ЈУНАЦИ ПРЕТКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

Сви јунаци наше епске књижевноси, по правилу су велики јунаци, са страстима

људским, а снагом која као да долази ван овога света. Носиоци су врлина, спремни на бој
и велике одлуке, срчани и брзи на оружју, али, благонаклони према своме роду. Ни јунаци
који су обележили песме преткосовског циклуса не издвајају се превише од тог епског
херојског калупа. И војвода Пријезда, али и браћа Јакшићи, носе у себи исконску јачину,
чврстину и силину патријархалних мушкараца.
Војводи Пријезди стиже ултиматум у виду писма да преда кључеве града, као и све
што му је срцу драго и што представља њега као целину – коња, сабљу и жену. Јуначки
атрибути су одвајкада подразумевали изузетно оружје и коња, али је захтев да преда
супругу Јелицу био виши ниво понижења на који он није желео да пристане. То што
Турчин жели и Јелицу за себе, говори о њеној изузетности. Била је раван пар своме мужу
и достојна супруга таквом делији.
Наиме, када будућност грађана Сталаћа постане неизвесна и ишчашена доласком
Турака пред капију града, Пријезда реагује као сваки прави вођа – предузимљиво,
неустрашиво и чврсто води неколицину својих великаша у бој са непријатељем. Његов
карактер се очитава у војничком, господском држању, али се ишчитава и у послушности
са којим га његови следбеници прате. Колико су се храбро борили показује турски наум да
путем лагума пробију пут до тврђаве. То је Турцима био једини преостали потез, будући
да честитим начином борбе нису успевали да запоседну град. Иако нечастан, то је био пут
којим су ушли у тврђаву и запосели је изнутра. Пријезда, као и сваки патријархални
супруг, очекује да његова жена двори њега и његове саборца, те је упућује да оде у подрум
по вино. Оно што је она тада видела показује сву нискост и просташтво турског рода –
Турци се опијају вином из сопствених папуча. Јелица алармира и супруга и војводе да су
им уљези у кући, те се склања са сцене до тренутка кад њен лик постаје херојски, једнако
као и Пријездин. У сукобу страдају сви великаши, а Пријезда, видевши да им нема спаса,
убија коња и ломи сабљу како не би пали у турске руке. Његов гест је мучан, тежак,
потресан, јер се види његова везаност и за Ждрала и за сабљу. Међутим, кулминација
његове величине као човека, а не само епског јунака јесте на самом крају где он супрузи
дозвољава да одабере – хоће ли да преживи у рукама турског аге или ће са њим часно да
погине. То је нешто што се у народној епици не виђа често, јер су жене обично биле тихи
пратиоци својих мужева, које нису имале право на избор. У овој песми се љубав између
супружника управо у томе огледа. Пријезда Јелици оставља избор, показујући јој на тај
начин којико је воли, поштује и цени њен самостални суд. Она бира прави пут, частан и
страдалнички – узима за руку свог супруга и скаче са њим у Мораву. Тиме је остала
неукаљаног морала, части, али и вере. Страдалнички пут који обоје бирају је дубоко
дирљив јер показује жртву целокупног српског рода који је радије бирао часну смрт него
нечастан живот. Зато, могло би се рећи да ова песма има два главна јунака, носиоца
светла, добра и врлине – Пријезду и његову жену Јелицу.
 С тим у вези, изузетност ове песме лежи уораво у потупцима главног хероја и
хероине, који су велики и мученички. Они заједно страдају за Српство, православље и
више циљеве, јер верују да ће сједињени у смрти бити сједињени и у рају.