О поезији Рада Драинца

-Бандит или песник-

Када неко каже Радојко Јовановић, сви бисмо помислили да се ради о неком обичном
човеку, можда, без призвука погрде, „сељаку из Топлице“, али, када се каже Раде Драинац
сви ми, који волимо поезију знамо да се ради о највећем песнику међу бунтовницима и
највећем бунтовнику међу песницима.
Песник специфичног лирског израза, човек који је своје доживљаје вешто преносио
на папир и претакао у стихове, вешто, као да прати фино ткање тананих нити, писао је о
тескоби, муци и вечитом лутању, јер другачије није могао, а верујем да другачије не би ни
знао. Вечити боем, несмирени песник бандитског срца, несаломивог духа, писао је онако
како је и живео – храбро, неустрашиво, неукротиво и неспутано, и увек је кроз своје
стихове то и наглашавао, да његов дух и храброст да се супротстави не само друштвеним
нормама и лажном моралу, већ и поетским нормативима и стандардима које су му други
постављали :

„ О нико неће моћи да измени ово бунтовно срце

ни пожар крви да угаси, залуд ће неко кушати
из лирског дављења да ме спаси,
остаћу и после гроба нож за убице правде и неба
и вечни плин жарке љубави.“

Та врста бунта пратила га је кроз цео песнички живот и због тога му је често
оспоравано место великана српског поетског израза, а несумњиво је да је Раде Драинац то
заиста био.
Његови стихови против ратног лудила које је често захватало наше просторе остају као
живи споменик на овог, по свему, изузетног човека :

„ Да се родих циником, одавно бих исмејао детиње срце,

путеве да пронађеш, то беше опсесија моја
но, ја ни на самоубиство не могу да мислим
да жалим за женом проплакао бих
криком рањене птице
Овако, ја сам опијумска кафана за кужне снове“

И не само лудило рата, већ и промене у друштву, посебно оне негативне, које су
доводиле до сломова, расцепа и уништавања свих оних вредности за чије се очување
својим стиховима борио изазивали су у њему гађење, наносили му бол , против које се
борио неуморно, попут плетисанке која плете снове, плетући своје стихове који данас
постају универзална истина и сила једног потиснутог, можда чак, није погрешно рећи
неправедно маргинализованог, а великог, великог песника :
 „ Али, најболније беше гледати како народи жваћу своје национализме,
Као свету еухаристију
Историју како пљује на гробнице сахрањеног братства
И људска крда како се претварају у отровне термите
У каменoлому моје душе још се разлеже од плача
Видео сам Европу, вођену од лудака и епилептичара
Гледао сам перфидије апостола и песника
И ја сам окусио све отрове света“

Ту бол, због ратова међу народима, због неслоге, разарања, али, посебно због неслоге
, због „сахрањеног братства“ међу словенским народима , у турбулентним временима,
слому царске Русије као последњег стуба одбране тог изворног, словенског духа, отимали
су стихови као крик рањене песникове душе, чије је срце прободено хиљадама мачева
разочарења :

„Знам, био сам песник, срце је моје бунар, намести један ђерам
Словенске наше душе сиве као степе.“

Мењала су се времена, друштва су еволуирала, али, по Драинцу никако набоље, напротив, за

њега жељног слободе, жељног неспутаног лутања и невезаног нормама које је ново друштво
прилично бескрупулозно постављало, у њему је изазивао онај препознатљиви, бандитски бунт,
који га је наводио да се суровим стиховима бори против рушења тог света који му се ни најмање
није допадао.

Све оно што је нови друштвени поредак доносио у Драинцу је будило немир и неприхватање
слома праве, истинске демократије која је била устројена у грађанском друштву које је било
Драинчев свет, док је он успостављање комунизма и социјалистичког поретка доживео као
неприродно, вештачко, па и лажно друштво, силом наметнуто. Посебно га је , као верника болело
безверје и атеизам који је ново друштво наметало као пожељно и истицало непостојање божанске
силе, што је из његове душе и пера изнедрило стихове :

„ Демократије стила ампир као нашминкана дроља

Када је социјализам добио луес
И када су Јуде комуну расплели на крст
У столећу тираније мада то не беше народна воља
И ево зашто у небо, као бунтовник дигох прст““

И тај прст ће држати уперен , као сталну опомену на све оне негативне појаве које су се све
чешће јављале са развојем друштва.

Међутим, тај прст био је и пророчки путоказ ка негативном, скоро па ка путу до пакла на
који је Драинац као Питија из Делфа, визионарски указивао :
 „Уместо срца, човек ће под пазухом носити акумулатор пун електрицитета
Љубав ће нам агенције изнајмљивати за минималне хонораре
И то је можда, још једини сан човечанства у ово мрско доба турбина
Када ће уместо срца лајати мегафони са бандера.“

Насупрот овом, бандитском, бунтовничком изразу стоји нежна страна Драинчеве

личности и стоје најлепши лирски стихови, који и данас изазивају дивљење својом
јачином, својим тоном, бојама показује сву чистоту љубави и сву чистоту осећања овог
песника наклоњеног лепим дамама. Његов живот, а посебно његови љубавни односи увек
су остајали на оној танкој граници скандала, ако бисмо обраћали пажњу на мишљење тог
малограђанског менталитета.
Али, Драинац је био миљама изнад тог јефтиног , данас бисмо слободно могли да га
окарактеришемо, таблоидног препричавања. Све његове љубави биле су не само лепе, већ
и одане, добре и искрене душе, жене које су овог разбарушеног песника, луталицу,
тражиоца несмиреног духа искрено волеле .
Да ли је он њих волео, верујем да јесте, онолико колико му је дух у вечитом трагању
за вечитим истинама дозвољавао.

