O POSLENIČKIM NARODNIM LIRSKIM PESMAMA

Kao i ostale vrste narodne poezije, i posleničke pesme (pesme o radu i uz rad) morale su
nastati veoma davno. U nauci se pretpostavlja da su, svojim ritmom,pratile ritam rada — da
su iz njega i postale. Ali, ostaci takvih pesama kod nas se nisu sačuvali. Ono što je, čini se, od
tih prastarih predstava ostalo, mogli bi biti poslovi koji se u njima opisuju i kojima se nekada,
po svemu sudeći, pridavao božanski karakter.

Predenje i tkanje (vez), kao prevashodno ženski poslovi u prošlosti su jednako predstavljali
kućne veštine i stvaranje novih oblika, te stvaranje i rađanje uopšte, kao što su simbolizovali i
proticanje vremena i samu sudbinu. Zato su ove radnje smatrane svetima. U pesmama je,
međutim, malo od toga sačuvano.

Po svojoj prirodi, predenje i tkanje su, pre svega, bili poslovi samoće i izolacije, što se kazuje
stihovima:

Sjedi moma na visoko,

Na visoko, na široko,
Svilu prede, gajtan plete,
S gajtanom se razgovara,

pri čemu razgovor s gajtanom tu situaciju ilustruje, a kasnije su postali poslovi grupa žena, što
se, takođe, kaže stihom:

Tri đevojke, tri jagluka vezle

Predenje i tkanje, osim toga, predstavljaju poslove noći:

Prele su prelje s večera,

Spram onog sjajnog mjeseca,

pa se čini da bi ovde, u vezi sa simbolikom Meseca (Mesec se, prema starim verovanjima
vezuje za žene) trebalo tražiti njihovu moguću vezu sa prastarim slojevima značenja.

Naravno, ovi poslovi se obavljaju u zimu, pošto u letnjem periodu za njih nije bilo dovoljno
vremena.

Svakodnevni, a takođe prvenstveno ženski poslovi u tradicionalnom društvu bili su čišćenje

kuće i odlazak na vodu, što su takođe omiljeni motivi posleničkih pesama.

I jedna i druga radnja simbolišu očišćenje uopšte. U prošlosti je, na primer, čišćenje hramova
smatrano svetim činom. A jutarnje čišćenje kuće predstavljalo je, osim toga, otklanjanje
"prljavog" — ostataka noći u kojoj borave demoni — različite zle sile. Jutro je, znači, pravo
vreme čišćenja, što potvrđuju i stihovi:

Lepo ti je rano uraniti,

Dvor pomesti, vode donijeti.
Sveopšti simbol očišćenja i crpljenja nove snage jeste i voda. Njena moć da očisti i povrati
snagu prikazana je indirektno u stihonima:

Da zahvatim studene vodice,

Da napojim sve redom bećare.

Branje lekovitog bilja je, takođe, jutarnji posao. I ono je nekada bilo rezervisano isključivo za
žene, a lečenje njime je predstavljalo magijski čin, to jest trebalo je da pomogne ne samo
svojim lekovitim sastojcima nego i delovanjem viših sila. Zato u pesmi, uspostavljajući odnos
sa biljkom koju bere, devojka sa njom i razgovara:

Smilje bere Smiljana devojka,

Smilje bere, smilju progovara.

Godišnje doba koje je odgovaralo branju lekovitog bilja je proleće.

Sledeći posao o kojem pevaju narodne lirske pesme, ako pratimo kalendarski ciklus, tj jest
smenjivanje godišnjih doba, predstavlja prolećno (letnje) košenje trave — radnja koju su, pre
svega, obavljali muškarci, ali su u njoj učestvovale i žene, što pesma, u paralelizmu
prikazanih radnji (upravo onako kako se one u životu odvijaju), kazuje:

Mile kosi, a ja plastim seno.

Zanimljivo je reći da su i u ovim pesmama sačuvani ostaci magijskih radnji, ili barem tragovi
verovanja u njihovu delotvornost, što je izraženo u pomalo dvosmislenom dijalogu između
momka i devojke, u stihovima:

"Oj, Ivane, ne kosi livade,

Ne zavijaj rose u otkose,
Rosna trava, boljeće te glava." —
"Rosno cveće, boljeti me neće."

