БОЛЕСТИ ПАРАДАЈЗА

Болести парадајза 3
МИКОЗЕ ПАРАДАЈЗА 3
Полегање расада и палеж клијанаца 3
Пламењача парадајза 5
Бела трулеж 7
Сива трулеж 9
Црна пегавост лишћа парадајза 10
Зелено увенуће биљака 11
Фузариозно увенуће биљака 13
Сива пегавост лишћа парадајза 14
БАКТЕРИОЗЕ ПАРАДАЈЗА 16
Чађава пегавост лишћа и краставост плодова парадајза 16
Бактериозна некроза сржи парадајза 17
Краставост плодова и пегавост лишћа парадајза 19
Рак и увијеност парадајза 20
ВИРОЗЕ ПАРАДАЈЗА 22
Вирус бронзавости парадајза 22
Столбур парадајза 24
Болести парадајза
Парадајз напада релативно велики број болести који могу нанети значајне економске штете
уколико се не примене одговарајуће мере заштите. За успешно гајење парадајза неопходно је поред
превентивних мера (избор сорти, сетва здравог семена, благовремено и правилно извођење свих
агротехничких мера) редовно примењивати, хемијске мере заштите од болести и штеточина.
Парадајз најчешће нападају микозе, а знатно мање бактериозе и вирозе.

МИКОЗЕ ПАРАДАЈЗА

Болести које изазивају гљиве називају се микозе. Од укупног броја свих биљних болести око
75% изазивају гљиве. Поред директних штета које се манифестују смањењем приноса, микозе
наносе и индиректне штете у виду слабијег квалитета биљака и биљних производа.

Полегање расада и палеж клијанаца

Проузроковач: Pythium spp.

Распрострањеност и значај. То су факултативни паразити и обично живе у земљишту

богатом органским материјама. Паразитирају велики број биљних врста, а највеће штете наносе
повртарским биљкама. Најосетљивије су младе биљке у фази клијања и ницања, док је за старије
биљке ова гљива безопасна. Штете су утолико веће уколико спољни чиниоци и лош квалитет
семена продужавају време од сетве до ницања биљака. Pythium врсте се редовно јављају широм
света и причињавају велике штете. Познати су примери потпуног угинућа клијанаца.

Слика 1. Симптоми полегања расада парадајза

(Pythium)

Симптоми болести. Ткиво клијанаца је

јако осетљиво и на њему се у почетку јављају
воденасте пеге, које се брзо повећавају и биљка
пропада. На изниклим биљкама обољева корен
испод земље или стабло у приземном делу
(сл.1), који добијају мрку боју и некротирају. Оболеле биљке полежу и на њима се јавља беличаста
мицелија, која се шири и по површини земљишта у виду паучинасте мреже. Ова површинска

1
мицелија представља само наставак унутрашње мицелије, која се налази у стаблу. Полегле биљке
брзо угињавају, а при већој влажности и топлоти готово на очиглед се истопе. Полегање клијанаца
одакле је и назив болести "топљење расада". Пропадање расада у топлим лејама или у усеву се
јавља у облику концентричних кругова, позната као "гола" или "ћелава места". Старије биљке по
правилу слабије обољевају и на њима се могу наћи пеге на стаблу, а као резултат патолошког
процеса заостају у порасту и јавља се увелост. Треба знати да сличне симптоме могу да проузрокују
и друге врсте гљива (Fusarium spp., Rhizoctonia spp., Phytophthora spp. и др.).
Сви спољни фактори који негативно утичу на клијање и ницање сејанаца поспешују развој
Pythium врста. То су тешка и слабо дренирана земљишта, висока влажност и температура, слабо
проветравање, ниске температуре после сетве и сл. Патоген се развија у температурном интервалу
4-40°C (опт. 20-28°C) и при киселости земљишта 4,7-7,3.
Врсте рода Pythium паразитирају велики број биљака. Јављају се на клијанцима и младим
биљкама готово свих повртарских и ратарских врста, цвећу, травама, али и код неких воћних врста.
Посебну осетљивост испољавају парадајз, паприка, краставац, купус, салата, шећерна репа, дуван,
грашак, уљана репица, јечам, детелина, кукуруз, кромпир, чичока, лан, тикве, мрква, овас, просо,
пиринач и многе друге.
Циклус развоја. Pythium spp. презимљава ооспорама. У повољним условима влажности и
температуре, ооспоре клијају дајући спорангије у којима се образују зооспоре или директно у
зачетак хифе. Клијање ооспора је стимулисано материјама из корена, семена или органским
материјама из земљишта. Ослобођене зооспоре из спорангија крећу се помоћу флагела у води и
остварују заразу корена или младих биљних ткива клијанаца. Интерћелијска мицелија својим
ферментним системом деструктивно делује на биљне ћелије, због чега долази до брзог угињавања
целих биљака. Мицелија после исхране образује конидије, које могу играти улогу спорангија или
директним клијањем да остварују секундарне заразе. После физиолошког дозревања долази до
полног процеса и образовања ооспора, којима се обнавља циклус развића.
Мере заштите. Сузбијање Pythium spp. у стакленицима, пластеницима или топлим лејама се
врши стерилизацијом земљишта: воденом паром, сувом термичком обрадом или фунгицидима на
бази дазомета или метил бромида+хлоропикрина. Хигијена у затвореним просторима је јако важна
за смањење напада овог патогена. Столове, полице, саксије и друго треба дезинфиковати 1%
раствором плавог камена. Дезинфекција семена се врши фунгицидима на бази mankozeba, tirama,
kaptana и др., а младе биљке расада се могу прскати фунгицидима на бази metalaksila, cineba, kaptana
или bakra. Од агротехничких мера значајни су плодоред, избалансирана исхрана, проветравање,
избегавање тешких земљишта и њихова дренажа. Јаче оболеле биљке треба почупати и спалити.
Пламењача парадајза
Проузроковач: Phytophthora infestans

Распрострањеност и значај. Пламењача је једна од најштетнијих болести парадајза. У

повољним условима, за развој патогена, уколико изостане хемијска заштита, она може потпуно да
уништи усеве. За фитопатологију је P. infestans од историјског значаја, јер је Anton De Bary 1861.
године утврдио да пламењачу проузрокује гљива, што је био први прави доказ да су гљиве стварни
поузроковачи болести биљака. P. infestans је распрострањена свуда у свету где се гаји парадајз и
кромпир. При раним инфекцјама може доћи до смањења приноса 70-80%, а код касних сорти
парадајза 40-50%. Овај патоген се и код нас редовно јавља и причињава велике штете, какве су
забележене у 1990. години.
Прва жаришта болести се најчешће налазе на местима где су најповољнији услови за њен
развој. То су увале, заклонита, непроветрена места, на крају њива непосредно уз шумски појас, у
хладу испод дрвећа и сл. Углавном, тамо где се дуго задржава роса и где је због слабе
проветрености висока влажност ваздуха као и у условима са великом надземном масом
исфорсираном превеликом количином азота. Посебно је критично за појаву пламењаче кишно
време, умерене температуре, облачност и сл.
Пламењачу парадајза проузрокује паразитна гљива Phytophthora infestans. У кишним и
влажним годинама може изазвати велике штете на парадајзу, као и на кромпиру. Осим што
уништава лист, гљива напада и зелене плодове и оне у стадијуму зрења, који због тога труле.
Погодни услови за развој овог патогена су:
a) ноћне температуре не мање од 7 оС;
b) температуре између 15 и 21оС поспешују развој пега и спорулацију, док се при температурама
изнад 29 оС патоген не развија;
c) влажност лишћа (роса или киша) више од 6 часова поспешује нове
инфекције;
d) влажност лишћа више од 8 часова је веома критична.
Симптоми болести. Почетни знаци болести прво се испољавају на листу, у виду крупних
пега маслинасте боје. При високој влажности ваздуха, са доње стране листа ствара се беличаста

2
превлака од конидија и конидиофора која представља органе за репродукцију гљиве. Оболело ткиво
некротира, постаје мрко и врло брзо се суши. На зеленим плодовима болест се појављује у виду
сиво-зеленкастих, воденастих пега, које се брзо шире, добијају сиво мрку боју и за неколико дана
прекривају цео плод који лако отпада. Ткиво плода парадајза је мрко и тврдо. Оболели плодови
парадајза су изложени нападу сапрофитних микроорганизама, због чега лако труле и пропадају.
Потпуно пропадање дефолијација лишћа при јаким инфекцијама настаје за 10-14 дана. На стаблу, се
такође, јављају мрке некротичне пеге (сл.2). Пре појаве првих симптома (крај јуна и почетак јула),
треба обавити превентивну заштиту контактним фунгицидима. Прскање се обавља сваких седам до
десет дана.
Циклус развоја. Гљива презимљава у зараженим кртолама кромпира. Инокулум (заразни
материјал) се са оболелих кртола кромпира у наредној години преноси ветром, на усев парадајза.

Слика 2. Симптоми пламењаче парадајза

(Phythophthora infestans)
Проузроковач пламењаче (Phytophthora
infestans) формира две врсте спора: код
бесполног размножавања зооспорангије, а полног
ооспоре. Учесталије је бесполно размножавање
гљиве стварањем спора које се шире ветром и
воденим капима. Оне клијају на два начина. Први
начин је директно клијање у зачетак хифе. Други
начин је да зооспорангија клијањем даје око 8
зооспора. При нижим температурама (оптимум 12-13 оС и макс. 24оС) долази до индиректног
клијања при чему се ослобађају зооспоре. До директног клијања долази при вишим температурама
(оптимум 24оС, а макс. 30оС) Зооспоре у капи воде и у додиру са биљним ткивом клијају кроз стоме
или директно кроз кутикулу. Ооспоре су резултат полног размножавања гљиве и постоје тамо где су
присутна оба полна типа.
За оптималан раст мицелије потребна је температура од 21 оС, а минимална од2оС. При
температури од око 29оС раст мицелије се заустаља. Спорулација и развој болести је максимална
при релативној влажности ваздуха од 100% и температури од 21 оС. Образовање конидија престаје
испод 3оС и изнад 26оС. Оптимална температура за индиректну спорулацију је 12 оС, а за директну
спорулацију 24оС. За индиректно клијање потребно је 1-3 сата, а за пенетрацију у лисно ткиво
осетљиве сорте потребно је време од 2 сата. Симптоми на листу су видљиви за 3-5 дана после
инфекције.
Конидије расејане ветром доспевају на здраву биљку. На листу, у капи воде, конидије клијају
директно или индиректно дајући прво зооспоре. Код индиректног клијања, како је горе описано, из
зооспорангија ослобађају зооспоре чиме се инфециони потенцијал увећава. Ослобођене зооспоре у
капи воде клијају остварујући заразу кроз стомине отворе или директно кроз кутикулу. Конидије
при вишим температурама клијају у зачетак мицелије заражавајући биљку на исти начин као и
зооспоре.У сушним условима праћеним високим температурама активност гљиве је успорена или
потпуно заустављена.
Мере борбе. Уколико се појаве симптоми болести употребити системичне фунгициде, са
којима се зауставља ширење инфекције и обезбеђује трајнија заштита. Не препоручује се примена
системичних фунгицида више од два пута.
Хемијско сузбијање пламењаче се изводи третирањем усева фунгицидима за ту намену.
Фунгицид применити када се остваре услови за заразу, на бази прогнозе појаве болести (умерене
температуре, облачност, киша или обилне росе).
Поред правилног избора препарата и момента третирања веома је важна и за успех заштите
неопходна припремљеност и подешеност апликатора (прскалица), правилно, уједначено наношење
препарата на површину лишћа, и потребна количина течности да би се препарат распоредио на целу
лисну површину.
Само превентивна апликација фунгицида може осигурати заштиту од заразе и тако спречити
развој болести. Примена фунгицида мора бити у сагласности са прогнозом пламењаче: да се обави
третман када постоји ризик од инфекције, односно да се не третира када нема ризика.
Код нас су до сад регистровани бројни препарати на бази следећих активних материја:
metalaksil, bakarni oksihlorid, mankozeb, bakarni hidroksid, propineb, cimoksanil, folpet, hlorotalonil,
fentin acetat, maneb, fentin hidroksid, dimetomorf, azoksistrobin, fosetil al propamokarb, famoksadon i
metiram. Строго водити рачуна, код заштите парадајза, о времену примене фунгицида у односу на
употребу плодова парадајза за исхрану. Другим речима строго водити рачуна о каренци. Ово
посебно подвлачимо у случају заштите парадајза јер су делови биљке (плодови) парадајза који се
користе за исхрану директно изложени фунгициду. Да би заштитили себе и другога од уношења
препарата у организам, строго водити рачуна о каренци. Пламењача парадајза се сузбија
превентивно!

3
 То значи да фунгицид мора бити присутан на листу да не дође до инфекције. Када се болест
појави (видљиви симптоми) већ је касно са заштитом. Само високе температуре могу да зауставе
напредовање болести. У условима сушног периода праћеног високим температурама нема услова за
појаву пламењаче и нема потребе за третманима.

Бела трулеж Проузроковач: Sclerotinia

sclerotiorum

Распрострањеност и значај. Проузроковач беле трулежи је полифагна гљива, која напада

велики број повртарских биљака из фамилије Solanaceae (парадајз, паприка, плави патлиџан),
Cucurbitaceae (краставац, лубеница, диња), Apiaceae (мрква, целер), Brassicaceae (купус),
Chenopodiaceae (цвекла), Asteraceae (салата).
Симптоми болести. При инфекцији младих, тек изниклих биљака гљива проузрокује
симптоме полегања или топљења расада. Тада се на приземном делу стабла сејанаца уочава
воденаста некротична пега, која захвата нежно ткиво стабла са свих страна. На одраслим биљкама,
најчешће на приземном делу стабла, настаје пространа воденаста пега. Она се постепено шири, 5-10
cm у дужину, захватајући стабло са свих страна. У оквиру пеге формира се паперјаста, беличаста
мицелија. Оболеле биљке се повијају, вену и за кратко време се осуше. У даљем току развоја гљива
формира телашца црне боје - склероције, најчешће у сржи оболелог стабла. Склероције очувају
виталност неколико година (сл.3).
Циклус развоја. У циклусу развоја S. sclerotiorum јављају се мицелија и склероције као
вегетативни и апотеције са аскусима и аскоспорама као генеративни органи гљиве. Склероције
представљају основни извор инокулума, одржавају се у земљишту до 10 година, а у мањој мери и у
семену. Број склероција у земљишту може бити јако велики, 50-925 по 1 m2. Примарне инфекције у
пролеће настају од мицелије, која потиче од презимелих склероција у земљишту. До примарних
инфекција долази на главном корену у зони избијања бочних коренчића. Уколико се склероција
нађе у близини биљке домаћина из ње прораста хифа, која у додиру са кореном остварује
инфекцију. Мицелија може да се шири са корена на корен и тако остварује секундарне инфекције.
Примарне инфекције стабла и главице настају од аскоспора. Оне се под притиском ослобађају
из аскуса и ветром расејавају. По доспевању на биљку проклијају у капи воде у инфекциону хифу,
која директним пробијањем епидермиса остварује инфекцију. Има података да се инфекција може
остварити и кроз стомине отворе. За формирање апресорија је неопходан извор угљеника. После
разградње кутикуле и епидермиса мицелија захвата и друга биљна ткива и у њима се развија интер
или интраћелијски. Она је обично ограничена у паренхимском ткиву, али повремено доспева и у
ксилем. На површини оболелих биљних ткива образује се епифитна мицелија, а касније и
склероције, чиме се циклус развоја гљиве завршава. Утврђено је да ова гљива формира и
микроконидије, али је њихова улога у циклусу развоја засад непозната.

4
 Слика 3. Симптоми беле трулежи на стаблу парадајза (Sclerotinia sclerotiorum)

Циклус развоја. У циклусу развоја S. sclerotiorum јављају се мицелија и склероције као

вегетативни и апотеције са аскусима и аскоспорама као генеративни органи гљиве. Склероције
представљају основни извор инокулума, одржавају се у земљишту до 10 година, а у мањој мери и у
семену. Број склероција у земљишту може бити јако велики, 50-925 по 1 m2. Примарне инфекције у
пролеће настају од мицелије, која потиче од презимелих склероција у земљишту. До примарних
инфекција долази на главном корену у зони избијања бочних коренчића. Уколико се склероција
нађе у близини биљке домаћина из ње прораста хифа, која у додиру са кореном остварује
инфекцију. Мицелија може да се шири са корена на корен и тако остварује секундарне инфекције.
Примарне инфекције стабла и главице настају од аскоспора. Оне се под притиском ослобађају
из аскуса и ветром расејавају. По доспевању на биљку проклијају у капи воде у инфекциону хифу,
која директним пробијањем епидермиса остварује инфекцију. Има података да се инфекција може
остварити и кроз стомине отворе. За формирање апресорија је неопходан извор угљеника. После
разградње кутикуле и епидермиса мицелија захвата и друга биљна ткива и у њима се развија интер
или интраћелијски. Она је обично ограничена у паренхимском ткиву, али повремено доспева и у
ксилем. На површини оболелих биљних ткива образује се епифитна мицелија, а касније и
склероције, чиме се циклус развоја гљиве завршава.
Утврђено је да ова гљива формира и микроконидије, али је њихова улога у циклусу развоја
засад непозната.
Мере борбе. S. sclerotiorum се веома тешко сузбија. Основне су агротехничке мере заштите,
као што су вишегодишњи плодоред. Регулисање температуре и влажности ваздуха и земљишта у
објектима заштићеног простора представља важну меру спречавања појаве беле трулежи. На
отвореном пољу примењивати плодоред, уклањати заражене биљке. Ефикасна заштита постиже се
фунгицидом switch, превентивном применом или по појави првих симптома.

5
 Сива трулеж Проузроковач: Botrytis
cinerea

Распрострањеност и значај. У јабланичком округу, као и на територији општине Бојник,

велики проблем на плодовима парадајза задаје сива трулеж. Сива трулеж се јавља на парадајзу у
пластеницима и стакленицима, ретко у пољским условима. Местимично изазива веће штете. Иако се
сива трулеж може срести на расаду, где изазива симптоме "топљења" расада, ова болест се углавном
јавља на разним деловима одраслих биљака.
Симптоми. Зараза се уочава на остацима закинутих заперака на стаблу, круничним
листићима после оплодње цветова, на петељкама и ткиву зелених плодова. Посебно су штетне
инфекције приземног дела стабла или на спојном месту петељке и плода. У условима високе
влажности на местима инфекције образује се сивкаста навлака мицелије од органа за размножавање
(сл.4).

Слика 4. Симптоми сиве трулежи на листу парадајза

(Botrytis cinerea)
Заражено ткиво захвата влажна трулеж и пропада.
Као последица развоја гљиве на спојном месту плода
и петељке долази до размекшавања ткива и опадања
плода. Ниже температуре и висока влажност
ваздуха погодују развоју ове болести.
Пластенике подизати на оцедним местима.
Температуру у заштићеном простору одржавати на нивоу повољном за раст и развој парадајза.
Циклус развоја. Као последица развоја гљиве на спојном месту плода и петељке долази до
размекшавања ткива и опадања плодова. У условима високе влажности на површини зараженог
ткива развија се обилна сивопепељаста превлака спороносних органа паразита. Превентивне мере
заштите су од великог значаја у спречавању штета проузрокованих овим паразитом.
Мере борбе. Адекватним заливањем биљака и уредним проветравањем смањити влажност
ваздуха у гајеном усеву. Остатке заражених биљака износити из заштићеног простора и уништавати
их. Када се уоче симптоми, све зреле и полузреле плодове треба обрати, полузреле треба ставити на
дозревање, а биљке заштитити једним од системичних фунгицида: switch, ronilan, teldor, sumilex.
Црна пегавост лишћа парадајза
Проузроковач: Alternaria solani

Распрострањеност и значај. Црна пегавост лишћа парадајза је веома распрострањена болест

ових, али и других биљака из фамилије Solanaceae. Сматра се да сваке године причињава штете.
Овај патоген може да причини и веће штете од оних које причињава проузроковач пламењаче (P.
infestans), што довољно јасно говори о њеном значају. A. solani је код нас, такође, веома проширена,
али за кромпир је од нешто мањег значаја.

