Professional Documents
Culture Documents
Поетика Растка Петровића
Поетика Растка Петровића
ог
ВЕКА
1
професор: Јован ДелићМина Ђурић
студент:
Aна Гавриловић
05, 950142
I -1-
2
Растко Петровић (1898-–1949) је један од главних представника
српске
авангарде, чак се слободно може сматрати, нашим „`најдоследнијим и
најкомплетнијим авангардним уметником`“ (1).Рођен је као девето дете
у породици образованих родитеља. Расткова мајка, Милева, била је
сестричина Светозара Милетића, по занимању учитељица, а отац Мита,
био је начелник Пореске управе града Београда и један од
најобразованијих Београђана тога времена. Расткова сестра, Надежда
Петровић, наша позната сликарка, имала је 20 година када се родио
Растко. Трагична судбина његове породице у време балканских ратова
и пПрвог светског рата (зау пет година умиру му отац , мајка, три
сестре и брат) и његово искуство преласка Албаније са српском
војском,одредили су у много чему његов однос и према животу и
према уметности.
Савременим језиком говорећи, Раско је био мултимедијални
уметник. Њего дело има особине синкретичности. Оно представља
специфични спој њему савремене књижевности, сликарства,
фотографије, филма, наше усмене традиције (и то не Вуковим збиркама
оивиченом епиком, већ тзв.` „женских песама`“) са стваралаштвом
дубоко укорењеним у обреду, са антрополошким слојевима словенског
паганства и целокупног памћења човечанства. Бавио се авангардном
поезијом, прозом, књижевном и ликовном критиком, такође је и сам
сликао, писао сценарије за филмове, режирао и снимао документарне и
путописне филмове.
Његов широк спектар интересовања, скоро дечија непосредност и
-2-
радозналост, експресионистички елементи у његовом стваралаштву,
теме и сензибилитет, такође и школовање у Француској и познавање
надреалистичког концепта аутоматског писања, специфична
дисциплина у писању, а у исто време и велика слобода у стварању,
интересовање за савремене науке и за примитивна веровања, нека су од
главних полазишта за стварање његове поетике. Опсесивне
фасцинације смрћу, рођењем, рађањем, телесношћу, чудноватим
феноменима живота и опстанка, самоубиством и наизлед бесмисленим
тријумфом живота у односу на разарајуће свеприсуство смрти, дубока
заинтересованост за оно суштинско људско у човековом стваралаштву
и мука духа у телу су његове главне теме. Такође и човекова
нераскидива веза са природом, природа сама у свом најлепшем облику.
Један je од ретких писаца који и када говори о његовим тамним
странама, недвосмислено је на страни живота.
3
У складу са поетиком надреализма и идејом аутоматског писања,
Растко често пишући пушта, не својој машти, већ својој свести на
вољу. По своме схватању љуске свести, он је близак Јунговој идеји о
колективном несвесном. Растко, истражујући слојеве своје свести,
покушава да црпеи слике из те непресушне ризнице људског искуства.
II
II
чистоћа језика, мисли исписане до краја, какве год оне биле, пластично
дати утисци, прецизно исписано лице конфузије. Разговетност у
систему који се распада и хаотичност новог који се тек успоставља.
Једно од главних одлика поетике надреализма је не нужно
присуство логике. Растко се тиме обилато служи. Он пише из потребе
да састави огледало своје стварности, које се претворило у прах.
Његово ратно искуство је страшније и разорније, његово поље ужаса је
несагљедљивије и невинијим очима гледано од свих осталих у нашој
књижевности. У распомамљујућем искуству, његово тело и дух су се
растали, не стигавши ни да се сазнају, ни да се спознају. И он тај понор
покушава да савлада, помири, затвори, од њега се излечи. Телесност,
којом се опсесивно бави, није вулгарна, зачудна је, као што су дечаку
за чуђење све тајне живота.
4
Растко је поред поезије, есеја, критикеа, путописа и прича,
написао и четири романа, сваки са специфичним проблемом форме и
садржаја. Романи` „Са силама немерљивим`“ и ` „Дан шести`“ стоје у
неочекиваном хронолошком следу,у; први је прича о оцу, а други
прича о сину, а догађају се у истом времену, у неиздрживом односу
постојања једног у другом.` „Бурлеска господина Перуна, бога грома`“
је сликовито протрчавање кроз племенско словенско паганско
колективно несвесно ,без успоставе реда, у свој својој слободној
манифестацији живота, смештено у неку врсту свевремености.` „Људи
говоре`“ је такође књига неодређеног жанра, ,и путопис кроз
универзално, и квази путопис и поетски роман и писани запис
неколико интервјуа са обичним светом. У сва четири романа Растко се
издиже из конвенционалног са намером да каже нешто општије,
универзалније, преко граница ` „обичне`“ стварности.
Растков најкомпактнији роман је „`Људи говоре`“, који садржи и
експлицитну поетику писца и јасно формулисана питања на која је
писац непрестано тражио одговоре и неке од могућности одговора на
њих. У овом роману писац највише поштује логику традиционалног
романа због јасности, не руши форму због ствари чија му јасноћа
измиче.
