Čarobna putovanja u knjigama Gorana 

Gocića

“TAI”

Kada tražite čarobne svetove koji vam do sada nisu bili poznati, tražite nešto iznad naravno,
čulno, neobično, nešto o čemu se često mislilo, ali, ne tako često pisalo. Tražite svet koji će u
vama probuditi lutalicu, nekoga ko će staviti ranac na leđa i krenuti. Negde, nekada.

Ili će te posmatrati, poput veštog špijuna, koji ne traži tajne vlasti i moći, već života, tražiti
da otkrijete one najbitnije istine, i da pronađete u njima, i u tom životu, nekoga ko će se
samleven rutinama, nakon promašenih godina spakovati i krenuti daleko iznad granica
očekivanog, u svet koji je obojen mirisom egzotike i erotike, čulan i iskren, otvoren za one
preumorne koji dolaze da nađu mir. Jedan sasvim drugi i drugačiji svet. 

“ U Bangkok sam uplovio tiho poput džunke“

Jer Istok je mir za srce izlomljeno od strasti i konzumerizma Zapada. Smirenje je preko
potrebno putniku, namerniku, istraživaču koji se traži daleko od dnevnih rutina koje su ga
samlele i pretvorile u amorfnu, bezličnu masu. U robota, koji mehanički dela, koji ne oseća, koji
nema pomisli o životu, o sebi, o onome što jeste, i što je suštastvenost njegovog bića, zatomljena
trkom, maskirana glađu za profanim, za prostim novcem, za onim materijalnim i duboko
prolaznim, što će se tek u tajanstvenoj džunki reke Čao Praje, otvoriti poput čakre života,
pretvoriti u mir, u zalepršale misli, ustreptala osećanja i beskrajnu, bezgraničnu slobodu.

Tamo gde bajke postaju java a snovi postaju stvarnost, gde se širokogruda toplina dobrodošlice,
stapa u misteriozni pogle prelepe Tajlanđanke, koja ima oči pitome srne, i skromnost oslikanu u
dubini nesreće i bede u kojoj živi, i koju pokušava da preboli u zagrljaju čoveka koji joj je
stranac, samo gost, ali čije su ruke uteha, čiji je zagrljaj snaga, a usne hram koji je izdiže na
pijedestal visoko iznad kaljuge u kojoj teku njeni zemaljski dani.

„Istočni pogled i Zapadni flert“

…Flert je međutim i demonstracija sile koja ne postoji, jer je najpre znak nemoći: onaj ko ima
ljubavi i strasti taj se zaljubljuje brzo, ne flertuje u beskraj. U tom pogledu, to je figura
dekadencije, figura Zapada, figura ohlađenosti. U istočnjačkim pričama nema flerta, samo
kobnih ljubavi. Istočnjački pogled se ne troši: on ostaje istog intenziteta, interesovanja i
predavanja, tako da mora da se prekine, skrene, odvrati pre nego što postane prekasno…. „

To je ta igra strasti obojena ukusima i mirisima slobode istoka, ukusima čarobnim,

zavodljivim, predskazujućim, koja čoveka sa Zapada oslobađa nametnutih stega i okova koje su
mu nametnute životom po ustaljenim šablonima.

Istok su hramovi, smirenje i nežnost pogleda jedne divne plesačice koja se stidi sebe, i koja
se traži u vezi sa čovekom u kome umorno srce ponovo počinje da kuca, koji se budi iz
hibernacije i ponovo oseća želju i potrebu da bude, da štiti, čuva, udovoljava, ljubi. Koji ponovo
oseća potrebu da živi.
 „Želja da prigrlim i zaštitim tu osobu, želja koja se pojavila silno i nenadano čim sam je
ugledao u baru, nije jenjavala ni to veče ni kasnije. Bila je tako intenzivna i neprestano se
uvećavala da sam se usredsredio na nju i na toj pregači rasprostro svoje ambicije.“

Njena podatnost, mekoća, tradicionalna orijentalna pokornost i smirenje predane

budistkinje, koje nosi u bogatstvu svoje duše, pretvaraju čoveka sa Zapada, naučenog da bude
„alfa“, snažan, mužijak opet na neki ustaljeni način po šablonu – škola – posao- porodica- borba,
i to svakodnevna, bespoštedna koja mu lomi duh, koja ga umara, da se otvori, da ponovo počne
da oseća, da razbije svoje štitove, skine oklop i pokaže ranjivu prirodu čoveka koji traži smirenje,
ljubav i neku novu snagu.