Слика 5. Симптоми црне пегавости на листу и плоду парадајза (Alternaria solani)

Симптоми болести. A. solani се развија на свим надземним деловима биљке парадајза. Први
симптоми се јављају на доњем, најстаријем лишћу у виду пега. Пеге су у почетку сивомрке боје,
ситне (1-2 mm) и углавном округле (сл. 5). Касније се оне увећавају (5-7 mm), постају црне и на
њима се истичу зоне у виду концентричних кругова, што је специфичан симптом. Око пега на
6
лишћу се јавља хлороза. Временом бива захваћен већи део листа, који некротира, суши се, али не
опада већ остаје на стаблу. Пеге на листу парадајза су нешто ситније (око 1 mm).
Пеге на стаблу су, по правилу, овалне и знатно крупније од пега на листу. У многим
случајевима простиру се дуж целе интернодије и могу прстенасто да обухвате стабло, што се
углавном дешава код младих биљака. Пеге на стаблу су, такође, црне боје и зониране
концентричним краговима.
Пеге на плодовима парадајза се, по правилу, формирају око петељке. Црне су боје са угнутим
средишњим делом. Произвођачи често ову болест мешају са појавом пегавости на доњем делу
плода, која је непаразитске природе.
Црна боја пега на свим биљним органима настаје од конидиофора и конидија које их
прекривају, јер су оне тамномрке или црне боје.
Циклус развоја. A. solani се током зиме одржава на оболелим биљним остацима и кртолама у
виду мицелије, конидија, хламидоспора и строматичних творевина. Када се оболели биљни остаци
нађу у повољним условима мицелија се активира и почне репродуковати нову генерацију конидија.
Ове конидије, заједно са онима из претходне вегетације, клијају и остварују примарне инфекције.
Вероватно да примарне инфекције може остварити и мицелија настала клијањем хламидоспора. На
местима инфекција мицелија формира конидиофоре на којима у маси настају конидије. Спорулација
је нарочито обимна ако сунчано и топло време смењују кишни дани. Конидије се углавном
расејавају ветром, али је то могуће и кишним капима и инсектима. По доспевању на биљно ткиво
конидије проклијају дајући многобројне инфекционе хифе, које продиру у биљно ткиво кроз
стомине отворе или директно кроз кутикулу. Са старењем биљке постају осетљивије према
патогену, као и биљке које су преживеле различите стресне утицаје.
Мере заштите. Уништавање заражених биљних остатака, плодоред, коришћење здравог
семена, правовремена примена свих агротехничких мера и дезинфекција земљишта у лејама
представљају основне превентивне мере заштите парадајза од A. solani.
Веома значајно може бити стварање и гајење отпорних сорти. Постоје значајне разлике у
отпорности појединих сорти и хибрида према овом патогену.
У случају постојања реалне опасности од ширења A. solani треба применити хемијске мере
заштите. У ову се сврху могу користити фунгициди са широким спектром деловања на бази
difenokonazola, hlortalonila, mankozeba, propineba, iprodiona и др. Успешна заштита се може
остварити и препаратима на бази bakar-oksihlorida, cimoksanila, famoksadona, manlcozeba, metirama,
propineba, bakar-hidroksida и др.
Најбољи резултати су добијени применом фунгицида на бази bakaroksihlorida + cineba,
bakaroksihlorida+ benalaksila, benalaksila + mankozeba, cimoksanila+ folpeta, mankozeba, cimoksanila +
bakaroksibiorida + cineba, propamokarila + mankozeba, dimetomorfa + mankozeba. Са заштитом
парадајза треба почети пре појаве болести, што обично пада у време формирања првих плодова.
Данас постоје програми за предвиђање појаве болести и одређивање рокова примене фунгицида
(blitecast и fast), који се заснивају на познавању биологије патогена и еколошких фактора за
остварење инфекција.

Зелено увенуће биљака Проузроковач:

Verticillium albo-atrum

Распрострањеност и значај. Зелено

увенуће је широко распрострањена болест
гајених биљака. V. albo-atrum је најпре
утврђен 1879. године у Немачкој од стране
Реинкеа и Бертхолда. У САД су на
парадајзу забележени губици 40-50%.
Ови патогени причињавају велике
штете код нас на повртарским биљкама, пре
свега на паприци, код које може да оболи и
100% биљака. Највеће штете су забележене
у долинама река Саве, Мораве, Нишаве и
Тимока. Штете које проузрокуje V. albo-
atrum су индиректне и настају услед
оштећења спроводних судова, због чега се јавља увелост и сушење биљака.
Симптоми болести. Општи симптом болести је увенуће биљака. Оно најчешће настаје током
вегетације, па се зато и назива "зелено" увенуће. Симптоми зависе од врсте биљке домаћина,
патогености соја и отпорности сорти. Веома су слични онима које проузрокују Fusarium врсте које
насељавају спроводне судове. Симптоми код зељастих биљака почињу увенућем целе биљке или
њених појединих делова (сл. 6). Најчешће се испољавају у сушним летњим месецима, када је
транспирација већа од

7
могућности снабдевања водом. Лишће оболелих биљака вене и опуштено виси, затим постаје
хлоротично и превремено изумире.
Симптоми се манифестују од доњих према вршним листовима, све док стабло не буде
потпуно паразитирано. Стабло и бочне гране постепено некротирају и на њиховим попречним
пресецима се јасно виде мрки кругови у зони спроводних судова. Поред механичког запушавања
судовног ткива, мицелија гљиве лучи и токсине којима убија ћелије. Оне губе еластичност,
распадају се и таложе услед чега је проток воде готово
потпуно онемогућен.

8
 Слика 6. Симптоми зелног увенућа на парадајзу (Verticillium albo-atrum)

Особине патогена. V. albo-atrum се најуспешније развија при температури 20-25°C. Врста је

полифагна, јер паразитира преко 200 биљних врста из различитих фамилија. Међу њима су и
најважније гајене биљне врсте, као што су паприка, плави и црвени патлиџан, диња, лубеница,
краставац, кромпир, памук, дуван, сунцокрет, соја, хмељ, репа, детелина, јагода, кајсија, шљива,
трешња, орах, рибизла али и многе украсне, коровске и шумске биљне врсте.
Циклус развоја. Патоген се одржава у земљишту трајном мицелијом на биљним остацима
или коровским биљкама. Мицелија и конидије имају слабу конкурентску способност према многим
земљишним микроорганизмима, тако да се ван биљке домаћина у њему кратко одржавају (око 6
месеци). Инфекцију корена младих биљака остварује мицелија директно кроз епидермис или
коренове длачице и кроз повреде. Мицелија најпре колонизира паренхимско ткиво, а одавде
продире у ксилем. Тек у ксилему настаје њен интензиван пораст. Из судовног ткива мицелија
доспева на површину лишћа и дуж лисних нерава образује конидиофоре и конидије. Конидије се
расејавају кишним капима и тако доспевају у земљиште. У њему, у контакту са кореновим системом
домаћина, остварују секундарне заразе. У повољним условима зараза се са локалних жаришта може
проширити на цео усев. У оболелим биљним органима мицелија V. albo-atrum формира трајну
мицелију, чиме се циклус развоја завршава.
Мере заштите. Од агротехничких мера веома је значајан 3-4 годишњи плодоред. Избор
култура за плодосмену је отежан с обзиром на испољену полифагност патогена.
Осетљиве биљне врсте (кромпир, паприка, парадајз и др.) треба гајити у плодосмени са стрним
житима и кукурузом, док биљне остатке после жетве или бербе треба уништити. Земљу за гајење
биљака у затвореном простору треба дезинфиковати термички (загревањем на 80°C у трајању од 30
минута) или хемијски (metilbromid+hlorpikrin).

Фузариозно увенуће
Проузроковач: Fusarium oxysporum

Распрострањеност и значај. Код F. oxysporum међу првима је описана F. sp. lycopersici 1886.
године у САД, а касније и многе друге. Проузроковач фузариозног увенућа је распрострањен готово
у свим крајевима света и различитим климатима, посебно у топлим. Паразитира огроман број
биљака из многих фамилија (не и Poaceae). Као земљишни паразит успешно се развија на мртвим
биљним остацима и има снажно сапрофитско деловање.
F. oxysporum је веома штетан патоген, јер су забележени примери када је у потпуности
уништио производњу. Ова паразитска гљива причињава и велике штете при гајењу биљака у
затвореном простору.
Симптонии болести. Основни симптом је увелост по коме је и болест добила име. Почетни
симптом се испољава на корену клијанаца, који је први паразитиран из земљишта. Гљива се веома
брзо развија у васкуларном систему и делујући на њега механички и хемијски доводи до некрозе
корена. На клијанцима котиледони и први прави листови постају хлоротични, вену и суше се. Из
корена мицелија захвата судовни систем стабла, који некротира и на попречном пресеку се види
таман некротични прстен. Биљке у пољу изненадно вену и видно заостају у порасту. На њима доње
лишће најпре постаје хлоротично са просветљеним нервима, затим показује симптоме увелости,
касније по ободу некротира, суши се и опада (сл. 7). Пропадање читавих биљака настаје у каснијим
фенофазама развоја, после прецветавања и формирања плодова.
У усеву се уочавају појединачно оболеле биљке у виду концентричних жаришта, које се
постепено шири и за кратко време захвати читаву парцелу. У влажним условима на површини

Слика 7. Симптоми фузариозног увенућа на парадајзу (Fusarium oxysporum)

зараженог стабла јавља се сивобела до ружичаста превлака, коју чини мицелија патогена. Симптоми
које проузрокује F. oxysporum су слични онима које проузрокује V. albo-atrum, што треба имати у
виду при дијагностици узрочника.
Инфекција биљака настаје при температури земљишта 20-30°C (опт. 27°C), ако је она испод
20°C и изнад 33°C долази до инхибиције пораста мицелије. Недостатак влаге у земљишту има
значајан утицај на развој ове гљиве, јер је утврђено да суша као стресни фактор значајано смањује
виталност биљака. Оптимална PH реакција земљишта за развој патогена је 6,2.
Унутар ове врсте постоји око 80 специјализованих форми, које паразитирају огроман број
гајених биљака, као и физиолошке расе различите вирулентности за поједине сорте.
Циклус развоја. Патоген се одржава у земљишту хламидоспорама на мртвим биљним
остацима, које могу очувати виталност до 16 година. У повољним условима хламидоспоре у
контакту са кореном биљке домаћина, који лучи материје које стимулативно делују на њих,
проклијају дајући хифе, конидије или нове хламидоспоре. Инфекциона хифа се пробија кроз
епидермис и паренхим коре, одакле продире у ксилем у коме се интензивно развија. Инфекција
корена може да буде потпомогнута нематодама рода Meloidogyne, које га оштећују. На оболелим
биљним ткивима мицелија образује конидиофоре, макроконидије и микроконидије. Конидијама се
локално расејава, претежно кишним капима и водом за заливање. Семеном (око 3% семена
парадајза је заражено) и расадом патоген се шири на већа растојања. У завршној фази мицелија у
потпуности захвата судовно ткиво због чега биљка угињава, а у њој се у земљишту формирају нове
хламидоспоре, којима се циклус развоја обнавља.
Мере заштите. Успешна заштита може се остварити комбиновањем различитих мера, јер
било која појединачна није у потпуности ефикасна. Ради смањења инфекционог потенцијала
препоручују се вишегодишњи плодоред и сетва здравог семена. Земљиште за производњу расада и
гајење биљака у затвореном простору треба стерилисати (термички или хемијски).Најважнији начин
заштите је стварање и гајење отпорних сорти.
Хемијска заштита није нашла ширу примену, јер су препарати на бази беномила брзо изазвали
резистентност. Коришћењем хиперпаразитске гљиве Trichoderma spp.
може се остварити успешна биолошка заштита. На овој основи је развијен препарат
TRIHODERMIN.

Сива пегавост лишћа парадајза

Проузроковач: Septoria lycopersici

Распрострањеност и значај. Сива пегавост лишћа парадајза је дуго позната и веома

проширена болест. Проузроковач ове болести је откривен 1882. године у Аргентини. Код нас се
редовно јавља, али тачних података о штетама које причињава нема. Раније се сматрао једним од
најважнијих патогена парадајза указује да је ово и данас једна од најраспрострањенијих болести
парадајза код нас.
Симптоми болести. Симптоми болести се углавном испољавају на лишћу, мада се у изузетно
повољним условима за развој патогена могу уочити и на стаблу и дршкама плода. Биљке парадајза
могу бити инфициране у свим фенофазама развоја. Након ницања симптоми се јављају на
котиледоним листићима у виду ситних тамних пега (сл.8). Рано инфицирани котиледони се суше и
опадају, због чега цела биљчица заостаје у порасту и пропада.

Слика 8. Симптоми сиве пегавости на листу

парадајза (Septoria lycopersici)
Симптоми болести на одраслим биљкама се
најпре јављају на доњем најстаријем лишћу. На
њима се уочавају бројне ситне тачкасте пеге
(величине 1,6 - 3,0 mm), које се временом
увећавају и постају некротичне. Пеге су по
облику мање-више округле, сиве боје (одакле
назив болести) са загаситом ивицом.
У средини пега се формирају ретки црни пикниди, који се јасно уочавају. Пеге се најчешће
међусобно спајају, што најпре доводи до увијања зараженог лишћа, а затим и до његовог сушења и
опадања.
За остварење инфекције и развој патогена неопходна је висока релативна влажност ваздуха
(око 100%) и температура 1-34°C (опт. 25°C).
S. lycopersici, поред парадајза, паразитира плави патлиџан и кромпир, као и неке коровске
биљке из фамилије Solanaceae. Код овог патогена је утврђено постојање физиолошких раса.
Телеоморфни стадијум је засад непознат.

10
 Циклус развоја. Гљива се у земљишту одржава на оболелим биљним остацима најмање три
године у виду пикнида. Током вађења семена из оболелих плодова пикноспоре доспевају на њега,
али је улога семена у преношењу зараза мала. Примарне заразе пикноспорама настају на расаду пре
и после расађивања, као и на младим биљкама изниклим по директној сетви. Ослобађање
пикноспора из пикнида прати период кишовитог времена, а њихово расејавање омогућавају кишне
капи, које их својим ударцима разбацују на суседно здраво лишће. Оне клијају у капи воде, а
инфекцију остварују директно кроз кутикулу или стомине отворе. По оствареној инфекцији
мицелија се у биљном ткиву развија интерцелуларно. Као последица њене патогене активности
настају карактеристичне пеге око места инфекције. Од тренутка примарних инфекција до
образовања нових пикнида прође око 15 дана. Пикноспоре друге и даљих генерација остварују
секундарне инфекције. Позно образовани пикниди презимљавају у оболелом лишћу и следеће
вегетације обнављају циклус развоја ове гљиве.
Мере заштите. У заштити парадајза од S. lycopersici посебну пажњу треба посветити
превентивним мерама, јер директне мере које се користе у сузбијању проузроковача пламењаче
доприносе и сузбијању овог патогена. Од превентивних мера значајне су добра хигијена при
производњи расада и гајењу парадајза у затвореном простору, вишегодишњи плодоред, производња
семена из плодова са здравих биљака, његова хемијска дезинфекција, дубоко заоравање оболелих
биљних остатака или њихово чупање и спаљивање по берби. Током вегетације биљке парадајза се
могу третирати фунгицидима на бази bakra, mankozeba, propineba, hlortalonila и др. Хемијску
заштиту треба почети рано, после ницања и расађивања биљака парадајза, а касније током
вегетације по потреби.

БАКТЕРИОЗЕ ПАРАДАЈЗА

Чађава пегавост лишћа и краставост плодова парадајза

Проузроковач: Pseudomonas syringae pv. tomato

Распрострањеност и значај. P. syringae pv. tomato је првобитно описан на Тајвану 1933.

године од стране Окабеа. Касније је ова бактерија утврђена у САД и Канади, а почетком педесетих
година и у Европи. Спада у ред економски значајних патогених бактерија парадајза, одмах иза X.
campestris pv. vesicatoria. Ова бактериоза је констатована и у нашој земљи. Међутим, она је
скренула пажњу произвођача, јер је причинила велике штете на парадајзу из директне сетве. Штете
могу бити директне (обољевањем плодова) и индиректне (обољевање лишћа, стабла и цветова).
Поред смањења приноса бактерија погоршава и квалитет плодова парадајза.
Симптоми болести. P. syringae pv. tomato напада све надземне делове биљке парадајза. Ипак,
најкарактеристичнији симптоми се јављају на лишћу и плодовима (сл. 9). На лишћу се уочавају
влажне бледозелене пеге. Касније, услед потпуне некрозе ткива, пеге постају чађаве, па је болест
добила име "чађава пегавост лишћа". Пеге су ситне, округле, величине 1-2 mm и оивичене
хлорозом. У условима јаких зараза оне се међусобно спајају и прекривају већи део листа. Када
патоген захвати лисну петељку долази до опадања лишћа и превременог огољавања стабла. Исту
судбину имају и цветови, који се суше и опадају у великом броју.
На стаблу се формирају влажне, бледозелене пеге, које временом постају чађаве. У односу на
лист пеге на стаблу су нешто издуженије и благо угнуте у стабло. На њему се може приметити
бактеријски ексудат.
Најтипичнији симптоми настају на плодовима. На њима се у почетку развијају округле,
тамнозелене пеге, локализоване у површинским деловима перикарпа. Пеге су ситне, временом
постају тамномрке и сјајне (сличне катрану), што ову бактериозу симптоматолошки одваја од
сталих бактериоза парадајза. Пеге су благо угнуте, а ткиво око њих је тамнозелено. При зрењу
плодови постају жуте уместо црвене боје. Ткиво у зони пега се суши током летњих месеци и пуца,
због чега подсећа на красту по којој је болест добила име "чађава краставост плода". Болест се
концентрично шири око места жаришта у усеву.

11
Слика 9. Симптоми чађаве пегавости и краставости на плоду парадајза (Pseudomonas
syringae)
 Висока релативна влажност ваздуха и честе летње олујне кише поспешују развој патогена и
позитивно утичу на епидемиологију болести. Оптимална температура за његов развој је 20-25°C,
минимална 3°C и максимална 33°C. Оптимална киселост средине за развој бактерије је 7,4-7,6.
Дужина инкубационог периода при оптималним условима је 6 дана.
Циклус развоја. Заражено семе и биљни остаци представљају основни извор заразе, али се
патоген може одржати и у ризосфери коровских биљака родова Setaria, Lolium, Arabidopsis,
Gnaphalium и др. У биљним остацима бактерија може остати витална око осам година, а у
земљишту до један месец. До контаминације семена из површинског ткива перикарпа долази при
пасирању плодова. Са зараженог семена или оболелих биљака бактерије доспевају на биљке расада
или младе биљке парадајза у пољу. Инфекција настаје кроз повређено ткиво. Бактерија се развија
интерцелуларно, али је показано да може доспети и до судовног система, што је од мањег значаја.
На оболелом биљном ткиву формира се бактеријски ексудат, којим се оне расејавају на суседне
биљке кишним капима и остварују секундарне инфекције. Због оваквог начина расејавања
бактерија, болест се у усеву концентрично шири са изолованих жаришта.
Мере заштите. Успешна заштита парадајза може се остварити комбиновањем различитих
мера. У производњи семена мора се обратити пажња да се оно добије од здравих плодова.
Дезинфекција семена се може обавити 40% формалином (1:50) или препаратима на бази тирама.
Заштиту парадајза од овог патогена треба започети производњом здравог расада. Његова заштита,
као и заштита биљака током вегетације, остварује се препаратима на бази бакра. Вишегодишњи
плодоред (4-5 година) и гајење отпорних сорти парадајза са Pto генима отпорности могу, такође, да
буду од користи. Уништавањем оболелих биљних остатака се у значајној мери смањује инокулум
потенцијал за наредну производњу.

