Hajduk Veljko Petrović 

je rođen 1780. god. u mestu Lenovac, u okolini Zaječara. U hajduke je otišao sa

22 godine. 1803.  godine bio je u četi Stanoja Glavaša, a kasnije u četi pod vođstvom Dušana i Vujice
Vulićevića. 1804. je učestvovao u podizanju Prvog srpskog ustanka, 1806.  se borio za Beograd, 1807. je
podigao bunu Crnoj Reci i Krivom Viru, a 1809.  je branio Banju od Turaka. Odlikovan je zlatnim ruskim
ordenom za hrabrost 1810. godine. Te godine najviše se istakao u bici kod Varvarina, u kojoj su pobedili
srpski ustanici 1811. je postao krajinski vojvoda i vođa Timočke krajine. Poginuo je u borbi za Krajinu i
grad Negotin 1813. godine. Dugo je hajduk Veljko Petrović sa svojom vojskom uspevao da spreči turske
vojnike da prodru u grad, ali dok je obilazio šančeve oko Negotina i bodrio vojnike, pogodilo ga je
topovsko đule ”po sred pleća“.

Hajduk Veljko Petrović je jedan od najpoznatijih srpskih junaka iz Prvog srpskog ustanka. Bio je
izuzetno hrabar i o njegovoj hrabrosti i junaštvu napisano je mnogo pesama.

 Veljko je bio mršav i visok čovek. Imao je smeđu kosu i male brkove. Njegovi obrazi su bili suvi
i duguljasti, nos kukičast, a usta široka. Još kao dečak razlikovao se od svojih vršnjaka. Draži mu
je bio lov na divlje svinje i slušanje priča starijih o njihovim smelim pohodima i junačkim podvizima
od igre sa svojim vršnjacima. Često je molio starije da mu pričaju priče o srpskim junacima i
njihovim bitkama sa Turcima. Želeo je postane poznati srpski junak. Maštao je o tome kako se
bori i nanosi poraz srpskim neprijateljima. Pored priča o junacima obožavao je muziku, igru i
pesmu. Njegov nemirni duh i nladalački snovi rano ga je odveo u hajduke. Nije se plašio Turaka i
rado je išao u boj sa njima. Bio hrabar, odlučan i pomalo neobičan srpski junak. Svaki put pre
odlaska u bitku zvao je muzičare da mu sviraju i da ga pesmom isprate, a posle bitke voleo je da
uz muziku pije i dugo se veseli. jednom rečju uživao je u svemu što radi, bilo da je u pitanju ljuti boj
ili slavlje posle osvojene bitke. Ponekad, bio je prek i svojeglav, pa je često dolazio u sukob sa
svojim starešinama. Zbog svog ponašanja i svojih osobina brzo je postao popularan i omiljen među
srpskim narodom. Devojke su ga volele i maštale o njemu, a on je svu svoju ljubav poklonio Čučuk
Stani, svojoj drugoj ženi. Stana mu je bila slična i pratla ga je svuda, čak i kada je išao u boj sa
Turcima.

Iako je bio svojeglav i neposlušan starešine srpskih četa su u Veljka imale najviše poverenja.
Zvali su ga kad je bilo najteže, a on nikada nije izbegavao bitku. O njegovoj hrabrosti svi su znali i
često su ponavljali njegove reči: "Glavu dajem, Krajinu ne dajem!". Hajduk Veljko je bio i ostao
jedan od najvećih srpskih junaka.