Роман ` „Дан шести`“ са својом синтезом различитих приступа
компликованој теми, са рашчлањивањем елемената који прожимају
вишеслојну стварност, представља и синкретичну и енциклопедијску
творевину, спој и науке и уметности, књишких чињеница и прадавних
знања,и документарног и уметничког.
-4-
III
III
5
Двадесети век је 20ти је век, додонео у сферу људског искуства,
,мисли и деловања, ,као ниједан период до тада, мноштво иновација,
другачији ритам догађаја, убрзање временa, непознато 19.ом веку.
Донео је ,не нове одговоре на стара питања, већ мноштво питања у
сферама које се тек успостављају (21. век је, наравно, по томе још
гори). Током целог његовог трајања постоји потреба да се утврди шта
је то ,што је ново, а шта другачије, и после ерупције новости у свим
сферама људског живота, шта је срушено, а шта још увек стоји.
Постоји потреба да се утврде све противречности времена у којем се
живи.
Први светски рат, сукоб до тада невиђених размера, са
непредвидивим последицама, као огромна рупа у зиду људског сазнања
и искуства имао је свој велики прасак и у уметности. Он се огледа у
виду рушења правила,успостављања другачијих естетика, а у
књижевности у преосмишљавању постојећих форми.
6
IV
7
експлицитна, а увек присутна, суштинска, сведена је највише баш
управо на говор. Кроз говор се види његово присуство, а често кроз
одсуство говора и одсуство Бога/Љубави/људскости међу људима.
8
прародитењски грех... Митско у човеку се на посебан начин
актуелизује у роману, Земља je Maјка, тло је персонификовано у тело
жене... Описује се васкрсавање разних атавизама као слој људског
искуства ван нашег знања, сав у чистим нагонима. Људска драма
постаје вихор у човеку оживљених елемената и њихово враћање у
материју, борба ватре и воде, а усред тог хаоса не свест, него несвест
спасава човека. Људско искуство се сажима пред догађајем који захтева
тоталитет људског знања. Ипак, људски говор се намеће као извор
сазнања са највишим степеном повлашћености, као врста сведочења од
највећег поверења (човеков исказ, онако како би „ `Србин.Србину“..
(1)..).
У култури у којој је неписменост јака колико и писменост, где је
можда најважније људско искуство остало изван књига, људска реч је
најбољи доказ да се нешто заиста догодило, а примитивна култура, са
свим својим ирационалним слојевима, са својим атавизмом, у ствари
представља цивилизованом човеку Запада ,необичан ауторитет, али
ауторитет велике снаге. Тачка где се савремено и примитивно срећу је
вероватно идејно упориште поетике Растка Петровића.
Роман` „Дан шести“` је подељен на два дела, који се, на први
поглед, по својим радњама, веома разликују, a, у суштини, у сфери
људског и животињског у човеку, један у другом огледају.
Први део романа представља ликове сконцентрисане око
породице Папа-Катић. Читалац се уводи у хаотично сећање Стевана
Папа-Катића на своје детињство, на приче о догађајима који предходе
његовом рођењу и утичу на његов живот. Његова дружења, утисци о
животу око њега преплићу се са сегментима догађаја, са сликама,
правећи некакво замршено стање његове душе, муке сваког одрастања,
са посебним околностима које само Стевана одређују... А онда,
наједном, без увода, Стеван се налази негде на киши, а сан, јава,
живљење и умирање, опстанак, све је сравњено на једином месту где је
то могуће, у његовој свести. Код некакве воденице ,он и људи.... иду.....
Неко почиње, или наставља, да води дневник. Новембар, 1915.
годината. У колонама Стеван среће своје познанике – ,Драгишу,
Смеђег Петра, Милана и сестру Смеђег Петра, у околностима ,које
доноси само велико ишчашење живота. Живот и све се вуче наниже, ка
југу. Њихови разговори су или смислени, језгровити , са искреношћу
,коју само доноси велика неизвесност, или сасвим прозаични, по неком
аутоматизму, опет
-8-
9
непримерени ситуацији, али по неком јаком унутрашњем нагону, који
одржава привид нормалности . Породице се крећу у чопорима, како их
и иначе Стеван види, а он се труди да путује вучије, сам . Око њега се
ипак налазе познати , од којих је био и остао отуђен и непознати,
сједињени и принутно зближени околностима. И постепено путем, док
нестају залихе хране и бива све хладније, човек почиње да описује свој
пут од човека до животиње. То двојство је увек ту, различито
испољено, не увек у првом плану. Искуство телесности, у најгорем
својем облику, глади и болу, у човеку отвара врата .... да човек човеку
постане вук.
У почетку људи разговарају, договарају се око хране, тргују,
говоре ко су, Ђурђевић са Копаоника, шустер Обрадовић, сваки са
својом животном причом, као у документарном филму. Стеван и један
други у епизоди у којој учествују заједно, ни не труде се да упамте
један другом име. Стевана прати његов ` „црвенооки пријатељ“` (који
представља персонификацију ђавола, зла које вреба људе....). Цркавају
људи и коњи... Али, све док говоре, добро је, они су људи, и све док у
тим речима има истине, некакве, икакве. Подаци којима они описују
своју свакодневицу која је претходила, послови које су обављали, све
их то подсећа на живот из којег су истргнути и они причајући разгоне...