Бактериозна некроза сржи парадајза

Проузроковач: Pseudomonas corrugata

Распрострањеност и значај. Бактериозна некроза сржи парадајза је откривена

1978. године. Нема довољно података о штетама које проузрокује ова бактерија. Штете настају због
некрозе стабла и увелости биљака парадајза.
Симптоми болести. Први симптоми болести уочавају се у почетку зрења парадајза.
Најтипичнији су на стаблу и испољавају се у виду увелости и некрозе. Оболела срж стабла
некротира и суши се, одакле и назив болести "некроза сржи". На попречном пресеку стабла види се
тамна и влажна срж и некроза у зони спроводних судова. Из оболелих биљних ткива истиче
бактеријски ексудат, што може имати дијагностички карактер. Услед деловања бактерија на срж
долази до њеног уздужног пуцања и појаве шупљина. На површини стабла се формирају тамномрке
пеге, које се спајају и могу да достигну дужину до 30 cm (сл. 10). Пеге временом пуцају и из њих се
излива бактеријски ексудат. У зони пега формирају се адвентивни корени у виду пролиферацијских
израштаја. Касније, оболеле биљке могу да се опораве и да дају донекле нормалан род.

12
Слика 10. Симптоми бактериозне некрозе на стаблу парадајза (Pseudomonas corrugata)
Висока влажност и ниска температура погодују развоју патогена. Развија се на 37°C. P.
corrugata је уско специјализована врста и за сада је познато да се једино развија на парадајзу, како у
пољу тако и у затвореном простору где је најпре и уочена.
Циклус развоја. P. corrugata се одржава у остацима оболелог стабла парадајза. У затвореном
простору се најчешће преноси капима воде при заливању и рукама радника, а у пољу кишним
капима и ветром. По доспевању у биљку насељава срж стабла, коју дезорганизује. Из сржи
бактерија доспева у спроводно ткиво, на које
делује ферментним системом и токсинима. Бактеријским ексудатом врши запушавање судова, због
чега се јавља увелост. На површини стабла и лишћа, које је механички повређено, јавља се обилан
бактеријски ексудат. Бактерија се њиме расејава током вегетације и остварује секундарне
инфекције. Из стакларе патоген може да доспе у поље и да остварује инфекцију парадајза све до
краја бербе.
Мере заштите. Производњом здравог расада спречавају се примарне инфекције и ширење
заразе. Дезинфекција земљишта, прибора за рад и руку радника треба да буде стална. Општа
хигијена у затвореном простору је веома важна за спречавање и ширење болести. После расађивања
расада важно је да не дође до наглог пада температуре и да биљке не буду непрекидно влажне, па
зато треба избегавати прекомерна заливања.

Краставост плодова и пегавост лишћа парадајза

Проузроковач: Xanthomonas campestris pv. vesicatoria

Распрострањеност и значај. X. campestris pv. vesicatoria је најраспрострањенији и

најдеструктивнији патоген парадајза и паприке, посебно у тропским и субтропским регионима
света. Присутан је готово у свим земљама света у којима се гаји ова веома значајна повртарска
биљка.
Код нас је ову бактерију први описао Шутић. Првобитно је проучена као патоген парадајза,
али се последњих година редовно среће и на паприци. Штете настају директним паразитирањем
плодова, који за кратко време могу у потпуности да пропадну. У неким локалитетима Румуније
принос је био смањен за 50-100%, што јасно говори о значају овог патогена.
Симптоми болести. X. campestris pv. vesicatoria се развија на свим надземним деловима
парадајза и паприке, али се најтипичнији симптоми јављају на лишћу и плодовима. На лишћу се
уочавају ситне (око 3 mm), воденасте пеге неправилног
облика. Пеге су са доње стране листа благо испупчене и
подсећају на брадавице. Ткиво у оквиру пега некротира,
због чега постаје мрке боје, а око њих се јавља
хлоротични прстен. У условима високих зараза пеге се
спајају и настају веће некротичне површине на лишћу.
Некротиране површине су суве, крте и лако ломљиве.
Оболело лишће се деформише, жути, суши се и опада.

13
Слика 11. Симптоми краставости на плоду парадајза (Xanthomonas campestris)
Слични симптоми се јављају и на стаблу, лисним и цветним петељкама. На њима се образују
мрке пеге у оквиру којих ткиво некротира и често пуца. Са порастом пеге се спајају и прстенасто
обухватају стабло, због чега долази до његовог сушења. Највећи број пега се формира на горњем
делу стабла. Пеге на цветним петељкама и чашичним листићима доводе до сушења и опадања
цветова.
Симптоми на плодовима могу настати од самог заметања до бербе. На плодовима парадајза се
јављају у виду ситних, мање-више округлих пега, које у почетку подсећају на оспице(сл. 11). На
зеленим плодовима се уочавају ситне, тамнозелене, уљасте пеге, које временом постају мрке.
Некротирано ткиво плода се суши, а околно здраво расте, због чега долази до његовог пуцања и
настајања краста. Појава краста доводи до деформације плодова и губљења њихове употребне
вредности. Красте су различитог облика и величине 3-8 mm. Назив болести "краставост" потиче од
латинске речи vesicatorius (краста, мехур, плих). Красте могу да населе сапрофитни
микроорганизми и да изазову њихово труљење.
Влажно и топло време погодује развоју и ширењу патогена. Развија се при температури 5-
40°C (опт. 30°C), а инактивира на 56°C. Дужина инкубационог периода на лишћу траје 3-6 дана, а на
плодовима 5-6 дана.
Циклус развоја. X. campestris pv.
vesicatoria се одржава семеном и оболелим
биљним остацима. Виталност у семену може
да задржи до 17 месеци, а на оболелим
биљним остацима у земљишту и до три
године. Из вегетације у вегетацију се преноси
семеном. До оболевања клијанаца долази од
зараженог семена или од бактерија из
земљишта. Инфекција котиледона, правих
листова и стабла настаје, углавном, преко
стома, а плодова преко повреда. По остварењу
инфекције бактерија се развија у
интерцелуларним просторима. На местима
инфекција образује се бактеријски ексудат,
који се шири током вегетације уз помоћ кишних капи, водом при заливању и ветром.
Честе кише током летњих месеци су од великог значаја за ширење патогена. Из заражених плодова
бактерија доспева на површину семена, где остаје до наредне сетве.
Мере заштите. Основна мера заштите парадајза и паприке од ове бактерије је коришћење
здравог семена за производњу расада. Дезинфекција семена се може остварити препаратима на бази
каптана и тирама или његовим потапањем у топлу воду од 60°C у трајању 10 минута. Биљке током
вегетације се могу прскати препаратима на бази бакра, манеба, цирама, манкозеба и стрептомицин-
сулфатом. Треба имати у виду да овај патоген развија резистентност према стрептомицину и бакру.
Од превентивних мера значајне су вишегодишњи плодоред (3-4 године), уништавање биљних
остатака и дезинфекција земљишта за производњу расада.
Гајењем отпорних сорти остварује се ефикасна и еколошки оправдана заштита. Утврђено је да
генотип PI 163189 поседује један ген отпорности (Bs1), који је одговоран за хиперсензибилан начин
реакције. Према резултатима овакав вид отпорности пружају гени Bsl, Bs2 и Bs3. Генотип ECW-
12346 је отпоран према свим расама.
Значајна имунизација биљака парадајза према овој бактерији је остварена препаратом actigard
50wg (acibenzolar-S-metil).

Рак и увијеност парадајза Проузроковач: Clavibacter

michiganensis ssp. michiganensis

Распрострањеност и значај. Ова бактерија је први пут утврђена 1909. године од стране
Smitha у стаклари у Мичигену. У Европи је најпре утврђена у Италији 1915. године. Данас је
распрострањена у многим земљама Европе,
Америке, Азије, Африке, Аустралији и на
Новом Зеланду. Сматра се једном од
најштетнијих бактериоза парадајза. Веома
велике штете су забележене у Бугарској, где је
број заражених биљака износио 70-100%.
Штете настају услед изумирања биљака или

14
погоршања квалитета плодова парадајза, како при његовом гајењу на отвореном тако и у
затвореном простору.
Симптоми болести. Болест може бити системична и локална. Код системичне форме патоген
се развија у спроводном систему домаћина (трахеобактериоза). У том случају први симптоми се
уочавају у виду увелости лишћа. Увелост може захватити само једну страну гранчице или лиске. На
супротној, незахваћеној страни, оне су зелене и тургесцентне. Временом се патоген шири
захватајући гранчицу по гранчицу, док на крају не увене читава биљка.
Дуж стабла и на лисним петељкама уочавају се некротичне пеге у оквиру којих ткиво пуца,
образујући дубоке ране (сл. 12). Ово је један од најтипичнијих симптома по коме је болест добила
име "рак парадајза". У условима повећане влажности на ранама се образује бактеријски ексудат,
који омогу-ћава секундарне заразе. Некроза судовног система се најбоље види када се стабло или
лисна петељка уздужно пресече. Тада се у сржи могу уочити и шупљине жуте или црвенкастомрке
боје. Оболела стабла често образују и
ваздушни корен, слично онима које
изазива гљива R. solani.

15
 Слика 12. Симптоми рака и увијености стабла парадајза (Clavibacter michiganensis)
Дуж стабла и на лисним петељкама уочавају се некротичне пеге у оквиру којих ткиво пуца,
образујући дубоке ране (сл. 12). Ово је један од најтипичнијих симптома по коме је болест добила
име "рак парадајза". У условима повећане влажности на ранама се образује бактеријски ексудат,
који омогу-ћава секундарне заразе. Некроза судовног система се најбоље види када се стабло или
лисна петељка уздужно пресече. Тада се у сржи могу уочити и шупљине жуте или црвенкастомрке
боје. Оболела стабла често образују и ваздушни корен, слично онима које изазива гљива R. solani.
Локална форма болести настаје при обољевању паренхимског ткива као резултат спољне
инфекције. У време сазревања плодова пеге су величине око 3 mm, мрке са белим ореолом и
испуцалом покожицом у централном делу. Овакав тип пега се означава као "птичје око". У нашој
земљи се јавља само локална форма болести. Плодови парадајза могу бити инфицирани и
спроводним системом, када долази до њиховог жућења, размекшавања и распадања. Преко плодова
бива заражено и семе.
Патоген се развија у температурном интервалу 1-36°C (опт. 25-28°C), а инактивира на 50-
53°C. На 16°C долази до значајног успоравања тока болести, што говори о њеној топлољубивости.
За развој ове бактерије је неопходна висока релативна влажност ваздуха, јер ако је она испод 60% не
остварује се инфекција. Оптимална реакција средине за њен развој је 7,0-8,4. Дужина инкубациног
периода је 13-38 дана, зависно од сорте и температуре.
Циклус развоја. C. michiganensis ssp. michiganensis се одржава семеном и оболелим биљним
остацима у земљишту до 2,5 године. Семе је основни извор заразе, јер ако је заражено само 1%
семена може доћи до потпуног обољевања расада. Бактерије се могу одржати на семену најмање
осам месеци. На значај семена као преносиоца ове бактерије указали су Fatmi и Schaad.
Као типичан патоген рана у биљку најчешће продире кроз повређено ткиво. Повреде расада настају,
углавном, при њиховом чупању из топлих леја и расађивању
на стално место. Међутим, утврђено је да је могуће и продирање бактерије кроз стомине отворе на
котиледонима и младом лишћу парадајза. Бактерија се током вегетације може расејати трипсима и
вашима. По доспевању у биљку, она насељава спроводне судове и њима се брзо шири. На
појединим местима бактерија доспева до површинског ткива и изазива пуцање коре, а из рак-рана
истиче бактеријски ексудат. Током неге усева и кишним капима, бактерија се преноси са болесних
на здраве биљке и остварује секундарне инфекције. У усеву зараза се концентрично шири око
примарно оболелих биљака. Локалне инфекције на младим плодовима парадајза настају кроз
лентицеле или повреде на покожици и тада бактерија насељава паренхимско ткиво. Системично
заражени плодови обезбеђују ширење патогена до семена, на коме се одржава до следеће сетве.
Мере заштите. Основне мере заштите су коришћење здравог семена за производњу расада,
уништавање оболелих биљних остатака и гајење парадајза на неконтаминираном земљишту.
Дезинфекција семена се може обавити препаратима на бази тирама, формалином (1% у трајању од
15 минута), сирћетном киселином (0,8% у трајању од 24 часа), антибиотиком стрептомицином (1:40
000 у трајању од 20 минута) и потапањем у топлу воду (56°Ц у трајању од 30 минута). Дезинфекција
земљишта се може извршити формалином (1:50) или препаратима на бази дазомета. Секундарне
инфекције се спречавају третирањем биљака препаратима на бази бакра и цинеба. Добри
хемотерапеутски ефекти су постигнути хинозолом и ципротонилом. За препоруку је и 3-4 годишњи
плодоред и гајење отпорних сорти.

ВИРОЗЕ ПАРАДАЈЗА

Парадајз нападау и многе вирозе као што су: Вирус бронзавости парадајза и Столбур
парадајза и др. које изазивају смањење приноса, закржљалост биљака, ситније, деформисане и
лошијег квалитета плодове.
Заражене биљке се не могу више излечити, па зато предност треба дати мерама борбе и то:
сетва гарантовано здравог, безвирусног семена, гајење отпорнох сорти, редовно сузбијање ваши и
трипса као главног преносиоца вируса и благовремено уништавање свих заражених и сумњивих
биљака.
Вирус бронзавости парадајза (Tomato spotted wilt virus, TSWV)

16
Распрострањеност и значај. Вирус бронзавости парадајза је прво откривен у Аустралији 1915.
године и данас је општераспрострањен, посебно у умереним и субтропским подручјима

Слика 13. Симптоми бронзавости плода парадајза (Tomato spotted wilt virus)
(Европа, Азија, Африка, Америка, Аустралија, Хаваји, Јужна Африка и Нови Зеланд). Велике
штете може да причини, како при гајењу парадајза на отвореном тако и у затвореним просторима. У
подручјима у којима се интензивније развија штете могу да износе 30-50%, а појединих година чак
и 90%. Штете настају због тога што вирус омета заметање плодова, изазива сушење гранчица и рано
пропадање биљака. У периоду 1967-1969. године су регистроване велике штете на дувану у Србији,
када је број заражених биљака био 50-90%.
Симптоми болести. Почетни симптоми болести се испољавају у виду прстенастих пега на
младом лишћу парадајза. Временом се ове пеге спајају и настају најразличитији облици
концентричних кругова. На оболелом лишћу долази до задебљавања нерава, што доводи до његовог
увијања према лицу или наличју. Са наличја листа се јавља карактеристична бронзаста боја, која се
шири од основе лиске и која има дијагностички карактер.

Оболело лишће некротира и остаје да виси на стаблу. Некроза може захватити и стабло.
Оболеле биљке заостају у порасту и мање су родности. На зараженим плодовима се јављају
бледоцрвена, жућкаста а ређе и бела поља различитог облика, оивичена концентричним
прстеновима (сл. 13). Оболели зрели плодови губе нормалну црвену боју и употребну вредност.
Вирус бронзавости парадајза има веома широк круг домаћина, преко 950 биљних врста из 44
фамилије. Групи веома осетљивих природних домаћина припадају парадајз, паприка, плави
патлиџан, салата, пасуљ, грашак, дуван и др.
Циклус развоја. Вирус бронзавости парадајза се одржава у бројним природним домаћинима
и презимелим зараженим трипсима. Током вегетације парадајза преноси се трипсима на
перзистентан начин. Ларве трипса, хранећи се на зараженим биљкама, усвајају вирус за најмање 10
минута. Међутим, инфективан је једино имаго, којим се вирус преноси у природи.
Да би се вирус могао пренети мора остати у телу трипса најмање 5-6 (некада 22) дана. После
инкубационог периода он постаје инфективан у времену до 23 дана, а некада и дуже. Вирус се не
преноси на потомство трипса. Активност трипса је највећа током пролећа и лета, када се вирус и
најинтензивније преноси. Топло и суво време погодује развоју трипса и преношењу вируса. Због
тога је вирус бронзавости парадајза штетан једино у годинама када дође до пренамножавања трипса,
што се код нас често дешава у јужним крајевима. У биљци домаћину колонизира паренхимске
ћелије и мултиплицира се у њиховој цитоплазми.
Овај вирус се не преноси семеном парадајза, механички и зараженим биљним остацима.
Вирус се може пренети соком са заражених биљака дувана на парадајз.
Мере заштите. Вирус бронзавости дувана се може сузбити комбиновањем различитих мера
заштите. Веома је значајна производња здравог расада. Због тога топле леје парадајза и дувана треба
да буду изоловане. Хемијска заштита расада и одраслих биљака од трипса је обавезна мера, како би
се спречило њихово пренамножавање. Са применом инсектицида треба почети када је расад
величине 5-8 цм, а у пољу по расађивању и када се примете прве јединке трипса. Од користи може
бити и уништавање биљних остатака и коровских биљака, као и гајење мање осетљивих сорти.

ФИТОПЛАЗМЕ ПАРАДАЈЗА
Столбур парадајза (Stolbur disease of tomato, SD)

Распрострањеност и значај. Столбур се одликује веома широким ареалом

распрострањености. Присутан је у САД, Канади, Индији, Аустралији и многим земљама Европе,
посебно Медитеранског подручја (Француска, Шпанија, Италија Србија, Бугарска, Румунија и др.).
Он је распрострањен у свим крајевима наше земље на паприци, парадајзу и плавом
патлиџану.Столбур се сматра економски штетним патогеном кромпира, дувана, паприке,парадајза и
плавог патлиџана, поготову када дође до његове масовне појаве. У условима епидемија може да
смањи принос парадајза до 50%. Међутим, после неколико сушних и топлих година, он се повећава
на око 80%.

17
 Симптоми болести. Симптоми столбура су различити у зависности на којој се биљној врсти
испољавају. На цветним гранчицама и цветовима парадајза се испољава типичан симптом столбура.
Цветови се не отварају, прашници и тучак остају затворени у међусобно сраслим издуженим
чашичним листићима (сл. 14). Лишће вршних гранчица је ситно, појединачни листићи су
хлоротични и имају краће петељке. Понекад се оно преобраћа у нове сложене листиће. Нерви са
наличја листа су плавичастомодре боје. Оболели плодови парадајза не добијају типичну црвену
боју, већ су ружичастожути и тврде (дрвенасте) структуре. Практично су
неупотребљиви, јер су без укуса и потребне сочности.
Ова фитоплазма је облигатни патоген и искључиво се развија у флоему.

Слика 14. Симптоми столбура на стаблу парадајза

Циклус развоја. У природи патоген се одржава у једногодишњим

и вишегодишњим омаћинима. Од вишегодишњих домаћина најважнији је
попонац, који има улогу преносиоца фитоплазме из године у годину.
Ширење фитоплазме са заражених на здраве биљке врше цикаде
(Hyalesthes obsoletus, Aphrodes bicinctus, Euscelis plebejus и Macrosteles
laevis). За нас је најзначајнија H. obsoletus која се може заразити
фитоплазмом у свим развојним стадијумима.
Ларва цикада презимљава на корену попонца и других коровских
биљака (лободи, штиру, паламиди). У другој половини јуна ларве се преображавају у имага, који
излази из земље и највећу бројност у нашим условима постиже половином августа. Имаго се храни
коровским и гајеним биљкама. С обзиром да он већ садржи фитоплазму, хранећи се само неколико
минута на здравим биљкама остварује њихову инокулацију. Од тада, до појаве првих симптома
болести, прође 30-35 дана. Имага цикаде су доста покретна, тако да могу да заразе више биљака
домаћина. Незаражен имаго, хранећи се на зараженим биљкама, за најмање 15 минута усваја
фитоплазму и за
неколико дана постаје инфективан. Једном заражена цикада остаје доживотни преносилац
фитоплазме. Оплођене женке полажу јаја на површини земљишта у близини биљака домаћина.
Излегле ларве се хране кореном ових биљака, а пред зиму се повлаче у земљу на дубину 30-35 cm.
Ако су заражене биљке зимски домаћини цикада ларве постају носиоци фитоплазме и током даљег
развоја их преносе на имага, чиме се годишњи циклус развоја цикаде и фитоплазме завршава.
Мере заштите. Заштита осетљивих гајених биљака од столбура је доста тешка. Веома
значајна мера је уништавање корова, пре свега попонца, као извора заразе, а потом и цикада као
вектора. Међутим, хемијске мере сузбијања цикада су дале ограничене резултате, јер инфективне
цикаде обаве заразу пре него што на њих почну да делују инсектициди.
Заштита отпорним сортама би била од посебног значаја, али је број таквих засад мали.
Отпорне сорте парадајза Kapitan, Ont 814, Fakel, Narvik, Titan, Maja i Marjana. Према неким
резултатима столбур се не јавља на раним хибридима парадајза, а најинтензивније се развија на
средње раним. Осетљиве коровске биљке (попонац, штир, паламида, лобода) морају се уништити
механички или применом хербицида. Густином сетве може се утицати на бројност популације
цикада.

