УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет : Пастирско богословље са психологијом

Тема : Покајање као душевни, духовни и црквени догађај

МЕНТОР КАНДИДАТ

Др Порфирије Перић, доц. Бранислав Јесић, 10/136

Београд

2011.
 Садржај :

Увод....................................................................................................................................3

Грех претходи покајању, одлазак претходи повратку...................................................5

„Покајте се и вјерујте јеванђеље“....................................................................................6

Блудни син..........................................................................................................................9

Грижа савести, раскајање, кајање, покајање..................................................................11

Покајање и сповест као црквени догађаји......................................................................14

Закључак ...........................................................................................................................17

Литература.........................................................................................................................18

2
Увод

Добро сам познавао једног младића и сад га познајем, обојица смо зашли у неке
озбиљније године и нисмо више тако млади, исто смо годиште и из истог града. Он је
отишао, после средње школе, у другу средину на студије иако у то време није знао шта
хоће од себе. Одабрао је, не факултет који га највише привлачи, него онај који га је, у то
време , најмање одбијао. Чинило се да нема ни један проблем, али је имао и то не један
него више проблема који су га мучили изнутра. Тешко му је било да се уклопи у нову
средину, стидљив, није имао право друштво за којим је чезнуо. На друге је увек гледао као
на више од себе, осећао је себе као неког ко је увек споредан и имао је жељу да се уклопи
и буде признат од оних који су му изгледали, у то време, као узори. Имао је и извесне
комплексе физичке природе што сам касније сазнао.
За време студирања, одвојио се од родитеља и решио да почне нови живот. Све је,
мало по мало, почело да се одвија онако како је одувек желео. Прихватају га они за које је
мислио да никад неће бити у њиховом друштву, постаје омиљен међу девојкама и почиње
да мисли високо о себи.
Алкохол, дрога, блуд, крађа и лаж, непрестана лаж и окултизам , на крају, како је по
природи био склон духовности, постали су свакодневница. Постао је опседнут
астрологијом, све му је било с њом у вези па је чак , без већих проблема , погађао шта је
ко у хороскопу и слично.
Али, скоро свако јутро, после слично проведене ноћи, будио се са осећањем гађења према
себи тако да од срамоте и стида није смео мислима и сећањем да пређе по протеклој ноћи.
А онда, ипак, опет је живео понављајући исто.
Оно што је било добро у свему јесте да је, очигледно, имао некакву унутрашњу кочницу,
па никад , а највише због страха, није ушао до краја у све те лоше ствари. Није веровао у
Бога, бар није тако изгледало, али је пар пута у друштву, „бранио“ Бога кад би неко о
Њему почео лоше да говори.
Онда је, за кратко време, два пута завршио у болници. Нешто је почело да му се
дешава. Говорио је да се разболео. Али од чега? Све медицинске анализе су говориле да је
здрав, резултати су били добри.
Појавио се снажан страх од смрти и болести која води у смрт. Имао је ноћне море, није јео
и видно је смршао. Понекад није могао да устане из кревета по неколико дана. Осећао је
страшан немир да је „шкргутао зубима“. Хтео је да побегне од себе, да се извуче из своје
коже, али није могао. Престао је да се смеје и често је плакао. Касније ми је рекао да тај
период односно то стање најбоље може да се опише као - предукус пакла. Преко лекара,
затим врачара код којих су га родитељи, у најбољој намери, водили, на крају завршава код
психијатра који му преписује некакве лекове и повремене контроле.
То стање мучења је трајало месецима и било је врло интензивно. Осећао је да, ако жели да
оздрави, мора неком да се отвори и каже све о себи, све оно што га мучи и што је крио
годинама, ма колико тешко било да се то превали преко уста и да се открије до краја
онакав какав стварно јесте.
То је и урадио. Отишао је код психолога из локалне болнице и испричао све. После је
свима, па и мени, испричао своје тајне иако нико то од њега није тражио. Очигледно да је
имао потребу за тим. Чини ми се да је, без проблема , могао да се исповеди пред читавим

3
светом да је требало. Ојачала му је нада на оздрављење. Та нада да ће оздравити
непрестано је била присутна ма колико да су муке , у појединим тренуцима, биле велике.
У међувремену су му под руке стигле некакве молитве1 које је почео да говори
свако јутро и свако вече. Сазнаје да у близини града има православни манастир и почиње
сваке недеље да одлази на литургију иако му је, доста дуго, био прави подвиг да издржи
до краја богослужења.
Први пут се причестио иако није знао ништа о причешћу, ни шта прима ни зашто прима.
Само је веровао да тако треба.
Појавила се свест о греху, почео је да примећује унутрашња дешавања којих никад, до
тада, није био свестан. Примећивао је сопствене помисли и појавила се свест о добру и
злу. Први пут се исповедио. Заједно смо били у Манастиру Ковиљ и обојици нам је то
била прва исповест. Добро се сећам, било је већ касно увече, субота, чекали смо ред за
исповест са неколико монаха. Сећам се да је, тек кад је завршио, почео да плаче. Плакао је
сатима без престанка. Можда је желео да престане али није могао и као да је са тим
слатким плачем, у којем су били помешани и радост и туга и све оно што је још остало у
њему, а требaло је да изађе, заиста изашло напоље.
На крају или можда на почетку, једног јутра је приметио да је оздравио, тихо и
неприметно, баш како се надао да ће бити. Напушта стари живот кад је открио сласт
новог. Престаје да псује, краде, да чини блудне грехе, да лаже и да чини све оно што му је
пробуђена савест откривала као грех. Јеванђељске речи су се потпуно оствариле и имао
сам прилику да гледам у оног који “мртав беше, и оживе; изгубљен беше, и нађе се.”2
Тек касније читајући богословску литературу проналазим опис ове појаве која се одиграла
у његовом животу. Тек тада, месецима после, овај догађај успевам да назовем правим
именом – покајање.

