BIBLIOTEKA ROMAN 1 JAKOBSON

KNJIŽEVNI POGLEDI

OGLEDI IZ POETIKE
Urednik
MILAN KOMNENIC

PROSVETA BEOGRAD, 1978.

 O UMETNICKOM REALIZMU*
'l . Istorija umetnosti, a naročito istorija književnosti
'
do nedavno nije bila nauka, nego causerie.: Ponašala se
po svim zakonima causerie. !ivahno je preletala s teme
na temu, od lirskih verbalnih izliva do anegdota iz umet·
nikova života, od psiholoških truizama do pitanja o
filozofskoj sadržini i socijalnoj sredini. Govoriti o živo-
tu, o eposi na osnovu književnih dela - kakva je to
plemenita i lepa zadaća; kopirati sa gipsa zahvalnije je
i lakše nego ocrtavati živo telo. Causerie n~a pre-
ciznu terminologiju. Naprotiv, raznolikost imenoviiiijli,
ekvtvokacija koja daje povod za kalambure - sve to
često da je veliku draž razgovoru. Tako ni is tori ja umet-
nosti nije poznavala naučnu terminologiju, služila se
uobičajenim rečima ne podvrgavajući ih kritičkom fil.
trn, ne utvrđujući im tačno granice, niti uzimajući u
obzir njihovu višeznačnost. Na primer, istoričari knji-
ževnosti bezbožno su mešali idealizam kao naziv odre·
đenog filozofskog shvatanja sveta, i idealizam u smislu
nekoristoljublja, nepristajanja čoveka da se rukovodi
materijalnim pobudama. Još je beznadnija zbrka oko
termina .. forma" na koju je blistavo ukazao Anton Mar·
ti u svojim radovima iz opšte gramatike. Ali osobito nije
imao sreće u tom pogledu termin .,realizam". Nekritič·
ka upotreba te reči, krajnje neodređene po svome sa·
držaju, dovela je do kobnih posledica.
* Prvi put objavljeno na ruskom u Readings in Russian
Poetics, Michigan Slavic Materials No 2 (Ann Arbor: Dept. of
Slavic Languages and Literatures, 1962), 30-36.
58
. Sta je realizam u shvatanju teoretičara umetnosti?
To je umetnički pravac čiji je cilj da što je moguće bliže
prenosi stvarnost, koji stremi ka maksimumu verodos-
tojnosti. Realističkim proglašavamo ona . dela .. za ..koja
nam se čmt da verno prenose stvarnost, da su verodos·
tojna. I već pada u oči dvoznačnost: ·
1. Reč je o stremljenju, tendenciji, to jest pod re· '
a/ističkim delom podrazumevamo delo kQie je dati au· /
tor zamislio kao verodostojno (značenje A). ·'i
~- 2. Realističkim se nazžva delo koje ja - sudeći o
njemu na određen način - frimam. __lcio_j!frodasto{no
(značenje B). _ -;-
U prvom slučaju prinuđeni smo da ocenjujemo ima·..
nentno, u drugom se moj utisak pokazuje kao odluču­
juće merila. Istorija umetnosti beznadno meša oba ta
značenja termina .,realizam". Mojoj, privatnoj. lokalnoj
tački gledišta pripisuje se objektivno, apsolutno pouz·
dano značenje. Pitanje o realizmu ili irealizmu ovih ili
onih umetniČkih tvorevina neosetno se svodi na pitanje·
o mome odnosu prema njima. Zz:ačenje A neprimetno
se zamenjuje značenjem B.