Tajland je čarolija. Slatka i privlačna poput meda koji klizi niz usne željne čulnog dodira,
željne nežnosti, da se posvete i podaju nečemu čega na Zapadu, uzavrelom poput pčelinjaka
nema dovoljno da zadovolji i utaži žeđ za onom iskonskom dubinom i toplinom, za lepotom koja
se ukazuje u liku žene, nalik devojčici, na tren nevinoj i čistoj poput krila anđela, na trenutke
uprljanoj pogledima onih stranaca koji trže putenost u njenom plesu, a samo za Njega, upornog u
traganju, ona je spas, ona je suština, ona je život, u svoj svojoj punoći.

Tu je i nevidljiva osoba, „Gos“, sa kojim junak razmenjuje mejlove. I to je jedini dramski

element u knjizi. Ta fantastična prepiska je delo u delu. U mejlovima koje razmenjuju ogledaju
se dva duha zarobljena u međusprostoru, koja se traže i pronalaze u vrcavim, filozofskim
diskusijama o umetnosti, svetu, životu, Istoku, Tajlandu koji je otvorio svoje dveri za sve one
koji dolaze rekom Čao Praja u tajanstveni Bangkok koji ih dočekuje otvorenog srca i nudi im se
poput kolačića sudbine položenog na dlan pridošlice.

Tražila sam neku manu ovoj knjizi i koliko god da sam htela da joj ubeležim bar jedan
minus, da ovo ne zaliči na panegirik, nisam uspela. Ovu knjigu o proputovanju u sopstvenu dušu
nije lako kritikovati, jer u njoj svako može da se pronađe.

Ono drugo putovanje, a u stvari prvo, sasvim je različito od čarobne priče o Tajlandu o
kojoj je Goran Gocić pisao u knjizi „TAI“. Dve sasvim različite priče o dva sasvim različita
putovanja. Cilj je isti. Pronaći sebe u lutanju svetom.
 „Poslednja stanica Britanija“

„Poslednja stanica Britanija“ je u potpunosti različita priča o jednom različitom životu,

skrivenom od radoznalih očiju prolaznika.

Ovo nije priča za osetljive duše, tananih osećanja. Ova priča nema savršeni, pitki, lirski izraz
kao priča o Tajlandu. Jer ni Britanija, a ni emigracija koja je živela sktvoterskim životom u
četvrtima Londona nemaju tanana osećanja. To je borba za preživljavanje, a ona je surova. nema
u noj mesta za lirske izlive.

Ova na trenutke gorka priča o snovima, balkanskoj mladosti koja u matičnim zemljama
ratuje a u emigraciji se grčevito drži „zemljaka“ jer drugačije ne bi mogla da sanja, da živi i
preživi daleko od sveta koji je ostao za njima, a tako blizu snova koje su sanjali i koje će možda,
ako budu dovoljno istrajni jednom ostvariti.

Priča o skvotingu, ispričana iz vizure tri potpuno različita čoveka – Antonia koji je u
London stigao sa Sicilije, koji se u Londonu bavi sitnim krađama u prodavnicama, jer to je
njegov način da iskaže bunt, nezadovoljstvo i bes zbog spostvene nemoći da se izdigne i bude
nešto više od emigranta, o svojim cimerima iz tog neobičnog života sa druge, mračnije strane
londonskih sivih, kišnih ulica, kada je svaki dan prebrajanje praznine i osećanja sa kojima on ne
zna kako da se bori.

Tu je Ivan, politički emigrant iz Praga, željan slobode, željan normalnog života bez
sputavanja i ograničenja koje je pred njega postavio život pod „Gvozdenom zavesom“ i surova
ruka još surovijeg režima.

