Sadržaj

POMORSKA ODA
PROTICANJE SATI
DVA IZVODA IZ ODA
POZDRAV VOLTU VITMENU
TRIJUMFALNA ODA
POGOVOR

FERNANDO PESSOALUKA NA PUČINI

Poeme Alvara de Kampuša

Prevela s portugalskog JASMINA NEŠKOVIĆ

Ah, koja to suština tajne i značenja Zgusnuta u božanskom zanosu otkrivenjaU

časovima boje teskobe i cutanja Nije most između bilo kog gata i Gata!

Gat što se mrklo odražava u ustajalim vodama,Metež na palubama lađa,O, lutalačka i

nestalna dušo sveta što se ukrcava,Tog slikovitog sveta što prolazi i u kom ništa
nema trajanja, Jer kad god se lađa u luku vraca Uvek se na palubi desi neka
promena!

Neprestana bekstva, odlasci, opojna Raznolikosti!Večita dušo pomoraca i plovidbi!

Odrazi brodskih trupova što se tromo razvlače po vodi U času isplovljavanja!
Talasati se kao duša života, otisnuti se kao glas, Proživljavati treperavi čas
iznad večitih voda.Buditi se u osvit dana bistrijih od dana u Evropi,Ugledati
tajanstvene luke nad morskim osamama,Obilaziti daleke rtove iza kojih se šire
prostranslva Duž nebrojenih začaranih litica...

Ah, žala u daljini, gatovi što se naziru izdaleka,A onda žala u blizini, gatovi
viđeni izbliza.Nedokučiva tajna svakog odlaska i svakog dolaska,Bolna nepostojanost
i nerazumljivost Ovog nemogućeg svemira
Što se sa svakim časom na moru sve više na vlastitoj koži oseća!Besmisleni jecaj
što nam se iz duša otimaI širi prostranstvima drugačijih mora s ostrvima na rubu
obzora,Preko dalekih ostrva čije su obale ostale za nama,Povrh jasnih obrisa luka
koje rastu, sa svojim kučama i ljudima,U susret lađi što se približava.

Ah, kako su sveža sva jutra kad se dolazi,I bleda ona jutra kada se odlazi,Kad nam
se utroba steže A neko mutno osecanje nalik na strah- Nasledni strah od odvajanja i
odlazaka,Tajanstveni zazor od Dolaska i Novine -Ježi nam kožu i užasom nas
ispunjava,I celo naše izmučeno telo oseća,Kao da je duša,Neobjašnjivu želju da sve
to oseti na drugačiji način:Neku čežnju za bilo čim,Neku pometnju u osečanjima
prema kojoj to neodređenoj otadžbini?Prema kojoj obali? kojoj lađi? kom gatu?I našu
misao kao da spopada neka bolestina,I ostaje u nama samo jedna ogromna
praznina,Jedna šuplja zasicenost pomorskim minutima,I neka nejasna zebnja koja bi
mogla biti dosada ili bol Samo kad bi umela to da postane...

POMORSKA ODA
Sam, na pustom gatu, u ovo letnje jutro,Gledam ka ulazu u luku, gledam ka
Beskraju,Gledam i raduje me što vidimJedan mali, crni i jasan parobrod što
uplovljava.Pomalja se u daljini, razgovetan, klasičan na svoj način,I ostavlja za
sobom u vazduhu dalekom prazan pramen svoga dima.Ulazi i jutro ulazi sa njime, a
nad rekom,Ovde-onde, pomorski život se budi,Dižu se jedra, pomiču se
tegljači,Promiču male barke iza lađa u luci.Pirka laki povetarac.Ali moja je duša
uz ono što slabije vidim,
Uz parobrod koji stiže,
Jer uz njega je Daljina, Jutro,
Pomorska suština ovog Časa,
Bolna slast što u meni raste kao mučnina,
Kao prvi znak morslce bolesti, ali u duhu.
Gledam parobrod izdaleka, s velikom nczavisnošcu duše,
A u meni se, polagano, neko kormilo pokreće.

Parobrodi što izjutra ulaze u luku

Donose pred moje oči
Radosnu i tužnu tajnu dolazaka i odlazaka.
Donose secanja na daleka pristaništa i druge trenutke
Drugog načina postojanja istog čovečanstva u drugim krajevima.
Svako je pristajanje, svako odvajanje lađe,
(Osečam to u sebi kao vlastitu krv)
Nesvesno simbolično, strahovito Preteće metafizičkim značenjima Što remete u meni
moje nekadašnje biće.

Ah, ceo je gat jedna čežnja od kamena!

A kad se lađa od obale odvaja I kad se najednom zapaža da se otvorio prostor Između
ivice gata i broda,
Obuzima me, ne znam zbog čega, neka nova mora,
Jedna magluština tužnih osećanja
Što blešti na suncu mojih zatravljenih teskoba
Kao prvi prozor u koji bije zora,
I obavija me kao uspomena na neku drugu osobu Koja je na volšeban način bila moja.

Ah, ko zna, ko zna,

Nisam ii pošao davno, još pre svog postojanja,
S nekog mola; nisam li ostavio, kao lađa pod kosim Suncem praskozorja,
Neku drugu vrstu luke?
Ko zna da nisam ostavio, pre no što je čas Spoljnog sveta, ovakvog kao što ga vidim
sada,
Zasjao za mene,
Jedan veliki gat što vrvi od malo ljudi,
Jedan veliki polurasanjeni grad,
Ogroman trgovački grad, prenaseljen, zagušen,
Ako je tako moguće izvan Prostora i Vremena?

Da, jedan gat, na neki način otelovljen,

Stvaran, vidljiv kao gat, zaista gat,
Apsolutni Gat po čijem obrascu nesvesno oponašanom, Neosetno prizivanom,
Mi ljudi gradimo
Naše gatove u našim lukama,
Naše gatove od istinskog kamena iznad prave vode,
A kad su jednom vec sagrađeni onda se obznanjuju, nenadano,
Kao Stvarne-Stvari, Stvari-Duhovi, Bića-Duše od Kamena, U izvesnim našim trenucima
praiskonskog osecanja Kad izgleda da se u spoljašnjem svetu neka kapija otvara
I, bez ikakvih promena,
Sve se namah drugačije otkriva.

Ah, Veliki Gate s kog smo se otisli u Lađama-Narodima!

Veliki Gate Pređašnji, božanski i večiti!
lz koje luke? U koje vode? I zašto uopšte to mislim?
Veliki Gat nalik na sve ostale, al’ Jedini.
Pun, kao i svi drugi gatovi, žamora tišine u prvo svitanje, Što, kako jutro odmiče,
prerasta u buku dizalica I pisku dolazaka teretnih vozova,
Ispod tmastog i slučajnog i lakog oblakaDima iz obližnjih fabrika
Koji zatamnjuje crno tle od sitnog svetlucavog ugljevlja, Kao da je senka oblaka
koji klizi nad mutnim vodama.
U meni se lagano ubrzava okretanje kormila.
I parobrod se približava, jer mora uci u luku, neizostavno,
A ne zato što ga ja vidim kako se na prekomernoj udaljenosti pomera.

U mojoj mašti on je već blizu i mogu da ga sagledam Celom širinom redova njegovih
okruglih prozora,
I sve u meni podrhtava, svo meso i sva koža,
Zbog onog stvorenja što nikada ne stiže nijednom lađom A ja sam došao danas da ga
čekam na gatu, pokoravajuci se nekom precutnom naređenju.

Lađe što ulaze u pristanište,

Lađe koje izlaze iz luka,
Lađe koje prolaze u daljini
(Zamišljam sebe kako ih gledam s nekog pustog žala) -Sve te lađe gotovo nestvarne u
svome promicanju Sve te takve lađe polresaju me kao da su nešto drugo A ne samo
lađe, lađe što idu i dolaze.

I lađe viđene izbliza, čak i kad se na njih ne ukrcavamo, Viđene odozdo, iz čamaca,
kao visoki plehani bedemi, Viđene iznutra, kroz kabine, salone, spremišta,
Dok posmatramo izbliza jarbole šlo štrče u visinu,
Dok se spotičemo o konopce, silazeci nezgodnim stepenicama, Udišući masnu mešavinu
metala i morskih mirisa iz svega toga –

Lađe viđene izbliza nešto su sasvim drugo, a isto,

Izazivaju istu čežnju i istu zebnju, samo na drugi način.
Svekoliki pomorski život! Sve u pomorskom životu!
Sva ta istančana zavodljivost uvlači mi se u krv I ja sanjarim o putovanjima bez
međa i granica.
Ah, obrisi dalekih obala, spljošteni na pozadini obzora!
Ah, rtovi, ostrva, peščana žala!
Morska samovanja, kao u izvesnim trenucima sred Tihog okeana
Kada pod uticajem ne znam kakvog uverenja stečenog u školi
Osečamo kako nam živce pritiska činjenica da je to najveci od svih okeana,
A svet i ukus stvari u nama postaju pustinja!
Prostranstvo Atlantika, bliže ljudskoj meri, slanije!
Inđijski okean, najtajanstveniji među okeanima!
Sredozemlje, pitomo, bez ikakvih tajni, klasično, more kao stvoreno
Da zapljuskuje vidikovce koje posmatraju beli kipovi iz obližnjih vrtova!
Sva mora, sve tesnace, sve zalive, sve zatone,
Hteo bih da stegnem u zagrljaj, da ih osetim silno, pa da umrem!

I vi, brodski predmeti, moje stare igračke iz sna!

Sastavite izvan mene moj unutarnji život!
Kobilice, jarboli i jedra, katarke, konopi,
Dimnjaci parobroda, propeleri, koševi, zastavice,
Kablovi, grotla, kotlovi, cevi, ventili,
Sručite se u mene u kamarama, u hrpama,
Kao ispreturani sadržaj neke fioke izručene na pod!
Budite riznica moje grozničave škrtosti,
Budite plodovi drveta moje uobrazilje,
Tema mojih pesama, krv u žilama moje pameti,
Vaša nek bude nit što me spaja sa spoljnjim svetom po osecanju za lepo,
Snabdite me metaforama, slikama, literaturom,
Jer odista, najozbiljnije, doslovno,
Moji su opažaji barka s izvrnutim dnom,
Moja je mašta poluporinuto sidro,
Moja je žudnja slomljeno veslo,
A tkanje mojih živaca mreža što se suši na žalu!

Rekom se slučajno razleže zvižduk sirene, samo jedne.

Vec podrhtava celo moje duševno tle.
Iz časa u čas, kormilo se u meni sve brže okreće.

Ah, parobrodi, putovanja, neznano prebivalište Tog-i-tog, pomorca, našeg poznanika!

Ah, kakvom me gordošcu ispunjava saznanje da je jedan od nas
Našao smrt u talasima nadomak nekog ostrva Tihog okeana! Mi što smo plovili s njim
razglasicemo tu priču svima S opravdanim ponosom, s prikrivenim ubeđenjem Da sve to
ima nekog lepšeg i šireg smisla Od pukog gubitka njegove barke i činjenice da je
potonuo na dno s plucima punim vode!

Ah, parobrodi, brodovi za prevoz uglja, jedrenjaci!

Sve su ređi - teško meni! - jedrenjaci na morima!
A ja, koji volim modemu civilizaciju, jakoji dušom ljubim mašine,
Ja, inženjer, ja, čovek kulturan, ja, odgojen u inostranstvu, Voleo bih da opet
imam pred očima jedino jedrenjake i drvene barke,
Da ne znam za drugi pomorski život sem starog života na morima!
Jer su drevna mora Apsolutna Razdaljina,
Čista Daljina, oslobođena bremena Sadašnjice...
Ah, kako me ovde sve podseca na taj bolji život,
Ona mora, veca, jer se plovilo sporije,
Ona mora, tajanstvena, jer se o njima manje znalo.

Svaki je parobrod u daljini barka na jedra izbliza.

Svaka daleka lađa viđena ovog trena to je negdašnja lađa videna izbliza.
Svi nevidljivi mornari na palubama lada na obzoru To su vidljivi momari iz doba
starinskih lađa.
Iz sporog i jedrenjačkog doba opasnih plovidaba,
Iz doba drveta i platna kad su putovanja trajala mesecima.

Obuzima me, malo-pomalo, pomama za pomorskim stvarima, Kroz moje telo prodire gat i
njegovo okružje,
Huk uzburkanog Teža čula mi preplavljuje,
I počinjem da sanjam, da tonem u vodeni san,
Pokrecu se u mojoj duši prenosni remenici,
I ubrzanje kormila žestoko me protresa.
Zovu me vode,
Zovu me mora,
Zovu me, iz sveg grla, daljine,
Sva pomorska razdoblja proživljena u prošlosti, dozivaju u glas.
Ti, engleski mornaru, Džime Barnse, prijatelju,
Ti si me naučio onaj prastari, engleski krik Što tako opako sažima Za složene duše
kao što je moja Nemušti zov voda,
Nečuveni i precutni glas svih stvari s mora,
Brodoloma, dalekih putovanja, opasnih prelazaka.
Taj tvoj engleski krik što je postao sveopšti u mojoj krvi,
Što i ne zvuči kao krik, lišen ljudskog glasa i obličja,
Taj stravični krik što kao da se prolama Iz dubine neke pecine nebom natkriljene,
I kao da pripoveda sve kobne događaje
Koji se mogu desiti na Pučini, na Moru, u Noći...
(Uvek si se pretvarao kao da dozivaš neku škunu, I vikao si ovako, sa šakama oko
usta,
Ogromnim šakama, ogrubelim i mrkim, kao da duvaš u trubu:

Ahó-ó-ó-ó-o-ó-ó-ó-ó-ó-ó- yyyy...
Schooner ahó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó- yyyy...)

Slušam te odavde, sada, i trzam se na svaki šum.

Vetar huji. Jutro se diže. Vrelina navire.
Osećam kako mi se obrazi žare.
Svesne mi se oči šire.
Ushičenje se u meni penje, nadima, nadire,
I uz neku potmulu huku meteža sve se više pojačava Živo okretanje kormila!

O, gromoglasni zove
Od čije žestine, od čije srdžbe kipte u meni U praštavom skladu sve moje žudnje,
Svi moji zamori što su se namah pokrenuli, svi!...
Poziv upućen mojoj krvi
Od jedne ljubavi prošle, ne znam gde, koja se vraća I još uvek ima snage da me
privuče i odgurne,
Još uvek ima dovoljno snage da me natera da omrznem ovaj život
Koji provodim sred telesne i duhovne neprobojnosti Stvarnog sveta s kojim živim!

Ah, kako god bilo, kud god bilo, samo otići!

Otisnuti se prema širini, preko talasa, preko mora, u susret opasnosti!
Krenuti ka Pučini, Napolje, ka Zamišljenoj Daljini,
Bez cilja i zaustavljanja, kroz tajanstvene i duboke noći Kao prašina koju podižu
oluje, vihor nosi!

Sva moja krv besomučno čezne za krilima!

Celo moje telo napred srlja!
Izlivam se iz svoje mašte u bujicama!
Posrćem, zavijam, padam u sunovrat!
Sve moje žudnje ključaju od pene I moje je meso talas koji se razbija o stenje!

Dok mislim na to - kakav gnev! dok mislim na to - kakav bes! Dok mislim na ovu
skučenost mog života kog razdiru žudnje, Nenadano, razjareno, vanorbitalno,
Uz poremećeno, široko, žestoko kolebanje Živog volana moje uobrazilje,
Šiklja iz mene šlštava, siktava, vrtoglava
Mračna i sadistička požuda za drečavim pomorskim životom.