1
Поменуте молитве, интересантно, добио је од једног младића који је у време кад ово пишем проглашен,
на неки начин, за државног непријатеља.
2
Јеванђеље од Луке, 15. Глава, стих 32.

4
Грех претходи покајању, одлазак претходи повратку

Да би се уопште говорило о покајању потребно је прво, чини ми се, објаснити шта

је то грех пошто је правилно схватање греха битно да би се на прави начин схватило и
покајање.
У време након стварања света и човека у свету као круне Божијег творачког
деловања, човек је живео у дому Очевом и како каже јеванђељска прича све Очево беше и
синовљево. У овом периоду постојања људи су живели у овом Богом даном, за њих
потпуно природном стању где је човек као слика и прилика Божија створен да буде раван
Богу, створен да буде бог по благодати за разлику од Бога који је такав по природи и где је
све пребивало у складу и хармонији. Није било смрти, није било болести, није било туге,
страха, бар не оног негативног, није било страдања , није било свега оног што је лоше и
што нас мучи у овом свету. За све то људи нису знали јер још увек није било ни греха који
је учинио да од света који је био део онога што, како пише Мојсије, „добро беше веома „3
постане свет који „ сав лежи у злу“4.
А шта је заправо грех ?
Често се грех посматра као некакво правно, јуридичко кршење и преступање
закона које нам је Бог на овај или онај начин дао. Али, то није православно схватање ове
појаве. Бог је пре Животодавац него Законодавац, па би, у том смислу, грех био
одбацивање истинског живота који нам је Бог дао, одбацивање пута који води ка
остварењу циља људског постојања, а то би био живот у заједници са Богом и пребивајући
у тој атмосфери непрестано, активно, узрастање ка оном „будите ви дакле савршени, као
што је савршен Отац ваш небески „5. Смрт, на пример , која је ушла у свет као последица
Адамовог греха, није казна Божија, казна увређеног Бога усмерена ка непослушном
човеку, већ слободно, добровољно одвајање човека од јединог извора живота. Према
томе, грех би најшире могао да се схвати као промашај основног циља човековог
постојања, скретање са благословеног на погрешан пут, а уже као свако дело, реч,
помисао, сваки акт човеков који није у складу са његовом истинском природом.
Али, као што је кроз човека, Адама грех ушао у свет тако је и кроз Човека,
Богочовека Христа, који никад није по својој љубави престао да брине о творевини , грех
побеђен, а човек ослобођен и обновљен васкрсењем. Тачније, човек је добио шансу да
буде ослобођен и обновљен васкрсењем. Бог је учинио (и непрестано чини) своје, али има
нешто што је и до човека.
Шта је, онда, човекова улога у свему ?
Бог је Љубав и та љубав дозвољава, до краја, да човек своју слободу усмери ка
ономе за шта мисли, свесно или несвесно, да је најбоље за њега. Бог у човеку види
сарадника и пријатеља, не роба или слугу. Бог “не држи пакао у руци“ како каже старац
Порфирије светогорац. Бог тражи човека који слободно, зато што тако заиста жели, хоће
да учини свој део за своје спасење.
Човеков део је, управо, покајање.

3
Књига постања, 1. Глава, стих 31.
4
Прва саборна посланица апостола Јована, 5. Глава, стих 19.
5
Јеванђеље по Матеју, 5. Глава, стих 48.

5
„Покајте се и верујте јеванђеље“ 6

На више места у јеванђељима се помиње позив на покајање. На покајање је

призивао и свети Јован Крститељ претходећи Христу, а и сам Господ је своју мисију
почео истим позивом.
„Шта значи реч "покајте се" најбоље ће нам показати грчки изворник. У грчком
оригиналу "покајање" се каже "μετάνοια" што дословно преведено значи - "преумљење",
тј. промена ума. Отуда глагол μετανοείτε - покајте се, значи: преумите се, промените ум.
На библијском пак новозаветном језику "ум" не означава само једно од својстава човекове
душе. Он је овде схваћен као сабирно сочиво свих сила човековог бића, боље речено под
њим се подразумева цео човек. Тако призив на покајање означава призив на промену
целог човековог унутрашњег стања, промену целог његовог бића. Отуда призив на
покајање јесте призив на потпуно нови начин живота, на ново и обновљено доживљавање
себе и свега око себе, на промену и преображај човекове душе, срца, осећања, мисли и
ума. Тај нови живот није нешто спољашње него дубока унутрашња стварност кроз коју се
рађа нови човек. Покајањем човек доживљава свет онаквим каквим га је Бог створио, види
га онаквим каквим га види Бог. Покајање као дубинско преумљење, тј. промена ума,
истоветно je ca вером y Господа Христа и без ње je незамисливо. Оно je бунт против себе
самога, против лажног себе и својих самообмана.“7
Покајање је елемент палог света. Оно је постало нада палог света и спасоносна
категорија која извире из чежње и носталгије човека за повратком Богу. А та чежња, опет,
настаје након појаве свести о сопственој промашености и већој или мањој удаљености и
отуђености од Оног који је извор истинске радости и пуноће живота, живота који кад би
човек бар на трен окусио, знао би да је за то створен и да је задобијање тог живота,
заправо, циљ и смисао његовог постојања. Другим речима, покајање је заправо повратак у
потпуно и једино природно стање за човека и у духовној реалности догађај од
непроцењивог значаја јер: „Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу за једног
грешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.“ 8
Покајање кад се деси је и духовни, душевни а на крају и црквени догађај , па
преображава целог човека. Све унутрашње силе и снаге које су до тренутка покајања биле
усмерене на разне стране и везане за различите страсти сада се од њих одвајају и
усмеравају ка смо једном циљу а то је Бог.