Sledeći posao, koji se opisuje u narodnim lirskim pesmama uz rad, predstavlja čuvanje stoke.

Ovo veoma staro zanimanje, koje, inače, prethodi zemljoradnji, simbolizuje kretanje, slobodu,
kao i večito čovekovo druženje sa prirodom, što se, na poseban način kazuje stihovima:

Ovčar tera jelene

Preko gore zelene.

I ovaj prolećno-letnji posao je u osnovi usamljenički, a nekada su ga obavljali podjednako i

muškarci i žene, pa pesma, odražavajući to, govori i o jednima i o drugima:

Vrati ovce od gore đevojko,

Strašivo je od gore ovcama,
Strašivo je i tebe đevojko
Doćiće ti iz gore Radojko.

Ko je, zapravo, Radojko, na koga naivnu čobanicu upozorava samo naoko neutralni govoreći
glas iz pesme? Ne samo da bi ovce mogli napasti vuci, već da bi i čobanica mogla stradati od
nekog sličnog "gospodara" šumskih prostranstava, možda hajduka? I koga ovaj glas u pesmi
predstavlja? Da li je to neko ko zna da u šumi borave vuci i hajduci — neko ko ima iskustva
sa njima, svejedno žena ili muškarac? Ili je, pak, to upozorenje, koje sadrži neki opšte važeći
moralni stav? A ako je tako, da li se, uopšte radi o stradanju, ili je reč o nečemu drugom, o
nekoj devojačkoj slutnji dolaska nepoznatog i protivrečnim osećanjima koja taj dolazak prate?
U tom slučaju glas bi bio unutarnji, devojački, koji se još uvek lomi i dvoumi. Možda, pak,
ovaj glas predstavlja momka, isto tako čobana, koji devojci, u alegorijskoj slici, javlja da će
doći na već ugovoreni sastanak? To se do kraja ne zna i poetska zagonetka nije otkrivena, ili
je, barem, ostavljena mogućnost njene višeznačnosti. Neki zlokobni nagoveštaj usamljenom
ljudskom biću, koje neko ili nešto upozorava da je "strašivo", i ovcama i njemu, ipak, ostaje.

Proces oranja, koji je takođe postao tema narodne pesme, inače, predstavlja uvođenje u ciklus
zemljoradničkih radova.

I oranje, koje je tipično muški posao, smatrano je nekada svetim činom. U pesmi je jasno
sačuvano sećanje na njegovo božansko poreklo:

Orač ore ravno polje.

Volovi mu dva jelena,
Dva jelena, dva sokola.
Ralo mu je čudno drvo,
Čudno drvo javorovo.
Ost'n mu je struk bosiljak,
Žegle su mu stratorove,
Privoji mu sitna mreža,
Ralnik mu je sivi golub,
Seme mu je sitan biser.

Jer, samo božanski orač može imati opremu iz pesme. Pesnikilja možda zato o njemu i govori
posredno, umesto direktno, kazujući samo o alatkama kojima on vrši svoj čudotvorni posao,
pošto se bogovima ne može obraćati neposredno.

I dalje, u svakom semenu, ne samo u bisernom zrnu iz pesme, sadržana je višeznačna,

protivrečna, simbolika — umiranja, kad se polaže u zemlju; i rađanja, kad iz nje izniče. A
upravo je žito, u predstavama ljudi, poprimilo smisao tog univerzalnog semena.

Ciklus — životni krug semena završava se žetvom, a to je trenutak kad čovek ubira plodove
svoga rada. To je javni, kolektivni čin, u kojem učestvuju svi. Pa je, zbog svega ovoga možda
žetvi u posleničkim narodnim pesmama posvećeno najviše prostora. U tim pesmama kazuje se
o Suncu koje, sa divljenjem, gleda devojke kako žanju:

Mobu gleda sa istoka Sunce,

Pak doziva Danicu zvijezdu:
"Oj, Danice, draga seko moja,
Da gledamo bega Jovan-bega.
Ima li što ljepše pogledati,
K'o djevojke kako žetvu žanju,
Za njim, vezu momci neženjeni.

