Professional Documents
Culture Documents
ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ И ДРУШТВЕНИ РАЗВОЈ
ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ И ДРУШТВЕНИ РАЗВОЈ
1. Кратко оно које непсоредно опажамо, свакодневни живот (бележи се преко новина)
2. Средње време циклуса – периода са трајањем око 25 година (њиме се баве историчари)
3. Дуго споро промељиве или непроменљиве структуре.
Покушаји објашњења др. промена започети су у митовима, религији, филозофији, др. наукама.
Друштвена промене су процеси у којима се, током дужег или краћег периода, успостављају нови
облици односа између друштвених група и појединаца. Односи који се мењају су претходно били
стабилни; ти су односи и сами историјски настали, променом ранијих структура; обично се прво
мењају појединачни елементи неке појаве, док низ промена тих елемената не доведе до промене
појаве у целини.
Друштвени развој је промена која значи достизање сложенијег и саврешенијег стања неке појаве.
То је један од облика друштвене промене. Др. развој има следећа обележја:
1) постиже се тако што се постепено остварују могућности које су унапред дате у некој појави
2) представља нужан процес
3) одвија се кроз одређене фазе
4) развојно кретање по правилу је неповратно
5) свака следећа развојна фаза представља саврешенији др. поредак
Друштвени прогрес је промена која значи кретање према идеалном друштвеном поретку.
– Идеја прогреса је добила замах са просветитељством и техннолошким, економским и научним
развојом у 19. веку. О идеји прогреса говорили су: Кант (морални напредак човечанства), Хегел
(напредовање свести о слободи), Маркс (разотуђење), као и Спенсер, Диркем и многи други
()прогресивне етапе друштвеноисторијског развоја). Друштвени прогрес подразумева следеће етапе.
1. Један од класичних заступника тезе да су промене резултат деловања људског духа је Хегел, као
и Огист Конт, Сен Симон, Талкот Парсонс.
2. Промене су резултат материјалних чинилаца. Снажан и дуготрајни утицај међу оваквим
теоретичарима имала је Малтусова расправа о становништву. Многи аутори сматрали су
последицом друштвене сложености раст густине становништва.
Еволуционизам. Формулисан у еволуционистичку теорију крајем 19. века, тј. у идеју о прогресивнм
етапама развоја човечанства. Прихватили су је аутори као што су Херберт Спенсер и Карл Маркс.
Спенсерова идеја, која до данас представља основу еволуционистичких идеја, јесте да се општи
напредак (у природи и у друштву) првенствено појављује у облику постепеног преласка
некохерентних, неповезаних хомогених популација у кохерентне, повезане и хетерогене. То ће
касније прерасти у фунцкионалистичку теорију (структуру друштва чине елементи као у биолошком
организму, складно делујући ради ефикасног функционисаша читавог организма). Спенсер је равио
и класификацијски оквир друштвеног развоја.
Ова теорија се развила после Другог светског рата као покушај да се објасни могућност развоја
земаља „трећег света“ тј. земаља у Африци, Азији и Латинској Америци. Ова теорија спада у
еволуистичким схватањима. Показатељи модернизације:
1) економске промене
2) политичке промене
3) индустрализација (уз деаграризацију)
4) урбанизација
5) масовно образовање
6) промене у култури, вредностима, типу личности
Нова историјска социологија. Последњих деценија се појавила и нова историјска социологија тј.
покушај ка јединству друштвених наука (социологије, историје, статистике, економије итд) и
постављању „великих историјских питања“.