Прави смисао покајања открива и Св. Григорије Палама следећим речима:

„Покајање значи мрзети грех и волети врлину, удаљити ce од зла и творити добро”.
Људски je пасти, a сатанско y греху остати. Човек који се каје, ослобађа се сатанске
упорности у греху и добрим расположењем душе и тим ослобођењем од греха стиже до
Бога. Само онда када се човек приближи Богу и када благодат Божја обасја његово срце и
6
Јеванђеље по Марку, 1.глава, стих 15.
7
Јером. Др Амфилохије Радовић – Покајање као пут личног и свенародног препорода, преузето са интернет
странице : /www.svetosavlje.org/biblioteka/Pokajanje/SimposionOPokajanju
8
Јеванђеље по Луки, 15.глава, стих 7.

6
душу, показујући се као Божји суд, човек је у стању да види себе самог и своја дела, било
чулна било психичка, онаква каква јесу у стварности. И не само то. Даровани му огањ
Божји чисти га и постаје суд за њега, тако да он, поливен водом покајничких суза, постаје
целим бићем чист и окупан и крштава се лагано божанским огњем и Духом. На тај начин
постаје сав чист, сав непорочан, син светлости и дана а не више син смртног човека!“

Св. Симеон Нови Богослов каже о покајању, на основу сопственог искуства, још и
ово: „Човекољубиви Бог, желећи наше спасење, мудро постави измећу себе и нас исповест
и покајање и даде свакоме ономе који жели власт да се поврати из пада, и њиме да
задобије ранију присност и славу и смелост пред Богом, као и сва обећана добра, само ако
покаже топло покајање. Аналогно покајању задобија сваки смелост према Богу и
присност, и то јасно и спознатљиво, као пријатељ према пријатељу, и разговара са њим
лицем к лицу, гледајући га чисто очима ума свога.“
О покајању на врло леп начин говори и епископ јегарски и наш професор
Порфирије из чијег размишљања о овој теми можемо да издвојимо неколико ствари.
Прво је да се хришћани, у суштини, уопште не разликују од људи који се
декларишу као атеисти или људе некаквог различитог верског опредељења по питању
моралног стања. Нису хришћани ништа бољи од осталих, чак међу тим „осталим” људима
има, врло често, оних пред којима можемо да се застидимо кад је у питању моралност
живота. Али, битна разлика ипак постоји. Та разлика је у томе што се хришћани труде да
кроз покајање препознају свој грех и да га се, због Божије љубави, ослободе. Разлика је,
споља гледано, мала, али суштински јако битна, јер хришћанима се у односу на ту разлику
даје могућност да буду прави и аутентични људи.
Друго би било то да покајање, кајање за човека који је постао део Тела Христовог
односно Цркве, треба да буде непрестано стање чишћења, преумљења и узрастања у
Божанској љубави која побуђује непрестано отапање греховних окова душе. С тим у вези
наводи се прича о старцу подвижнику и младом послушнику који је свакога дана
исповедао исти грех, а Старац је говорио: „Ништа,чедо, устани.” Свакога дана је млади
монах говорио исти грех. Старац је говорио без вербализама и лажне утехе, али увек благо
поучивши младог подвижника: „Не дозволи да те Бог затекне у њему. Не дозволи да се
помириш са њим и стање греха прихватиш као нормално.“ Другим речима, не престајати
са исповедањем и када се не осећа потреба за кајањем и када се грех понавља – не
престајати са борбом против греха.
Иза ове приче следе, за мене изузетно охрабрујуће, речи Светог Исака Сиријског,
светитеља из 7. века, који каже: „Већи је онај ко се једном покајао него онај који и мртве
васкрсава.“ Светитељ је покајник – покајник је светитељ.
Кад посматрамо покајање као духовно-душевни догађај морали бисмо да поменемо
још једну појаву која га прати, а то је тзв. радосна туга.
Само туга је грех према хришћанском учењу, који може да постане и смртни грех
када му се пасивно предамо и почнемо у њему да уживамо. Сјерен Кјеркегор каже да за
тугу не треба ништа, она се може чак имати. А радост треба активно стећи, радостан јесам,
а не могу радост имати. Радосна туга је, чини ми се, тренутак споја туге и радости. Туге,
због почињеног греха, али одмах и преображај те туге у радост, увиђајући, окушајући, на
овај или онај начин, неизмерну љубав и милост Божију која нас погађа у дубину срца и
доноси човеку врео, очишћујући плач. Немогуће је потпуно разделити сва та дешавања јер
су сва она, некако, сливена у целину покајања.

7
 Ево још једне слике човекових унутрашњих дешавања у покајању. Схиигуман Сава
Псковско-печерски, верујем, из свог искуства каже следеће: „ Знај да не потиче плач од
суза, већ сузе од плача. Код неких људи нема плача, они се уздржавају у присуству других
људи, али њихово срце плаче крвавим сузама осећајући искрену скрушеност због
грехова“. Затим даље наставља овако: „Плачем се назива изобиље покајничких осећања.
Човек са свом искреношћу признаје своју душевну немоћ. Он види своју слабост, своју
беспомоћност; свестан је да својим снагама никад неће моћи да се ослободи греховних
чирева и душевне прљавштине без помоћи Господа и он с најдубљим смирењем пада
ничице пред Крст, преклиње распетог Господа да му опрости грехове којим Га поново
разапиње на крст.
У смиреном грешнику појављује се осећање присуства Божијег. Понекад се дешава да
свака ћелија у организму осећа Његову присуство, Његову близину. Појављује се страх
Божији, понекад толико јак да се човеку чини да му се диже коса на глави и свештени
трепет као дрхтавица прожима његово тело. У човеку се појављује сећање на смрт, страх
да ће бити осуђен на Страшном суду због својих грехова и из очију тече незадржива
бујица суза. А кад човек у свом срцу осети да му се грехови опраштају, кад осети лакоћу,
тишину , радост, тада он жели да се ослободи тела како се више никад неби растајао од
Христа. Ево шта значи истинско покајање . После велике туге грешник добија велику,
велику радости утеху – сједињење душе са Господом. Управо је то највећи плод истинског
смирења и покајања“.9

Блудни син

9
Схиигуман Сава Псковско-печерски, Покајање-једини пут спасењу, преузето са интернет стране
www.prijateljboziji.com дана 4.3.2011.