PEPELNICA PARADAJZA – LEVEILLULA TAURICA

Pepelnica paradajza značajno smanjuje
prinos paradajza gajenog u zaštićenom
prostoru. Prouzrokovač pepelnice Leveillula
taurica je polifagni patogen koji ima širok
krug domaćina. Među korovskim biljkama,
najznačajniji domaćini su Sonchus oleraceus i
Physalis sp. Od gajenih biljaka najznačajnije
su iz fam. Solanaceae – paradajz, paprika,
krompir i plavi patlidžan. L. taurica takođe
parazitira i crni luk.

Simptomi bolesti se ispoljavaju na starijem

lišću paradajza u vidu krupnih hlorotičnih
pega. Vremenom, sa napretkom bolesti pege
se spajaju a tkivo u okviru pega nekrotira. Na
licu i naličju lista obrazuju se beličasta
brašnasta prevlaka koju čine sporonosne tvorevine gljive.

Epidemiologija : Patogen se u prirodi održava na brojnim korovskim i gajenim

biljkama. Konidije se raznose vetrom na velika rastojanja. Na paradajzu i paprici se
ne formiraju polne tvorevine – kleistotecije, pa su konidije osnovni izvor infekcije.

18
Konidije imaju širok tempreturni interval klijanja, od 10 do 35°C. U zaštićenom
prostoru, za ostvarivanje infekcije optimalne su temperature ispod 30°C. Nakon
ostvarene infekcije, temperature iznad 30°C mogu da ubrzaju i razvoj oboljenja i
izumiranje celih biljaka. U uslovima gde su prisutne visoke dnevne temperature i
hladne noći dolazi do brže infekcije biljaka.

Suzbijanje : Za razliku od drugih gljiva prouzrokovača pepelnice, micelija ove gljive

se razvija u unutrašnjosti biljnog tkiva, što otežava njeno suzbijanje. Nedeljno
pregledati parcele po “W” obrascu. Osnovni način suzbijanja prouzrokovača pepelnice
je primenom fungicida. Međutim, neophodno je sa hemijskom zaštitom početi čim se
uoče prvi simptomi oboljenja. U našoj zemlji nema ragistrovanih preparata za
suzbijanje pepelnice. U svetu se koriste preparati na bazi penkonazola (karenca u EU
je sedam dana), sumpora (nema karencu u EU) i azoksistrobina. Do sada nije
utvrđena rezistentnost prouzrokovača pepelnice paradajza na fungicide. Postojeće
sorte i hibridi paradajza su veoma osetljivi na L. taurica

GANGRENA KORENOVOG VRATA – PHYTOPHTHORA CAPSICI

Bolest paprike. U zavisnosti od načina zaraze simptomi kod zaraženog rasada su u
vidu poleganja biljaka i biljke izgledaju kao pokošene. Ukoliko se biljke zaraze iz
zemljišta već presađene biljke, tada se simptomi javljaju u zoni korenovog vrata, koji
postaje tamnocrn, nakon čega se pojavi nekroza i vlažna trulež kore. Plodovi paprike
mogu biti napadnuti direktno ili preko peteljke. Ako nakon zaraze nastupi vlažan
period, tada se oko mesta ulaza parazita stvara vodenasta pjega koja zahvata čitav
plod, a na njemu i u njemu se stvara bjeličasta prevlaka, koju čini micelije. Ukoliko
posle zaraze nastupi sušni period, tada se plodovi smežuraju, a pokožica dobija boju
i izgled pergament-papira.

Epidemiologija : Gljiva prezimljuje u

zaraženim biljnim ostacima ili slobodno u
zemljištu bez biljke domaćina. Zahteva
visoke temperature, a razmnaža se u
intervalu od 10–35˚C. Potrebna je i voda da
bi došlo do zaraze.

Suzbijanje : Dezinfekcija semena i klijališta

je obavezna mera u borbi protiv parazita iz
zemljita. Tretiranjem biljaka postiže se
delomičan uspeh. Odmah nakon pikiranja
ravnomjerno se zaliva klijalište Previcurom
607 0.25 % rastvorom 200–400ml po biljci.

ŽUTO UVENUĆE PARADAJZA – FITOPLAZMA STOLBUR

Simptomi stolbura su različiti u zavisnosti na kojoj se biljnoj vrsti ispoljavaju. Na
cvetnim grančicama i cvetovima paradajza se ispoljava tipičan simptom stolbura.
Cvetovi se ne otvaraju, prašnici i tučak ostaju zatvoreni u međusobno sraslim
izduženim čašičnim listićima. Lišće vršnih grančica je sitno, pojedinačni listići su
hlorotični i imaju kraće peteljke. Ponekad se ono preobraća u nove složene listiće.
Nervi sa naličja lista su plavičastomodre boje. Oboleli plodovi paradajza ne dobijaju
tipičnu crvenu boju, već su ružičastožuti i tvrde (drvenaste) strukture. Praktično su
neupotrebljivi, jer su bez ukusa i potrebne sočnosti.Ova fitoplazma je obligatni
patogen i isključivo se razvija u floemu.

Epidemiologija : U prirodi patogen se

održava u jednogodišnjim i
višegodišnjim domaćinima. Od
višegodišnjih domaćina najvažniji je
poponac, koji ima ulogu prenosioca
fitoplazme iz godine u godinu. Širenje
fitoplazme sa zaraženih na zdrave
biljke vrše cikade (Hyalesthes
obsoletus, Aphrodes bicinctus, Euscelis
plebejus i Macrosteles laevis). Za nas
je najznačajnija H. obsoletus koja se
može zaraziti fitoplazmom u svim
razvojnim stadijumima.

19
Larva cikada prezimljava na korenu poponca i drugih korovskih biljaka (lobodi, štiru,
palamidi). U drugoj polovini juna larve se preobražavaju u imaga, koji izlazi iz zemlje
i najveću brojnost u našim uslovima postiže polovinom avgusta. Imago se hrani
korovskim i gajenim biljkama. S obzirom da on već sadrži fitoplazmu, hraneći se
samo nekoliko minuta na zdravim biljkama ostvaruje njihovu inokulaciju. Od tada,
do pojave prvih simptoma bolesti, prođe 30-35 dana. Imaga cikade su dosta
pokretna, tako da mogu da zaraze više biljaka domaćina. Nezaražen imago, hraneći
se na zaraženim biljkama, za najmanje 15 minuta usvaja fitoplazmu i za nekoliko
dana postaje infektivan. Jednom zaražena cikada ostaje doživotni prenosilac
fitoplazme. Oplođene ženke polažu jaja na površini zemljišta u blizini biljaka
domaćina. Izlegle larve se hrane korenom ovih biljaka, a pred zimu se povlače u
zemlju na dubinu 30-35 cm. Ako su zaražene biljke zimski domaćini cikada larve
postaju nosioci fitoplazme i tokom daljeg razvoja ih prenose na imaga, čime se
godišnji ciklus razvoja cikade i fitoplazme završava.

Suzbijanje : Zaštita osetljivih gajenih biljaka od stolbura je dosta teška. Veoma

značajna mera je uništavanje korova, pre svega poponca, kao izvora zaraze, a
potom i cikada kao vektora. Međutim, hemijske mere suzbijanja cikada su dale
ograničene rezultate, jer infektivne cikade obave zarazu pre nego što na njih počnu
da deluju insekticidi.

Zaštita otpornim sortama bi bila od posebnog značaja, ali je broj takvih zasad mali.
Otporne sorte paradajza Kapitan, Ont 814, Fakel, Narvik, Titan, Maja i Marjana.
Prema nekim rezultatima stolbur se ne javlja na ranim hibridima paradajza, a
najintenzivnije se razvija na srednje ranim. Osetljive korovske biljke (poponac, štir,
palamida, loboda) moraju se uništiti mehanički ili primenom herbicida. Gustinom
setve može se uticati na brojnost populacije cikada.

NEMATODE KORENOVIH GALA – MELOIDOGYNE SP.

Ženke ovih nematoda su tipičnog kruškolikog oblika (cistolike nematode). One su
takođe veći problem pri gajenju biljaka u staklenicima, gde im pogoduje viša
temperatura i vlažnost zemljišta. Napadnute biljke usled oštećenja na korenu
zaostaju u porastu, venu i suše se. Na korenu se uočava veliki broj kvržica ili gala u
kojima se nalaze nematode. Veličina gala varira od nekoliko milimetara do nekoliko
centimetara. Povredom korena na mestu ubušivanja nematode otvaraju se „vrata” za
ulaz patogena.

Suzbijanje plodoredom je otežano zbog polifagnosti ovih

štetočina. Između redova biljaka mogu se gajiti neke
biljke (Tagetes sp., Asparagus sp.) čije izlučevine korena
imaju izvesna nematocidna svojstva. Nematode su
osetljive prema suši pa je korisno zemljište povremeno
zasušiti. Gajiti genotipove paradajza otporne prema
nematodama. Sterilizacija zemljišta vodenom parom,
kao mera suzbijanja nematoda, veoma je efikasna, ali se
malo primenjuje pošto zahteva posebne uređaje.
Fumiganti, bez obzira na formulaciju, imaju širok spektar
delovanja, pa se najčešće koriste. Na taj način pored
nematoda suzbijaju se i ostale štetočine u zemljištu, veći
broj zemljišnih mikroorganizama i mnogi korovi. Široku
upotrebu, sa veoma dobrim efektima, ima Basamid
granulat (60 g/m²). Za suzbijanje nematoda nakon
rasađivanja se može koristiti i aktivna materija oksamil. Zamena supstrata je
najsigurniji način kontrole populacije štetnih nematoda.

VIRUS MOZAIKA KROMPIRA NA

PARADAJZU – POTATO MOSAIC
VIRUS
Ovaj virus prisutan je u svim područjima
gde se gaji paradajz, ali prema
dosadašnjim zapažanjima nema neki
ekonomski uticaj. Ekonomski je vrlo štetan
u mešovitim zarazama. Naročito je štetan

20
sa virusom mozaika paradajza i virusom mozaika duvana. U prirodi se javlja ređe,
verovatno zato što
u prenošenju ovog virusa vaši nemaju nikakvu ulogu. U proizvodnji paradajza u
zatvorenom prostoru virus se češće javlja, svakako zbog mehaničkog zaražavanja
koje se obavlja izvođenjem raznih mera nege tokom gajenja ove biljke. Domaćini
ovog virusa su krompir, paprika, paradajz, duvan kao i neke korovske biljke.
Identifikovana su četiri soja ovog virusa.

Simptomi (Virus mozaika krompira): Na lišću paradajza izaziva slabo izražen mozaik
na lišću i neznatno zaostajanje u porastu. Virus je posebno štetan u mešovitim
zarazama sa virusom mozaika paradajza. Mešovita zaraza ova dva virusa (dupla
crtičavost mozaika paradajza) odlikuje se pojavom nekrotičnih pega i pruga duž
stabla i peteljki, kao i nekrozama vršnog dela stabla. Zaražene biljke jako zaostaju u
porastu, dobijaju žbunast izgled, slabije cvetaju i daju veoma mali rod. Na plodovima
se uočavaju nekrotične pojave.

Epidemiologija : Virus mozaika krompira se veoma uspešno prenosi sokom, dodirom

lišća ili korena zaraženih i zdravih biljaka. Kapi zaraženog biljnog soka se mogu naći
na rukama radnika kao i na priboru koji se koristi prilikom vezivanja, pinciranja i
drugih radnji u procesu nege paradajiza i preneti na zdrave biljke. Može se preneti
vilinom kosicom, ali ne i semenom.

Suzbijanje : Gajiti otporne ili manje osetljive sorte. Paradajz ne gajiti na istoj
površini ili površini gde su gajene biljke osetljive prema ovom virusu. Proizvodnju
ove kulture udaljiti od drugih osetljivih biljaka prema ovom virusu, naročito krompira
i duvana. Preduzeti sve neophodne mere higijene prilikom nege paradajza
(pinciranje, vezivanje). Dezinfikovati ruke kao i pribor prilikom rada.

VIRUS MOZAIKA PARADAJZA – TOMATO MOSAIC VIRUS

Virus mozaika duvana i virus mozaika paradajza su najrasprostranjeniji i
najznačajniji virusi na paradajzu i spadaju među najznačajnije patogene ove vrste
povrća. Naročito se javljaju na osetljivim, visokim i indeterminantnim sortama
paradajza, kod kojih se vrši presađivanje, pinciranje, zakidanje vrha stabla i
sukcesivna berba plodova. Nisu retki usevi sa 100% zaraženim biljkama. Prinos
obolelih biljaka može biti umanjen preko 50% uz značajno pogoršanje kvaliteta
plodova. Virus mozaika duvana infektivan je za više stotina biljaka iz oko 30
porodica. Ekonomski je veoma značajan u proizvodnji biljaka iz porodice Solanace,
među kojima su duvan, paradajz, paprika i druge. Kod ovog virusa utvrđeno je više
sojeva. Virus mozaika paradajza smatra se posebnim virusom. Prema nekim
podacima broj biljaka zaraženih ovim virusom može biti i do 60%.
Simptomi : Promene koje na biljkama paradajza izazivaju ovi virusi zavise od soja
virusa, sorte paradajza, starosti biljaka i klimatskih uslova. Na mladim biljkama
nastaje mozaik, a listovi postaju duži i šiljati. Na starijim biljkama se pojavljuje
mozaik bez deformacija liski. Promene su izraženije leti kada je viša temperatura i
ima dovoljno svetlosti. Obolele biljke mnogih sorti sa starošću se prividno opravljaju,
ali su i dalje zaražene i daju umanjeni rod. Veće štete na paradajzu prouzrokuju
nekrotični sojevi ovog virusa, sami ili u zajednici sa drugim virusima, kao što su PVX,
PVY i drugi, a što se ispoljava pojavom nekroze i izumiranja tkiva biljaka. Pojava
nekroze u vidu nekrotičnih crtica i pega
može se uočiti na stablu, listu i
plodovima.

Epidemiologija : Ovi virusi se održavaju

i prenose semenom paradajza. Zaraze
semena su površinske, nastaju prilikom
izdvajanja semena iz pulpe paradajza,
pri čemu se virusne čestice iz soka
zaraženih plodova zadržavaju na
površini semena i mogu biti infektivne u
narednih 6-8 meseci. Kod manjeg dela
semena postoje endogene zaraze, kod
kojih je virus duže infektivan. Biljke
iznikle iz zaraženog semena
predstavljaju osnovni izvor zaraze. Dalje širenje virusa odvija se najčešće mehanički,
povredama obolelih i zdravih biljaka u toku nege useva. Zapaženo je da se znatno
veći broj zaraženih biljaka javlja pri gajenju paradajza preko rasada u odnosu na
21
proizvodnju direktnom setvom. Virus se održava i u ostacima zaraženih biljaka do
njihovog potpunog razlaganja, a potom 1-2 godine i u zemljištu. Virusi dospevaju u
biljke preko povreda na korenu, a zatim se šire u nadzemne delove.

Suzbijanje : Sprečavanje pojave virusa rešava se gajenjem otpornih hibrida i sorata.

Neki domaći hibridi paradajza, Balkan F1, Lido F1, Luna F1, kao i većina stranih sorti
i hibrida otporne su prema ovim virusima. Ukoliko se gaje osetljive sorte potrebno
je:

Za proizvodnju rasada koristiti isključivo dezinfikovano seme. Inaktivacija virusa se

postiže potapanjem semena za vreme ekstrakcije u 2% rastvor sone kiseline (HCl) u
trajanju 24 časa ili izlaganju semena dejstvu temperatura od 82-85°C takođe u
trajanju 24 časa.
Seme sejati u nezaraženi supstrat, što znači da isti treba dezinfikovati vodenom
parom, ako je uzet iz prošlogodišnjih leja ili ga sačiniti od mešavine šumske zemlje i
pregorelog stajnjaka.
Pribor, alat, ramove leja i stakla dezinfikovati 10% rastvorom natrijum-trifosfata
(Na3PO4)
U toku nege rasada ne pušiti.
Obolele biljke rasada počupati i spaliti, a ruke oprati temeljno sapunom.
Paradajz ne gajiti na površini na kojima su gajeni duvan, krompir, paprika kao i drugi
domaćini ovog virusa. Najbolje je koristiti zemljište na kome su ranije gajeni kukuruz
i pšenica.

VIRUS CRTIČASTOG MOZAIKA KROMPIRA NA PARADAJZU –

POTATO VIRUS Y
Ovaj virus je opšte rasprostranjen na paradajzu kako u zaštićenom prostoru, tako i
na otvorenom polju. U proizvodnji paradajza nanosi značajne štete, kako u pogledu
smanjenja prinosa, tako i u kvalitetu plodova. Među povrtarskim biljkama pored
paradajza, napada krompir i papriku. Domaćini ovog virusa su i neke korovske vrste.
Kod ovog virusa postoje tri grupe sojeva, koji se razlikuju po simptomima na test
biljkama. Međutim, neki sojevi se razlikuju i od ovih grupa.

Simptomi : Virus crtičastog mozaika krompira na paradajzu prouzrokuje različite

simptome u zavisnosti od virulentnosti soja, sorte paradajza, starosti biljaka kao i
drugih faktora. Blagi sojevi virusa izazivaju hlorozu nerava, neupadljivi mozaik na
lišću. Kod većine zaraženih biljaka između lisnih nerava nastaju hlorotične pege.
Zaražene biljke su manje rodne. Virulentni sojevi prouzrokuju nekrozu naročito na
vršnom lišću, kada dolazi do sporijeg razvoja biljaka i deformisanosti plodova. Biljke
su slabo razvijene, plodovi su nepravilni,
sa mrkim, ugnutim nekrotičnim pegama.
Virus se često javlja zajedno sa virusom
mozaika krompira (PVX) i tada su
patološke promene zaraženih biljaka
izraženije i štetne.

Epidemiologija : Virus se prenosi

semenom, sokom zaraženih biljaka i
vašima. Prenošenje vašima je
najznačajnije. Vašima se prenosi na
neperzistentan način, a najznačajnije su
vrste Myzus persicae i Aphis nasturtii. Vaši unose virus u svoje telo za 5-30 minuta,
a njihova infektivnost traje do 24 časa.

Suzbijanje : Redovno suzbijati biljne vaši kao prenosioce virusa. Preduzimati sve
neophodne higijenske mere prilikom zalamanja, vezivanja i drugih operacija, s
obzirom da se virus prenosi sokom zaraženih biljaka. Obolele biljke odstraniti iz
useva. Ne gajiti paradajz blizu paprike, krompira i drugih osetljivih biljaka domaćina
ovog virusa, kao i pored ranih useva paradajza i
paprike.

TRULEŽ BILJAKA ILI „BELA NOGA” –

RHIZOCTONIA SOLANI

22
Patogen R. solani predstavlja kompleks i skup vrsta sastavljen od izolata koji se
razlikuju po krugu domaćina, patogenosti, odgajivačkim karakteristikama i
reakcijama na uslove životne sredine. Vrste su uobičajeno podeljene u četiri različite
anastomozne grupe, koje se između ostalog
razlikuju po krugu domaćina i po tipu simptoma. Mogu se naći širom sveta gde se
gaje osetljive biljke domaćini. U povoljnim uslovima za razvoj patogena štete mogu
biti veoma velike i ogledaju se u smanjenju prinosa i pogoršanju kvaliteta plodova
obolelih biljaka.