Hej, mornari, stražari! Hej, članovi posade, kormilari! Moreplovci, pomorci,

matrozi, pustolovi!
Hej kapetani, krmanoši, jarbolski čuvari!
Ljudi što spavate na tvrdim ležajima!
Ljudi što spavate s Opasnošču koja vreba kroz brodska okna! Ljudi što spavate na
uzglavlju Smrti!
Ljudi što imate koševe svrh jarbola i komandne mostove da odatle motrite
Bezmerno bezmerje bezmernoga mora!
Hej, upravljači teretnih dizalica!
Hej, momci što spuštate jedra, ložači, mali od palube!

Ljudi što utovarujete teret u spremišta!

Ljudi što namotavate užad na mostovima!
Ljudi što čistite metalne okove na grotlima!
Ljudi sa katarke! Ijudi za mašinama! ljudi na jarbolima! Hej-hej-hej-hej-hej-hej-
hej!
Bratijo sa slamnatim šeširima, u mrežastim majicama! Bratijo sa sidrima i ukrštenim
zastavicama na grudima! Bratijo istetovirana, s lulom u zubima, nalakćena na
ogradama! Bratijo opaljena od jarkog sunca, prekaljena silnim kišama, Očiju bistrih
od tolikog bezmerja što se u njima ogleda, Okorelih lica od silnih vetrova što su
ih šibala!

H ej - hej - hej - hej - hej - hej - hej!

Ljudi što ste videli Patagoniju!
Ljudi što ste obišli Australiju!
Ljudi što ste se siti nagledali obala koje ja neću videti nikada! Što ste gazili
zemlju zemalja u koje nikad kročiti neću!
Što ste kupovali sumnjivu robu u kolonijama na obodima pustara!
I činili sve to kao da nije ništa,
Kao da je prirodno,
Kao da je život to,
Kao da se time nikakva sudbina ne ispunjava! Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi sadašnjeg mora, ljudi mora negdašnjeg!
Brodski zapovednici! robovi sa galija! borci sa Lepanta! Gusari iz rimskog doba!
Grčki moreplovci!
Feničani! Kartaginjani! Portugalci što ste se otisnuli iz Sagreša
U susret neizvesnoj pustolovini, ka Apsolutnom moru, da ostvarite Nemoguće!

Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Ljudi što ste podizali nadgrobnike i rtovima nadenuli imena! Ljudi što ste prvi
trgovali sa crncima!
Što ste prvi prodavali roblje iz novih zemalja!
Što ste izmamili prvi evropski grč od preneraženih crnkinja! Što ste donosili
zlato, đinđuve, mirišljavo drvo, strele,
Sa obala gde buja zeleno rastinje!
Ljudi što ste pljačkali mirna afrička naselja,
I naterali te rase u beg gruvanjem topova,
Što ste ubijali, krali, mučili, osvajali
Nagrade Novine namenjene onome ko pognute glave
Nasrče na tajnu novih mora! Hej-hej-hej-hej-hej!
Sve vas u jednome, sve vas u svima vama, kao u jednome,
Sve vas izmešane, isprepletene,
Sve vas, okrvavljene, nasilnike, omražene, vas što širiste strah i trepet, vas
posvecene,
Pozdravljam vas, pozdravljam vas, sve!
Hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Hej-lahoj-lahoj-laHOJ-laha-á-á-á-á!

Hoću da idem sa vama, hoću da idem sa vama,

Sa svima vama u isto vreme,
Na sve strane, kud god ste išli!
Želim da se sretnem s vašim opasnostima oči u oči,
Da osetim na svom licu vetrove što su izborali vaša lica,
Da ispljunem sa usana so mora koja su ljubile vaše usne,
Da umešam prsle u vaše rabote, da delim vaše bure i oluje, Da stignem, kao i vi,
napokon, u čudesne luke!
Da pobegnem sa vama od civilizacije,
Da izgubim svaki pojam morala,
Da osetim kako se na pučini menja moje shvatanje čovečnosti!
Da se napajam sa vama na južnim morima Novim svirepostima, novim duševnim
potresima,
Novim žarištima u mom vulkanskom duhu!
Da idem sa vama, da zbacim sa sebe - ah! samo što dalje od mene! -
Moje građansko odelo, uglađenost mojih postupaka,
Moj urođeni strah od tamnice,
Moj miroljubivi život,
Moj život sedelački, nepokretan, sređen i ispravan!
Na more, na more, na more, na more,
Eh! izbaciti na more, na vetar, na talase Život moj!
Osoliti penom koju nanosi vetar Moje uživanje u velikim putovanjima!
Išibati bičevima vode meso moje pustolovine,
Natopiti okeanskim mrazevima kosti mog postojanja, Bičevati, seci, uštaviti
vetrovima, penom, solju Moje ciklonsko i atlantsko bice,
Moje živce postavljene kao užad uz jarbole,
Kao lira u rukama vihora!

Da, da, da... raspnite me na plovidbama I moja ce pleča uživati u mom krstu!
Vežite me za putovanja kao za stubove srama I osećaj sramnog stuba probiće mi kičmu
I ja ću ga podneti bez otpora, u širokom grču!
Učinite sa mnom šta god vam se prohte, samo nek to bude na morima,
Na palubama, uz šum valova,
Rastržite me, ubijajte, ranjavajte!
Želja mi je da u Smrt ponesem Dušu što se preliva od Mora,
Mrtva pijana od pomorskih stvari,
Kako od mornara tako i od sidara, rtova,
Kako od dalekih obala tako i od huja vetrova,
Od Pučine kao i od Gata, od brodoloma Kao i od mirnog trgovanja,
Kako od jarbola tako i od valova,
Da u Smrt ponesem, s bolom sladostrasnim,
Telo puno pijavica, krvopija, krvopija,
Čudnih zelenih besmislenih morskih pijavica!

Napravite od mojih vena užad za jarbole!

Od mojih mišica konopce-privezače!
Oderite mi kožu i zakucajte za kobilice,
Da mogu da osetim bol od čavala, i da on nikad ne umine!
Načinite od mog srca admiralsku zastavicu
Kao u doba starih jedrenjaka, uoči pomorske bitke!
Izgazite na mostovima moje iskopane oči!
Razbijte mi kosti o bokove brodova!
Šibajte me vezanog za jarbole, šibajte!
Svim vetrovima svih širina i dužina
Rasejte moju krv povrh uskiptelih voda
Što zasipaju brod, komandni most, s boka na bok,
U žestokim, divljim kovitlacima oluja!

Pokazati pred nalelima vetra neustrašivost platna na jedrima! Biti, kao visoki
koševi na jarbolima, zavijanje vetrova!
Stara gitara Fada na morima punim opasnosti,
Pesma ispevana mornarima, da je čuju, a ne da je ponavljaju!

Pobunjeni mornari
Obesiše jednog kapetana o jarbol.
Nekog drugog iskrcaše na pusto ostrvo.
Marooned!
Sunce žarkog podneblja zarazilo je groznicom starog gusarenja
Moje nabrekle vene.
Vetrovi iz Patagonije istetovirali su moju maštu Slikama tragičnih i skarednih
prizora.
Vatra, vatra, vatra u meni!
Krv! krv! krv! krv!
Ceo mozak mi puca!
Svet mi se u crveno rasprskava!
Kidaju mi se vene uz fijuk konopaca!
I grmi u meni divlja, nezasita Pesma Velikog Gusara,
Kreštava smrt Velikog Gusara što toliko zavija Da se ljudima od užasa ledi krv u
žilama!
Tamo, sa krme, na samrti, urla na sav glas, i peva:
Fifteen men on the Dead Man ’s Chest.
Yo-ho ho and a bottle of rum!
A zatim vrišti, glasom več nestvarnim, što se u vazduhu prolama:
Darby M ’Graw- aw-aw-aw!
Darby M ’Graw-aw-aw-aw-aw-aw-aw-aw!
Fetch a-a-aft the ru-u-u-u-u-u-u-u-u-um, Darby,
Ah, kakav život! to je bio život, jašta!

Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Hej-lahoj-lahoj-laHOJ-lahá-á-á-á-á!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!

Zdrobljene kobilice, potonule lađe, krv na morima,

Mostovi natopljeni krvlju, raskomadana tela!
Odsečeni prsti na ogradama!
Dečije glave, ovde-onde!
Ljudi s iskolačenim očima što vrište, zavijaju!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Umotavam se u sve to kao u ogrtač na hladnoći! Tarem se o sve to kao mačka o zid u
februaru!
Ričem na sve to kao gladan lav!
Nasrčem na sve to kao razjareni bik!
Zarivam nokte, lomim kandže, zubi mi krvare nad tim Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-
hej-hej-hej!

Najednom mi puca u ušima Kao neka truba u blizini,

Drevni krik, ali sad nekako metalan, nabusit,
Što dovikuje plen na vidiku,
Jedrilicu što če biti uhvaćena:

Ahó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-yyyy...
Schooner aho-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-yyyy...
Čitav svet ne postoji za mene! Gorim crveno!
Ričem u besu juriša!
Vrhovni-Gusar! Gusar-Cezar!
Haram, ubijam, satirem, param!
Osečam samo more, pljačku, plen!
Osečam kako biju u meni, kako me biju U slepoočnicama vene!
Kao vrela krv iz očiju mi ističe čulo vida! Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-
hej-hej!

Ah, gusari, gusari, gusari!

Gusari, volite me i mrzite!
Pomešajte me sa vama, gusari!
Kako vaša pomama, vaša svirepost govore krvi
Jednog ženskog tela što je nekad bilo moje i čija je pohota još živa!
Hteo bih da budem životinja-oličenje svih vaših pokreta Zverka što zariva očnjake u
brodske oklope, kobilice,
Što proždire jarbole, pije krv i katran na mostovima,
Što tamani jedra, vesla, konope, čekrke,
Morska zmija, ženska i čudovišna, što se zločinima naslađuje!

Postoji neka sinfonija ncuskladivih i podudarnih opažaja, Postoji u mojoj krvi neko
sazvučje svih rusvaja koje zločin za sobom ostavlja,
Grčevitog cičanja i vrištanja krvavih orgija na morima, Besomučno, kao peščana
oluja u duhu,
Oblak užarene prašine što pomračuje moju bistrinu I čini da sve to vidim i sanjam
samo kožom i venama!

Gusari, gusarenje, barke, čas,

Onaj pomorski čas kad se napada plen,
A užas zarobljenih raste do ludila - taj čas
Što u sebi sažima sve zločine, užas, barke, ljude, more, nebo, oblake,
Lahor, dužinu, širinu, vrisku i ciku,
Želeo bih da taj Čas u svom Sveobuhvatu bude moje telo u Svemu što obuhvata,
paćenički,
Da bude moje telo i moja krv, da uobliči moje telo u crveno, Da se rascvetava kao
rana što me svrbi u nestvarnom mesu moje duše!

Ah, biti sav u zločinima! biti svaki sastavni delić

Napada na lađe, i klanja i silovanja!
Biti sve što se dešava na mestu pljačkanja!
Biti svako ko je živeo ili počivao na poprištu krvavih tragedija!
Biti gusar-kratak pregled svekolikog gusarenja na vrhuncu,
I žrtva-sinteza, ali od krvi i mesa, svih gusara ovog sveta! Biti u mom telu bez
otpora žena sazdana od svih žena Koje su gusari silovali, usmrtili, ranili,
raskomadali!
Biti u mom potčinjenom biču ženka što je morala njihova biti I osećati sve to - sve
te stvari u isti mah - kao žmarce duž leđa!

O, moji rutavi junaci pustolovine i zločina!

Moje morske zveri, muževi moje mašte!
Slučajni ljubavnici mojih pritvornih osećanja!
Hteo bih biti Ona što vas u lukama čeka,
Vas omražene voljene njenom gusarskom krvlju u snovima! Jer ona bi isla sa vama,
ali samo u mislima, da se iživljava Nad golim leševima žrtava koje ste posejali po
morima!
Jer ona bi saučestvovala u vašim zločinima, i u okeanskim orgijama
Njen veštičiji duh plesao bi nevidljiv oko pokreta Vaših tela, vaših bodeža, vaših
ruku davitelja!
I ona što vas na kopnu čeka, kad dođete, ako kojim slučajem dođete,
Ispijala bi kroz riku vaše ljubavi sav onaj široki,
Maglovit i opaki miris vaših pobeda,
A kroz vaše grčeve povriskivalo bi vrzino kolo u žutom i crvenom!
Rastrgnulo meso, otvoreno i rasporeno, šikljanje krvi!
Sada, na vrhuncu sanjarenja o vašim zlodelima,
Već sam sav van sebe, više vam ne pripadam, ja sam vi, Moja ženska priroda koja vas
prali sad je srž vaših duša!
Ah, biti unutar svekolike vaše svireposti, u času dok je izvršavate!
Sisati iznutra vašu svest o vašim osetima Dok bojite krvlju more na pučinama,
Kad, s vremena na vreme, bacate morskim psima Ranjena tela, još uvek živa,
ružičasto meso mališana I dovlačite majke do ograda da posmatraju šta se s njihovom
decom zbiva.

Biti sa vama u pokoljima i krađama!

Biti sa vama ukomponovan u sinfoniju otimanja!
Ah, ne znam više šta, ne znam šta bih sve vaše želeo da budem!
Ne samo da budem vaša ženka, vaše ženke, vaše žrtve,
Vaše žrtve - muškarci, žene, deca, lađe -Ne samo da budem čas i barke i talasi,
Ne samo vaše duše, vaša tela, vaša razjarenost, vaša svojina, Ne samo konkretni čin
vašeg apstraktnog orgijanja,
Ne bih želeo da budem samo to - već više od toga, Bog-to! Trebalo bi biti Bog, bog
jednog naopakog kulta,
Čudovišni i đavolji Bog, Bog jedne krvave mnogobožačke vere
Pa navršiti punu meru moje maštovite razjarenosti,
Da nikad ne utolim želju za poistovećenjem
Sa svakim, i sa svime i više-od-svega- što čini vaše pobede!
Ah, mučite me, da biste me izlečili!
Moje meso - načinite od njega vazduh koji paraju vaše kame Pre no što se obruše na
glave i ramena!
Neka moje vene budu odeca koju vaši bodeži cepaju!
Moja mašta telo žena koje silujete!
Moja pamet paluba gde stojite dok ubijate!
Čitav moj život u svom celokupnom nervnom, histeričnom, besmislenom sklopu
Nek bude džinovski organizam u kojem bi svako gusarsko zlodelo
Ćinilo jednu svesnu celiju - a ja sav da se komešam Kao ogromna pihtijasta trulež,
i da sve to budem!
Tako je neumerena, strahovita brzina
Kojom se vrti grozničava mašina mojih razularenih priviđenja
A moja svest-kormilo
Sada je samo magleni obruč što kroz vazduh f'ijuče.
Fifteen men on the Dead Man’s Chest.
Yo-ho ho and a bottle of rum!

Hej-Iahoj-lahoj-laHOJ---------lahà-à-ààà — ààà...

Ah! divljaštvo tog divljaštva! U vražju mater

Svaki život poput ovog našeg, u kom ničeg od svega toga nema!
Evo sam ovde ja, inženjer, praktičan na silu, osetljiv na sve, Ovde prikovan, u
poređenju s vama nepokretan čak i kada hodam;
Trom, čak i kad nešto preduzmem, slabić čak i kad se namećem; Mlitav, slomljen,
plašljivi otpadnik od vaše Slave,
Vaše silne prodorne pokretljivosti, vrele i krvave!