8
 Све до сада наведено о покајању, давно пре 20 векова, Христос је, поучавајући
Јевреје и не само њих, већ све оне који су „имали уши да чују“10, изрекао у једној прелепој
причи. Приче су биле начин на који је Богочовек људима најлакше могао да објасни
духовну реалност.
Прича о блудном сину је део Лукиног јеванђеља и може да се нађе у 15. глави.
Отац је имао два сина од којих је млађи једног дана затражио део имања који њему
припада.
Врло незахвално, врло неблагодарно понашање млађег сина потпуно је антипокајничко, па
га Свети Григорије Палама назива и „неразборитошћу и незрелошћу размишљања“11. Јер
зашто би отац био дужан деци, требало би да је обрнуто.
Отац раздељује имање и млађи син покупивши све своје одлази у земљу далеку. Одлази
далеко од оца. Отац је у овој причи слика самог Бога тако да би удаљавање сина од оца
уствари било опредељивање сина за грешан, неблагословен начин живота. И Христос
даље каже како је младић потрошио сво своје имање живећи развратно.
„Наше главно имање и богатство је - наш сопствени ум. Све дотле док се држимо
спасоносног пута, ум је усредсређен на себе и на Први и Највиши Ум - на Бога. Када
отворимо врата страстима, тада се он брзо расипа, лута по телесним и земаљским
стварима, по свакојаким насладама и страсним помислима које су са њима повезане.
Богатство ума је - здрав разум који у њему пребива и који је способан да разликује добро и
зло све дотле док сам остаје у оквиру заповести Божијих и у јединству са Богом,
покоравајући се Највишем Оцу. Ако он збаци узду, тад се просипа на блуд и лудост,
расипа се на свако зло“. 12
У далекој земљи овај син постаје роб греха и страсти. И колико год да се наслађивао
грехом и даље је био гладан јер човека ништа сем заједнице са Богом, Оцем не може
истински да насити.
И тада долази најважнији део ове приче. Одвојен од дома, сиромашан и гладан одједном
„дође себи“, сети се оца и тога да у очевом дому свега има, свега што му је потребно.
Први корак покајања је управо „долазак себи”, увиђање своје погрешке и недела.
Међутим, бојим се, у нашој средини, као и у другим савременим друштвима, веома је
тешко „доћи себи”, јер гранична линија између добра и зла, правде и неправде, или је
потпуно избрисана или је веома замрачена. Свети Григорије Палама каже овако: „Дакле,
тај најмлађи син, који је себе лишио достојанства сина и који је по сопственој вољи изгнао
себе, смирио се и у покајању рекао: "Уставши отићи ћу Оцу својему, па ћу рећи: Оче,
сагреших небу и Теби". Оправдано смо у почетку рекли да је Отац (из приче о блудном
сину) - Бог; јер како би син који је оставио оца сагрешио небу, ако то не би био Небески
Отац? Дакле, он вели: сагреших небу - тј. против Светих и оних који обитавају на небу - и
Теби, Који боравиш са Својим Светима на небу. И више нисам достојан назвати се сином
Твојим: прими ме као једнога од најамника Својих. У смирењу дивно додаје још и ово:
"Прими ме, јер нико сам својим силама не ступа на степенице које воде ка добродетељи,
10
Јеванђеље по Матеју, 15. Глава, стих 11
11
Беседа на причу Господњу о спасеном блудном сину, страна 2, пеузето 4.3.2011. са www.svetosavlje.org
12
Свети Григорије Палама, Беседа на причу Господњу о спасеном блудном сину, страна 3, пеузето 4.3.2011.
са www.svetosavlje.org

9
иако то не бива без сопственог слободног избора (воље) ". И уставши - каже - отиде Оцу
својему“.13

