Ана Дандоло – „Латинка ђевојка“ – чукунбаба цара Душана

и прва српска краљица

Народни певачи опевали су још, давно, уз гусле, женидбу цара Душана. Међутим,
историјске чињенице и народна песма у многоме су се разликовали. Јер, цар Душан није
оженио прелепу „Латинку ђевојку“ нити је то историјски могло да се догоди. Народни
песник је највероватније мислио на други брак српског жупана Стефана Првовенчаног.
А прелепа „Латинка ђевојка“ описана у песми, није била Роксанда ђевојка из
латинског града Леђана – већ прелепа венецијанска племкиња, рођена у срцу Млетачке
републике – у Најсјајнијој ( La Serenissima republica di Venezia), како су Млеци називали
Венецију, Ана Дандоло.
Рођена је, мада историјски извори не могу поуздано потврдити ту чињеницу,
између 1200. и 1201. године у породици венецијанског адмирала и вицедужда Млетачке
Републике – Ранијера Дандола, а унука чувеног млетачког дужда Енрика Дандола, великог
мецене, поклоника уметности, али и изузетног политичара и дипломате, иако је од рођења
био скоро потпуно слеп.
Породица Дандоло била је коленима уназад веома моћна и утицајна, и када бисмо
данас поредили њихову моћ са чувеним породицама, могли бисмо их упоредити са
Берлусконијевима или Ањелијевима.
Енрико Дандоло био је најодговорнији за промену тока Четвртог крсташког рата па
је искористио свој утицај да натера војне заповеднике Крсташа да на путу за Цариград
нападну најпре Задар, иако је то био град у коме је већина становника била римокатоличке
вероисповести а затим и нападну, а 1204.и освоје Цариград. Ово је довело ко коначног
раскола између западног и источног хришћанства и утицало је да до помирења, на коме се
у том периоду активно радило никада не дође.
Анин отац Ранијеро наставио је породичну традицију. Није постао млетачки дужд,
али јесте најпре прокуратор највећег кварта у Венецији – кварта Свети Марко, а затим
адмирал па вицедужд. Остао је упамћен као аутор кодификацијемлетачког грађанског
права – „Усус Венеторум“.
Тако је васпитавао и своју кћер. Ана је, за време у коме је живела, била изузетно
образована, говорила је латински, грчки, а веома брзо је научила и српски језик. Осим
вештина неопходних женама високог рода, попут веза, плеса, певања, она је изучавала
филозофију, дипломатске вештине и васпитавана је да буде одана породици, папи и
римокатоличкој вери.
Када је негде између 1216. и 1217. године Стефанов брак са прелепом византијском
принцезом Евдокијом Анђел доживео крах, Стефан је кренуо на пропутовање по италији.
За то путовање имао је два важна разлога. Први разлог било је надирање крсташа и
уграског краља Андрије Арпада, чије упаде на своје територије није могао да заустави без
моћне подршке, а други разлог је био проналажење одговарајуће невесте која би му у
мираз поред доброг имена и доброг рода, донела и подршку своје моћне родбине, а можда
и самог поглавара Свете Столице.
И ту прилику пронашао је, тада још увек велики жупан Србије у Венецији. Млада,
љупка и лепа, одличног порекла, племенитог рода, изданак старе и моћне венецијанске
породице, папски миљеници, таква жена била је потребна Стефану да ојача своју моћ и
утицај и покуша да заустави угарску војску и обузда Крсташе.
 О чињеници устоличења великог жупана Стефана Немањића за краља (због тог
„овенчавања круном“ касније ће бити прозван Стефан Првовенчани) папском
круном сазнајемо, између осталог, из дела „Хисториа Салонитанорум атqуе Спалатинорум
понтифицум“ („Историја бискупа Салоне и Сплита“) које је написао чувени сплитски
хроничар Тома Архиђакон, сам човек патрицијског романског порекла (био је изразито
антихрватски настројени клерик, мада неки Хрвати данас кажу да је можда био и
хрватског порекла а да је његова нетрпељивост према Хрватима била производ
„вишестољетног антагонизма село-град“). Тома Архиђакон се родио око 1200. године, те
је стога још увек био „тинејџер“ када су се Стефан и Ана узели. Своје животно дело писао
је највероватније од пете до средине седме деценије XИИИ столећа, пошто се хроника
