I prevodioca, kao i pesnika, najviše sputavaju zakoni njegovog sopsvenog jezika.

Ne sećam
se da sam potresniji primer o tome čitao nego što se nalazi u sveskama iz književne
zaostavštine Ive Andrića. Andrić beleži: ,,Kafka je za jezik rekao da je to zvučna
domovina“. ,,To je za mene“, kaže Andrić, ,,najlepša reč koju sam čuo“. Zatim dodaje:
,,Kafka siromah nije imao domovinu; nije imao jezika. Zato je on to tako lepo rekao“.

,,Lerinc Sabo kaže za dobre prevodioce da su tumači narodne duše. Pravi, zakleti tumači –
nastavili bismo tu misao – u prvom redu se zaklinju da će tumačiti uvek samo istinu.
Prevodilac ne polaže takvu zakletvu. Ne može je ni položiti. Unapred još ni ne može d azna
šta će biti istinito u onome što je tačno; a šta će biti dobro u onome što je netačno u
njegovom tumačenju“.

,,Janoš Aranj ima jedan potresno lep izraz o ženi koja je bila toliko verna svome mužu da ga
je sledila čak i u greh, u propast. 'Hozzaromlott' – kaže Aranj, ali to na srpskom neka vam
kaže Sava Babić, jer ja to ne umem. I veoma veran prevodilac katkad prođe kao pomenuta
žena kod Aranja: srlja u propast zajedno s lošim originalom. zar je istinska vernost ipak
prevara?“

S mađarskog preveo Sava Babić

,,Neuhvatljiva lepota? Da li ovakav pojam postoji? Nije istina. Suprotnost lepome – i onda
ako je reč o prevodu pesme – nije ružno, nego lažno“.

,, 'Čistota maternjeg jezika je naše dostojanstvo' – čitao sam negde izjavu zaista izvrsne
glumice. Nastavio bih: dajem svoj glas ne samo za glumačko dostojanstvo, već i za slično
dostojanstvo prevodioca“.

Svi citati su iz fusnota Ferenca Fehera u tekstu: ,,O prevodilašvu – sa samim sobom“.