Други корак у покајању је доношење одлуке да се вратимо Оцу. И пророци и

апостоли су употребљавали реч вратити се да означе покајање. Ево пар старозаветних
примера који указују на покајање:
„Ако ћеш се вратити, Израиљу, вели Господ, к мени се врати, и ако уклониш гадости
своје испред мене, нећеш се скитати, и клећеш се истинито, вјерно и право: тако да је жив
Господ. И народи ће се благосиљати њим, и њим ће се хвалити“. (Јер 4:1-2)
Исти пророк призива: „ (...) вратите се дакле сваки са својега пута злога, и поправите
путове своје и дјела своја.”(Јер 18:11)
Како је син кренуо на пут ка оцу, направио прве кораке, видимо прелепу сцену која
открива неизмерну Божију љубав која не мери човека тиме да ли је праведан или не,
светитељ или највећи грешник, него обухвата сваког подједнако. Христос каже да је отац,
чим је издалека видео сина који се враћа, изашао пред њега и загрлио га. Отац је чекао
повратак сина. Бог чека иако је Бог и може све да учини, али ипак, ако смем да кажем,
ограничава себе из љубави дајући нам апсолутну слободу којом можемо да га прихватимо
али и потпуно одбацимо. Слобода и љубав иду заједно. А љубав Божија је таква да она
нама, заправо, и нема потребу да прашта. Она је увек иста, апсолутна и непромењива.
А наша је ствар хоћемо ли спознати и доживети сву трагедију нашег отуђења од Бога.
Бог видећи покрет покајања у човеку који својим раслабљеном снагам хоће да му се врати
одмах „излази“ пред човека и „среће“ га својом благодаћу.
Да је тренутак истинског покајања за Бога довољно да и велике грешнике прима к Себи
видимо и у причи о покајаном разбојнику који је заједно са Христом био распет на
Голготи. Тај разбојник је неколико сати пре смрти, видећи Христа, доживео покајање. То
покајање је споља било видљиво у вапају: „Сети ме се господе, кад дођеш у Царству
своме“.14 Богочовек је то знао за његово покајање и рекао му :„Заиста ти кажем: данас ћеш
бити са мном у рају“.15 Покајани разбојник није могао да принесе род достојан покајања,
нов преображени живот, али да је могао после овог дијалога са Христом да сиђе са крста
он би живот наставио као други човек.
Свети Григорије Палама овако објашњава даље: „ Отац сваког добра, сажаливши
се, и изашао у сусрет, загрлио га је, пољубио, и заповедио слугама, тј. свештеницима, да га
одену у првобитно свечано рухо, тј. у достојанство сина, у које је раније, кроз свето
крстење, био обучен; и да му дају прстен на руку, тј. да му се на делатност душе, будући
да рука символише делатност, стави печат сазерцатељне добродетељи, као залог будућег
наследства; такође, заповедио је да му се на ноге да обућа - Божанска заштита и чврстина,
која му даје моћ да стаје на змије и шкорпије и на сваку силу ђавољу. Затим заповеда да се
доведе угојено теле, да се закоље и послужи за јело. Ово теле јесте Сам Господ, Који
излази из скривености Божанства, од онога што се налази изнад сваког престола, и као
Човек Који се јавио на земљи, попут телета бива заклан за нас грешне, и као Хлеб нуди
нам се за храну“.16

13
Беседа на причу Господњу о спасеном блудном сину, страна 4, пеузето 4.3.2011. са www.svetosavlje.org
14
Јеванђеље по Луки, 23.глава, 42.стих
15
Јеванђеље по Луки, 23.глава, 43.стих
16
Беседа на причу Господњу о спасеном блудном сину, страна 4, пеузето 4.3.2011. са www.svetosavlje.org

10
Грижа савести, раскајање, кајање, покајање

Може бити да би доста људи, без дубљег залажења у значење горе наведене
појмове, између сва четири израза ставили знак једнакости.
Разлика, ипак, постоји и требало би, на основу искуства људи који су се овим
појавама озбиљно бавили17, на те разлике и указати.
Ако се до истинског покајања тешко долази, а искуство каже да је тако, онда ,
супротно томе , грижа савести је осећање које тешко да може да заобиће човека у току
живота. То је осећање кривице због лошег дела. Често се из перспективе верујућих људи
савест назива „Божијим гласом“ у човеку и то у сваком човеку. Савест би била нешто што
је добијено са нашим бићем и постоји како у верујућем, тако и у човеку који у Бога не
верује. Савест је драгоцен дар који апостол Павле види као замену за закон Божији оним
народима који за тај закон нису чули, па сходно томе по њему ни не живе. Апостол каже
да ти људи немајући закона, сами од себе чине што је по закону тј. живе по гласу своје
савести која их усмерава ка ономе што је добро и укорева за дела која су Богу противна.18
Грижа савести би се још могла објаснити и као „мучно и обеспокојавајуће осећање
душевног незадовољства због неког зла које је човек учинио људима и чије последице
види.“19 Грижа савести је, можда, први корак ка покајању, али никако се на њој не би
требало зауставити. Она је свест да нешто није у реду, да је човек погрешио што би код
хришћанина требало да води кајању. Међутим, дешава се да се на њој остане, да човек
непрестано чини оно што изазова грижу савести и у том мучном стању остаје без намере
да се мења. Такво стање, временом, може да доведе до разних психосоматских обољења са
једне стране, али и до потпуног умртвљивања и гушења тог „гласа“ кад човек почиње да
прихвата грех као нешто нормално у животу и постаје роб греха.
За пример раскајања нећемо ићи даље од јеванђеља по Матеју у којем се налазе две
приче из којих се види шта је раскајање. Прва говори о једном од дванаесторице
апостола, Јуди, следеће : „Тада видјевши Јуда, издајник његов, да Га осудише, раскаја се,
и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи : Сагријеших
што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши
сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси“.20
Друга прича је такође из исте новозаветне књиге.
„Човек неки имаше два сина; и дошавши к првом рече: сине ! Иди данас ради у
винограду мом. А он одговарајући рече : нећу! А после се раскаја и отиде. И приступивши
к другом рече тако. А он одговарајући рече: Хоћу, господару; и не отиде.“ 21 Ову, другу,
причу као пример раскајања наводи проф. Владета Јеротић у ТВ емисији „ Агапе“.
Раскајани су они који се кају неискрено, повремено или безнадежно или кад
препознају свој грех, због окорелости срца или уверења да су им греси тако велики , да су
неопростиви – не кају се. Чини ми се да у оваквом стању видимо и недовољну наду у Бога
17
Пре свих ослонио сам се на мишљење В.Јеротића
18
Види Посланица Римљанима апостола Павла, 2. Глава, 14,15
19
В. Јеротић, Само дела љубави остају, Београд, 2006, 67. страна
20
Јеванђеље по Матеју, 27. Глава, 3-5
21
Јеванђеље по Матеју, 21. Глава, 28-30