Klasici, sentimentalisti, delimično romantičari, .,re·
alisti" XIX veka, u znatnoj meri modernisti i, najzad,
futuristi, ekspresionisti itd. ne jednom su uporno prag·
lašavali vernost prema stvarnosti, maksimum verodos-
tojnosti, rečju realizam - osnovnim geslom svoga umet·
niČkog progra~a.U XIX veku po tom geslu počinje da
se naziva umetnički pravac. Današnju istoriju umetno-
sti, a naročito književnosti, pretežno su stvorili epigoni
ovoga pravca. Zato se poseban slučaj, poseban umetnički
smer shvata kao savršeno ostvarenje date tendencije, i
u poređenju s njim ocenjuje se stepen realizma prethod-
nih i kasnijih umetničkih pravaca. Na taj način neoset-
no se stvara novo poistovećenje, potura se treće zna·
čenje reči .,realizam" (značenje C) to je~J_<.bi.Lk.a.LakW· (
f
ris[ii;nilLoznaka..određenog__umetnilkog pravca XIX veka.:
Drugim rečima, realistička ada prošloga-ve!Gl'Cfrie se
istoričaru književnosti kao najverodostojnija.,
Podvrgni_mo analizi J?Ojam,_umetničke ~er_o~o~t.ojno­
sti. Ako u slikarstvu, u likovmm umetnosttma moze da
-se· padne u iluziju da je moguća neka objektivna, neza·
59
 visna vernost prema stvarnosti, pjtagje.. o .,prirodnoj"
(po PlaJonovot terminologiji) .... verodostojnosti jezičkog
tzra"iaVanja, književnog opisa - potpuno je lišeno smi-
sla: Može li da sc postavi pitanje o stepenu verodostoj-
nosti ovog ili onog vida pesničkih tropa, može li se ka-
zati kako je određena metafora ili metonimija objektiv-
no realnija? A i u slikarstvu je realnost uslovna, tako
reći figuralna. 'Uslovni su metodi projekcije trodimen-
zionalnog prostora na površinu, uslovna je obojenost,
apstrahovanje, uprošćavanje predočenog predmeta, iz-
bor predstavljenih svojstava. Uslovni slikarski jezik
treba naučiti da bi se videla slika, isto kao što se ne
može shvatiti ono što je rečeno ako se ne zna jezik,_
Ta uslovnost, tradicionalnost slikarskog predočavanja u
znatnom stepenu uslovljava sam čin naše vizuelne per-
cepcije. Sto se tradicija više gomila, naslikani lik sve
više postaje ideogram, formula s kojom se odmah po
sličnosti povezuje predmet.~ Prepoznavanje postaje tre-
nutno. Mi prestajemo da vidimo sliku. )deogram treb~
da bude deformisan. Slikar novator mora u samoj stvan
da vidi ono što juče u njoj nisu videli, da percepciji na-
metne novu formu. Predmet se daje u neobičnom rakur-
su. Kompozicija koju su prethodnici kanonizovali biva
narušena. Tako -Kramskoj, jedan od .,začetnika" tako-
zvane realističke škole ruskog slikarstva, u svojim se-
ćanjima priča kako je težio da maksimalno deformiše
1 akademsku kompoziciju, pri čemu je ovaj .,nered" mo-
tivisan približavanjem realnosti. To je tipična motiva-
f
cija Sturm und Drang-a novih umetničkih pravaca, to
jest motivacija deformacije ideograma.
U praktičnom jeziku postoji niz eufemizama - for-
mula učtivosti, reči koje imenuju zaobilazno, kroz alu-
ziju, koje su uslovno postavljene. Kada od govora zahte-
vamo istinitost, prirodnost, izrazitost, mi odbacujemo
uobičajeni salonski rekvizit, stvari nazivamo njihovim
imenima, i ti nazivi zvuče, oni su novi, za njih kažemo:
c'est le mot. Ali, u našoj upotrebi reči, ime se saživelo
sa označenim predmetom i ako tada želimo izrazito ime-
novanje, pribegavamo metafori, nagoveštaju, alegoriji.
Ona zvuči osećajnije, ona je karakterističnija. Drukčije
rečeno, trudeći se da nađemo pravu reč koja bi nam po-
60
.n
kazala taj predmet, mi se koristimo udaljenom rečju,
rečju na 'koju nismo navikli (barem u datoj upotrebi),
rečju silovanom. Takva neočekivana reč m_ože da bude
i figurativni i pravi naziv predi_Ileta - zav.Isno o~. toga
šta je posredi. Primera za to Ima b.ezbroJ, n":~ocJt.o u
istoriji nepristojnog rečnika. Nazvati <:tkt s':oJ.Im Ime-
nom - zvuči pikantno, no ako u datOJ sredim krepka
rcč nije retkost, onda trop, eufemizam deluje jače, ubed-
ljivije. Takvo je rusko husarsko .,utilizirati". Zato su
strani izrazi uvredljivi, i oni se s tim ciljem rado pre-
uzimaju zato efikasnost izraza udesetostručuje nepoj-
mljiv· epitet - holandski ili morževski - kojeg ruski
psovači dodaju uz ime predmeta koji ni s morževima, ~i
s Holandijom nemaju nikakve veze. Zato, umesto uo~I­
,. čajenog podsećanja na snošaj s materom (u čuvemm
psovačkim formulama) seljak radije ko;isti. fant~stičn~
sliku snošaja sa dušom, i pri tom se radi poJačanJa sluh
formom odrečnog paralelizma (.,tvoju dušu ne mater").