Prokletstvo! Što ne mogu da postupam u skladu sa svojim bunilom!

Prokletstvo! Što se večito hvatam za skute civilizacije!
Što vazda nosim na leđima douceur des moeurs kao neku balu od čipaka!
Uličari - a to smo svi mi - savremene ljubavi prema čovečanstvu!

Gomila sušičavih, živčanih, malokrvnih bednika,

Bez smelosti da budemo ljudi nasilni i srčani,
S dušom nalik na kokošku privezanu za jednu nogu!

Ah, gusari, gusari!

Žudnja za bezakonjem sjedinjena s okrutnošću,
Žudnja za stvarima savršeno svirepim i gnusnim,
Što izjeda kao neka apstraktna pohota naša slabunjava tela, Naše živce istanjene i
ženski osetljive,
I ubrizgava jake ludačke groznice u naše prazne poglede!

Prisilite me da klečim pred vama!

Ponižavajte me i tucile!
Načinile od mene vašeg roba i vašu stvar!
I nek me vaš prezir nikad ne napušta,
O, gospodari moji, moji vlasnici!

Preuzimati uvek s ponosom ulogu potčinjenogU krvavim događajima i strasnim

podavanjima!
Obrušite se na mene kao tvrdi bedemi,
O, varvari drevnog mora!
Čerečite me i ranjavajte!
Od zapada do istoka moga tela Izbrazdajte krvlju moju put!

Izljubite vašim kamama, kamdžijama i gnevom Moju mazohističku žudnju da se

prepustim vašem besu,
Da budem nepomičan i osecajan predmet vaše proždrljive svireposti,
Gospodari, gazde, carevi, nasilnici!
Ah, mučite me,
Rastržite me, rasporite!
Rasparčanog na svesne komade Izručite me na mostove,
Razbacajte me po morima, ostavite me Na gramzivim žalima ostrva!

Utolite u meni svu moju mističku opčinjenost vama, Izrezbarite do krvi moju dušu,
Režite, secite!
Vi što tetovirate moju telesnu maštu!
Voljene derikože moje čulne potčinjenosti!
Pokorite me kao što se ubija pas udarcima nogu!
Učinite od mene jamu za vaš neprikosnoveni prezir!

Učinite od mene sve vaše žrtve u isti mah!

Kao Što je Hristos ispaštao za sve ljude, ja želim da ispaštam Za sve žrtve vaših
ruku,
Vaših žuljevitih, okrvavljenih ruku, s prstima odsečenim U nasrtajima na brodske
ograde!
Učinite od mene bilo šta samo da izgleda kao da su me vukli
- O, kakvog uživanja! O kakve slasti bolnog celivanja! -Vukli za repove konja koje
ste vi bičevali...
Ali sve to na moru, sve to na mo-o-o-ru, na MO-O-O-RU! Hej-hej-hej-hej-hej! Hej-
hej-hej-hej-hej-hej-hej! HEJ-HEJ-HEJ-HEJ-HEJ-HEJ-HEJ! Na MO-O-O-O-RU!

Jehej hej-hej-hej-hej-hej! Jehej-hej-hej-hej-hej-hej!

Jehej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
Viče sve! Sve počinje da viče! Vetrovi, valovi, barke,
Plime i oseke, jarboli, gusari, moja duša, krv, i zrak i zrak! Hej-hej-hej-hej!
Jehej-hej-hej-hej-hej! Jehej-hej-hej-hej-hej-hej! Sve peva i viče na sav glas!

FIFTEEN MEN ON THE DEAD MAN’S CHEST. HO-HO-HO AND A BOTTLE OF RUM!

Hej-hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej-hej! Hej-hej-hej-hej-hej-hej!

Hej-lahoj-lahoj-laHO-O-O-ôô-lahà-àà-ààà!

AHO-O-O OOO-OOOOO - yyy!...

SCHOONER AHO-O-O-O-O-O-O-O-O-O - yyyy!...

Darby M’Graw-aw-aw-aw-aw-aw!
DARBY M’GRAW-AW-AW-AW-AW-AW-AW!
FETCH A-A-AFT THE RU-U-U-U-U-UM, DARBY!

Hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej-hej!
HEJ-EJ HEJ-EJ HEJ-EJ HEJ-EJ - EJ HEJ-EJ-EJ! HEJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ HEJ EJ-EJ!
HEJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ!

HEJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ-EJ!

Nešto se u meni slama. Crvenilo se mrači.

Osečao sam i suviše da bih mogao i dalje osecati.
Presahla mi je duša, ostao samo neki odjek u meni.
Brzina kormila primetno opada.
Snovi mi neosetno sklanjaju ruke sa očiju.
U meni je samo neka šupljina, pustinja, noćno more,
I čim osetim da u meni postoji noćno more,
Diže se s njegove pučine, izvire iz njegove tišine,
Ponovo, još jednom, ogromni pradavni krik.
I najednom, kao neka munja zvuka, što ne izaziva prasak već nežnost,
Obuhvata naglo čitav pomorski vidik Vlažno i potmulo talasanje ljudi u noći,
Glas daleke sirene što plače i doziva,
Dopire sa dna Daljine, s dna Mora, iz duše Ponora,
A na površini vode, plutaju, kao alge, moji propali snovi...

Aho-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó - yy...
Schooner ahó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó-ó - yy...

Ah, rosa povrh mog uzbuđenja!

Noćna svežina na mom unutarnjem okeanu!
I evo, sve se u meni najednom sreće oči u oči s jednom noći na moru
Punom ogromne najčovečnije tajne noćnih vala.
Mesec se diže na obzoru
I moje se srećno detinjstvo budi u meni kao suza.
Moje detinjstvo nanovo izranja kao da je taj morski krik
Bio neki miris, neki glas, odjek neke pesme
Što je prizivao iz moje prošlosti
Onu sreću koju nikada više imati neću.

Beše to u staroj tihoj kući pokraj reke...

(Prozori moje sobe, i prozori trpezarije,
Gledali su, preko niskih kuća, na obližnju reku,
Na Težo, isti ovaj Težo, ali u drugoj tački, malo niže...
Kada bih prišao sada istim tim prozorima ne bih prišao istim prozorima.
Ono je vreme prošlo kao dim nekog parobroda na pučini...)

Neka neobjašnjiva nežnost,

Neka griža savesti dirljiva i plačna,
Prema svim tim žrtvama - prvenstveno deci -
Koje sam počinio u snu dok sam sanjao da sam stari gusar,
Dirljivo uzbuđenje, jer su ona bila moje žrtve;
Nežno i blago, jer sve to ne beše stvarno;
Neka pomućena nežnost, kao zamagljeno okno, plavičasto, Peva stare pesme u mojoj
sirotoj ucveljenoj duši.

Ah, kako sam mogao misliti, sanjati takve stvari?

Kako sam daleko od onog što sam maločas bio!
Histerija čulnih utisaka - čas ovakvih, čas oprečnih!
U zlaćanom jutru što se diže, kako moj sluh jedino bira
Stvari u skladu s tim osećanjem - zapljuskivanje vode, Lagano udaranje rečne vode o
gat...
Jedro što klizi uz drugu obalu reke,
Daleke gore japanskim plavetnilom obojene,
Kuce na Almadi,
I sve ono što je blago i nalik na detinjstvo u jutarnjem času!...

Neki galeb proleće,

I moja nežnost raste.

Ali za sve to vreme nisam zapazio ništa.

Sve je to bilo samo utisak na površini kože, kao neko milovanje.
Sve to vreme pogled mi je ostao prikovan za moj daleki san, Za moju kuću pokraj
reke,
Za prozore moje sobe što gledaju na reku u noći,
I spokoj mesečine razliven po vodama!...

Moja stara tetka koja me je volela zbog sina kog je izgubila... Moja stara tetka
koja me je obično pesmom uspavljivala (Iako sam već prerastao to doba)...
Sećam se i suze kaplju na moje srce i spiraju ga od života,
I blagi morski povetarac diže se u meni.
Ponekad, ona je pevala “Lađu Katrinetu”:

Plovi lađa Katrineta Preko mora, preko voda...

A drugi put bila je to žalostiva i srednjovekovna melodija

“Lepa Infantkinja”... Sećam se, a siroti stari glas diže se u meni
I opominje me kako sam se kasnije retko sećao nje, a toliko me je volela!
Kako sam bio nezahvalan prema njoj - i šta sam uopšte učinio od života?
Beše to “Lepa Infantkinja”... Sklapao bih oči, a ona je pevala:

Dok je Lepa Infantkinja U svom vrtu sedela

Otvorio bih namah oči i ugledao prozor prepun mesečine A zatim bih opet zažmurio, i
u svemu tome bio srećan.

Dok je Lepa Infantkinja U svom vrtu sedela,

Češljićem je zlatnim Kose češljala

O, prošlosti mog detinjstva, igračko moja slomljena!

Zar se ne može otputovati u prošlost, u onu kuću i onu naklonost,

I ostati tamo zanavek, zanavek dete i srećan zanavek!
Ali sve to beše prošlost, fenjer na uglu neke stare ulice. Pomisao na to izaziva
hladnu jezu, glad za nečim što ne može da se dosegne.
Pri pomisli na to hvata me neka besmislena griža savesti. Oh, sporo kovitlanje
neusklađenih opažaja!
Laka vrtoglavice zbrkanih stvari u duši!
Skrhani besovi, nežnosti-kao kalemovi konca kojima se igraju deca,
Veliki odroni mašte sručeni na oči čula,
Suze, zaludne suze,
Blagi povetarci protivrečja što mreškaju površinu duše...

Prizivam, dobrovoljnim naporom, da bih se rešio ovog uzbuđenja,

Prizivam, s očajničkim naporom, jalovim, ništavnim,
Pesmu Velikog Gusara, kad je ležao na samrti:

Fifteen men on the Dead Man ’n Chest.

Yo-ho-ho and a boltle of rum!

Ali pesma je prava linija tek ovlaš naznačena u meni... Naprežem se i uspevam
ponovo da prizovem pred moje oči u duši,
Ponovo, ali posređstvom jedne gotovo književne mašte, Pomamu gusarenja, pokolja,
halapljivu glad za pljačkanjem, Za besmislenim klanjem žena i dece,
Sramnim zlostavljanjem, i to iz puke zabave, siromašnih putnika,
I uživanje u uništavanju i razbijanju najdražih tuđih stvari, Ali sve to sanjam u
strahu od nečeg što mi duva u potiljak.

Pada mi na um da bi bilo zanimljivo

Vešati sinove na očigled majki
(Ali se i nehotice osećam kao njihove majke),
Zakopati živu četvorogodišnju decu na pustim ostrvima
I dovesti očeve čamcem da sve to gledaju
(Ali se sav stresem pri pomisli na sina koga nemam i koji sad mirno kod kuče
spava).

Probadam iglama hladnu žudnju za morskim zločinima,

Za inkvizicijom bez verskog opravdanja,
Za zločinima čiji uzroci nisu čak ni srdžba ni puka zloba, Izvršenim hladnokrvno,
čak i bez namere da povrede, da nanesu zlo,
Koje nismo počinili čak ni radi zabave, već samo da nam brže prođe vreme,
Kao kad se ređa pasijans na stolu za ručavanje, u nekoj palanci, posle večere, sa
stolnjakom odgurnutim na drugu stranu trpeze,
Jedino zarad prijatnog uživanja u izvršavanju gnusnih zločina, ne pridajući tome
naročitog značaja,
I u posmatranju patnje koja raste do ludila, i umiranja od bola što se nikad ne
okončava...
Ali moja mašta odbija da me prati.
Podilazi me ledena jeza.
I naglo, naglije nego prošli put, iz veće daljine, iz veće dubine,
Naglo - oh, užasa u svim mojim žilama! -
Oh, iznenadna hladnoća što bije sa kapije Tajne što se u meni otvorila i propustila
promaju,
Opominjem se Boga, Onostranosti života, i najednom
Stari glas engleskog mornara Džima Barnsa, s kojim sam
razgovarao,
Preobražen u glas tajanstvenih nežnosti u meni, malih stvari s majčinog krila i
sestrine mašne u kosi,
Što se na volšeban način probio kroz privid stvari,
Mukli i daleki glas preobražen u Apsolutni glas, Glas Bez Usta,
Što dopire u isti mah i s površine i iz dubine noćne samoce mora,
Doziva me, doziva, doziva...

Dopire muklo, kao da je prituljen, a čujan,

Daleko odnekud, kao da odjekuje na nekom drugom mestu a ovde se ne razaznaje,
Kao prigušeni jecaj, svetlost što gasne, nečujni dah,
S nekog mesta što ne pripada prostoru, iz neke tačke što ne pripada vremenu,
Večiti i noćni krik, duboki i nejasni zvižduk:

Ahô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô - yyy......
Ahô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô - - yyy......
Schooner ah-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô ---yy.........

Drhtim od duševne jeze koja mi protresa telo I naglo otvaram oči koje nisam
zatvorio.
Ah, kakva radost kad se odjcdnom izađe iz snova!
Evo ponovo stvarnog sveta, tako blagotvornog za živce!
Evo ga u ovom jutarnjem času kad ulaze u luku parobrodi što rano stižu.

Više mi nije važan parobrod što je ulazio. Još uvek je daleko. Samo ono što je
blizu sad rni umiva dušu.
Moja higijenska mašta, snažna, preduzetna,
Zaokupljena je sađa samo modernim i korisnim stvarima,
Teretnjacima, parobrodima i putnicima,
Snažnim neposrednim stvarima, modemim, trgovinskim, istinskim.
Kormilo u meni usporava kruženje.

Čudesni savremeni pomorski živote,

Sav od čistoce, mašina i zdravlja!
Sve tako lepo sređeno, samo od sebe usklađeno,
Svi delovi mašina, sve lađe na morima,
Svi činioci trgovačke delatnosti uvoza i izvoza,
Sve se tako čarobno uklapa
Da teče glatko kao da se odvija po prirodnim zakonima,
I nijedna se stvar s drugom ne sudara!

Poezija se ničeg nije lišila. A sad postoje još i mašine Sa svojom poezijom,
takođe, i sav taj novi vid života Trgovačkog, svctskog, duhovnog, osecajnog,
Kojim je doba mašina obogatilo duše.
Putovanja su danas jednako lepa kao i pre A lađa ce uvek biti lepa, samo zalo što
je lađa.
Putovali i dalje znači putovati a daljina je još uvek tamo gde je i bila -
Nigde, Bogu hvala!

Luke pune parobroda svih mogućih vrsta!

Malih, velikih, svakojakih boja, s različitim rasporedom prozora,
Što pripadaju tako čudesno mnogobrojnim brodskim kompanijama!
Parobrodi u lukama, tako osobeni u oštro razgraničenim sidrištima!
Tako je ljupka njihova uzdržana otmenost trgovačkih stvari što se izvoze na more,
Na staro more vazda homersko, o Ulikse!

Ljudski pogled svetionika u nočnoj daljini,

I bliski feral što namah blesne u mrkloj tmini
(“Kako smo blizu kopna prolazili!” I žubor vode peva nam u
ušima)!...

Sve je to danas isto kao što je oduvek bilo, al’ tu je i trgovina;I trgovačka
namena velikih parobroda Ispunjava me gordošču na moje doba!
Šarolikost sveta na palubama putničkih brodova
Izaziva u meni savremeni ponos što živim u jednom dobu
kada se tako lako
Mešaju rase, savlađuju prostranstva, s lakočom sagledavaju sve stvari,
I uživa u životu ostvarujuči veliki broj snova.