11
и милост Божију и, у крајњој линији, види се недостатак вере у Љубав која је толико
велика да кад би се сви греси света претворили у једну кап, та кап би била ништа наспрам
океана Божије љубави. Јер у односу на Љубав Божију не постоји ни један грех који не
може бити опроштен . „Ако и не завршавају сви раскајани свој живот, попут Јуде, остаје у
њима траг дубоког немира као сигурни знак да стварног кајања није ни било“.22
Кад је у питању кајање , оно иако је корак напред у односу на претходна стања,
ипак, још увек није покајање.
„Човек је биће које греши и каје се и поново греши и опет се каје“.23
Није могуће да човек који некад у животу увиди и препозна своје мане, слабости,
грешке не осети жељу и потребу да те недостатке, на неки начин, исправи. Кајање и
исповедање неком блиском је начин за исправљање наведених проблема.
Кајање постоји и код људи који нису религиозни, бар не свесно религиозни. Они
такође препознају своје грешке и на разне начине, често од свести непрепознате, се кају.
Неки од учесталијих начина несвесног кајања би били:
1. тражење опроштаја од оних које смо увредили,
2. избегавање тражења опроштаја али уз неуобичајену благост према неким
другим људимаиз ближе околине,
3. јача агресивност и мржња према оном кога смо увредили,
4. опијање, претерано пушење, прождрљивост или , супротно, губитак апетита,
5. привремено или трајно разбољевање од неке психосоматске болести.
Од наведених примера једино је први хришћански док су остали мање или више
абнормални и нездрави. Нажалост, овакви примери испољавања несвесног кајања
најчешће одвлаче људе од истинског кајања – покајања.
Кад су у питању хришћани, људи који су свесни своје вере, није све лако и брзо
решиво. И овде В. Јеротић наводи услове који би требало да се испуне да би верујући
човек дошао до кајања :
1. добро познавање себе тј. непрекидно упознавање себе што је познато као јако
тешко још од старог века,
2. свест о греху, његовој тежини, погубности и значају,
3. избегавање свих патолошких, несвесних или полусвесних механизама одбране
од греха, на пример мазохистичким понашањем према себи због јаког осећања
кривице,
4. Свесна одлука да се савлада природна људска сујета и да се грех , без остатка,
исповеди духовникуу кога се има поверење.
Кајање је непрекидан, доживотни процес. Човек греши и каје се. Исповеда свој грех и
труди се да тај грех више не чини. Али после неког времена опет погреши у истом греху
или неком другом, па се опет каје и исповеда и тако стално.

„ Борите се док не умрете у борби, јер нисте овде ни за шта друго већ да се борите“ каже
света Тереза Авилска.
У сваком случају, човек не може да схвати да је грешан све док не почне да верује
у Бога. Каје се смо хришћанин. Ако је неко доживео своју грешност, а није се покајао
такав није још постао хришћанин; а ако је неко, ко себе не сматра хришћанином, заиста
доживео своју грешност и покајао се, он је постао хришћанин.

22
В.Јеротић, Само дела љубави остају, Београд, 2006, 74. страна
23
В.Јеротић, Повратак оцима, Београд 2004, 263. страна

12
 И на крају овог дела где, невешто покушавам да, користећи постигнућа људи који
су се бавили и још увек се баве питањима кајања и покајања, објасним разлику између
ових термина, долазимо до самог покајања.
Шта би уопште за човека било искрено покајање ?
„Зар није то онај пресудан тренутак у човековом животу када он целим бићем зна да онај
грех који је много пута понављао, више неће, више не може да понови !“24
Покајање које је истинско препознаје се по истинском смирењу које долази после оваквог
доживљаја. Ово смирење не може се ничим заменити нити подражавати. После много
година исповедања и кајања, падања и устајања, скретања са пута и опет повратка на пут,
десило се Божије чудо; греха више нема, грех је опроштен, више се не понавља.
Искусни оци православне цркве кажу : „ Стари грех се више не понавља, не видимо
га више ни код других људи и на њега смо заборавили ! „

Покајање и исповест као црквени догађаји

Видели смо да је човек биће које греши. То је чињеница и потпуно је небитно да ли

је неки човек верујући, богоборни атеиста или у односу на веру равнодушан; кад је у
питању склоност ка греху сви су у истој позицији. Наравно да разлика , ипак, постоји, а
24
В.Јеротић, Повратак оцима, Београд 2004, 367. страна

