Poslednji gost

Ponoć je odavno prošla. U krčmi nikoga nema,

Osim krčmara starog, što zguren kraj toplog plama
Pretura debelu knjigu. Na polju mrtvilo vlada,
I sitna kišica sipi i gusta caruje tama!

U tom se kucanje začu. U krčmu uđe naglo

Čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše;
Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi,
U ruci držaše kosu. To samrt ledena beše.

Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu,

Kad samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime,
Pa onda uzede pero s krčmarskog, prljavog stola
I svojom mrtvačkom rukom zapisa sopstveno ime —

I za tim u budžak ode. Iz tanke polutame

Strašno se kezila otud . . . Vetar je sa vlažnom rukom
Tresao prozore mutne i teška rastova vrata,
Zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom.

Vojislav Ilić