Svedoci 

večnosti
Arhimandrit Rafail Karelin
 
Troje  svedoči  o  duši  o  večnosti:  more  –  ogromna  kolevka  zemlje;  planine,  koje 
ustremljuju  svoje  oči  naviše,  i  nebo,  napojeno  svetlošću.  Čija  nevidljiva  ruka  pokreće  i 
okreće tu kolevku? 
Šum talasa nalik je na neprestanu pesmu. Blizu mora uspokojava se nemirna ljudska 
duša, poput deteta na majčinim rukama. Bol i briga, koji gvozdenim obručem stežu srce, 
iščezavaju, kao da nestaju, poput oblaka nad horizontom. 
Talasi,  iznikli  u  dubini  mora,  streme  ka  obali,  kao  da  žele  da  obgrle  granitne  stene, 
okružene  vodom,  a  zatim  odstupaju  nazad,  ostavljajući  na  pesku  rakove  i  raznobojno 
kamenje, kao što ronilac iznosi bisere sa dna. Na zapadu, more se sliva sa nebom; teško je 
uvideti  granicu,  koja  bi  ih  odelila  jedno  od  drugog.  Kada  za  horizontom  iščezava  brod, 
čini se da tone i da se sporo utapa u more. Kada oblak, poput jata labudova, leti sa zapada 
na istok, čini se da su se oni podigli sa mora, kao iz svog gnezda. 
More  diše,  kao  živa  priroda:  čas  tiho,  poput  deteta  koje  spava, čas  duboko  i  bučno, 
kao da su ga vihori vetra probudili iz sna. More vlada nekakvom isceljujućom silom, ono 
stavlja  balzam  na  rane  duše  i  ožiljke  sećanja;  njegova  monotona  pesma  odgoni  brige  od 
našeg  bespokojnog,  uzrujanog  uma,  kao  da  sve  što  je  prošlo  tone  u  njegovu  dubinu, 
iščezava  u  beskonačnom  prostoru.  More  nam  otkriva  veličinu  kosmosa,  ona  zahvata 
čoveka, pleni, očarava ga. Čovek se predaje moru, kao što se predaje muzici. 
More  –  to  je  slika  onog  nadahnuća,  u  kome  se  gasi  svest,  kada  čovek  oseća  sebe 
delom kosmosa, gde on doživljava to jedinstvo, ali ne može i ne želi da misli ni o čemu. 
More i filosofija su nesmestivi jedno sa drugim. 
O večnosti govore planine. More – to je pokret nadole, prema „srcu zemlje“, planine – 
to  je  put  naviše;  što  više  u  planinama,  to  se  manje  sluša  i  oseća  puls  zemlje.  More  poje 
glasom talasa, planine poju svojim ćutanjem. 
Planine  –  su  predvorje  neba  i  večnosti.  U  planinama  nema  nežnih  ruku,  koje 
uspavljuju  dušu,  nema  boja,  kojima  bi  se  naslađivao  vid.  Kao  što  se  zmija  provlači  u 
proleće kroz kamenje, da bi odbacila svoju kožu, tako čovek u planinama mora da ostavi 
svoje  pređašnje  slike  i  predstave,  maštanja,  i  snove,  da  oslobađa  svoje  sećanje  da  bi  stao 
pred večnost. Nemoguće je ići nagore, nositi na plećima svoj domaći teret, treba se rastati 
sa svim, da  bi zadobili  ono,  što  je više od sveta. Učenici su rekli Gospodu:  „evo  mi smo 
ostavili sve i idemo za Tobom.“  U planinama postoji jedna vidljiva lepota, lepota stena, i 
jedna nevidljiva lepota – to je traženje Boga u ćutanju planina. 
Treće što svedoči o večnosti – to je nebo. Ono obuhvata i more i planine. Životinje ne 
gledaju  na  nebo,  ono  je  za  njih  prazno.  Ptice,  leteći  u  vazduhu,  ustremljujući  poglede  ka 
zemlji – tamo je njihova otadžbina. 
Jedino ljudska duša na nebu vidi tajnu svog postojanja. Moguće je časovima gledati 
na nebo, ono se nikada ne ponavlja, kao što pesnik ponavlja iste predstave i slike. Nebo je 
uvek  novo,  njegova  boja  nikada  ne  biva  istovetna.  Oblaci,  plivajući  po  nebu,  nalik  su  na 
leteće  planine,  koje  su  se  moćnim  zamahom  odvojile  od  zemlje  i  plivaju  u  svetlosnom 
bezdanu, kao u dubokom okeanu. 
I pored toga, veličina neba se otkriva onda, kada se gase njegove zlatne boje, i otkriva 
beskonačnost njegovog prostranstva. 
Zvezde – to su lampe, pri čijoj su svetlosti mudraci i filosofi pisali svoje knjige. Vreme 
svojim zubima nagriza planine; vreme isušuje mora; ali zvezde su neizmenjive, one su bile 
takve  pri  stvaranju  prvih  ljudi,  iste  takve,  kada  su  gradili  piramide,  kada  su  drevni 
patrijarsi  lutali  sa  svojim  stadima  i  u  pustinjama  nalazili  put  po  zvezdama,  kada  su  bili 
građeni  prvi  Hrišćanski  hramovi.  To  su  bile  iste  one  dijamantske  oči  večnosti,  usmerene 
ka zemlji. 
Zvezde  su  posebno  jarke  u  pustinji  i  nad  morem.  U  gradu  se  zvezde  čine 
zamračenim, mutnim česticama, sličnim jedno drugim, kao da su se dim i prašina grada 
naselili  na  njima.  A  nad  obalom  zvezde  blistaju  i  sijaju  posebnom  prelivajućom, 
svetlucajućom svetlošću, kao da svaka zvezda ima svoj tajanstveni lik. 
Danju, nebo nad morem izgleda kao duboka zavesa, sa ćudljivim vezom oblaka, gde 
se  postojano  menjaju  granice  i  oblici  figura.  Noć  odvaja  ovu  zavesu,  i  nebo  se  otkriva  u 
svojoj veličini i lepoti. Ponekada nebo biva presečeno zvezdom padalicom, i u to vreme se 
sećamo kako je pao svetlonosni anđeo. Još se sećamo smrti, koja je presekla nit života i u 
svojim rukama nosi nepoznatu stranu duše čoveka. 
Zvezdano nebo je nalik na knjigu, čije otkrivene stranice govore o Bogu.