13
она се пре свега види у односу човека према својим грешкама, промашајима, гресима.
Разлика између хришћанина, човека који је у једном тренутку кроз покајање (може ли
другачије) постао део Тела Христовог, Цркве, грех је онтолошка категорија. Хришћанин
гледајући на живот из есхатолошке перспективе, мање или више, осећа значај греха,
његову опасност и погубност и покушава да га кроз кајање и исповест превазиђе.
Овде долазимо, дакле, до исповести као саставног и јако битног елемента
хришћанског живота и она иако, није ограничена само на верујуће људе, у Цркви има
такође другу димензију. У Цркви је она уздигнута у ранг Светих тајни.
„Одавно је, можда и одувек, била позната , али не и од сваког призната потреба
човека за исповедањем. Не говорим, тренутно , о исповедању као Светој тајни Цркве, већ
о психолошкој потреби сваког човека да о себи интимном проговори, с времена на време,
са неким коме верује, коме се нада, кога воли“.25
Управо на овој природној и здравој потреби људског бића да открива себе интимног
другом човеку, Црква је већ на почетку свог постојања означила темељ једној од
најважнијих Светих тајни, а то је исповест.
Чини ми се да је исповест у ранијем периоду26 , до пре неких 15 година била
прилично непозната чак и људима који су се званично изјашњавали као православни.
Сећам се да је мени, иако сам одрастао у традиционално православној породици, прва
асоцијација на исповест била сцена са „кабинама“ у римокатоличкој цркви и чувене речи
из филмова: „ Оче, грешио/ла сам“. Био сам убеђен да у православној цркви исповест не
постоји. Али не само да одувек постоји у новозаветној Цркви, него се хришћанство
природно, као и у другим стварима, надовезало на старозаветну праксу исповедања у
јудаизму где такође постоје примери исповести.27
Исповест се почела рано развијати у Источној цркви, а у монаштву нарочито. Рана
Црква у периоду до 4. века знала је за два вида исповедања: унутрашње и спољашње.
Прво би било директно обраћање Богу и исповедање својих грехова, док спољашња
исповест има за циљ да сједини, помири човека са Црквом после почињеног неког тежег
греха, нпр. одрицање Христа у време прогона које је римска власт водила против
хришћана.
Постојало је и јавно кајање и јавна исповест као чешћи облик исповедања.28 „Јавно
учињени тешки греси морали су бити у цркви пред народом јавно исповеђени и покајани.
Тајно почињени греси само су саопштавани епископу, али се нису морали јавно окајавати.
Одлучивање о припуштању покајању, одређивању времена кајања и поновном примању у
црквену заједницу било је, у почетку, у надлежности епископа. Касније се ове епископске
функције на Истоку преносе на посебно изабране свештенике, називане „презвитери над
кајањем.”29 „Све док је јавно исповедање греха, за народ који посећивао цркве, било нешто
само по себи разумљиво, оно је деловало позитивно и окрепљујуће на душу. Када је,
међутим, јавна исповест постала неприлика и мука за појединце, све се чешће одлазило на
тајна исповедања”30.
25
В.Јеротић, Хришћанство и психолошки проблеми човека , Београд 2004, 281. страна
26
Мислим на ранији период мог живота од неке 1977. па до неке 1995.
27
Види Књигу о Немији, 9, 2,3, псалам 32 или Приче Соломонове 28,13
28
Тврдње о јавној исповести заснивају се на једном месту из Дела апостолских: „ И многи од оних који су
поверовали, долажаху те се исповедаху и казиваху дела своја“. ( Дап 19,18)
29
Др Прибислав Симић, Покајна дисциплина у старој цркви и данас, преузето са интернет странице :
/www.svetosavlje.org/biblioteka/Pokajanje/SimposionOPokajanju
30
В.Јеротић, Хришћанство и психолошки проблеми човека , Београд 2004, 284. страна

14
 Ослањајући се и даље на на мишљење В. Јеротића може се рећи да је исповест
покајничко признање кривице ради опроштаја грехова. Исповедање обухвата четири
битна елемента:
1. Сазнање својих грехова;
2. Искрено покајање;
3. Потпуну исповест греха;
4. Чврсто обећање Богу и себи да се грех не понови.

Спознаја својих грехова, промашаја и откривање својих слабости је прва, можда и

најтежа препрека за исповест. Код човек увек постоји неспремност да се види „тамна
страна”у себи и опасност од бежања од кривице, слично Адамовом скривању од Бога
после кушања плода са Дрвета познања добра и зла.31 За преокрет је потребна
интроспекција и храброст да се заиста види грех. Нажалост, честе су слике неспремности
да се кривица призна, па долази или до злоупотребие алкохола, дрога, агресије сваке врсте
као и све бројнијих психосоматских болести. Један такође, у свакодневном животу чест
вид не прихватања сопствене кривице је и пројектовање личних мана, слабости и грешака
на другог човека – то може бити неки ближи члан породице, шеф на послу, државна власт,
па и читав други народ.
Ако би човек и препознао своје грехе, што је први корак, требало би да се због њих
искрено покаје - то је други корак. „Видим шта је боље, а идем за горим“ говорили су
стари Римљани. Или, да не идемо даље од хришћанства: „Јер добро што хоћу не чиним,
него зло што нећу оно чиним.“32 Ови примери показују да је и овај други корак тежак за
остварити.
Заправо, докле год човек живи у самообмани да су сви његови непријатељи споља,
ван њега самог, дотле се он не буни против себе. А покајање је баш буна човека против
себе самог, како каже Свети Николај српски.
Ово је, можда, добро место да се укаже на покајање као црквени догађај, као ствар
цркве, као ствар заједнице. До сад се углавном говорило о покајању гледајући појединца,
али хришћанин је део црквене заједнице, другачије хришћанин не може ни бити, па
покајање има и црквену димензију. Пре свега, морамо да кажемо да покајање и исповест
као светотајински чин не могу да се схвате изван контекста Свете евхаристије. Практично
то значи да покајање не може, и поред све његове вредности, да буде циљ хришћанског
живота сам по себи. Оно мора да води евхаристији. Попут крштења које је прво очишћење
од греха и којим се улази у Цркву, тако и исповест односно покајање, представља једини
пут ка враћању Цркви, или у блажим варијантама, могућност за учвршћивање пољуљаних
односа са Црквом. Покајање је чин који се тиче саме Цркве, како каже апостол Павле:
„Ако страда један уд, са њим страдају сви удови, а ако ли се један уд прославља, са њим се
радују сви удови“.33
Верујући апостоловим речима можемо да констатујемо да када један уд, једна ћелија Тела
Христовог, један човек „оболи“ и страда од греха, страда и читаво Тело, Црква. А
покајање једног, радост је за многе.

31
Књига постања, 3. Глава, 8. стих
32
Посланица апстола Павла Римљанима, 7. Глава, 19. стих
33
Прва полсланица апостола Павла Коринћанима , 12.глава, стих

