом у смрт. Јов описује
различите елементе природе, као што су сребро, злато, гвожђе наглашавајући њихову вредност.
Истиче да људи могу да открију многе тајне природе, али да се увек питају где се налазе мудрост и
разум. Јов тврди да се мудрост не може наћи ни у земљи ни у мору, а и да не може материјално да
се мери и да је самим тим недостижна. Јов закључује да човек постаје мудар поштивањем Бога и
одбацивањем зла.
Жали за временом када је све било добро и када је Бог био на његовој страни и тако описује свој
живот у прошлости. Поносан је што је помагао сиромашнима, удовицама и људима у невољи. Био
је ослонац за слепе и отац сиромасима. Упркос томе, сада се суочава са неправдом и патњом. Осећа
се бескорисно и жели да га нема. Како му се млађи ругају, додатно се осећа одбачено. Био је одрастао
у сиромаштву. Његово тело је већ исцрпљено, душа му је пуна туге, а надања су замењена мрачним
временом. Има осећај да је непријатељ сопственом телу и духу, а додатно очајање и бол изржава
кроз песму и плач. Јов износи низ тврдњи о својој невиности пред Богом. Тврди да није имао пожуду
према другој жени, није окретао главу од сиромашних и тако даље. Тврдио је да је праведан према
странцима, помагао сиромашнима. Желео је да му се омогући праведно суђење, те је тако изразио
своју жељу за правдом и истином.
Елилуј, син Варахилов од Вуза, рода Рамова, се наљутио што Јов сматра себе праведнијим од Бога.
Он се такође љути на Јовове пријатеље јер настављају да осуђују Јова. Елилујев кроз обраћање
додаје да је најмлађи и да очигледно мудрост не поседују нужно старији. Елилујуев је разочаран јер
Јовови пријатељи нису успели да зауставе Јова и зато ће Елилујуев изнети своје богато мишљење.
Елилуј наглашава да га је створио Божиji дух и да му дах Свемогућега дао живот. Јов тражи одговоре
од Елилујуева. Он каже како је чуо Јовове тврдње о праведности и безгрешности, али Елилуј му
скреће пажњу како није управу, јер је Бог већи од човека. Упитује га зашто се толико свађа са Богом,
с обзиром да се Он једном или два пута обраћа људима најчешће кроз снове, али они то не
примећују. Елилују каже да, ако би постојао посредник, он би требало да плати откуп за Јова како
не би отишао у гроб. Јовово тело би се подмладило како би могло да се помоли Богу. Елилуј је
спреман да га оправда, али Јов мора пажљиво да га слуша јер ће га научити мудрости. Елилуј даје
до знања да Бог не чини зло и да не изврће правду, и да Он познаје дела људи и да нема места за
сакривање за оне које чине нешто против закона. На тај начин хоће да му каже како је Бог праведан
и да човеку враћа све по заслугама. Све нас кад тад чека суд пред Богом, а Њему се треба обратити
и оправдати уколико је начињена неправда. Елилују тражи да га Јов прати до краја како би му ставио
до знања на његове мане. Говори Јову да људска злоба јединo може нашкодити другима, али да исто
тако Јовова правда не може користити Богу. Саопштава му да Бог исто тако чује и вапаје од оних
који трпе насиље, али исто тако не реагује уколико неко узалуд прича и изражава своје разочарење
и фрустрације. Да је Бог праведан и да не одбацује никога, Јову се још једном понавља. Говори му
како Бог види и добра и лоша дела појединаца и да их упозорава на разне начине. Ако човек послуша
и обрати Му се, имаће добар живот, али уколико уради супротно, чека га пропаст. Препоручује Јову
да не завиди на богатству, јер је Бог велик и има моћ над свим односно од природе до управљања
светом. Бог је тај који суди народу и који им даје храну. У последњем делу Елилујуевог говора,
описује снагу и величанство Бога кроз природу. Наглашава да Бог говори и кроз гром, а да своју
величину испољава кроз муњу. Поред природних појава, Бог има моћ и над временом као и другим
феноменима које уређује по својој вољи. Поручује му како Бог има знање и контролу над апсолутно
свим детаљима. За крај му говори како је Бог већа слава од свих ових појава, како је свемогућ,
недостижан, силовит али да то употребљава на прави начин. Зато га се људи и боје, јер не могу да
га виде.
Сада се Први Господњи то јест Господ обраћа из вихора. Пита Јова ко је сада паметнији, мудрији и
разумнији од њега односто шта је то што Јов зна а Бог не. На тај начин може да се види његова моћ
над светом. Кроз разговор истиче своју контролу над морем, звездама, временом. Кроз низ питања
даје му до знања да је Он тај који поседује потпуно знање и контролу. Кроз низ других питања, опет
наглаша своју величину и ставља Јова на место како би му доказао да човек нема ту контролу коју
има Он.
Јов је осетио дубоко кајање својих речи и одлучио је да ћути пред Богом, свестан своје
ограничености као човека. Бог му је рекао да мора престати да буде гневан и да осуђује друге који
су изгубили веру. ов је одговорио Богу с искреном похвалом и слављењем. Покајао се за све што је
рекао против Бога и негирао. Бог се потом обратио Елифасу Теманцу и рекао како се љути на њих
тројицу јер нису говорила на исправан начин и зато треба свако за себе да принесе жртву. Кад то
урадише, Јов се помоли за њих. Тада му Бог врати све што је изгубио, а добио је дупло више имања
и стоке. Цела породица је поново била на окупу. Његове ћерке су биле најлепше у земљи. Од Јова
су сва деца добила наследство. Јов је успео да види синове и унуке до четвртог колена, јер је живео
сто четрдесет година. На крају је умро стар и сит живота