Čista, pravilna, moderna kao šalteri s rešetkama od mesinga, Moja su osečanja sada
prirodna i odmerena kao gentlemen, Praktična, daleko od svakog zastranjivanja,
udišu morski vazduh punim plućima,
Kao osobe savršeno svesne blagotvornog dejstva udisanja morskog vazduha.

Dan je več uveliko zašao u radne sate.

Sve počinje da se kreče, da poprima ustaljeni tok.
S velikim zadovoljstvom, prirodnim i neposređnim, pratim svojom dušom
Sve trgovačke operacije neophodne za utovar robe.
Moje je doba pečat koji nose sve te priznanice,
I osečam da su sva pisma iz svih poslovnica Morala biti naslovljena na moje ime!

Jedan brodski tovarni list ima toliko osobenosti,

A potpis kapetana tako je moderan i lep!
Trgovačka strogost u oslovljavanju na početku i na kraju pisama:
Dear Sirs - Messieurs - Uvažena Gospodo,
Yours faithfully - ...nos salutations empressees...
Sve je to ne samo čovečno i čisto, več i lepo,
A krajnji mu je cilj neko morsko odredište, parobrod u koji se utovaruje
Roba navedena u pismima i računima.

Kako je život složen! račune ispostavljaju ljudi Sposobni za ljubavi, mržnje,

političke strasti, katkad i za zločine -
I tako su dobro napisani, uredni, nezavisni od svega toga!
A ima Ijudi koji gledaju račune i ništa ne osečaju.
Ti, Sezario Verde, svakako si to osećao.
A što se mene tiče, ja to proživljavam duboko ljudski, do suza.
Pa nek mi neko još kaže da nema poezije u trgovini, u biroima!
Naprotiv, ona ulazi kroz sve pore... S ovim morskim vazduhom je udišem,
Jer sve je to povezano s parobrodima, s modernom plovidbom,
Jer su računi i trgovačka pisma početak istorije
A lađe što odvoze robu na večno more njen su kraj.
Ah, putovanja, krstarenja, i sva ostala,
Putovanja po morima, gde smo svi saputnici jedni drugima Na neki poseban način, kao
da nam pomorska tajna Duše zbližava i pretvara nas na tren U prolazne rodoljube
jedne iste neizvesne otadžbine,
Koja se večito premešta po neizmernim vodenim prostranstvima!
Veliki hoteli Beskraja, moji prekookeanski brodovi!
Vaš je kosmopolitizam toliko potpun i savršen da se nikad ne zaustavljate ni u
jednoj tački,
I sadržite sve vrste nošnji, lica, rasa!

Putovanja, putnici - ima ih toliko vrsta!

Tolike narodnosti na svetu! Tolika zanimanja! Toliki ljudi! Toliko različitih
ciljeva koji se mogu odrediti životu,
Životu, na kraju krajeva, u suštini, uvek istom!
Toliko zanimljivih lica! Sva su lica zanimljiva
I ništa nas tolikom pobožnošču ne ispunjava kao posmatranje
Ijudi.
Uostalom, bratstvo nije nikakva revolucionarna ideja.
To je nešto čemu se čovek uči tokom života u kom sve mora da podnosi,
A na kraju još i uživa u onom što mora da podnosi,
A na kraju se gotovo rasplače od nežnosti nad onim što je uspeo da istrpi!

Ah, sve je to lepo, sve je to ljudski i povezano S ljudskim osećanjima, tako

druželjubivim i građanskim,
Tako zamršeno jednostavnim, tako metafizički žalosnim! Život kolebljivi, raznoliki,
na kraju nas poučava ljudskosti! Jadni ljudi! Jadni ljudi, svi!

Opraštam se od ovog časa oličenog u trupu ovog drugog broda Što sad upravo krece.
To je jedan engleski tramp-steamer,Sav zamazan, kao da je francuska lađa,
Sa svojim prijatnim izgledom morskog proletera,
Koji je, bez sumnje, juče oglašen na poslednjim novinskim stranicama.

Taj siroti parobrod u meni nežnost budi, tako neugledan i prirodan.

Izgleda kao da se od nečeg usteže, kao neka čestita osobaŠto ispunjava neku vrstu
dužnosti.
Evo ga, sad se udaljava s mesta naspram keja na kojem stojim ja.
Odmiče lagano, putem kojim su prolazile lađe Nekada, nekada...
Prema Kardifu? Liverpulu? Londonu? Nema značaja.
On samo svoju dužnost ispunjava. Ispunimo onda i mi našu. Divnog li života!

Srečan put! Srecan put!

Srecan put, siroti moj slučajni prijatelju što si mi učinio uslugu
Da poneseš sa sobom groznicu i tugu mojih snova.
I što me vračaš u život time što mogu da te gledam i da vidim kako odlaziš.
Srečan put! Srečan put! Život je to...
Koliko prirodne otmenosti, tako neminovno jutarnje U tvom isplovljavanju iz
Lisabonske luke, danas!
Dugujem ti jednu neobičnu naklonost i zahvalnost zbog toga... Zbog čega? Otkud znam
zbog čega!... Idi... Prođi...
Uz laki trzaj,
(T-t - t - t - - -t...)
Kormilo se u meni zaustavlja.

Prolazi spori parobrode, prolazi bez zadržavanja...

Prođi me se, izgubi mi se iz vida,
Izađi iz moga srca,
Nestani na Pučini, na Pučini, Božijoj maglini,
Nestani, prcpusti se svojoj sudbini i ostavi me...
Ko sam uopšte ja da plačem i zapitkujem?
Ko sam uopšte ja da ti se obracam i da te volim?
Ko sam uopšte ja da se toliko uzrujavam šlo te gledam? Odvoji se od keja, sunce
raste, zlato se diže,
Blešte krovovi prislanišnih zgrada,
Blešti čitava ova strana grada...
Odlazi, ostavi me, postani
Najpre lađa nasred reke, razgovetna i jasna,
Zatim lada na putu prema izlazu iz luke, malena i crna,
A potom nejasna tačka na rubu obzora (o, žalosti moja!), Tačka što se malo-pomalo
gubi na rubu obzora...,
A onda ništa, već samo ja i moja tuga,
I ogromni grad sada vec prepun sunca I stvarni čas, ogoljen kao gat bez lađa,
I sporo obrtanje dizalice što, kao neki kompas što se okrece, Opisuje polukrug ne
znam kog to osecanja U ganutoj tišini moje duše...

PROTICANJE SATI

Nosim u svome srcu,

Kao u nekom kovčegu prepunjenom da se ne može zatvoriti, Sva mesta gde sam boravio,
Sve luke u koje sam uplovio,
Sve predele koje sam ugledao kroz prozore ili brodska okna, Ili s najviših paluba,
kroz san,
I sve to, što je mnogo, malo je prema onom što želim.

Ulazak u Singapur, dok sviće dan, zelene boje,

Koral Maldivskih ostrva u žarkom prelaženju,
Makao u neki noćni čas... Budim se iznenada... Yat-lô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô-ô... Ghi-...
I to odzvanja u meni iz dubine neke druge stvarnosti...

Severno-afrički stas kao iz Zanzibara na suncu... Dar-es-Salam (teško se

isplovljava)...
Mažunga, Nosi-Be, zelenilo Madagaskara...
Bure u blizini Gvardafuja...
I Rt Dobre Nade što se jasno ocrtava na suncu praskozorja...
I Kejptaun s planinom Tejbl u pozadini...

Proputovao sam više zemalja od onih u koje sam kročio...

Video sam više predela od onih gde sam pogled spustio...
Iskusio sam više uzbuđenja od svih uzbuđenja koja sam osetio, Jer, koliko god da
sam osećao, uvek mi je nedostajalo još nešto što bih osetio,
I život me je oduvek boleo, uvek bio nedovoljan, a ja nesrećan.

Ponekad u toku dana setini se svega toga i spopadne me užas, Mislim šta li ce mi
preostati od ovog života na mahove, od ovog zenita,
Od ovog druma, sve krivina do krivine, od ovog automobila pokraj druma, od ovog
putokaza,
Od ovog mirnog vrtloga neusklađenih utisaka,
Od ove transfuzije, ove neutemeljenosti, ove konvergencije duginih boja,
Od ovog nespokoja na dnu svih pehara,
Od ove teskobe na dnu svih uživanja,
Od ove preuranjene zasicenosti na drškama svih šolja,
Od ovog nesnosnog kartanja između Rta Dobre Nade i Kanarskih ostrva.

Ne znam da li mi je života malo il previše.

Ne znam da li osećam suviše il nedovoljno, ne znam Da li mi nedostaje duhovni
obzir, uporište u razumu,
Krvno srodstvo s tajnom stvari, potres
Pri dodirima, krv pod udarcima, trzaj od galame,
IIi možda sve to ima neko drugo značenje, ugodnije i srećnije.
U svakom slučaju, bilo je bolje ne roditi se,
Jer, koliko god da je zanimljiv u svalcom trenu,
Život napokon stvara bol, gađenje, posekotine, oderotine, lomljavu,
Izaziva želju da se vrišti, skače, leži nepomično na tlu, da se izađe
Napolje iz svih kuca, izvan svih logika i svih balkona,
I divljački krene ka smrti, između drveća i zaborava,
Između sunovrata, i opasnosti i odsustva sutrašnjice,
I sve bi to moralo biti nešto drugo više nalik na ono što ja mislim,
Na ono što mislim il osecam, što čak i ne znam šta je, o živote.

Prekrstim ruke na stolu, naslonim glavu na ruke,

Treba želeti plakati, al ne umem da iznudim suze...
Ma koliko se upinjao da se silno ražalim nad sobom, ne plačem,
Duša mi je napukla ispod povijenog kažiprsta koji je dotiče... Šta ce sa mnom biti?
Šta če sa mnom biti?

Najurili su korbačem dvorsku ludu iz palate, bez razloga, Naterali prosjaka da se

podigne sa stepenika gde je pao. Izudarali su napušteno dete i oteli mu hleb iz
ruku.
O bezmerna žalosti sveta u kome preduzimljivosti nema... Tako zaostao, tako
zaostao, tako zaostao...
Vrtovi iz devetnaestog velca, pre 89. godine,
Gde ste sad kad hoću da plačem po svaku cenu?
Kao neki melem koji krepi samo zato što je zamišljen kao melem,
Veče današnjeg dana i svih dana, malo-pomalo, jednolično, pada.
Upalili su svetiljke, pada noč, život se smenjuje.
Na bilo koji način, treba nastaviti živeti.
Peče me duša kao da je ruka, fizički.
Svima stojim na putu i sudaraju se sa mnom.
Moje imanje u provinciji,
Kad bi bilo manje od jednog voza, manje od poštanskih kola i odluke da se ode,
između mene i tebe.
A ovako, ostajem, ostajem, ostajem... Ja sam onaj što stalno želi da ode,
A uvek ostaje, uvek ostaje, uvek ostaje,
Sve do smrti ostaje, čak i ako ode, ostaje, ostaje, ostaje...

Daj da postanem čovečan, o noći, daj da postanem bratski srdačan i spretan.

Čovekoljublje je jedini način da se živi.
Samo u ljubavi prema ljudima, delima, običnim poslovima, Samo tako - teško meni! -
samo tako može da se živi.
Samo tako, o noći, a ja nikad neću moći takav biti!

Video sam sve stvari i divio se svemu,

Ali svega je bilo il napretek il premalo - ne umem da odredim
- a ja sam patio.
Proživeo sam sva osećanja, sve misli, sve pokrete,
I tako sam se rastužio kao da sam želeo da ih proživim, a nisam uspeo.
Voleo sam i mrzeo kao sav ostali svet,
Ali za sav svet to je bilo prirodno i prirođeno,
A za mene uvek izuzetak, potres, zalistak, grč.

Dođi, noći, i pomrači me, dođi i potopi me.

O krotka kćeri Druge strane, gospodarice beskrajne žalosti, Spoljašnja boli Zemlje,
nečujni plaču Sveta,
Blaga i drevna mati neispoljenih naklonosti,
Starija sestro, nevina i setna, nepovezanih ideja,
Nevesto što stalno iščekuješ naše nedorečene predloge, Smeru naše sudbine neopozivo
napušteni,
Naša paganska neizvesnosti bez radosti,
Naša hriščanska slabosti bez vere,
Naš tromi budizmu, bez ljubavi prema stvarima i bez zanosa,Naša groznice, naša
bledunjavosti, naša nestrpljivosti slabića,
Živote naš, o majko, živote naš izgubljeni...

Ne umem da osećam, ne umem da budem čovečan, da se saživim

Iz dubine tužne duše s ljudima bračom mojom na zemlji.
Ne umem da budem koristan, čak ni u osećanjima, da budem praktičan, svakidašnji,
jasan,
Da imam svoje mesto u životu, neku sudbinu među ljudima, Da imam neko delo, neku
snagu, volju, baštu,
Raziog za počinak, potrebu za razonodom,
Nešto što je prirođa neposredno meni namenila.

Zato prema meni budi kao majka, o noći tiha...

Ti, što oduzimaš svet svetu, ti što si mir,
Ti koja ne postojiš, ti što si samo odsustvo svetiosti,
Ti koja nisi ni stvar, ni mesto, ni bićc, ni život,
Penelopo s tkanjem, sutradan oparanim, sazdanim od tvoje tmine,
Nestvarna Kirko grozničavih, bezrazložno ucveljenih,
Priđi mi, noci, pruži mi ruke,
I budi svežina i okrepljenje, o noći, na mome čelu...

Ti čiji je dolazak tako blag da liči na udaljavanje,

Čija plima i oseka tame, dok izdiše mesec,
Nosi talase mrtve nežnosti, studen mora iz snova,
Lahore iz predela koje zamišlja naša neumerena teskoba... Ti, u bledilu, ti,
plačljiva, ti, u tečnom stanju,
Mirisu smrti u cvecu, grozničavi dahu nad obalama,
Ti, kraljice, ti, kastelanko, ti, bleda gospo, dođi...

Osećati sve na sve načine,

Živeti sve sa svih strana,
Biti ista stvar u svim mogućim vidovima u isto vreme, Ostvariti u sebi svekoliko
čovečanstvo svih trenutaka U jednom jedinom trenutku, razvučenom, potpunom i
dalekom.

Ja želim uvek da budem ono što me privlači,

I uvek se pretvaram, pre ili kasnije,
U ono što me privlači, bilo lo kamen ili žudnja,
Bilo to cvet il neka apstraktna zamisao,
Bilo to mnoštvo sveta il način poimanja Boga.
A mene sve privlači, i živim od svega u svemu.
Privlače me ljudi nadmoćni zato što su nadmoćni,
I privlače me ljudi ništavni zato što su takođe nadmoćni,
Jer biti ništavan nije isto što i biti nadmoćan,
I zato je i to nadmocnost u izvesnim trenucima priviđenja. Privlače me neki ljudi
zbog karakternih vrlina,
I privlače me drugi zbog nedostatka tih vrlina A neki me opet privlače prosto zato
šlo me privlače,
I postoje potpuno prirodni trenuci kad se to odnosi na sve ljude.