U njima se peva i o vili i devojci, koje se takmiče u žetvi, pa devojka između vilinog
natprirodnog magijskog dara i momkove ljubavi, bira ljubav:

Žetvu žela vila i djevojka —

Vila žanje, a djevojka veze.
Više žanje zagorkinja vila,
Više žanje neg' djevojka veze:
Ostadoše snoplja nevezana.
Govorila zagorka djevojci:
"Hoćeš da ti hitrac trave dadem,
Da ti budu pohitrije ruke?"
Al' govori lijepa djevojka:
"Hvala vilo na hitracu travi,
Neg' mi podaj onakove trave
Kojano će mene omiliti
Mome dragom, da mu budem ljuba

Znači, i u žetvi učestvuju, kao i u ostalim opisanim poslovima, i ljudi i božanstva. Božanstva,
uostalom, po verovanju onih koji su ove pesme pevali, žetveno blagostanje i omogućuju.

Ciklus pesama uz rad, u okviru kalendara, završava se jesenjim poslovima. To su, prema
njima, radovi u vezi sa grožđem i vinom. A i u ovim poslovima, koje začudo obavlja devojka,
važnu ulogu imaju natprirodna bića, ona devojci pomažu da posadi vinograd:

Devojka imala
Orla pobratima,
Orla pobratima,
Vilu posestrimu,
Or'o vodu vuče,
A vila zaliva.

U posleničkim pesmama, znači, reflektuje se mnoštvo prastarih verovanja — one o radu

pevaju kao o velikoj gozbi stvaranja, bilo da je u pitanju čudo košenja bosiljka, sejanje bisera,
žetva srebrnim srpom ili magijski rast vinograda.

Posao je, osim toga, velika svetkovina radosti i smeha — bilo da njome treba zadovoljiti
bogove, umilostiviti demone, ili, jednostavno, uživati u plodovima sopstvenog rada,
nazdravljajući:

Kona koni navijala,

Čuturicu donijela:
"Zdrava budi, kono moja!
Sretno naše navijanje,
I vratilu okretanje.

U ovim pesmama čak je i odlazak u najam povod za smeh i radost:

Ja se najmi' u popa,
Ah na moju zlu sreću
Ja se najmi' da orem,
Posla mene moj popa,
Posla mene da orem.
Ja započe' orati,
Sitna kiša udari,
I ja lego' spavati
Kad se od sna ja trgo',
Palice mi listale,
A jarmovi cvetali.

Komični efekat izazvan je hiperbolom dužine spavanja, dovoljne da palice olistaju i da

jarmovi procvetaju, mada, naravno, ne treba isključiti ni čudo spavanja junaka iz bajki, nakon
kojeg je težak zadatak "sam od sebe" ispunjen.

Pesme, znači, govore o poslovima kojima je čovek nekada bio zaokupljen. Pored toga što
kazuju o božanskoj prirodi tih poslova, one rečito odražavaju i socijalne odnose u okviru tih
poslova — pre svega ilustruju podelu rada po polovima, uslovljenu ne samo prirodom posla,
već i prirodom društva u kojem pojedinci o kojima peva žive.

Pesma, međutim, upućuje i na položaj žene u patrijarhalnoj zajednici, na primer, u odgovoru

Jovanove ljube slugama:

Konje čuvam, Jovana se bojim

Vezak vezem,
sestricu udajem,
Čedo zibam, starosti se nadam,

i slično.

U posleničkim pesmama se čuvaju i tragovi nekih oblika ekonomije seoskog čoveka, posebno
u arhaičnoj leksici (rečima čija se značenja danas više i ne pamte) vezanoj za vrste samih
poslova i alate, od kojih su mnogi danas već zaboravljeni.

Ali, rad je u posleničkim pesmama često samo dekor u kojem se odvijaju male ljubavne zgode
— nadmetanje momka i devojke u poslu i mudrosti. Posao je scena na kojoj dolazi do
ljubavnih sastanaka, razgovora i dogovora, iskazuju se radosti ili ljubavni jadi i sl.

Postoji i poseban krug posleničkih pesama koje se obično nazivaju pesmama o radu. Za
razliku od pesama uz rad, za koje se kaže da prate sam taj proces, ove pesme o radu govore
drugačije. One, u osnovi, pevaju o najamnom radu i siromaštvu radnika, te predstavljaju
socijalnu kritiku takvog rada i odnosa. Pa, iako je u njima svaka radost iščezla, još uvek se,
makar u nekima, nazire dirljiva veza sa prirodom, kao u primeru jednog distiha u kojem
siromah očekuje njeno saučestvovanje:

Kišo padaj, nemoj na bojtara,

U bojtara, kabanica stara

Ponegde se u ovim stihovima očituje i socijalni bunt, opor, težak i nasilnički, baš kao i teret
na nadničarskim plećima:

Oj išpane, pušćaj nadničare,

Pušćaj kući, jer ćemo te tući!
Ali samo na trenutak, da bi, zatim, i on iščezao kao eho...