15
 Трећи елемент у напред наведеној дефиницији исповести јесте у ствари нова
тешкоћа- потпуна исповест греха. Приметио сам и код себе, али и код других људи да је
потпуна исповест препознатих грехова, нарочито неке врсте грехова34 јако тешко
„превалити“ преко уста. Врло често страх, стид, неповерење у свештеника или
неспремност да се пред човеком откријемо онаквим какви заиста јесмо и скинемо „маске”
иза којих се кријемо, могу да буду разлози за непотпуно исповедање греха чак и кад смо
потпуно свесни да смо својевољно дошавши на исповест, дошли у „болницу” и да ћемо
здрави отићи из ње само уколико до краја исповедимо све чега смо свесни. Наравно,
искуство говори да и поред одређеног степена познања својих грехова један велики део
наших грешака остаје непрепознат од стране свести.
Ако бисмо успели да пронађемо исповедника, свештеника или јеромонаха у којег бисмо
имали више поверења, нарочито ако се дуже време код њега исповедамо, онда су велике
шансе да се, мало по мало, боље открију те „тамне стране које почивају у несвесном”. 35
Четврти и последњи корак у исповести је чврсто обећање Богу и себи да се грех
неће поновити. Владета Јеротић из свог огромног искуства као психијатар и
психотерапеут, а верујем, и из свог личног хришћанског искуства износи мишљење да
„што су наша обећања Богу и себи да више нећемо грешити жешћа, то су нова сагрешења,
праћена, некад код осетљивих људи са прејако развијеном савешћу страховитим
самомучењем, чешћа”.36
Не треба кињити себе, дозвољавати да паденмо у очајање кад увидимо да
непрестано грешимо. Треба , можда, признати себи да смо једноставно грешни. „Грех
обично сматрамо за неко дело или помисао. Тако и поред наше воље раздвајамо наше –ја
од греха, на начин који је варљив. Размишљамо: ми и грех. Од ога момента, наше
поистовећење са грехом је неизбежно. Јер остављајући по страни нашу грешну природу,
која представља наше стварно –ја, бивамо свесни деловања греха само у његовим
фрагментарним изразима. То значи да наша хришћанска свест делује моралистички. Њен
дијалог са грехом одвија се на нивоу некаквог статичног оцењивања наше грешности.
Тако доспевамо до хипокризије и фарисејства, које служе потребама наше маске.“37
Очајање сигурно није добро за човека, „потмула кривица коју грешник носи у себи
разорно делује на човека, на његов целокупни духовни, душевни и телесни живот, јер
грешник негира Бога у дубоком, несвесном уверењу да му ни Бог неће опростити грехе.”38
Насупрот очајању и меланхолији, али у истој области препрека за исповест и
покајање, стоји „мајка свих грехова”– гордост.
„Гордост непрестано храни нашу јадну сујету која не представља ништа друго него
покушај обмањивања и замагљивања наше бескрајне људске немоћи и потпуног осећања
инфериорности што нас од детињства прати. Уверава нас да нисмо никакви грешници, да

34
На пример, увек сам се питао зашто се у причи о митарствима, која се везује за посмртно искуство
блажене Теодоре, каже да демони највише људи узимају себи на митарству које се односи на различите
врсте блудних грехова. Не улазећи у то колико је веровање у митарства православно или не, чини ме се да
ипак та представа може да нас опомене на то да ће човек на крају пред Богом, на неки начин, дати одговор
за целокупан свој живот и за сва дела добра и лоша која је чинио. Мислим да је, можда, тешкоћа да се
приликом исповести због стида исповеде блудни греси разлог што такви греси остају некад неисповеђени,
чешће него неки други греси и да човек не откривши их, остаје роб таквих грехова, можда и доживотно.
35
В.Јеротић, Хришћанство и психолошки проблеми човека , Београд 2004.
36
В.Јеротић, Хришћанство и психолошки проблеми човека , Београд 2004.
37
Ј. Корнаракис, Схизофренија или аскетизам,Нови Сад 1998.
38
В.Јеротић, Хришћанство и психолошки проблеми човека , Београд 2004.

16
немамо шта да исповедамо , да немамо коме да се исповедамо, да смо довољни сами себи,
једном речи да је читав хришћански путисповедања и кајања, анахронизам, застарео и
смешан конзервативизам.”39

Закључак

Ништа није случајно у животу - тако верујемо. Нарочито случајности нема у

Христовом животу, који је поделио са нама људима. Онда, није ни случајно да је
Спаситељ радосну вест почео речима: „ Покајте се јер се приближило Царство небеско.” 40
Покајање је почетак хођења ка Царству Божијем као коначном циљу целокупне творевине
Божије са човеком на првом месту. У покајању, кајању се живи читав живот и напослетку
покајање је и крај оних који ће ући у „радост Господара свога”.41
Кад станемо пред Христа једног дана, чини ми се, биће довољно да Mу на једном
длану принесемо покајање, а на другом наду у неизрециву љубав и милост Онога који је
сав од љубави и милости ; oд нас ће, верујем, бити довољно.

Литература :
1. Јеротић, В., Повратак оцима, Београд, 2004.
2. Јеротић, В., Хришћанство и психолошки проблеми човека, Београд, 2004.
3. Јеротић, В., Само дела љубави остају, Београд, 2006.
4. Корнаракис, Ј.,Схизофренија или аскетизам, Нови Сад, 1998.
39
В.Јеротић, Хришћанство и психолошки проблеми човека , Београд 2004.
40
Јеванђеље по Матеју, 1. Глава, 1
41
Јеванђеље по Матеју, 25.глава, стих 23.

17
5. Тајна покајања у савременој психологији и пастирству, преузето са интернет
странице www.svetosavlje.org , 4.3.2011.
6. Схиигуман Сава Пксовско-печерски, Покајање - једини пут спасењу, преузето са
интернет стране дана www.prijateljboziji.com 4.3.2001.
7. Милошевић ,Н., Света тајна исповести и покајања, преузето са интернет странице
www.verujem.org, 4.3.2001.
8. Епископ Григорије , Покајање и евхаристија по Ј.Поповоћу и Ј. Зизијуласу
преузето са интернет странице www. Eparhija-zahumskohercegovacka.com, 4.3.2001.
9. Св. Григорије Палама, Беседа на причу Господњу о спасеном и блудном сину,
преузето са интернет странице www.svetosavlje.org , 4.3.2011.
10. Превод Ђ. Даничић и В. Караџић, Свето писмо Старог и Новог завјета, Београд,
1991.

18