Da, budući da sam ja neprikosnoveni kralj svoje naklonosti, Dovoljno je da ona

postoji da bi opravdala svoje postojanje. Stežem na svoje zadihane grudi, u dirljiv
zagrljaj,
(U isti dirljivi zagrljaj)
Čoveka koji daje svoju košulju nepoznatom siromahu, Vojnika što mre za otadžbinu a
ne zna šta je otadžbina,
I materoubicu, bratoubicu, rodoskrvnika, napasnika koji siluje decu,
Drumskog razbojnika, morskog gusara,
Džeparoša, senku što vreba u sokacima -
Svi oni su moja najdraža ljubavnica bar na trenutak u životu.

Ljubim u usta sve uličarke,

Ljubim u oči sve soutcneurs,
Moja pasivnost leži kraj nogu svih ubica
A moj ogrtač španskog kroja zakianja odstupnicu svim lopovima.
Sve je razlog postojanja mog života.

Počinio sam sve zločine,

Proživeo sam sve zločine
(I ja sam bejah ne ovaj il onaj u poroku,
Več ovaploćeni porok-ličnost koji su oni upražnjavali međusobno,
I to su časovi ovenčani najvećim slavolukom mog života).

Umnožio sam se da bih osećao sebe,

Da bih osećao sebe trebalo je da osetim sve,
Rasplinuo sam se, neprestano se razlivao,
Razgolitio sam se, predao,
I u svakom kutku moje duše stoji oltar različitom bogu.

Mišice svih atleta stegle su me naprasno ženstvenog,

I već pri samoj pomisli na to klonuo sam među zamišljene mišiće.

Na moja usta su bili spušteni poljupci svih susreta,

Mahale su u mome srcu maramice svih rastanaka,
Svi bestidni pozivi pokretima i pogledima
Udaraju me besomučno po čitavom telu sa sedištem u polnim
centrima.

Bio sam svi isposnici, svi gurnuti-u-stranu, svi zaboravljeni,

I svi pederasti - svi, neizostavno (nijedan nije nedostajao). Rendez-vous u crvenom
i crnom na dnu paklenog grotla moje duše!

(Fredi, zvao sam te Baby, jer si bio plav, beo i ja sam te voleo,
Koliko si samo neustoličenih carica i svrgnutih princeza ti meni značio!)
Meri, s kojom sam čitao Bamsa u danima sumornim kao osećanje života,
Meri, ti pojma nemaš koliko su čestitih supružnika, koliko srećnih porodica,
Proživele u tebi moje oči i moja ruka oko tvog pasa i moja nepouzdana svest,
Njihov spokojni život, njihove kuće s vrtovima u predgrađu, njihove neočekivane
haIf-holydays.

Meri, nesrećan sam...

Fredi, nesrećan sam...
Oh, svi vi, svi vi, slučajni, zadocneli,
Koliko ste puta pomišljali da pomislite na mene a niste to učinili,
Ah, kako je bio mali moj udeo u vašem životu, kako mali, kako mali -
Da, i ono što sam bio, o moja vlastita vasiono,
Moje sunce, moja mesečino, moje zvezde, moj čase,
O moja spoljašnjosti izgubljena u lavirintima Boga!
Prolazi sve, sve stvari prohode kroz mene,
I svi gradovi sveta u meni žagore...

Moje srce sudnica, moje srce tržnica, moje srce berzanska hala, moje srce šalter u
banci,
Moje srce rendez-vous čitavog čovečanstva,
Moje srce klupa u gradskom parku, gostionica, konačište, zatvorska ceiija broj taj
i taj
(“Aqui estuvo el Manolo en vísperas de ir al patibulo”)
Moje srce klub, dvorana, parter, otirač, guichet, brodsko grotlo,
Most, rešetka, izlet, marš, putovanje, licitacija, sajam, seoski vašar,
Moje srce okno,
Moje srce pošiljka,
Moje srce pismo, prtljag, uplata, isporuka,
Moje srce ivica, obod, izvod, kazaljka,
Ej-la, ej-la, ej-la, moje srce čaršija.
Svi ljubavnici ljubili su se u mojoj duši,
Sve skitnice zadremale su na trenutak na mom telu,
Svi prezreni su se u jednom trenutku naslonili na moje rame, Prešli su ulicu,
držeci me podruku, svi starci i bolesnici,
I sve su mi ubice poverile po jednu tajnu.

(Ona čiji osmeh ukazuje na mir koji ja nemam,

U čijem se spuštenom pogledu prostire holandski pejzaž, sa ženskim glavama coiffées
de lin
I sav svakidašnji napor jednog naroda miroljubivog i čistog... Ona koja je prsten
ostavljen na komodi,
I vrpca koja štrči iz zatvorene fioke,
Vrpca ružičasta, ne sviđa mi se boja već vrpca koja štrči, Kao što mi se ne sviđa
ni život, al mi se sviđa da ga osećam... Da spavam kao pas lutalica nasred puta, na
suncu,
Konačno za sav ostatak Svemira,
I da kola prelaze preko mene).

Išao sam u krevet sa svim osećanjima,

Bio sam souteneur svih uzbuđenja,
Platili su mi piće svi slučajni opažaji,
Očijukao sam sa svim razlozima postupanja,
Išao ruku pod ruku sa svim podsticajima na putovanja. Bezmerna groznice časova!
Teskobo kovačnice uzbuđenja!
Gnev, pena, bezmerje koje ne može da stane u moju maramicu, Kučka što zavija noću,
Bunar sa imanja što opseda moju nesanicu,
Šuma kakva je bila u predvečerje, dok smo šetali njome, ruža,
Ravnodušni splet grmlja, mahovina, borovina,
Sav gnev što se sve to ne može obuhvatiti, što se ne može zadržati,
O nestvarna gladi za stvarima, nemoćna pohlepo za trenucima,
Produhovljena orgijo osećanja života!

Postići sve božanskom sposobnošću -Bdenja, usaglašavanja, upozorenja,

Lepe životne stvari -Darovitost, vrlinu, bezgrešnost,
Sklonost da druge pratimo do kuće,
Položaj prolaznika,
Pristojnost ukrcavanja na vreme kako bi bilo mesta za sve,
A uvek nešto nedostaje, neka čaša, povetarac, rečenica,
I život sve više boli što više u njemu uživamo i što ga više izmišljamo.

Kad bih se mogao smejati, smejati, smejati neobuzdano, Smejati kao prolivena čaša,
Potpuno lud jedino od osećanja,
Potpuno slomljen od sudaranja sa stvarima,
Ranjenih usta od ugrizanja stvari,
Krvavih noktiju od hvatanja za stvari,
A posle mi dajte ćeliju koju vam drago jer ću se sećati života.

Osećati sve na sve moguće načine,

Zastupati sva mišljenja,
Biti iskren protivurečeći sebi u svakom času,
Gnušati se samog sebe u punoj slobodi duha,
I voleti stvari kao Bog.

Ja, koji sam brat više nekom drvetu nego radniku,

Ja, koji više osečam pretpostavljeni bol mora što udara o žal Nego stvarni bol
izudarane dece (Ah, kako sve to mora biti lažno, sirota deca koju udaraju -I zašto
se uopšte moji utisci smenjuju tako brzo?).
Ja, napokon, koji sam neprckidni dijalog,
Nerazumljivo brbljanje na sav glas, duboka noč na zvoniku, Kad se zvona lagano
klate a ne pomera ih ničija ruka I kad nas spopada muka od saznanja da postoji
život koji treba živeti sutra,
Ja, napokon, doslovce ja,
I ja, u prenosnom smislu, takođe,
Ja, senzacionistički pesnik, izaslanik Slučaja Za beskorisne zakone Zivota,
Ja, pušač cigareta po prikladnom zanimanju,
Tip koji puši opijum, pije pelinkovac, a zapravo
Više voli da razmišlja o pušenju opijuma nego da ga puši,
I smatra da mu više odgovara da posmatra pelinkovac koji treba popiti nego da ga
pije...

Ja, ovaj nadmočni izrod bez arhiva u duši,

Bez ličnosti s potvrdom o vrednosti,
Ja, nadobudni istraživač ništavnih stvari,
Koji bih bio kadar da odem da živim u Sibiru samo zato što mi se to gadi,
I koji smatra da ništa ne mari ako se ne mari za otadžbinu, Jer ja nemam korena,
kao drvo, i prema tome, nemam korena...
Ja, koji se toliko puta osecam stvaran kao neka metafora,
Kao rečenica koju je neki bolesnik zapisao u knjizi devojke koju je sreo na terasi,
Ili partija šaha na palubi prekookeanskog broda,
Ja, dadilja koja gura perambulators u svim gradskim parkovima,
Ja, stražar koji je posmatra, kao ukopan, pozadi, na pešačkoj stazi,
Ja, dete u kolicima koje maše zvečkom svojoj oštroumnoj bezazlenosti,
Ja, pejzaž iza svega toga, građanski mir Što se razliva između drveča u parku,
Ja, ono što sve njih očekuje kod kuće,
Ja, ono što oni na ulici nalaze,
Ja, ono što oni ne znaju o sebi,
Ja, ono na šta upravo misliš i što ti je urezalo taj osmeh na lice,
Ja, protivurečan, izmišljen, krkljanac, pena,
Plakat zaiepljen ovog trena, bokovi Francuskinje, pogled sveštenika,
Trg u koji se ulivaju ulice i gde chauffeurs dremaju oslonjeni na kola,
Ožiljak narednika s gadnom njuškom,
Gnoj u grlu bolesnog nastavnika koji se vraća kući,
Šolja iz koje je onaj pokojni mališan uvek pio,
S napuklom drškom (a sve to staje u majčino srce i ispunjava ga)... Ja, francuski
diktat devojčice što se češka ispod podvezice, Ja, stopala što se dodiruju ispod
bridge-a pod lusterom,
Ja, skriveno pismo, toplota maramice, balkon s otškrinutim
prozorom,
Vrata za poslugu gde služavka razgovara sa žudnjama svog rođaka,
Onaj vražiji Žoze što je obecao da ce doci a nije došao A mi smo se spremali da ga
nasankamo...
Ja, sve to, i osim toga ostatak sveta...
Toliko stvari, vrata što se otvaraju, i razlog zbog kog se otvaraju,
I sve ono što su nekada radile ruke koje vrata otvaraju...
Ja, nesreća - vrhunac svih izraza,
Nemogućnost ispoljavanja svih osećanja,
A da nema ploče na groblju za brata svega toga,
I ono što naizgled ne znači ništa uvek nešto znači...
Da, ja, pomorski inženjer koji sam sujeveran kao kakva seoska strina,
I nosim monokl da ne bih ličio na verodostojnu predstavu koju o sebi imam,
Ja, koji se ponekad satima oblačim, a da to uopšte ne smatram prirodnim,
Već mislim da je to metafizička stvar i ako mi lupaju na vrata, ja se razbesnim,
Ne toliko zbog toga što su mi prekinuli čvor na kravati koliko zbog saznanja da
život postoji...

Da, napokon, ja, primalac zapečaćenih pisama,

Putni kovčeg s izlizanim početnim slovima,
Intonacija glasova koje više nikad nećemo čuti -
Neka Bog sve to sačuva u svojoj Tajni, i ponekad ga poslušajmo,
I život najednom tišti i postaje slrašno hladno negde još bliže od tela.

Brižita, rođaka moje tetke,

General koga su one pominjale - general još u vreme kad su bile male,
A život beše građanski rat na svakom ćošku...
Vivc le mélodrame oú Margot a pleuré!
Pada uvelo lišće na zemlju neredovno,
Ali je činjenica da je ujesen uvek jesen,
A zatim zima dolazi neminovno,
I postoji samo jedan put u život, a to je život...

Onaj beznačajni starac koji je, ipak, upoznao romantičare, Onaj politički pamflet
iz doba ustavnih previranja,
I bol koji sve to ostavlja, a da mu se ne zna razlog,
Niti ima drugog razloga za plakanje osim osećanja.

Zamaknem svakoga dana za sve uglove svih ulica,

I svaki put kad na nešto mislim, mislim zapravo na drugo. Pokoravam se samo iz
pukog atavizma,
I uvek postoje razlozi da se pobegne iz zemlje, ako čovek već nije vezan za
postelju.

Sa terrasses svih kafana svih gradova

Do kojih mašta može da dosegne
Promatram život što prolazi, pratim ga bez pomeranja,
Pripadam mu, ne izvlačeći nijedan pokret iz džepa,
Niti beležim to što vidim da bih se kasnije pretvarao da sam video.
U žutom automobilu nečija stalna žena prolazi,
Hodam pored nje bez njenog znanja.
Na obližnjem trottoir-u sreću se po slučajnom dogovoru,
Ali pre no što se njihov susret tamo odigrao ja sam več tamo sa njima bio.
Nema načina da izbegnu susret sa mnom, nema načina da ja ne budem svuda.

Sve je moja privilegija

(Brevetée, Sans Garantie de Dieu, moja Duša).

Prisustvujem svemu, i jednom za svagda.

Nema dragulja za ženu koji nije kupljen od mene i za mene. Nema namere za
iščekivanjem koja ne bi bila moja na neki način,
Nema ishoda razgovora koji nekim slučajem ne bi bio moj, Nema jeke zvona u Lisabonu
od pre trideset godina, noči u Svetom Karlušu od pre pedeset,
A da nije za mene, kao neka založena dragocenost.

Mene je odgojila Mašta,

Putovao sam uvek vođen njenom rukom,
Voleo, mrzeo, govorio, mislio stalno tako,
I svi časovi izgledaju moji na taj način.
Praskavo kaskanje, praskavo, kao bomba što se rasprskava, Kaskanje što se
rasprskava na sve strane u isto vreme, Kaskanje iznad prostora, skok iznad vremena,
Zdrebica, konj elektro-jon, sunčev sistem sažet U dejstvo klipova, izvan obrtanja
volana.
U klipovima, pretvoren u apstraktnu i ludačku brzinu,
Radim na gvožđe i brzinu, vrevu, ludilo, savlađani bes, Prateći trag svih volana
prevaljujem čuđesne sate I čitav svemir pišti, pucketa i sakati se u meni.

Ho-ho-ho-ho-ho!...
Sve brže i brže, sve više s duhom isturenim ispred tela Ispred vlastite brze ideje
izbačenog tela,
S duhom iza ispred tela, senka, varnica,
Hej-la-ho-ho... Hejlahoho...

Sva energija je ista i sva je priroda isto...

Sok sokova u žilama drveca to je ista ona energija što obrče Točkove lokomotive,
točkove tramvaja, volane dizela,
I kola koja pokreču mazge ili benzin pokreče zapravo ista stvar.

Panteistički bes što veličanstveno osečam u sebi,

Svim svojim uzavrelim čulima, svim porama koje se puše, Da je sve jedna jedina
brzina, jedna jedina energija, jedna jedina božanska linija
od sebe ka sebi, istrajna u zviždanju žestine ludačke brzine... Ho...

Ave, salve, živelo brzo jedinstvo svega!

Ave, salve, živela jednakost svega u streli!
Ave, salve, živela velika mašina svemira!
Ave, vi što ste jedno isto, drveče, mašine, zakoni!
Ave, vi što ste jedno isto, crvi, klipovi, apstraktne zamisli,
Ista vas tečnost napaja, isti vas sok preobražava,
Svi ste vi ista stvar, a ostalo je spolja i lažno,
Ostalo, nepomični ostatak što ostaje u ukočenim očima,
Ali ne u mojim živcima praskavom motoru na teška ili laka ulja,
Ne u mojim živcima svim mašinama, svim sistemima zupčanika.
U mojim živcima lokomotivi, električnom vozilu, automobilu, parnoj vršilici,
U mojim živcima pomorskom stroju, dizelu, polu-dizelu, campbell-u,
U mojim živcima sveobuhvatnom postrojenju na paru, gas, ulje i struju,
Sveopštoj mašini koju pokreću remenici svih trenutaka!