Priredila dr Zoja Karanović

[postavljeno 05.05.2010]
 2. srpsko narodno kolo Šta je kolo? Narodno srpsko kolo je poseban oblik igre: -igrači se
kreću u krugu -igra se u nošnji -prati ga pevanje narodnih srpskih pesama. Ima više vrsta kola:
• Užičko kolo • Otvoreno kolo • Vlaško kolo • Moravac. Upotrebljavaju se reči „kolo“ i „oro“.
„Kolo“ je termin koji se prvobitno koristio u dinarskim krajevima, dok se reč „oro“ vezuje za
južne srpske predele i Crnu Goru.
 3. Igre iz Centralne Srbije Igre sa Kosova Postoje igre iz šumadije, zaPadne srbije, Vlaške
igre, kosoVsko-metohijske igre itd. sVako oVo Područje karakteriše jedinstVen stil igranja,
druga ije narodne nošnje,č muzika i Pesme.
 4. Svaki deo Srbije ima posebne igre i nošnje.
 5. NarodNe NošNje Svaki deo Srbije ima posebne običaje, igre i nošnje. Srpska
narodnaSrpska narodna nošnja:nošnja: •• Šumadijska nošnjaŠumadijska nošnja • Nošnja
okoline Beograda• Nošnja okoline Beograda • Gradska libada• Gradska libada • Nošnja Bele
Palanke• Nošnja Bele Palanke • Bosilegradsko Krajište• Bosilegradsko Krajište • Pirotska
nošnja• Pirotska nošnja • Šopska nošnja• Šopska nošnja • Timočka nošnja• Timočka nošnja •
Vlaška nošnja• Vlaška nošnja • Žagubička nošnja• Žagubička nošnja • Leskovačka nošnja•
Leskovačka nošnja • Vranjanska nošnja• Vranjanska nošnja • Gnjilanska nošnja• Gnjilanska
nošnja • Nošnja Ibarskog Kolašina• Nošnja Ibarskog Kolašina • Banatska nošnja• Banatska
nošnja • Bunjevačka nošnja• Bunjevačka nošnja Srpska narodna nošnja počinje da se razvija i
odvaja od nošnje koju su Srbi morali da nose dok su bili pod Turcima. Knjaz Miloš
Obrenović je bio čovek koji je voleo da se lepo oblači i to je bio primer i drugima. U nastavku
su navedeni delovi odeće koji se nosili u 19. veku u Srbiji. Ima tu i delova odeće od koji su
neka karakteristična za selo, a neka za grad...
 6. delovi srpske NarodNe NoŠNje jelek opaNak Srpska narodna nošnja zauzima istaknuto
mjesto u kulturi i tradiciji srpskog naroda pojas marama Marame se vežu na razliciti način za
svaku igru. kecelja košulja dukati sukNja šajkača paNtaloNe
 8. Kolo, tradicionalna narodna igra, upisano je na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog
nasleđa čovečanstva. Kolo je najraspostranjenija igra na teritoriji Srbije i jedno je od obeležja
srpskog nacionalnog identiteta.

Reč kolo znači: igra u krug koji ide uokolo naokolo, lanac međusobno povezanih igrača,
magijsku radnju, zato što se zatvaranjem kruga štiti zajednica od svega što bi moglo da joj
nanese zlo. Kolo je i srpska nacionalna igra, deo priče o onome što jesmo, vrednost po kojoj
nas ceo svet prepoznaje. I zato ga treba čuvati i sačuvati.

Koliko je staro kolo, od kada se igra, ne zna se. Smatra se da su stari Sloveni verovali da će
energičnim kretanjem tela i okretanjem doprineti da se i Sunce veselo okreće. U prošlom veku
je sasvim sigurno bilo deo seoske pa i gradske svakodnevnice, istraživači misle da je postojalo
i u 19. veku, i pretpostavljaju da je igrano i vek pre toga.