„ И мислим, к'о љубав , што пламеном својим

Умара и гори једна чежња дуга
Топлу крв таласа у грудима мојим
И младост ми пије
То је бол за тајном коју вечност крије
Ал уморно тело и ум пао тада
Ја остајем исти недокучен свега“

Баш такав, „недокучен свега“ живот је провео тражећи нешто чему није знао име,
тражећи нешто да задовољи свој радознали дух, и проводио је дане запитан, у тражењу
оног необјашњивог , а опет, недовољно сигуран у себе, покушавајући да сам, проникне у
суштину своје душе, да разоткрије, је ли он песник или бандит?
Је ли трагалац за неоткривеним а вечним истинама , сакривеним у сновима сваког
човека, па и његовим, сопственим, или је само обична луталица која се налази у лимбу, у
процепу, међусвету, који је, неким чудом, попут тајанственог портала остао отворен и
више се не може затворити.
„А ко зна, можда је све у мени, сан или лаж“

Трагање за тим вечним, недокученим истинама терало га је у медитације, у дубоку

посвећеност свом песничком изразу у коме је, као у огледалу видео тај „пут којим се ређе
иде“ и баш зато је, свесно бирао те, стрме, непознате стазе и путеве у непознато , које су
га водиле ка открићу да он, у ствари није обичан човек, да није само једно обично људско
биће .
„ Ја нисам човек,
већ плаво привиђење горуће хипнозе“
 Ипак, ни то сазнање није умирило његов дух, нити умањило жељу за трагањем.
Бојао се тог обичног човека у себи, а бојао се и песника у себи, јер му се чинило да је лаж
да песник може оставити траг на души човечанства коме пева. Био је личност коју су
пратили парадокси, као да су у њему са псеудонимом који је стекао, почела да живе два,
потпуно различита човека : Радојко Јовановић, сељак из Топлице и Раде Драинац, песник
кога прождире и чију душу разједа исти онај, светски бол који је разједао и Бодлера,
Пушкина, Бајрона, Јесењина.

Душа и песнички израз Рада Драинца потпуно су прожети тим осећањима

подвојености, и у томе је његова потпуна песничка сличност са овим великим поетским
именима које сам навела .

„ Онда ће рећи: Сељак из Топлице певао је душом милиона

Онда, када ме као стрвину баце у гроб
И ја нећу моћи да избегнем тај одвратни парадокс
Који се као нимбус измишљотине око песника испреда“

Врило је у његовој души и његовом уму, као у кошници и он ни сам није знао како да
се одупре том чудесном осећању на граници између лудила и реалности која му се чинила
црном , и због које је често о свом животу размишљао као о нечему потпуно промашеном.
Себе је посматрао као патника, човека који се налази на раскрсници а бира између два зла
и уопште није сигуран које је од та два зла мање и боље.

„ Како зауставити ово монструозно врење

лудости или киша
Патим као нико у свету
Лудост или мудрост
То је мој живот“

То врење у крви није могао да га заустави, имао је премало снаге да се супротстави

свету који једе своју децу.

Бивао је све уморнији од узалудне борбе да покаже и докаже како је човек биће које
би требало да се издигне изнад духовног ништавила, али, није могао да се избори са
светом који је био превише за њега , јер је видео сву пропадљивост тог истог света, видео
је и сагледао сву узалудност борбе да се нешто учини исправно, јер сваки покушај да се
нешто конструктивно учини за човечанство, јер све је илузија, све је илузорно, пролазно,
пропадљиво и свет мора да потоне под тим теретом као „Титаник“ коме нема спаса, а
најбоље сведочанство томе су стихови
 „ Свршено је, згадио сам се на све светиње овогс света
Излазећи из живота у коме сам ни горе ни боље прошао од осталих
Спреман сам равнодушно да сиђем у пакао
У тај хришћански бордел са ликом браће своје
Понижених и малих.“

И тако је било све до краја песниковог живота.

Тај осећај згађености није га напуштао све до одласка са овог света. Чак и тај свој одлазак
са овог света, предвидео као што је био способан да предвиди и друге појаве које су у
њему изазивале бунт и немир.
Бандит или песник, подвојена личност – „сељак из Топлице“ и песник несмиреног
духа , путник кроз епохе и друштвене промене.
Али, са приближавањем смрти, напуштала га је снага и дух бунтовника се лагано гасио

„Ужареном иглом по мојој кожи запишите ове речи

Спавај први пут мирно, друже Драинче
Велики наш путниче и ништа више“.
Библиографија :

Коришћене збирке поезије Рада Драинца :

- „Из туђине“ , Београд, 1921. године

- „Еротикон“ , Београд , 1923. године
- „Бандит или песник“ , 1928. године
- „Црни дани“, Београд, 1963. Године
- „Сабрана дела Рада Драинца“, 1999.године , Београд, приредио Г. Тешић