Sva su praskozorja praskozorje i život.

Sve zore sviču na istom mestu:
U beskraju...
Sve ptičje radosti potiču iz istog grla,
Sva treperenja lišća potiču sa istog drveta,
I svi oni što ustaju rano da bi išli na posao
Polaze iz iste kuće istim putem u istu fabriku...

Kotrlja se velika kugla, mravinjak svesti, zemlja,

Kotrlja se zorom ozorena, sumračna, pod suncima uspravljena, noćna
Kotrlja se u zamišljenom prostoru, u noći zaista slabo osvetljena,
Kotrlja...
Osećam u svojoj glavi brzinu okretanja zemlje,
I sve zemlje i sve osobe okrecu se u meni,
Centrifugalna čežnja, pomama da se uznesem vazduhom do zvezda
Udara besomučno unutar moje lobanje,
Zabada oslepljujuće igle po celoj svesti mog tela,
Nagoni me da hiljadu puta ustanem i krcnem ka Apstraktno Ka nepronalazivom, tamo
gde nema nikakvih ograničenja,
Ka nevidljivom Cilju - svim tačkama u kojima nisam - i u isto vreme...
Ah, kad bih mogao da ne budem ni nepomičan ni pokretan, Ni opružen ni uspravan,
Ni budan ni uspavan,
Ni ovde ni u bilo kojoj drugoj tački,
Kad bih mogao da rešim jednačinu ovog razvučenog nemira, Da saznam gde sam kako bih
mogao biti svuda,
Da znam gde da se ispružim da bih mogao da proiazim svim ulicama...

Ho-ho-ho-ho-ho-ho-ho

Moje krilato kaskanje iznad svih stvari,

Moje praskavo kaskanje ispod svih stvari,
Moje krilato i praskavo kaskanje zbog svih stvari...

Hop-la iznad drveća, hop-la ispod bunara,

Hop-ia o zidove, hop-la uz stabia,
Hop-la u vazduhu, hop-la na vetru, hop-la hop-ia niz morska žala,
U brzini koja raste, upornoj, žestokoj,
Hop-la hop-la hop-la hop-la...

Moj panteistički kas unutar svih stvari,

Energetski kas unutar svih energija,
Moj kas kroz ugalj koji se žari, svetiljku što gori,
Zvonki zvon jutarnje trube iz dubine Ledenog polukruga horizonta,
Slabašna truba daleka kao ncjasne zastave Što se vijore u pozadini vidljivih
boja...

Drhlava truba, zaostala prašina, tamo gde prestaje noć, Zlatna prašina nataložena
na dnu vidljivosti...

Kola što jasno škripe, parobrod koji zviždi,

Dizalica što počinje da se vrti u mom uhu,
Suvi kašalj, vest koja izlazi iz kuce,
Laka jutarnja jeza u radosti života,
Nagli grohot prigušen spoljašnjom maglom, ne znam kako, Krojačica kojoj je suđeno
nešto još gore od jutra koje oseca, Jektičavi radnik osuđen na sreću baš ovog časa,
Neizbežno pun životne snage,
Kad je obris stvari blag, pouzdan i drag,
Kad su zidovi sveži u dodiru s rukom, a kuče Tu i tamo otvaraju oči zastrte belim
zavesama...

Celo je jutro brežuljak što se ljulja,

(........................................................................)
(...) i korača sve
Prema času punom svetlosti kad dućani spuštaju kapke
I žagor saobracaj kočija voz ja osecam sunce zaglušuje

Podnevna vrtoglavica uokvirena vrtoglavicama -Sunce na vrhuncima i u (...) moje

prugaste vizije, Zaustavljenog vrtloga moje ishlapele moći pamćenja, Zamagljenog
nepomičnog bleska moje svesti o životu.

Žagor saobraćaj kočije kola ja osećam sunce ulica,

Obruči, kutije trolley dućan ulica vitrines suknja oči
Najednom šine kočije kutije ulica prelaženje ulice
Pločnik trgovci “izvin’te” ulica
Ulica koja prelazi preko mene ulicom preko mene
Sve ogledala dućani s ove strane u dućanima s one strane
Brzina kola unatraške u kosim ogledalima izloga,
Kolovoz u vazduhu sunce pod nogama ulica polivanje cveća u košarama ulica
Moja prošiost ulica podrhtava camion ulica ne sećam se ulica

Ja što človim na giavi u središtu svoje samosvesti

Uiica bez mogućnosti da se pronađe ijedno osećanje svaki put ulica
Ulica pozadi i ispred ispod mojih stopala
Ulica u obliku X i Y i Z u mom naručju
Ulica kroz moj monokl u krugovima malog kinematografa,
Iskrivljeni kaleidoskop u čistim duginim bojama ulica.
Opijenost od ulice i osećanja gledanja slušanja svega u isto vreme.
Pritisak u slepoočnicama od dolaska naovamo u isto vreme
dok idem natamo.
Vagoni voza razbite se u sudaru sa skretnicama!
Parobrode zaplovi pravo ka pristanišlu i razbij se o dok!
Automobilu kojim upravlja ludilo cele vasione survaj se Niz sve provalije
I obruši se, trz! sunovrati se na dno moga srca!

Á moi svi predmeti - projektili!

Á moi svi predmeti - pravci!
Á moi svi predmeti nevidljivi od brzine!

Udarajte me, pregazite me, prestignite me!

Ja sam taj koji udaram, gazim, prestižem sebe!
Srdžba svih naprasitosti zatvara se u krug-mene!

Hej-la-ho železnice, automobilu, aeroplanu mojih strepnji, Brzino uvuci se u sve

moje ideje,
Nasrni na sve moje snove i snirvi ih,
Sažeži sve čovekoljubive i korisne zamisli,
Pretumbaj sva prirodna, pristojna i saglasna osećanja,
Smlavi u zamahu tvog volana vrtoglavog i teškog Sisteme svih filozofija, stilske
figure svih poema,
Iscepaj ih i ostani samo ti, apstraktni volan u vazduhu, Vrhovni gospodar evropskog
časa, metalna pohlepa.
Idemo, neka ova konjica nema kraja ni u Bogu!
(........................................................................)

Boli me mašta, ne znam kako, al baš me ona boli,

Kroz mene zalazi sunce na nebeskoj visini.
Javlja se težnja ka sumraku u plavetnilu i u mojim živcima. Hajde, konjice, u šta
ćeš me još preobratiti?
Ja koji bih, ovako brz, proždrljiv, žderonja apstraktne energije,
Hteo da jedem, pijem, oderem i oljuštim svet,
Ja koji bih bio zadovoljan tek kad bih izgazio svemir,
Kad bih ga gazio, gazio, gazio do besvesti...
Ja, osecam da je sve što sam hteo ostaio izvan moje mašte, I da mi je, iako sam sve
hteo, sve bilo uskraćeno.

Raspojasano jahanje konjice povrh svih vrhova, Rasklimatano jahanje ispod svih
bunara,
Jahanje letenje, jahanje strela, jahanje misao - munja, Jahanje ja, jahanje ja,
jahanje svemir-ja. Hejlahoho-o-o-o-o-o-o-o...

Moje rastegljivo biće, opruga, igla, treperenje...

DVA IZVODA IZ ODA

(završeci dveju oda, naravno)

 I
... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...
... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ... ...
Dođi Noći drevna i istovetna,
Noci Kraljice rođena vec svrgnuta,
Noci iznutra jednaka tišini, Noći Sa zvezdama-treptavim šljokicama Na tvojoj odori
obrubljenoj Beskrajem.

Dođi, neosetno,
Dođi, lagano,
Dođi sama, svečana, s rulcama opuštenim Uz bokove, dođi
I prinesi daleke bregove uz obližnje drveće,
Stopi u jedno tvoje polje sva polja koja vidim,
Pretopi planinu u jednu jedinu gromadu tvoga tela,
Izbriši sve neravnine koje nazirem iz daljine,
Sve staze što se uz nju penju,
Sve raznovrsno drveće što je u daljini zatamnjuje svojim zagasitim zelenilom,
Sve bele kuće s dimom što se između stabala vije,
I ostavi samo poneku svetlost, tu i tamo,
Na neodređenoj razdaljini, nejasnoj i zamućenoj,
Na razdaljini što se najednom nepremostivom čini.
Bogorodice, Majko Sveta Nemogućih stvari koje tražimo uzalud,
Snova što nas pohode, kraj prozora, u predvečerje,
Namera koje nas omamljuju Na velikim terasama svetskih hotela
Uz evropske zvuke muzike i glasove što žagore izdaleka i izbliza,
Zbog kojih patimo jer znamo da ih nećemo ostvariti nikada... Dođi, i uljuljkaj nas,
Dođi i pomiluj nas,
Poljubi nas nečujno u čelo,
Tako nežno, u čelo, da poljubac osetimo Samo po nekoj promeni u duši I po nekom
nejasnom jecaju što se milozvučno otima Iz najdrevnijeg predela u nama,
Iz korenja onog velelepnog drveća
Čiji su plodovi snovi koje mazimo i ljubimo,
Jer ih poznajemo bez ikakvih spona s onim što se u životu dešava.

Dođi, najsvečanija,
Najsvečanija i ispunjena Potajnom žudnjom za jecajima,
Možda zato što je duša ogromna a život sićušan,
I što svi pokreti ne izlaze iz naših tela
Već samo dosežemo ono što nam je nadohvat ruke,
I vidimo jedino ono do čega nam pogled seže.

Dođi, bolom skrhana,

Mater-Doloroza od Zebnji Plašljivih,
Kulo-od-SIonovače Tuge Prezrenih,
Melemna ruko na užarenom čelu Poniznih,
Sveža vodo na suvim usnama Premorenih.
Dođi, sa ruba Modroga obzorja,
Dođi iščupaj me Iz teskobnog i jalovog tla Gde bujam kao žilava biljka.
Uberi me sa moga tla kao zaboravljenu belu radu,
List po list, čitaj u meni ko zna kakvu sudbinu,
Istrgni mi laticc zarad čiste radosti,
Zarad tvoje radosti, tihe i krepke.
Jednu moju laticu baci prema Severu,
Tamo gde su velike prestonice Današnjice, koje sam silno voleo,
Drugu moju laticu baci prema Jugu,
Tamo gde su mora koja moreplovci prokrčiše,
Treću moju laticu baci prema Zapadu,
Gde rumenim žarom plamti sve što će možda u Budućnost stati,
Budućnost koju obožavam, mada je ne poznajem.
A sledeću, i sledeće, i sve ono što od mene ostane Baci prema Istoku,
Prema Istoku odakle sve ishodi, i dan i vera,
Prema Istoku gizdavom i fanatičnom i vrelom,
Prema Istoku neumerenom, bujnom, koji nikad videti neću, Prema Istoku budističkom,
bramanskom, šintoističkom, Prema Istoku koji je sve ono što mi nemamo,
Sve ono što mi nismo,
Istoku gde možda Isus - ko zna? - i dan danas živi
Gde Bog možda zaista postoji i svetom upravlja.

Dođi preko mora,

Preko največih voda,
Preko mora čija se obzorja ne mogu sagleđati,
Dođi i položi ruku na leđa ove zveri,
I volšebno je smiri,
O, hipnotička krotiteljko svega što se previše komeša.

Dođi, usrdna,
Dođi, kao mati,
Nogu pred nogu, negovateljice drevna, ti što si sedela Kraj uzglavlja bogova
izumrlih religija,
I videla kako se rađaju Jehova i Jupiter,
I smešila se jer ti je sve izgledalo zaludno i lažno.

Dodi, Noći tihana i ushičena,

Obavij svojim belim nocnim plaštom Srce moje...
Vedro kao lahor u večeri lakoj,
Spokojno kao milovanje majke,
Sa zvezdama što ti u naručju blešte S tajanstvenom maskom meseca na licu.
Svi zvuci nekako drugačije ječe Kada ti dolaziš.
Kada se pojaviš utihnu svi glasovi,
Niko te ne vidi kako ulaziš.
Niko ne zna kada si ušla
Već najedanput primečuje, videvši da se sve smiruje, Da sve gubi boje i obrise,
I da na nebu visokom, još uvek jasnoplavom,
Kao srp jasno ocrtan, il beli krug, il prosto kao žiža nove svetlosti,
Mesec počinje da biva stvaran.

II

Ah, predvečerje, sumračje, čase kad veliki gradovi pale svoje svetiljke,
I ti, ruko tajne što gušiš žagore,
I zamore od svega u nama što nas nagriza
Zarad jednog nepatvorenog i jasnog i aktivnog osećaja
Života!
Svaka je ulica kanal u jednoj Veneciji čamotinje A ipak je tajanstveno jednoliko
dno ulica,
Ulica u smiraj dana, o Sezario Verde, Učitelju,
Ti, što si napisao “Osećanja jednog Zapadnjaka”

Kakav duboki nemir, kakva žudnja za drugim stvarima,

Koje nisu ni zemlje, ni trenuci, ni životi,
Kakva žudnja možda za drugim duševnim stanjima Natapa unutrašnjost jednog trena
sporog i dalekog!

Neki mesečarski užas među svetiljkama što se pale,

Neka jeza, žitka i nežna, prislonjena uz uglove ulica Poput ubožnika Što prosi
nemoguća osećanjaA ne zna ko bi mogao da mu ih da...

Kad budem umro,

Kad budem krenuo, bedno i kukavno, kao i svi drugi ljudi,
Onim putem koji čak ne može ni da se pojmi,
Kroz ona vrata koja, kad bismo mogli, ne bismo ni prekoračili,
Prema onoj luci koju kapetan Lađe ne poznaje,
Neka to bude u ovom času dostojnom sveg onog čemera koji sam u životu okusio,
U času mističnom i oduhovljenom i drevnom,
U ovom času u kome je, mnogo ranije no što se veruje, Platon u snu ugledao ideju
Boga Kako vaja jedno telo i biće upečatljivo i verodostojno U svojoj misli
prostranoj kao neko polje.

Neka me u tom času sahrane,

U času koji ne znam kako da proživim,
U času u kom ne znam šta osećam il umišljam da osećam,
U tom času čija je milost izmoždena i preterana,
Čija senka dopire iz. nečeg drugog što nisu stvari,
Čiji prolazak ne vuče rubove svoje haljine po zemlji Čulnog Života
I ne ostavlja mirise na putevima Pogleda.

Prekrsti ruke na kolenima, saputnice moja, koju nemam niti želim imati.
Prekrsti ruke na kolenima i gledaj me, u tišini Ovog časa u kom ne mogu videti da
me gledaš,
Gledaj me u tišini i u potaji i samoj sebi pitanje postavi -Ti koja me poznaješ -
ko sam ja...

POZDRAV VOLTU VITMENU

Portugal-Beskraj, jedanaestog juna hiljadu devetsto petnaeste...

Hej-la-a-a-a-a-a-a!