Takav je i revolucionarni realizam u književnosti.
Reči jučerašnjeg pripovedanja vi.še !'išta n~ govor~ .• I
evo predmet se karaktenše svojstvima koJa su Juce
smatrana za najmanje karakteristična, najmanje dos-
tojna paž n je i bila su previđana . .,On voli da sc zadr;
žava na nebitnom" - tako o savremenom novatoru glasi
klasični sud konzervativne kritike svih vremena. Prepu-
štam ljubitelju citata da sam izaber~ ?dgovara~ući ma-
terijal iz kritičkih sudova savrememka o Puškmu, ~o­
golju, Tolstoju, Andreju Bjelom, itd. T~kva. karakteriZa-
cija po nebitnim svojstvima iz~leda pn~t~.hcam:' ~ov~g
pravca realnijom nego okamenJena tradiCIJa. k~l~ Im J~
prethodila. Percepcija drugih - konzervatJVniJih - 1
dalje se upravlja prema starom kanonu!. i zat_o. njegova
deformacija nastala u novom pravcu nJima hČI na od-
ricanje od verodostojnosti, na odstupanje o~ r~alizma;
oni nastavljaju da neguju stare kanone kao Jedmo rea-
lističke. Prema tome, pošto smo ~ore govorili o zna~en i~
A termina realizam" to jest o tendenciji ka umetmčkoJ
· verodostoj;;osti, _ vidi~o da takvo određenje ostavlja
mesta za dvosmislenost.
A J - jeste tendencija ka deformaciji datih um7tnič­
.
kih kanona osmišlJ·ena kao približavanje stvarnostz.
~
61
 i
date
A 2 -
umetničke
jeste konzervativna tendencija u okvirima
tradicije, osmišljena kao vernost prema
s_!l!.(lWO$/L -- ···~-· ----··
Značenje B ima u vidu moju subjektivnu ocenu
date umetničke pojave kao verne stvarnosti; prema to·
me, zamenivši dobijene rezultate, proizlazi:
Značenje B J - to jest, ja sam revolucionar u od-
nosu na date umetničke navike, i_j.e{Omz!l.cJiu.J.i.h.navik(l
primani kao približavanje stvarnosti.
Značenje B·:z-_;_ to7es(· ja sam konzervativac i de·
formaciitLdatih.umemičkih...naJ;iko....primam. kao izo[Hi.:~
čavanje stvarnQsli.
-· ·u··posiednjem slučaju, samo umetničke činjenice
koje, po mome mišljenju, ne protivreče datim umetnič·
kim navikama mogu da budu nazvane umetničkim; no
kako su, s moje tačke gledišta, najrealističkije upravo
moje navike (tradicija kojoj ja pripadam), a one u ok·
virima drugih tradicija, čak i onih koje im ne protiv·
reče, nisu ostvarene u potpunosti, ja u tim tradicijama
zapažam samo delimični, početni, nedovoljno razvijeni
ili dekadentni realizam, dok jedini pravi realizam jeste
onaj na kojem sam sam vaspitan. Nasuprot tome, ja
se u slučaju B J prema· svim umetničkim formulama
koje protivreče datim umetničkim navikama, za mene
neprihvatljivim, odnosim onako kao što bih se, u slu·
čaju B 2, poneo pre~ formama koje im ne protivreče.
U tom slučaju, ja Iako mogu da pripišem realističku ten·
denciju (u smislu A J) formama koje uopšte nisu zami·
šljene kao takve. Tako su umetnike ranih razdoblja čes·
to interpretirali sa stanovišta B 1. Padalo je u oči da
njihova dela protivreče kanonima na kojima smo mi
vaspitani, dok se njihova tradicionalnost, vernost svom
kanonu, ispuštala iz vida (A 2 tumačilo se kao A J).