догађаја који описују историју сплитске односно солинске цркве завршава 1266. године.
Тома каже, након што је описао припреме угарскога краља Андрије ИИ за Пети крсташки
рат, да је у то време господар Србије и Рашке, Стефан, послао угледнике у Рим да од
Свете столице на којој је седео папа Хонорије ИИИ, затраже краљевску круну. Папа шаље
своје легате који пролазе кроз Сплит и (највероватније) почетком 1217. крунишу Стефана
у Жичи.
Ко је заправо крунисао Стефана, папски легати по римокатоличком обреду како
кажу западни извори, или пак његов брат Сава по православном обреду како кажу наши (у
првом реду монаси Доментијан и Теодосије, где је овај први посебно веродостојан будући
да је био Савин ученик и највероватније сведок догађаја који описује), није важно за
причу о Ани Дандоло. Али, највероватније су обе верзије истините: да су га прво папски
легати крунисали почетком 1217, а потом (легално и легитимно) неколико година
касније жички архиепископ Сава (након што је Српска црква добила аутокефалност 1219.
године).
То се може закључити на основу нечега што је средином XIV века, око сто година
након смрти наше данашње хероине, написао један други изданак славне куће Дандоло,
још један млетачки дужд из те породице — Андрија, који је Серенисимом владао у
периоду 1342-1354. године, дакле, током врхунца власти и моћи српског цара Стефана
Уроша ИВ Душана Силног, чукунунука Ане Дандоло (након слепог Енрика а пре овог
Андрије, дуждовала су још двојица из ове куће: Ђовани у периоду 1280-1289. те
Франческо у периоду 1329-1339. године).
Андрија Дандоло у свом делу „Chronica per extensum descripta“ пише ово о
догађајима који су се одиграли у дванаестој години дуждовања Пјетра Зјанија, што значи
између 5. августа 1216. и истог дана 1217. године: „Такође и Стефан, господар Рашке
и Србије, који се називао велики жупан, чим унуку покојног дужда Енрика Дандола беше
узео за жену, пошто се на наговор жене одрекао шизме, преко посланика од папе је добио
да буде украшен краљевским насловом, и преко легата кардинала ради тога послатог,
заједно са женом је крунисан“.
Ако као измишљотину одбацимо нигде поновљену причу да је Ана крунисана
заједно са Стефаном, што је вероватно пуки династијски хубрис, теза да се Стефан „на
наговор жене одрекао шизме“ (односно одрекао православља) и тако обезбедио папску
круну (вероватно и услед утицаја куће Дандоло на Свету столицу) добро би се уклопила у
све остало: и у то да му је римски папа уопште послао круну, и у чињеницу да латински
извори игноришу Савино а наши латинско крунисање, и у факат да је Сава након тога
напустио Србију и вратио се на Свету Гору, можда због свађе са братом. Разуме се, не
знамо шта је „одрицање од шизме“ практично значило; вероватно ништа, вероватно је то
било само декларативно са исказаном намером да се „нешто“ деси. Међутим, то да га је
Ана наговорила апсолутно је беспотребно за причу (важно је само „одрицање од шизме“),
а и мало вероватно: ако се Стефан био одлучио на тај корак, одлучио се због политичке
ситуације. Према томе, биће да је и „наговор жене“ био династијски хубрис Андрије
Дандола.
Да ли због промене те исте политичке ситуације на полуострву, после смрти
латинског цара Петра и пропасти крсташког похода угарског краља Андрије II, да ли због
снажне православне опозиције у самој Рашкој, тек, краљ Стефан одлучује да поново
промени правац којим иде, односно, да се врати на очев верски пут. Једну изузетно важну
ствар треба имати на уму: Стефан је владао краљевством које је црквено било под влашћу
Охридске архиепископије на чијем је челу седео Грк који је био поданик епирског
деспота.
Ако је постојао за Римску цркву неки повољан тренутак да Србе себи дефинитивно
и непреиначиво привуче, онда је то био овај, и они су га (срећом по нас или не)
пропустили јер се Сава 1219. у Никеји изборио за успостављање и аутокефалност
поменуте Жичке архиепископије, односно Српске цркве, чиме је практично одредио ток
целокупне потоње историје српског народа, закључно са данашњим даном ове 2018.