Odavde iz Portugala, sa svim razdobljima u svom mozgu, Pozdravljam te, Volte,

pozdravljam te brate moj u Svemiru, Ja, sa monoklom i u sakou preterano izrezanim u
struku, Nisam nedostojan tebe, Volte, to dobro znaš,
Nisam nedostojan tebe, jer dovoljno je da te pozdravim pa da ne budem nedostojan...
Ja tako sklon mrtvilu, ja tako lako podložan dosadi,
Jedan sam od tvojih, to dobro znaš, i razumem te i volim,
I premda te nisam upoznao, rođen u godini tvoje smrti, Znam da si i ti mene voleo,
da si me poznavao i objasnio, Znam da sam upravo takav, bilo na Bruklin Feriju
deset godina pre svog rođenja
Ili sad, dok hodam Zlatnom ulicom, tamo-amo, razmišljajući o svemu što nije Zlatna
ulica,
I onako kao što si ti osetio sve, osecam sve, i evo nas, s rukom u ruci,
S rukom u ruci gde plešemo čitav svemir u mojoj duši.

O, ti, svagda moderni i večni, pevaču apsolutnih zbilja, Vatrena milosnice rasutog
svemira,
Veliki pederastu što se tareš o raznolikost stvari,
S polnim obeležjima kamenja, drveca, ljudi, zanimanja, Pohotljiv za prolascima,
slučajnim susretima, prostim opažanjima,
Dragi moj zanesenjaku što se zanosiš svekolikom sadržinom svega,
Moj vrli junaku što srljaš u Smrt poskakujuci,
I urlicima, cikom i vriskom, Boga pozdravljaš!
Pevaču sveopšteg bratimljenja, krvožednog i nežnog,
Veliki demokrato, što demokratiju nosiš pod kožom, blizak svemu, i dušom i telom,
Karnevalu svih akcija, bahanalu svih namera,
Brate-blizanče svih čerečenja,
Žan-Žak Rusou sveta predodređenog da proizvodi mašine, Homeru neuhvatljivosti
telesne lelujavosti,
Šekspiru opažaja koji rade na paru,
Miltone-Šeli obzora budučeg Elektriciteta!
Zao duše svih pokreta,
Grču unutar svih predmeta-sila,
Svodniče cele Vaseljene,
Bludnice svih sunčevih sistema...

Koliko puta samo Ijubim tvoju sliku!

Tamo gde se nalaziš sada (ne znam gde, al tamo je Bog)
Ti osećaš to, znam da osećaš, i moji poljupci bivaju još vreliji (u ljudskom
smislu),
A ti i želiš da takvi budu, stari moj, i zahvaljuješ mi odande, sa svog mesta, -
To pouzdano znam, nešto mi to kazuje, neka milina u mom duhu,
Neko nadimanje apstraktno i posredno u dubini moje duše.
Ništa u tebi zavodljivo nije, vec gorostasno i mišicavo, Iako si se pred Svemirom
ponašao kao žena,
A svaka je travka, svaki kamen, svaki čovek za tebe bio Svemir.

Stari moj Volte, veliki moj Druže, evohe!

Pripadam tvojim bahanalijama osecaja—u-slobodi,
Jedan sam od tvojih, od osećaja dodira u svojim stopalima do mučnine u snovima,
Jedan sam od tvojih, pogledaj me, odande, od Boga, vidiš me izokrenuto:
Iznutra prema spolja... Moje telo je ono što nazireš, moja duša ono što vidiš -
Nju ti doista vidiš, i kroz njene oči moje telo -Pogledaj me: ti znaš da ja, Alvaro
de Kampuš, inženjer, Pesnik senzacionista,
Nisam tvoj učenik, ni tvoj prijatelj, ni tvoj pevač,
Ti znaš da sam ja ti i zadovoljan si zbog toga!

Nikad ne uspevam da čitam tvoje stihove u jednom dahu... Ima u njima previše
osećanja...
Probijam se kroz tvoje stihove kao kroz gomilu koja me gura,
I zaudara mi na znoj, na ulja, na delatnost ljudsku i mehaničku.
U tvojim stihovima, u nekom trenutku, ne znam više da li čitam ili živim,
Ne znam da li je moje stvarno mesto u svetu ili u tvojim stihovima,

Ne znam da li sam ovde, uspravljen na prirodnoj zemlji,

Ili visim naglavačke, okačen o nekakvu spravu,
Na prirodnoj lavanici tvog nabujalog nadahnuća,
Nasred tavanice tvoje nedostupne žestine.

Otvorite mi sva vrata!

Moram da prođem, pa makar i na silu!
Moja lozinka? Volt Vitmen!
Al neću izgovoriti nikakvu lozinku...
Prolazim bez objašnjenja...
Ako treba, obiću vrata...
Da - ja, slabašan i uglađen, razvaliću vrata,
Jer ovog časa nisam ni slabašan ni uglađen,
Ja sam JA, jedan misleni svemir od krvi i mesa koji hoće da prođe,
I ima da prođe makar i na silu, jer kad hoću da prođem, ja sam Bog!

Uklonite mi s očiju ovo smeće!

Posklanjajte mi ove emocije u fioke!
Napolje, političari, literate,
Pitomi trgovci, policijo, kurvc, podvodači,
Sve je to slovo koje ubija a ne duh koji oživljava -Duh koji život udahnjuje ovoga
trena to sam JA!

Nek mi se nijedan k...vin sin ne ispreči na putu!

Moj put se prostire duž beskraja do kraja!
A da li sam kadar da stignem do kraja, lo se ne tiče tebe, Već mene, i Boga, i mog
poimanja reči Beskraj...
Napred!
Stavljam mamuze!
Osećam mamuze, ja sam taj konj kojeg uzjahujem,
Jer ja, po svojoj volji da se poistovetim sa Bogom,
Mogu biti sve, ili ništa, ili bilo šta,
Već kako mi dune... Niko s tim nema nikakve veze... Pomamno ludilo! Želja da lajem,
skačem,
Urličem, njačem, izvodim telom skokove, piruete, krike,
Da se vežem za točkove vozila, da se pod njih bacim,
Da se podmetnem pod zvižduk korbača spremnog da ošine, Da budem kuja svih pasa i da
mi ih ne bude dosta,
Da budem upravljač svih mašina a da je brzina ograničena, Da budem smrskan,
ostavljen, izmešten, istrošen,
Pleši sa mnom, Volte, tamo, s drugog sveta, pleši ovaj bes, Skači sa mnom uz ovaj
bubanj po kojem dobuju zvezde, Padni sa mnom iznuren na zemlju,
Udaraj sa mnom ošamućen o zidove,
Razbi se i raspadni se sa mnom U sve, na sve, oko svega, lišen svega,
Apstraktni bes tela što izvodi mealstroms u duši...

Điha! Samo napred!

Čak i ako sam Bog to brani, idemo napred... Šta mari... Idemo napred, pravo, i ni
na koju stranu...
Beskraj! Svemir! Cilj bez cilja! Šta mari?
(Pusti me da razvežem kravatu i otkopčam okovratnik.
Ne može čovek imati mnogo snage dok ga civilizacija steže oko vrata...)
E sad je već bolje, krenimo, hitajmo, napred samo.
U veliki marche aux flambeaux na sve gradove Evrope,
U veliki ratnički pohod na industriju, trgovinu i dokolicu,
U veliku trku, veliki uspon, veliki spust,
Uz prasku, sveopštu jurnjavu svega što sa mnom juri, Skačem da te pozdravim,
Vrištim da te pozdravim,
Razularen u besu da te pozdravim, izvodeći stoj na glavi, skok u vis, okrete i
piruete!

I zato tebi upućujem

Moje stihove slobodne, moje slihove skokove, moje stihove grčeve
Moje stihove histerične napade,
Moje stihove koji vuku kola mojih živaca.
Nalazim nadahnuće u sunovratima,
I jedva dišući, uspravan, padam u zanose,
A moji su stihovi moja nemogućnost da se od života rasprsnem.

Otvorite mi sve prozore!

Razvalite mi sve vratnice!
Povucite celu kuću iznad mene!
Hoću da živim slobodno na vazduhu,
Hoću da činim pokrete izvan svog tela,
Hoću da tečem kao kiša niz zidove,
Hoću da budem gažen na širokim drumovima kao kamenje, Hoću da odem, kao teške
stvari, na dno mora,
S nekom pohotom koja je već daleko od mene!

Ne želim brave na vratima!

Ne želim katance na škrinjama!
Želim da se umetnem, da se umešam, da budem odnesen,
Želim da me učine ludačkim pripadnikom nekog drugog,
Da me prospu iz kanti za đubre,
Da me bace u mora,
Da mi dođu u kuću sa sramnim namerama,
Samo da ne bih večito ostao ovde, na stolici, miran,
Samo da ne bih sve vreme samo pisao ove stihove!

Ne želim prekide na svetu!

Želim prodorno i materijalno dodirivanje predmeta!
Želim da fizička tela jedna prema drugima budu kao duše, Ne samo u dinamičkom već i
u statičkom smislu!

Želim da letim i padnem s velike visine!

Da budem ispaljen kao kakva granata!
Upućen prema... Odnesen do...
Zamišljeni vrhunac na kraju mene i svega!

Klimaks od gvožđa i motora!

Stepenište što se uspinje uz brzinu, bez stepenika! Hidraulična bomba što podiže
sidro moje utrobe!

Stavite mi okove samo da bih mogao da ih razderem!

Da ih razderem zubima i zube raskrvarim U mazohističkoj slasti života, grčevitoj do
krvi!

Mornari su me zarobili,
Ruke su me stezale u tami,
Umro sam privremeno osetivši njihov stisak,
Za mnom je pošla moja duša ližući pod samice,
Uz bučno kolo nemogućnosti što se vilo oko mojih drskih izazova.
Pocupkuj, skači, zubima ščepaj uzde,
Pegaze-kovano gvožđe mojih usplahirenih žuđenja, Neizvesna stanice moje sudbine
motorne!

He calls Walt:
Vrata prema svemu!
Most prema svemu!
Drum prema svemu!
Tvoja duša-svaštojed,
Tvoja duša ptica, riba, zver, muškarac, žena.
Tvoja duša dvoje tamo gde su dvoje,
Tvoja duša jedno koje čine dvoje kad su jedno,
Tvoja duša strela, grom, prostor,
Ampleksus, neksus, seksus, Teksas, Karolina, Njujork, Bruklin Feri u predvečerje,
Bruklin Feri odlazaka i povrataka,
Libertad! Democracy! Dvadeseti vek u daljini!
Bum!bum! bum! bum! bum!
BUM!

Ti, onaj koji si bio, onaj koji si gledao, onaj koji si slušao, Subjekat i objekat,
aktiv i pasiv,
Ovde i tamo, ti, na sve strane,
Krug koji zatvara sve mogucnosti osečanja,
Kamen međaš svih stvari koje mogu postajati,
Bog Graničnik svih predmeta koji se mogu zamisliti, a i dalje ostaješ ti!
Ti Čas,
Ti Minut,
Ti Sekunda!
Ti umetnut, oslobođen, rasprostrt, isporučen,
Umetanje, oslobađanje, rasprostrtost, isporučivanje,
Ti umetač, oslobodilac, rasprostirač, isporučilac,
Pečat na svim pismima,
Ime na svim adresama,
Roba predata, vraćena, upucena dalje...
Voz oseta s dušom-kilometrom na sat,
Na sat, u minutu, u sekundu, BUM!

Sad kad sam skoro na samrti i kad sve već vidim jasno, Veliki Oslobodioče, vraćam
se pokoran tebi.
Moja je ličnost, bez sumnje, imala neki cilj.
Bez sumnje, jer se izrazila, htela nešto da kaže
Ali danas, kad se osvrnem unazad, ostaje mi samo jedno
kajanje -
Što nisam imao tvoju vedrinu koja je i tebe samog nadilazila, Tvoju zvezdanu
slobodu Noći Beskrajne.

Možda nisam imao nikakvu misiju na zemlji.

Pažnja, sad ću da pozovem

Da iskoriste gromku i zaglušujuću povlasticu da te pozdrave Sve ljudske košnice
Svemira,
Sve vidove ispoljavanja svih emocija,
Sve načine svih mišljenja,
Sve točkove, sve zupčanike, sve klipove duše.

Pažnja, sad ću da kriknem

I u povorci što kreće od mene do tebe sve će da se rasprsne
U jedno metafizičko i stvarno buncanje U halabuku stvari što navrat-nanos kroz mene
prolaze.

Ave, salve, viva, o, veliko kopile Apolona,

Nemočni i vatreni ljubavniče devet Muza i Gracija, Uspinjačo od Olimpa do nas i od
nas do Olimpa.

TRIJUMFALNA ODA

Pod bolnom svetlošću velikih električnih svetiljki fabričkih Tresem se u groznici i

pišem.
Pišem škrgućući zubima, kao zver pred tom lepotom,
Pred tom lepotom potpuno nepoznatom u antici.

O točkovi, zupčanici, večito r-r-r-r-r-r-r!

Silni grču zaptiven mehanizmima u besu!
U besu izvan i unutar mene,
Kroz sve moje iskidane živce,
Kroz sve bradavice svega čime osećam!
Usne su mi suve, o moćne moderne buke,
Jer vas slušam iz prevelike blizine,
I gori mi glava od želje da o vama pevam s preteranim Žarom u iskazivanju svih
svojih osećaja,
S preteranim žarom koji je savremen vama, mašinama!

U groznici, gledajući motore kao neku tropsku Prirodu -Velike žarke ljudske predele
od gvožđa i ognja i snage -Pevam, i opevam sadašnjost, ali i prošlost i budućnost,
Jer sadašnjost je sva prošlost i sva budućnost
I Platon i Vergilije i dalje postoje u mašinama i električnim svetiljkama
Samim tim što su postojali nekad i bili ljudi Vergilije i Platon.
I udovi Aleksandra Velikog iz veka možda pedesetog, Čestice koje ce se rasplamsati
u mozgu nekog Eshila iz stotog stoleća,
Kolaju ovim prenosnim remenicima i ovim klipovima i oprugama,
Ričući, škrgućući, pišteći, šišteći, pucketajući,
Obasipajući milovanjima moje telo kroz samo jedno milovanje duše.

Ah kad bih mogao da se izrazim sav kao što se motor izražava!

Da budem potpun kao kakva mašina!
Da krenem u život pobedonosno kao poslednji model nekog automobila!
Da barem može sve to fizički da mc prožme
Pa da se sav rascepim, da se potpuno otvorim, da postanem promočiv
Za sve mirise ulja i jare i uglja
Ove čudesne flore, crne, veštačke i nezasite!

Bratimljenje sa svim dinamikama!

Neutaživa pomama za sudelovanjem U gvozdenom i kosmopolitskom tutnjanju Neuktorivih
vozova,
U metežu istovara i utovara brodova,
U skliskom i sporom okretanju dizalica,
U disciplinovanoj gunguli fabrika,
U gotovo nečujnom i jednoličnom mrmljanju prenosnih kaiševa.

Evropski sati, proizvođački, priklešteni Između mehanizama i korisnih zanimanja!

Veliki gradovi zaustavljeni u kafanama,
U kafanama - oazama bučnih besposlica Gde se kristalizuju i survavaju Zvuci i
pokreti Korisnoga I točkovi, zupčanici i ležišta Napretka!
Nova bezdušna Minervo pristaništa i železničkih stanica! Nova ushićenja po meri
trenutka!
Limene brodske kobilice što se smešite prislonjene uz dokove
Ili na suvom, uzdignute, na kosinama lučkih nasipa. Međunarodna aktivnosti,
transatlantska, Canadian-Pacific! Svetlosti i grozničava dangubljenja po barovima,
po hotelima,
Po Longchamps, Derbijima, Askotima,
I Pikadilijima i Operskim avenijama Koje ulaze u moju dušu, unutra!

