Митолошке песме

Митолошке песме су вероватно најстарији слој наше усмене лирике. Оне певају о далеком
времену људског сна — о томе како је по народној машти некада могао бити стваран свет из
загонетних дубина хаоса; из којег су, однекуд, израњали сунце, месец и звезде да га обасјају и
загреју. Зато су небеска тела главни јунаци ових песама. У њиховим фантастичним градитељским
подухватима, путовањима, женидбама, у њиховој игри, чак, одсликава се стварање.

Kада се, на пример, месец жени звездом Даницом, песникиња то описује на следећи начин:

Сву ноћ седела, море, бисер низала,

Kоњу на гриву море, коњ се отреса. —

Што се отресаш, море, ја те не нижем,

Ја те не нижем, море, на војску д' идеш,

Већ ја те нижем, море, на свадбу д' идеш.

Брат ми се жени, море, брат ми је Месец

Звезду узима, море, звезду Даницу.

Небеска свадба, дакле, по основној радњи која се у њој описује — кићење братовог коња, слична
је људској; и страх од рата је људски; само учесници у збивању нису људског порекла, већ
персонификована небеска тела, која задобијају својства божанстава природе. У митолошким
песмама нашло се места и за човека. Али, у њима су људи само наоко људи, они нису од нашег
кова јер, и они су као богови, што показује и следећи пример:

Јидрило дриво низ море,

У њему Петре војвода;

На Пери танка кошуља,

Тања од листа макова,

Гушћа од лишћа наранче

Пери ми мајка говори:

"Откле ти, Пере, кошуља?"

Пере ми мајци говори:

"Kада се Сунце женило,

Присветлом звиздом Даницом,

Ја сам јој био за кума;

Ја сам јој прстен дарова,

Уком'је сунце и мисец

А она мени дарова

Танену ову кошуљу."

Из дијалога мајке и сина сазнајемо да је син био на божанској свадби, што значи да и он има
нешто од њихових својстава. Дар и уздарје, осим тога, такође представљају реално непостојеће
предмете — тананост кошуље пореди се са маковим и наранџиним листом, док је у чаробни
прстен сакупљена сунчева и месечева светлост.

Негде између људи и небеских тела налазе се хришћански Бог и свеци, затим виле, духови
природе, које повезују свет богова и људи.

У овим песмама се свако деловање јунака описује као естетски чин. Јер, господари на небу и на
земљи, зналци свих ствари, обликују и граде само свет лепоте — бисер се ниже коњу на гриву;
врата су на граду златна и бисерна; у скут се вије круна на иглу сребрну, на жицу злаћану. И то је
свестан уметнички поступак. И у томе је, несумњиво, снага ових песама. Па чак и онда када је за
стварање неопходна жртва, са чиме се савремени човек никако не би могао сложити, и она је од
најбоље врсте — најлепша (песме у којима виле краду момке и девојке).