године (кокетирање са Римском црквом се наставило наредних деценија па и векова, али
без неких крупних догађаја као што је био овај и без конкретних резултата).
Но, да се вратимо на Ану Дандоло. Стефан је из брака са Евдокијом Анђел добио
синове Радослава, Владислава и Предислава, те кћер Комнину, док му је Ана родила само
Уроша око 1223. године (мада могуће и једну кћер чије име није забележено). Рекло би се:
сина једног, али вредног (да се остали, који су такође наши велики свеци, не увреде,
причамо стриктно о владарским способностима).
Јер, након смрти Стефанове која је наступила 24. септембра 1227. године (мало пре тога
Сава га је замонашио под именом Симон), на престо је прво дошао његов најстарији
син Радослав. Показавши се слабим владаром, властела га је сменила шест година касније
и устоличила његовог млађег брата по мајци Владислава. Ослоњен на Бугарску, ни он се
није претерано добро показао, па је након монголских пустошења и бугарског пада под
њихово сизеренство, властела у јесен 1243. године збацила и њега а зa краљa поставила
Уроша.
Краљ Стефан Урош I звани Храпави звани Велики, син Стефанов са Аном Дандоло,
показао се као изванредан господар и сви потоњи Немањићи његова су крв: тако је Ана
Дандоло постала бака два краља, Стефана Драгутина и Стефана Уроша ИИ Милутина,
прабака краља Стефана Уроша ИИИ Дечанског, чукунбака цара Стефана Уроша ИВ
Душана Силног и чукунчукунбака цара Стефана Уроша В.
Нема сумње да је све те године Ана Дандоло провела у Србији, и да се након мужевљеве
смрти није враћала у родну Венецију. Једна од најчувенијих фресака српског
средњевековља јесте „Смрт краљице Ане Дандоло“ која се налази на северном зиду
припрате цркве Свете Тројице у Сопоћанима: Ана лежи на одру док анђео прихвата њену
душу, а на узглављу се виде Исус Христос и Пресвета Богородица; око одра окупљен је
читав српски двор: Урош је у владарској одежди са круном на глави, снаја Јелена
Анжујска љуби својој свекрви руку, док принчеви Драгутин и Милутин те принцеза Брнча
стоје иза.
Присутан на овом ремек-делу је и трећи жички архиепископ Сава II : иза тог
црквеног имена крије се Предислав, Стефанов најмлађи син са Евдокијом (можда није
пристојно тако нешто имплицирати, али он се родио 1200-1201. године а његову мајку је
отац управо тада отерао због оптужбе за превару; можда је сумња у Предислављево
порекло довела до тога, да је био искључен из сваке калкулације за престо; са друге
стране, то што је остао у Рашкој и одрастао на двору, то што се уздигао на положај
црквеног поглавара и био осликан на дечанској фресци „Лоза Немањића“, не говори томе
у прилог).
Стручњаци процењују да је овај живопис настао између 1263-1268. године, па стога
њену смрт стављају у тај период. Дакле, свога је мужа она надживела за неколико
деценија, а сахрањена је управо у Сопоћанима. Толико дуги боравак на тлу православне
Рашке, као и контекст сцене са ове фреске, па и место погребења, могли би да значе да је
она сама пригрлила православље, али то нипошто није несумњиво.

У својој „Оди српском народу“, коју је написао надахнут подвизима наше војске у
Великом рату, славни италијански песник Габријеле Д'Анунцио помиње Ану Дандоло у
XVIII певању које почиње следећим речима: „O Serbia, che avesti regina di grazia Anna
Dandolo“, што би значило: „О Србијо, чија краљица беше милосна Ана Дандоло“
Остаје отворено питање, на које није могла да да одговор ни народна песма, нити
историјски записи, као ни хронике ни летописи тога времена.
„Ко је заправо била Ана Дандоло?“ Да ли је она била само лепа венецијанска
удавача племенитог рода или можда, изасланица свог оца Енрика а самим и тим и
изасланица поглавара Свете римске Столице – папе, који је њену лепоту, образовање и
љупкост користио за политичке интересе Венеције и Рима, а самим тим и римокатоличке
вероисповести.

Jелена Недељковић

извори :

- Ивана Коматина; Ана Дандоло – прва српска краљица

- Biografija.Org: https://www.biografija.org/istorija/ana-dandolo/

- Путеви средњег века: „Немањини потомци”, РТС Културно - уметнички

програм - Званични канал