Isto tako, spisi koji uopšte nisu zamišljeni kao pesnički
mo!!ll da budu primljeni i protumačeni kao takvi. Pod·
setimo se Gogoljevih reči o tome kako je poetičan opis
dragocenosti moskovskih careva, Novalisove primedbe o
poetičnosti azbuke, izjave futuriste Kručoniha o poet·
skom zvučanju računa iz praonice ili izjave pesnika Hlje·
bnjikova o tome kako štamparska greška ponekad umet·
nički izobličava reč.
62
. Konkretni sadržaj A l, A 2, B l i B 2 krajnje je re-J
latlvan. Tako će savremeni kritičar videti realizam u De- .
·lakroau, ali ne i u Delarošu, u El Greku i Andreju Rub-
!jovu, ali ne i u Gvidu Reniju, u liku skitske žene, ali ne
1 u Laokoonu. Upravo obrnuto sudio bi učenik akade·
mij~ iz prošlo~ veka.· Onaj ko zapaža verodostojnost
Rasma ne zapaz~ verodostojnost u Sekspira, i obrnuto ..
Druga polovma XIX veka. Grupa umetnika bori se
u ~usiji za realizam (prva faza e, to jest poseb~lu·
ČaJ A J). Jedan od njih, Rjepin, slika platno Ivan Groz-
ni ~bi? sina". Rjepinovi saborci pozdravljaj,'; sliku kao
re.ah~tičku (e - .Po~eban sluč~j B 1). Nasuprot tome,
Rjepmov nastavmk IZ akademije uzbuđen je zbog ne-
realnosti slike, potanko nabraja Rjepinova odstupanja
od verodostojnosti u poređenju sa akademskim za
n_iega jedino verodostojnim kanonom (to jest sa stano-
VIŠta B 2). No evo, akademska tradicija se iživela, ka-
non "realista"-peredvižnika se usvaja, postaje društve·
n~ .činjen!ca. Rađaju se nove slikarske tendencije, po-
ČmJe novi Sturm und Drang, rečeno jezikom program·
skih deklaracija - traži se nova istina: Stoga će savre·
menom umetniku, razume se, Rjepinova slika izgledati
neprirodna, neverodostojna (sa stanovišta B J). Samo
konzervativac poštuje "realističke vrline" i trudi se da
gleda Rjepinovim očima (druga faza e, to jest poseban
slučaj B 2). A Rjepin opet u Sezanu i Degau ne vidi
ništa osim iskrivljavanja i izopačavanja (sa stanovišta
B 2). Na ovim primerima očevidna je sva relativnost
!'.ojma "realizam"; no, kao što smo već utvrdili, po svo·
]Im estetskim navikama istoričari umetnosti SU većinom
~pigoni "realizma" (e druge faze). i proizvoljno stavlja-
JU znak jednakosti između e i B 2 iako je u stvari e
samo poseban slučaj B. Kao što znamo, značenje A
neosetno se zamenjuje značenjem B, pri čemu se ne za·
paž~ p:incipijelna razlika između A l i A 2; ·razaranje
stanh Ideograma shvata se samo kao sredstvo za stva-
ranje novih - konzervativac. razume se, ne opaža au·
tonoman estetski momenat u deformaciji.. .
Na taj način, tobože imajući u vidu If (a u stvari
A 2), istoričari umetnosti sc u stvari pozivaju na e..
Zato, kada istoričar književnosti kaže - cl'ruskoj knji-
63
ževnosti je svojstven realizam"; njegove reči zvuče isto
kao aforizam ,.čoveku je svojstveno da ima dvadeset go-
dina".
Pošto se utvrdila tradiciji! da je realizam upravo
e, novi umetnici realisti (u smislu A l) prinuđeni su da
sebe proglase neorealistima, realistima u višem smislu
reči, naturalistima, da povlače razliku između približnog,
tobožnjeg realizma (e) i onog realizma koji oni smatra-
ju pravim (to jest njihovog sopstvenog). Ja sam rea·
list, ali samo u višem smislu reči- izjavio-j~·već Dos-
tojevski. Gotovo istu rečenicu ponavljali su redom sim-
balisti, italijanski i ruski futuristi, nemački ekspresio-
nisti i još mnogi drugi: Ponekad su ovi neorealisti pois-
tovećivali svoju estetsku platformu sa realizmom uop·
šte i zato su, ocenjujući predstavnike e, bili prinuđeni
da ih odvajaju od realizma. Tako je posmrtna kritika
stavila pod sumnju realizam Gogolja, .Dostojevskog,
Tolstoja, Turgenjeva, Ostrovskog.