.неизрециво....
„...Говорила му је, није дисала, није предахњивала, није се
заустављала ни часа, само је говорила. Као судбина, усуд. Говорила је
без престанка.“(1)
„...Човек је сад скоро викао, толико није могао да мотри на свој
глас, или је осећао да се тај глас неће поцепати једино ако буде и даље
викао.“(2)
„....Најстрашнију ствар у мом животу упорно је хтела да ми
саопшти до најситнијег. Одједном, пало ми је на памет да ми она то,
ваљда, уопште не би ни рекла, бар не толико рекла, да није била
убеђена да ће умрети....“(3) „...Реч по реч .И сада, ја мислим једино о
томе, реч по реч. Понекад ми се учини да је она то тако рекла, нарочито
баш тако и баш тим речима, да би ме уништила...“(4)
И од речи познатих и непознатих људи, од њихових крикова у
њиховој муци, формира се ткање романа...
-9-
10
Колико нијанси и различитих говора ! Људи говоре разговетно,
тихо,
задихано, огорчено, безбојно, јаучући, пригушено, стискаjући усне,
одмахујући главом, опоро, мукло, тресући се, мрштећи се, вичући,
вичући , вичући....
Силовање Тони, које се догађа после бруталног убиства,
оивичено је лажним исказима. Управо тим одсуством истине у
њиховим речима представљена је димензија ужаса међу њима двома.
Mиша:` „Не бој се!`“ иИ њеним :` „Па, па шта! Па шта, па
шта!`“(1)
Људи постепено губе вољу за говором, и по доласку у Скадар,
пре него
што ће ући у кућу препуну људи ,са својим успутним пријатељем, са
којим се отима за храну, Стеван ће помислити:` „Зашто је сав тај свет
толико нем?`“(2), непогрешиво слутећи да ће се догодити нешто лоше,
нељудско.
` „Ни један ни други очито нису људи и немају шта један другом
да кажу.`“(3)
Постепено, са слабљењем тела и духа, Стеван на самом крају,
надомак избављења, од шока зато што је од својих сународника
оптужен да је заједно са ратарем ,заклао вунастог младића, у себи
вришти: ` „Никад браћа! Никад браћа!`“(4) И ту, после свих мука,
кошмарних догађаја на ивици сна и јаве, после људи који цвиле, цере
се, реже, сикћу, кезе се, после животиње која проговара људским
гласом, после глади и дружења са животињским у себи, ту међу
људима пуца нит…
Случај комедијант управља догађајима, или су одреднице
догађања кристално јасне, али изван моћи или разумевања лика,
Расткови ликови су неретко неразумљиви и сами себи и писцу. Он
често над њима отворено исказује чуђење, ,и над ковитлацем
непредвидљивих догађаја, које пишући о њима покушава некако да
обухвати речима. Његови ликови су дати кроз спољашњи изглед, кроз
њихов говор, дијалоге са другим ликовима, кроз њихове мисли и кроз
оно што су они отворено о себи и за себе рекли. За Расткове ликове
увек је битно шта они кажу, шта о њима кажу, шта у себи они говоре и
шта изговарају једни другима. Говор често постаје акција, чин, начин
да се материјализује стварност у оквиру којих они постоје. Описи су
важни, али су други по важности,у. По својој естетици они се ослањају
на стрип, плакат, филм, фотографију. Слика, покрет, а изнад свега звук.
11
Ликови се својим говором, речима, ипак, само донекле оивичују, али
опет добрим делом и за себе и за писца остају мистерија.
-10-
Растко увек људе описује у вези са њиховим говором, грлом.
Они, када не говоре, вичу, лелечу, њихов инструмент говора је увек у
служби њиховог артикулисања, и када говоре, шапућу, вичу, и када
реже, кашљу, кркљају, њихов говор , или њихово грло, увек је у служби
њихове карактеризације. Рођење човека је праћено урликом и мајке и
детета.Чак и када их не разуме,као у путопису ` „Африка`“, његова је
фиксација усмерена на говорни апарат:
12
`...
„Они нису говорили да би се споразумели,
већ су као слепи мишеви,пуштали непрестано
гласове од себе да би се снажли у простору, да се
13
VI
-12-
14
речи које писац чује ,на свим његовим својим путовањима,
ирационалним процесом се стапају у пишчевој свести ,преносећи
нешто од својих првобитних квалитета, а опет стварајући нешто у
многочему ново и другачије.
Суштина уметности и света,у делу Растка Петровића дата је у
контрастима(као код Лазе Костића) и у недоследностима,а тријумф
говора у његовом делу и поверење у природу,у пчеле,део је побуне
против времена у којем је живео и против цивилизације која се са
својим развитком све очигледније окреће против човека.
15
-13-
Фусноте
16
-14-
17
Литература
18
19