Zna se da su kolo nekad najviše igrali u centralnoj i zapadnoj Srbiji, pa da je zatim postalo
narodna igra cele Srbije. U Bosni su takođe tada igrali kolo, ali uz pesmu i instrumentalnu
pratnju. U Srbiji se igra samo uz instrument. U nekim krajevima, kolo se kaže - oro. Kolo je i
danas narodna igra Srbije, ono se ovde još uvek igra, ali zbog drugih pobuda i razloga od
jučerašnjih.

Kolo podstiče energiju i kolektivnu i individualnu, pozitivnost, i polet. Na selu se igralo na

saborima, praznicima, svadbama, i sličnim lepim i veselim povodima. Igralo se strasno, i iz
duše. U gradu se igralo povodom istih događanja kao na selu, ali, smireno, gospodski. Kolo
igraju svi staleži, i stari i mladi. Kosta N. Hristić je u „Zapisima starog Beograđanina“
opisao da je na praznik Cveti 1865. godine „posle ručka knez (Mihailo) sa svojim gostima
sišao u narod i s kneginjom poveo kolo koje se vilo celim topčiderskim parkom, prošarano
nošnjom i varoškom i seoskom.“

Prema srpskim narodnim lirskim pesmama, ljudi igraju kolo zato što vole to da rade. Tako u
jednoj od njih, savetuju mladu Trendu da izađe iz kola i ide kući - dete joj plače. O ona, neće:
„Neka mi plače, ludo, / Neka mi plače, malo, / Svekrva imam, ludo, / Neka ga teši, mlado“.
Zatim, kolo se igra zbog „gledanja“ momaka i devojaka - igra u lancu je savršeno mesto za
upoznavanje, dodirivanje, biranje. Pesme takođe kažu da se igralo samo posebnih dana, ali i
da treba igrati „dok smo mladi i zeleni“, zato što za kolo nije „ko se skoro oženio“, pa samim
tim ni „koja s' skoro udomila“. Njima preostaje jedino da im kolo bude „k'o za sl'jepog jarko
sunce“. Kasnije je, videće se dalje u tekstu, ta starosna diskriminacija ukinuta. Pesme su
otkrile i mesto za igranje - u centru sela, na seoskoj raskrsnici, ili ispred crkve.

U kolu su svi jednaki, osim kolovođe. On je ili najbolji igrač, ili mu pozicija prvog
sleduje kao obaveza prema nekom običaju. Poslednji u kolu se zove – kec

U kolu postoje pravila. Igru su otpočinjali momci ili oženjeni ljudi šetnjom, često uz vokalno-
istrumentalnu pratnju. To je davalo poseban značaj kako početku igranja, tako i samoj igri. U
kolu su svi jednaki, osim kolovođe. On je ili najbolji igrač, ili mu pozicija prvog sleduje kao
obaveza prema nekom običaju. Poslednji u kolu se zove - kec. U nekim celinama postoji i
trećak, drugi igrač (muškarac u kolu). Između kolovođe i trećaka može ući samo jedna
igračica, a ko želi još da uđe u kolo, može to da učini između trećaka i keca. Ako se momak
uhvati u kolo pored devojke, a ona zbog toga napusti lanac, to je velika sramota i uvreda - za
momka, naravno. A ako neko u kolu preseče devojku od momka, znači ako ih rastavi,
počinjala bi svađa.

Stručni naziv za naše najčešće kolo je kolo u tri (koraka). Preuzet je iz narodne prakse. To nije
naziv za određenu igru već za grupu igara istog osnovnog koreološkog obrasca. Svi znamo, ili
bi trebalo da ga znamo: tri koraka po prostoru, dva u mestu, pa sve to opet na levu stranu.
Vesna Bajić, etnomuzikolog, nabraja da su „najtipičniji (najrasprostranjeniji), ujedno i
najstariji predstavnici igara iz grupe kolo u tri na području Srbije Kokonješte, Moravac i
Žikino kolo“ i podseća da je ove nazive prvi zabeležio M.Đ. Milićević 1876. godine.
Tridesetih godina prošlog veka, zahvaljujući radu sestara Ljubice i Danice Janković, počinje
aktivno beleženje narodnih igara, pa i strukture igračkog obrasca navedena tri kola. Vesna
Bajić navodi da su sestre Janković „grupu koju mi danas nazivamo kolo u tri nazvale prema
pesmi Potam povam. Međutim, to ne treba da iznenađuje, s obzirom da je još od početka 20.
veka kolo u tri u Srbiji izvođeno uz vokalnu, kasnije uz vokalno-instrumentalnu pratnju.
Danas se kolo ne može zamisliti bez isključivo instrumentalne pratnje.“