Goran, od milja prozvan „Gordon“, budući novinar, pesnik čija pisaća mašina čakće po
čitavu noć u želji da zaboravi odakle je krenuo, i da ne misli o onome što je ostavio na Balkanu
gde krv i med podjednako klize po ratnim ranama onih koji su ostali. Gordon je piščev alter-ego,
čovek koji luta, koji se traži, osećajan, zamišljen, večito upitan u sebe, pomalo osobenjak koji
duboko doživljava i preživljava sve ružne vesti koje BBC i ostali svetski mediji prenose o zemlji
koja se raspada, koja tone u blato hiperinflacije i glib turbo-folk subkulture koja preuzima primat
u životima onih koji su ostali, a zgražava one koji, tamo, negde daleko, u sebi nose snažna
sećanja i osećanja za tu zemlju nalik samrtniku, čiji poslednji ropac zaglušuju odjeci granata i
metaka, do poslednje kapi krvi zaraćene do jučerašnje braće, koja su se klela „Od Vardara pa do
Triglava“. I ta bol, kao zloslutna sen, prati Gordona na putu popločanom setnim i bolnim
rimama, zagledanog u izloge sa kojih se mraćno i zloćudno keze slike vatre, čelika i krvi koja
spaljuju gradove, isto onako teška, samrtna i turobna, poput onih koja su spalila Preverov Cesan.

Za sve njih – Britanija je bila poslednja stanica ka slobodi, ka snovima, ka životu. Ovo je
roman o običnim mladićima koji lutaju Londonom u želji da probaju život velikom kašikom, da
pobede, da se izbore, da postanu neko da se u zemlju iz koje su otišli ne vrate kao „niko“, kao
luzeri, kao brodolomnici davno izgubljeni na moru koji su ostali na pustom ostrvu. „Poslednja
stanica Britanija“ nije samo ispovest, nije samo roman toka svesti, to je više od toga, to su
flešbekovi na život u teskobi, sivilu, to je priča o bekstvu, to je fantazmagorija, i pokušaj da se ti,
mali ljudi izdignu iz surovog statusa emigranata, da pobede sve one „Tomije“ i „Bobije“ koji su
se okomili na njih poput lešinara. to je podsećanje na hladnu ne dobrodošlicu ružnih carinica
olovnog pogleda koje skeniraju one koji dolaze pogledom hladnijim od norveških fjordova.

Jedino što je meni na trenutke smetalo kod „Britanije“ je pomalo razvučena radnja i tek
poneka refleksija o ženi i ljubavi. Kako se daljina i tuga leče bez jasnog ženskog lika zbog koga
se to traženje produbljuje?

Žene se na ovom čudesnom proputovanju kroz London na kakav nismo navikli javljaju tek u
obrisima, kao senke, slučajne prolaznice i snovi koji nisu lako dostižni. A možda bi snovi i
trebalo da budu takvi, nestvarni i teško dostižni?

Možda su i te žene san i igra mašte i duha, nedostajanje, obrisi nečeg što je prošlo sa
prelaskom granice između dva potpuno različita sveta, onog koji je ostao i onog koji se pred
smelim mladim ljudima otvara i sa kojim oni igraju vasionsku partiju šaha u kojoj je pobeda
neizvesna.

Sve su one stvarne, a senovite, ogrnute velom tajni, mistične i erotične, zamane i „lude“,
tajanstvene, otovrene, zabavne, proste, podatne i sve su tu samo u odjeku snova i želja ovih anti-
junaka, koji čeznu, koji se nadaju, koji traže, lutaju, pitaju, ali ne mole, ne prose, ni azil, ni život,
ni to šturo i sivo englesko preživljavanje obojeno kišom i obavijeno velom magle nekog
čudnovato gustog tkanja, iz koje izranjaju povređeni, slomljeni, i preživeli.

Šta su one, a šta svi ovi junaci sa kojima proživljavamo i preživljavamo duboke ožiljke i rane
emigrantskog života, i osećamo ono osećanje koje ih prožima i usađuje se u kosti promrzle na
ledenom londonskom vetru – otići ili ostati? Predati se, potpisati bezuslovnu kapitulaciju,
pokupiti svoje stvari, strpati u izanđali ranac, nabaciti taj ostatak želje za Zapadnim snom na leđa
i vrattiti se na početak, u sigurnost, u poznato?

I gde? Kuda? Ima li, uopšte sigurnosti i puta u poznato, ili je i ono poznato, postalo strano, a
strano poznato, a ipak, daleko, tuđe?

Odgovor na ovo pitanje krije se negde među dubinama autorovih misli, na poslednjoj stanici u
Britaniji.

Autor : Nisam Jelena Trojanska