Simptomi : Parazit prouzrokuje propadanje semena paradajza pre ili nakon klijanja.
Na izniklim biljkama izaziva nekrozu i omekšavanje hipokotila, pa mlade biljke brzo
polegnu. Polegle biljke postaju smeđe i brzo istrule. Parazit se postepeno i
koncentrično prenosi na susedne zdrave biljke, pa se na taj način u leji obrazuju gola
mesta. U pikirištu obolevaju pojedinačne biljke. Karakterističan simptom je mrko
obojena nekroza prizemnog dela stabla paradajza. Ona je jasno ograničena od
susednog zdravog tkiva. Iznad zaraženog dela stabla na biljkama paradajza
formiraju se adventivne žile. Gljiva zaražava lišće paradajza koje je u dodiru sa
zemljištem. Širi se kroz peteljku i prouzrokuje rak rane na stablu, a posledica
infekcije plodova kroz rane i epidermis su mrke pege.

Epidemiologija : Gljiva se u prirodi održava u obliku sklerocija ili micelije u biljnim

ostacima. Pri povoljnim uslovima sklerocije klijaju i zaražavaju biljke, obično preko
povreda, ali i direktnim prodiranjem kroz epidermis. Posle ostvarenih početnih
infekcija parazit se dalje kružno širi na susedne biljke.

Suzbijanje : Najvažnije su preventivne mere. Neophodna je dezinfekcija zemljišta

bilo hemijskim putem ili toplotom. Preporučuje se plodored sa biljkama iz porodice
trava. Koristiti dezinfikovano seme. U našoj zemlji nema registrovanih preparata za
suzbijanje R. solani. U svetu je primena fungicida na bazi iprodiona, prohloraza i
strobilurina prilikom rasađivanja biljaka se pokazala veoma uspešnom merom zaštite
paradajza. Za sada ne postoje hibridi paradajza koji su otporni na R. solani, ali
razvoj genotipova koji su telerantni na trulež plodova za sada pokazuje ohrabrujuće
rezultate.

Virus mozaika krastavaca na paradajzu – cucumber mosaic virus

Virus mozaika krastavca je široko rasprostranjen virus, patogen velikog broja
povrtarskih biljaka. Broj obolelih biljaka paradajza ovim virusom retko prelazi 15%.
Međutim, rast i razviće obolelih biljaka u toj meri su poremećeni da ne daju nikakav
rod ako su zaražene početkom cvetanja.

Simptomi : Virus mozaika krastavaca na paradajzu prouzrokuje veoma teške

patološke promene. Prvi simptomi
se ispoljavaju u vidu blagog šarenila
koje sa razvojem bolesti postaje sve
upadljivije. Razvijeni izdanci podležu
dubokim morfološkim promenama
dobijajući končast izgled poznat kao
„nitavost paradajza”. Obolele biljke
zaostaju u porastu, kržljave su a
kolenca su im često zbijena.
Virulenti sojevi izazivaju nekrozu
duž lisnih nerava, crtičaste
nekrotične pege duž
stabla i plodova.
Ponekad dolazi do
izumiranja lastara. U
združenoj zarazi sa
virusom mozaika
duvana prouzrokuje
sterilnost cvetova.
Formirani plodovi su
sitniji čvrsti, slabog
kvaliteta.
Epidemiologija : Ovaj
virus se održava u
velikom broju
23
jednogodišnjih i višegodišnjih domaćina, među kojima se nalaze gajene i korovske
biljke. Među povrtarskim biljkama domaćini su krastavac, dinja, tikva, spanać,
salata. Od višegodišnjih biljaka domaćini i izvori zaraze su lucerka, crvena i bela
detelina. Sa zaraženih na zdrave biljke virus se može širiti sokom, što je značajno
kod rasada, kao i biljnim vašima na neperzistentan način. Virus se održava i prenosi
ostacima zaraženih biljaka u zemljištu. Ovaj način prenošenja je od posebne važnosti
u proizvodnji rasada i biljaka u zaštićenom prostoru. Ne prenosi se semenom.

Suzbijanje : Rasad proizvoditi na zemljištu u kojem nema ostataka zaraženih biljaka.

Proizvodnja rasada treba da je udaljena od višegodišnjih leguminoza koje su
najčešće zaražene ovim virusom. Redovno suzbijati korovske biljke i vaši. Zaražen
rasad počupati i spaliti. Za proizvodnju u polju primeniti plodored sa predkulturama
koje nisu osetljive na ovaj virus (pšenica, ječam).

Antraknoza plodova paradajza – colletotrichum spp.

Antraknoza je u uslovima velike vlažnosti često oboljenje dozrelih plodova paradajza.
Ovo je značajno oboljenje paradajza
gajenog za indusatrijsku preradu koji
duže ostaje u polju. Ukoliko se bolest
zanemari, dolazi do značajnog gubitka
prinosa i kvaliteta plodova.

Simptomi : Karakteristični simptomi

oboljenja ispoljavaju se na zrelim
plodovima. Infekcija može da se ostvari
i na mladim, zelenim plodovima, ali
simptomi se ne javljaju sve do njihovog
zrenja. Na plodu, kao posledica
infekcije, nastaju kružne, neznatno
udubljene pege, u prečniku i do 2cm. Centralni deo pege je obično mrke boje, a
kasnije sa njenim sazrevanjem javljaju se i sitne crne tačkaste tvorevina patogena
(mikrosklerocije). Površinski sloj napadnutog tkiva ispod pokožice može biti beličast i
suv, a centrlni deo tamniji. Napadnuto tkivo često naseljavaju sekundarni
mikroorganizmi ubrzavajući proces propadanja ploda.

Epidemiologija : Patogen se održava u biljnim ostacima u vidu sklerocija, a može se

preneti i semenom. Prezimele sklerocije klijaju u hifu koja vrši infekciju direktnim
prodiranjem u biljno tkivo. Takođe, na površini sklerocija mogu nastati acervule na
kojima se obrazuju konidije. U uslovima visoke vlažnosti one se raznose vodom za
zalivanje, kišnim kapima, insektima, mehanizacijom ili odećom radnika. Infekcija
ploda se dešava i kada na njemu nema vidljivih oštećenja. Na vrhu infekcione hife
koja nastaje klijanjem konidije gljiva formira apresoriju i prodire direktno kroz tkivo
ploda. Na zaraženim biljnim delovima formiraju se sekundarne konidije koje
obavljaju novi ciklus zaraze.

Suzbijanje : Nedeljno pregledati parcele po „W” obrascu, počevši od sredine sezone

do momenta zrenja plodova. Primenjivati najmanje trogodišnji plodored, vršiti
uklanjanje biljnih ostataka i korovskih biljaka, dezinfikovati zemljište u lejama za
proizvodnju rasada, uzimati seme samo iz nezaraženih plodova, redovno
provetravati objekte gde se gaje biljke. Izbegavati gustu sadnju i povređivanje
korena biljaka u cilju smanjenja zaraze. Malčiranje useva sa slamom ili plastikom
takođe može pomoći u smanjeju gubitaka od antraknoze. Primena fungicida
predstavlja značajnu meru u suzbijanju patogena. Posebno je značajna njihova
primena u fenofazi početka zrenja plodova. Međutim, zbog postojanja latentnih
infekcija koje se javljaju i na zelenim plodovima, tretiranja se moraju izvoditi
praktično tokom cele sezone. U našoj zemlji nema registrovanih fungicida za
suzbijanje prouzrokovača antraknoze plodova paradajza. U svetu se uglavnom
primenjuju preparati na bazi metirama, propineba, hlorotalonila, mankozeba,
azoksistrobina, difenokonazola i dr. Do sada nije utvrđena rezistentnost
prouzrokovača antraknoze plodova paradajza na fungicide.

Plesnivost lista paradajza – fulvia fulva

24
Prouzrokovač plesnivosti lista paradajza prouzrokuje značajno smanjenje prinosa
paradajza u plastenicima i staklenicima. U našim uslovima se isključivo javlja na
paradajzu koji se gaji u zaštićenom prostoru.
Simptomi bolesti se prvo ispoljavaju na starijem lišću paradajza. Na stablu i plodu
pojava simptoma je retka i bez štetnih posledica. Na licu lista najpre nastaju
svetlozelene ili žute pege sa nejasnim
ivicama. Na naličju lista u okviru pega
dolazi do sporulacije gljive pri čemu se
obrazuje gusta, somotasta, sivomrka
prevlaka. Zaraženo tkivo potom
nekrotira, list se uvija, vene i opada.

Epidemiologija : Patogen se u prirodi

održava u zemljištu kao saprofit,ili u
biljnim ostacima i semenu zaraženih
biljaka u vidu konidija ili
sklerocija.Konidije se raznose
vetrom,vodom,insektima ili tokom rada
na odeći i rukama radnika.
Konidije ne mogu klijati ukoliko je relativna vlažnost vazduha ispod 85%.Optimalna
temperatura za razvoj oboljenja su između 22-24°C.

Simptomi plesnivosti lista na naličju

Suzbijanje: Mere zaštite:Plodored,uklanjaje biljnih ostataka,dezinfekcija zemljišta i

semena,provetravanje objekata,gajenje biljaka uz naslon.
Većina fungicida koji se koriste za suzbijanje plamenjače i crne pegavosti deluje i na
Fulvia fulva.Kod nas su registrovani preparati na bazi kombinacije a.m
boskalid+piraklostrobin i hlorotalonil+azoksistrobin.
Zbog izrazito velikog variranja patogenosti gljive i toleratni hibridi mogu postati
osetljivi.

Oštecenja od bele leptiraste vaši na plodovima paradajza

ODAKLE DOLAZE KARDIO-VASKULARNE BOLESTI?

     Ipak, bolest broj jedan je hipertenzija, a sa njom idu i drugi kardiovaskularni
poremećaji. Uzrok je , kaže medicina, poremećan “balans” kalijuma i natrijuma u
organizmu.
     Kako se remeti taj “balans“ kada kalijuma ima praktično svuda u zemljištu, a
hranu svakodnevno solimo natrijumom-hloridom?
     Na žalost, kalijuma često nema dovoljno u kultivisanom zemljištu, i to najviše
zbog loše upotrebe veštačkih đubriva i želje za brzim prinosom, ali i spaljivanjem
takozvanih "žetvenih ostataka", što je i kod nas uobičajena praksa kod seljaka već
stotinama godina. Iako je kalijum glavni sastojak veštačkog đubriva (NPK), biljke ga
često ne apsorbuju na adekvatan način. Pravi poljoprivrednici znaju da se pre
kalizacije mora izvršiti humizacija zemljišta unošenjem zelenišnog djubriva. Samo
tako će se kalijum iz NPK đubriva vezati za humusne koloide sa kojih se vrši lagano
otpuštanje vode (desorpcija). U protivnom kalijum se lako može isprati
vodom. Kalijum daje paradajzu crvenu boju, ali ako paradajz povuče previše
kalijuma (čemu se takođe pribegava da bi bio crveniji) on iz ploda istiskuje kalcijum.

25
  
Nedostatak kalijuma u zemljištu na listovima lucerke. U plodu paradajza se uočava
kao zelena kragna oko peteljke ili kao žućkasto zelene fleke, što imamo priliku da
vidimo na pijacama.

Nedostatak minerala i kako ih nadomestiti u organskoj proizvodnji hrane

Nedostatak azota
Sve vrste povrća osim mahunarki, koje vezuju
azot, osetljive su na ovaj poremećaj, kao i
jabuka, šljiva, ribizla i mnoge druge biljke.
Simptomi:
Biljke slabo rastu; lišće je bledozeleno, dok u
nekim slučajevima, naprimer kod kupusnjača,
ima žute, crvene ili ljubičaste mrlje. Simptomi se
prvo javljaju na nižem lišću. Cvetanje i
formiranje ploda može da bude umanjeno ili
odloženo.
Uzroci:
Nedostatak azota u zemljištu. Moguć je na svakoj vrsti zemljišta, ali je verovatniji na
lakom zemljištu siromašnom organskim materijama, u podnebljima sa mnogo
padavina. Hladno vreme, naročito početkom sezone, može da izazove privremeni
nedostatak. Dodavanje isitnjenog drveta i sličnog drvenastog materijala može
prouzrokovati „krađu azota” - kad organizmi u zemljištu počiste sav azot da bi lakše
razgradili drvenasti materijal.
Prevencija i suzbijanje:
Poboljšajte nivo organskih materija u zemljištu. Zimi gajite zelenišno đubrivo, kao
što je ozima raž, da biste smanjili gubitak azota iz zemljišta. Gajite zelenišno đubrivo
koje obogaćuje zemljište azotom, na primer grahoricu. Obogatite zemljište
kompostiranim zelenim otpadom i đubrivom životinjskog porekla. Malčirajte biljke
pokošenom travom. Obogatite zemljište organskim đubrivom bogatim azotom.
Nedostatak bora
Korenasti usevi najosetljiviji su na ovaj poremećaj; takođe kupus, karfiol,
celer,grašak, kruška, jagoda i karanfil.
Simptomi:
Vršni pupoljci venu, biljke su žbunaste i zakržljale.

26
Cvekla- na korenu se pojavljuju nekrozne pege;
može izazvati smeđu trulež iznutra.
Kupus- deformisani listovi; delovi korena su šuplji.
Karfiol - cvetne glavice slabo rastu i na njima se
pojavljuju smeđe mrlje. Stablo,lisna drška i lisne
žile postaju hrapave.
Cel er lišćar - zadebljala lisna drška puca po
površini; unutrašnje tkivo postaje
crvenkastosmeđe.
Kruška - u mesu plodova formiraju se tvrde smeđe
pege; nekad se deformiše. Novi izdanci ponekad
venu na proleće.
Breskva i repa ugarnjača- u unutrašnjosti donjeg dela korena formiraju se smeđe ili
sive zone, često u koncentričnim krugovima.
Jagoda- zakržljale biljke. Sitni listovi, žuti i naborani pri
vrhu. Plodovi mali i bledi, formiraju „struk” blizu peteljke.
Uzroci:
Nedostatak u zemljištu je veoma redak; može da se desi
kad je podloga od granita koji sadrži malo bora. Uzrok
nastaje i usled ispiranja lakog zemljišta posle velikih kiša,
preteranog dodavanja kreča/visoke pH vrednosti i izuzetno
suvog zemljišta.
Prevencija i suzbijanje:
Poboljšajte zadržavanje vlage lakog zemljišta. Izmerite pH
vrednost pre nego što dodate kreč; održavajte pH vrednost ispod 7. Umešajte
grabuljama boraks u zemljište, 35 g po metru kvadratnom. Kruške prskajte
folijarnim prskanjem (preko lista): 70 g boraksa na 22 litre vode.
Nedostatak fosfora
Sve biljke su podložne ovom ne tako čestom poremećaju.
Simptomi:
Slab rast. Lišće postaje plavičasto-zeleno s ljubičastim mrljama, ali nežuti. Plodovi su
sitni i zeleni, kiselog ukusa.Ovaj poremećaj nije lako
ustanoviti i može da se pomeša sa simptomima koji
nastaju usled suše, oštećenja korena i nedostatka azota.
Uzrok:
Zemljište samo po sebi može biti siromašno fosforom -
naročito kiselo zemljište, zemljište s malo krečnjaka, kao i
zemljište u oblastima s mnogo padavina. Hladno vreme
može izazvati privremeni nedostatak.
Prevencija i suzbijanje:
Obogatite zemljište organskim izvorima fosfora kao što su fosfatni kamen ili kosti.
Nedostatak gvožđa
Poznat i kao hloroza koju izaziva kreč.Simptomi su veoma slični kao kod nedostatka
magnezijuma i često se javljaju zajedno.
Osetljive biljke:
Kruška, malina; biljke koje vole kiselo zemljište, na
primer kamelija, azaleja na alkalnom zemljištu, ali može
da se javi kod svih vrsta biljaka.
Simptomi:
Lišće dobija žutu i smeđu boju po ivicama a potom i duž
žila . Mlado lišće može sasvim da požuti ili pobeli i
potpuno izgubi zelene delove. Kvalitet i kvantitet ploda
su loši.
Uzroci:
Prevelika pH vrednost zemljišta kod biljaka koje vole
kiselu sredinu. Prevlažno zemljište. Preterana upotreba
fosfata.
Prevencija i suzbijanje:

27
Gajite biljke kojima odgovaraju uslovi zemljišta. Dodajte dobro zgorelo đubrivo ili
kompost.
Nedostatak kalcijuma
Poremećaj do kog često dolazi na kiselom zemljištu i kod biljaka koje se gaje u
posudama i nemaju dovoljno vlage.
Simptomi:
Kovrdžavost mladih listova ili vrhova izdanaka, slab rast. Jabuka dobije „gorku
pegavost”. Kora ploda je pegava; u mesu se javljaju smeđe tačke gorkog ukusa.
Naročito su ugroženi veliki plodovi.Simptomi mogu da se jave i dok se voćke čuvaju.
Kelj pupčar i kupus dobiju smeđu unutrašnjost.
Šargarepa - „udubljenja”. Ovalne pege na korenu
postaju pukotine i rupe. Koren mogu da napadnu
drugi organizmi i prouzrokuju truljenje.
Celer lišćar - centralno lišće počinje da crni, biljke su
zakržljale.
Paradajz, paprika - „trulež vrha ploda” . Tamno-
smeđe/crne mrlje pojavljuju se kod peteljke ploda.
Nemoraju svi plodovi na istoj grani da budu pogođeni.
Prevencija i suzbijanje:
Pravi nedostatak kalcijuma je redak, mada može da se
javi na kiselom zemljištu. Simptomi su više posledica prekida u snabdevanju
kalcijumom. Do toga može da dođe zbog nedostatka vode, što usporava prenos
kalcijuma do biljke i zbog preterane upotrebe kalijuma u đubrivu bogatom
magnezijumom. Po potrebi, dodajte kreč kiselom zemljištu do pH vrednosti 6,5.
Dodajte organske materije zemljištu kako biste održali uslove koji omogućavaju
stalno snabdevanje vodom cele godine. Nikad ne dopustite da se zemljište u
posudama isuši.
Nedostatak kalijuma
Poremećaj poznat i kao deficit kalijuma
izazvan manjkom ovog elementa u
zemljištu. Do njega najčešće dolazi na
lakom, peskovitom zemljištu, kao i na
zemljištu s'niskim sadržajem gline ili
visokim sadržajem treseta.
Osetljive biljke:
Krompir, paradajz, jabuka, ribizla,
kruška i druge jestive i ukrasne
plodonosne biljke
Simptomi:
Smeđa palež na vrhu i ivicama listova koji počinju da se uvijaju. Na donjoj strani
listova mogu da se pojave ljubičasto-smeđe pege. Slabo cvetanje i rod. Biljke su
podložnije uticaju mraza i bolestima.
Prevencija i suzbijanje:
Poboljšajte strukturu zemljišta. Da bi se zemljište obogatilo kalijumom mogu da se
koriste kalijumova đubriva na biljnoj osnovi, hranivo od morskih algi, lišće gaveza i
tečni gavez. Dodajte zemljištu zgorelo đubrivo koje je stajalo ispod pokrivača ili
kompost. U kompost dodajte pepeo od drveta koji ima visok nivo kalijuma. Ne
dodajite ga direktno u zemljište jer je rastvorljiv.
Nedostatak magnezijuma
Poremećaj koji najviše pogađa krompir, paradajz, crnu ribizlu, jabuku, ogrozd,
malinu i hrizantemu.
Simptomi:
Simptomi se najpre javljaju na starijem lišću, a kasnije
se šire i na mlado. Listovi poprimaju žutu (ponekad
crvenu, ljubičastu ili smeđu) boju između žila i oko ivica,
dok žile ostaju zelene.
Uzroci:

28
Kiselo zemljište. Jaka kiša lako ispira magnezijum iz lakog zemljišta. Preterana
upotreba đubriva bogatih kalijumom može da spreči biljke da uzimaju magnezijum iz
zemljišta.
Prevencija i suzbijanje:
Da bi se efekti odmah osetili, posle cvetanja prihranjujte lišće svake druge sedmice
magnezijum-sulfatom (200 g na 10 litara). Smanjite upotrebu kalijumovih đubriva.
Tretirajte zemljište dolomitskim krečnjakom (ako je previše kiselo).
Nedostatak mangana
Poremećaj koji najviše pogađa pasulj, grašak, crni luk, jabuku, višnju, trešnju i
malinu.
Simptomi:
Lišće žuti, dok najmanje žile ostaju
zelene formirajući šare na listu.
Simptomi se najpre javljaju na
najmlađim listovima, mada biljka
može da prevaziđe problem pa je tada
ovo lišće manje ugroženo. Po
površini lista pojavljuju se smeđe
pege. Najugroženiji listovi postaju
smeđi i suše se.
Uzroci:
Najčešće se javlja na zemljištu čija je pH vrednost veća od 7,5, kao i na zemljištu s
lošom drenažom i velikom količinom organskih materija.
Prevencija i suzbijanje:
Gajite biljke kojima odgovaraju uslovi postojećeg zemljišta. Poboljšajte strukturu
zemljišta.
Sumpor
Manjak sumpora može se odraziti na slabiji razvoj
korenovog sistema, ali do toga obično ne dolazi jer
sumpora ima dovoljno u svim zemljištima, a često
se nalazi i u mnogim đubrivima i pesticidima. Višak
sumpora prouzrokuje promene - povrede na lišću i
plodovima, naročito kod agruma, i to samo na
kiselim zemljištima. Previše sumpora inhibira
usvajanje kalcijuma i magnezijuma.
Cink
Manjak cinka izaziva sušenje vrhova mladara, skraćivanje internodija i pojavu
zakržljalih listova u rozetama. Između glavnih nerava lišće dobija žućkastu boju,
kovrdža se i postepeno suši. Na manjak cinka p osebno su osetljive jabuka, kruška,
šljiva, trešnja, kajsija i orah. Plodovi su im nejednaki po veličini, a često i
deformisani.
Višak cinka, prema dosadašnjim saznanjima, nema negativan uticaj na voćke.
Bakar
Manjak bakra prouzrokuje promenu vršnih listova, koji se vitopere, savijaju naviše,
suše i otpadaju idući od vrha prema osnovi mladara. Manjak se najčešće javlja na
zemljištima koja imaju dosta organske materije (treset i slično).
Višak bakra, koliko je do sada poznato, nema negativan uticaj.
Molibden
Manjak molibdena, prema dosadašnjim saznanjima, ne deluje štetno na voćke. Ipak,
u slučaju da ga nema dovoljno u zemljištu voćke se mogu prskati natrijum-
molibdatom u koncentraciji 750-1000 ppm (mg na 1 kg suve materije).
Visok pH (bazno zemljište) inhibira usvajanje gvožđa, cinka i bakra.