Držanje igrača je najčešće za pojas. Igra se na celom stopalu, telo je opušteno, a u nekim
kolima muškarci mogu da pokreću ramenima levo-desno a žene – kukovima

Zatvoren krug predstavlja jednostavan, krajnje strog, ali istovremeno savršen oblik, jer svi
igrači izvode iste korake i pokrete, drže se na isti način. Najzastupljeniji oblik igre je polukrug
sa istaknutom ulogom kolovođe i keca. Igre su uglavnom mešovite. Držanje igrača je najčešće
za pojas. Igra se na celom stopalu, telo je opušteno, a u nekim kolima muškarci mogu da
pokreću ramenima levo-desno a žene - kukovima. Vesna Bajić kaže da je stil igranja u
centralnoj Srbiji veoma zanimljiv: na našim prostorima nigde se igra toliko ne kiti i ne
ulepšava. Osnovni igrački obrazac se ukrašava poskocima odozdo ili odozgo, prepletima,
zapletima, treperenjem, pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu),
promenom ritma u jednom taktu, usložavanjem koraka (povećanjem broja izvedenih koraka u
jednom taktu).

Najlepša srpska kola su: (redosled nije znak ni važnosti ni kvaliteta) Moravac, Užičko kolo,
Čačak, Vranjansko kolo, Takovsko kolo, Zlatiborske dvojnice, Devojačko kolo, Ciganski
urnebes, Dunavski vrtlog, Zvečansko kolo, Timočki brzak, Šumadijsko kolo...

Kolo je iz folklora često prelazilo u umetničku književnost. Svi se iz škole sećamo stihova iz
“Đačkog rastanka” Branka Radičevića: “Kolo, kolo / Naokolo, / Vilovito, / Plahovito...”.
Vranje Bore Stankovića u “Koštani” i “Nečistoj krvi” je nezamislivo bez kola, igraju ga u
“Zoni Zamfirovoj” i na “Ivkovoj slavi” Stevana Sremca, a i kasnije, u “Ranjenom orlu” Mir-
Jam.

U prošlom veku kolo je sasvim sigurno bilo deo seoske pa i gradske svakodnevnice,
istraživači misle da je postojalo i u 19. veku, i pretpostavljaju da je igrano i vek pre toga

Kolo se igralo i u partizanima. Najčuvenije je u Srbiju došlo s partizanima iz Bosne, ispod

Kozare - Kozaračko kolo. Igralo se uz pevanje, na levu stranu sa rukama u prepletu, u što
širem krugu. Kolo je bilo obavezni deo radosti i slavljenja oslobođenja od okupatora. A onda
je počelo da se povlači. Prvo iz velikih gradova zajedno sa ostalim detaljima koje su
komunisti smatrali nedoličnim njihovom vremenu, a zatim skoro i iz sela - tamo se igralo
samo na velikim svadbama, povodom ispraćaja u vojsku, znači povodom privatnih proslava.
U gradovima, kolo je dugo, gotovo do devedesetih prošlog veka, igrano samo u kulturno-
umetničkim društvima i školskim folklornim sekcijama. A onda je krajem prošlog veka
vaskrslo kao jedan od pojavnih oblika nacionalizma. Kad su se “patriotske” strasti primirile,
kolo je nastavilo da živi. Opet se igra na svadbama, na slavama i sličnim privatnim
događanjima, ali i u diskaćima specijalizovanim za novokomponovanu muziku, isto takvim
splavovima i ostalim zabavno-ugostiteljskim objektima. Cilj onih koji ga igraju je provod.

Čini se da je jedino mesto gde je kolo neprekidno i autentično postojalo - Ansambl “Kolo”.
Kao najreprezentativniji i najpoznatiji od mnogih ansambala i kulturno-umetničkih društava
koji čuvaju srpsku nematerijalnu baštinu.

