Јурај Фандли – Пријатељски разговор

У градићу Омпиталу крај планина стоји месташце красно

испод зелених врхова, између винограда врх стоји,

и на њему црква древна Леонарда светога,

бејаше крај ње испосница и заједно двојица аскета.

Тамо около-наоколо Бахус раздаваше милости

сељанима, господи, грожђа, вина слаткога

много. Ту бејаше Парнас муза словенских

у временима паганским. Дакле ту Аполон девојке

касталске водише, даваше им наређења божја,

стихотворцима којима беше потребно да дају много пића,

да би им стихови звучали лепо као са Парнаса потоци.

Кад на свет дође светло Божје, Исус Христ

наиме кад се рашири његова вера,
у земљи нашој кад Стефан краљ градише манастире монасима,
својим бенедиктинцима, намножише се у њима аскете.
Такав бејаше Зореард изнад Њитре на врху Зобор
где испосник бејаше Светоплук краљ, где свето умре.
Испосник прво беше отац Бенедикт,
у Скалки изнад Тренчина пребиваше муж богобојажљиви.
Нападоше га разбојници убице,
за три динара бацише га у Вах, удави се.
Из тога реда бејаше и први испосник омпиталски,
по њему се црквица зове Леонарда бенедиктинца.
Кад бејах љубитељ стихова, ђак петога разреда,
на тај Парнас излазих, стихове састављах,
Ту ме пјеридске девице, ту ме Аполон
(бог католички), ту ме напијаше водом светом,
ту ме Минерва божја (католичка) Девица Марија,
на моју молбу прихвати за поштоваоца свога,
да бих се показао као песник и поштовалац њен.
Писах стихове словачке о Мајци божјој
њеним обожаватељима их изложих испод њене иконе.
Стављах у стихове имена Леонарда, Шебесте,
очева наших из те испоснице са Брда светога,
Ту је одмах Парнас божјих дарова и благослов,
Ту се затвореници затвора ослобађаху, ту стока од болести
заштиту добијаше. Ту се пред жеђи бунар отвара,
бејаше патрон Леонард у испосници лемовиценској,
јесте патрон и у испосници омпиталској.

Тамо где за младости имадох среће у томе месту радосноме

тамо у старости одох да тражим мир последњи
Крај старе испоснице на врху стајаху кошнице
тамо у природи срећан бејах. Тамо је преда мном
и иза мене високо дрвеће, тамо су чврсте стене.
Над Стражом постављен Белведер украс леп бејаше
над Омпиталом је Леонарда пећина још лепша,
над Соколдом лепа црква Магдалене стоји,
над Омпиталом кошнице моје красе врх.
Певају изнад Соколда путници код Магдалене,
красно бруји глас пчела код мене у кошницама.
После служби божјих тамо седим, тамо књиге читам.
И у старости, књиге, писма доносе ми радост.
Некад слушам како птице око мене милозвучно певају.
Више кошница стоји Јана Непомуцког капела.
(Ах, шта видим? Шта чујем, задубљен у своје песничке
Мисли?) Видим у лику цркве католичке
Калиопа, прелепа девица дође к мени,
говорећи „Песниче, погледај у облаке тамне!“
Ја јој одговарам: „Добродошао, гласниче Јупитера гневнога!“
Зашто сада облаци заклањају Фебусу пут?
Реци, зашто Вулкан сада Перуну стреле даје?
Зашто он данас кишом, огњеним стрелама
свет пере? Хоће ли громом да нас убије, да нас потопи?“
„Ах, никако“, весело одговори девица
„И ти буди данас весео, певај данас песме радосне
У част Јана Непомуцког, у част свог патрона.
Данас дан његовог утопљавања цели свет католички слави
Утапање, то значи вода у овој октави
а стреле су знак пет звезда у Молдави
које светлеше јасно у ноћи изнад главе утопљеника.“
Рекавши то нестаде девица. Звук звона јасни
ја чух, да нас зове на службу, на помен Јана.
Ја такође кренух на службу, оставивши кошнице.
Фебус подари украсе на молбу обожавалаца светојанских.
цела небеса; свако створење показиваше красно
свој радосни глас, поштоваше њиме празник светога Јана.
Цвркуташе штиглић, певаше славуј гласно,
питаше се да ли у овом жбуну гнездо има стрнадица.
Кос звиждаше, кукавица некоме бројаше године.
При радосној песми грлица гугуташе псалме.
Заласку сунца и славуј певаше радосно
лицу пуном, јасном Ноћене песмом славуј добродошлицу желеше.

Најпре уплашен главу склоних под кошницу,

потом разгаљен песмом птица разгледах,
јасно света лице: изађоше излазак сунца да поздраве
Доњеорашани из суседног округа Косолне.
Десно је Дуга, не другој страни Русиндол.
На тој страни се по нашим њивама Цереш шета,
украшена класјем, њивама благослова даје.
По процвалим ливадама Аполон се шеће,
у његовој служби су мушкарци, девице Хеликона,
венце њему вију мушкарци од цвећа и песницима
Накићена се са њима шета богиња Флора,
та процвале шале с процвалом граном дочекује.
На западу лежи Црвени камен (замак), Часта – градић.
Врх високи, густа шума лежи на страни поноћној,
у њој су мањи богови, у њој Фауни у служби Перуна,
различите звери, створови и још дивље свиње.
Кад крај кошница се моје очи уморе од књиге,
одмарам их и измишљам приче чудне.
Као да ту точак среће окреће добре и лоше,
лице маћехе добрима окреће, срце, љубав лошима,
при данашњој скупоћи древна обнавља времена.
Том мишљу забављен крај кошнице у месецу мају,
ка гају гледавши видех Меркура да к нама лети с писмом,
испод највишег храста клекну у гају омпиталском,
Перуна тако молише да Хозаново прими писмо.
То је тај божји храст из кога мушкарци словачки
Подигоше Перуна на Парнас да би тамо Аполона
примолио да храстове ломи изданке,
мушкарци словачки да би од њих венце плели песницима словачким,
наиме таквима чији имендани падају у дане славне.
Подиже се Меркур и долете до кошница мојих,
прими дубоки поклон и поздрави ме
и даде ми красне стихове потписане Хозаном,
да бих се забавио, развеселио, убио време кад жалим, кад бринем,
да бих уз њих орасположен такође стихове радосне писао.
Какву је велику радост срцу моме приуштио Хозан,
то радосним пером пише теби, брате Јанко,
захвалност своју, честитку своју на твој имендан.
Радује ме што је око тебе Фебуса светло,
срећни смо данас и ја, и Парнас цео.
Тамо теби Калиопа венац вије, тамо Талија
уњ цвеће красно уплиће, теби га на главу ставља.
Мелпомена, Клио, тамо хвалу теби певају у стиховима
још ти се више припијају девице касталске,
да би с њима живео с вечним венцем песника,
да не би Суђеница живота твога нит прекинула никада.
Желим ти да те небески бог чува
за много година здравога и веселога,
да књижевност словачку стиховима улепшаш,
да би осмелио и друге твојим и мојим примером.
Нека ти бог осветли пут у пословима твојим свакодневним,
да страсно служиш људима у башти господњој
и да по срећној смрти својој постанеш светао
(зато што си учио правду божју) као звезде небеске.
За вјек и вјеков буди слављен у слави небеској.