29
 " Simptomi nedostatka najvaznijih hranjivih
el. u paradajzu"
AZOT
Neophodan u ishrani biljaka, sastavni deo jedinjenja koji ucestvuju u gradji
belancevina.
Njavazniji je hlorofil, od kojeg potice zelena boja lisca. Zato biljke koje nisu dovoljno
hranjene imaju svetlo zelenu boju. Ukoliko je nedostatak azota veliki, dolazi do
izumiranja lisca.
GVOZDJE
Neophodno za odvijanje procesa fotosinteze. Simptomi nedostatka se odrazavaju u
vidu zutila lista.
U izrazitom nedostatku dolazi do izumiranja lista. Pojava je vezana za krecna
zemljista, zemljista koja zadrzavaju dosta vode u sebi.
MAGNEZIJUM
Sastavni deo hlorofila. Njegov nedostatak se ispoljava na listu koje ima svetlozelenu
boju, a kasnije dolazi do njegovog susenja.
KALCIJUM
Kod biljaka kalcijum neutralizuje organske kiseline. Zbog nedostatka dolazi do
naboranosti lisca (smezurano). 
Usporen rast biljke. Trulez vrha ploda, najcesci uzrok nedostatka kalcijuma. Potrebno
je izvrsiti kalcifikaciju i smanjila kiselost zemljista.
KALIJUM
Najvise je zastupljen u mladim delovima biljaka. Biljka sa dovoljnom kolicinom
kalijuma dobro podnosi susu., takodje su plodovi kvalitetniji. Otpornija je biljka
prema bolestima. Teza glinovita zemljista imaju vise kalijuma, od laksih peskovitih
zemljista.
FOSFOR
Veoma bitan hemijski element. Ubrzava cvetanje i dovodi do ranijeg sazrevanja
ploda. Na kiselim zemljistima slabije ima fosfora, dok neutralna i alkalna imaju vece
kolicine. Pravilnim djubrenjem paradajza dobijamo postizemo ravnotezu
izmedju vegetativnog i generativnog razvoja biljke. Sto znaci uvecanje biljne mase i
mase ploda. Lose iskombinovano djubrenje moze da dovede, da biljka vise raste,
(stablo i lisce), a slabije zamece plod. Takav problem se javlja usled prevelikog
djubrenja AZOTOM.

30
Životna aktivnost biljaka odvija se pod utjecajem vanjske sredine, pod kojom se
podrazumijevaju klima, litološka podloga i tlo kao abiotski čimbenici, te životinje i
čovjek kao biotski čimbenici.
Ekološki čimbenici su u prirodi dinamični, promjenjivi i uzajamno povezani. Za razliku
od prirodnih ekosustava, čovjek neprekidno utječe na biljne zajednice uzgojnih
biljaka koje koristi za podmirenje svojih potreba, kao i na zemljište, mijenjajući ih i
prilagođavajući ih svojoj potrebi.

Orezivanje korijena
Ako se voćke previše granaju, u podnožju debla odreže se jedan ili dva velika
korijena. Tako nadziremo njihov rast i bolje kontroliramo razvoj, a mladice će
potjerati cvjetne pupove.
Kako ukloniti plijesan s gomolja i lukovica?
Plijesan koja napada gomolje i lukovice, javlja se zbog viška vlage u zemlji. Kako bi
se iskorijenila, na zaražena mjesta posipa se biljni ugljen u prahu. Ako zaraženo
korijenje ima tendenciju truljenja, ugljen se može pomiješati sa zemljom iz lonca.

Premaz za drveće
Na deblima se često javljaju rane koje se mogu inficirati ili privući razne nametnike.
Da rez ili ogrebotina ne bi narušili zdravlje drveta, napravi se premaz od mekane
ilovače, životinjskoga gnojiva i pijeska, u jednakom omjeru i njime premažu grane,
debla i pupoljci. Ako je drveće puno, smjesa se može pripraviti od 80 % pijeska i 20
% životinjskog gnojiva. Ovaj je premaz dobro koristiti u jesen, nakon otpadanja
lišća, krajem zime ili početkom proljeća.
Kako metvicu zaštititi od hladnoće?
Da bi se listovi metvice zaštitili od zime, treba ju prekriti drvenom piljevinom, tako
mraz na nju neće puno utjecati. U slučaju da snažan vjetar odnese piljevinu s biljke,
treba ponoviti postupak.

Kako se riješiti gusjenice poriluka?

Postoje različita sredstva protiv ovog nametnika koji se razvija iz jajašaca koja ljeti
jedna vrsta leptira polaže u listove poriluka. Poriluk ćemo zaštititi tako da biljku na
nekoliko dana izložimo suncu i zatim ju presadimo. Po želji ju možemo odrezati ispod
mjesta koje su napale gusjenice jer će poriluk vrlo brzo ponovno narasti. Može se
zaliti i otopinom crnog sapuna. Ako se zajedno uzgajaju poriluk i mrkva, te će se
dvije vrste međusobno štititi od nametnika koji ih napadaju.
Kako djelotvorno prorijediti mrkvu tijekom uzgoja?
Kada se sije mrkva, doda se jedna četvrtina sjemenja rotkvice. Rotkvice rastu puno
brže i njihovo će pobiranje poslužiti za prorjeđivanje i osloboditi nas iscrpljujućeg i
dosadnog posla.

Osnaživanje vrtnih biljaka

Biljke najviše osnažuje Sunčeva svjetlost. Ako biljke sporo rastu i listovi jako venu,
potrebno je osigurati da vrt bude dovoljno osunčan. S druge strane, važno je imati
na umu da zadržavanjem biljnog soka u određenim dijelovima biljke ona postaje
snažnija, tako da orezivanje ili naginjanje nekih grana može biti od velike pomoći.
Ako je neka grana znatno oslabila, zahtijevat će puno češće orezivanje od susjednih
grana. Orezivanje iznad pupoljaka omogućiti će zaustavljanje biljnog soka i spriječiti
mjegovo otjecanje.

Kako se riješiti krumpirove zlatice?

Najbolji način je među krumpir posijati kamilicu. Izlučevine korijena kamilice odbijaju
zlatice i spriječavaju polaganje jajašca na listove krumpira.

Kako zimi sačuvati korijenje?

Mrkva, cikla, bijela repa, pastrnjak i rotkva ne mogu zimi ostati u zemlji, već se
čuvaju u trapovima. Određene vrste zahtijevaju prethodnu pripremu: mrkva se reže
u visini vrata korijena, a cikli se odrežu vrhovi. Da bismo pripremili trap ili silos,
iskopamo rupu dubine 50 cm, pazeći da dno bude malo nagnuto. Širina rupe ovisit će
o količini povrća koje želimo skladištiti.
Na zakošeno dno rupe postavlja se podloga od granja, pijeska i slame. Nakon toga
se korijenje prekriva pijeskom i zemljom te većom količinom slame, što će ga štititi
od hladnoće. Ako rupa nije natkrivena, dovoljno ju je pokriri metalnom ili plastičnom
pločom kako bismo ju zaštitili od kiše. Ako je zemlja precrna, na krajevima treba
napraviti cjevovod za prozračivanje ili dimnjak od snopa granja.

Zamjena za sintetički proizvedene hormone rasta

31
Na tržištu možemo pronaći velik broj proizvoda na bazi umjetnih hormona koji
uspješno potiču rast reznica. No, kao što pretpostavljamo, primjena sintetičkih
proizvoda suprostavlja se duhu biodinamičke agrikulture. Ništa nas ne sprječava da
koristimo te preparate, iako postoje neki drugi poput guana u prahu ili fermentiranog
soka od koprive, koji daju izvrsne rezultate. Postupak je vrlo jednostavan: dovoljno
je umočiti kraj reznice u tekućinu od koprive i zatim u guano u prahu. Nakon toga se
reznica posadi i zalije malom količinom tekućine od koprive.

Zaštita od hrušta
Njegova ličinka grčica katkad uništava gredice sa salatom i jagodama. Rješavamo ih
se tako da srušimo odrasle primjerke s drveća i zamotamo ostatke u prljavu vunenu
krpu.

Zamke za golaće i puževe s kućicom

Golaći i ostali puževi noćne su životinje pa nije lako otkriti njihovu prisutnost u vrtu.
Ako ne spriječimo njihov dolazak, možemo ih hvatati rukama i baciti daleko izvan
vrta. Dovoljno je pronaći mjesto koje pustoše i osvijetliti ga. Nije ih teško otkriti kako
kriomice pužu oko biljaka i starih zidova. Ako ne volite noćne izlete u vrt, možete
upotrijebiti pivske zamke. Dubok tanjur napunjen pivom postaviti u zemlju tako da
mu rub bude u razini s tlom.
Slijedećeg dana pokupiti uhvaćene puževe i odnijeti ih iz vrta. Ako je najezda puževa
neuobičajeno velika, može se postaviti kora limuna ili grejpa na tlo tako da je
odrezani dio okrenut prema zemlji. Ubrzo ćete vidjeti kako se okupljaju ispod nje da
se zaštite od svjetla. Potrebno ih je samo sakupiti i ukloniti iz vrta.

Kako se riješiti napada gusjenica

Pošast gusjenica jedna je od najvećih opasnosti s kojom se susreće biovrtlar. Njihovo
je djelovanje pogubno jer mala količina ličinki može uništiti biljku za nešto duže od
jedne noći. Preventivni postupci nisu uvijek djelotvorni te je potrebna stalna briga.
Kada vidimo prve uništene listove (u nekim slučajevima ostaju samo žile), moramo
se riješiti gusjenica. Ako je napad sporadičan, uklanjamo ih rukama, ako je masovan
treba pribjeći posebnim sredstvima. Nisu sve gusjenice štetne. Neke se vrlo brzo
pretvaraju u leptire tako da ih možemo lako kontrolirati, šteta koju čine je
minimalna.

Orezivanje
Poput svih živih bića, i biljke se neprestano mijenjaju i rastu. Orezivanje omogućava
kontrolu i usmjeravanje njihova rasta: utječe na cvjetanje i rađanje plodova (velik
broj drveća i grmova dobro reagira nakon niskog orezivanja), omogućava
uravnoteženje strukture orezivanjem slabih stabljika i grana i prorjeđivanjem gusto
razgranatih biljaka; smanjuje opasnost od narušavanja zdravlja biljke jer se
prorjeđuje sredina radi boljeg osvjetljavanja i prozračivanja i uklanjaju se osušene i
uvenule grane kako se ne bi pojavile bolesti i zaraze. Isprepletene su grane
najopasnije jer mogu prouzrokovati rane koje su opasne za zdravlje biljke.
Nadziranje korova
Raznovrsni korov može se držati pod kontrolom bez primjene kemijskih sredstava.
Ako je trava visoka, treba uhvatiti stabljiku što bliže tlu i isčupati biljku jednim
potezom, zajedno s korijenom. Biljke snažnog korijenja treba odrezati nožem i na
odrezano mjesto posuti malo kuhinjske soli kako bismo spriječili njezin ponovni rast.
To je djelotvoran postupak pri održavanju dijelova vrta na kojima biljke rastu između
popločanih mjesta.

Gujavice ili vrtne gliste

Svaki biovrtlar i poljoprivrednik cijeni gliste ili gujavice. Što ima više glista, tlo
postaje prozračnije i stvara se sve više humusa koji obogaćuje tlo.

Kako izbjeći mrave u kompostu

Tijekom razgradnje komposta, biokompostište jako privlači mrave zbog proizvodnje
velike količine hranjivih tvari i topline. Kako bismo izbjegli nastanjivanje mrava u
kompostu, potrebno je posaditi dragoljub i nekoliko grmova lavande. Ta je
kombinacija dobra prirodna zaštita.

Kako zaštititi jagode od puževa

Puževi su najveći neprijatelji jagoda. Da bismo spriječili njihovo pustošenje, jagode
treba posaditi na malč od slame ili drvene strugotine. Puževi ne podnose njihovu
hrapavost i oštre rubove. Da bi zaštita bila potpuna, jagode moraju biti što čišće, tlo
stalno vlažno, a humus redovito obnavljan.

32
Kako izbjeći obliće ili nematode
Oblići su mikroskopske, prozirne životinjice nalik glistama, veličine nekoliko
milimetara koje napadaju mnoge vrtne biljke kao što su gomoljike, jagode ili ribiz.
Mogu se uništiti raznim proizvodima koji istovremeno jako uništavaju zaražene biljke
i tlo. Često se sade određene vrste koje tjeraju obliće, kao što su kadofoca i hibridi
helenija te gailardije.

Otopina od zelenog sapuna protiv lisnih uši

Otopi se 150 do 300 g zelenog sapuna u 10 litara tople vode. Prije nego što se
potpuno ohladi, poliju se zaražena mjesta. Na nama je da eksperimentiramo i
donosimo vlastite zaključke.

Gorka so u vrtlarstvu – za zdravije biljke

Gorka so je postala vrlo popularan i cenjen dodatak u organskom vrtlarstvu.
Ukoliko želite zdravije i “življe” biljke naučite kako da ih nagradite sa gorkom solju.

Ovaj magnezijev slufat je vrlo efektivan i nežan kada je u pitanju nega biljaka,
nije skup, a možete ga koristiti i u vrtu i u saksijama. Gorka so je odlična za bujniju
travu, izdašnije ruže i zdravo povrće.

Kako to ona deluje? Jednostavno poboljšava đubrenje i obogaćuje zemljište,

koje daje vitalnost biljkama, bilo da se radi o kućnom cveću, travnjacima ili drveću.

Magnezijum i sulfati su ključni za zdrav život bilja, pa zato i ne čudi da je ova so

tako dobra za njih. Za razliku od drugih đubriva, gorka so se ne nakuplja vremenom
u zemljištu, pa je vrlo sigurna za upotrebu.

Magnezijum je važan za svaku biljku od njenog “ranog detinjstva”, kada je bila

samo seme, do odrasle biljke. Poboljšava klijanje, jača stabljiku biljke, pa ona može
bolje da upija nutrijente. Uz to, on igra važnu ulogu u fotosintezi, jer potpomaže
proizvodnju hlorofila. Za magnezijum se tvrdi da može doneti bujnost vašem vrtu,
više cveća, voća i zdravlja.
Sulfat je takođe bitan nutrijent, posebno za zdravlje i dugovečnost biljke.
Potpomaže proizvodnju hlorofila. “Udružuje” se sa zemljištem da bi potpomogao da
ključni nutrijenti budu efikasniji.

Kako da koristite gorku so?

Najbolje bi bilo da prvo počnete sa kućnim biljkama. Primetićete bujanje i

cvetanje. Za biljke u saksiji potrebno je da rastvorite 2 kašike gorke soli u 3800 ml
vode i sa ovom smesom, umesto obične vode, zalivate biljku bar jednom mesečno.
Mada, možete to raditi i mnogo češće. Da bi što bolje iskoristila gorku so, biljku bi
bilo dobro staviti na osunčanije mesto (naravno, pazite da ne preterate tokom
vrućina). Sa korišćenjem gorke soli možete povećati prinos, odnosno imaćete više
povrća i voća po stabljici. Ovo je posebno važno za one ljude koji gaje voće i povrće
u saksijama.

Ukoliko tek počinjete sa kreiranjem vrta, koristite gorku so za vaše semenke.

Pripremite zemljište. Jednu šolju gorke soli stavljate na 10-tak metara kvadratnih
zemljišta. (Umešate je u zemljište). Ovako će semenke brže klijati i početi svoj biljni
život mnogo jače i zdravije.

So možete koristiti i za povrće, voće i začinske biljke. Napunite ručnu prskalicu

sa 1 kašikom gorke soli na 3800 ml vode. Sa tom smesom prskajte zemljište nakon
sejanja. Mada poželjno je i da posle klijanja i tokom rasta biljke prskate zemljište sa
istom mešavinom.

Paradajz će bolje uspevati i biti lepši ukoliko pre sađenja u rupicu stavite jednu
ili dve kašike gorke soli. (Tokom razvoja biljke zemljište možete prskati sa već
pomenutom mešavinom). Isto radite i sa paprikama, samo što još dva puta
sedmično prskate zemljište sa rastvorom gorke soli. (Paprike će, dokazano, biti
veće).

Sredstvo za prskanje od listova paradajza

33
 Koristi se za prskanje povrća iz porodice kupusa kao zaštita od leptira kupusara,
a djeluje i protiv leptira i gusjenica. 2 šake listova paradajza i odlomljenih sporednih
izdanaka zgnječiti i potopiti u 2 litra vode u toku 3 časa. Procijediti i prskati.
Što se sve smije staviti u kompost? U kompostnu hrpu preporučamo dodavanje
ljekovitih biljaka. Za to su posebno pogodni:
Kopriva - ima mnogo dobrih svojstava. Zemlja dobivena od koprivinog
komposta naročito je pogodna za uzgoj nježnih i osjetljivih kultura, te za uzgoj ruža i
jagoda. Kopriva je riznica željeza, dušika, raznih minerala i mikroelemenata.
Stolisnik - pomaže okolnom bilju da stekne otpornost prema bolestima i
pojačava njihov miris i okus. Također, obogaćuje zemlju bakrom, a lišće stolisnika
ubrzava razgradnju komposta.
Kamilica - pomaže u sprječavanju pljesni na sadnicama i obogaćuje tlo
kalcijem.
Maslačak - opkrbljuje biljke bakrom.
Posebno preporučujemo preparate tih ljekovitih biljaka, koji dodatno
oplemenjuju kompost. Tako dobiveni humus vrijedno je gnojivo jer potiče tlo da
ozdravi, a biljkama daje mnoge hranjive komponente koje su važne za njihov rast.