Ansambl "Kolo" je pokretni muzej koji čuva tradicionalnu igru, muziku i nošnju. Ansambl
"Kolo" je jedini nacionalni profesionalni folklorni ansambl. Ime su mu dali njegovi igrači, po
srpskoj nacionalnoj igri.

„Kolo“ je osnovala tadašnja vlada Jugoslavije, 1948. godine, s namerom da neguje

jugoslovenski folklor i da predstavlja zemlju u svetu. Od tada, u "Kolu" je igralo i sviralo više
od 600 umetnika, "Kolo" je gostovalo na svim kontinentima, priredilo je više od 6000
koncerata pred oko dvanaest miliona gledalaca u Metropolitenu, Palati Šajo, Karnegi holu,
Rojal festival holu, Operi u Kelnu, Teatru Feniče, Boljšoj teatru, Operi u Amsterdamu,
Kembridž teatru, Grand kazino u Ženevi, Sidnejskoj operi i sličnim reprezentativnim
dvoranama, samo je u Nemačkoj gostovalo u 333 grada, a naravno, gostovalo je i svuda po
zemlji, u svakom mestu gde je moguće održati koncert. Prošle godine su u okviru projekta
„Srbija u svetu“ gostovali treći put u Japanu, i u Kini, prvi put nakon 50 godina. Sa
Ansamblom su sarađivali i danas sarađuju najbolji srpski koreografi: Olga Skovran,
Dobrivoje Putnik, Dragomir Vuković, Desanka Đorđević, Mira Sanjina, Branko Marković,
Milorad Mišković, Vladimir Logunov, Radojica Kuzmanović, Milorad Lonić, Bora Talevski i
drugi, i istaknuti muzičari, kompozitori i dirigenti: Petar Josimović, Borislav Janković, Žarko
Milanović, Ljubomir Bošnjaković, Krešimir Baranović, Josip Slavenski, Živojin Zdravković,
Stevan Hristić, Nikola Hercigonja, Mihajlo Vukdragović, Borivoje Pašćan, Oskar Danon,
Stanojlo Rajičić, Borivoje Ilić, Dušan Skovran, Zoran Hristić i drugi. Povodom 55 godina
uspešnog rada na negovanju, predstavljanju i širenju narodnog stvaralaštva i kulturnog blaga u
zemlji i inostranstvu, Ansambl “Kolo” odlikovan je Ordenom Vuka Karadžića prvog stepena.

Ako se momak uhvati u kolo pored devojke, a ona zbog toga napusti lanac, to je velika
sramota i uvreda - za momka, naravno. A ako neko u kolu preseče devojku od momka,
znači ako ih rastavi, počinjala bi svađa

Radojica Kuzmanović, direktor “Kola” često govori da ovoj sredini “Kolo” nikad nije bilo
potrebnije nego što je sad. „Kada je osnovano, zadatak mu je bio da predstavlja naš folklor po
svetu, a sada mu je zadatak da to isto radi ovde, u zemlji. Našim ljudima treba pokazati: evo,
ovo je tvoja igra.“

Trenutno, na repertoaru "Kola" je blizu 150 koreografija svih etnokoreoloških oblasti Srbije i
ostalih područja gde žive Srbi, pa mogu da kad odu u Boljevac, na primer, igraju igre iz tog
kraja: i srpske i vlaške, a kad odu u Suboticu, mogu da igraju i srpske, i bunjevačke i
mađarske igre. Među tim koreografijama dominiraju kola. "Svako kolo je različito, i
Rumenka, i Moravac, Čačak, Užičko, Žikino... Svako to kolo je drugačije od ostalih i
muzički i ritmički. Neko je u dvočetvrtinskom taktu, neko u tročetvrtinskom, neko ima
nepravilan ritam, neko u zapadno evropskom a neko u južnoevropskom ritmu. Zato je
naša igra raznovrsna" kaže Radojica Kuzmanović.

Oni su jedina državna scenska kuća koja uvek nastupa na tuđoj sceni, uvek nekom idu u
goste. Imaju oko sto predstava, pa bi voleli da prime publiku pod svoj krov. Šezdeseti
rođendan, 2008. godine, nisu proslavili u svojoj zgradi kao što su se nadali. Želja im je da
jednog dana postanu nacionalni centar za igru, gde će pod svoj krov staviti sve discipline koje
se tiču igre, muzike, kostima i edukacije.