Samo e istoričari umetnosti (a delimično i književ-
nosti) karakterišu veoma neodređeno i približno - ne
smerno zaboraviti da karakterizaciju daju epigoni. Bli-
ža analiza postaviće umesto e niz veličina preciznije sa-
držine, otkriće da pojedini postupci koje mi vezujemo
za e uopšte ni izdaleka nisu karakteristični za sve pred-
stavnike takozvane realističke škole i da se, obrnuto,
daju otkriti i izvan nje.
Već smo govorili o progresivnom realizmu kao o
karakterizaciji po nebitnim oznakama. Jedan od postu-
paka takve karakterizacije koji, pored drugih, neguju i
mnogi predstavnici škole e (u Rusiji takozvane gogoljev-
ske škole), i koji se zato ponekad neopravdano poisto-
većuje sa e uopšte, je zgušnjavanje pripovedanja slika-
ma privučenim po susedstvu, drugim rečima put od dos-
lovnog izraza ka metonimiji i sinegdohi. Ovo .,zgušnja-
vanje", ostvaruje se uprkos zapletu ili ga čak i sasvim
ukida. ·Uzmimo jednostavan primer: dva književna sa-
moubistva - Bedne Lize i Ane Karenjine. Slikajući
Anino samoubistvo, Tolstoj uglavnom piše o njenoj tor-
bici. Ta nebitna oznaka Karamzinu bi se učinila bes-
mislenom, iako u poređenju sa avanturističkim roma-
nom XVIII veka Karamzinova priča predstavlja niz ne-
64
bitnih oznaka. Ako je u avanturističkom romanu XVIII
ve~~ }unak sretao prolaz!'ika, sretao je upravo onoga
koJI Je potreban n]emu Ili barem zapletu. A kod Go-
golja, To~stoja ili Dostojevskog junak će obavezno naj-
P;~ sresti nel?otreJ:>.nog prolaznika, suvišnog sa stana-
vista fabule, 1 s nJim će zapodenuti razgovor iz kojeg
neće ništa proisteći za fabulu. Pošto se takav postupak
često proglašava realističkim, označimo ga sa D ponav-
_lj~.lli-~i da se D često nstvaruje_kaa C . --~---~
Dečaku je postavljen zadatak: iz kaveza je izletela \
ptica; za koje vreme je doletcla do šume ako je u sva- l
kom minut'! preletala toliko i toliko, a rastojanje izme- -'
đu kaveza 1 šume iznosi toliko i toliko. Dečak na to l
pita; a kakve je boje bio kavez? Taj dečak je bio tipičan
realista u smislu D. l
Ili, još jedna anegdota - .,jermenska zagonetka'';
visi u gostinskoj sobi, a zeleno je. Sta je to? Odgonetka:
s!e.đ. Zašto u gostinskoj_ sobi? A zar ga nisu mogli obe-
siti? Zašto zeleno? ObOJili ga. Ali zašto? Da bi bilo teže
?.dgonetnuti. To.. nastojanje da se odgonetanje učini te-
Zirn, ta ten_denci]a ka usporavanju prepoznavanja vodf
naglašavanJu nove oznake, vodi novom epitetu. U umet-
nosti .su neizbežna preuveličavanja, pisao je Dostojevski, .,
D~ J:>.I se . stvar l'.o~~zala, treba deformisati njen juče­
ras~]! obhk, _oboJili Je kao što se boje preparati za gle-
danJe pod mikroskopom. Vi obojite predmet na nov na-
či.n i.. !"islite: .:.ada ga više osećate, postao vam je oče­
vz~'!'''· real~IJl (A 1). Kubista umnožava predmet na
s~I-~1, poka~uJe _ga s više tački gledišta, čini ga opiplji-
VI]Im. To ]e slikarski postupak. Ali mogućno je da sc
na samoj ~lici motiviše, odnosno opravda taj postu-
pak; na pnmer, predmet je ponovljen, odslikan u ogle-
dal'!: :rako je i u ~njiževnosti: Sleđ je zelen jer su ga
obOJih - ošamućuJUĆi epitet je realizovan - trop sc
pretvara u epski motiv. Zašto su ga obojili - odgovor
će s~ n~ći k?d autora, ali u stvari tačan odgovor je:
d~. b1 bilo teze odgonetnuti. Na taj način, izraz koji
niJe dos)OV_!l!!_ffi.._!)Že_fia_ bude nametnut predmetu, iJi aa
sn
buaeaat kao posebno va tanji 'tog,( predmeta: Negativ-
ni paralelizam __ odbacuje_metafm:u_u ime došlovnog iz-
.!:aza: .,Ja nisam drvo, ja sam žena""·.:::-govorlaevojka
65
 \

u pesmi češkog pesnika Srameka. _Ta književna konstruk- šenje. Doduše, ovo prvo je lakše, jer su različiti poj-
cija može da bude opravdana, odlika skaza može pos- movi koji se kriju iza iste reči "ključ" međusobno oš-
tati detalj sižejnog razvoja. - Jedni su govorili, to su tro razgraničeni, dok se daju zamisliti činjenice o ko-
tragovi hermelina, drugi su odgovarali: ne, to nisu tra- jima se može reći: to je istovremeno, realizam u smislu
govi hermelina, to je prolazio Curila Plenkovič.- Obrnut C B A J, itd. No ipak, nedopustivo je mešanje pojmova
negativni paralelizam _odbacuje doslovan izraz radi me-
tafore (u navedenoj Sramenkovoj pesmi - "J a nisam
e: B: A J, itd. Verovatno ima u Africi Arapa koji igraju
arapa. Postoje nesumnjivo alfonsi čije je kršteno ime
žena, ja sam drvo" ili u pozorišnom komadu drugog češ­ Alfons. Ali to nam ne da je za pravo da svakog Alfonsa
kog pesnika Capeka: =.... Sta je to? - Maramica. - To nazivamo alfonsom, niti nam dozvoljava da zaključimo
nije maramica. To je prelepa: žena koja stoji pored pro- kako neko arapsko pleme igra karte. Pravilo samo po
zora. Ona je u belom i sanja o ljubavi . , .) sebi očevidno do gluposti, pa ipak oni koji govore o
U ruskim erotskim skaskama slika snošaja često se umetničkom realizmu stalno protiv njega greše.
daje posredstvom obrnutog paralelizma, kao i u svad-
benim pesmama, s tom razlikom što u ovima metafo- (S ruskog preveo Petar Vujičić)
rična konstrukcija ničim nije opravdana, dok se u ska-
skama ovakve metafore motivišu kao sredstvo koje lu-
kavi junak primenjuje da bi sablaznio devojku, ili se
pak metafore koje slikaju snošaj motivišu kao životinj-
sko tumačenje njima neshvatljivog čovečjeg akta. _Do-_
'i sled!J!I._[ClOt_ivacjja~gpraydanje_r>oetskih konstrukcija t~:
l<Ođe se ponekad naziva realizarg: Tako češki romanopi-
sac Capek-Hod polušaljivo naziva .,realističkim poglav-
ljem" motivaciju "romantične" fantastike u prvoj glavi
svoje kniige Naizapadniii Sloven, koja je data posred-
stvom tifusnog buncanja.
Označimo takav realizam, to jest zaht!Oli__Za.dosled-
nom_mofivaciiow,_zarealizaciiom poetskih- postupakg -
sa." E. To E često.se.mešlLSa..C~:B.. itd. Budući da teoreti-
čari 'i istoričari umetnosti (a naročito književnosti) ne
razlikuju raznorodne pojmove koji se kriju iza termina
.,realizam", oni postupaju s njim kao s vrećom, beskra-
jno rastegljivom, u koju može da se trpa sve i sva.
Odgovaraju: ne, ne može sve i sva. Hofmanovu fan-
tastiku niko neće nazvati real~mom. Dakle, neko jedin-
stveno značenje reči .,realizam" ipak postoji, može se
otkriti zajednički imenitelj.
Odgovaram: niko neće lopatu nazvati kosom, ali to
ne znači da reč .,kosa" ima samo jedno značenje. Ne
mogu se nekažnjeno poistovećivati različita značenja re-
či .,realizam", kao što se ne može, ako ne želimo da
nas proglase ludim, mešati ženska kosa i kosa za ko-
66