Gnoj od peradi ima u usporedbi s većinom drugih vrsta gnoja visoki sadržaj
kalija. Njegovo glavno hra*njivo je, međutim, fosfor. Važan je i udio dušika. Budući
da se taj dušik u gnoju od pe*radi izuzetno brzo razgrađuje, može kod suvišne
gnojidbe doći do opeko*tina. Gnoj od peradi je vruć! Potreb*no ga je kompostirati
pomiješanog sa zemljom ili ga koristiti kao gnoj.
Postoji kokošji, pačji i golublji gnoj.
Drveni pepeo je po svom porije*klu jednak biljnom gnojivu. Svaki ga vrtlar
može sam proizvesti kad spali velike grane ili odrvenjene re-znice ruža. (Ukoliko je to
dopušte*no i pogodno, ali uvijek uz nužan
oprez!) Drveni pepeo iz otvorenog kamina također se može koristiti kao gnojivo.
U prodavaonicama se prodaje kvalitetan drveni ugljen od bukve. Drveni pepeo je
izuzetno bogat kalijem. On sadrži i vapnenac i mikroelemente. To gnojivo
sprečava nastanak gljivica i truleži. Uzgoj povrća kojemu je potreban kalij,
primjerice mrkve i celera, može se pospješiti primjenom dr*venog pepela. Fini prah
posipava se u tankom sloju u predviđena mjesta za sjetvu. Drveni ugljen vole i ruže.
To gnojivo bogato kalijem općenito je dobra nadopuna uz životinjska prirodna
gnojiva koja su većinom siromašna kalijem.
Savjeti sa emisije Plodovi zemlje

Ista vrsta povrća ide na isto mjesto tek nakon 4-6 godina. To smanjuje
upotrebu kemikalija i za đubrenje i štetočenje.

Krumpir se koristi i kao rastresivac tla.

Mahunarke vežu dušik za svoje korjenje te nakon njih idu biljke koje imaju veću
potrebu za dušikom. A veliki potrošač dušika su kupusnjače.

Nakon kupusnjača idu biljke koje vole malo dušika, a to su korjenaste biljke.

Ovaj sustav ne vrijedi za trajnice koje ostaju godinama na jednom mjestu, kao
što su šparoge i jagode.
U to ne ulaze ni salate koje rastu kratko vrijeme i među kulture su ili se snjima
popunjavaju praznine.

Najjednostavnija je plodoredna rotacija svake 4 godine. I to na ovaj način,

podjeliti površinu za sadii na 4 dijela.

1. U prvi dio staviti luk, češnjak ili poriluk. Prije sadnje lukovičastih povrtaljki
dodati vapno(krec) zemlji, pogotovo ako su tu bile rajčice ( vole kiselije tlo). Vapno
se dodaje da bi tlo bilo lužnato i da bi bolje odgovaralo luku.

2. Sljedeću godinu selimo luk na sljedeću površinu broj 2, a na broj 1 dolazi

mahunarke ( grah, bob, grašak). Ove biljke fiksiraju dušik iz zraka i ostavljaju za
sljedeće biljke.

Mislim da u tu svrhu može poslužiti i dragoljub. Dobro ga je posaditi oko voćaka

da im skupi dušik za korjenje.

34
 3. Sljedeće godine luk ide u gredicu 3 , na 2 mahunarke, a na 1 dolazebiljke
koje vole dušik i to blitva, špinat i sve kupusnjače. Ove biljke će izvući sav dušik iz
tla.

4. sljedeću godinu luk ide na 4 gredicu, na 3 idu mahunarke 2 kupusnjače , a

na 1 gredicu ide korjenasto povrće ( krumpir, peršin, celer , ali i pomidor i paprika).
Ove biljke vole kiselije tlo, a sobzirom da je vapno dodavano davno tlo je kiselije i
pogodno za ove biljke.

ZNAČI KRUG ROTACIJE IZGLEDA OVAKO kapula+ vapno #slijede ga mahunarke

# pa kupusnjače i blitva # te korjenasto, krumpir, pomidor , paprika

Mrkvu i neven sadite zajedno

Stručnjaci Visokog gospodarskog učilišta u Križevcima, na jednoj su

poljoprivrednoj površini te ustanove, za potrebe pokusa, zajedno posadili mrkvu i
neven, kako bi utvrdili utječe li i na koji način neven kao biljka, na kvalitetu i rast
mrkve, ali i smanjenje upotrebe raznih kemijskih sredstava.
"Istraživana je konsocijacija mrkve (Daucus carota L.) i nevena (Calendula
officinalis L.) Interes za uzgojem bilja u konsocijaciji odnosno zajedničkoj sadnji u
isto vrijeme i na istome mjestu, proizlazi iz potrebe za promjenama dosadašnjeg
konvencionalnog uzgoja i smanjivanja primjene kemijskih sredstava u procesu
proizvodnje bilja prema integriranoj i ekološkoj proizvodnji", ističe dr. sc. Renata
Erhatić, koja je ovaj pokus napravila u suradnji s kolegicama Tomislavom Peremin
Volf, Marijom Vukobratović i Emom Šok.
Veći prinos i kvaliteta mrkve
Mrkva je dvogodišnja biljka iz porodice Apiaceae. Uzgaja se na manjim
površinama u obiteljskim vrtovima ili na oranicama kako bi se koristila kao svježe
povrće ili sirovina za preradu. Različiti načini proizvodnje mrkve u kontinentalnom i
mediteranskom području omogućuju opskrbu tržišta svježom mrkvom tijekom cijele
godine, a opskrbu industrije sirovinom od sredine ljeta do kasne jeseni. Ima dubok
korijen i može se opskrbiti vodom iz dubljih slojeva tla.

Mrkva i neven dobro uspijevaju zajedno

Za sjetvu nevena je korišteno standardno sjeme firme Marcon, a za sjetvu
mrkve sjeme rane sorte Nantes. Sadnja je obavljena 23. travnja 2013. godine.
"Uzgojem mrkve u konsocijaciji s nevenom pretpostavljali smo da će se, uz
manju primjenu kemijskih sredstava i hranjiva, postići veći prinos i kvaliteta mrkve.
U pokusu su istraživana morfološka svojstva mrkve s parcele na kojoj je bila
posađena sama, s onima iz zajedničkog uzgoja s nevenom i uspoređena s kontrolnim
parcelama na kojima je neven bio zastupljen u različitim količinama. Praćenjem
rezultata poljskog pokusa uočeno je da su mrkve s najdužim korijenima u svim
terminima mjerenja dobivene na onim površinama gdje je bila posijana samo mrkva,
dok je širina korijena toga povrća bila najveća na gredicama u kojoj je zastupljenost
nevena iznosila 90%, odnosno bilo ga je posađeno 10% manje nego mrkve.
Ekološki prihvatljiv način uzgoja
Najveće biljke kao i biljke s najvećim brojem listova u svim terminima mjerenja
zabilježene su na površinama u kojoj je neven bio zastupljen 75 %. Ako promatramo
sve istraživane parametre u svim terminima mjerenja, sadnja mrkve s nevenom
pozitivno je utjecala na većinu morfoloških svojstava mrkve. Takav način uzgoja je
ekološki prihvatljiv, jer su bez korištenja kemijskih sredstava i mineralnih gnojiva
postigli zadovoljavajući prinosi i kvaliteta", zaključuje Renata Erhatić.

Zdrava mrkva
Stoga, kad ubrzo na svoje vrtne gredice počnete saditi povrće, na onoj s
mrkvom, posadite i neven i to u količini 10 do 15 % manjoj od mrkve. Jer, pokus na
križevačkom Visokom gospodarskom učilištu, pokazao je da će u tom slučaju mrkva
narasti velika, imati široki korijen i puno listova i nećete morati koristiti nikakva
dodatna sredstva niti mineralna gnojiva. Jer za sve to pobrinut će se neven. I kad
već govorimo o nevenu, spomenimo i to da je u jednom drugom istraživanju
primjećen značajno manji broj štetnika u kupusu, koji je također bio uzgajan zajedno
s nevenom.

Zaštita luka od bolesti

35
 Bolesti koje predstavljaju najveći problem u uzgoju luka su: plamenjača (lat.
Peronospora destructor), siva plijesan (lat. Botrytis spp.). Ostale gljivične bolesti
luka: bijela trulež (lat.Sclerotium cepivorum), hrđa (lat. Pucinia allii), koncentrična
pjegavost lišća (lat. Alternaria porri), snijet (lat. Urocystis cepulae).

Plamenjača (lat. Peronospora destructor )

Plamenjača se iz godine u godinu najčešće

prenosi zaraženim lučicama dok se sjemenom ne
prenosi. Infekcija nastupa na temperaturama od 4-
25°C dok je najpovoljnija 12°C s time da relativna
vlaga zraka 6 sati mora biti iznad 80% a nakon čega
barem 11 sati 95% . Uzročnik bolesti može prezimiti
na luku iz jesenske sadnje pa rano u proljeće
započinje raznožavanje gljive.

Simptomi se očituju na lišću koje je svjetlije boje od zdravog, prelama se te visi

prema tlu te postupno odumiru i vise prema tlu. Listovi su također presvučeni
sivkastoljubičastom prevlakom.

Plodored te upotrba zdravog sadnog materijala (lučica) preventivne su mjere pri

sprečavanju plamenjače. Kod jesenske sadnje uproljeće je potrebno prekontrolirati
nasad te ukloniti eventualno zarsžene biljčice. Sistemon navodnjavanja kapanjem ne
stvaraju se uvijeti velike relativne vlage zraka kao što je to slučaj kod navodnjavanja
kišenjem pa je to ujedno i jedan od načina preventivne zaštite. Vrlo često se i nakon
svih preventivnih poduzetih mjera mora pristupiti primjeni kemijske zaštite. Fungicidi
koje koristimo u borbi protiv plamenjače luka jesu kontaktni na osnovi bakra te
kombinirani (cimoksanil i famoksadon), a od sistemičnih primjenjujemo aktivne tvari
benalaksil, metalaksil i fosetil.

Simptomi botrytisa na lukovicama

 Simptomi botrytisa na lukovicama

Simptomi sive plijesni na listu


Simptomi plamenjače luka

Pegavost lista cvekle (Cercospora beticola)

Kod nas se cesto javlja i usled oštecenja lisne

površine znacajno smanjuje prinos korena cvekle.
Simptomi se najpre uocavaju na starijem,
razvijenom lišcu u vidu sitnih, okruglih i sivkastih
pega, oivicenih mrkocrvenim rubom. Sa nalicja

36
lista u okviru pega razvija se siva navlaka. Tkivo u okviru pega nekrotira, cesto
ispada pa se kao sekundarni simptom javlja šupljikavost lišca. Broj p ega na jednom
listu može da bude nekoliko stotina. Sa starošcu lišca pege se uvecavaju, zahvataju
veci deo lisne površine i dolazi do njegovog sušenja. Biljke sa uginulom lisnom
masom formiraju novo lišce posle prvih kiša.

Zaštita: Plodored u trajanju od 2 godine, uklanjane biljnih ostataka i upotreba

zdravog semena ili njegova dezinfekcija su mere koje doprinose sprecavanju pojave
ovog oboljenja cvekle. Zaštitu obavljati fungicidima Bravo i Score.
Bela leptirasta vaš (Trialeurodes vaporariorum)

Bela leptirasta vaš predstavlja jednu od najštetnijih vrsta insekata na gajenim

biljkama u zatvorenom prostoru. Prouzrokuje velike štete u
usevu paradajza, krastavca, paprike, salate i vecem broju
ukrasnih biljaka. Održava se od proleca do jeseni na nizu
gajenih i korovskih biljaka na otvorenom polju, a u staklenicima
tokom cele godine. Reprodukcija bele vaši, u povoljnim
klimatskim uslovima, odvija se tokom cele godine. Tokom
ishrane dolazi do lucenja “medne rose”, pa se na listovima i
plodovima sekundarno javljaju gljive cadavice.

Suzbijanje: Pri suzbijanju ove štetocine nastojati da se

uništi u samom pocetku pojave jer je kasnije suzbijanje
otežano iz nekoliko razloga: istovremeno prisustvo svih
razvojnih stadijuma nejednake osetljivosti prema insekticidima,
zbog voštanog štita koji obavija telo la rvi i lutke vecina
insekticida su nedovoljno efikasni za ove razvojne stadijume, preklapanje nekoliko
generacija, brzi razvoj rezistentnosti prema cesto korišcenim insekticidima. Kasnijim
suzbijanjem, kada je populacija štetocine velika, samo se za kratko vreme smanji
jacina napada. Pri kraju proizvodnog ciklusa, u uslovima kratkih vremenskih intervala
izmedu berbi, koristiti iskljucivo insekticide kratke karence. Efikasna je primena
insekticida Actara preko zemljišta ili folijarno i Actellic. Kasnije se upotrebljavaju
Chess i Karate Zeon, koji imaju dobro delovanje na odrasle insekte.
Lisni mineri (Liriomyza spp.)

Lisni mineri su sitni insekti, iz reda

muva. Štete cine larve koje žive izmedu
dva površinska sloja lišca i hrane se lisnim
tkivom. Oštecuju listove plodovitog
povrca, paradajza, paprike i krastavca.
Mineri mogu u znatnoj meri oštetiti i
listove luka. Napad se poznaje po pojavi
karakteristicnih hodnika ili mina, koje
mogu biti vidljive i sa lica i sa nalicja lista.
Oblik i položaj mina osoben je za svaku
vrstu. U staklenickim uslovima znatno
umanjuju lisnu asimilacionu površinu
navedenih biljaka.
Suzbijanje: Za suzbijanje minera
koristiti insekticide Vertimec ili Karate
Zeon, u vreme leta odraslih insekata, odnosno u vremepolaganja jaja. Kratko nakon
polaganja jaja, ali pre ubušavanja gusenice u list primeniti Match. On ima ovicidno
delovanja na sprecavanje piljenja gusenica iz položenih jaja.
Grinje (Tetranychus urticae)

U objektima zašticenog prostora grinje

napadaju sve vrste povrca i cveca koje se kod nas
gaji. Pri nepovoljnim mikroklimatskim uslovima
skupljaju se u manje ili vece grupice na
zaklonjenim mestima, kao što su konstrukcije
staklenickih objekata ili delovi bilja ka, gde
prezimljavaju. Sa porastom temperature prelaze
na zeljaste biljne delove gde pocinju sa ishranom i
polaganjem jaja. Ukupno razvice obavi se za dve
sedmice što znaci da se tokom godine realizuje i
do 21 generacija koje se medusobno preklapaju.
Simptomi napada grinja su vrlo karakteristicni i

37
lako se uocavaju. Sisajuci sokove oštecuju celije, što se manifestuje pojavom belih
tackica. Pri vecem broju uboda list izgleda kao mramoran. Pri još jacem napadu
tackice se spajaju, pa ceo list žuti i suši se. Na nalicju napadnutog lista grinje
ispredaju paucinu.

Suzbijanje: Zbog kontaktnog delovanja akaricida i položaja grinja pretežno na

nalicju listova prskanje mora biti dobro izvedeno. Potrebno je što bolje isprskati
nalicje listova što se postiže pumpama visokog pritiska, koje stvaraju fine kapljice,
uz utrošak velikih kolicina vode. Osim biljaka treba oprskati i konstrukciju objekata i
cevi za grejanje. Zbog sposobnosti brzog prenamnožavanja potrebna je preventivna
primena akaricida u intervalu 10-12 dana. Pri pojavi grinja interval primene akaricida
je 5-7 dana. Primenjuje se Actellic i Vertimec. U cilju sprecavanja pojave
rezistentnosti grinja potrebno je koristiti još jedan akaricid drugog mehanizma
delovanja.

Lisne sovice (Mamestra spp.) Pamukova sovica (Helicoverpa armigera)

Kukuruzna sovica (Ostrinia nubilalis)
Lisne sovice se povremeno pojavljuju u jakom intenzitetu napadajuci biljke u
staklenicima i plastenicima, posebno gde je izražena visoka vlažnost koja pogoduje
razvo ju jaja i mladih larvi. Gusenice se na biljkama hrane izgrizajuci list, po cemu
su i dobile ime. Imaju telo zelene ili smede
boje, zavisno od hrane, suženog prema glavi,
a mogu da narastu i do 40 mm. Pamukova
sovica je polifagna štetocina koja pojedinih
godina nanosi velike štete usevu kukuruza,
soje, suncokreta, ali i paradajza, paprike,
pasulja, boranije. Štete nanosi gusenica koja
se hrani lišcem, ali se ubušuje i u plod i hrani
njegovim sadržajem prljajuci ga izmetom.
Osim ove direktne štete, plodovi ošteceni
ubušivanjem gusenice podložni su brzoj
truleži. Ošteceni plodovi nisu pogodni za
preradu. Gusenice su vrlo proždrljive, dužine
3–4 cm, osnovne zelenkaste, žuckaste ili
belobraon boje. Štetocina slicna pamukovoj je i kukuruzna sovica.
Suzbijanje: U periodu polaganja jaja leptira lisnih sovica, kao i u vreme piljenja
gusenica preporucuje se primena preparata Match, regulatora razvoja insekata.
Gusenice lisnih sovica ovim preparatom suzbijati dok su manje, dužine 20 do 25 mm.
Tada se može koristiti i Karate zeon. Na biljkama kupusa ove insekticide primenjivati
uz dodatak okvašivaca. Suzbijanje pamukove i kukuruzne sovice izvodi se primenom
navedenih insekticida u mladim stadijumima razvoja gusenice.

Buvaci (Phyllotreta spp.)

Buvaci su sitni tvrdokrilci, sjajnih boja, crne, plave ili
zelene. Neke vrste su jednobojne, a neke imaju uzdužnu
prugu na svakom od dva pokrioca. Zadnje nogu su
prilagodene za skakanje, pa se krecu brzim skokovima sa
biljke na biljku. Štetu cin e odrasli insekti koji grickaju list
stvarajuci brojne rupe na njemu, pa pri jacem napadu lišce
usled brojnih rupica podseca na sito.Ovi insekti prezime u
stadijumu imaga u zemljištu. U prolece, kada je
temperatura preko 180C, intenzivno lete, pare se i polažu
jaja na biljke ili u zemljište. Ispiljene larve nisu štetne.
Krajem proleca pojavljuju se mladi insekti koji prave
najvece štete. Pojavi i razvoju buvaca pogoduje toplo i suvo
vreme. Imaju jednu generaciju godišnje.
Suzbijanje: Zbog velikih šteta, koje mogu nastati za kratko vreme, buvaci se
suzbijaju primenom insekticida. Zemljišna primena
preparata Actara ima dugotrajno delovanje i protiv ovih
štetocina. Pri pojavi prvih oštecenja od ovih insekata
preporucuje se folijarna primena Karate Zeon, uz dodatak
okvašivaca.

Kupusari (Pieris spp.)