Hej, ulice, hej trgovi, hej-la-hoj, gomilo!

Sve što promiče, sve što se zaustavlja pred izlozima! Trgovci, skitnice, džeparoši
previše uparađeni;
Viđeni članovi aristokratskih klubova;
Ogavne sumnjive spodobe; očevi porodica neodređeno srecni I očinski sve do zlatnog
lanca što visi preko prsluka Od džepa do džepa!
Sve što prolazi, sve što prolazi i nikad ne prolazi!
Prisustvo lakih žena odveć nametljivo;
Zanimljiva banalnost ( a ko zna šta se u njoj krije?)
Sitnih malograđanki, najčešce majki i kćeri Što bazaju ulicama s ciljem bilo kojim;
Ženstvena i lažna ljupkost pederasta što prolaze, sporo;
I sav taj svet jednostavno elegantan što se šeta i pokazuje A ipak, negde u sebi,
ima dušu!
(Ah, kako bih želeo da budem souteneur svega toga!)

Čudesna lepota političkih korupcija,

Prvoklasni finansijski i diplomatski skandali,
Politička nasilja na ulicama,
I s vremena na vreme kometa nekog kraljeubistva
Što Čudom i Svirkom obasjava
Obična i svetla nebesa Svakodnevne Civilizacije!

Demantovane vesti u novinama,

Politički članci neiskreno iskreni,
Vesti ,,passez-a la caisse“, veliki zločini Čija dva stupca prelaze na drugu
stranu!
Sveži miris štamparske boje!
Plakati tek izlepljeni, još vlažni!
Čuti vient-de paraitre sa belom trakom!
Kako vas volim sve, sve, sve,
Kako vas volim na sve moguće načine Vidom i sluhom i njuhom
I čulom dodira (koliko mi samo znači to što mogu da vas opipam!)
I razumom nalik na antenu koju ste vi zanjihali!
Ah, kako sva moja čula za vama žude!
Đubrivo, parne vršilice, poljoprivredna dostignuča!
Ratarska hemija, trgovina što je postala gotovo nauka!
O, tezge trgovačkih putnika,
Trgovačkih putnika, putujućih vitezova Industrije,
Ljudski produžeci fabrika i tihih pisarnica!

O tkanine u izlozima! O drvene lutke! O najnoviji modni žurnali!

O artikli beskorisni koje ceo svet hoće da kupi!
Zdravo, velike robne kuće s mnoštvom odeljenja!
Zdravo, svetleće reklame što se palite, zadržite na čas pa nestanete!
Zdravo, sve čime se današnjica gradi i biva drukčija od onog juče!
Hej, armirani betonu, cementni betonu, procesi novi!
Nova dostignuća u naoružanju, dično smrtonosna!
Oklopi, topovi, mitraljezi, podmornice, aeroplani!

Volim vas sve, sve, kao neka zver.

Volim vas mesožderski,
Izopačeno, pogledom prikovanim za vas Za vas, stvari velike, obične, korisne,
beskorisne,
Stvari moderne,
Moje savremenice, formo aktuelna i bliska Neposrednom sistemu Svemira!
Novo otkrivenje Boga, metalno i dinamičko!

O fabrike, laboratorije, music-halls, luna-parkovi, Oklopnjače, mostovi, ploveći

dokovi -
U mom uzburkanom i usijanom duhu,
Posedujem vas kao neku lepu ženu,
Potpuno, kao neku lepu ženu koja se ne voli,
Koja se slučajno sretne i neodoljivom čini.

Hej-la, pročelja velikih prodavnica!

Hej-la, liftovi velikih zgrada!
Hej-la, rekonstrukcije vlada!
Skupštine, politike, budžetski izveštaji,
Falsifikovani budžeti!
(Budžet je jednako prirodan kao i drvo A parlament je lep poput leptira).

Hej, zanimanje za sve u životu,

Jer sve je život, od dragulja u izlozima
Do noći - tajanstvenog mosta među zvezdama
I drevnog, svečanog mora što svoje obale zapljuskuje
I ostaje uvek jednako milosrdno
Kao i u doba kad je Platon bio doista Platon
U svom stvarnom prisustvu i u svom telu s dušom unutra,
I razgovarao s Aristotelom koji nije smeo da postane njegov učenik.

Mogao bih umreti razmrskan nekim motorom Sa slašću predavanja žene što se podala.
Bacite me u užarene peći!
Gurnite me pod vozove!
Izubijajte me na brodskim palubama!
Mazohizam posredstvom mehanizama!
Sadizam nečega modernog, i ja i dreka, u isti mah!
Hajde, hop-la, Džokeju koji si dobio Derby,
Grizi mojim zubima tvoj cap u dve boje!

(Ah, da sam tako visok da ne mogu proći ni kroz jedna vrata! Ah, gledanje je, za
mene, seksualna izopačenost!)

Hej-la, Hej-la, Hej-la, katedrale!

Pustite me da razbijem glavu o ivice vaših uglova,
I da budem podignut s ulice, obliven krvlju,
A da niko ne zna ko sam ja!

O, tramvaji, žičare, metroi,

Tarite se o mene do grčenja!
Iju-ju! Iju-ju! Iju-ju!
Smejte mi se grohotom u lice,
Vi, automobili načičkani bekrijama i kurvama,
Vi, svakodnevne ulične gomile, ni vesele ni tužne,
Bezimena šarena reko u kojoj mogu da se kupam do mile volje!
Ah, kakvi zamršeni životi, i čega li sve tu nema, u kučama gde živi sva ta svetina!
Ah, da mi je znati sve njihove živote, novčane nedaće, Domaće svađe, razvratnosti i
neslućene,
Misli koje svako od njih gaji, sam, u svojoj sobi
I pokrete koje čini kad niko ne može da ga vidi!
Ne znati sve to znači ne znati ništa, o srdžbo,
O srdžbo, što mi kao groznica i žudnja i glad Ispijaš lice i ruke pokrećeš pokatkad
U besmislene grčeve usred gomile
Na ulicima gde se svet gura i sudara!

Ah, taj prost i prljav svet što izgleda uvek isti,

Što koristi psovke kao dobar dan
Čiji sinovi džepare na vratima bakalnica
I čije kćeri, već sa osam godina - a ja to volim i baš mi se
dopada-
Rade onu stvar pristojnim ljudima po haustorima!
Fukara što gmiže po skelama i vraća se kući
Uličicama toliko tesnim i memljivim da se čine gotovo nestvarnim.
Čudesna sorta ljudi koji žive kao psi,
Izvan svih moralnih sistema,
Za koje nijedna religija nije izmišljana,
Nijedna umetnost stvorena,
Nijedna politika podobna!
Kako vas volim sve, zato što ste takvi kakvi ste,
Toliko niski da niste čak ni nemoralni, ni dobri ni rđavi,
Van domašaja svakog napretka,
Čudesna fauno sa morskog dna života!

(Oko dolapa u dvorištu moje kuće Magarac u krug ide, u krug ide,
A tajna sveta ima obim njegovog okretanja.
Obriši znoj rukom, radniče zlovoljni,
Svetlost sunca guši tišinu sfera
I svi mi moramo umreti,
O borovi senoviti u predvečerja,
Borovi među kojima moje detinjstvo beše nešto sasvim drugo
Od ovog što sam danas ja...)

Ali evo je, iznova, ta neumorna srdžba mehanička!

Iznova ta burna opsednutost autobusima!
I evo opet one pomame da se u isto vreme putuje svim vozovima
Sa svih strana sveta,
Da se maše za zbogom sa paluba svih brodova Koji ovoga časa podižu sidro ili se
odmiču od dokova.
O gvožđe, o čeliku, o aluminijume, o talasaste ploče limene!
O kejovi, o luke, o vozovi, o dizalice, o tegljači!

Hej, veliki sudari vozova!

Hej, urušavanja galerija u rudnicima!
Hej slatki brodolomi velikih transatlantika!
Hej, revolucije, ovde, onde, kojekuda,
Izmene ustava, ratovi, paktovi, osvajanja,
Nemiri, nepravde, nasilja, i možda, kao najava skorog kraja, Velika najezđa žutih
varvara na Evropu,
I novo Sunce na novom Horizontu!

Šta sve to vredi, ma šta sve to vredi U poređenju s buktavom i rujnom savremenom
bukom,
U poređenju s okrutnom i umilnom bukom savremene civilizacije?
Sve to poništava sve, izuzev Trenutka,
Trenutka trupa golog i toplog poput ložača,
Trenutka kreštavo bučnog i mehaničkog,
Trenutka - dinamičkog vitlanja svih bahantkinja Od gvožđa i bronze i opijenosti
metalima!
Hej vozovi, hej mostovi, hej hoteli u vreme večere,
Hej naprave svih vrsta, gvozdene, grube, sićušne,
Precizni instrumenti, drobilice, kopačice,
Radilice, bušilice, rotacione mašine!
Hej! Hej! Hej!
Hej, elektriko, bolesni živci Materije!
Hej bežična telegrafijo, metalna simpatijo Nesvesnog!
Hej, tuneli, kanali, Panamo, Kilu, Suecu!
Hej, svekolika prošlosti u sadašnjosti!
Hej, sva budućnosti što si već u nama! Hej!
Hej! Hej! Hej!
Plodovi gvožda i koristi s kosmopolitskog drveta-fabrike! Hej! Hej! Heja-ho-o-j!

Ne znam ni sam da li u sebi postojim.

Vrtim se, okrećem, u mašinu pretvaram.
Kače me po svim vozovima.
Razapinju po svim kejovima.
Vrtim se u propelerima svih brodova.
Hej! Heja-hoj! Hej!
Hej! Ja sam elekricitet i mehanička toplota!

Hej! i šine i garaže i Evropa!

Hej i ura za mene koji sam sve, i za sve, za mašine što rade, hej!

Skakutati sa svime preko svega! Hop-la!

Hop-la, hop-la, hop-la, hop-la! hej-ha! Hej-ho! Ho-o-o-o-o! Z-z-z-z-z-z-z-z-z-z-z-
z!

Ah, samo da nisam ja svi i svako i na svim mestima

POGOVOR

ALVARO DE KAMPUŠ - ODISEJ U KIŠNOM MANTILU

Alvaro de Kampuš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernanda Pesoe, rođen je u

znaku vage, 15.oktobra 1890. godine na jugu Portugalije, u gradiću Tavira čije su
belo okrečene kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj.
Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je
slavio ih u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji
je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kampuša je naglašena
i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske
akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi
"Opijum", trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo
ekscentricnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo
dozvoljeno sve ono što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve
na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujuci krajnje granice i
mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva. Za razliku od Alberta Kaejra i
Rikarda Reiša, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji se život
odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vre-mena, Kampuš je potpuno ukorenjen
u svoje doba i, po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja
paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive
radoznalosti, kome ništa Ijudsko nije bilo strano, Kampuš je putovao, "oplovio sva
mora i otkrio sve Indije", voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom
životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne
avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao nove avangardne
pravce, stvarajuci jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života.
Prva pesma potpisana imenom Alvara de Kampuša, "Trijumfalna oda", nastala je juna
1914. u jednom dahu, kao po nekom unutrašnjem diktatu, a za razliku od svih pesama
druga dva velika heteronima, Alberta Kaejra i Rikarda Reiša, koje su pisane perom,
otkucana je na pisaćoj mašini. Napisana u zahuktalom ritmu dugih slobodnih stihova,
ova oda s futurističkim oduševljenjem slavi neiscrpnu raznolikost sveta, obogaćenog
dostignućima moderne civilizacije. Pesnik, međutim, nije oduševljen samim simbolima
novoga doba, motorima, mašinama, automobilima, aeroplanima itd, već činjenicom da
su oni suštinski i trajno proširili granice saznanja i obogatili svet jednom novom
lepotom, novom osećajnošću i novim mogućnostima ne samo primanja čulnih utisaka već
i njihovog izražavanja. "Ah, kad bih mogao da se izrazim sav, kao što se motor
izražava", glasi jedan od stihova ove poeme, koji ce postati Kampušov poetički
imperativ u periodu od 1914. do 1916, obeleženom bučnom i grozničavom stvaralačkom
aktivnošću iz koje nastaju sve velike pesnikove poeme i manifesti prvog avangardnog
talasa u portugalskoj književnosti.
Međutim, već nekoliko meseci posle "Trijumfalne ode", objavljene u prvom broju
časopisa "Orfej", nastaju i "Dva odlomka iz oda", fragmenti jedne nezavršene poeme
koja svojim meditativnim i melanholičnim tonom najavljuje jednog sasvim drugog i
drugačijeg Kampuša, okrenutog introspekciji, opsednutog nemirom, tugom, čamotinjom
i žudnjom za "drugim stvarima koje nisu ni zemlje, ni trenuci, ni životi" već,
možda, "druga duševna stanja". Taj drugi Kampuš, sit svih iskustava i saznanja,
pošto je već video "sve što nikad nije video i sve što još nije video" u velikoj
poemi "Proticanje sati", priznaće, s bolnom ironijom, svoje osećanje promašenosti i
nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, a umesto optimističkog slavljenja
postojanja u svim mogućim vidovima, u svim vremenima i na svim mestima, žudece za
jedinim mogućim smirenjem - povratkom u ništavilo nepostojanja. Jedino je poema
"Pozdrav Voltu Vitmenu" lišena svakog prizvuka melanholije, napisana od početka do
kraja u slavu oslobađanja kao svojevrsni panegirik totalno proživljenom životu. Ove
dve poeme, međutim, objavljene tek posle pesnikove smrti, nisu uspele da pomrače
sjaj i veličinu grandiozne "Pomorske ode", svakako najznačajnijeg dela koje je
Fernando Pesoa objavio za života.
"Pomorska oda", koju je jedan engleski pesnik nazvao "najbučnijom poemom ikada
napisanom", a sam Pesoa smatrao istin-skim remek delom, spada ne samo među najveća
pesnička dostignuća portugalske književnosti, već i u sam vrh svetske poezije svih
vremena. "Nijedna nemačka regimenta nikad nije dostigla unutrašnju disciplinu ove
kompozicije, koja, po svojoj organizaciji, predstavlja pravo-pravcato čudo", pisao
je Pesoa o ovoj svojoj odi, objavljenoj 1916.godine u drugom (ujedno i poslednjem)
broju časopisa "Orfej". I premda autor poredi njenu strukturu sa pindarskim odama,
ova poema, napisana slobodnim stihom, poznavaoce muzike mnogo više podseća na neko
od velikih postromantičarskih sinfonijskih dela jednog Bruknera ili Malera, a
počinje pianissimo, razvijajući se u sporom kreščendu do klimaksa posle kojeg se
ton ponovo lagano spušta i završava u pisanissimu. Ova apologija svekolikog
pomorskog života, od Homera do modernog doba, ujedno je i istorija Portugalije,
jedne male zemlje, a nekadašnje velike pomorske sile koja je u prekookeanskim
prostransvima tražila odušak svojoj lutalačkoj čežnji. Poema u kojoj putovanje kroz
prostor teče uporedo sa kretanjem kroz vreme, takođe se može čitati i kao odisejska
pustolovina Ijudske duše, koja se, posle odvajanja od jednog arhetipskog gata,
otiskuje u svet, vođena dvostrukom žudnjom: da izmeri "bezmerno bezmerje bezmornoga
mora", ali i da u tom beskrajnom bespuću, gde ništa Ijudsko nije ni trajno ni
stalno, pronade sebi utočište.

Jasmina Nešković