Kupusari, veliki (Pieris brassicae) i mali (P. rapae), su
leptiri belih krila, sa tamnim uglovima i mrljama na
prednjem paru krila. Gusenice su žuckasto zelene, sa

38
crnim pegama i retkim dlakama, velicine i do 50 mm. Gusenice malog kupusara su
zelenkaste sa žuckastom prugom, velicine i do 30 mm.Štete pricinjavaju gusenice
koje izgrizaju lisno tkivo, ostavljajuci samo glavni nerv. Obzirom da leptiri odlažu jaja
u gomilicama na nalicju lista, to se na jednoj glavici može pojaviti veliki broj
gusenica, koje se hrane 3-4 sedmice Za kratko vreme od listova ostaju samo
peteljka i glavni nervi. Kupusari imaju 2 do 3 generacije tokom godine.
Suzbijanje: U periodu polaganja jaja, kao i u vreme piljenja gusenica
preporucuje se primena preparata Match, regulatora razvoja insekata. Gusenice
suzbijati dok su manje, jer su tada osetljivije na insekticide. Preporucuje se i folijarna
primena Karate Zeon. Na biljkama kupusa ove insekticide primenjivati uz dodatak
okvašivaca.
KROMPIR
Prašna krastavost se javlja u uslovima se u uslovima hladne i vlažne klime.To
je bolest koja ne utiče na prinos, osim što utiče
na izgled krtola umanjujući njihovu cenu na
tržištu.
Prouzrokovač bolesti je pseudogljiva
Spongospora subterranea koja izaziva
simptome na podzemnim organima,najčešće
na krtolama stvarajući plikove koji pucaju
oslobađajući rđasti prah.Po ovom
karakterističnom simptomu bolest je i dobila
naziv“prašna krastavost“

Suzbijanje bolesti: S.subterranea se

prenosi zaraženim krtolama koje se koriste za
sadnju,sejanjem u zaraženo zemljište i
oruđima kojima je obrađivano zaraženo zemljište.Radi suzbijanja pojave bolesti
preporučuje se sadnja krtola bez prisustva simptoma bolesti,odnosno zdravog
sadnog materijala.Plodored i uzgoj otpornih sorti,je takođe važna mera.Uzgajanje
krompira na odvodnjenom,oceditom zemljištu.Ne gajiti krompir na zemljištu gde je
primećena pojava bolesti najmanje pet godina.Ne koristiti stajnjak od životinja koje
su hranjene zaraženim krtolama jer spore patogena ostaju vitalne i posle prolaska
kroz probavni trakt životinja.

Obična krastavost je bolest koja ne utiče ili neznatno utiče na prinos

krompira. Štetnost se ogleda u smanjenju tržišne
vrednosti zaraženih krtola.Upotrebljivost zaraženih
krtola zavisi od stepena obolelosti i dužine vremena
čuvanja.Krtole sa slabijim intezitetom zaraze po
vađenju ili u prvim mesecima, posle odstranjivanja kr
astave površine mogu se koristiti.Međutim, krtole sa
većim delom pokožice zahvaćenim krastavošću pri
dužem čuvanju dobijaju gumastu kozistenciju i
neupotrebljive su za konzumiranje.
Bolest se javlja na lakim i skeletnim
zemljištima ,alkalne i neutalne kiselosti,dok u teškim i
kiselim bolest nema značaja.
Najznačajniji simptomi se javljaju na krtolama u vidu krasta različitog oblika.U
zavisnosti od toga razlikujemo površinsku (mrežastu) krastavost i običnu duboku
krastavost. Sorta Desiree je veoma osetljiva na ovu bolest.
Prouzrokovač je končasta bakterija Streptomyces scabiei.
Suzbijanje bolesti:Upotreba zdravih krtola sa sadnju.Primena plodoreda sa
travama i leguminozama,smanjuje se zaraženost zemljišta.Upotreba otpornih
sorti.Voditi računa da pri primeni kreča i drugih mera popravke zemljišta da se
dodaju se manje količine materijala nekoliko uzastopnih godina.Pošto razvoju bolesti
pogoduje niska vlažnost zemljišta,preporučuje se navodnjavanje radi redukcije
bolesti.

Pukotine na krtolama mogu biti prouzrokovane različitim činiocima:

virusima,gljiva Rhizoctonia solani,usled naglog nalivanja krtole, tokom vađenja i
transporta.

39
 Sprečavanje ove pojave koja je izazvana neparazitarnim činiocima se vrši
pravilnim optimalnim đubrenjem i
navodnjavanjem.Plitke pukotine nastale po
vađenju mogu biti izbegnute povećanjem
temperature hladnih krtola pre manipulisanja i
održavanjem optimalne vlažnosti u skladištu.
Pucanje krtola izazvano Rhizoctoniom solani se
prvenstveno sprečava sadnjom zdravih krtola bez
vidljivih znakova bolesti.Semenske krtole se mogu
tretirati fungicidima kao što su benomil, iprodion,
mankozeb.

Pukotine nastale dejstvom Rhizoctonia solani

Pucanje krtola je veoma česta pojava kod
proizvođača krompira na Zlatiborstom okrugu. Date su glavne smernice kako da
spreče površinske promene na krtolama i uzroci koji dovode do njih.

Vi ste ovde: Agromedia » Agro teme » Zaštita bilja

I od ovih biljaka možete da napravite prirodne preparate za zaštitu bilja
SUBOTA, 18. MART 2017
Organska đubriva nastala fermentacijom biljaka spadaju u najstarija. Prave se
veoma jednostavno, tako što u kantu ili bure (drveno ili plastično) pomešamo
odgovarajuću biljku i vodu. Ova organska đubriva sadrže skoro sve neophodne
elemente i povećavaju otpornost biljke. Kišnica je najbolja opcija u organskoj
poljoprivredi za pravljenje ovih đubriva, kao i za zalivanje. Saznajte koje biljke
možete koristiti za zaštitu biljaka.

Prirodni preparat od kamilice štiti biljku od bolesti

Prirodni preparat od kamilice je veoma koristan za razvoj i zaštitu biljaka. Za
pravljenje ovog rastvora dodajte 100 grama cvetova kamilice i potopite u 1 litar
kišnice.

Nakon sedam dana razblažite ovaj rastvor sa 5 litara vode. Rastvor podstiče
rast rasada, a isto tako štiti ga od bolesti. Takođe, može se koristiti nerazređen za
zalivanje komposta kako bi se ubrzalo raspadanje.

NEGA USEVA
Nega useva je veoma raznovrsna i zavisi pre svega od zahteva biljne vrste.
Često se mere nege primenjuju sukcesivno, vezano za porast useva. Mere nege su
brojne, a neke od njih su međuredna obrada, navodnjavanje, malčiranje zemljišta,
zaštita biljaka od štetnih organizama.

Međuredna obrada
Međuređna obrada zemljišta omogućava održavanje njegove dobre strukture što
utiče na bolji rast i razvoj biljke. Postoji nekoliko vrsta međuredne obrade s obzirom
na dubinu i vrstu zahvata. Jedna od njih je prašenje gde se obrađuje sam površinski
sloj zemljišta. Drugi je plitka obrada na dubinu od 2-3 cm. Kultiviranje je dublja
međuredna obrada (5-8 cm) i vrši se ili ručno ili kultivatorom. Sličan postupak je
okopavanje kojim se postiže obrada oko same biljke u redu. Međuredna obrada
doprinosi sprečavanju razvoja korova i doprinosi održavanju zemljišta u rastresitom
stanju Ona se obavlja sve dok je moguće ući u redove. Međuredna obrada ima dobar
efekat posle navodnjavanja kada se stvara pokorica na površini zemljišta jer je
razbija i popravlja strukturu zemljišta u gornjem sloju.

Navodnjavanje
Navodnjavanje je obavezna mera nege, naročito osetljivih vrsta na sušu (povrće
i neke vrste ratarskih biljaka). U organskoj proizvodnji voda za navodnjavanje mora
biti I ili II klase. Mora se izvršiti izbor vrsta i sorti koje su prilagođene datim
ekološkim uslovima, a seme i sadni materijal mora biti iz sertifikovane organske
biljne proizvodnje. Međutim, u zavisnosti od stanja na tržištu setvenog materijala
inspektor može da odobri njegovo korišćenje iz konvencijalne proizvodnje, ali to
seme ne sme biti hemijski tretirano ili pilirano31.

Malčiranje
Malčiranje se veoma često primenjuje u organskoj proizvodnji. Organski malč
reguliše vlažnost zemljišta, njegovu temperaturu, otežava rast korova i povećava
količinu organske materije u zemljištu. Malčiranjem se zemljište čuva od erozije

40
izazvane vetrom i kišnim kapima. Malčiranje je veoma isplativo na maloj površini,
kod intenzivnog uzgoja viskoakumulativnih biljnih vrsta. U povrtarstvu je malčiranje
značajno jer se njime stvara povoljniji mikroklimat za biljke.

Za malčiranje se tradicionalno koriste različiti materijali kao što su razni žetveni

ostaci, slama, seno, strugotina od drveta. U novije vreme za malčiranje se koriste
plastične folije, fotorazgradive folije i malč papir. Primena plastičnih folija je
dozvoljena u sistemu organske proizvodnje. Plastične folije imaju veoma veliku ulogu
u suzbijanju korova, tako da nema potrebe za dodatnim tretmanima. Folije
omogućavaju zaštitu od niskih ili visokih temperatura zavisno od materijala od koga
su napravljene. Pod uticajem sunčeve svetlosti preko polietilenskih prozračnih folija
zagreva se zemljište, podstiče seme korova na nicanje, a zbog visoke temperature
mlad ponik korova uginjava. Ovi materijali omogućavaju lako uklanjanje s polja, što
je značajno sa stanovišta obrade zemljišta. Tamna folija se može posmatrati kao
herbicid koji nije toksičan za biljke, zemljište i čoveka.

Biološka kontrola štetnih organizama

Organska poljoprivreda, za razliku od konvencionalne6 (5)*, se bazira na
biološkoj zaštiti bilja, a to znači da se u organskoj poljoprivredi koriste prirodni načini
borbe protiv štetnih organizama. Obezbeđivanje kružnog toka organske materije u
prirodi i izostanak upotrebe pesticida, mineralnih đubriva i ostalih štetnih materija
dovode do uspostavljanja prirodnih procesa i smanjenja zagađenja prirodnih resursa.

Organska poljoprivreda se oslanja na populaciju korisnih insekata i parazita

predatora, proizvoda gljiva i drugih patogena, insekata koje jedu ptice i slepi miševi i
drugih, kako bi pomogla uklanjanju problema koje izazivaju štetni organizmi.
Biološka kontrola pomaže u smanjenju broja štetočina na nivo koji nije ekonomski
štetan ili se primenjuju relativno blagi pesticidi (dozvoljeni u organskoj proizvodnji)
da bi se osigurao kvalitet useva. U nekim slučajevima, biološka kontrola može biti
tako efikasna, pa u tom slučaju nisu potrebne dodatne mere.

Metode biološke kontrole se smatraju korisnim i u održavanju plodnosti

zemljišta u organskoj poljoprivredi. Raznovrsnost biljnih vrsta i plodored kao i drugi
postupci dovode do toga da je biološka raznovrsnost zemljišta bogata i na taj način
se štetni organizmi drže pod kontrolom u zemljištu. Metode biološke kontrole pružaju
značajnu zaštitu nadzemnom biljnom pokrivaču. Nemogućnost korišćenja
konvencionalih pesticida u organskoj poljoprivredi takođe favorizuje mere biološke
kontrole.

U mnogim sistemima organske proizvodnje, poljoprivrednici koriste prirodne

neprijatelje za kontrolu štetnih organizama kao što su bubamare, pauci, neke vrste
korisnih osa i sl., ili korišćenje gusaka koje uništavaju korov - čudna ali efikasna
biološka kontrola korova.

Bez obzira da li se radi o konvencionalnoj ili organskoj proizvodnji postoji

problem štetnih organizama, koje treba držati pod kontrolom kako ne bi pravili štete
na usevima. U organskoj proizvodnji nije lako izboriti se sa bilo kojim od štetnih
organizama, bilo da su u pitanju bakterije, gljive, virusi, insekti, korovi. Oni su samo
pokazatelji koliko je daleko sistem proizvodnje od onog na koji se nailazi u prirodi, na
primer, korovi imaju težnju da dominiraju kada je zemljište suviše kiselo ili bazno,
neki postaju problem kada je struktura zemljišta loša i vladaju anaerobni uslovi,
drugi mogu biti stimulisani prekomernim đubrenjem.

Štetočine, bolesti i korovi u organskoj poljoprivredi suzbijaju se i kontrolišu

metodama organske proizvodnje kombinacijom sledećih mera:

- izborom odgovarajućih biljnih vrsti i sorti;

- izborom nezaraženih zemljišta;
- pravilnom ishranom biljaka;
- odgovarajućim plodoredom;
- preventivnim metodama (npr. uništavanje prelaznih domaćina);
- zaštitom prirodnih neprijatelja štetočina odgovarajućim merama, kao što su:
setva zaštitnih pojaseva, privlačenje predatora i sl.;
- malčovanjem;
- košenjem i ispašom;
- primenom fizičkih i bioloških metoda;
- spaljivanjem korova, uz saglasnost ovlašćenog pravnog lica

41
 U zaštiti biljaka koje se proizvode po metodama organske poljoprivrede,
zabranjena je upotreba sredstava za privremeno zaustavljanje rasta biljaka (sredstva
za desikaciju). Suštinu zaštite biljaka čine metode integralne zaštite7, uz primenu
različitih bioloških sredstava za zaštitu.

Naučna istraživanja su pokazala da do oštećenja biljaka insektima dolazi u

slučaju disbalansa u agroekosistemu i njegovom upravljanju. U prirodi su velike
epidemije štetnih insekata retke i kratkotrajne, zbog prisustva prirodnih predatora,
parazita koji brzo smanjuju broj štetnih organizama i dovode ih do umerenije
brojnosti. U poljoprivrednim sistemima koji nenamerno uništavaju ili na drugi način
ne podržavaju prirodni kompleks kontrole štetočina problemi su rutinski i, obično,
pogoršani vremenom. Seljak postaje zavisnik od korišćenja skupih pesticida i
ekstremne metode kontrole štetnih organizama. U organskoj proizvodnji se ne
koriste pesticidi jer uzrokuju disbalans agroekosistema, te se uglavnom koriste
prirodni insekticidi33.

Biljkama je neophodna zaštita protiv bolesti, ali one se mogu uspešno zaštititi
uz pomoć drugih biljaka koje imaju za čoveka lekovita svojstva a ne samo
upotrebom hemijskih sredstava. Filozofija bavljenja organskom proizvodnjom se
sastoji u tome da se umesto borbe protiv prirode moraju poštovati njene zakonitosti,
one se moraju upoznati i u skladu sa njom treba delovati. Pod terminom bio-zaštite
podrazumevaju se biohemijske supstance koje stvaraju i luče (korenom i nadzemnim
delovima biljke) neke biljne vrste odbijajući na taj način štetne zemljišne i druge
insekte i tako čuvaju biljke susede.

Korisne biljke su sklonište za korisne insekte (bubamara, parazitna osica i dr)

predatore koji čine sastavni deo integralne i biološke zaštite povrća. Svojom
raznovrsnošću, mirisom, bojom cveta (neven, kadifica, facelija i dr) i načinom
gajenja u bašti (u redovima leja, kao ivičnjaci, ili kružno oko povrća) doprinose
biodiverzitetu bašte i zaštiti povrtarskih biljaka.

Kopriva, crni luk, maslačak, obična paprat, hajdučka trava i dr. mogu biti
izvrsno đubrivo, dodatak kompostu ili zaštitno sredstvo. Takva sredstva se spravljaju
kao oparak ili čaj34.

Na nekoliko primera se može pokazati kako se upotrebom prirodnih neprijatelja

može vršiti uništavanje štetnih organizama. Još davno su ruski seljaci među žito
sejali kamilicu, verujući da ona pospešuje rast žita. Danas je potvrđeno da samo
jedna biljka kamilice može da zaštiti površinu pod usevom pšenice od 1m2 od nekih
vrsta insekata, kao što su larve hesenska mušica (pšenični crv). Kamilica pozitivno
utiče na sve biljke, pa je treba sejati gde god je to moguće. Neven je takođe biljna
vrsta čija isparenja iz korena mogu da štite usev od insekata. Neven ima i lekovita
svojstva pa se cvet može sušiti i koristiti za čaj33.

Dragoljub sadrži veliki procenat antibiotika i može se koristiti u ishrani, svež ili
kao salata. Dve biljke posejane pored stabla višnje u velikoj meri suzbijaju biljne
vaši. Biljke napadnute biljnim vašima mogu se poprskati rastvorom sačinjenim od
listova dragoljuba. Za zaštitu su korisne i mnoge povrtarske kulture. Peršun koji se
gaji u blizini paradajza poboljšava ukus njegovih plodova. Peršun takođe pozitivno
deluje protiv nekih parazita praziluka. Ren posađen po obodu zasada krompira
pomaže u dobijanju zdravijih krtola. Kim u blizini krompira poboljšava ukus krtola.
Protiv krompirove zlatice treba posaditi ren pored biljaka. Njegov miris odbija zlatice,
a i krompir koji raste pored rena dobija bolji ukus. Kadifica i neven se koristi za
biološku dezinfekciju zemljišta, takozvanu bio-fumigaciju u zaštićenom prostoru i
baštama.

Kadifica luči tiofen koji odbija nematode. Setvom i gajenjem kadifice kao
prethodnog useva, zemljište na manjim parcelama se čisti od nematoda i nekih
štetnih gljivica što je posebno značajno za gajenje paradajza, luka i mrkve. Bela
slačica je takođe poznata kao biljna vrsta koja ima negativan uticaj na nematode
Ona se koristi i kao zelenišno đubrivo. Orah sadrži alkaloid jugnol koji negatvno utiče
na rast i razvoj mnogih biljnih vrsta, tako da je zemljište ispod oraha uglavnom čisto
od korova34.

Sanitarne mere

42
 U organskoj proizvodnji neophodno je voditi računa o sanitarnim merama. One
mogu biti različite, počev od uklanjanja, paljenja, odnosno dubokog oranja biljnih
ostataka koji bi mogli nositi bolesti biljaka ili insekata, uništenje obližnjih
zakorovljenih staništa koja služe kao sklonište za štetočine, čišćenja nakupljenog
semena korova iz farme pre ulaska u nove, "čiste" oblasti do sterilizacije alata. Kao i
kod bolesti ljudi i životinja, sanitarne praksa ima dug put u sprečavanju problema
koje izazivaju štetni organizmi. Međutim, mere kao što su duboko oranje, i paljenje
biljnih ostataka mogu dovesti do erozije biodiverziteta, što znači da su u sukobu sa
održivošću. Dobar organski uzgajivač prepoznaje ovo i primenjuje tu praksu samo
kao prelaznu fazu umesto da se oslanja na njih na godišnjem nivou.

Zaštita povrća od bolesti u organskoj proizvodnji

Bolesti povrća predstavljaju najozbiljniji problem u organskoj proizvodnji. Česte
su bolesti prizemnih delova stabla i korenovog vrata, zato pre setve obavezno
obavljamo dezinfekciju semena ekstratom koprive i redovno provetravamo ako se
povrće gaji u zaštićenom prostoru. Sve zaražene biljke na parcelama ili u zaštićenom
prostoru čupamo a zemljište treba posuti pepelom od drveta, preparatima od bakra
ili bakterijskim preparatom Bacillus Subtillis. Odlične rezultate dobijamo primenom
biološkog fungicida Boni Protekt forte koji se koristi za suzbijanje plesnivosti plodova
(Botritis spp.)

Za suzbijanje plamenjače, pepelnice, antraknoze i lisne pegavosti postoje u

prodaji biopesticidi i fitoekopreparati, 5% rastvori sumpora, kao i ekstrati belog i
crnog luka, rastavića, maslačka i bordovska čorba.

Preparat na bazi bakra u narodu poznat kao Bordovska čorba dobija se:

Na 100 l vode 1% bordovska čorbe potrebno je: 1 kg bakar-sulfata (plavog

kamena), 0,4 kg negašenog kreča ili 1,2 kg gašenog kreča ili 1 kg hidratisanog
kreča.
Od 100 l vode iz bureta izvadimo 20 l vode. u prvih 10 l gasimo 0,4 negašenog
kreča a u drugih 10 l rastapamo plavi kamen. Kada kreč razmutimo procedimo ga
kroz gazu ili retko platno i sipamo u veliko bure. Plavi kamen se uvek sporije rastapa
i on se uvek dodaje u prethodno spravljeno krečno mleko uz postepeno mešanje.
Ovako pripremljena bordovska čorba spremna je za upotrebu.

43